Претражи Живе Речи Утехе

У току излагања на конференцији „Православље у свету: првенство и саборност у светлости православне веронауке“ јерарх Српске Православне Цркве бачки епископ Иринеј се дотакао једне од најактуелнијих тема у међуправославним односима – питања аутокефалности. Ваша светости! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Драга браћо и саслужитељи-архијереји! Часни оци свештеници и монаси! Браћо и сестре! Сматрам да тема јединства Цркве и саборности обавезно обухвата и тему аутокефалности, зато што аутокефалност као структура црквеног уређења у току векова треба да представља јачање и потврду саборности и јединств Цркве и у најновијој фази њене канонске организације на васељенском нивоу, а у ствари је постала зид саблазни и камен спотицања. Уместо да служи јачању вере, расту тела Васељенске Православне Цркве, и пре свега, пастирској сотириолошкој бризи за спасење душа верника, тема аутокефалности се данас, нажалост, користи као оруђе и средство за подривање јединства Цркве с тенденцијом редефинисња и ревизије православне еклисиологије на такав начин да канонски неред и анархија, мешање и упад на канонску територију других Помесних Православних Цркава добијају жалосно квазибогословско објашњење и оправдање. Православни аспекат и сотериолошка перспектива рада Цркве у свету сад постају неважни и чак се игноришу. Све ово видимо данас на жалосном примеру Константинопољске патријаршије – наше Мајке-Цркве која је, нажалост, заборавила шта значе права мајчинска љубав и брига. Ако се црквена аутокефалност разматра у историјској перспективи, у контексту свих догађаја у историји Цркве, могу се наћи различите дефиниције и теорије у вези с тим шта је аутокефалност, какве су претпоставке за њу, услови за њено добијање и давање итд. Пре сто година угледни Сергеј Александрович Тројицки, којег подједнако сматрам и руским и српским богословом, о данашњој ситуацији на украјинској земљи писао је као да је лично био њен сведок. И исто као и преподобни Софроније (Сахаров) изразио је своју најдубљу бојазан у вези са поступцима и теоријама које су у Константинопољу настале век касније и које данас, нажалост, оправдавају најпознатији богослови Константинопољске Цркве. Из познатих различитих дефиниција и описа појмова аутокефалности следи врло једноставан закључак: аутокефалност је право епископа једне црквене области да имају сопствени самостални и независни Архијерејски сабор, да бирају поглавара чији избор убудуће не подлеже никаквој потврди или сагласности од стране другог вишег црквеног центра, већ га аутоматски прихватају све Православне Цркве. Сви остали елементи или аспекти аутокефалности су секундарни: није толико важно ко кога помиње, да ли свето миро освештавају самостално или га добијају из Цариграда – све су то детаљи који не изражавају суштину појма аутокефалности. У том смислу аутокефалност би, посебно због њене изузетно дубоке кризе која у целини може да изведе из кризе данашње црквене праксе, можда требало да постане једина тема на Критском сабору. На предлог и захтев Руске и Српске Помесне Цркве ова тема је на Сабору била обавезна. Чак ћу рећи да је то била једина тема која је била потребна на Свеправославном сабору. На саборима никад није било ничега што би личило на научне или богословске конференције – саборно су се увек разматрали проблеми, посебно јереси или канонски преступи, који су представљали опасност по јединство Цркве. Нажалост, већ у првим корацима на припреми за Критски сабор, шездесетих година прошлог столећа, сачињен је каталог који је обухватао 105 различитих тема, што је превише чак и за конференцију. И тек на самом крају је наведено неколико тема које су се мање-више дотицале изазова, проблема и искушења с којима се суочава васељенско Православље. На питању аутокефалности, као и на питању црквене аутономије радило се у току две или три деценије на Свеправославним предсаборним саветовањима и конференцијама и по њиховом завршетку је усвајан свеправославни текст који је, нажлост, имо само једну тачку конфронтације – начин потписивања општеприхваћеног документа (томоса – прим.). И кад смо у Шамбезију на прелиминарним седницама, пре свега покренули тему аутокефалности, председавајући нам је хладно и оштро рекао да је ионако потрошено много времена на друге теме (премда оне понекад