Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС

Ректор цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, у интервјују за “Политику” говорио је периоду који је претходио великим промјенама у црногорском друштву, побједи Христа и очувању светиња Српске православне цркве у Црној Гори. *Оче Гојко, како сада разумијете бунт и незадовољство народа који се мјесецима достојанствено борио за сопствену слободу, односно за своју вјеру и њене светиње, и остваривање тих захтјева кроз кадровске и системеске измјене које најављује нова влада? Упоредио бих то са библијским догађајем изласка Израиља из вишедеценијског ропства у Египту, када су друштени и политички разлози за ослободјење дуго били присутни или – како се то обично каже – нагомилани, али се промјена десила онда када је Бог то хтио, и онако како је Њему било угодно. Код нас у Црној Гори није у питању сукоб међу народима, нити рат Црногораца са спољним непријатељем – него унутрашње освајање слободе, грађанско ослобођење од једнопартизма, једноумља… вјерујем да смо по први пут добили еманципованог грађанина. Парадоксално, тај грађанин је настао током вјерске, црквене литије. А настао је баш тамо и баш зато, што је појединац у литији био миран, не-насилан, стрпљив и увјерен до краја у побједу небеске али и могућност земаљске правде. Исти тај народ имао је много повода и прије да искаже незадовољство – прогашење химне у којој су уметнути стихови чији је аутор ратни злочинац, протјеривање ћириличног писма, српског језика, кривотворење историјских истина, рушење и пријетње да ће тек рушити објекте Митрополије црногорско приморске итд. И догодише се литије. Покушај претходне власти да црквену имовину (а преко ње и црквену стварност, организацију Цркве и њен поредак) преко ноћи и једнострано прогласи за државну био је удар на темељне вриједности. И то не само на вриједности вјерника и људи који припадају Цркви, него на темељне вриједности секуларног друштва. Зато су се литијама прикључили или их јавно подржали и они црногорски грађани који су агностици, атеисти, припадници других вјера. Сви су знали, да бранећи Цркву и њена права, они заправо бране Устав. А Устав је брана против самовоље и произвољности. То је та тачка окупљања свих, и то је разлог зашто су се, временом, литијама прикључили и и они који су претходно били незадовољни и другим неким неправдама… *Ви сте Црногорац, али сте и Србин, како се осјећао и сваки православац у Црној Гори од њеног уписа у књиге постојања до појаве Тита и сљедбеника Ђукановића. Како то објашњавате? Историја и политика представљају слијед узрочно-посљедичних процеса. Да се подсјетимо на мудрост старих Грка како „све тече и све се мијења“. У том смислу лично разумијем појаву и потребу да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака. У одређеној мјери то је и нужност смјене генерација у којој сви учествујемо. Када је у питању колективни, национални идентитет Црногораца имам разумјевања за ону браћу, рођаке и кумове који хоће да га граде искуључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из пасоша, стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од прије 100 и више година. Тако рецимо раде етнички Њемци у Аустрији или Швајцарској, Ирци у Америци, Италијани у Аргентини итд. То су све примјери када различити етницитети из темеља изграђују једну државност, једну националност. Само бих волио да они, исто тако, имају разумјевање за моју приврженост традицији, баш оној аутентичној и црногорској, и да моје чување оба идентитета, и српског и црногорског не сматрају никаквом окупацијом, нити ставом који има мања грађанска права у односу на њихов. *Стотине хиљаде вјерника са својим владикама и свештенством се заклело и величанственим литијама бранило светиње Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско приморске. Памити ли Црна Гора веће и демократичније народне скупштине од литија у свим црногорским градовима? Литије и црквене саборе о којима говорите окупиле су опасне мањкавости Закона о слободи вјероисповјести. Услиједили су парламентарни избори који су баш ту тему имали као, рекло би се, једину или најважнију у погледу опредјељења грађана. И сада сви актери тих избора потврђују да су претходне литије имале пресудну улогу за резултат тих избора. А ако томе додамо податак о невјероватној излазности грађанства у ванредним условима – е онда ћу се сложити са Вама да у новијој историји Црне Горе ни једна тема није имала тако плебисцитарну подршку и самим тим такав легитимитет грађанства као што је став да Закон треба мијењати. *Да ли је пресудна грешка Мила Ђукановића била та што је вјеровао да ће он створити своју, ДПС цркву и тако поред земаљске имати и некакву “духовну” власт? Је ли тиме Мило срушио Мила? Могло би се баш тако рећи. Нико није гријешио у овој ситуацији колико предсједник државе. Он је себи дозволио да питање овог Закона постане питање његовог тјерања ината са грађанима. Хоћу