Претражи Живе Речи Утехе

У току излагања на конференцији „Православље у свету: првенство и саборност у светлости православне веронауке“ јерарх Српске Православне Цркве бачки епископ Иринеј се дотакао једне од најактуелнијих тема у међуправославним односима – питања аутокефалности. Ваша светости! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Драга браћо и саслужитељи-архијереји! Часни оци свештеници и монаси! Браћо и сестре! Сматрам да тема јединства Цркве и саборности обавезно обухвата и тему аутокефалности, зато што аутокефалност као структура црквеног уређења у току векова треба да представља јачање и потврду саборности и јединств Цркве и у најновијој фази њене канонске организације на васељенском нивоу, а у ствари је постала зид саблазни и камен спотицања. Уместо да служи јачању вере, расту тела Васељенске Православне Цркве, и пре свега, пастирској сотириолошкој бризи за спасење душа верника, тема аутокефалности се данас, нажалост, користи као оруђе и средство за подривање јединства Цркве с тенденцијом редефинисња и ревизије православне еклисиологије на такав начин да канонски неред и анархија, мешање и упад на канонску територију других Помесних Православних Цркава добијају жалосно квазибогословско објашњење и оправдање. Православни аспекат и сотериолошка перспектива рада Цркве у свету сад постају неважни и чак се игноришу. Све ово видимо данас на жалосном примеру Константинопољске патријаршије – наше Мајке-Цркве која је, нажалост, заборавила шта значе права мајчинска љубав и брига. Ако се црквена аутокефалност разматра у историјској перспективи, у контексту свих догађаја у историји Цркве, могу се наћи различите дефиниције и теорије у вези с тим шта је аутокефалност, какве су претпоставке за њу, услови за њено добијање и давање итд. Пре сто година угледни Сергеј Александрович Тројицки, којег подједнако сматрам и руским и српским богословом, о данашњој ситуацији на украјинској земљи писао је као да је лично био њен сведок. И исто као и преподобни Софроније (Сахаров) изразио је своју најдубљу бојазан у вези са поступцима и теоријама које су у Константинопољу настале век касније и које данас, нажалост, оправдавају најпознатији богослови Константинопољске Цркве. Из познатих различитих дефиниција и описа појмова аутокефалности следи врло једноставан закључак: аутокефалност је право епископа једне црквене области да имају сопствени самостални и независни Архијерејски сабор, да бирају поглавара чији избор убудуће не подлеже никаквој потврди или сагласности од стране другог вишег црквеног центра, већ га аутоматски прихватају све Православне Цркве. Сви остали елементи или аспекти аутокефалности су секундарни: није толико важно ко кога помиње, да ли свето миро освештавају самостално или га добијају из Цариграда – све су то детаљи који не изражавају суштину појма аутокефалности. У том смислу аутокефалност би, посебно због њене изузетно дубоке кризе која у целини може да изведе из кризе данашње црквене праксе, можда требало да постане једина тема на Критском сабору. На предлог и захтев Руске и Српске Помесне Цркве ова тема је на Сабору била обавезна. Чак ћу рећи да је то била једина тема која је била потребна на Свеправославном сабору. На саборима никад није било ничега што би личило на научне или богословске конференције – саборно су се увек разматрали проблеми, посебно јереси или канонски преступи, који су представљали опасност по јединство Цркве. Нажалост, већ у првим корацима на припреми за Критски сабор, шездесетих година прошлог столећа, сачињен је каталог који је обухватао 105 различитих тема, што је превише чак и за конференцију. И тек на самом крају је наведено неколико тема које су се мање-више дотицале изазова, проблема и искушења с којима се суочава васељенско Православље. На питању аутокефалности, као и на питању црквене аутономије радило се у току две или три деценије на Свеправославним предсаборним саветовањима и конференцијама и по њиховом завршетку је усвајан свеправославни текст који је, нажлост, имо само једну тачку конфронтације – начин потписивања општеприхваћеног документа (томоса – прим.). И кад смо у Шамбезију на прелиминарним седницама, пре свега покренули тему аутокефалности, председавајући нам је хладно и оштро рекао да је ионако потрошено много времена на друге теме (премда оне понекад нису биле толико важне), а за тему аутокефалности нема времена и она се неће налазити на дневном реду. И, као што је тачно истакао Његова Светост патријарх Кирил, можда је ова тема (не могу то да тврдим) намерно искључена из дневног реда. Јер, да је оно што је учињено у току деценија Сабор усвојио као општеправославни став о аутокефалности, то је могло да спречи трагичне догађаје који су уследили након антиканонског мешања Константинопоља у питања унутрашњег живота Руске Православне Цркве на украјинској земљи. Појам аутокефалности се разијао у току векова. Као што је познато, у доба апостола, свака локална Црква је била потпуна католичанска Црква, односно, присуство све католичанске Цркве на једном подручју и у једном времену као пуноће благодати Светог Духа у општењу епископа, клира или свештенослужитеља, мирјана, верујућег Божијег народа. Због практичних разлога, с развојем Цркве и њене мисије у свету, испоставило се да је потребно да се организује такозвани систем митрополија. У доба Васељенских сабора, посебно до IV Васељенског сабора, у Римском царству је било више од сто аутокефалних митрополија. Међутим, постојале су митрополије и ван његових граница и веома је важно да се то има и виду: неке Цркве које