Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'протонамесник'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору, у Епархији тимочкој. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Радоје је говорио о савременом човеку и богослужењу. У уводном делу емисије отац Радоје је говорио о значају богослужења уопште, уз истицање да је за нас богослужење дисање душе, те да поред храмовног богослужења и личног (келејног) молитвеног правила, цео наш живот има за циљ да постане непрестано богослужење. Значај богослужења у Цркви Христовој је тај што оно образује верујуће, поучава их, и духовно их васпитава, пружајући им најбогатију духовну храну. У наставку свог поучног казивања протонамесник Радоје Мијовић је говорио о темељу и врхунцу васколиког богослужбеног живота - светој Литургији као Тајни над тајнама. Слово о значају Литургије утемељено је на речима Дионисија Ареопагита који о Евхаристији говори као Тајни над тајнама, која је у сржи свих светих тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. Света Литургија је Тајна над тајнама, она је заједничко дело народа, и свештеника (литурга) који је испред народа, у том заједничком делу целокупна творевина се приноси Творцу, и зато можемо рећи да је то највећа и најблагословенија реалност која је дарована људима, истакао је протонаменик Радоје говорећи о Литургији као центру Светотајинског и целокупног живота православних хришћана. Према речима госта овонедељне емисије "Врлинослов" никоме као нама Православним хришћанима није омогућен личносни, живи и јединствени однос са Богом. Ми имамо такав однос са Господом нашим да се ми живим Богом хранимо, кроз свету Тајну Литургије постајећи сапричасници и судеоници Божије љубави, закључио је настојатељ Светогергијевског храма у Бору протонамесник Радоје Мијовић. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Гостујући у програму РТВ Бор, протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору говорио је о предстојећој посети Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој. Према речима оца Радоја, ова посета предстојатеља Српске Цркве велики је благослов за целу Епархију тимочку, јер тамо где је патријарх тамо се пројављује јединство и саборност Цркве Божје.
  3. У недељу 32. по Педесетници, када наша света Црква молитвено прославља Сабор светих седамдесет апостола и светог Јевстатија Српског Светосавски храм у Новом Саду са благочестивим парохијанима имао је посебну радост да, благословом Високопреосвештеног Епископа бачког господина др Иринеја, дочека и с љубављу прихвати новопостављеног пароха четврте парохије, протонамесника Бранислава Ђурагића, досадашњег настојатеља храма и пароха у Ветернику. Искуство Цркве непрекидно сведочи, као и данашњим догађајем, да се благодат Духа Светога увек изобилно излива на изградњу и усавршавање целокупне Заједнице у Христу. Архијерејски намесник новосадски први, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, спроводећи у дело наведену одлуку Епископа бачког Иринеја, позвао је сабране да са љубављу и уважавањем прихвате новопостављеног пароха. Истичући да је отац Бранислав, иако млад свештеник, досадашњим радом показао озбиљност и одговорност у свештенопастирској служби, због које му надлежни Архијереј из очинске љубави поверава ново послушање. Потом је настојатељ светога храма, прота Бранислав Мркић, у име свештеног братства и благоверног народа пожелео добродошлицу, иза које је уследила надахнуто обраћање новопостављеног сабрата оца Бранислава Ђурагића, у којем изражава благодарност најпре Богу, а затим Преосвећеном Владици, уз дужно обећање да ће ревносно службовати у Винограду Господњем. Уследио је завршетак свете Литургије уз срдачно честитање присутног народа. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Стари и Нови завет јесте савез Бога и људи и чин обрезања био је символички израз склапања тог савеза. То су Јевреји чинили са мушком децом од патријарха Авраама до Господа Христа, чије обрезање обележавамо 14/1. јануара. У Новом завету, тај обред се укида, више није услов изабраности, јер су сви народи изабрани. Христос је стари закон испунио и превазишао Га, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, тумачећи Свето јеванђеље по Луки зачало 6 и 8, које говори о раном животу Господа Христа. Остајање Господа Христа у храму мимо знања родитеља, Његово слушање, Његово питање и дивљење које је изазвало Његово тумачење старозаветних списа поручује да је Он сам испуњење Старог завета, указао је, поред осталог, протонамесник Дарко Ђурђевић у емисији „Сведочења“ на Радију Источник. Извор: Радио Источник