рећи – имао је прилике током цијеле 2019. да ослушне и уважи став Цркве као институције, па је није искористио. Имао је потом прилике да се увјери да став Цркве дијели велика већина грађана државе чији је предсједник. Ништа. Што су се увећавали разлози који би мудром државнику били довољни да га подсјете да је он у служби грађана а не обрнуто, предсједник Црне Горе је тренирао некакву личну храброст и принципијелност. Па му је стварање Цркве од стране секуларне државе било нешто нормално, а мирне и достојанствене литије су биле „лудачки покрет“. Сваком је било јасно да он није добро процијенио, осим њему самом. Али то је плод политике која је створила систем да све зависи од једнога човјека. *Хоће ли Црна Гора након прве демократске смјене власти опет тражити свог господара као што су предходног већ проглашавали краљем од Црне Горе и Брда. Ето, управо то, као грађанин ове земље, цијеним да смо добили као један нови квалитет. Није просто наша срећа што је смијењен једнопартизам и што се власт показала смјењивом, него што се нова власт изгласава у атмосфери да јој нико не даје подршку унапријед. Готово да нема партије у позицији или опозицији која није изнијела неку критику или неко упозорење на адресу мандатара тј. садашњег премијера и његове Владе. Тако да смо у том погледу, вјерујем, растерећени будућег култа личности. Култ нека се врати тамо гдје му је и мјесто: у храмове гдје призивамо име Божије, а у државну управу нека се врате рад, ред и дисциплина како рече г. Кривокапић. *Вјерујете ли да ће и овај народ истински прихватити вашу поруку да је “амбасада будућег Небеског царства Црква”? То је био сликовит начин да изразим моје секуларно убјеђење. Убјеђење да Црква није од овога свијета. Да не припада ни једној држави, и да су смијешне, повесне и жалосне прозивке садашње парламентарне опозиције да је СПЦ у Црној Гори „црква државе Србије“ односно „стране државе“. Једина држава којој Црква истински и без остатка припада јесте држава Царства небеског. Све остало је привремено и земно, и што би наш народ рекао „приче причине“… *Црногорско друштво је дубоко подијељено. Може ли Црква приближити удаљену браћу, како нас Христос учи? Једино на овај начин. На темељима овог исказа о Небеском царству. А тај исказ нијесам ја измислио како бих „смирио страсти“ или неком „замазао очи“… то је темељни исказ црквеног живота. Апостол Павле каже да ми хришћани „у овоме свијету немамо сигурног града, него чекамо онај (Град) који ће доћи“. Ето на таквој вјери могу се помирити браћа, док ће се око земаљских киљана и тараба увјек свађати и они најрођенији. *Шта очекује Црква од будуће власти, односно шта ће она тражити за узврат и како се браните од приговора да сте Ви главни кадровњак премијера Здравка Кривокапића? Најконкретније, Црква очекује спровођење резултата посљедњег реферндума о Закону о слободи вјероисповјести (а то су управо били претходни парланентарни избори ) и да растерети наше друштво даљих тензија, држећи се принципа „Цару царево, а Богу Божије“. Послије тога – у Бога се надам, да ће нам дати снаге и разума, да свако од нас, у поштовању, разумјевању па и сарадњи тамо гдје је потребна – наставимо својим путем. Није добро за државу да она „оснива“ или преуређује цркве, нити Цркви треба нити јој је на корист да се бави државном управом. То је мој истинско увјерење, па бих радио против самога себе, сопствених идеала и вриједности, ако би, не дај Боже, и стоти дио била истина оно за шта ме оптужују неки људи који су очигледно изгубили сваки контакт са реалношћу. Зашто су га изгубили – није на мени да судим. Нека им је Бог у помоћи. *Из нове опозиције приговарају да ће измјенама Закона о слободи вјероисповјести културна баштина Црне Горе прећи у власништво државе Србије, а посредством СПЦ, која је, истичу, регистрована у Србији. Је ли то тачно? То је апсурдна и драматична лаж која има за циљ смишљено и планско продубљивање подјела! Без обзира у којим је све државама у окружењу и на свијету СПЦ регистрована или евидентирана (као црквена организација која се протеже на свим меридијанима ове планете) овдје је ријеч о сређивању нашег унутрашњег црногорског правног поретка, у складу са Уставом и претходним законима. Црквена имовина у Србији не припада држави него Цркви. Чак ни у Србији држава не може да конфискује црквену имовину и да је прогласи за своју, па како би то онда могла да уради са црквеном имовином у Црној Гори? То је невиђена бесмислица…. При том, сва имовина СПЦ у Црној Гори адресирана је на њене епархије и манастире чије сједиште је у Црној Гори, и не постоји ни један педаљ (осим изузетака који се и не тичу самих сакралних објеката) црквене имовине чији је власник нека адреса изван Црне Горе. Е то је ноторна истина која руши и обесмишљава мрзитељску идеологију што је фабрикује бивша партија на власти са својим медијским агентима. У свом идеолошком лудилу, они хоће да једно унутрашње црногорско друштвено и правно питање представе као рат држава или рат свјетова. Једина алтернатива томе управо јесу цивилизоване измјене Закона, које из тематике о слободи вјероисповјести уклањају имовинско-правна питања и која онда, самим тим, упућују на поступак да се питање власништва расправља пред црногорским судовима у складу са црногорским законодавством, а не путем прављења буке на улицама и ревизијом историје, која одржава амбијент џунгле или шуме, а не уређене државе. Извор: Политика