су се налазиле ван граница Византијског или Римског царства чак су биле старије од Константинопољске цркве. Касније се развија систем који претпоставља да неколико епархија улази у састав једне митрополије, а неколико митрополија формира ширу заједницу – егзархију. На IV Васељенском сабору се помиње такозвани егзарх диоцезе – по неким тумачењима, то је сам константинопољски патријарх, али се мени чини да то није вероватно. Присталица сам мишљења оних који сматрају да је егзарх диоцезе био предстојатељ врло широке црквене структуре. На IV Васељенском сабору и после њега коначно је установљен патријаршијски систем с аутокефалним субјектима који је подразумевао пентархију (пет апостолских древних Цркава) и друге Цркве, на пример, Јерменску и Грузијску које су биле ван граница или делимично у границама царства и које су живеле и развијале се без пентархије. Судбина овог система црквене структуре и организације се нагло променила с падом Константинопоља, кад је Отоманско царство и нехотице постало наследник пале Византије. Чак се и султан међу својим многобројним титулама називао ромејским императором сматрајући себе његовим законитим наследником. И као такав, он је полазећи од својих муслиманских уверења, константинопољском патријарху дао таква права и овлашћења каква овај није имао у Ромејској хришћанској империји. Константинопољски патријарх је постао такозвани етнарх (милет-баша) који није водио само духовну бригу о православцима у Отоманском царству, већ је имао и политичку власт над њима, могао је чак да прикупља порез за султана без директног учествовања турске власти и чиновника. Дакле, још у ово време су се зачеле неке од идеја које су се у ХХ веку развијале на начин који смо већ поменули. Ово се, између осталог, може закључити на основу историјата с томосима које је Цариград издавао аутокефалним Црквама или ситуације у вези са признањем аутокефалног статуса Грузијске Цркве – јер не може се рећи да она никад није имала аутокефалност, али су пронађене формулације у којима се помиње да се не ради о даровању аутокефалног статуса, већ само о потврди коју је дала Антиохијска црква. У периоду XV-XVI века, кад је Руска Православна Црква стекла аутокефалност, запажа се јачање идеја да Константинопољ влада темом аутокефалности и да инокосно и самостално одређује колики ће бити обим сваке аутокефалности и у ком облику ће она бити дата. У том смислу Константинопољска патријаршија касније све више и више ограничава аутокефалност. Може се рећи да је аутокефалност коју је добила Руска Црква била потпуна, права и истинска. Слична њој је аутокефалност Српске и Бугарске Цркве и неких других, на пример, Румунске Цркве. Неке од следећих су већ врло ограничене и временом се долази до „аутокефалности“ ПЦУ – цркве (боље речено псеудоцркве) у којој уопште нема никакве аутокефалности. Низ истакнутих богослова у грчком свету (а неки од њих су моји пријатељи из младости) придржавају се врло чудне идеје, изјављујући да наводно само од добре воље константинопољских патријараха (или напротив, њеног одсуства) зависи да ли ће некоме бити дата аутокефалност или не. Један од таквих богослова је, на моју жалост и разочарење, изјавио да је Константинопољ начинио огромну грешку што је, како је дозволио себи да се изрази, дао аутокефалност „руској хорди“ и „масама дивљака“. Међутим, он у потпуности занемарује чињеницу да је ова аутокефалност (прво незванична, али стварна, животна) представљала принудни одговор на то што је Константинопољ у то време био унијатска Црква: [у Москви је митрополит који је подржао унију] Исидор био једноставно протеран и никакав унијатски програм није усвојен. Нешто слично се десило и са српском аутокефалношћу у XIII веку: тада је у Константинопољу било латинско царство, остаци Византије су се налазили у емиграцији у Никеји и на другим местима, а константинопољски патријарх је био у прогонству. А Србија се већ у том тренутку налазила (и још увек се налази) на граници западног и источног римског света. У великој мери су се осећали католичко присуство и прозелитизам – чак је и рођени брат светог Саве у Црној Гори био католик. Светитељ Сава је морао да учврсти Православље у својој земљи – то није била побуна против постојећег поретка, за шта је био оптужен и за шта га неки и данас оптужују, већ једноставно борба за Православље, што представља један од главних аспеката живота и задатака аутокефалне Цркве. Затим пролази доба османске власти – и више нема, не само Византије, већ ни Отоманске империје и Константинопољ више није „град цара, сената и синклита“, није град султана и пентарха – константинопољског патријарха. То више чак није ни главни град Турске, већ је велики град, али ипак нема првенство. У току протеклих столећа већ су се појавиле нове аутокефалности – не увек добровољне, већ понекад принудне због околности. И у овом новом времену сразмерно с тим Константинопољска патријаршија има све мање власти: она не само да је изгубила власт над свим земљама и Црквама које су биле у њеној надлежност у турско време (као што је познато, Константинопољска патријаршија је тада просто на силу апсорбовала и бугарску трновску, и српску пећку, и друге јурисдикције; остале су само оне јурисдикције које су биле ван граница Отоманског царства – на пример, наша Карловачка митрополија и патријаршија за коју Руси знају, зато што су Сремски Карловци били центар руског живота у дијаспори итд.). Константинопољ остаје без већине своје пастве на сопственој исконској терторији у Малој Азији и притом се у њему врло снажно испољавају неопапистичке