Претражи Живе Речи Утехе

Зато се Крст Христов назива Животворним. Зато се на јутрењу Великог петка у молитвама налазе стихови о томе како ће нас Господ просветити Крстом Својим. И такође речи у стихирама: „дошао си да дарујеш живот а не смрт“. Он је и ово страдање и смрт у виду распећа прихватио потпуно добровољно ради нас. Јеванђеље јасно показује да је Спаситељ знао ко ће Га издати и када ће и где бити ухапшен. И чим поче борба између страже првосвештеника и апостола, која би се, иначе, могла завршити победом ових других, Христос заповеда Петру да положи мач речима: „...Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26:52, 53); „...Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?” (Јован 18:11). Из овога се јасно види да Господ добровољно иде у страдање. И Он дозвољава да Га ухапсе. А на крају Страдања, пре своје смрти, Спаситељ изговара једну реч: „Сврши се!"(Јован 19:30). Искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа је остварен. На задивљујуће тајанствен, потпуно несхватљив начин, крв Богочовека проливена на Крсту опрала је наше грехе, уништила их и исцелила нас, отворивши пут спасењу. Како се лепо каже у тропару шестога часа: "Извршио си спасење, посред земље, Христе Боже, раширио си на Крсту твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који вичу: Господе, слава Теби. " А шта се дешава после Христове смрти? Из пробушене ране тече крв и вода, умивајући свет и испуњавајући га благодаћу двеју Тајни – Крштења и Евхаристије. Земља се затресе, сунце се помрачи, а неки од мртвих васкрснуше. И црквена завеса над Светињом се расцепа. Шта то значи? Комплетно обнављање света. Човечанство и сва творевина се обнављају. И отварају се врата раја, где за Господом улази покајани, разборити разбојник, који је рекао: „...Помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ (Лука 23:42). На јутрењу Светог и Великог петка лепо се каже о свему томе: „Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби." Дошло је до обнове човечанства и управо зато Црква нуди да буде распета са Христом у Страсну седмицу, а посебно на Велики петак, да буде распета са Христом, како пишу Свети Оци, интелектуално, фигуративно, духовно, срчано на службама ове Велике седмице. Храм ваше душе ће се поколебати у великој тузи због Смрти Христове и великој радости због предстојећег Васкрсења Христовог. Пламен ваше гордости ће се угасити, умрети, помрачити. Ваша душа ће васкрснути, оживети и видети да је камени и мртви зид грехова и страсти поцепан и порушен и у овој великој чистоти пут у Царство Небеско ће постати видљив! Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Најспасоноснија Света Тајна! Господ мења уобичајени ритам и ритуал старозаветног седера (верски оброк који се служио у јеврејским домовима), едукативне и симболичне трпезе-сећања на прошли догађај избављења Јевреја из руке фараона, преласка Црвеног мора и уласка у обећану земљу . Eво, два нова благослова и две нове ствари - квасни хлеб и додатна чаша вина и све се концептуално и дубоко, суштински мења. Завршава се старозаветни седер и почиње новозаветна Литургија. Побеђена је смрт и грех целог човечанства. И читаво човечанство је потенцијално уведено, не у обећану земљу, већ у широко отворено Небо – у Царство Небеско. Понављам, уводе га два благослова и два предмета: хлеб и вино, али Бог, који седи за трпезом Тајне вечере, својом силом и вољом претвара хлеб и вино у највишу светињу на свету – Тело и Крв Христову! „И док су јели, Исус узе хлеб, благослови га, преломи га и даде ученицима, и рече: Узмите, једите: ово је тело моје. И узевши чашу и заблагодаривши, даде им је и рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новозаветна, која се за многе пролива ради опроштења грехова“ (Матеј 26: 26-28). Речи о Телу и Крви Христовој, изговорене од самог Бога, постају језгро, средиште око којег, као град око животворног извора, постепено расте Литургија. И тако се сам Бог „отворио“ да бисмо ушли у Њега, сјединили се са Њим, постали део