Међу многобројним светоотачким описним одређењима Цркве, издваја се оно које је описује као својеврсну духовну бању Витезду (уп. Јн 5, 2–4). У том смислу, благодат Духа Светог, која у Цркви обитава у пуноћи, препорађа човекову душу и исцељује њене ране, под условом да у бањски „третман“ човек ступа на прави начин, који подразумева веру и посебан начин живота. На тај начин се лече болести унутрашњег човека, са кога се постепено скида губа греха и страсти. Истовремено, богомдане енергије којима је нова бања Витезда преиспуњена чине да се некада залечују и телесне бољке људи, што обично називамо чудима. Света тајна Јелеосвећења је, у најужем смислу речи, посебан светотајински дар који обједињује обе поменуте врсте човековог (из)лечења у литургијском окриљу Цркве. - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радију "Светигора": Редакција “Православног мисионараˮ је молитвено уз Митрополита Амфилохија! Катихета Бранислав Илић на Радију "Беседа": Православни мисионар - велико мисионарско дело! Катихета Бранислав Илић на Радију "Глас": Радујем се јер се реч "Православног мисионара" чује на таласима Радија Глас! Катихета Бранислав Илића на Радију "Источник": Православни мисионар је увек актуелно и важно штиво! У попразничним данима празника Воздвижења Часнога и Животворнога Крста, из штампе је изашао нови 375. Број„Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај пети број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Света тајна Јелеосвећењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка), „Гласˮ (Епархија нишка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Септембарско-октобарски број „Православног мисионара“ који се налази пред нама, у катихетском смислу нас подсећа на важност светотајинског живота, као живог живота и као благодатног „дисања“ Цркве. У том духу централна тема овог броја је посвећена значају и указивању на правилно поимање свете тајне Јелеосвећења. Поред тога, овај број читаоцима нуди велики број текстова, разговора и бројних прилога који чувају основну нит „Православног мисионара“, а то је да еванђелско семе дође до срдаца свих који су гладни и жедни вечне и непролазне речи Божје, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: На исцељење душе и тела *СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ СВЕТО ПИСМО: Недеља 31. по Педесетници (Лк. 18, 35-43) *МАТЕРИК: Света мученица Голиндуха *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Седми Васељенски Сабор *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Хришћани у дијаспори – капелани или мисионари? *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Реципрочни алтруизам ТЕМА БРОЈА: *Протонамесник Александар Јевтић: Света тајна Јелеосвећења некад и сад *Катихета Бранислав Илић: Света тајна Јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу *Свети Владика Николај: Беседа о тајни Јелеосвећења *Срећко Петровић (превод са енгелског): Јелеосвећење – ранохришћанска сведочанства *Др Ђорђе Вуковић: Стари српски писци о Јелеосвећењу *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Беатовић *ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ: Разговор са Леном Ковачевић – Да постанемо као једно у молитви! *ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ: Неочекивана гошћа – врло лична размишљања о смрти *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Светог Георгија Хозевита *СВЕТА ГОРА: Скит Свете Ане *СВЕТИЊЕ СПЦ: Обнова цркве Светог Пантелејмона у Призрену *ХРИШЋАНСКА КЊИЖЕВНОСТ: Осећање природе и мисао о чулној љубави Слово љубве деспота Стефана Лазаревића *ЛИТУРГИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА: Литургијска заједница Требиња *ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум – аспида *МИСИОНАРСКИ ИЗЛОГ: Српски мислиоци о хришћанским основама монархије Повезан садржај: Света Тајна јелеосвећења и њен значај у хришћанском етосу Интервју са Леном Ковачевић: Да постанемо као једно у молитви! Извор: Православни мисионар