теорије које су познате још од времена Мелетија (Метаксиса), затим Атинагоре и посебно, нажалост, у наше дане. У овом смислу приликом разматрања праксе за давање свих врста и облика аутокефалности, треба разликовати потпуну, праву од непотпуне, крње, делимичне и условне аутокефалности. Пример за то представља Јеладска Црква у Грчкој. Она није добила потпуну аутокефалност и још увек је нема: она бира свој Сабор, али не бира поглавара. У Атини нема поглавара – постоји само Свети Синод који има председавајућег, али нема предстојатеља Цркве. Ово подсећа на ситуацију у Русији за време Петра Великог кад није било патријарха – само Синод и оберпрокурор. Даљи кораци у овом правцу су видљива, фиктивна и у суштини непостојећа аутокефалност као [описана у томосу који је издао Константинопољ] ограничена аутокефалност Цркве чешких земаља и Словачке и неке друге аутокефалности. Међутим, „аутокефалност“ која је дата украјинским расколницима уопште није аутокефалност, а није чак ни аутономија. Права и слободе које, на пример, Украјинска Православна Црква ужива као аутономна и самоуправна Црква у оквиру Руске Православне Цркве или коју је наша Српска Православна Црква својевремено дала расколницима у Северној Македонији (они су прво прихватили предлог, али су га касније одбили) – су много дубљи, шири и озбиљнији од ове наводне аутокефалности која је дата расколницима. „Томосом“ који им је дат не само да су предвиђена многобројна ограничења – већ се у њему отворено каже да они својом влашћу, началством и поглаваром треба да сматрају константинопољског патријарха. Посебно је жалосно што се у овом „томосу“ више не помиње Господ Исус Христос као Глава Цркве, као у пређашњим томосима, већ се каже да је константинопољски патријарх глава Цркве на земљи. Наравно, ово је апсолутно неприхватљиво и недопустиво за православну савест и означава ревизију Јеванђеља и ревизију Новог Завета. Питам самог себе и вас, Ваша Светости, драги оци и браћо: шта нам је чинити данас како бисмо пронашли излаз из ове веома дубоке кризе која је и [условљена] геополитичким факторима, спољашњим притиском, па чак и потпуно отвореним, директним мешањем представника западних сила, посебно највеће западне силе, а такође има унутрашња жаришта, унутрашње корене? То нису само поступци константинопољског патријарха који су само оваплоћење тенденције која се, нажалост, развија у оквиру нове теорије неопапизма. Излаз видим, с једне стране, у томе да се ослободимо, по могућству у потпуности, сваког спољашњег утицаја и притиска. Свима нам је познато да није само украјинска власт [вршила притисак] у време кад су расколници признати аутоматски, једним потезом пера, не само за праве јерархе (што није било и ни сад није истина), већ им је одмах призната аутокефалност – што је појава без преседана у историји Цркве. Треба чврсто избегавати сваки утицај власти – и унутрашњи и спољашњи, између осталог, треба избегавати и услове притиска и пружати му отпор, што је на примеру показала Руска Православна Црква у току 70 година совјетског периода у својој историји. Она се никад није клањала другом цару осим Цара Небеског и ниједном господару осим Господа. И то је пример за све нас. Мислим да се то догађало и у другим Црквама, али не у тако акутном облику. Шта још треба радити – то сматрам делом и смислом ове конференције – треба развијати здраве, истински православне и светоотачке појмове и идеје о аутокефалности, саборности и првенству (то је триптих који је органски међусобно повезан), за разлику од унутрашње идеологизације и апсолутизације које ствара Константинопољ, извесне унутрашње секуларизације појма аутокефалности и уопште губитка истинске црквене самосвести без које не можемо ићи напред. Сматрам да је настала ситуација врло трагична и опасна, али сам сигуран да Свети Дух руководи Црквом, како на дан Педесетнице, тако и кроз целу црквену историју. Спаситељ нас уверава да је „врата пакла неће савладати“ и сигуран сам да ће се наћи неко решење. Јер, ако овај раскол предуго потраје, нажалост, биће неизбежан нови раскол попут оног који се десио у XI веку и кривица ће пасти на оне који су га изазвали. Нека би дао Бог да се то не деси, да се временом ситуација на неки начин исцели и да ове дане доживе и људи који су сад у зрелим годинама. Служба за комуникације ОСЦП/Патријархија.ru 18. септембар 2021. год. Са руског за Правблог Sr - Марина Тодић https://t.me/pravblogs/2456

У скиту свете Ане у селу Онишковци (Ровенска област у Украјини) налази се чудотворна икона Мајке Божије Очајних једина нада-келијна икона преподобног Амфилохија почајевског чудотворца. Преподобни Амфилохије је особито поштовао ову свету икону о чему сведоче разни очевици, као и фотографије из тога доба. Старац је ову икону држао у својој келији у Почајевској Лаври. Када је после многих прогона и испитивања старац прешао да живи у село Мала Иловка, понео је са собом ову икону заједно са другим светињама. Оцу Амфилохију многи су долазили молећи за његову молитвену помоћ. Многи од њих су били безнадежни болесници и старац се молио за њих, Пресветој Богородици, Која је и Једина надa очајних. И сами болесници су се молили пред овом иконом, и по њиховој вери догађала су се излечења. После свога блаженога уснућа, преподобни се јавио својој духовној ћерци, монахињи Варвари и наредио јој да светиње које је он користио у току свога живота пренесе у свој дом који се налази близу Лавре у Почајеву, што је она са радошћу учинила. Међу тим светињама био је крст којим је св.