  5. Представљајући нови број „Покровског благовесника“ часописа Храма Покрова Пресвете Богородице, протонамесник Бранко Чолић, главни и одговорни уредник, каже да је лист уврштен у званичну каталогизацију Србије што је веома значајно и важно. У њему се могу прочитати текстови свештенослужитеља поменуте светиње, актуелни и прилагођени данашњем тренутку: слово о почившем Епископу Милутину, о значају Крста за хришћане, о актуелној пандемији вируса корона, о томе колико је важно да не изгубимо радост… Седам година излази часопис и ово је 21. број. У припреми је наредни, Божићни број, који ће, између осталог, сведочити о бесомучности времена, односно о времену поседнутом нечистим силама. Приликом свећења водица, свештеници доносе часописе у домове, а они који не славе у овом периоду, могу по свој бесплатан примерак доћи у Покровски храм. Извор: Радио Источник
  6. Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш? Извор: Епархија жичка
  7. На ово питање, које је мучило грађане Рима пре деветанест векова, стигао је политички коректан одговор који је све задовољио: хришћани! После туге због губитка послова, домова, ближњих, цео Рим је добио задовољење – хлеба и игара. Колосеум је испуњен, гради се нови Рим по замисли императора Нерона, а хришћани својом смрћу увесељавају светину, хране лавове и доносе наду у боље сутра. Кад њих не буде, настаће мир, срећа и благостање. Хришћани су главна препрека напретку, култури и свеопштем добру. Пострадали су тада свети апостоли Петар и Павле, света мученица Фотина и многи други. Благостање је некако ипак изостало. Деветнаест наредних векова понављано је трагање за благостањем. „Прогрес гоњења” се ширио и ван граница Римског Царства – у Персији, Грузији, Арабији, Индији и читавом свету. Потом су тај прогрес наставили Турци, Арбанаси, Аустријанци, усташе, комунисти, нацисти, фашисти… Крв Грка, Срба, Руса, Грузина, Јермена, Рома, Етиопљана и других хришћанских народа сливала се са вешалâ, Ћеле-кулâ, крстова и колаца. Испуњавала је Гулаге и Голе Отоке, јаме и крематоријуме. Нестајала су села, градови, парохије, манастири, па и читаве епархије. Таман када су многи помислили да наступа нека нова нормалност, ново доба среће и благостања, интеграцијâ и корпорацијâ, подсетише нас поново да напретка и будућности нема са нама. Ми, хришћани, и даље смо вишак у овом свету. Свет хоће ријалитије и спектакле, радна места, сигуран раст БДП-а и одрживи развој, мултимедијалне фешн-викове и друштвено одговорне пројекте. Свет хоће форму и пројекције. Неће истину и покајање. Свет нуди ропство, не слободу. Нуди друштвене мреже и копрцање у њима, а не Истину, Богочовека Христа. У данима велике туге, као некада око Јова, окупили су се лешинари око наше куће, али не да плачу са нама. Нису дошли да жале за митрополитом Амфилохијем и диве се величанственом саборном храму у Подгорици и мноштву народа које је искрено туговало за својим добрим пастиром. Нису дошли ни у један од највећих храмова на свету, Храм Светога Саве, да се загледају у монументалне мозаике и спокојни лик патријарха Иринеја, нашег духовног оца. Не, то нису плачидругови већ они који својим супермоћним објективима хоће да ухвате сваку нашу гримасу, сваки грч лица, сваку сузу. То чине са сатанском злурадошћу да би нам се смејали и узвикивали: „Где је Бог ваш? Друге је спасавао, нека сиђе са крста, нека покаже знак!” Смеју се нашим целивима, смеју се нашим метанијама, смеју се нашој побожности, смеју се нашој Тајни. Крв Јагњета за њих је саблазан, а ми „лизачи”. Мач који пробада срце Пресвете Богородице изазива код њих салве одушевљења. Распни Га, распни! Наравно, и Јуда је ту. Издаја може бити потпуна тек када Синедриону Јуда дâ сатанско амин на његову прозбу и поведе чету разбојникâ. Он им осветљава пут, он их води ка Тајни, он и целива Учитеља. Он, директно са сабрања, куца текстове на свом таблету који, после неколико