Њега, да би Крв Божија текла у нашим венама и да би Његово Тело постало део нашег тела. Величанствена љубав Божанска без дна, пред којом дрхтиш и клањаш се са великим страхом Божијим и уједно са великом радошћу, и осећаш Бога са насладом, задивљујуће Га созерцавајући у Тајнама Цркве. Зашто је то Тајна? Јесу се окупили иза затворених врата због страха од Јевреја, то је тачно, али мислим, и зато што се на неки тајанствен начин Господ Свемогући сједињује са човеком и човек у Њему постаје бог. А ово је највеће задовољство и највећа срећа на земљи и на Небу. Шта да радимо? Како правилно унети ову тајну? Господ у Светом Јеванђељу одговара на ово питање: узмите лавор, узмите пешкир и оперите људима ноге. Преобразите свој живот у служење Богу и људима. О томе је говорио и Син Човечији током Тајне вечере: „А настаде и препирка међу њима који се од њих сматра да је већи. А он им рече: Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга. Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.“ (Лука 22:24–27). Буди као Христос усред света! Жртвуј себе за милосрђе, доброту и љубав, и Бог ће ући у тебе. Тада ће настати таква радост и таква срећа о којој је немогуће и сањати и нико ти их никада неће одузети. И у твом срцу ће се десити велика тајна, за коју је немогуће наћи речи у овом животу, али ће ова тајна за тебе постати сам живот – живот вечни и вечно спасење. На црквеном престолу сија патена са Телом Христовим и Чаша са Његовом Крвљу. Бог те чека. Он чека да пожелиш да будеш срећан. Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Јуда Искариотски. Веома контрадикторна, сложена и збуњујућа личност. Хоће новац, али прокламује милостињу за сиротињу. Он издаје Христа, али се у исто време причешћује са Њим на Тајној вечери. Он доводи првосвештеничку стражу да ухапсе Богочовека, али Га истовремено целива као ученика. Страствено жели новац, али га после неког времена баца пред ноге свештеницима. Има тако велико покајање у души, али онда одлази и извршава самоубиство. Ужасан замршен сплет противречности. Дакле, Црква на овај дан Велике среде нуди да размотрите Јудине грешке како бисте избегли ове и сличне грешке у свом животу. Тај човек није био само апостол, већ апостол дванаесторице. Односно, ученик који је био директно близак Христу. Јуда је, као и остали апостоли, чинио чуда, исцељивао болесне и изгонио демоне. Његовим молитвама благодат Божија силазила је на људе. Осим тога, он је заузимао истакнуто и важно место у заједници првих хришћана. Био је нека врста „управљача снабдевањем“ и финансијера, како помиње свети апостол и јеванђелист Јован Богослов: „Имао је са собом касу и носио шта је ту стављено; А пошто је Јуда имао сандук, неки су мислили да му Исус говори: „Купи шта нам треба за празник, или да дамо нешто сиромашнима“ (Јован 12:6; Јован 13:29). Па како би човек, од Бога уздигнут до тако великог степена апостолске светости, могао пасти у такве сатанске дубине? Одговор је једноставан. А даје га исти апостол и јеванђелист Јован Богослов, који је Јуду непосредно познавао дуго времена: „јер беше разбојник“ (Јн. 12, 6). Ко је лопов? То је особа која страствено жели удобан, сладак, богат и добро храњен живот и спремна је да уништи животе других људи у ту сврху. То јест, он је егоиста који живи за себе, да би себи угодио. Његово „ја“ му је најважније. Важније од Бога. Зато Јуда има овај страшни пад. Да би постигао свој финансијски циљ, спреман је да изда Бога, што и чини. Али ипак понављам: Јуда је двојна особа. У њему се одвијала болна морална борба. На пример, упркос чињеници да издаје Спаситеља, он и даље покушава да буде Његов ученик, покушава да изгледа као Његов ученик. Сада говорим о Јудином пољупцу у Гетсиманском врту. То јест, он истовремено издаје и покушава да буде или изгледа добро. Иста ствар се дешава касније. Он схвата да је починио страшни грех за сва времена - издају Бога. И не може то да поднесе. Зашто? Чини се да постоји свест о греху и покајање за оно што је учинио. Јуда одбацује своју страст. Баца