Амфилохије освећивао воду, јеванђеље које је читао на водоосвећењу, као и икона Очајних једина нада. Ове светиње матушка Варвара је чувала у своме дому 47. година. Многи су знајући за те светиње долазили у њен дом да би им се поклонили. И сама монахиња Варвара много се молила. Трудила се да пред иконом непрестано гори кандило, а посебно је волела да се ноћу моли Заступници целога света. Свети Амфилохије је предсказао матушки Варвари да ће живети 90. година. Почетком 2018.године матушка Варвара је напунила 90. година и почела је полако да се припрема за овоземаљски крај живота. Она се молила преподобном Амфилохију да јој открије коме да преда његове светиње међу којима је била икона Мајке Божије Очајних једина нада. По њеним речима сама Мајка Божија јој је открила да све светиње св.Амфилохија преда скиту св.праведне Ане у селу Онишковци. Матушка је знала да је то последење послушање које мора извршити, и већ на Сретење 2018.године сусрела се са игуманијом скита мати Михаилом и њеним сестрама и обавестила их о намери да им преда светиње. О томе је извештен митрополит ровенски Вартоломеј који је благословио намеру монахиње Варваре. Већ 17.фебруара схимонахиња Варвара је опет дошла у скит св.Ане, причестила се из руку манастирског духовника и у присуству сестара манастира и својих духовних чада, предала је скиту св.Ане све ствари св.Амфилохија које је до тада чувала и међу њима као највеће благо икону Мајке Божије Очајних једина нада. Са великом радошћу и свештеном пажњом сестре скита св.Ане дочекале су светиње у својој обитељи. Данас се икона Мајке Божије налази у капели скита св.Ане. У животу сваке особе постоје периоди личне туге. За то могу бити различити разлози, али душевна исрчана патња су веома јака. Човек проба многа средства да се ослободи туге, али ниједно од њих не може у потпуности да излечи страдајућу душу. А када нестане и последња нада у људску помоћ, обраћамо се нашој Небеској Заступници. „Једна Надо очајниих, Пресвета Богородице, не остави нас грешне, исцели наше душевне и телесне болести. Спаси душе, Царице Небеска!“ – вапио је преподобни Амфилохије и сада нас подсећа да само Она може да умолити Милостивог Господа за нас. Копија ове иконе се налази у Храму Покрова пресвете Богородице у Петроварадину. ** Испред иконе Богородице "Очајних, једина нада", моли се у свим животним потребама, а посебно у стању дубоког малодушја и туге. Икона помаже онима који траже избављење од греха празнословља. Брза је њена помоћ онима које лењост савлада и немају снаге да се са њом изборе. Милостива Богородица моли за умножавање љубави, чува и помаже за ослобађање од блуда. Прибегавају јој у несрећама од непријатеља видљивих и невидљивих.Она је у стању да омекша зло срце, даје стрпљење у патњама и несрећама, штити човека од зависти и спасава од греха среброљубља. Примећује се да молитва испред иконе помаже да се брзо ослободите зависности од алкохола и пушења. Пресвета Богородица Очајних Једина Нада помаже да се у верујућем срцу увећају најбоље хришћанске врлине. Молите се пред њом за даривање увиђања сопствених грехова. Све иконе Пресвете Богородице су невероватне, али ова је посебно лепа. Врло млада Мајка нежно грли Божанског Сина, Kоји и Њу необично грли. Нема тачних података о томе где је и како ова икона насликана. Верује се да је то негде у Украјини почетком или средином прошлог века. Икона има многе карактеристике које су, према иконописном канону, неприхватљиве у православном иконописању. Међутим, као што знате, постоје многе западњачке иконе које су временом постале свете у православљу. Оригинална икона је изгубљена у атеистичким временима. Не зна се поуздано да ли уништена или сакривена, као што се десило са другим сликама Мајке Божије. Kо зна, можда ће се, молитвама верника, Kраљица неба и земље некада открити свету. https://iia-rf.ru/bs/scarves/ikona-presvyatoi-bogorodicy-otchayannyh-edinaya-molitva-otchayannyh/ https://srbin.info/pocetna/aktuelno/ikona-majke-bozije-ocajnih-jedina-nada/

На почетку Великог поста по манастирима постоји диван обичај да се монаси скупе и заједно прочитају житије Свете Марије Египћанке, једне пустинољубиве грлице. И каже се у том житију за неког Авву Зосиму да је Бога ради, дошао у неки манастир преко Јордана, где братија имађаше свештени обичај да се после прве недеље поста повуче у пустињу. Предлажем да се и ми попут ових пустинољубаца повучемо у пустињу поста да бисмо се дружили са једном другом Пустинољубком – са једном иконом. Јер то и значи њено име- fil erimo. Али шта је то што човека вуче пустињи? Није ли и само њено име пустиња, пустош, нешто што изазива страх? Ако је пусто, онда тамо нема ништа. Како то волети? Како бити пустинољубац? То – ништа – значи да је Бог у човека ставио све. И када оци одлазе у пустињу, не чине то да би тамо видели то – ништа – него да би угледали то – све. Пустиња има и други квалитет. Светитељ наших дана отац Пајсије Светогорац каже да се у пустињи опусти од страсти. Страсти замрачују наш вид духовни и ми не видимо да је Царство небеско – унутра у нама. Да је у нама то све. Ово изван нас, ова природа, она је ту само да помогне. Она је поема Божја да би се Дух радовао гледајући оно што не створи човек и да би се радовао човек гледајући себе међу делима руку Божјих. Уморише ме, рече ми један пријатељ, дела руку људских. Уморише ме, а браћу моју опустошише и обезбожише. Јер ходећи између солитера, уз заглушујућу буку возила и дим, покушаше да виде небо – и не видеше. Од дима и смога не видеше дела Божја него само дела руку људских. И помислише да су и они дела руку људских. Тражише небо и не видеше, тражише