минута већ, сијају као сензације са синедрионских портала. Цена је увек иста, тридесет и три сребрника, по један за сваку годину Христовог живота међу нама. Заборављају једно. Онај на Крсту Распети, није на њему остао. Устао је. Данас је изнад свих галаксија и светова, са десне стране Бога и Оца. Ту, у Њему, налази се наша људска природа, васкрсла, обожена и освећена. То је наш Пут, ка горе. Тамо су наша срца. Тамо су наши коренови. Тамо је наш Камен темељац на Коме складно стоји грађевина Цркве. Са те висине нама долази сила Духа Светога: свемоћна и свепобедна, сила која болести и немоћи лечи, сила која мртве васкрсава, сила која води целокупну историју овога света ка њеном крају, ка Рају. Том силом је испуњен Путир, силом са висине. Ка тој сили трчала је Марија Египћанка преко реке Јордана као по суву! Том силом свети Нектарије походи сав свет и исцељује од рака! Том силом испуњен, млади Растко је постао Свети Сава и потпуно променио историју једног народа! Причешћен том силом, кренуо је Лазар ка Мурату, без страха, у смрт, али ка животу, ка висинама. Том силом хришћани из Неронове арене данас су живи и радују се на небу. Та сила весели у рају милионе и милионе праведника и милионе и милионе оних који се још на Земљи боре. Авај, зато они који гледају само у земљу и баве се земаљским комбинацијама, међу њима и теолози преобраћени у технологе и геологе, не могу да разумеју Тајну и одричу се силе Духа Светога. Одричу се неба у име земље, Небеске Србије у име земаљске славе, телевизијских гостовања и твитер-прослављења. Они се придружују фарисејском збору и кажу да ће веровати ако докажемо, ако ставимо Јагње под микроскоп, узмемо му ДНК и очитамо геном. Дајте нам знак! – кажу. Али знака нема осим знака Јоне пророка. Као и Господ наш, и ми данас говоримо: опрости им Оче, јер не знају шта раде! Опростите им и ви, новопрестављене слуге Божје, Иринеје и Амфилохије, наше свете и незаборавне владике! На небеским висинама, ви данас стојите са Светим Савом, авом Јустином, владиком Николајем, патријархом Павлом и многима другима, молећи се за сав наш народ. Велики су наши греси, велико је бреме наших сагрешења, велика је невера наша, али је велика и љубав и милост Божја. Господ нас још увек трпи и, као нежни Отац, чека наше обраћење и покајање. Данас наш народ пишти у мукама и невољама, разочаран у лажне идеологије и лажне вредности, али се ипак све више враћа попут покајаног разбојника на Крсту који не похули на Христа већ Му завапи: „Помени ме, Господе, у Царству Твоме!” Тек када се наш народ врати Живоме Богу, у Тројици слављеном, наступиће истинско благостање. Бог је Љубав и жели свима спасење, а не смрт. Додуше, за исцељење су некад потребне горки лекови и хирушки резови јер слаткиши „европске демократије” и „људских права” не помажу. Вјечнаја памјат незаборавним архијерејима служитељима Божјим, Иринеју и Амфилохију! Христос воскресе, земља се потресе, тугу, корону и сваку жалост однесе, радост донесе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар. Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника. Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете. Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре. Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других. Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих. Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали. Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови. Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета? Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем. Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. -Радио Беседа: У сусрет прославе Патрона Епархије бачке- На дан спомена на Чудо које је архистратиг Михаило учинио у граду Хони (Колоси) у Малој Азији, 19. септембра по новом, а 6. по старом календару, пунота Епархије бачке прославиће Патрон. Ове, 2020. године, прослава ће бити уприличена у храму Рођења светога Јована Претече у Сомбору. О догађају који се збио у Колоси, о томе шта је Патрон, у чему је смисао његовог прослављања и како ће ове године бити прослављен, говорили су протонамесници Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, и Срђан Нешић, парох при Светојовановском храму, као и г. Милан Степановић, публициста и историчар. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. -Уведени у дужност нови пароси при храму у Футогу- На празник Успења Пресвете Богородице, 15/28. августа 2020. године, у храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у Футогу, свету Литургију служио је протопрезвитер Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Звучни запис беседе проте Миливоја Звучни запис обраћања приликом увођења у дужност Спроводећи одлуке Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, прота Миливој је увео у дужност нове парохе футошке: протонамесника Игора Игњатова, досадашњег пароха у Ветернику, и презвитера Негослава Бељанског, досадашњег пароха у Српском Милетићу. Прота Миливој је новим паросима футошким честитао постављење и пожелео успех у пастирском раду, а верном народу поручио да нове свештенике прими срдачно и благонаклоно, као што је то чинио и са досадашњим паросима. Новопостављени пароси су заблагодарили владици Иринеју на указаној части и поверењу и од присутних затражили молитвену подршку за даља пастирска прегнућа. Новим свештеницима добродошлицу је пожелео настојатељ храма протопрезвитер Жељко Тешић. Од присутних се опростио и протопрезвитер Борислав Милић, који одлази на ново пастирско послушање у Ветерник, а протопрезвитер Миле Мајкић свештеничку службу наставиће у Српском Милетићу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Данашњи празник Преображења Господњег нам казује да је могуће видети Бога, да треба веровати у Бога, али и веровати у људске способности које су нам дароване од Господа, истакао је протонамесник Игор Игњатов гостујући у Јутарњем програму Радио-телевизије Војводине. Парох ветернички је подсетио да саставни део богослужења на празник Преображења Господњег подразумева освећење плодова винове лозе - грожђа, посебно истакавши да се у Руској Православној Цркви освећују сви плодови као израз благодарења Господу.
  13. Поводом мученичке смрти последњих чланова царске породице Романов, која је владала Русијом три века и која је од те земље направила велесилу првог реда, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, говори о мотивима цара да упркос свим ризицима и искушењима, стане уз српски народ и уђе у оружане сукобе са земљама са којима је Русија имала добре односе. „Пут јеванђеља је трновит и то је цар Николај наглашавао јер је рођен на дан многострадалног Јова“, каже отац Слободан који је подвукао да је руски цар подигао више од 10 000 светиња и да је реализујући изложбу фотографија царске породице, последње Романове упознао на ближи и непосреднији начин. „Поглед руског цара и вера која просијава из његових очију су ме посебно дирнули“, каже отац Слободан кога питамо и да ли је српски народ довољно благодаран последњем руском цару. Извор: Радио Источник
  14. „Господ Христос је срцезналац и познаје дубину људског срца. од рођења нас познаје у мери у којој ни ми сами себе не познајемо… Отуда је и Светом апостолу Петру препознао чврсту веру, иако је знао да ће Га се Петар одрећи три пута у судбоносним тренуцима. Он је био „само“ човек и Христос је то знао“, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, тумачећи одломак из Светог јеванђеља по матеју, зачало 67, који говори о о разговору Господа Христа са рибаром Симоном Јониним, потоњим Светим апостолом Петром. Обећање Спаситеља да ће на њему саградити Цркву „коју ни врата пакла неће надвладати“ символично наговештава бројне прогоне, којима ће кроз двомиленијумску историју Црква бити изложена. Данас, указао је отац Филип Јаковљевић, сведоцимо смо напада на Свету тајну причешћа, на сам смисао хришћанског живота. Христова порука Светом Петру и нама је данас утеха, да се не плашимо прогона и да не очајавамо. Јер, очајање је живо блато из ког нас само Господ може извући, истакао је протонамесник Јаковљевић. Извор: Радио Источник