Основни образац хришћанске мисионарске делатности дат је у Светом Јеванђељу, у коме нам је Господ Исус Христос својим божанственим поукама, примером и делима оставио јасна усмерења. Кључна порука је сажета у завршном делу Матејевог Јеванђеља које се чита на чину Светог крштења. Та порука гласи: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца, и Сина, и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт 28, 19–20). Свештеник Георгије Максимов, ревносни руски мисионар нашег времена, примећује да је ова реченица својеврсна „последња заповест“. Оно што, са своје стране, можемо додати јесте да је за испуњење ове заповести потребна и припрема која, поред чврсте и чисте вере, подразумева молитвено делање. - (извод из уредничког уводника) Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": "Православни мисионар" је мисионарски часопис који сведочи живи живот! Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Радио "Светигора" и целокупна мисионарска делатност Ваше Митрополије сведоче о односу мисије и исихије! Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": Мисија Цркве је благословено дело које нас приближава Богу! У радости празника Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег из штампе је изашао нови 374. Број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај четврти број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Мисија и исихијаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Православни мисионар сведочи реч љубави Божје, а благодарећи нашем уреднику и неуморним сарадницима реч Божја долази свих оних који су гладни и жедни истине и правде Божје, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима. Садржај овог броја недвосмислено сведочи о односу мисије и исихије, јер истинске мисије нема без молитвеног темеља и угледања на свете апостоле који си оджали ону заповест коју им је Спаситељ упутио пославши их да васколиком свету сведоче и проповедају спасоносну реч Божју, истакао је катихета Бранислав Илић. САДРЖАЈ: *РЕЧ УРЕДНИКА: "Молитвено укрепљење мисионара" *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Шести Васељенски Сабор *МАТЕРИК: Света мученица Полихрона, мати Светог Георгија *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Алтруизам — несебично понашање „себичног гена“ *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ (1. део) ***ТЕМА БРОЈА:*** *Протонамесник Александар Јевтић: Нека се светли светлост ваша пред људима *Катихета Владимир Пекић: Срж и пракса мисије и исихије *Виктор Вицановић: Шта је исихија? *Разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! *Катихета Бранислав Илић: Мисија и исихија — богослужбени карактер црквене мисије *Др Ђорђе Вуковић: О сусрету цара Душана и Светог Григорија Паламе *СРПСКА ТРАДИЦИЈА И ОБИЧАЈИ: „Фенечки бисери“ *ПАРОХИЈАНИ: Трагом вере кроз електротехнику *ЛИТУРГИЈСКА ЗАЈЕДНИЦА: Љубав се љубављу враћа и умножава *СВЕТА ЗЕМЉА: Манастир Свете горе, Синај *СВЕТА ГОРА: Скит пророка Илије (Свето-илински скит) *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Једнорог *САВРЕМЕНО БОГОСЛОВЉЕ: Плурализам између либерализма и конзервативизма — богословско поимање *ХРИШЋАНСКА КЊИЖЕВНОСТ: Духовна лира Момчила Настасијевића *ПОЕЗИЈА: Препис необјављене песме познатог сликара *ПОЕЗИЈА: Уснуо је у Господу диван владика и човек који је Богу посветио земаљски век *ПОЕЗИЈА: Вратити Бога Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Мисија и исихија - богослужбени карактер црквене мисије Разговор са Петком Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! Извор: Православни мисионар

У оквиру манифестације Недеља Косова и Метохије у Матици српској, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј отворио је, 1. марта 2018. године, свечано вече у просторијама ове најстарије српске књижевне, културне и научне институције. На самом почетку, присутне је поздравио професор др Драган Станић, председник Матице српске. Захваливши Епископу Теодосију на доласку и учешћу у овој свечаности, владика Иринеј је нагласио да је Епископ рашко-призренски дуги низ година служио Богу и роду у Метохији и пре избора за владику, као и да је један од ретких познавалаца тамошњих прилика и неприлика. Питање Косова и Метохије није питање за тренутне, исхитрене одлуке, макар како биле мотивисане, а поготову када нису довољно и добро мотивисане, него је питање судбине и опстанка читавог нашег народа. Не треба имати, по мом утиску, никаквих илузијâ да, ако без отпора пристанемо на отимање Косова и Метохије, ово сад је стање отимачине, окупације, али без нашег пристанка, ако ли ми пристанемо, неће бити крај него почетак даљег комадања српских крајева, док не будемо добрим делом и својом заслугом претворени у Курде европског континента, оценио је владика Иринеј, додајући да на то немамо право да одлучујемо ни у име своје прошлости, ни у име будућности. Такође, Епископ бачки је подсетио да се у свим манастирима на Косову и Метохији одвија молитвено правило и литургијски живот као у најбоља времена, да смо имали нове мученике међу нашим монасима на Косову и Метохији, као и да имамо свештенике са породицама који живе буквално у гету. Све је то нешто што нас обавезује светом обавезом. Нико нема права да каже да те људе поклања било којој другој држави, а поготову држави полудивљих племена која су само насиљем дошла до овога до чега су дошла, поручио је владика.