Претражи Живе Речи Утехе

Благодарећи архиепископу Стефану и љубављу високопреосвећених митрополита данас и јуче овде, у Охриду, имали смо могућност да се поклонимо светињама, православним и хришћанским, истакао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије 21. јуна 2022. године приликом посете цркви Светог Климента и Светог Пантелејмона у селу Плаошник на обали Охридског језера. Пошто се заједно са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и македонским г. Стефаном поклонио светињама храма, патријарх Порфирије је поручио: -Данас смо имали прилику да видимо шта су православни хришћани пре много векова сматрали најважнијим у свом животу. Гледајући ове светиње разумели смо да им је важније од свега било да чувају своју хришћанску православну, веру, али не само да чувају него да и живе православном вером, а то значи по Jеванђељу. Ништа друго да немамо, него само искуство када обилазимо овакве светиње, имамо јасну поруку за нас данас који смо изложени разним изазовима који нуде неке нове вредности и нове погледе на свет. -Наравно, Црква је увек савремена. Oна не припада само прошлости, чак ни садашњости, па ни само будућности. Oна припада вечности. У том смислу, она је свевремена и труди се да буде увек актуелна, да дели све проблеме, сва искушења, све невоље, али и све радости са којима се суочава сваки човек живећи у овом времену. Поред тога, управо зато што је свевремена и надвремена, Црква није ни старомодна ни модерна. Црква нуди вертикалу, нуди смисао постојања сваком човеку у сваком времену и сваком простору. Црква даје могућност да разумемо да смо створни за вечност и да је љубав темељ нашег постојања и то баш онако како говори Јеванђеље читавим својим бићем према Богу, а кроз ту љубав према Богу и љубав према ближњем, а то значи према сваком човеку. Када Јеванђеље говори о односу према ближњем не подразумева само онога који је поред нас, подразумева наравно и њега и пре свега њега, али подразумева и све остале људе, истакао је патријарх Порфирије и нагласио: -Клањајући се светињама и долазећи на место светиња имамо најбољу могућу шансу и прилику да се загледамо у себе, да се дивимо ономе што су они пре нас живећи православном вером оставили као предање и духовну културу. Тако имамо и могућност да будемо укорењени у предању и да се наоружамо и да живимо у свом времену као савременици свих људи. Радост и благослов су велики да можемо да се поклонимо светињама, да упалимо свећу, да се помолимо Богу за спасење читавог света, за мир у свету, за мир међу људима, за међусобно разумевање и спремност да свако нађе своје место под сунцем. Нека сте сви благословени и хвала вам на љубави. http://www.spc.rs/sr/fotogalerija_makedonija

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, изговорена на литургијском сабрању, у понедељак 16. августа 2021. године у храму Светог великомученика, победносца и чудотворца Георгија на Опленцу. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, људски род, али и сваки човек понаособ, има разне потребе. Има, наравно и различите дарове од Бога, како би реализовао те своје потребе. Међутим, и кад успе да оствари све што је замислио, када успе да испуни сваку своју жељу, да оствари сваку своју потребу, остаје једна универзална потреба, заједничка потреба за све људе. Постоји потреба од које зависи и смисао и пуноћа и испуњавање свих осталих потреба. Наиме, постоји једна јединствена потреба свакога од нас, постоји једно универзално, јединствено питање. То питање се зове “питање смисла живота”, смисла постојања и толико је та синтагма распростањена, толико је присутна и данас, углавном на тржишту понуде смисла. Постоје различити путеви и различите понуде које се саморекламирају, да су управо оне смисао постојања. Уосталом, кроз сву историју, ако бацимо поглед уназад, човек је постављао питање себи, зашто постоји, откуда је и који му је циљ. И не само то, него и кроз философију, кроз уметност, кроз различите религије, па ево, и кроз науку, покушава управо да открије природу своју, покушава да открије своје назначење, да пронађе смисао своме постојању. И колико год трају ти напори људски, толико имамо различитих резултата, али у исто време, исто толико неуспеха, тј. све до чега је човек дошао сам из себе није довољно да му одговори на питање, који је смисао његовог постојања. Зашто, браћо и сестре? Па стога – што год чинио човек, какве год успехе на било ком плану и пољу остварио, његов живот у једном тренутку или од једног тренутка почиње да се гаси и на крају се потпуно угаси. И