сребрнике пред ноге свештеника. То јест, победио је страст љубави према новцу. Али постао је жртва страсти гордости. Јер није могао да поднесе ову велику срамоту која му је пала на главу. Јуда је схватио да му је одузето апостолско достојанство и у исто време, болно се стидео. Разумео је: да би излечио учињени грех, морао је да поднесе велику епитимију и страдање, можда на нивоу светог праведног Јова Дуготрпељивог. Али Јуда није могао да пристане на ово. Зашто? Одговор је такође једноставан: волео је себе више од Бога. А пошто је његово „ја“ уништено, није било потребе да се живи. Мада само мало – и блистав бели пут би био поплочан и њему! Још само мало - и зора великог дана Васкрса ће ускрснути! И Христос ће васкрснути! И опростиће му, као што је опростио и светом првостолном апостолу Петру, који је такође сагрешио тешки грех отпадништва и издаје Господа. Али Петар није тражио своје, он је волео и тражио Бога више од свега на свету. Зато му је опроштено и Васкрсли Господ наш Исус Христос га је вратио у апостолско достојанство. Можда би се то догодило и са Јудом, али он није чекао. Желео је свој стари живот. Желео је да настави да воли себе. Зато је постао самоубица, достојан само пакла. И ово је велика лекција за нас. Не можете живети само за себе. Не можете само тражити своје. Ово је дефинитивно пут у пакао. Небески закон раја је овај: живи за Бога и за друге. И чини дела милосрђа. Тако ради и Света Тројица. И Бог Отац, и Бог Син, и Бог Дух Свети су послушни једни другима. Подсетимо се прелепе иконе „Света Тројица“ Светог Андреја Рубљова. Чини се да су сва три анђела нагнута један према другом, слушајући један другог. То чине и свети Анђели, који служе Господу. То су учинили и светитељи. Учини и ти исто. Твој живот треба да постане служба Богу и људима. Мораш расти до ове велике и свете мисли. А када то учиниш уз Божију помоћ, откриће ти се велики спасоносни парадокс: жртвујући себе, свој новац, снагу, здравље и време, неочекивано ћеш се наћи срећан јер ћеш се сјединити са Богом у јединству живе љубави. Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru/content/tema-velikoy-sredy-v-chem-sostoyala-oshibka-iudy-i-kak-eyo-ne-povtorit

Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС

Ректор цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, у интервјују за “Политику” говорио је периоду који је претходио великим промјенама у црногорском друштву, побједи Христа и очувању светиња Српске православне цркве у Црној Гори. *Оче Гојко, како сада разумијете бунт и незадовољство народа који се мјесецима достојанствено борио за сопствену слободу, односно за своју вјеру и њене светиње, и остваривање тих захтјева кроз кадровске и системеске измјене које најављује нова влада? Упоредио бих то са библијским догађајем изласка Израиља из вишедеценијског ропства у Египту, када су друштени и политички разлози за ослободјење дуго били присутни или – како се то обично каже – нагомилани, али се промјена десила онда када је Бог то хтио, и онако како је Њему било угодно. Код нас у Црној Гори није у питању сукоб међу народима, нити рат Црногораца са спољним непријатељем – него унутрашње освајање слободе, грађанско ослобођење од једнопартизма, једноумља… вјерујем да смо по први пут добили еманципованог грађанина. Парадоксално, тај грађанин је настао током вјерске, црквене литије. А настао је баш тамо и баш зато, што је појединац у литији био миран, не-насилан, стрпљив и увјерен до краја у побједу небеске али и могућност земаљске правде. Исти тај народ имао је много повода и прије да искаже незадовољство – прогашење химне у којој су уметнути стихови чији је аутор ратни злочинац, протјеривање ћириличног писма, српског језика, кривотворење историјских истина, рушење и пријетње да ће тек рушити објекте Митрополије црногорско приморске итд. И догодише се литије. Покушај претходне власти да црквену имовину (а преко ње и црквену стварност, организацију Цркве и њен поредак) преко ноћи и једнострано прогласи за државну био је удар на темељне вриједности. И то не само на вриједности вјерника и људи који припадају Цркви, него на темељне вриједности секуларног друштва. Зато су се литијама прикључили или их јавно подржали и они црногорски грађани који су агностици, атеисти, припадници других вјера. Сви су знали, да бранећи Цркву и њена права, они заправо бране Устав. А Устав је брана против самовоље и произвољности. То је та тачка окупљања свих, и то је разлог зашто су се, временом, литијама прикључили и и они који су претходно били незадовољни и другим неким неправдама… *Ви сте Црногорац, али сте и Србин, како се осјећао и сваки православац у Црној Гори од њеног уписа у књиге постојања до појаве Тита и сљедбеника Ђукановића. Како то објашњавате? Историја и политика представљају слијед узрочно-посљедичних процеса. Да се подсјетимо на мудрост старих Грка како „све тече и све се мијења“. У том смислу лично разумијем појаву и потребу да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака. У одређеној мјери то је и нужност смјене генерација у којој сви учествујемо. Када је у питању колективни, национални идентитет Црногораца имам разумјевања за ону браћу, рођаке и кумове који хоће да га граде искуључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из пасоша, стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од прије 100 и више година. Тако рецимо раде етнички Њемци у Аустрији или Швајцарској, Ирци у Америци, Италијани у Аргентини итд. То су све примјери када различити етницитети из темеља изграђују једну државност, једну националност. Само бих волио да они, исто тако, имају разумјевање за моју приврженост традицији, баш оној аутентичној и црногорској, и да моје чување оба идентитета, и српског и црногорског не сматрају никаквом окупацијом, нити ставом који има мања грађанска права у односу на њихов. *Стотине хиљаде вјерника са својим владикама и свештенством се заклело и величанственим литијама бранило светиње Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско приморске. Памити ли Црна Гора веће и демократичније народне скупштине од литија у свим црногорским градовима? Литије и црквене саборе о којима говорите окупиле су опасне мањкавости Закона о слободи вјероисповјести. Услиједили су парламентарни избори који су баш ту тему имали као, рекло би се, једину или најважнију у погледу опредјељења грађана. И сада сви актери тих избора потврђују да су претходне литије имале пресудну улогу за резултат тих избора. А ако томе додамо податак о невјероватној излазности грађанства у ванредним условима – е онда ћу се сложити са Вама да у новијој историји Црне Горе ни једна тема није имала тако плебисцитарну подршку и самим тим такав легитимитет грађанства као што је став да Закон треба мијењати. *Да ли је пресудна грешка Мила Ђукановића била та што је вјеровао да ће он створити своју, ДПС цркву и тако поред земаљске имати и некакву “духовну” власт? Је ли тиме Мило срушио Мила? Могло би се баш тако рећи. Нико није гријешио у овој ситуацији колико предсједник државе. Он је себи дозволио да питање овог Закона постане питање његовог тјерања ината са грађанима. Хоћу рећи – имао је прилике током цијеле 2019. да ослушне и уважи став Цркве као институције, па је није искористио. Имао је потом прилике да се увјери да став Цркве дијели велика већина грађана државе чији је предсједник. Ништа. Што су се увећавали разлози који би мудром државнику били довољни да га подсјете да је он у служби грађана а не обрнуто, предсједник Црне Горе је тренирао некакву личну храброст и принципијелност. Па му је стварање Цркве од стране секуларне државе било нешто нормално, а мирне и достојанствене литије су биле „лудачки покрет“. Сваком је било јасно да он није добро процијенио, осим њему самом. Али то је плод политике која је створила систем да све зависи од једнога човјека. *Хоће ли Црна Гора након прве демократске смјене власти опет тражити свог господара као што су предходног већ проглашавали краљем од Црне Горе и Брда. Ето, управо то, као грађанин ове земље, цијеним да смо добили као један нови квалитет. Није просто наша срећа што је смијењен једнопартизам и што се власт показала смјењивом, него што се нова власт изгласава у атмосфери да јој нико не даје подршку унапријед. Готово да нема партије у позицији или опозицији која није изнијела неку критику или неко упозорење на адресу мандатара тј. садашњег премијера и његове Владе. Тако да смо у том погледу, вјерујем, растерећени будућег култа личности. Култ нека се врати тамо гдје му је и мјесто: у храмове гдје призивамо име Божије, а у државну управу нека се врате рад, ред и дисциплина како рече г. Кривокапић. *Вјерујете ли да ће и овај народ истински прихватити вашу поруку да је “амбасада будућег Небеског царства Црква”? То је био сликовит начин да изразим моје секуларно убјеђење. Убјеђење да Црква није од овога свијета. Да не припада ни једној држави, и да су смијешне, повесне и жалосне прозивке садашње парламентарне опозиције да је СПЦ у Црној Гори „црква државе Србије“ односно „стране државе“. Једина држава којој Црква истински и без остатка припада јесте држава Царства небеског. Све остало је привремено и земно, и што би наш народ рекао „приче причине“… *Црногорско друштво је дубоко подијељено. Може ли Црква приближити удаљену браћу, како нас Христос учи? Једино на овај начин. На темељима овог исказа о Небеском царству. А тај исказ нијесам ја измислио како бих „смирио страсти“ или неком „замазао очи“… то је темељни исказ црквеног живота. Апостол Павле каже да ми хришћани „у овоме свијету немамо сигурног града, него чекамо онај (Град) који ће доћи“. Ето на таквој вјери могу се помирити браћа, док ће се око земаљских киљана и тараба увјек свађати и они најрођенији. *Шта очекује Црква од будуће власти, односно шта ће она тражити за узврат и како се браните од приговора да сте Ви главни кадровњак премијера Здравка Кривокапића? Најконкретније, Црква очекује спровођење резултата посљедњег реферндума о Закону о слободи вјероисповјести (а то су управо били претходни парланентарни избори ) и да растерети наше друштво даљих тензија, држећи се принципа „Цару царево, а Богу Божије“. Послије тога – у Бога се надам, да ће нам дати снаге и разума, да свако од нас, у поштовању, разумјевању па и сарадњи тамо гдје је потребна – наставимо својим путем. Није добро за државу да она „оснива“ или преуређује цркве, нити Цркви треба нити јој је на корист да се бави државном управом. То је мој истинско увјерење, па бих радио против самога себе, сопствених идеала и вриједности, ако би, не дај Боже, и стоти дио била истина оно за шта ме оптужују неки људи који су очигледно изгубили сваки контакт са реалношћу. Зашто су га изгубили – није на мени да судим. Нека им је Бог у помоћи. *Из нове опозиције приговарају да ће измјенама Закона о слободи вјероисповјести културна баштина Црне Горе прећи у власништво државе Србије, а посредством СПЦ, која је, истичу, регистрована у Србији. Је ли то тачно? То је апсурдна и драматична лаж која има за циљ смишљено и планско продубљивање подјела! Без обзира у којим је све државама у окружењу и на свијету СПЦ регистрована или евидентирана (као црквена организација која се протеже на свим меридијанима ове планете) овдје је ријеч о сређивању нашег унутрашњег црногорског правног поретка, у складу са Уставом и претходним законима. Црквена имовина у Србији не припада држави него Цркви. Чак ни у Србији држава не може да конфискује црквену имовину и да је прогласи за своју, па како би то онда могла да уради са црквеном имовином у Црној Гори? То је невиђена бесмислица…. При том, сва имовина СПЦ у Црној Гори адресирана је на њене епархије и манастире чије сједиште је у Црној Гори, и не постоји ни један педаљ (осим изузетака који се и не тичу самих сакралних објеката) црквене имовине чији је власник нека адреса изван Црне Горе. Е то је ноторна истина која руши и обесмишљава мрзитељску идеологију што је фабрикује бивша партија на власти са својим медијским агентима. У свом идеолошком лудилу, они хоће да једно унутрашње црногорско друштвено и правно питање представе као рат држава или рат свјетова. Једина алтернатива томе управо јесу цивилизоване измјене Закона, које из тематике о слободи вјероисповјести уклањају имовинско-правна питања и која онда, самим тим, упућују на поступак да се питање власништва расправља пред црногорским судовима у складу са црногорским законодавством, а не путем прављења буке на улицама и ревизијом историје, која одржава амбијент џунгле или шуме, а не уређене државе. Извор: Политика

Међу многобројним светоотачким описним одређењима Цркве, издваја се оно које је описује као својеврсну духовну бању Витезду (уп. Јн 5, 2–4). У том смислу, благодат Духа Светог, која у Цркви обитава у пуноћи, препорађа човекову душу и исцељује њене ране, под условом да у бањски „третман“ човек ступа на прави начин, који подразумева веру и посебан начин живота. На тај начин се лече болести унутрашњег човека, са кога се постепено скида губа греха и страсти. Истовремено, богомдане енергије којима је нова бања Витезда преиспуњена чине да се некада залечују и телесне бољке људи, што обично називамо чудима. Света тајна Јелеосвећења је, у најужем смислу речи, посебан светотајински дар који обједињује обе поменуте врсте човековог (из)лечења у литургијском окриљу Цркве. - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радију "Светигора": Редакција “Православног мисионараˮ је молитвено уз Митрополита Амфилохија! Катихета Бранислав Илић на Радију "Беседа": Православни мисионар - велико мисионарско дело! Катихета Бранислав Илић на Радију "Глас": Радујем се јер се реч "Православног мисионара" чује на таласима Радија Глас! Катихета Бранислав Илића на Радију "Источник": Православни мисионар је увек актуелно и важно штиво! У попразничним данима празника Воздвижења Часнога и Животворнога Крста, из штампе је изашао нови 375. Број„Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај пети број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Света тајна Јелеосвећењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Септембарско-октобарски број „Православног мисионара“ који се налази пред нама, у катихетском смислу нас подсећа на важност светотајинског живота, као живог живота и као благодатног „дисања“ Цркве. У том духу централна тема овог броја је посвећена значају и указивању на правилно поимање свете тајне Јелеосвећења. Поред тога, овај број читаоцима нуди велики број текстова, разговора и бројних прилога који чувају основну нит „Православног мисионара“, а то је да еванђелско семе дође до срдаца свих који су гладни и жедни вечне и непролазне речи Божје, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: На исцељење душе и тела *СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ СВЕТО ПИСМО: Недеља 31. по Педесетници (Лк. 18, 35-43) *МАТЕРИК: Света мученица Голиндуха *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Седми Васељенски Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Хришћани у дијаспори – капелани или мисионари? *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Реципрочни алтруизам ТЕМА БРОЈА: *Протонамесник Александар Јевтић: Света тајна Јелеосвећења некад и сад *Катихета Бранислав Илић: Света тајна Јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу *Свети Владика Николај: Беседа о тајни Јелеосвећења *Срећко Петровић (превод са енгелског): Јелеосвећење – ранохришћанска сведочанства *Др Ђорђе Вуковић: Стари српски писци о Јелеосвећењу *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Беатовић *ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ: Разговор са Леном Ковачевић – Да постанемо као једно у молитви! *ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ: Неочекивана гошћа – врло лична размишљања о смрти *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Светог Георгија Хозевита *СВЕТА ГОРА: Скит Свете Ане *СВЕТИЊЕ СПЦ: Обнова цркве Светог Пантелејмона у Призрену *ХРИШЋАНСКА КЊИЖЕВНОСТ: Осећање природе и мисао о чулној љубави Слово љубве деспота Стефана Лазаревића *ЛИТУРГИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА: Литургијска заједница Требиња *ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум – аспида *МИСИОНАРСКИ ИЗЛОГ: Српски мислиоци о хришћанским основама монархије Повезан садржај: Света Тајна јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу Интервју са Леном Ковачевић: Да постанемо као једно у молитви! Извор: Православни мисионар