звезде и од уличне расвете не видеше. И небо у себи не видеше јер им нико не указа на лик. Чудно је то -тек кад видимо неки лик, и у нама се формира лик. Образујемо се по образу који видимо. Ето доказа за вечноусавршавајући живот у Царству небеском, јер Бог нас тако створи, да када видимо лик све се у нама покрене да га достигнемо. Како ће бити када угледамо анђеле? Зато на земљи правимо лик. Да наше угледање већ овде почне. У овој пустињи од небодера који деру небо у облацима, деру небо и у души, тражимо лик. Да се пробудимо, препознамо. Да видимо откуда смо пали и у какав нихилистички мозаик смо се распали. Пролазећи поред нас, људи гледају разбијене комадиће и мисле – то је човек. И будући да не знају за боље, налазе у тим комадићима неку вредност, некакву естетику, исповедајући тиме, у ствари своју сопствену, још страшнију разбијеност. Није чудо што је корифеј Новога у уметности, Пабло Пикасо, обележио почетак крвавог двадесетог века разбијањем људског лика, и телесног и духовног, у наказне облике афричких маски у „Госпођицама из Авињона“, нагнавши потом опустошену европску цивилизацију и културу да у томе виде лепоту. Да ли су страшнији ови ликови или тражење лепоте у њима? И ко су они који се у њима препознају? Такви, у парампарчад разбијени ликови, не изискују напор да се достигну, већ пад. Они не подстичу. Додир са њима не преображава. То је и доказ да нису ликови – да нису по Образу. Лик који је по образу бруји ванвременом мелодијом безбрижног детињства. Као што једном рече песник -да се у лику препознамо као онај индијански ратник, који је, опљачкавши караван нашао музичку кутију и кад ју је отворио и чуо мелодију сетио се да он није рођен у вигаму него у кући где је свирала та мелодија, док нису дошли Индијанци, отели га и научили да буде Индијанац. И нас су отели неки мислени Индијанци и намазали нам ратничке боје па изгледамо и понашамо се као људождери док негде не искрсне нека музичка кутија, неки лик, нека икона. И ево ту, близу нас, налази се први лик урађен руком првог свештеног ликописца, апостола и Јевађелисте Луке. И ако се неко пита како то да Свети Лука није прво насликао лик Христов него Пресвете Богородице Филеримосе, треба му објаснити смисао иконе. Јер јаснијег и страшнијег доказа да је Бог сишао на земљу нема од иконе Мајке Божје. Она у икони, Њена икона – значи да је небо сишло на земљу. И још више – она је доказ да смо се ородили с Богом. А прости народ немушто изражава најдубље тајне православне теологије када је назива Мајком својом. А ову пустинољубку, ко ће боље разумети од пустињака. Послушајмо шта каже Авва Доротеј Палестински: „Икона нас учи да постимо очима“. И заиста икона је једина представа пред којом се пости очима. Она је позив на усхођење, а усхођење је увек пост. Све друге представе, макар колико успешне биле, нису плод поста и не призивају на превазилажење овога и улазак у виши свет. Заиста је, међутим, чудно и необјашњиво, да неко ову икону над иконама жели да има да би је гледао не спреда него отпозади, и то зато да би преко ње гледао лица оних који је посматрају. И још се не либи да лицемерно исповеди Оваплоћење Логоса називајући је Пресветом Богородицом, а Бога у страну бацајући. А само због Бога Она је Богородица и само онај ко у Бога верује сме је звати Богородицом, а одвајањем од Бога хоће од Ње да направе идол. Кажу да хоће да је изложе погледима, а ја кажем да хоће да је изложе порузи. Тамо где јој је припремљено освештано место, у Параклису Светог Јована Претече, била би поред дела Часног крста поред којега је и телом била на Голготи. Тамо, где је сада спутану воде, чека је њена голгота. Да пролазе поред ње заинтересовани и докони, да пљуште по њој блицеви. И шта очекују? Да се осмехне као филмска дива, као анти-лик? Да се диве њеном лику исти они, и на исти начин, који се диве анти-лику Пикасових блудних „Госпођица из Авињона“? Да их заједно сврставају у „уметничко благо? Ето то је поруга. То се зове скрнављење. Није ли доста било што су стотине икона у овом граду, на бијеналу, оскрнављене и тиме од црногорске престонице направљено ђубриште горе од америчког Бронкса, него и ову, најсветију од свих икона, баш њу хоће да поругају. Ми данас празнујемо празик победе Светих икона, Недељу православља, празник победе над иконоборцима. Али изгледа да иконоборство није само ствар прошлости. И уместо да данас у Литији на челу буде икона Пресвете Богородице Филеримосе, она ће остати да чами негде у мраку док се напољу слави њена победа. У икони је садржана сва православна теологија. У лику Христовом садржано је целокупно Откривење. Зато се и дан победе Светих икона зове Недељом православља. Данас је јасно да је православље једина вера која истински поштује икону. Све друге, и римокатоличка и протестантска, су је, или занемариле или потпуно одбациле. Шта значи поштовати икону? То значи имати пред њом трепет. Све је у Цркви Христовој у свештеном трепету, јер је Он ту. Он је у иконама, Он је у Светим тајнама, Он је у свакој молитви која Му се упућује. И Дух Божји даје да верни осете трепет. Знам много људи, који у том трепету, исецају из дневних новина неку икону која се ту појави, да не би била поругана бацањем. Знам и једнога Цетињанина, који сваког лета, око манастира тражи није ли који од посетилаца манастирског музеја бацио улазницу на којој је мала фотографија манастира јер би на тај начин слика манастира била поругана. Знам и неке који из старих новина пажљиво ваде страну са ликовима упокојених да не би случајно стали на њих. Ето, то је трепет пред ликом, то значи