нису биле толико важне), а за тему аутокефалности нема времена и она се неће налазити на дневном реду. И, као што је тачно истакао Његова Светост патријарх Кирил, можда је ова тема (не могу то да тврдим) намерно искључена из дневног реда. Јер, да је оно што је учињено у току деценија Сабор усвојио као општеправославни став о аутокефалности, то је могло да спречи трагичне догађаје који су уследили након антиканонског мешања Константинопоља у питања унутрашњег живота Руске Православне Цркве на украјинској земљи. Појам аутокефалности се разијао у току векова. Као што је познато, у доба апостола, свака локална Црква је била потпуна католичанска Црква, односно, присуство све католичанске Цркве на једном подручју и у једном времену као пуноће благодати Светог Духа у општењу епископа, клира или свештенослужитеља, мирјана, верујућег Божијег народа. Због практичних разлога, с развојем Цркве и њене мисије у свету, испоставило се да је потребно да се организује такозвани систем митрополија. У доба Васељенских сабора, посебно до IV Васељенског сабора, у Римском царству је било више од сто аутокефалних митрополија. Међутим, постојале су митрополије и ван његових граница и веома је важно да се то има и виду: неке Цркве које су се налазиле ван граница Византијског или Римског царства чак су биле старије од Константинопољске цркве. Касније се развија систем који претпоставља да неколико епархија улази у састав једне митрополије, а неколико митрополија формира ширу заједницу – егзархију. На IV Васељенском сабору се помиње такозвани егзарх диоцезе – по неким тумачењима, то је сам константинопољски патријарх, али се мени чини да то није вероватно. Присталица сам мишљења оних који сматрају да је егзарх диоцезе био предстојатељ врло широке црквене структуре. На IV Васељенском сабору и после њега коначно је установљен патријаршијски систем с аутокефалним субјектима који је подразумевао пентархију (пет апостолских древних Цркава) и друге Цркве, на пример, Јерменску и Грузијску које су биле ван граница или делимично у границама царства и које су живеле и развијале се без пентархије. Судбина овог система црквене структуре и организације се нагло променила с падом Константинопоља, кад је Отоманско царство и нехотице постало наследник пале Византије. Чак се и султан међу својим многобројним титулама називао ромејским императором сматрајући себе његовим законитим наследником. И као такав, он је полазећи од својих муслиманских уверења, константинопољском патријарху дао таква права и овлашћења каква овај није имао у Ромејској хришћанској империји. Константинопољски патријарх је постао такозвани етнарх (милет-баша) који није водио само духовну бригу о православцима у Отоманском царству, већ је имао и политичку власт над њима, могао је чак да прикупља порез за султана без директног учествовања турске власти и чиновника. Дакле, још у ово време су се зачеле неке од идеја које су се у ХХ веку развијале на начин који смо већ поменули. Ово се, између осталог, може закључити на основу историјата с томосима које је Цариград издавао аутокефалним Црквама или ситуације у вези са признањем аутокефалног статуса Грузијске Цркве – јер не може се рећи да она никад није имала аутокефалност, али су пронађене формулације у којима се помиње да се не ради о даровању аутокефалног статуса, већ само о потврди коју је дала Антиохијска црква. У периоду XV-XVI века, кад је Руска Православна Црква стекла аутокефалност, запажа се јачање идеја да Константинопољ влада темом аутокефалности и да инокосно и самостално одређује колики ће бити обим сваке аутокефалности и у ком облику ће она бити дата. У том смислу Константинопољска патријаршија касније све више и више ограничава аутокефалност. Може се рећи да је аутокефалност коју је добила Руска Црква била потпуна, права и истинска. Слична њој је аутокефалност Српске и Бугарске Цркве и неких других, на пример, Румунске Цркве. Неке од следећих су већ врло ограничене и временом се долази до „аутокефалности“ ПЦУ – цркве (боље речено псеудоцркве) у којој уопште нема никакве аутокефалности. Низ истакнутих богослова у грчком свету (а неки од њих су моји пријатељи из младости) придржавају се врло чудне идеје, изјављујући да наводно само од добре воље константинопољских патријараха (или напротив, њеног одсуства) зависи да ли ће некоме бити