онда се поставља питање, који је смисао свега претходнога, ако је коначни исход бесмисао, смрт и пролазност. Ми хришћани знамо, Откровењем Божијим, знамо љубављу Божијом, љубављу Божијом према творевини и пре свега и изнад свега у односу на нас људе који смо икона Божија, створени по слици и прилици Божијој, знамо да човек није створен за бесмисао. У крајњој линији, и покушаји да дођемо до смисла показују да тај смисао постоји. Ствар је само у томе, што га не може човек сам из себе и сам собом, искључиво и само својим силама открити. Тај смисао јесте Логос Божији, Син Божији, Исус Христос који је дошао међу нас, и не само показао, него реално нас учинио победницима над пролазношћу, над смрћу, учесницима вечнога живота, и то, већ овде, кроз Цркву своју, кроз света њена богослужења, кроз Свету Литургију. Ми смо данас чули причу из Јеванђеља по Матеју, где ученици Христови постављају питање, како се долази до смисла који јесте Царство Небеско у нама, међу нама и са нама, као судеоницима тог Царства Небеског у Телу Христовом. Господ је одговорио једноставном речју: Не може нико ући у Царство Божије, у Царство Небеско, ако не постане као дете. На другом месту позива на покајање, па вели: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско!” Царство Небеско доводи у вези са покајањем, то јест покајање, наше покајање, у везу са могућношћу учествовања у свему ономе што нам је Господ љубављу својом дао. Наравно, то покајање није ништа друго, него преображај, узрастање, не напросто један психолошки моменат и тренутак у којем ми самоосуђујемо себе. Покајање значи преумљење, значи одрицање од система вредности које нам нуди овај свет и прихватање и живот по систему вредности Јеванђеља. Зато је основно питање, да ли ми верујемо речи Христовој, да ли верујемо Јеванђељу, да ли је реч Христова за нас меродавна? Ако јесте, онда ће нам живот изгледати на један начин. Ако није, живот ће изгледати потпуно другачије. Ако јесте, онда ћемо разумети и реч: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Наравно, то не значи да будемо деца по наивности, по лаковерности, него да будемо деца по безазлености, по смирењу. А шта је, браћо и сестре, смирење? Смирење, опет, није само и искључиво једно психолошко стање. И то је укључено у тајну смирења. Смирење је наше стајање пред Богом у којем ми препознајемо да сами из себе и собом јесмо пролазни, јесмо смртни, јер имамо свој почетак. Сами собом не можемо додати ни један педаљ своме узрасту, али да управо са свешћу, да не можемо собом, ни из себе, да препознајемо љубав Божију и силу Божију и знамо да њом можемо све, својом отвореношћу, својом вером, поверењем у то да је Бог онај који је наш Спаситељ, Бог који је љубав. Можда можемо бити слабашни, можемо промашивати у свом животу, можемо падати, можемо грешити, али није то од чега зависи наше спасење или погибао. Наше спасење зависи од љубави Божије, а ту љубав примамо управо свешћу ко смо, и свешћу ко смо у заједници са Њим. Ми смо се данас сабрали између осталог и да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. Ако верујемо речи Јеванђеља, тамо ћемо наћи и то, да је свака власт од Бога. И од тога да ли верујемо Јеванђељу или не, зависиће наш однос према власти. Међутим, ту исту реченицу краљ Петар је гледао из своје перспективе. И он је знао, као што су знали и православни Срби у његово доба, да је он по Божијем допуштењу и Божијем промислу постао краљ, постао владар Срба, и штавише Срба, Хрвата и Словенаца. Али, знао је и то да је то што има од Бога добио. Знао је, браћо и сестре, а знамо и ми да је знао, јер знамо његов живот. Он је знао и реченицу: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Знао је и то, да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово, веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона апостола Петра и Павла. Већ сама та икона по себи много говори. У њој је садржано једно друштво, образовани - интелектуални свет и обичан - прост свет. Али у једноме једно, у вери једно, у Христу једно. И садржана и показана љубав – јер било је момената када су та двојица апостола имали међусобно различита мишљења и ставове, препирали се, улазили у сукобе, али је увек надвладавала љубав и побеђивало јединство, јер је то јединство у Христу и Цркви Његовој. Краљ Петар је био слуга своме народу. Ко је још подигао своме слуги споменик и мајци његовој? А краљ Петар то јесте – војнику кога није успео да сачува кроз недођију, а за којег је мајка молила да га краљ врати живог и здравог, он је подигао споменик. И мајци његовој. И чувао чарапе које је та мајка упутила по краљу своме сину, који такође није жалио себе. Дакле, браћо и сестре, нисмо ми судије. Ако бисмо ми били судије, тешко да би ико прошао наш суд, јер смо немилосрдни, јер смо самољубиви, јер смо оштри и немилосрдни према другима. Суд Божији је суд љубави, али ја сам сигуран да је краљ Петар знао реченицу: Ако не будете као слуге, ако не будете последњи, нећете ући у Царство Небеско, нећете постати први. Нека му Господ да вечни покој, Царство Небеско. А ми, браћо и сестре, да знамо да је Господ са нама, да је победио смрт, сваку невољу, свако искушење без којих није могућ живот и без којих не можемо постати јачи и вернији Христу. Нека би нама Господ дао смирења, наде, вере и љубави како бисмо га овде славили заједно сви, једним гласом кроз Свету Литургију и Цркву Његову, али и у Царству Небеском и у векове векова. Амин. Извор: Епархија шумадијска / Телевизија Храм

У петак, 11. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Иллић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. У надахнутој беседи којом се верницима обратио, Епископ Јован је говорио о усавршавању у вери и науци Христовој: Звучни запис беседе “Чули смо, браћо и сестре, данашње Јеванђеље у којем видимо како је Господ бирао место где би народ могао да стане. Њега су пратили не само ученици Његови, него и народ. Христос је чинио чуда због себе, него ради народа, а народ је, знајући да Христос исцељује, доводио болеснике Њему. Господ је приликом исцељивања људи тражио узрок болести и тамо где је грех био узрок болести Господ је лечио душу човека. А када се душа ослободи греха, она онда тражи Бога, јер душа је богочежњива. Кад се човек ослободи једног греха, код њега су одмах узвишенија размишљања, он задобија благодат Божију. Чим се трудиш задобијаш благодат, ако послушаш задобијаш благодат. Ми хришћани смо вечити ученици Христови. И ученик схвата лекцију и усавршава се у лекцији све дотле док осећа да треба да изађе пред учитеља и положи испит. Али када ученик себе постави за учитеља, то је толико страшно да тај ученик се више не спрема за испит, јер мисли ја сам сад учитељ, а није прошао свој ученички стаж. Ово данашње Јеванђеље нам је толико поучно јер видимо да су људи ишли за Господом и да Господ не бира људе који ће Га пратити, већ људи бирају Њега. Он све те људе уједињује својом науком, али уједињује онога ко хоће да буде уједињен. Бог се теби и мени нуди, човече! Он нам се даје, стално нам се даје кроз Цркву своју, кроз свету Литургију. Света Литургија је она вечито постављена трпеза. Човек који нема Бога у себи, он и није прави човек, он има изглед човека, али не носи суштину у себи. Зато Јеванђеље каже: “Пазите како слушате”. Неко ће слушати онога који њему одговара, који њему повлађује, а неће слушати онога који му указује на његове недостатке, са њим ће прекинути. Браћо и сестре, Христова цела наука и цело Свето Писмо сажето је управо у овим заповестима и блаженствима која смо данас чули. Из Светог Писма видимо, када је Господ нахранио онај народ који је данима био далеко од својих домова, да ко се храни речју Божијом он ће лакше поднети и недостатак телесне хране. Онај човек који прима хришћанске врлине у своје срце и душу, тај човек постаје силан, али не својом силом, већ божанском силом. Сила Божија задобија се онако како Црква учи, како Јеванђеље учи, а не на неки наш начин. У немоћи се сила Божија пројављује. Ми смо задобили благодат, кроз крштење и свете тајне. Када бисмо ту благодат сачували ми бисмо се спасили. Благодат Божија чува човека ако човек чува благодат Божију. У данашњем Јеванђељу можемо се запитати шта је то што народ вуче ка Христу? То је њихова вера. Дакле све нам зависи од вере. А шта значи веровање? Значи одрећи се себе, у дубини срца срести се са Богом. Вера значи и приношење, и ко највише верује, тај највише и дарује. Вера је као и љубав, а љубав ништа не тражи, она се даје. Нека нам Господ помогне да слушамо Јеванђеље и да мало размишљамо да ли се иоле у нечему трудимо, и да ли је тај наш труд проверен Црквом. Нека нам Господ помогне да се усавршавамо у хришћанским врлинама, али знајте ми смо људи такви па не умемо ништа постепено, него хоћемо све од једном. Почни са једном врлином, па кад усавршиш њу она ће сама повући и сваку следећу. Уздајмо се у Бога, верујмо у Бога и биће нам боље”. Извор: Епархија шумадијска

Летњи распуст идеалан је за читање, али не само за читање. Како квалитетно провести слободно време и шта све Нови Сад нуди преко лета. Извор: РТВ