поштовати икону. А шта значи уништавати? Каже на једном месту Оливије Клеман, православни теолог, да уништавати икону значи уништавати доказ да човек надилази овај свет зато што је човек икона Божја. Ради ли се ту само о физичком уништењу? О ономе које су огњем и мачем спроводили иконоборци пре хиљаду и две стотине година? Мислима да су ови данашњи иконоборци опаснији, они који хоће икону да издвоје из пуноће Цркве. Шта је икона? Она је показатељ да је неописини, превечни Бог, постао описив. А иконе Светитеља – доказ да се тај лик превечног Бога осликао и на онима који су пошли за Њим. Али нови иконоборци то не верују. И пошто своје неверовање хоће да наметну онда се боре против иконе на нов начин – извлаче је из пуноће Цркве. Изучавају је као што изучавају инсекте и фосилне остатке. Траже у њој естетику – да би порекли њену истинску лепоту, поштују је због старине-да би потпуно омаловажили смисао свештеног предања. Војнички постројавају иконе по галеријама и музејима да би одрекли да су оне део пуноће Цркве, да оне имају једну другу реалност од реалности свих музејских зидова или још сивљих „плавих капела“. Речју – скрнаве лик. И одвајају свет од иконе као призива на истински живот. Није ово једини план на коме нови иконоборци бију битку. Један други, много моћнији удар задају они истинском људском лику и тајни његовој. Ево погледајмо како приказују милионе ликова по часописима, детерџентима и сапунима. Са свих страна на нас се смеше неки несрећни имбецили и хоће да нас убеде да је то човек. Да је то лик. Колико море ликова они користе да у њему утопе и загуше људски лик. Колики милиони сматрају за највећу срећу да учествују у овом васељенском скрнављењу човека тиме што ће и њихово насмејано лице, са неког сапуна, сведочити да не верује да је човек створен по образу Божјем. Откуда и те идеје о клонираним људским бићима ако не отуда што је прави људски лик потпуно заборављен? Да ли они који хоће да клонирају мисле да можда могу да умноже, да понове неког пророка Божјег, или пустињака, искуственог познаваоца небеских тајни, или мученика за веру Христову? Не, него они хоће да клонирају исте онакве имбециле какви нам се смеше са насловних страна, униформисане у својој имбецилности, оне који немају лик. Лик не могу да клонирају јер је лик непоновљив. Он се даје једном, у времену и за вечност. Али нови иконоборци, или назовимо их својеликоубице, хоће да истисну тај лик из свести и из стварности. Јер, како неко рече, копија тежи да уништи оригинал, да би сама била оригинал. И ружно не воли да види поред себе лепо, да би само мислило да је лепо и да се не види његова ругоба. И хоће да наметну духовно опустошени лик као планетарни императив. И да сасеку сваки онај који и мало вири из ове минијатурне прокрустове постељице, прављене по мери мајмуна, а не човека. И не треба бити неки пророк да се види да ће ови што клонирају прво пробати са клонирањем мајмуна, пре него што крену са клонирањем човека. Да би показали да је то једно исто. Да не постоји лик. И пошто ова васељенска лаж о непостојању лика и непостојању истинског живота захтева свеопште поклоњење, или идолопоклоњење, у њој се не штеде ни читави народи. Ето баш данас је три године од када су светски претварачи људи у насмејане жвакаче гума и испијаче кока-коле пожелели да наш народ сатру, јер се није уклапао у ту слику идеалног имбецила новог доба, јер није имао исти лик. Никад нећу заборавити како нам је амерички публициста и пријатељ српског народа Томас Флеминг, на годину дана пред бомбардовање говорио: „Људи бомбардоваће вас! Ви нисте свесни колико сте им трн у оку са вашом патријахалношћу, са вашом побожношћу, са вашим ликом који вам не дозвољава да се уклопите у програме новог човека и новог друштва. Они могу да одахну тек кад буду видели да вас више нема, духовно или физички.“ Очигледно је да је бомбардовање престало само на физичком плану. На духовном оно ће трајати све док постоји лик, све док и једна икона буде позивала на усхођење, све док се и једној филеримоси буде борило за божански, а не неки други идентитет. https://mitropolija.com/2022/10/12/arhimandrit-luka-anic-ikona-je-jedina-predstava-pred-kojom-se-posti-ocima/

У малој цркви на Пељешцу, у близини некадашњег Стона, сачуван је једини портрет неког од српских монарха пре династије Немањића. Задужбина првог српског краља Михаила Војислављевића, који је владао Травунијом, Захумљем, Дукљом и Рашком, подигнута је у старом Стону крајем 11. века, а фреска је живописана око 1080. године. Ктиторски портрет краља Михаила налази се у малој ниши која се налази лево од ранијег улаза у црвку. Изнад ње се налазила још једна фреска, која је данас само делимично сачувана. Стручњаци сматрају да је на њој био приказан неко од апостола или сам Исус. Михаило држи у рукама своју задужбину а његово лице на фресци је издужено, са великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко урезана хоризонтална бора. Коса му је дужа, проседа и допире до потиљка, попут његове браде. На глави носи краљевски венац западног типа који се среће широм средњовековне Европе. Војислављевић је био први српски краљ. Владао је српским средњовековним областима Дукљом, Травунијом, Захумљем и Рашком, од 1050. до 1081. године. У почетку је владао као кнез, а своју државу је око 1077. године уздигао на ранг краљевине за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Црква је била малих димензија, дужине шест а ширине четири метра. Ипак, била је необично висока, више од седам метара, а богато је била украшена каменом орнаментиком. била велика. Свети Сава је на овом месту 1219. године основао Епархију Хумску или данашњу Епархију Захумско-Херцеговачку. Стон и Пељешац су у оквирима Србије остали све до 1333. године када ће их Дубровнику, за годишњи данак од 500 перпера и под условом да „поје српски поп у Стону“, продати краљ Душан. Данас на Пељешцу и у Стону нема ни српске црвке ни српског попа. Извор: Слободна Херцеговина