Основни образац хришћанске мисионарске делатности дат је у Светом Јеванђељу, у коме нам је Господ Исус Христос својим божанственим поукама, примером и делима оставио јасна усмерења. Кључна порука је сажета у завршном делу Матејевог Јеванђеља које се чита на чину Светог крштења. Та порука гласи: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт 28, 19–20). Свештеник Георгије Максимов, ревносни руски мисионар нашег времена, примећује да је ова реченица својеврсна „последња заповест“. Оно што, са своје стране, можемо додати јесте да је за испуњење ове заповести потребна и припрема која, поред чврсте и чисте вере, подразумева молитвено делање. - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": "Православни мисионар" је мисионарски часопис који сведочи живи живот! Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Радио "Светигора" и целокупна мисионарска делатност Ваше Митрополије сведоче о односу мисије и исихије! Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": Мисија Цркве је благословено дело које нас приближава Богу! У радости празника Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег из штампе је изашао нови 374. Број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај четврти број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Мисија и исихијаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Православни мисионар сведочи реч љубави Божје, а благодарећи нашем уреднику и неуморним сарадницима реч Божја долази свих оних који су гладни и жедни истине и правде Божје, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Садржај овог броја недвосмислено сведочи о односу мисије и исихије, јер истинске мисије нема без молитвеног темеља и угледања на свете апостоле који си оджали ону заповест коју им је Спаситељ упутио пославши их да васколиком свету сведоче и проповедају спасоносну реч Божју, истакао је катихета Бранислав Илић. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: "Молитвено укрепљење мисионара" *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Шести Васељенски Сабор *МАТЕРИК: Света мученица Полихрона, мати Светог Георгија *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Алтруизам — несебично понашање „себичног гена“ *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ (1. део) ***ТЕМА БРОЈА:*** *Протонамесник Александар Јевтић: Нека се светли светлост ваша пред људима *Катихета Владимир Пекић: Срж и пракса мисије и исихије *Виктор Вицановић: Шта је исихија? *Разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! *Катихета Бранислав Илић: Мисија и исихија — богослужбени карактер црквене мисије *Др Ђорђе Вуковић: О сусрету цара Душана и Светог Григорија Паламе *СРПСКА ТРАДИЦИЈА И ОБИЧАЈИ: „Фенечки бисери“ *ПАРОХИЈАНИ: Трагом вере кроз електротехнику *ЛИТУРГИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА: Љубав се љубављу враћа и умножава *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Свете горе, Синај *СВЕТА ГОРА: Скит пророка Илије (Свето-илински скит) *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Једнорог *САВРЕМЕНО БОГОСЛОВЉЕ: Плурализам између либерализма и конзервативизма — богословско поимање *ХРИШЋАНСКА КЊИЖЕВНОСТ: Духовна лира Момчила Настасијевића *ПОЕЗИЈА: Препис необјављене песме познатог сликара *ПОЕЗИЈА: Уснуо је у Господу диван владика и човек који је Богу посветио земаљски век *ПОЕЗИЈА: Вратити Бога Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Мисија и исихија - богослужбени карактер црквене мисије Разговор са Петком Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! Извор: Православни мисионар