  15. Свако време има своје бреме, сваки нараштај хришћана има свој крст и изазове са којима се суочава. После година комунизма, повратка народа Цркви, препорода духовног живота у готово свим земљама где као већина живе православни хришћани, дођосмо и до времена кризе. Не кризе Цркве – јер она, чија је Глава Христос, никада не може бити у кризи – већ кризе хришћана, нашег неверја и маловерја. Економска криза је била годинама раније, мада она у Србији траје деценијама, мање или више. Међутим, за већину, некако изненада, догодила се врло озбиљна духовна криза. Последњих неколико година у читавом Православљу имали смо више неочекиваних догађаја: потпуни крах Критског сабора од кога се толико очекивало, а потом дешавања у Украјини. Уз страдања православних у Сирији и разним крајевима српских земаља, чинило нам се да су сва ова дешавања спољашња, иницирана од стране разних светских номенклатура које годинама нападају свето Православље. Чак и веома чудне потезе цариградског патријарха, његове изјаве и дела, некако смо ипак сагледавали из перспективе специфичних услова живота православних у Турској, притисака САД, ЦИА, НАТО-а и других, пре свега антируских, центара. Сви ти напади споља нешто су од чега Црква само јача. Чудесне литије у Црној Гори, које су се пренеле у све српске крајеве, само су нам појачале то уверење. Одједном, готово преко ноћи, појавио се вирус корона, и нађосмо се у ситуацији небивалој у Цркви. Од разних „стручњака“ смо можда и очекивали препоруке да не идемо у храм, да не постимо, да се не причешћујемо…, али одједном у ту антицрквену хајку укључили су се и неки црквени пастири. Затворене цркве, затворени манастири, преплашени свештенослужитељи… Не целивајте иконе, не љубите крст, не узимајте благослов! Не причешћујте се! Ове поруке су „утеха“ коју нуди један део духовникâ у времену пандемије. На екрану гледамо Литургије на којима се после сваког причасника дезинфикује кашичица. Уводе се пластичне кашичице. Уводе се нове форме причешћивања и самопричешћивања. Уверавају нас да се кроз свету Тајну Причешћа можемо заразити. Позивају нас да останемо у домовима, да сиђемо у срце – и чекамо. Кога или шта? Спасење, кажу. Спасење у виду вакцине коју праве неки добри људи, филантропи! Они који су програм пандемије и осмислили годинама уназад и чије корпорације, гле чуда, и праве вакцине. Један благочестиви Рус, мирјанин, стојећи испред закључаног Валаамског манастира запитао се иронично: „О како је моћна та корона! Демони дрхте од крста, а корона се не боји? Зар је она јача од светих моштију, од светих икона, од светих молитава?” По неким „православцима” то је заиста тако. Решење је само у изолацији, у слушању саветâ Светске здравствене организације, маскама, рукавицама. Са њима су неки свештенослужитељи чак и служили свету Литургију. Да ли их је Господ и препознао тако маскиране? Неки су овај вирус назвали вирусом маловерја и неверја и он то свакако и јесте. Још је и вирус непобожности. Већ годинама бити благочестиви хришћанин, хришћанка, није више ин, није популарно. Нестале су дуге сукње, мараме, дуге кошуље, браде. Нема више потребе ни за духовником, ни за Псалтиром, ни за постом. Кандило не мора да гори, Свето Писмо не мора да се чита. Штавише, кажу, многе ствари у Библији и нису истина. То су бајке, вавилонски митови, египатске мистерије, утицаји ови и они. Већину књига и нису написали аутори које Црква сматра ауторима. Житија светих су бајке. Свети канони су мртви споменици историје. Највећи део Светог Предања уствари је само људско предање. Парастоси, помени, митарства… – непотребни и измишљени. Ове тезе аутор овога текста није прочитао у Blic-у или у Kurir-у већ их је много пута чуо на предавањима на Богословском факултету. Већ поодавно се неблагочешће потпуно одомаћило у нашој православној средини, али и на васељенском нивоу. Колико се данас хришћана уздржава пре брака? Колико њих чува светињу брака? Колико њих и неће да рађа децу? Мислим да као свештеник, за ових петнаест година службе, никада нисам венчао младенце који су чедни ушли у брак. Стотине парова. Нико. И то је тако у Србији, Грчкој, Румунији, Русији… Парохије са стотинама православних домова где на свету Литургију дође двадесетак људи, а често се нико и не причести. Парохије где се годишње неколико људи исповеди. Епархије где од стотине храмова у свега неколико имамо агапе после Литургије, духовне вечери и предавања готово никад. Свеноћна бденија не као правило већ као куриозитет, ретка реткост. Као репер данашњег стања износим догађај који ме је још као студента запрепастио: после свете Литургије и славског ручка на Богословском факултету обављан је чин Панагије, благосиљања посебног хлеба у част Пресвете Богородице. Пошто је епископ бачки Иринеј одломио парче хлеба и узео га, он је ишао од руке до руке студената, свако је узимао по делић и слао светињу даље. Стајао сам тада на самом крају трпезарије заједно са неким студентима прве године. Када је хлеб дошао до њих, већина је презриво одбила да узме комадић, док је једна девојка, узевши светињу са два прста, бацила је у канту за смеће, у страху од тобожње нехигијене и због тога што су многи додирнули хлеб рукама. Стајао сам тада у неверици: да ли се налазим међу теолозима или атеистима? Отишао сам до канте, узео хлеб и појео га пред њима. Дух који сам тада осетио међу новим младим снагама није био ни налик духу ранијих година. Старији студенти, који су нас младе теологе дочекали 2000. године, већ су нам причали да је свака нова генерација студената све гора, „модернија”, да је благочестивости све мање. Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Стојмо у свештеном Предању, у црквеном поретку, у оданости црквеној јерархији, у Литургији! Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази. Уместо да црквени пастири подигну глас и устану против понижавања свог народа, део њих је искушење слева заменио искушењем здесна наругавши се светим иконама, моштима, часном крсту, па и самој Светињи Тела и Крви Господње, све у име егзактности, науке и љубави према свету. А да ли ми хришћани можемо волети свет који у злу лежи? Можемо га волети и молити се за његово спасење, али се не смемо саображавати њему нити понирати у његове греховне дубине и мрзост опустошења. Овај свет, пали свет, није пријатељ Божји већ Његов огорчени непријатељ који се труди да затре Име Господње и измени све Његове заповести. Хиљаде телевизијских канала, а нигде ни речи о Христу! Године школовања, стотине факултетâ, а нигде ни речи о Христу! За овај свет све је важније од онога што је за нас хришћане најважније, све је битније од Онога Који је нама најбитнији. Православни народи – распети од стране владајућих гарнитура, масонских, „неолибералних” и сличних, осиромашени, покрадени, изневерени и преварени по стотину пута – данас свој поглед управљају још једино ка Богу и Цркви Његовој! Народ гледа лудило са малих екрана, подригиваче, исмеваче, бескрајне ријалитије, људе са фалсификованим и купљеним дипломама, параде срама и таме, озакоњење сваког безакоња… Ми ћутимо. Мук. Народ гладан и жедан, чека да га поведемо ка непресушним изворима живе воде Христове, а ми се кријемо. Замислимо Мојсија који се боји и окреће леђа народу! Цара Лазара како се крије у кокошињцу и бежи! Ђакона Авакума како постаје Мустафа! Кога и чега се бојимо? Бојати се можемо једино Бога и онога дана када ћемо доћи пред лице Његово и дати одговор за све. То је једини страх који треба да имамо. Сваки други страх је лажан. Пастирима Цркве Христове је дата духовна сила и власт. Сила да лечимо, да дрешимо и вежемо, власт и над паклом, и над сваким злом, и над свим светом. Христос је победио свет и ту победу дао нама. Колико пута треба да похуле на Име Божје, па да ми устанемо? Колико пута треба да опсују Мајку Божју, па да ми устанемо? Колико „парада поноса” (читај: срама) треба да прође нашим градовима, па да ми устанемо? Колико река треба да затру, колико шума да посеку, колико њива да продају странцима, па да ми устанемо? Колико најезди туђинаца треба да прође кроз православне земље, па да ми устанемо? Колико још абортуса треба да изврше, па да ми устанемо? Златна кандила, златне кадионице, златне одежде, а дрвени пастири! Не трубе Духа Светога него ћутолози. Сами не улазе, а другима не дају да уђу. То је наша слика. То је наше време. Да ли Господ мора камење да подиже да крене проповед или ћемо ми окамењени да дођемо себи и устанемо? Устани ти што спаваш! Устанимо из летаргије и будимо то што треба да будемо! А шта треба да будемо? Нове Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувими, Теодори Вршачки, проте Матеје Ненадовићи, вође овога народа у најтежим временима. Они који су били истински православни: и права вера и право живљење. Главари народни који су знали да надахну свој народ на подвиг, на жртву, на покрет ка слободи и васкрсењу. Јунаци попут војводе Богдана Зимоњића, светог Петра Цетињског или патријарха-мученика Пајсија Јањевца. Да будемо као они који су знали и рвати се и борити, али и метанисати и благосиљати, који су свима били све да би спасли све који желе спасење. Ако то не урадимо, проћи ћемо као Јудеји, који су били носиоци истинске вере у Бога, али је већини од њих част одузета и дата другима зато што су су постали камење, а камење Богу не треба. Требају му живи људи Живога Бога. Будемо ли ћутали и даље, пробудићемо се једног дана у земљи која се некада звала Србија, окружени 5Г репетиторима и минаретима, поред посечених шума, исушених река, без куће и огњишта, поред неких нових људи који говоре другим језицима, плачући над порушеним споменицима наших предака и изломљеним крстовима деце и унука. А највећа мука биће сазнање да смо ствари могли да променимо, а нисмо. Нисмо јер себе нисмо желели да мењамо, нисмо желели да се одрекнемо својих страсти, сујета и амбиција. Нисмо дали Христу, Љубави, да се усели у нас и отера од нас сваки страх. Да смо имали само изглед побожности, а да смо се њене силе одрекли. Не дао Бог да буде тако! Свети Саво, помози! Свети Лазаре, помози! Свети Василије, помози! Сви свети са Богородицом, помозите нам да устанемо, да се подигнемо, да васкрснемо, да будемо људи! Свештеник Милорад Мировић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. У недељу четврту по Педесетници, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у параклису Рођења Часног Претече на Успенском гробљу у Новом Саду. Проти Миливоју су саслуживали протонамесник Милорад Мировић и ђакон Александар Билић. После читања одељка из светога Јеванђеља архијерејски намесник новосадски први је изговорио надахнуту омилију о вери римског капетана. Пред свету Тајну Причешћа прочитана је одлука Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, којом је отац Милорад именован за настојатеља параклиса на Успенском гробљу. Честитајући оцу Милораду постављење на дужност настојатеља параклиса, прота Миливој је изразио наду да ће у будућности наведена парохија добити и нови храм. Протонамесник Милорад је захвалио Епископу бачком на указаном поверењу и благослову, проти Миливоју на лепим речима подршке и охрабрења, а часном ђакону Александру на љубави да тај дан саслужује на светој Литургији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. У четвртак, 2. јула 2020. године, у порти Светојовановског храма у Бачкој Паланци, у оквиру духовних свечаности „Од Видовдана до Ивањданаˮ протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светога Симеона Мироточивог у Ветернику, одржао је предавање на тему „Крст – знамење спасењаˮ. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. У оквиру манифестације „У славу Видовданаˮ, коју већ традиционално организује Српски културни центар Свети Сава у Суботици и Црквена општина суботичка, у навечерје празника Видовдана, 27. јуна 2020. године, у Задужбини Душана Радића одржана је трибина. Протонамесник Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник, сабрат Светосавског храма у Новом Саду, надахнуто је беседио на тему ,,Видовдан – неприкидан испит српске зрелостиˮ. На почетку предавања, срдачну добродошлицу оцу Ђорђу пожелео је протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник суботички. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. У уторак, 30. јуна 2020. године, у порти Светојовановског храма у Бачкој Паланци, у оквиру духовних свечаности „Од Видовдана до Ивањданаˮ, на позив овдашње Црквене општине, протонамесник Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник и сабрат Светосавског храма у Новом Саду, одржао je предавање на тему „Видовдан у светлу Ивањданаˮ. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Празничним бденијем и културно-уметничким програмом 6. јула 2020. године ће почети прослава Ивањдана у Сомбору, а биће настављена служењем свете архијерејске Литургије на дан празновања Рођења светога Јована Претече. Такође, биће обележен и велики јубилеј – 230 година Светојовановског храма у Сомбору. Предстојећу прославу и обележавање великог јубилеја најавио је протонамесник Срђан Нешић, парох при Светојовановском храму. Повезана вест: Јубилеј 230. година Храм Рођења Светога Јована Претече у Сомбору Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. Народ који буде био Божји, имао владаре и свештенике Божје, имаће и Царство небеско и царство земаљско. Чињеница да за своје претке имамо Светог Саву и многе велике људе нас обавезује, а не ослобађа. Наша вера би требало да буде у складу са Божјом вољом баш каква је била вера капетана из Светог јеванђеља по Матеју, зачало 25, рекао је тумачећи овај одломак у емисији „Сведочења“ протонамесник Бранко Чолић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и главни и одговорни уредник часописа „Покровски благовесник“. Наша вера треба да буде таква да од Бога тражимо истину, Царства небеског и да се трудимо да будемо у равни Његове воље, истакао је о. Бранко Чолић. Хришћанство није вера конформизма. Христос је рекао да ћемо водити велике борбе најпре сами са собом, а потом и светом. Кад будемо имали веру капетана, бићемо благодарни Богу. То је јако висок ниво узрастања до ког се стиже великим одрицањима, закључио је он. Извор: Радио Источник
  22. Гост емисије "Летописи храмова у Епархији бачкој" био је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Говорећи о ветерничкој светињи отац Бранислав је између осталог нагласио да је живост литургијске заједнице при ветерничком храму је велика духовна радост. Ветерник је основан 1923. године као насеље за ратне војне инвалиде – ветеране из Првог светског рата, који су се борили на планини Ветерник у Македонији. Тадашњи Ветерник имао је свега две улице. Изграђене куће биле су типске, а неке од њих су и данас аутентичне. По завршетку Првог светског рата краљ Александар је својим добровољцима, који су учествујући у великој бици против бугарских снага били трајно ослепљени нервним гасом, доделио земљу у околини Новог Сада, а на подручју данашњег Ветерника. Ти Солунци и њихове породице су населиле плодну равницу, пустару Нови Мајур, и створили заметак овог насеља. O историјату насеља и ветерничког храма говорио је господин Никола Мркић, староседелац насеља, као и протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Човек је словесно биће и он непрекидно трага за смислом своје егзистенције, сагледавајући најважније аспекте свог живота. Ради се о унутрашњој мисаоној и духовној потреби. Ово је и психолошки, философски и теолошки концепт, којим се на особит начин бавио Виктор Франкл, аустријски неуролог и психијатар, познат и као човек који је преживео голготу Холокауста. Звучни запис емисије Најпознатији је као оснивач логотерапије, тојест терапије смислом, чије су технике и циљ концентрисани на смисао егзистенције и тражење тог смисла. О Виктору Франклу и логотерапији из угла православног свештеника говорио је протонамесник Игор Игњатов. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  24. Одломак Светог јеванђеља по Јовану, зачало 27, описује дане уочи доласка Духа Светога, које се, по обећању Оца, збива пошто се Син прослави. Писац на врло интересантан начин приказује атмосферу и односе међу људима и њихово препознавање Христа, односно неповерење у Њега које испољавају фарисеји. Речи Сина Божјег:“Ја сам светлост свету…“ указују нам да управо том светлошћу треба да будемо обасјани да бисмо примили благодат Духа Светога. Та благодат води Цркву Христову у земаљском свету, а светитељи Божји су обасјани светлошћу божанском која их је извела на пут спасења. Благодат Божја нас води спасењу, слобода би нас можда одвела негде где не треба, неке су од поука које је у емисији „Сведочења“ упутио протонамесник Живојин Кнежевић, свештенослужитељ при Храму Ваксрсења Христовог у Ваљеву. Извор: Радио Источник
  25. Умировљени протојереј-ставрофор Љубисав Аџић началствовао је Светом Литургијом на Спасовдан у Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву уз саслужење више свештенослужитеља , појање певнице и молитвено присуство великог броја верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је истакао да је Спасовдан празник спасења свих људи, а не само узношење Господа Исуса Христа. Тог дана је Христос напустио своје ученике и то је дан растанка, али оно што је уследило јесу бројна страдања, ужаси на земљи. „Црква не празнује одлазак Христов, сва радост извире у Његовим речима да је он свуда и да све испуњава“, подвукао је отац Невен. Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...