О атмосфери у Црној Гори, неколико дана након одржаних парламентарних избора у овој земљи, за Радио Златоусти, Епархије шумадијске, говорио је протопрезвитер Никола Пејовић, уредник васељенског Радија Светигора. Шта је сада у фокусу Радија Светигоре, шта ће бити са Законом о слободи вероисповести, како коментарише феномен литија и духовног буђења народа Црне Горе, сазнајемо у овом разговору са подгоричким протом. Звучни запис разговора

У цркви Свете Петке у Будви данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова и помен страдалима у Мартовском погрому 2004. године на Косову и Метохији служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Након Литургије Владика је рекао да онај који се одриче Христа, који је сишао са неба и даровао себе као хљеб живота, несумњиво воли смрт и у пролазност. “Јер се храни оним што је смртно и пролазно, живи оним што је мртно и пролазно одричући се Њега бесмртнога, непролазнога, живоноснога и животворнога. Свио безбожници овога свијета су по самој природи ствари обоготворитељи смрти, јер се клањају и служе и хране се само оним што је смртно, што је пролазно и што је ништавно”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Христово васкрсење једина сила, једина нада и једини спас за човјека и човјечанство. “Једини лијек од смрти, пролазности и од ништавила. Зато Црква кроз вјекове призива све људе и све земаљске народе, поклонике и обоготворитеље смрти да се врате Богу вјечноме животу, да не мрзе Бога дародавца живота и да не обоготворавају смрт, него да се поклоне живоме Богу и да примају њега као хљеб живота примајући његову истину, Његову мудрост, Његову правду, његову доброту”, рекао је Владика. Владика Амфилохије је додао да није случајно да је све пропало што је градио претходни безбожни богоборачки систем. “Јер је на смрти грађено и смрћу било затровано. То се догодило и са Совјетским Савезом и његовом идеологијом, то се догодило и са нама овдје који смо били бољшевички ученици. Чак и они који су то градили у своје вријеме, њихови потомци, они су и уништили то затровани тим безбожништвом и лакомошћу и обоготворењем земаљских добара, пролазних и ништавних добара. Они који се смрти клањају и обоготворавају оно што је смртно, што је пролазно, одричу се вјечнога и непролазнога живота, вјечног и непролазног људског достојанства и Онога који даје то достојанство”, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да Европа, која је била крштена Европа, на један модеран начин почиње да мрзи Бога. “Да се одриче Бога и вјечнога људскога достојанства, као и претходне идеологије, нацифашистичке и бољшевичке и титоистичке.И да опет, на другачији и модеран начин обоготворавају прах земаљски, ништавило, земаљска добра и човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и човјека који је против Бога. Шта су радили ови који су бомбардовали нас деведесетих година и који данас бомбардују људе наводно у име људских права? Којих људских права? Тих и таквих људских права која се одричу права на вјечни, на бесмртни живот, на вјечну и непролазну слободу”, рекао је он. Објаснио је да онај који мрзи Бога, мрзи и човјека, икону Његову, свету и животворну. “И ево, у ове наше дане, Бог је попустио поново тај вирус ове болести која се шири свијетом, који нје плод управо те богомржње и те братомржње прошлих времена, до недавних времена.И народ је оболио у наше вријеме и Европа оболијева од једног новог вируса који је прастари вирус, а то је страх од смрти. И природно је да се страше тако смрти они који се клањају смрти и ономе што је пролазно, и то обоготворавају. Па кад им то буде угрожено, онда они немају више наде. А ми, који се у Христа Господа крштавамо и са Њим сараспињемо, и који се причешћујемо Тијела и Крви Госпшода и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, ми сигурно увијек требна да имамо смрт пред собом, као мјесру свега што се на земљи догађа, али у исто вријеме треаба да се бојимо само Бога, да у нашим срцима само буде страх од Бога, страх од Божје светиње”, објаснио је Митрополит Амфилохије. Владика се у својој бесједи присјетио и страдалника у Мартовском погрому из 2004. године “Када су потпомогнути од савремених твораца новога човјека, безбожнога, разбојници на Косову и Метохији срушили поново, послије оних злочина из деведесетих година, преко 200 домова, побили велики број жена и дјеце која нијесу избјегла са Косова и Метохије. Тада су порушене и велике светиње – 39 нових храмова, поред оних стотинак порушених бомбардовањем НАТО пакта и насиљем шиптарских злочинаца који су стид и срам часнога и честитога патријархалног албанског народа. То су злочинци васпитани на идеологији брозоморе, на идеологији Енвера Хоџе, на идеологији Мао Це Тунга”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије служио парастос краљу Николи Петровићу на тридесетогодишњицу преноса његових земних остатака у отаџбину. Парастос краљу Николи, краљици Милени, принцезама Вјери и Ксенији, на тридесету годишњицу преноса њихових земних остатака у отаџбину, и свим упокојеним члановима светородне лозе Петровића служио је данас у цркви Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће вјерног народа. Појали су ђаци Богословије Светог Петра Цетињског. Након парастоса, Митрополит Амфилохије је рекао да је значајно што данашњи парастос краљу Николи држе професори и ђаци Цетињске Богословије, коју је он основао 1863. године. „Уз помоћ рускога цара основао је ову школу која је темељ свега школства у Црној Гори до данашњега дана. Краљ Никола је изузетна личност у нашој историји, не без разлога назван царем јунака. У своје вријеме је добио и независност Црне Горе и многа друга дјела учинио. А међу најзначајнијим његовим дјелима је ослобођење Косова и Метохије, заједно са његовим зетом, краљем Петром Првоим Карађорђевићем“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је његова химна „Онамо, ‘намо..