дата аутокефалност или не. Један од таквих богослова је, на моју жалост и разочарење, изјавио да је Константинопољ начинио огромну грешку што је, како је дозволио себи да се изрази, дао аутокефалност „руској хорди“ и „масама дивљака“. Међутим, он у потпуности занемарује чињеницу да је ова аутокефалност (прво незванична, али стварна, животна) представљала принудни одговор на то што је Константинопољ у то време био унијатска Црква: [у Москви је митрополит који је подржао унију] Исидор био једноставно протеран и никакав унијатски програм није усвојен. Нешто слично се десило и са српском аутокефалношћу у XIII веку: тада је у Константинопољу било латинско царство, остаци Византије су се налазили у емиграцији у Никеји и на другим местима, а константинопољски патријарх је био у прогонству. А Србија се већ у том тренутку налазила (и још увек се налази) на граници западног и источног римског света. У великој мери су се осећали католичко присуство и прозелитизам – чак је и рођени брат светог Саве у Црној Гори био католик. Светитељ Сава је морао да учврсти Православље у својој земљи – то није била побуна против постојећег поретка, за шта је био оптужен и за шта га неки и данас оптужују, већ једноставно борба за Православље, што представља један од главних аспеката живота и задатака аутокефалне Цркве. Затим пролази доба османске власти – и више нема, не само Византије, већ ни Отоманске империје и Константинопољ више није „град цара, сената и синклита“, није град султана и пентарха – константинопољског патријарха. То више чак није ни главни град Турске, већ је велики град, али ипак нема првенство. У току протеклих столећа већ су се појавиле нове аутокефалности – не увек добровољне, већ понекад принудне због околности. И у овом новом времену сразмерно с тим Константинопољска патријаршија има све мање власти: она не само да је изгубила власт над свим земљама и Црквама које су биле у њеној надлежност у турско време (као што је познато, Константинопољска патријаршија је тада просто на силу апсорбовала и бугарску трновску, и српску пећку, и друге јурисдикције; остале су само оне јурисдикције које су биле ван граница Отоманског царства – на пример, наша Карловачка митрополија и патријаршија за коју Руси знају, зато што су Сремски Карловци били центар руског живота у дијаспори итд.). Константинопољ остаје без већине своје пастве на сопственој исконској терторији у Малој Азији и притом се у њему врло снажно испољавају неопапистичке теорије које су познате још од времена Мелетија (Метаксиса), затим Атинагоре и посебно, нажалост, у наше дане. У овом смислу приликом разматрања праксе за давање свих врста и облика аутокефалности, треба разликовати потпуну, праву од непотпуне, крње, делимичне и условне аутокефалности. Пример за то представља Јеладска Црква у Грчкој. Она није добила потпуну аутокефалност и још увек је нема: она бира свој Сабор, али не бира поглавара. У Атини нема поглавара – постоји само Свети Синод који има председавајућег, али нема предстојатеља Цркве. Ово подсећа на ситуацију у Русији за време Петра Великог кад није било патријарха – само Синод и оберпрокурор. Даљи кораци у овом правцу су видљива, фиктивна и у суштини непостојећа аутокефалност као [описана у томосу који је издао Константинопољ] ограничена аутокефалност Цркве чешких земаља и Словачке и неке друге аутокефалности. Међутим, „аутокефалност“ која је дата украјинским расколницима уопште није аутокефалност, а није чак ни аутономија. Права и слободе које, на пример, Украјинска Православна Црква ужива као аутономна и самоуправна Црква у оквиру Руске Православне Цркве или коју је наша Српска Православна Црква својевремено дала расколницима у Северној Македонији (они су прво прихватили предлог, али су га касније одбили) – су много дубљи, шири и озбиљнији од ове наводне аутокефалности која је дата расколницима. „Томосом“ који им је дат не само да су предвиђена многобројна ограничења – већ се у њему отворено каже да они својом влашћу, началством и поглаваром треба да сматрају константинопољског патријарха. Посебно је жалосно што се у овом „томосу“ више не помиње Господ Исус Христос као Глава Цркве, као у пређашњим томосима, већ се каже да је константинопољски патријарх глава Цркве на земљи. Наравно, ово је апсолутно неприхватљиво и недопустиво за православну савест и означава ревизију Јеванђеља и ревизију Новог Завета. Питам самог себе и вас, Ваша Светости, драги оци и браћо: шта нам је чинити данас како бисмо пронашли излаз из ове веома дубоке кризе која је и [условљена] геополитичким факторима, спољашњим притиском, па чак и потпуно отвореним, директним мешањем представника западних сила, посебно највеће западне силе, а такође има унутрашња жаришта, унутрашње корене? То нису само поступци константинопољског патријарха који су само оваплоћење тенденције која се, нажалост, развија у оквиру нове теорије неопапизма. Излаз видим, с једне стране, у томе да се ослободимо, по могућству у потпуности, сваког спољашњег утицаја и притиска. Свима нам је познато да није само украјинска власт [вршила притисак] у време кад су расколници признати аутоматски, једним потезом пера, не само за праве јерархе (што није било и ни сад није истина), већ им је одмах призната аутокефалност – што је појава без преседана у историји Цркве. Треба чврсто избегавати сваки утицај власти – и унутрашњи и спољашњи, између осталог, треба избегавати и услове притиска и пружати му отпор, што је на примеру показала Руска Православна Црква у току 70 година совјетског периода у својој историји. Она се никад није клањала другом цару осим Цара Небеског и ниједном господару осим Господа. И то је пример за све нас. Мислим да се то догађало и у другим Црквама, али не у тако акутном облику. Шта још треба радити – то сматрам делом и смислом ове конференције – треба развијати здраве, истински православне и светоотачке појмове и идеје о аутокефалности, саборности и првенству (то је триптих који је органски међусобно повезан), за разлику од унутрашње идеологизације и апсолутизације које ствара Константинопољ, извесне унутрашње секуларизације појма аутокефалности и уопште губитка истинске црквене самосвести без које не можемо ићи напред. Сматрам да је настала ситуација врло трагична и опасна, али сам сигуран да Свети Дух руководи Црквом, како на дан Педесетнице, тако и кроз целу црквену историју. Спаситељ нас уверава да је „врата пакла неће савладати“ и сигуран сам да ће се наћи неко решење. Јер, ако овај раскол предуго потраје, нажалост, биће неизбежан нови раскол попут оног који се десио у XI веку и кривица ће пасти на оне који су га изазвали. Нека би дао Бог да се то не деси, да се временом ситуација на неки начин исцели и да ове дане доживе и људи који су сад у зрелим годинама. Служба за комуникације ОСЦП/Патријархија.ru 18. септембар 2021. год. Са руског за Правблог Sr - Марина Тодић https://t.me/pravblogs/2456

Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије 12. Новембар 2018 - 15:53 Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве

Звучни запис разговора

Одељење спољашњих црквених веза канонске Украјинске православне цркве (у јединству с Московском патријаршијом) дало је официјелни превод Саопштења Светог Синода Васељенске патријаршије од 22. априла и свој коментар тог саопштења. У саопштењу Васељенске патријаршије се навод да је на седници Синода одржаној 19. и 20. априла под председништвом Свесватјејшег патријарха Вартоломеја, одлучено следедеће: "Васељенски патријархат који сагласно Божанственим и Светим канонима и дуговременом црквеном поретку и Свештеном Предању води бригу о свим Православним Црквама у свету и има одговорност за свеправославно јединство, тако и особито о православном украјинском народу, који је примио хришћанску веру и спасоносно крштење од Константинопоља, као његова истинска Мајка Црква, размотрио је подробно на овом, као и на претходним синодским заседањима, црквено стање у Украјини, примио је молбу од политичких и црквених лица који представљају милионе Украјинаца за додељивање аутокефалије, и решио је да тим поводом блиско сарађује и комуницира са свим сестринским Православним Црквама." Из овога је јасно, по Одељењу спољних послова УПЦ, да Константинопољска патријаршија неће предузети никакве кораке који би угрозили јединство православних. Утолико пре што ће се питање разматрати са свим Помесним Црквама од којих ниједна не општи са црквама у расколу које су потписале молбу (уз председника Порошенка и Врховну Раду Украјине), а разговори не могу да се воде без Украјинске православне цркве и као једине канонске цркве у Украјини и уједно највеће религиозне организације у овој земљи.