Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'страдања'.
Found 47 results
-
Првог дана националне жалости поводом страдања седморо ученика и чувара у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“ у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву одржан је величанствени молитвени скуп за душе страдалих. Помен је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејских намесника првог и другог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића и Саше Максимовића и више свештенослужитеља, као и молитвено учешће градоначелника Ваљева Лазара Гојковића, начелника Колубарског округа Милоша Милутиновића, начелнице Школске управе др Зорице Јоцић и великог броја ученика и наставника основних и средњих школа Ваљева. У обраћању сабранима Владика Исихије је поучио о учењу Цркве да пред страдањем Господа Христа умукне свако човечје размишљање, којег нам се ваља држати данас, када стојимо пред страхотама недавних убистава. Надовезујући се на речи Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија да је најбоље „у овом тренутку дубоком молитвом ћутати, погружавањем једних у друге и састрадавањем“, Владика Исихије је истакао да смо се окупили да учествујемо у болу и патњи најближих сродника и родитеља убијених и на Врачару и у Младеновцу, где се масовно убиство догодило током јучерашњег дана. Свети Сава нас је учио путу љубави и узрастања у њој као најјачој вези између људи, која афирмише, негује и подстиче живот. Нажалост, указао је Владика Исихије, имамо оне који су се одрекли пута љубави и, попут бесомучника, кренули путем зла, смрти и убијања. Преподобни Ава Јустин нас је учио да никада није било мање Бога у човеку, него на Велики петак. Ми то осећамо данас, када гледамо ове догађаје. Схватамо да је одрицање од Бога најстрашније што човек може да уради. Оно доводи од потпуног одрицања од људскости, која је Божји дар у нама, и до презира према ближрњем. Ако се не лечи и окаје, доводи и до убиства. То је ђавоугодно- да човек убије човека, а претходно га омрзне и презире, као и да ти који страдају буду што невинији- рекао је ваљевски архијереј. Смрт је неизбежна у овоземаљском животу. Она се најстрашније огледа у смрти невине деце, насилној смрти од оних који су били једни од њих. То нам показује да је човек, иако створен да наликује анђелима, способан да постане сличан отпалим анђелима и да се поистовети са ђаволом, навео је Владика Исихије. У тој ђавоиманости човек може да одлучи хладнокрвно да има власт да узима животе ближњих. Уместо да их воли или бар трпи и подноси, он им узима дар Божји- живот. Када стојимо пред овим страшним чином, можемо да се потрудимо, колико је могуће људској природи, да састрадавамо, да не измишљамо неке велике речи и покушавамо људском логиком да схватимо шта се дешава, већ да загрлимо једни друге и да се од срца помолимо за спасење душа оних који су побијени, верујући да су ушли у живот вечни као невино пострадале жртве и да су у загрљају Господа и спаса нашег Исуса Христа. Али, још више да се молимо за оне који су остали без детета, без брата или сестре, вољене личности, а сви спадамо у те, јер смо сви браћа у Господу – поручио је Владика Исихије, уз закључак да после страдања увек долази васкрсење, да Бог дарује вечни живот у блаженству свима који верују, као и да је на свима нама да се преиспитамо куда идемо и да се вратимо светосавском путу, коме нас уче Свети Владика Николај и Ава Јустин. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска -
Није тајна да многи људи Христов крст доживљавају као украс, талисман или као признање традицији. А за хришћане је симбол нашег спасења. Ово је подсећање на страшну жртву Спаситеља за све људе. Али то је и симбол нашег личног крстног пута – заједничког ношења крста са Христом, како је Он Сам рекао: "И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк 8, 34). Данас су ове речи упућене сваком од нас буквално. Преподобни Никон Оптински, у једној од својих поука, присећа се разговора са својим духовником, преподобним Варсануфијом: "Једног дана, у недељу пету Великог поста, после Литургије, дошавши у своју келију, упита ме да ли сам обратио пажњу на то какво се Јеванђеље чита на Литургији, и, указујући на речи: “Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан... И предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапнуˮ, рече: „Ево степени успона до Небеског Јерусалима: морају проћи. На ком степену смо?" Овај разговор у односу на преподобног Никона показао се пророчким: морао је да прође кроз затварање свог светог манастира и протеривање из њега, хапшења и прогонства, у којима је и преминуо као исповедник. И сада, када хоће да протерају православне из наше свете Кијевско-печерске лавре, можемо се у многоме приближити осећањима која jе доживео и преподобни Никон Оптински и сви наши преци, који су се суочили са најтежим прогонима последњих година прошлог века. И тако, током Великог поста, сећајући се мука Господњих на Крсту, о томе како је био гоњен и понижаван, како су Га издавали и клеветали, каквим су страдањима подвргавали, свако, следећи монаха Никона, може да се запита: у којој су фази ми? Да ли делимо патњу нашег Спаситеља, или покушавамо да побегнемо од ње? И на исти начин морамо се запитати: с ким смо? Да ли са Христом на Његовом крстном путу, или, можда, са издајником Јудом, са фарисејима, са јерусалимском гомилом, која виче: „Распни га!”, са Његовим мучитељима и џелатима. Избор је за свакога, немогуће је одвојити се од њега и избећи га. Али колико год се Његови мучитељи ругали Христу, знамо да после крстног пута, после страдања и смрти, увек следи Васкрсење. митр.Антоније(Паканич) https://pravlife.org/en/node/29817 -
Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja -
Сваки човек, чак и морално најузвишенији, није без недостатака и греховних склоности, тако да нико не може избећи њихово испољавање у овом или оном облику: било кроз особине карактера, било кроз неумеће пажљивог живљења, било на неки други начин. Ова испољавања људских слабости често погађају слабе стране других људи, болно делују на њих и раздражују их. Непријатељ рода људског користи ту раздраженост против праведника и подиже на њега читаву буру гоњења. Господ допушта да се та бура разбесни и праведников дух као да гори у пламену страдања и чисти се од својих греховних немоћи. У патњи се људска душа дубље усредсређује на саму себе, ближе се привија уз Господа и просвећује се Господом. Путем молитве она често почиње да сагледава своје особине, боље схвата пут који је прошла и почиње јасно сагледавати да је сама дала повод за невоље које су је снашле. А када праведник у самоме себи сагледа узрок патњи које су га снашле, он постаје свестан и своје кривице, јер није умео да сачува слабога брата. Из свести о сопственој кривици рађа се и оправдавање непријатеља, сједињено са молитвом за њега. Kад човек све то схвати, његова душа се испуњава свепраштањем и благодатним миром. Тако је искуство стечено, и од тога тренутка праведникова душа се труди да убудуће буде пажљивија, да има више разумевања за туђа страдања, да буде чвршћа, чистија и непоколебљивија у своме светом стремљењу ка Христу. Тада престаје и патња, чаша страдања се уклања, јер је такав цовек већ пострадао са Христом, већ се распео са Њим, јер је распео своје тело са његовим страстима и похотама. Такав човек је већ постао сличан Апостолу који је рекао: "Са Христом се разапех; а живим - не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 19-20). И код таквог човека борба, наравно, не престаје до смрти, али морални преокрет у њему је већ извршен. И само после тога човек може постати изабрано оруђе Промисла Божјег у делу спасења људи, јер је постао способан за чисто, савршено и непоколебљиво служење. Анђео уклања чашу страдања и на таквог слугу Божјег изливају се дарови благодати Божје. Такав пут неизбезно чека свакога. Разлика је само у степену и времену. Што је већи удео Господ некоме даровао, и што више и дуже такав човек треба да послужи ближњему, то су суровија његова искушења, то му се раније у животу даје да испије чашу страдања кроз коју се чисти. Архим. Сергије http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/casastradanja.html -
9/09/2022 Дана, 4. септембра 2022. године навршило се 80 година од страдања Светог свештеномученика Горазда Чешког, Моравског и Шлеског од нациста у Прагу. * * * Повезан садржај: Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог свештеномученика Горазда, епископа чешког Поводом овог празника, Православна црква Чешке и Словачке, заједно са архијерејима и свештенством Украјинске Цркве, Руске Цркве и Православне Цркве у Америци, прославила је празник Светог свештеномученика Горазда и у свом прашком Саборном храму и у манастиру Светог Кирила и Методија у Хоржовичком. Прослава је почела 3. септембра Великим вечерњем у Саборном храму Светог Кирила и Методија у Прагу, где се свештенству Саборног храма придружио о. Едвард Хендерсон из Западноамеричке епархије. Следећег јутра, Јутрење и Свету Литургију служили су у Саборном храму Њихова Преосвештенства архиепископ прашки Михаило, архиепископ михаловачки и кошички Јурај и епископ бероунски Јоаким из Чешко-Словачке Цркве, заједно са делегацијом из Украјинске Православне Цркве коју је предводио Његово Високопреосвештенство митрополит полтавски и миргородски Филип, као и поменути о. Едвард из Православне цркве Америке. Поподне је служен парастос на некадашњој стрељани Кобилиси у Прагу, где су нацисти извршили масовна погубљења, након чега је уследила молитва на спомен-плочи Светог Горазда у затвору Панкрац у Прагу. Следећег дана митрополит Филип полтавски началствовао је Литургијом у манастиру Светих Кирила и Методија у Горжовичкој, уз саслуживање архијереја Михаила и архијереја Георгија. На саслужење је позван и протојереј Николај Лишењук из Руске православне помесне цркве у Карловим Верима, саопштава представништво РПЦ. После службе архијереј Михаило уручио је свештенству спомен-ордење. За наш портал превод са енглеског приредила: проф. Сања Симић де Граф, сарадник информативно-катихетског портала "Ризница" Извор: Оrthochristian.com -
О. Александар Ђаковац: Не плашимо се страдања
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У параклису св. Јована Златоустог у Студентском граду у Београду, у пету недељу Часнога поста, 10. априла 2022. године, свету литургију је служио свештеник Александар Ђаковац. У беседи коју је за наше слушаоце забележио драмски уметник г. Бранислав Зеремски, о. Александар је напоменуо да је страдање својствено свима нама, те га је Господ узео на себе, као и све остало, те то "Господње страдање ни ми не можемо да избегнемо". А наше највеће страдање је у ствари смрт, која нас полако побеђује и "из кога произилазе сва остала страдања", из чега произилази и страх који "чини да покушавамо да се одбранимо - сами од себе, од природе и једни од других", постајући непријатељи како себи тако и свему што нас окружује. Треба да побеђујемо сопствени страх, "да не бисмо услед страха били они који ће ближњега разапети и уништити, онако како су то учинили првосвештеници и фарисеји са Господом", рекао је о. Александар. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа о. Александра: -
Епископ Јеротеј: Греси су узрок свих страдања и патњи у нашем животу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског г. Порфирија, служио је Свету архијерејску Литургију у Недељу шесту по Духовима, 01. августа 2021. године, у храму Св. Димитрија на Новом Београду. „У данашњем Јеванђељу Господ говори о томе да је узрок свих наших болести грех. А када то каже Он не мисли на узрочно-последичне односе у неком правном или моралистичком смислу“, рекао је Епископ Јеротеј у својој беседи истичући да Господ говори о „погрешном функционисању читавог човека. И то су греси и то су страсти.“ Данашња јеванђељска прича нам говори да се Господ вратио у свој град, Капернаум, и тамо је проповедао. У Марковом јеванђељу се о овом догађају говори мало детаљније рекао је Епископ Јеротеј наводећи да су приликом Христовог исцељења одузетог болног човека унели кроз кров куће. „Господ је болесном човеку рекао „Синко опраштају ти се греси твоји“, и на ове речи готово нико од присутних људи није обратио пажњу. Јер како видети грехе? Како знати шта су то греси?“, рекао је Епископ Јеротеј указујући да су само тадашњи писмозналци обратили пажњу на те речи. Кроз дијалог који је Господ водио са књижевницима приликом исцељења одузетог човека ми можемо видети да „када Господ чини неко чудо, то чудо има много димензија и много аспеката“, појаснио је Епископ Јеротеј истичући да су заправо „најболеснији, од свих тих људи који су били присутни, није био тај одузети човек, него ти писмознанци. Јер они су једини разумели те речи „Синко опраштају ти се греси твоји“. Односно они су то требали да разумеју, јер они су веома добро познавали Свето писмо. И не само да су га познавали него су били дужни да и друге уче“. Ти писмознанци требало је да знају шта је било са првим човеком Адамом, рекао је, између осталог, Епископ Јеротеј истичући да је „Адам изгнан из Раја управо зато што је учинио грех“. „Био му је читав свет додељен на управљање, а он је то све прокоцкао тиме што није хтео да послуша Бога. И тиме што је пречицом хтео да постане бог“, рекао је Епископ Јеротеј истичући да „Када је Бог изагнао Адама из Раја, он је изгубио бесмртност. Јер је у ствари ту бесмртност имао једино са Богом. И човек је почео да стари, јавиле су се болести и на крају је први човек Адам умро“. Зато су ти писмознанци требали да знају из Светог писма да је „грех узрок и старости и страдања и смрти“. Ми треба да схватимо да су „греси ти који су узрок свих наших страдања и патњи у овом животу“, закључио је Епископ Јеротеј истичући да „је човекољубиви Господ наш Исус Христос примио сва наша страдања, болести и на крају смрт да би на крају Васкрсао и да би обожена Његова људска природа села са десне стране Бога Оца". Из тог разлога ми, по речима Епископа Јеротеја „Треба да водимо рачуна, да се боримо против наших грехова и страсти, јер је то тај залог који носимо у живот вечни. Господ Исус Христос нам је подарио живот вечни, и не треба ничега да се бојимо, за нас за Хришћане који верујемо смрт више не постоји. Али треба да се бојимо грехова и страсти зато што нас они одвајају од Бога." Извор: Инфо-служба СПЦ -
У понедељак 26. августа 2021. године, на Празник Сабора Светог архангела Гаврила, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим литургијским сабрањем у манастиру Лозица у селу Криви Вир. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Нико Туфегџић, протојереј Дејан Миливојевић, протонамесници Ристибор Стевић и Милорад Филиповић и архиђакон Илија. Међу бројним верницима, светој служби је присуствовао и председник Општине Бољевац др Небојша Марјановић. По завршетку Литургије Епископ је беседио сабраном народу о Светом архангелу Гаврилу као оном ко роду људском доноси најлепше и најрадосније вести. Наводећи неколико сликовитих примера, владика Иларион је поучио вернике о важности молитви којима благодаримо Богу на свему што нам је дао, и додао – План Божји је да нас спасава и да нас понекад и кроз муке, страдања и искушења васпитава, да нас обликује као верујуће људе и да нас води у вечни живот. За крај, Епископ је изразио наду да ће планирана изградња манастирског конака бити започета у скорије време. Извор: Епархија тимочка -
Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики петак – дан крсног страдања Господњег
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
У Свети и Велики петак молитвено савршавамо спомен на дан страдања Господњег. Будући да богослужење увек бива прилагођено празнику, или пак догађају из Спаситељевог живота, трагику Великог петка најавиле су стихире јутрења Великог петка које смо богослужили на Велики четвртак увече. „Заборавите све дане пре, и све дане после Великог петка, сведите човека у границе Великог петка. Није ли овај дан зеница свих зала и тркалиште свих трка? Није ли Велики петак стециште свих искушења и стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек убијајући Богочовека доказао да је он заиста лудило земље? И ваистину, ни страшни суд неће бити тежи и страшнији од Великог петка, јер ће приликом страшног суда Бог судити човеку, а данас човек суди Богу, данас је страшни суд за Бога, суди му човечанство. Данас човек својим судом оцењује Бога, процењује га са тридесет сребрника. Ово је највећи грех у историји земље, подсећа нас преподобни Јустин Ћелијски. У овај трагични и тужни дан не служи се Света литургија (једино ако на Велики петак падну Благовести, служи се потпуна Литургија). Када је питање савршавања Свете Литургије на велики петак, многи типици сведоче да се у овај дан служила Литургија Пређеосвећених дарова. Нпр. у типику Велике цариградске Цркве са краја деветог и почетка десетог века, стоји да се на Велики Петак служи Литургија Пређеосвећених дарова, а исту праксу помиње и Евергетидски типик. Свети Симеон Архиепископ солунски на ову тему јасно говори: „Не знам како се догодило, те се престало са служењем Литургије Пређеосвећених дарова на Свети и Велики петак? Може се десити, да је то учињено на основу јерусалимског богослужбеног устава, На Велики петак ми не служимо потпуне Литургије зато што је Господ у данашњи дан претрпео телом страшна страдања, крсну смрт, и тако себе самога принео на жртву Оцу. Тако је кроз Његово тело принесена жртва. Тога ради, није потребно на Велики петак служити потпуну Литургију.ˮ На свети и Велики петак црква је прописала најстрожији могући пост, који подразумева тотално не узимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и сам типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија Пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа. А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече ка фарисејима Господ: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ О последовању великих (царских) часова на Велики петак Подносећи све, Господе овако си говорио, безаконицима који су Те ухватили: Ако сте и ударили Пастира, и разјурили дванаест оваца ученике моје, могао сам више од дванаест легеона довести ангела. Но дуго трпим, да се испуни све непознато и тајно што сам вам објавио преко пророка мојих. Господе, слава Теби. (Стихира са првог часа) Последовање царских (великих) часова на велики петак приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Према богослужбеним напоменама ови царски часови служе се у први час дана (око 7.часова пре подне). Презвитер ово последовање служи у тамним одеждама (епитрахиљу и фелону). Кађење целог храма врши се на првом и деветом часу, док се на осталим часовима врши мало кађење. Испред иконостаса поставља се налоњ на коме се полаже Свето Еванђеље које ће се читати на сваком од часова. Поред Еванђеља читају се и паримеји, као и Апостол. Уобичајени псалми замењени су посебним псламима, тако читамо: На првом часу: Пети, други и двадесет први псалам На трећем часу: Тридесет четврти, сто осми и педесети псалам На шестом часу: Педесет трећи, сто тридесет девети и деведесети псалам На деветом часу: Шездесет осми, шездесет девети и осамдесет пети псалам О вечерњем богослужењу на Свети и Велики петак Вечерње Великог петка служи се у десети час дана (око 17.30ч). Презвитер у љубичастом (или пурпурном) епитрахиљу почиње уобичајено. Након стихира на Господи возвах, а за време појања слава и сада, врши се вечерњи вход са Еванђељем, из разлога што ће се на овом вечерњем богослужењу читати Еванђеље. После молитве „Светлости тиха…ˮ следе Старозаветна чтенија из књиге Изласка (Глава 33,11-23); из књиге о Јову. (Глава 42,12-17); из пророштава Исаије (Глава 52,13-53,1). За време ових старозаветних читања Епископ (или презвитер) облачи потпуно одјејаније, због свечаног чина изношења плаштанице за време појања Слава и сада на стиховње. Међу новозаветним читањима имамо читање из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла зачало 125 (Глава 1,18-2,2), и из Еванђеља од Матеја, зачало 110. (Глава 27,1-38); Од Луке, (глава 23,39-43); Матеј, (глава 27,39-54); Јован, (глава 19,31-37); Матеј, (глава 27,55-61). Код православних Грка постоји један леп богослужбени детаљ: Са последњим реченицама Еванђеља: А кад би увече..., излази презвитер из Олтара и скида Распетога са Крста, који је до сада био у средини храма, којега увија у бело платно, и уноси га у Олтар, док у храму остаје само Крст, испред којег је намештен Христов гроб. За време појања слава и сада на стиховње, презвитер на северне двери износи плаштаницу, док његови саслужитељи идући иза њега носе Еванђеље и крст. И дошавши до припремљеног стола полажу плаштаницу, а преко ње Еванђеље и Крст. О овом богослужбеном моменту изношења плаштанице, професор Дмитријевски наглашава да је разноликост богослужбених пракси несумљиво условљена тиме што данашњи типик не спомиње изношење плаштанице на вечерњем Великог петка. То је потпуно јасно, јер сви стари типици познају само једно изношење плаштанице на јутрењу велике суботе после великог славословља. Што указује да је овај обичај изношења плаштанице на вечерњем Великог петка уведен знатно после 1695. године. Све богослубене напомене напомињу да се све јектеније изговарају испред плаштанице, док се плаштаница налази на средини храма. Након вечерњег служи се мало повечерје на коме се поје канон Распећа Господњег, као и плач Пресвете Богородице. Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби. (Слава и сада на стиховње) О јутрењу Велике суботе које богослужимо на Велики петак увече Јутарње богослужење Велике суботе према богослужбеним напоменама богослужимо у седми час ноћи (око 02.30ч), међутим у парохијским храмовима прилагођавање овом времену није изводљиво. Након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ… и тропари „Благообразни Јосиф…ˮ, слава: „Јегда снишел јеси…ˮ и сада: „Мироносици жени…ˮ. А свештенослужитељ у тамним одеждама ставши испред Христовог гроба, по старешинству певају прву статију Непорочних тј. седамнаесту катизму. После прве статије врши се кађење целог храма, а после друге и треће врши се само мало кађење. Статије су подељене малим јектенијама, које имају и своје посебне возгласе. После треће статије појци певају „Ангелски собор…ˮ након чега следи мала јектенија са возгласом „Јер си ти Цар Мира…ˮ После сједалног триода, типик налаже читање тумачења Еванђеља по Матеју, а после њега педесети псалам. Потом се поје трипеснец, након чега се поје трократно „Свет је Господ Бог наш…ˮ За време појања стихира на хвалитне Епископ (или начаствујући презвитер) облачи потпуно одјејаније, и за време појања великог Свети Боже врши се опход око храма са Еванђељем и плаштаницом. Обичај који је преовладао подразумева да свештеници приликом уласка у храм, након опхода, стану на западна врата храма и подигну високо Плаштаницу како би верни народ испод прошао. Након тога Епископ (или презвитер) узглашава „Премудрост! Право стојмо! И улазећи у храм поје се тропар „Благообразни Јосиф…ˮ Неки типици налажу да се Плаштаница након опхода полаже на Часну трпезу, јер овај богослужбени моменат символизује преношење Спаситељевог тела са плоче помазања у гроб Господњи и из тог разлога типици налажу да се Плаштаница полаже на Часну трпезу која и символизује гроб Господњи. И поред ове напомене, усталила се пракса да се Плаштаница након опхода поново враћа на припремљен гроб који је постављен на средини храма. Следи Старозаветно чтеније из Пророштава језекиљевих (37. глава) које казује о свеопштем Васкрсењу, када Господ заповеда пророку да пророкује сувим костима, које су потом васкрсле. Потом следи и читање из посланице Галатима која казује о искупљењу људи од клетве законске кроз Исуса Христа. И на крају Еванђелско чтеније из Матејевог Еванђеља о печаћењу гроба и војничком чувању Христовог гроба. Из химнографије Светог и Великог петка Ходите сви да певамо, Онога који се нас ради распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: ако и Крст трпиш, Ти си Син и Бог мој. (кондак) Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме. (свјетилен) Сваки део светога твога тела, срамоту нас ради претрпе: глава трње, лице пљување, вилице шамаре, уста укус жучис оцтом помешан, уши хуле безбожне, леђа бијење и рука трску, цело тело растезање на крсту, удови клинове и ребра копље.Ти који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас. (друга стихира на хвалитне) Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби. (слава на стиховње) Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа. Но Ти који природом тела страдаш мене ради, Господе благи, слава Теби. (и сада на стиховње) Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти. (тропар) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ: -
Владика Тимочки Иларион који је дошао да испрати блаженопочившег Митрополита Амфилохија у наручје Господа коме је цијелог живота цијелим својим бићем служио, казао је да је за њега најупечатљивији сусрет и контакт са Митрополитом био тренутак када сам изабран за Владику и када га је лично Митрополит позвао и честитао му на том избору. Тада је на онај његов духовити начин рекао: ”Нијеси ти први Иларион који је изабран за Епископа“. Касније сам сазнао да је имао толико радости и увиђавности да је позвао и моје родитеље и честитао им. Када сам кретао на пут мој отац ме позвао и рекао: ”Пољуби руку Митрополиту, захвали му за онај благослов и ону радост коју нам је тада учинио“. И како мој отац тако и сва братија, свештенство и вјерни народ, предсједници локалних самоуправа сви су нас испратили жалосног али пуног срца са радошћу на поновни сусрет са њим. Таква је љубав која нас је овдје довела и окупила што свједочи и овај народ и сво расположење које је овдје исуњено том тајанственом и васкршњом радошћу. И његов мир за који се борио и који је свједочио и према онима који га нису вољели али и према онима који јесу. Увијек је имао Христово смирењем да све обједини кроз своја страдња и живот. Свети Петар Цетињски, Свети Петар други ловћенски тајновидац и Митрополит Амфилохије сабрали су се у тројицу овоземаљских владика а небеских молитвеника да торжествено прославе Христа на првом мјесту и да измоле у ова врло смутна времена, када нам је отежано кретање, комуникација и литургијска и свака друга сабрања, да непосредно посредују пред Господом за свој народ да се то искушење превазиђе. Да народ, ако Бог да дође још више до богопознања и покајања, до оног искреног хришћанског духа, да препознају Јеванђеље и све оно што је Митрополит на сваком пољу и на сваком кораку свог живота свједочио“- казао је Владика Тимочки Илариом. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У недјељу по Васкрсењу Господњем, недјељу Томину-Антипасхе, 26. (13) априла 2020. године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Веселињу који је посвећен светом славном Јовану Претечи и Крститељу Господњем. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер Слободан Кљајић, протонамјесник Срђан Белензада, презвитер Предраг Црепуља, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. На малом Входу Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије одликовао је чином протопрезвитера намјесника Обитељи Манастира Веселиња протонамјесника Срђана Белензаду за његов труд који даје у очувању ове Свештене Обитељи. Васкрсења које се прославља поново ове недјеље, и не само ове, већ и сваке недјеље која је свака за себе Васкрсење у малом. Ми се присјећамо Христових страдања, али и Његовог славног Васкрсења којим је Он побиједивши смрт даровао свијету живот вјечни. Након свете Литургије Епископ је посјетио спомен Храм светих новомученика Гламочких гдје се поклонио и цјеливао свете Мошти. Извор: Епархија бихаћко-петровачка -
Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. *Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. *Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. *По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. *Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. *Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. *У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. *Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. *Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. *Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. *Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. *Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. *Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. *У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска -
Епископ Теодосије: ПОСЛЕ СТРАДАЊА, ДОЛАЗИ РАДОСТ ЖИВЉЕЊА У ХРИСТУ
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Цркве
Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије. Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус? Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама? Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Бо гу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење. По хришћанском схватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији? Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу. Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове? Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх. Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења? Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији. У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери? Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није. Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи? Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога. Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…? У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку. Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова? Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање. Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота? Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима. Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења? Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа. Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење? Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења. У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом? Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује. Рада КОМАЗЕЦ ПОСЛЕ СТРАДАЊА, ДОЛАЗИ РАДОСТ ЖИВЉЕЊА У ХРИСТУ – Јединство JEDINSTVO.RS -
”Прогон хришћана и геноцид над њима, широм свијета, гори је данас него икада у новијој историји”, коментарише Њусвик, 16. фебруара 2019 године, извјештај римокатоличке организације ”Помоћ Цркви у невољи”. Западне владе не чине довољно да се овај прогон хришћана заустави. Ова организација наводи да је третман хрићана, задњих двије године, увелико погоршан и пуно је силовитији него икада у скорашње вријеме. Истраживано је страдање хришћана у Кини, Египту, Еритреји, Индији, Ирану, Нигерији, Сјеверној Кореји, Пакистану, Саудијској Арабији, Судану, Сирији и Турској. ”Показало се да су хришћани, у овом периоду, трпјели злочине против човјечности, вјешани и распињани. Једино у Саудијској Арабији стање хришћана се није погоршало само зато што горе не може бити.” Одавно читам овакве извјештаје и покушавам да нађем смисао нашем страдању. “Крст носити нама је суђено“, вели Владика наш, Његош, и кад каже да је Крст наша судбина, онда он опредјељује род свој Крсту и страдањима. А кад ми Крстом се осјењујемо и Крст часни цјеливамо, исказујемо тиме да прихватамо своје крстоносно назначење. Примамо Крст – страдања своја; и не само она која ми изаберемо него и она на која бивамо одабрани. “Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме Крст свој и за мном иде“, (Мк. 8, 34) поручује нам Христос. Ово је заиста, јединствен, проглас; нечувен до Христа, а и послије њега. Сви други позивари на благовања позивају, а терор и крв доносе. Господ наш Исус Христос зове нас да га Крстом и страдањима слиједимо. Ми треба да знамо, и с тим да рачунамо, да “сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“. (2. Тим. 3, 12) Не можемо помирити у себи наше страдално назначење и жељу нам за благовањем. Морамо да се опредјелимо коме ћемо се привољети царству; не можемо служити Богу и мамону. (Мт. 6, 24) Кад неко, ни крив ни дужан, страда, кад га, јадног, објеђују и понижавају, ми Срби, велимо: “На правди Бога страда”. Докучио је наш народ које је страдање благоугодно: оно које недужни подносимо. “Јер каква је похвала – пита нас страдалник Божји, Петар апостол – ако гријешите па, кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом.“ (1. Петр. 2, 20) Благо нама ако пострадамо правде ради, (1. Петр. 3, 14) јер је праведним страдалницима обећано Царство небеско. (Мт. 5, 10) Христос наређује Ананији, хришћанину, да иде и да се нађе при руци Савлу Таршанину, доскорашњем хришћана гонитељу, да му помогне, заштити га, и очињи му вид поврати. Ананија се противи јер зна колико је зла Савле, гонитељ, његовој браћи нанио. На то му Господ наредбу понавља и вели: “Иди, јер ми је он сасуд изабрани, да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве; а ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје“. (Дап. 9, 15-16) И заиста, од гонитеља Савла, постаде страдалник Павле. Из његових исповијести браћи хришћанима види се којим је страшним страдањима он себе искупио. Од свих патњи и мука које је био поднио, више га је, изгледа, пекла извјесна резерва браће према њему и оспоравање његовог апостолата. Зато он, наочиглед свима, износи на увид своја страдања, легитимацију, дакле, своје крстоносне и страдалне хришћанске припадности. Страдања своја призива себи за свједоке. “Више сам се трудио, одвише боја поднио, више пута био у тамници, често у смртној опасности, од Јудеја сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини, често сам путовао, био у опасности од разбојника, у опасности од свог рода, у опасности од незнабожаца, у опасноти у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом, у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи, поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве.“ (2. Кор. 11, 23-28) “Бог зна да не лажем“, (2. Кор. 11, 31) вели он на крају своје исповијести. Своја страдања хришћани са радошћу примају; не као нешто што им је зли усуд додијелио и несрећна судбина справила, већ нешто што се подразумијева. “Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела.“ (1. Петр. 4, 15-16) “Јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи него ли зло чинећи“, (1. Петр. 3, 17) вели нам свети апостол Петар. За нас, хришћане, страдања су неминовност. У Христово смо име крштени, на леђа своја Крст Христов примили, крштењем се у Христа обукли и страдалним путем за Христом ходимо. Христос пострада за нас оставивши нам примјер да идемо стопама његовим. (1. Петр. 2, 21) “Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у њега, него и да страдате за њега.“ (Флп. 1, 29) Може сваки хришћанин, као и толико браће, лажних хришћана, наћи начина да са силом и злом рачуне изглади по цијену своје душе, али онда престаје бити хришћанин. Истински хришћанин види у свом страдању знак Божије милости. Законици јудејски, немоћни су да се сили апостолске проповиједи супротставе другачије но батинама. “Избише их и забранише им да говоре о имену Исусовом и отпустише их. А ови онда отидоше из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за име његово.“ (Дап. 5, 40-41) “Не дај ми, Боже, колико поднијети могу”, каже се у нашем народу. И, заиста, Бог не допушта мука својим изабраницима преко њихових моћи. Апостол Павле снажи коринтске хришћане и вели им: “Вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењима и крај, да можете поднијети“. (1. Кор. 10, 13) Бог даје снагу и издржљивост страдалницима. “Господ је уточиште убогоме, уточиште у невољи.“ (Пс. 9, 9) Он не оставља оне који га траже (Пс. 9, 10) Од страдалника Господ узима бреме његово и окрепљује га. Не дозвољава да страдалник посрне. (Пс. 55, 22) “Јер Давид говори за њега: Господа непрестано гледах пред собом, јер ми је с десне стране, да се не поколебам.“ (Дап. 2, 25) Страдањем се калимо, преко мука се доказујемо. “На муци се познају јунаци“, каже се. Вриједност и истинитост наше вјере и наших дјела прокушава се кроз ватру страдања. “Свачије ће дјело изаћи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело, примаће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен а сам ће се спасити, но тако као кроз огањ.“ (1. Кор. 3, 13-15) Бог је залога и јамац нашег страдања. Са Христом страдамо, с њим се и прослављамо. (Рим. 8, 17) Наша страдања су осмишљена; разлога им знамо и због тога се страдања не стидимо већ се њима поносимо. Попут апостола Павла, и ми знамо коме смо повјеровали, (2. Тим. 2, 12) и за ким смо кренули. “Јер зато се и трудимо и бивамо срамоћени јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних.“ (1. Тим. 4, 10) Вјерним до саме смрти, Господ даје вијенац живота. (Откр. 2, 10) Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић-
- 1
-
-
- смисао
- хришћанског
- (и још 1 )
-
Митрополит Амфилохије у Жупи: Завршетак страдања и распећа је Христово васкрсење!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас у Манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој Свету архијерејску литургију и помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину и Петру Пејовићу. Звучни запис беседе Након прочитаног јеванђељског зачала, Високопреосвећени Митрополит је казао да питање Шта кажу људи, ко сам ја, које је у данашњем Јеванђељу Господ поставио Својим ученицима је питање које 2000 година непрекидно постављају сви људи и земаљски народи до наших времена. “И као у оно вријеме док је ходио овдје по земљи тако и данас има безброј одговора на то питање. Има и оних безумника који тврде да Га није ни било на земљи, има и оних који тврде да је био неки од пророка, посланик Божији, али није био Спаситељ, други кажу да је био обични човјек и имају своју теорију о томе да ли је Господ стварно пострадао или је то било привидно и тако редом кроз сву историју до наших времена”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Насупрот тих људи који се Господа одричу и поричу, како кроз вјекове тако и у наше вријеме, оних који својим одговором, као апостол Петар, исповиједају своју вјеру у Господа: Ти си Христос, Син Бога живога, увијек је било у мањини, зато је и Господ рекао Не бој се мало стадо. Подсјетио је владика Амфилохије да су сви пророци до Светога Јована Крститеља прорекли долазак Спаситеља, као и да је, како тумаче свети оци, Претеча Јован Крститељ проговорио из утробе своје мајке Јелисавете када ју је посјетила Пресвета Дјева: Откуда то да дође мати Господа Бога код мене: “И послије својим рођењем и животом, својом проповијешћу Јован Крститељ је посвједочио Господа. Нарочито када је долазио на Јордан да се крсти Гле јагње бБожије које узима на Себе гријехе свијета, изговорио је Свети Јован Крститељ и прије Петра посвједочио Њега као јагње Божије прорекавши Његово распеће, Њега који узима на Себе гријехе свијета и који ће принијети Себе за спасење свијета.” Све прије Христа је било свједочанство о Њему и Соломонов храм је био припрема за Њега и као храм Духа Светога он је припрема за све свете Божје храмове подизане у Његово име. Обнављани су и обнављају се сви храмови кроз вјекове, као што је помоћу Божјом обновљена и ова древна светиња Светог апостола јеванђелисте Његовог Луке, који Га је посвједочио и свједочи непрекидно својим Јеванђељем – описом Његовога живота: “Обновљен је храм не њега ради, нити прослављања људи ради, него прослављања имена Божијега, ради служења службе Божје, као и онај први Соломонов храм који је имао Светињу над Светињама, то је припрата ових наших хришћанских храмова…. И тако редом кроз вјекове. И природа се обнавља непрекидно. У ове прољетне дане има се утисак да је умрла природа једно вријеме а онда долази вријеме њене обнове. Обнавља се дрво, цвијет. Све што је у природи обнавља се и том обновом, а и тим умирањем претходним, у природи је већ уграђено то предуказање тајне Христовог распећа, Христове смрти и васкрсења.” Даље је појаснио да је тако и људски живот и живот Цркве Божје, која је тијело Христово, такође у знаку распећа Христовог, али и у знаку Његов васкрсења. “Све што је у природи у томе је знак. Тако је у свему ономе што се догађа кроз историју рода људскога. Тако је и у природи сваког човјека са једне стране распеће, страдање, ношење крста а онда преко Часнога крста откривење велике Свете тајне Христовог васкрсења.” Митрополит Амфилохије је казао да се и ми кроз овај Свети пост припремама управо за Свету тајну Христовог васкрсења: “Пост је управо припрема, наше умирање са Христом, састрадање са Њим. Ношење Његовога Крста кроз пост и молитву, кроз ношење искушења, да би задобили од Христа Господа то сјеме вјечне Божије силе, вјечнога Божијега васкрсења, Њега као васкрслога. То је оно што нам је Господ оставио преко Свога Тијела и Своје Крви. Има ли веће љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје? А управо то је оно што је Господ учинио, откривиши своју божанску љубав тиме што је постао као један од нас, што је разапет за нас и што нам је оставио Свету силу Свога васкрсења”, нагласио је Архиепископ цетињски Амфилохије. Појаснио је да нам је Господ дао могућност да кроз силу васкрсења, кроз труд, подвиг и молитву – пост задобијамо ту силу Христовог васкрсења, да се и ми обнављамо, препорађамо, рађамо Духом Светим и силом Божјом. У духу умирања, страдања и распећа, али и у духу Христовог васкрсења је и оно што се данас догађа са свијетом преко коронавируса. Завршетак свега тога је Христово васкрсење које ћемо и ми, ако Бог да, прославити ове године и у овим временима тога новога распећа. “Али сила васкрслога Христа је са нама и она нам се дарује у Светом причешћу Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа којом нам је Бог подарио Себе као вјечну љубав, рекавши да је Он хљеб живота који је сишао с неба и сваки који једе од тога хљеба неће умријети него ће вјечно жив бити. То је квасац вјечнога и непрелазнога живота – Тајна Светог причешћа која је суштина, дубљи смисао и значење свеукупне творевине људскога живота и историје. Зато припремајући се за Свето Христово васкрсење поклонимо се Његовој вјечној љубави, поклонимо се Тајни коју нам је открио Својим рођењем, Тајни Оца и Сина и Духа Светога Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој архипаситирској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 6 )
-
.jpg.d7c6c7b0054c37731d359b09c5043d7f.jpg)
Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија, парох у пензији парохије Свете Тројице СПЦ у Ротердаму, поручио је верном народу окупљеном на Светој Литургији у Недељу крстопоклону 22. марта 2020. године: Звучни запис беседе „Налазимо се у процепу времена када се сав свет с правом страшно уплашио. Али, тај страх не треба да буде толики да убије веру у нама да је Господ наш спасилац! Немојте да вам страх убије мисао и молитве, када читате и слушате ове страшне вести са свих страна. Људи су уплашени због свог маловерја, а посебно овде у свету где је народ већ изгубио веру. Кад се нађете у великом страху, који ради у срцу вашем и у памети вашој, онда вера посустаје. Кад се уплашите, више нисте оно што сте били. Изгубили сте оштрицу своје вере која је јача од свега. Ако у паници и очају изгубимо молитву онда смо изгубили све. Зато немојте да вас поколебају вести, немојте да посрнете, него се у светињама поклоните овом Светом Крсту и молите Господа Бога нашег да нам свима да снаге за даље до његовог Васкрсења. Крст страдања Господњега нам је дат да бисмо се окупили са Њим носећи га на рамену своме. У свим страшним забранама крстом Твојим не бојимо се ничега Господа јер онај ко носи крст – крст ће њега носити и повешће га путем спасења! Молимо се да нам обнови снагу да је имамо за себе и своје ближње и за ово време и место где сад живимо. Да својом храброшћу, а не лудошћу, већ храброшћу у вери Христовој дамо пример онима који су је оставили. Не дајте да вас зло поколеба“, поручио је о. Војислав Билбија. Извор: Радио Слово љубве-
- 1
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- војислав
- (и још 12 )
-
Ово издање емисије ,,Косметска кандила“ посветили смо „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се 16. фебруара навршава 13 година. Вашој пажњи препоручијемо разговор који смо снимили 6. феруара 2019. године са проф. др Митром Рељић. Звучни запис беседе Проф. др Митра Рељић, била је и свједок злочина који се, такође 16. фебруара 2001. године догодио у Ливадицама код Подујева. Потресно свједочење проф. др Митре Рељић професора на Факултету у Косовској Митровици о страдању нашег народа на Косову и Метохији, о „монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се навршава 13 година, о злочину у Ливадицама који се догодио 16. фебруара 2001. године, о књизи коју припрема за штампу а која ће носити назив „Српска гробља на Косову и Метохији-уништена споменичка и језичка баштина“. Извор: Радио Светигора -
Свети Никола Кавасила: Зашто свештеник утискује на хлеб символе Христовог страдања
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Све док се налази на Предложењу, издвојени хлеб бива обичан хлеб; поприма само то својство да је посвећен Богу и да постаје Дар, те тада символише Христа у оном Његовом узрасту кад је и Сам постао Дар. А постао је Дар од Свог Рођења, као што је то већ речено, пошто је, по Закону, самим Својим Рођењем био Дар као Прворођени. 2. Пошто су, међутим, сва она страдања, односно Распеће и смрт, која је Он ради нашега спасења претрпео на своме Телу, најпре пророчки описана од стране древних пророка, стога и свештеник овде, пре него што положи хлеб на Жртвеник и пре него што га жртвује, настоји да изобрази на њему те символе страдања. На који начин то чини? Пошто један хлеб издвоји између многих и пошто га учини даром, тада, као на каквој слици, изображава на њему страдање и смрт Господњу; и све што свештеник обавља – нешто из практичне нужности, а нешто по својој вољи потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти. 3. Стари је обичај да се догађаји понекад кроз дела приповедају, представљају и пророкују. Наиме, желећи да покаже заточеништво јеврејског народа, Пророк је и сам себе везао. И Агав је касније на исти начин поступио да би указао на Павлове окове. Причају и следеће: кад је један од богоносних Отаца био упитан шта је то монах, никаквог одговора није дао, него је своју одећу свукао са себе и погазио је ногама. 4. Тако и саму смрт Господњу и свеукупни Његов домострој, древни пророци нису само речима објављивали него и делима; а томе су се учили из Божијих дела, као што је штап Мојсијев, који је раздвојио море надвоје, и купина која је и усред пламена била једра, и Исак, кога је отац повео на заклање, и толика друга знамења којима се од самог почетка указивало на свету Тајну. 5. Јасно је да и свештеник тако чини. Оно што зна о оној Жртви Христовој, то и речима саопштава и делима показује, онолико колико је то могуће показати таквим вештаственим средствима. Као да каже: Овако је Господ доспео до страдања, овако је умро, овако су Му ребра прободена, овако је тада из прободених ребара потекла она Крв и она Вода. 6. Све то чини да би показао, као што рекох, да су овој истини и овој стварности претходили праобрази и праслике кроз које је унапред све то људима објављено. Тако и сам свештеник, пре но што принесе хлеб на Жртвеник и пре но што га жртвује, исписује на њему знаке Жртве, показујући тако да ће овај хлеб свакако бити претворен у онај истински, распети и жртвовани Хлеб. Но, и поред свега тога (пошто смрт Господњу треба да објављујемо), свештеник је саопштава и речима и делом, како не би био изостављен ниједан начин објаве или приповести о ономе за шта би нам безброј уста било потребно. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Годишњица страдања мученика код Старог Брода на Дрини, богослужио Владика Никанор
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Вечерњим богослужењем у храму Светог кнеза Лазара у Андрићграду у Вишеграду отпочело обележавање 77-годишњице страдања мученика код Старог Брода на Дрини. Началствовао је Преосвећени Епископ банатски г. Никанор у молитвеном присуству Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја. После вечерње служен је парастос за жртвама усташког злочина над српским народом 22. марта 1942. године у Милошевићима и на Старом броду на Дрини. Извор: Инфо служба СПЦ -
Верни народ из Камника и Љубљане и свештенство из Љубљане, Постојне и Новог места обележили су у јуче, 8. јуна 2019, 74. годишњицу страдања народа и свештенства из Црне Горе и Боке у Камничкој Бистрици, близу градића Камник, у непосредној близини Љубљане. У гробницама на том подручју лежи најмање 3.500, по неким оценама до 6.000 људи из Црне Горе и Боке – бораца Југословенске војске у отаџбини, жене, деце и стараца, које су Титови џелати из црногорских партизанских јединица без суда убили после завршетка Другог светског рата, маја и јуна 1945. На месту највеће гробнице у Камничкој Бистрици је 2015, после дугогодишњег залагања Удружења „Открићемо истину – Душан Никлановић“ из Будве, подигнута скромна капела, са натписом на словеначком, али и на српском језику. Текст на српском гласи: „Мртвима на спомен. Живима на опомену. Војницима Југословенске краљевске војске у отаџбини, народу и свештенству Црногорско-приморске митрополије умореним без суда и пресуде послије завршетка рата 1945. године“. Подизању капеле много је допринело словеначко Друштво Демос из Камника, које се труди да се не заборави револуционарно насиље из 1945. Осим тога, на многе масовне гробнице постављени су крстови. Шта се догађало 1945. у Камнику записао је 2015. г. Тоне Стеле, који је тада имао шест година: „Kао свједок овог трагичног периода маја 1945. године, сјећам се колоне пјешака и кола са коњима (који нису били као сељачка кола, него кочије и кола, који су се користили за превоз људи виших слојева), која се убрзо након завршетка рата вила кроз главну камничку улицу од Шутне према Грабну, у којој су били само старци, жене и много дјеце свих узраста. На челу колоне је ишао православни парох у типичној одјећи и са дугом брадом и гласно молио (вјеројатно) бројаницу јер је у рукама имао велику дрвену бројаницу, колону су окружили партизани са оружјем у рукама. Многи грађани су стајали у реду пред кућама на ивици тротоара и тихо посматрали тужну поворку. Чак и моји родитељи су звали нашу дјецу и стављали нас у двоструком низу, очигледно са намјером да смо свједоци овог догађаја. Вјеројатно би све то као дјете од шест година заборавио, да није отац изговорио незаборавну реченицу:»Запамтите дјецо, све ове јадничке ће побити« . Управо тада су мимо прошла кола, на предњем сједишту је сједио старац, поред њега млада жена са малим дјететом у наручју, поред ње је стајао дјечак мојих година. Погледали смо се, његов безизражајни поглед видим и данас“. После Литургије и парастоса које су у служили свештеници Митрополије загребачко-љубљанске СПЦ, присутне је поздравио градоначелник Камника г. Матеј Слапар. По завршетку комеморације, верници из Камника су за присутне приредили трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Двадесет година од страдања Мики Боја, једног од оснивача састава BAD COPY
тема је објавио/ла Вилер Текс у Личности
2.део -
пише: Милорад Васиљевић Једна од највећих тајни за православног хришћанина свакако је тајна страдања „невиног“ слуге Господњег. Питања разних патњи, болести, страдања мале деце као и одраслих, ратова и многих других катастрофа су она која човеку заокупе ум барем у једном периоду живота. Ова тајна је проблем и за све људе света и представља најчешће једну дубоку ирационалност. Зашто Бог дозвољава страдања, а поготову страдања Његових највернијих слуга, само су нека од питања са којима се и у данашњици сусрећемо. Кроз историју су присутне многе пустоши, глад, земљотреси, грађански ратови, доба подређености разним силама (сетимо се владавине Османског царства). У свему томе човек често заиста не може да види смисао. Међутим, човек утемељен у својој вери зна да је Господ њега створио за радост, а не за патњу. Како онда разумети сву контрадикторност коју имамо од самог почетка постојања свега створеног? Да ли је страдање заиста у буквалном смислу тајна или га на неки начин можемо схватити? Водиља у свему овоме треба да буде предање Цркве, житија Светих отаца, Свето Писмо, а на првом месту мисао и живот Богочовека Исуса Христа. У Старом Завету прича о Јову је свакако један од најкласичнијих приказа страдања. Кроз његово страдање видимо разне фазе кроз које он пролази, а оне остављају веома јак утисак. То је књига која је тумачена широм света од разних философа, религијских мислилаца, етичара, управо због своје противречности коју носи њена тема. То је управо „невино“ страдање. Јов не само да губи сву своју имовину него и своју децу. На први поглед изгеда да Јов неправедно пати и Бог игра улогу кривца. Међутим, да би разумели књигу о Јову и сва ова страдања која он проживљава морама знати да управо страдање претпоставља критеријум за морално усавршавање. Јов управо страда зато што је праведан и кроз то страдање бива тестирана његова вера. Сва та страдања прате и искушења. Јова жена наговара у једном тренутку да напусти веру у Бога. Потом, ту су покушаји да се Јов убеди туђим мислима да страда због својих грехова. Ипак, Јов је свестан своје праведности и говори: „Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста“ ( Јов. 16, 17). У његовом случају страдање је било тест, провера његове вере. Иако је имао тренутке када је желео да се врати у непостојање, Јов је јаком вером посведочио своју љубав према Богу и све му се потом двоструко вратило. Сва добра која је раније имао су увећана. Истинит верник видимо да страда за славу Божију и управо је то смисао страдања Јововог. Да ли узрок страдања може бити само један као у Јововом случају? Страдање Господ допушта из разних разлога и о томе имамо сведочанства код многих других личности Цркве, како у генези мисли коју су оставили тако и у самом животу. Страдање се може посматрати као духовни лек од штете коју наноси грех. Страдање у виду болести може да онемогући деловање греха. О томе апостол Петар пише: „Ко пострада телом, престао је да греши“ ( 1. Петр. 4,1). Апостол Павле сведочи: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“ ( Дап. 14, 22). За Светог Јована Златоустог постоје три начина да се верујући спасе: а) да не греши , б) када погреши, да се покаје, в) ако се не каје довољно, да трпи невоље које га сналазе. А ко за себе може да каже да се довољно усрдно каје? Ни грех није једини разлог због којег неко може да страда. Страдања могу бити послата човеку да га одврате од греха или да га одврате од лаганог и расејаног живота и окрену Богу. То може да буде прилика за неког да се запита над собом, куд води живот, да ли је заиста живљење испуњено правим вредностима и да ли треба да мења нешто код себе. Страдање може бити допуштено од Господа и због човечије гордости. Преподобни Макарије Велики о томе говори следеће: „Бог познаје немоћ људску, зна колико се човек лако погорди, те га због тога на време зауставља и пушта га да буде у непрестаном вежбању и трпљењу… Бог зна твоју немоћ и по Своме Промислу ти шаље невоље, да постанеш смиренији и да ревносније тражиш Господа.“ Може ли хришћанин у невољама молити Бога да га избави од њих, или молити друге да се помоле за њега? На то питање Преподобни Варсануфије Велики одговара овако: „Они који су достигли савршенство, не уклањају од себе гнев Божији, јер сву своју наду полажу у Бога. Али ми који живимо телесним животом и још увек осећамо потребу за овоземаљским стварима, осуђиваћемо сами себе као грешнике и одстранићемо од себе гнев Божији молитвом и псалмима, молећи Бога да нам опрости, а у будуће ћемо се старати да благодаримо Богу. Јер после, кад све прође, наши греси ће навући на нас још гора страдања, јер без покајања и милостиње није могуће ослободити се страдања.“ Као што видимо из одговора преподобног, постоје два случаја. Они који су слабији духом треба да се моле и кају због својих грехова, како би ублажили гнев Божији и одстранили од себе нека нова и можда још тежа страдања. Али хришћани јаки духом не сматрају да је могуће уклонити се од страдања, јер је то воља Божија, а она је увек блага, како год да се испољава. Сва страдања су на корист и спасење, а ако хришћанин страда због своје праведности, онда му та страдања доносе венац у Царству небеском. Страдање је неодвојиво од трпљења јер без тог благодатног дара наш подвиг би био узалудан. Када дођу моменти да нам понестане снаге за трпљење, Свети оци нам препоручују разне начине за стицање издржљивости и снажења воље. Треба се сетити најтежих тренутака у свом животу и упоредити их са тренутним мукама. Можемо се и присетити тешких страдања која носе други и тада нам наша страдања могу изгледати мала. У свакодневним примерима можемо видети колико често људи нису ништа искусили, не могу да схвате туђу несрећу и постају равнодушни према страдањима других људи, колико често губе свест о узвишеном смислу живота. Радосно подношење страдања могуће је само уз помоћ Божију. Ако погледамо на многе древне мислиоце видимо да су они заиста у страдању видели узвишеност живота. Философ Екхарт говорио је: „Тих и спокојан живот, проведен у Богу, добар је. Живот испуњен бурама и трпљењем, још је бољи. Али наћи спокој у животу препуном бола, то је најбоље.“ Све невоље које обележавају страдање без истинске вере у Бога није могуће на прави начин схватити и оне тада бивају превише трагично доживљене. Ако се страдања не подносе и стално имамо речи жалбе то није добро по нашу душу. Старац Силуан каже: „Ако те снађе некаква невоља, размишљај овако: Господ види моје срце, а ако је Њему угодно, биће добро и мени и другима, и тако ће душа твоја увек бити мирна. А ако неко буде роптао: То није тако, то не ваља, никада неће бити мира у његовој души, макар он постио и много се молио. Има их који много страдају од сиромаштва и болести, али се не труде да постану смирени, и зато без користи страдају… Смири се и видећеш да ће се твоје невоље преокренути у спокој, тако да ћеш и сам схватити и рећи: зашто сам се ја раније толико мучио и патио? А сада се радујеш, јер си се смирио, јер те је посетила благодат Божија.“ Старац Софроније пише: „Ко љуби Бога пролази кроз таква страдања каква човека, који нема веру у Бога, доводе до душевног поремећаја.“ Човек би се лако погордио када га не би смиривале многе ствари на земљи: смрт, болести, телесна страдања, понижења, напори и разни други притисци. А управо наш подвиг није благодатан без смирења. Епископ Варлам Рјашенцов о томе овако говори: „ Нама се нешто почиње рачунати на небу тек када са сваким смирењем претрпимо страдање без кривице, без роптања, знајући да је то Божије допуштење и искушење. Без великог и невиног страдања, без крста нико неће ући у рај. Пут Божији је свакодневни крст.“ Ове речи наравно имају потврду тамо где требамо сваку потврду тражити, а то је у личности Богочовека Исуса Христа нашег Спаситеља који каже: „Ако хоће ко за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24). И још: „Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38). У Свом предсмртном разговору са ученицима, Господ је рекао: „У свету ћете имати жалости“ (Јн. 16, 33). Треба бити, као што видимо, стрпљив у својим страдањима и не бацати оптужујуће речи на Господа. Можемо наслутити када заиста дубоко промислимо о овој тајни да се управо невиним и ничим заслуженим страдањем гради Царство Божије. Наш духовни раст зависи управо од тога како подносимо страдања. Душа мора бити исправна и одважна то јест спремна за страдања. Али треба нагласити и да страдања не треба без потребе тражити и измишљати. Наравно, многи се неће сложити са оваквим ставовима јер управо логичким промишљањем овде долази до ирационалности. Верујући ће често постављати питања и тражити одговоре кроз логику. Управо је то радио и праведни Јов све док своју логику није заменио чистом вером и узвикнуо ону чувену реченицу: „Господ даде, Господ узе.“ Постављајући само питања, човек долази до закључка да невино страда. Када је Господ тражио од Аврама да жртвује свог сина то је њему сагледавајући логички било скроз нелогично. Логички нико не може објаснити то да Господ даје заповест оцу да жртвује свог дуго чеканог љубљеног сина. Страдање посматрано само из те перспективе јесте једна велика тајна, иако треба нагласити да логика није нешто што је само по себи лоше. Дар умног промишљања је дар од Бога. Грешка у разумевању страдања управо овде настаје када се све гледа из угла чисте логике. На страдање се гледа као на последицу а онда се тражи узрочни део. Одговор долази тек када страдалник превазиђе „терет“ страдања и када ствари почне да посматра са аспекта вере. Гледано из логичког угла, да ли неко може и саму смрт Богочовека Исуса Христа на крсту да објасни? Наравно да не може, јер су то ствари које се разумеју само јаком вером. Чим ствари сагледамо са аспекта вере долази до ишчезавања сваке нелогичности. Што даље води до закључка да је елемент нелогичног присутан само у одсуству јаке вере. Једно од великих питања јесте и страдање деце. Често Господ допушта страдања деце како би се њихови родитељи уразумили, одвратили од грешног пута и окренули животу у Богу. И логика ће опет ту направити проблем са питањем да ли деца то заслужују? Ако искрено и дубоко верујућим очима сагледамо ово, свакако постоји бол због изгубљене деце и своју децу треба жалити. Сигурно је и то да Бог овакву децу утеши после страдања и смрти. Њихова утеха је немерљива у поређењу са кратковременим страдањем. Ако смо заиста верујући, зар онда живот у Богу није оно што сви желимо (наглашавајући да тај живот почиње и јесте још овде у времену)? Међутим, неке ствари су и тајна. Нешто нам је скроз откривено, нешто делимично, а нешто је тајна. Тако се можемо сетити и када се Господ обратио Преподобном Антонију Великом. Преподобни Антоније је дуго размишљао о мноштву несрећа и искушења која сналазе људе, о страдању невине деце и другим за човека тешко разумљивим питањима. Тада је чуо речи: „Антоније, то су судови Божији. Њихово испитивање није корисно за душу. Пази на себе.“ Старац о. Алексеј Зосимовски о томе овако говори: „Ко ти је рекао да Бог кажњава човека за грехе када видиш да је упао у некакву невољу или болест? Код нас је уобичајено да се тако говори, али није тако. Неистраживи су путеви Господњи. Нама, грешнима, није дато да знамо зашто Свесилни Господ допушта да се на свету дешавају „неправде“ које су непојмљиве за људски ум. Господ све види и све допушта, а зашто Он то допушта, нама, грешнима, није дато, нити нам је од користи да то знамо.“ Искуство нам заиста показује да невоље прате и људе праведног живота. Блажени Августин сматра да је то нормално и о томе пише следеће: „Хришћани треба да страдају више него други људи. Праведници треба да страдају још више, а Свети морају подносити велика страдања. И што је човек ближи Богу, утолико му се већи број крстова шаље.“ Међутим, сигурно је да после сваког страдања долази награда као што то видимо у случају праведног Јова коме Бог враћа још већим добрима него што је имао. Треба разумети и да наша вера није некаквог деструктивног обележја већ да је наша вера оно о чему сведочи Еванђеље а оно сведочи о радосној вести. Радост је нешто што је незаобилазно у животу верника. У највећим страдањима човек треба да благодари Господу и да се радује благодатном животу који почиње на земљи и осећа се на земљи, а у Есхатону (Будућем веку) има своје крајње испуњење. Сетимо се само речи којима се завршавају Господње заповести о блаженима: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ ( Мт. 5, 10-12). Када при страдању наиђе жеља да се оно одбаци у томе нема ничега грешног. То је природан осећај својствен људској природи. Грех се рађа када се услед тог осећаја душа приволи нестрпљивости и почне нагињати роптању. Наиђе ли овакав осећај, треба га одагнати, и Господу заблагодарити. Такође, ако су у питању страдања од болести није грех молити се за оздрављење али треба увек додати: Ако ти је по вољи, Господе. Сам Господ Исус Христос је у својој молитви у Гетсиманском врту замолио Оца да га мимоиђе чаша страдања, али потом је рекао: „Али не како ја хоћу него како ти хоћеш“ ( Мт. 26, 39). Многи постављају и то чувено питање због чега праведници страдају, а неправедни на земљи уживају многа блага? Наше виђење страдања не мора увек да одговара истини, јер је страдање такође и често субјективни доживљај код сваке личности. Они који нама изгледају увек срећни не мора да значи да су заиста такви, нити они који изгледају нама несрећни, исто тако не мора да значи да такви јесу. Царство Божије (или најбоље речено радост, живот у Богу) је унутра у нама. Спољашњост често уме да вара. Често код праведника бива да колико се њихова страдања умножавају, толико се и Божија радост умножава у њима. Грешници при спољашњем благовању често бивају мучени савешћу за своје грехе и своја безакоња. Притом треба нагласити да нема човека без греха осим Богочовека Исуса Христа, али можемо направити паралелу између оних који се заиста труде да задобију Царство Божије и оних које то не занима. Човека нећемо осуђивати за његове грехе, него ћемо осудити сам грех. Подвизавањем се долази до крајњег циља. Један од тих подвига је страдање,јер: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ ( Мт. 11, 12). Подвиг није само како многи мисле за монахе и свештенике, него је он за сваког верујућег. Тако је и са подвигом страдања. По несхватљивој Премудрости Својој и неизмерној љубави према роду људском, Господ је Својим спасоносним страдањима на Крсту учинио да привремене невоље и страдања верујућем хришћанину постају средство за достизање вечног блаженства. Само искрена вера прожета истинитом љубављу према Господу чини ова страдања спасоносним. Никакав најамнички однос или страх од казне ту не сме бити присутан. То нас Господ није учио нити казне има где влада љубав. Једино искрени и узајамни личносни однос љубави чини свако страдање малим. Сетимо се и блудног сина и његовог страдања. Због чега су толико спасоносна била страдања блудног сина? Зашто је он дошавши себи, могао пронаћи пут спасења? Зато што се сетио Очевог дома, зато што је добро знао да постоји тај дом, зато што га је волео, зато што је тај грешник веровао у Бога. Ето шта нас спасава у страдањима. Ето шта отвара врата небеских одаја. Видимо да се људско поимање ствари не слаже увек са Божијим промислом о спасењу, али очигледан одговор у себи носи вера прожета љубављу и подвигом која сигурно скида сваку нелогичност.Често не добијамо рационални одговор на питање страдања, него нам се само открива смисао страдања гледајући све то из перспективе Вечности. Међутим, када обратимо пажњу на то да је човек сам једно слабо биће долазимо и до закључка да су противречности у које упада приликом страдања незаобилазне, али нису несавладиве. Читав тај унутрашњи процес у човеку је подвиг. Кроз страдања која допушта Бог нас лечи и спрема за велику славу. Немамо разлога да очајавамо, већ да се радујемо.Кроз страдања ми постајемо станари Будућег живота или најлепше речено живота у самоме Богу. Милорад Васиљевић, Текст је објављен у часопису Жички благовесник, бр. април-јун 2019. извор Епархија Жичка
-
Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служуио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља он је рекао да је сва историја Цркве Христове у знаку гоњења и прогоњења, страдања и распећа. Звучни запис беседе „Распеће Христово се продужава кроз вјекове. Само Господ знаде колико је оних који су за Христа, за име Христово, за вјеру праву, Божју вјеру пострадали од архиђакона Стефана, па онда редом, до наших времена. Ми данас помињемо једног таквог страдалника. То је српски патријарх Гаврило Рајић, који је заиста мученички пострадао убијен од Турака у Бруси. Не зна се гдје је његово свето тијело, али, ево га, запамћеног и у памћењу народа Божјег и Цркве Божје и запамћеног, прије свега и изнад свега, у вјечном Божјем царству“, рекао је Митрополит цдрногорско-приморски. Додао је да је он један од најзначајнијих архиепископа пећких кроз историју. Подсјетио је данас прослављамо и друге мученике – Евстатија и преподобног мученика савјести Никодима Тисманског који је живио у вријеме Светога цара Лазара Косовског и Стефана Високог. „Он је један од најзначајнијих духовника тога времена, који је мкирио Цркву Божију, мирио нашу помјесну Цркву српску са Цариградском црквом, јер међу Црквама некад дође до неспоразума због људских слабости и људских мана. Као што је и у ово наше вријеме дошло између Цариградске и Московске цркве, до неспоразума поводом поступка Цариградског патријарха, који није прикладан и који је и за њега катастрофалан, а у исто вријеме и за јединство Цркве Божије, Цркве православне“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да се Никодим Тисмански с правом сматра оснивачем православног монаштва у Румунији. „Подвизавао се и овдје код нас, у светињама нашим до моравске Србије, па је онда прешао тамо. И ево, памти се данас и не само тамо гдје се подвизавао, него се и другдје“, казао је Владика. Владика је казао да је мучеништво одрицање од себе, свога самољубља и саможивости. „И приношење себе на дар живоме и вјечноме Богу, јер немамо града који овдје остаје, него чекамо град који ће доћи, како се каже у посланици. Све што овдје бива на земљи, све што градимо на земљи – данас јесте, а сјутра није“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је синоћ у манастиру Војнић у првине ангелског лика обукао послушницу ове монашке обитељи Златку. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Владика Херувим: Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је 23. децембра 2018. године Светом архијерејском Литургијом у Петровој Слатини. Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох петровослатински и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. По одслуженој Светој Литургији беседио је Епископ Херувим: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан – дан љубави и милости Божије. Сабрали смо се овде у Петровој Слатини, у нашој богомољи посвећеној светом Василију Острошком, да прославимо Име Божије и да се кроз молитве сетимо и угодника Божијих. Данашње Свето Јеванђеље по светом апостолу Луки даје нам две смернице: како треба да живимо у овоземаљским оквирима историје – можемо живети на духовни или на телесни начин. Пред поменутим богаташем била су управо та два пута. Духовни пут је пут Јеванђеља и врлина које човек у животу треба да стиче, а пут телесни је пут којим је богаташ кренуо и он тешко може да се ослободи својих оквира који га од Бога одвајају. Богаташ је видео лепоту у живљењу по телу, превиђајући лепоту онога што је духовно и божанско. Јеванђеље нас упућује да стремимо духовном како бисмо стекли блага и били заиста врлински народ који ходи путевима светога Саве, светога Василија Острошког и свих наших дивних светитеља који су својим животима испунили Завет Божији, следили пут заповести и наследили венац вечне славе. Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота. Господ Исус Христос нам је и омогућио да се кроз Свету Литургију у Телу и Крви Христовој сусрећемо са живим Богом. Лепо је видети да се данас цела заједница причестила и примила залог вечног живота, то је пуноћа живота у Цркви Божијој. Света Тајна Причешћа је печат нашег живота којим стичемо врлине. На Литургијском сабрању пролазимо кроз цео Домострој спасења: од Оваплоћења до Страдања и Васкрсења. Када год је кроз историју наш народ био на путу Јеванђеља и Цркве Христове био је на путу ка Небеском Царству, остављајући за собом телесни начин живљења који нас увек удаљава од љубави и милости Божије. Нека сте благословени, нека је благословена наша заједница у Петровој Слатини, свети Василије да вас штити и чува од сада и кроз сву вечност. Амин. Надлежни парох протојереј-ставрофор Миљен Илић срдачно је угостио Владику Херувима у парохијском дому где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Обележено тридесет година од страдања посаде авиона АН-12 у Јерменији
a Странице је објавио/ла Милан Ракић у Друштво
.JPG.7ac8a48305ef576e121fdf4b79c0fccd.JPG)
Венце на спомен-крст у Земунском парку положили су делегација РВиПВО предвођена замеником команданта бригадним генералом Савом Миленковићем, почасни конзул Републике Јерменије у Србији Предраг Томић, породице страдалих ваздухопловаца, представници јерменске заједнице у Србији и чланови удружења која негују ваздухопловне традиције. Након церемоније у Земунском парку за учеснике комеморативног скупа уприличен је пријем у Дому ваздухопловства у Земуну. Седмочлана посада авиона АН-12 страдала је 12. децембра 1988. године, приликом пада авиона накомак Јеревана допремајући хуманитарну помоћ становништву угроженом кактасатрофалним земљотресом који је погодио Јерменију. Том приликом погинули су потпуковници Предраг Маринковић и Милан Мичић, мајори Владимир Ерчић и Миленко Симић и заставници прве класе Милисав Петровић, Бориша Мосуровић и Јован Зисов. Као знак захвалности за пружену помоћ и у знак сећања на страдалу посаду јерменски народ је 1993. године Београду даровао хачкар – крст у камену, препознатљив знак јерменске културе. Спомен-крст који је постављен у Земунском парку место је сећања на погинуле припаднике РВиПВО. Представници Војске Србије су истим поводом положили цвеће на хачкар у Новом Саду који се налази на месту некадашње јерменске цркве. Делегација Министарства одбране и Војске Србије коју је предводио бригадни генерал Жељко Билић, командант 204. ваздухопловне бригаде, претходно је учествовала на комеморацији одржаној у Републици Јерменији.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.