“ једина права и истинска химна Црне Горе. „Много је значајно да поменемо то његово ослобођење Косова и Метохије у ово наше вријеме, када су се његови наследници у Црној Гори одрекли Косова и Метохије и предали КиМ у руке разбојника, богоубица и братоубица. А прије њих, ових садашњих разбојника, су се нажалост управо наши црногорски титоисти одрекли Косова и Метохије 1945. године и тиме положили темељ овоме што се данас тамо догађа. Ја мислим да је од свих рана које је краљ Никола доживио, и за живота и након упокојења, најдубља управо рана од тога што се догодило и што се догађа са Косовом и Метохијом“, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да се нада да ће и принц Михаило и отали Петровићи, чији су гробови расути по Европи, бити пренесени и сахрањени на дворском гробљу које се налази у Цетињском манастиру. „Поготово синови краља Николе, који су крштени у Цетињском манастиру. Ту су примали и свето причешће. Ту су долазили све док су били овдје, па би била грехота и према њима срамотно да их сахрањују негдје другдје него ондје гдје је предвидио да буду сахрањени њихов отац књаз Никола“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају су сабрани на парастосу отпјевали химну „Онамо, ‘намо…“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Цркве Светог Симеона у Мајамију је једина српска црква у југоисточној Флориди и покрива територију од Порт Сент Луси до Ки Веста. Сви они који живе на тој територији и осећају се православним Србима или желе да припадају парохији добродошли су у цркву Светог Симеона, где ће пронаћи све оно што је једној православној души потребно. Службе Божје се одржавају сваке недеље и празником у 10 часова пре подне. Током постова вечерње службе су уочи недеље и празника. У току године, пред Божић или у току Великог (Васкршњег) поста служе се додатне службе чије се дан и време посебно најављују. Православна душа којој треба разговор, савет или било која врста духовне помоћи може да се обрати свештенику Милану. При цркви активно ради Недељна школа за децу од 3 до 14 година старости (тренутно је уписано око 60 деце) у којој се учи српски језик, веронаука и српска историја са географијом. Фолклорна група Балкан, састављена од српске и румунске деце и омладине, активно вежба и редовно приказује програм. Сваке недеље, одмах после свете Литургије, наставља се заједничарење у сали где се послужује трпеза љубави са традиционалним српским јелима. Извор: Епархија источноамеричка

„Они тако схватају Цркву. Немају то сазнање и то осјећање да Црква не припада само једном народу, једном мјесту, једном језику него је Црква она која сабира око вјечне истине. Не око неке идеје, идеологије. Црква сабира све земаљске народе. Таква је заповијест Христова и та заповијест се непрекидно испуњава. И ево данас, у двадесет и првом вијеку Црква Христова раширила се по читавом свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да је Црква једина заједница која увијек изнова васкрсава. „Васкрсава сараспињући се са Христом, носећи крст Христов, а онда примајући и тај свети дар Христовог васкрсења, ту силу Духа Светога животворнога који је сишао на ученике Христове на Гори сионској у виду огњених језика и који непрекидно силази на позив Цркве Божије. И кад се крштавају вјерни, и када се миропомазују, и када се сабирају на овакве службе Божије призивамо Духа Светога животворнога да сиђе на нас и на наше дарове“, објаснио је Владика. Тумачећи јеванђелску причу о мудрим и лудим дјевојкама Митрополит црногорско-приморски је рекао да није довољно поуздавати се само у себе, своју врлину, своје знање и своју мудрост. „Луде дјевојке нијесу вапиле и призивале Духа Светога животворнога да сиђе на њих и да их обасја својом свјетлошћу, својом истином и својом вјечном мудрошћу. Тако је Света преподобна Ангелина била једна од тих мудрих дјевојака, јер је била испуњена врлином, а у исто вријеме сва је била погружена и у молитву и у пост и призивала Духа Светога. Њена љубав, и према њеном мужу и према њеној дјеци, била је христолика љубав, љубав која није тражила своје, која се није гордила, него се жртвовала“, рекао је он. Рекао је да је преподобна мајка Ангелина све што јој је Бог дао предала Христу Богу на дар. „И тако је заиста уписала себе у књигу вјечнога живота, Царство небеско је испунило њен живот још овдје на земљи“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је благосиља славски колач, поводом имендана настојатељице манастира монахиње Ангелине. На крају је честитао је имендан монахињи Ангелини. „Благословен дан ангела и свим Ангелинама које су овдје у овом светом храму. И ма гдје се налазиле Ангелине да их Бог благослови. Да буду Ангелине – анђели небески“, казао је Митрополит Амфилохије. Манастирско сестринство приредило је затоим празничну трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска