Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'перовић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Светосавски дани у Мелбурну Ево већ 15-ак година добар дио Срба не може да замисли светосавске свечаности без прославе успјеха и јуначког држања Новака Ђоковића на АО тениском турниру. Стицај околности или, како то ми хришћани кажемо, Божија воља, учинили су да се на овакав начин временски преклопе престижно спортско такмичење и црквени празник. То је разлог што су неки међу нама, Новакове аустралијске успјехе и борбе повезивали са благословом Светог Саве. Јер да је Богом обдарен мноштвом талената знамо и без јануарских слава и турнира, али да сезону почиње подвизима, управо молитвеним заступништвом Светог Саве, то се једноставно тако чита и каже црквеним вокабуларом. Наравно, ни мени, ни бројним другим Ђоковићевим навијачима, не пада на памет да АТП бодове, сервисе и смечеве повезујем са спасењем душе и Небеским царством. Нити мислим да ће, само по себи, некога приближити Богу било какво спортско постигнуће, макар се радило о „највећем спортисти свијета свих времена“ или бар о „најуспјешнијем Србину у међународним такмичењима“. Напротив, сви земаљски успјеси, а нарочито спортска надметања и сабирање титула и новчаних награда, прије могу бити брана духовном напретку и спасењу, него подстицај. Уз то сам и свјестан коју количину нездраве националне надмености („не може нам нико ништа“) у духовно неприпремљеним и непажљивим душама може да произведе неко донкихотовско држање појединца из малог народа, у мору планетарних игара моћи. Та надменост никако не иде под руку са хришћанским смирењем и блаженствима. Међутим, на хришћанском путу стицања врлина и сабирања шире заједнице око позитивних узора, свакако стоје поједини поступци српског витеза спорта Новака Ђоковића. Дакле, не процјењујем нити величам личност грешног смртника (то нити би било пристојно, нити је хришћански), али препознајем поједина дјела овог човјека, као добре примјере свакоме ко иде утабаним и до краја оствареним путем вјечнога живота, на који је – баш нас обичне људе – позвао Господ Исус Христос, а којим су до краја и са успјехом прошли светитељи, међу којима је и Свети Сава Немањић. Навијајући за Новака, већина људи навија за „једнога од нас“, „дечка из комшилука“, кога краси скромност упркос успјесима, лијепи манири упркос доказима да је посебан, велико поштовање других – упркос чињеници да је резултатски бољи од свих, а затим: спремност на одрицање, далековидост, упорност, храброст, осјећај за заједницу, хуманост… Ђоковић је оличење примјењеног светосавља као кодекса чојства и јунаштва. Оне његошевске вјере да може бити и оно „што бити не може“, али и каваљерске спремности да се доказани јунак повуче и уступи мјесто другоме (млађем, бољем, другачијем…). И ту бих стао са причом о светосавцу и јунаку из Мелбурна. Загледан у његово јучерашње одустајање и предају меча, али и у неостварена очекивања шире навијачке заједнице (како оне српске, тако и шире међународне) када су у питању Новакова васионска достигнућа, постигнути и планирани историјски рекорди, надахнут сам да ове његове борбе уз помоћ анђела (о којој је јавно говорио), а против разноразних демона и искушења, разумијевам у контексту непролазних примјера које су нам оставили сви који су трку завршили и све „претрпјели до краја“. Ђоковић се још увијек, као и свако од нас, такмичи и бори са животом и самим собом, и остаје да му пожелимо све најбоље у будућности, да превладају побједе у сваком погледу, а да пораза буде што мање. Светосавско одступање у ново и, наизглед, непознато Предлажем да актуелну тему одустајања, одступања или уступања мјеста неком другом, на коју нам је планетарну пажњу скренуо један спортски и медијски догађај, сагледамо са мало већих духовних и животних висина, и да уочимо има ли таквих примјера међу најбољима и највећима из хришћанске историје. Најпримјереније ће бити да у овим данима, свој поглед са спорта, бизниса и политике усмјеримо управо ка личности Светог Саве Немањића. Њега најчешће истичемо као примјер побједника, истрајног борца, неуморног просветитеља, неустрашивог путника на три континента (тада у 13. вијеку), упорног измиритеља посвађане браће… У златној нисци његових талената и врлина, препознаћемо и дипломату, и законодавца, и подвижника, и свештенослужитеља, и књижевника и послушника, и народног вођу… Међутим, ријетко се истиче чињеница да је овај Божији човјек најмање три пута одлазио и одступао са мјеста на којима је био предвиђен, „већ виђен“ и очекиван. Митрополит Амфилохије је једном писао о два чувена бјекства у историји Срба: једно бјекство у манастир Растка Немањића, а друго бјекство из манастира Доситеја Обрадовића. И то је тема коју бих желио да проширим. Нећу рећи ништа ново, јер је о Светом Сави подједнако и „све речено“ и ништа објашњено до краја. Али хоћу да истакнем да кретање овог светог човјека ка Царству небеском није саткано само од дјела који би се земаљским очима могла видјети као успони и побједе, него да у кључним моментима одлазио у правцима који су личили на одступања и повлачења. Прво, оно што је блаженопочивши митрополит назвао „бјекством“ у манастир, а што историја памти као неочекивани одлазак са краљевског двора. Припреман и одгајан за једно, на Божији позив млади Растко се окренуо неким новим, његовој најближој околини недовољно познатим хоризонтима. Колико је монашење једног принца било страно ондашњем српском двору, најбоље показује потјера коју је за Растком организовао Стефан Немања. А колико је то „бјекство“ уствари било искорак ка напријед, говори долазак Стефана Немање на Свету Гору, синовљевим путевима. Друго, када се монах Сава утврдио у монаштву, основавши манастир Хиландар, и призвавши свог оца да из земаљске политике пређе у духовни подвижнички живот, дешава се нови „одлазак“ или „прелазак“, који је сада наилазио на неразумијевање и осуде појединих црквених лица. То је Савин долазак са Свете Горе у Рашку и Зету, у земље којима владају његова браћа Стефан (будући Првовјенчани) и Вукан, Немањићи. Разлози тог Савиног „одступања“ са Свете Горе су: довршење измирења посвађане браће; утврђење монашког живота у Студеници (чији ће бити игуман у наредном периоду) и просвећење народа, силаска Божијег благослова међу људе, породице… Као што га је љубав према оном непролазном и оностраном упутила из Србије на Свету Гору, тако га је љубав према браћи и роду вратила са Атоса у Србију. То је мото о коме доста касније пјева владика Николај: „Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате“, а о коме јасно говори апостол Павле у својој Посланици Римљанима: „Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу, који су Израиљци, чије је усиновљење и слава и завјети и закон и богослужење и обећања“ (Рим 9. 3–4). Овај „пакао“ и ово „одлучење од Христа“, које помињу свети, Божији људи, у контексту житија Светог Саве, могли бисмо повезати са приговорима које је од појединих црквених лица добио калуђер Сава када се вратио да утврђује монашки и црквени живот у отаџбини. Те приговоре је вријеме демантовало, а Савин повратак међу „сроднике по тијелу“ показало као Богом надахнут поступак. Тако гледано, Савино богонадахнуто кретање, подсјећа нас на кретање језичка црквеног звона тамо и овамо, десно и лијево, које омогућава да чујемо небеске тонове са црквених звоника. Стајање на једном мјесту, непомично чување оног што имамо овдје и сада, то није светосавље. Светосавље је непрестано кретање: аврамовско, мојсијевско, светопавловско… на Божји позив, ка Небеском граду… Одлазак да би се млађем насљеднику направило мјесто Коначно, послије нових и нових путовања Светог Саве у Никеју, (ради добијања аутокефалности за Жичку архиепископију, 1219. г.), па у Свету Земљу (прво његово поклоничко путовање 1229. г.), истакао бих оно посљедње: одлазак са архиепископског трона и постављање за свога насљедника Светог Арсенија Сремца 1234. г. прича се и пише о томе шта би све могли бити разлози таквог одласка Светог Саве из Србије (да се више за живота не врати), али је чин устоличења насљедника показао да ти разлози нијесу били ни исхитрени, ни овоземаљски мотивисани. Остављајући насљедника на архиепископски трон, Свети Сава одлази по други пут у Свету Земљу. Испоставиће се да су његови одласци на света мјеста, али и његови сусрети са црквеним поглаварима васељене и пустињацима светих манастира, дугорочно допринијели угледу српске Цркве у свијету, али и њеним темељним везама са хришћанским универзумом, до данас. Испоставиће се, такође, да је врх архиепископије био зрео и спреман за смјену духовних поглавара. Али и више од тога, одлазак Светог Саве са духовног трона указује на један педагошки моменат, на мотив који до данас остаје узор и примјер свима којима је Бог дао управљање заједницом, да не дозволе да њихово име и личност постану важнији од саме заједнице, већ и да учине све да заједница живи и послије њих, а да сујету владара и поглавара лијече, између осталог, и оваквим примјерима –одлазака у правцу неких нових хоризоната. Тај мотив био је важећи током средњег вијека, баш на двору Немањића, а одлазак са двора, жртвовање земаљске власти ради духовне награде (да ли путем монашења или жртвовања на бојном пољу) познати су примјери и међу Хребељановићима и Црнојевићима. Међутим, не би требало да нас завара мисао како је то био манир једне епохе. Након вјекова секуларизације и општег убјеђења како свијет иде далеко насупрот црквеним свјетоназорима, управо ових дана живимо ново враћање религије „на велика врата“, свједочимо десекуларизацији, па између осталог и потреби да у савременим догађајима тражимо и налазимо оне законитости живота које је сљедовао Светитељ Сава. https://mitropolija.com/2025/01/24/svestenik-gojko-perovic-tri-odlaska-svetog-save/
  2. На празник Сабора Св. Јована Претече и Крститеља – Јовањдан, 20. јануара 2025. године, Светом литургијом у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине храма, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића, у молитвеном присуству благочестивог народа. Након прочитаног јеванђелског зачала, празничном бесједом се обратио отац Гојко Перовић, честитајући свима празник, а свечарима крсну славу. У својој проповједи подсјетио је на прочитану јеванђелску поуку, за коју је оцијенио да је веома важна за наш духовни живот и за нашу вјеру – да је Јован Крститељ крштавао водом људе и тако спирао са њих симболично гријехе које су починили, а да је говорио да за њим иде Онај коме он није достојан одријешити обућу и да ће нас Он крстити Духом Светим. „Остало је до данас у обреду нашега крштења, у нашој Православној цркви, да су спојени крштење и примање Духа Светога кроз Свету тајну миропомазања. Па ако је крштење, као што је било у Јованово вријеме, индивидуални чин у коме свако од нас приступа води да се симболично спере са њега све што је икад сагријешио или прародитељски онај гријех, онда су дарови Духа Светога дарови заједнице. Без дарова Духа Светога, без миропомазања ми не можемо бити чланови Цркве“, поучио је сабране началствујући свештенослужитељ. Миропомазање нас чини учесницима литургијске заједнице, учесницима тијела Христовога, па када неко из католичке или протестантске хришћанске заједнице хоће да постане православан, обичај је да кажемо, како је нагаласио прота, крштење бисмо му могли признати, јер се крстио у име Свете Тројице, али миропомазање мора да прими у Православној цркви да би био православан. Дакле, миропомазање је примање дарова Духа Светога којим постајемо чланови заједнице, ми смо у Цркви тијело Христово и то се, нагласио је отац, никавом људском мудрошћу не може направити, да смо сви једно тијело. Подсјетивши да је на овим просторима било идеологија, да је чак и овај наш град по тој идеологији носио име, прота је казао да је добро увијек то држати на уму, колико смо били скренули са Христовог пута а да смо ономе коме смо били посветили име граду, пјевали: … ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо. „Било је идеологија које су говориле ми смо тај вођа и он је дио нас, али то је трајало колико траје вијек једнога човјека. А ово да смо тијело Христово траје 2000 година и промијенило је не само владаре и државе, него и друштвена уређења и историјске епохе. И увијек то тијело Христово као једна мистична заједница, као тајна Божје љубави, остаје да нас окупља. И не можемо никаквим људским језиком изрећи како то бива да ми овако различити, стојећи у цркви, бивамо исти по даровима Духа Светога, причасници честице једнога Христовога васкрслога тијела. То бива по Божијој љубави. То је дар који не можеш купити, који не можеш продати ни за шта, који не можеш зарадити никаквом људском врлином и који се, по љубави Божијој, не може изгубити чак никаквим гријехом. Јер је Бог љубав која све опрашта, вјера у Бога који све опрашта држи нас у тој заједници чак и ако се деси да нешто погријешимо“, бесједио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. На крају је поручио да нас свака Литургија позива на једноставну народну ријеч: Ајмо даље. Остаје све за нама јер је јутрос свештеник рекао: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: „Јутрос призивамо, на овај благи дан, Царство небеско овјде међу нама, па можемо ли онда да остајемо у некаквим нашим препиркама, неспоразумима и подјелама?! Непристојно је, некултурно, није људски да остајемо у свађама и подјелама са јутрошњим призивом Царства небескога. Хајде што смо га призвали, него што ћемо га се причестити. Стојимо у реду да примимо залогај и окушај будућега Царства и хоћемо и даље да се гледамо попријеко и мјеримо један другоме шта је ко коме рекао или урадио?” И данас је зато, како је казао, актуелна ријеч Јована Крститеља коју је изговорио онда оним људима, јер ће Христос доћи на Јордану да се крсти: Покајте се, јер се приближи Царство небеско. Приправите пут Господу, и поравните стазе Његове. „Тако то звучи и значи и нама, јер долази Христос да нам се да, да Га се причестимо. Покајте се, исправите, каже Јован Крститељ, све што је неравно. Ако сам ти шта урадио опрости, ако си ми ти шта урадио опраштам. Идемо даље, што је неравно исправите, што је ниско нек се подигне, што је превисоко нека се спусти“, закључио је у свом надахнутом слову протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. Бесједа о. Гојка Перовића – видео https://mitropolija.com/2025/01/21/o-gojko-perovic-bog-je-ljubav-koja-sve-oprasta/
  3. Jуче је на дан када наша Света Црква прославља Св. Јоаникија Великог служена је Света Литургија у подгоричком храму Светог великомученика Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића, ђакона Луке Павићевића и молитвено присуство проте Милуна Фемића. На литургијске возгласе одговарали су појци Цркве Светог Ђорђа, предвођени о. Јованом Радовићем. Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се прота Гојко Перовић: „У данашњем Светом Јеванђељу имамо прилику да видимо како Божију Ријеч примамо, како она дјелује на људе, кад нам је Бог открива и даје. Зашто људи на ријечи истога Бога реагују различито ? Тиче се много тога и како смо чули ту ријеч, пазимо ли на те ријечи, јесмо ли сами са Богом, или смо у друштву ко зна кога и чега. Ако смо и чули дату ријеч, колико си је задржао у своме срцу, или си дозволио да разне бриге овога свијета је загуше? Ако си је и примио, колико је плодно тло на коме она пада? И коначно, ако си примио у себе Божију ријеч она код некога роди са тридесет плодова, код некога са шездесет, код некога са стотину. Драга браћо и сестре чини ми се да ова прича не дијели људе на разне групе и народе: Па да кажемо- ја слушам пажљиво, бринем о Богу и демонима па је код мене плодно тле. То не би било добро. Било би најмудрије да схватимо ову причу, да све ово може бити код једног истог човјека. Али да знаш да ти такав позвани, који је кренуо Божијим путем, чим то пређе у неки ред, да може бити да си баш ти тај коме ће следеће Божије обраћање у некој ситуацији бити да ти непменик понесе све што си добио. А понесе зато што не пазимо како слушамо и причамо. Данашње Јеванђеље, између осталог говори и да су нам важније бриге од Божије ријечи. Па и ако смо чули како треба Божанску ријеч, опет рађа како Бог хоће, а не онако како ми мислимо и како смо планирали. Доста је до мене а и до других околности. Са Богом не можеш ништа планирати осим: „Ако Бог да“. Богу нашем, који је диван у Светима својим и у поукама које нам даје, нека је слава, у векове векова, Амин“, поручио је отац Гојко Перовић. Потом су они који су се припремили, приступили Светој тајни причешћа. Заједничарење свештеника и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском Дому. Час вјеронауке одржала је протиница Надица Радовић, за полазнике Школе Свети Ђорђе. https://mitropolija.com/2024/11/18/protojerej-gojko-perovic-jesmo-li-culi-rijec-boziju-kako-treba-ili-su-je-zagusile-brige-ovog-svijeta/
  4. егош је примјетио да смо „слабостима за земљу везани“, а претпостављам да је, између осталог, мислио на сујету и себичност, на угађање стомаку и другим страстима, на љеност и кукавичлук. Све те слабости нам чине живот ружним а нас склоним да укаљамо сваку врлину, обесветимо Светињу, издамо пријатеља, погазимо ријеч. Имамо идеале, тежимо врлинском животу, али нас “слабости” вуку на дно. Писац библијских псалама јадикује како не може да влада својим језиком, нити својим очима… Исто тако и Свети апостол Павле исповједа како он зна шта би требало и како би гребало да ради, како треба да се влада, али уочава да чини сасвим супротно. Хришћанска наука о човјеку нам каже да извор живота није у нама, него да ми тај живот добијамо на дар. Будући да тај изворни, оргинални живот не потиче из нас самих (ми га не креирамо, нити одређујемо његову снагу и трајање), онда већи дио наше егзистенције протиче према стихијама (законима) природе. Према законима система који влада нама, а не ми њим. А наша природа је трома. Трома и приземна да би могла да се дружи са Богом. Она рађа животињско понашање, а врлина најчешће измиче. Да бисмо превазишли те слабости, ми се понекад осамљујемо, дистанцирамо, пресабирамо, али мислим да је, управо ради достизања врлине и побједе над слабостима, подједнако потребна заједница и наш интезиван живот у њој. У заједници, ми једни друге подстичемо и усмјеравамо на врлину. Опомињемо једни друге и подсјећамо ( ријечју, дјелом, примјером ). Једни друге ограничавамо. Ограничавамо сопствену тромост и похлепу. Па ипак, човејков труд је дефинитивно недовољан. Шта је лист без гране, и каква је моћ капи воде у односу на ријеку? Људи брину, нијесу задовољни, хоће да размисле, да медитирају, да се ограничавају и спутавају кроз разне самоконтроле. Код древних Грка разум је управљао стихијама природе, али у учењима одабраних и просвећених људи, тј. међу малим бројем мудрих. Код етарозавјетних Јевреја, природне слабости је ограничавао Мојсијев закон и његове одредбе. И Грци и Јевреји имали су храм – као подсјетник, као указатељ на Оносграно. Имали су и обред, службу у том храму. Али, Господ је био далеко и тек је најављивао свој долазак. “Да је први савез био довољан (добар ), не би се тражило мјесто за други” (Св.ап. Павле). Човјеку је неопходна Божија близина. Нема праве врлине, и нема истинске чистоте, без Божије близине. И зато је Бог постао човјек, а Црква је вјечна заједница Бога и човјека. Кроз Свето крштење, кроз Тајну причешћа и кроз Свете мошти, стичемо искуство да се Светиња може дотаћи. Рецимо, ето, крај моштију Светитеља, човјек се лакше моли Богу. Ту се молитва подразумијева, као што се на улици подразумијевају обичне ријечи. Врлина се поред Светиње подразумијева и она је овдје неупитна. Наша душа тражи ослонац, примјер и подстицај. Без таквог ослонца све наше молитве и сва наша побожност брзо прелазе у формализам, у духовну одсутност и опет некакву тромост. А крај Светитеља, као крај родитеља, учитеља, пријатеља имаш обавезу да не посустанеш. Да будеш бољи од оног какав си иначе. Да држиш језик за зубима, нпр. Да не тражиш ништа за себе јер ни Свети не тражи тако нешто. Свете мошти свједоче живог човјека. Онога који стварно има живот. Живот који је дарован, задобијен и сачуван. Мошти свједоче Небо на земљи. Човјека на том Небу, јер “за њега, види, није земља”(Његош). Мошти извиру из Божијег Оваплоћења, Његове смрти и Васкрсења. Оне су посљедица силаска Светог Духа на апостоле, и вјечног постојања, овдје међу нама, Свете трпезе Господње. Нама, дакле, треба Благодат (дар из љубави, дар одозго), треба нам непрестано Божије снисхођење, да бисмо узрастали у врлини. Јер чим одступимо од Извора Благодати, хладимо се, дријемамо и тражимо утјеху за срце у земаљским красотама које јесу магично лијепе, али су све пролазне, и нијесу све наше. Тих земаљских љепота нема довољно да би угасиле нашу жеђ. Што је наше пролази и троши се, што је туђе отровно је, а што је отето, то је “проклето”. У свијету без Бога, ми смо похлепни и незасити самољупци. Зато нам је потребно да се хранимо са духовне, бескрвне Трпезе. И зато нам требају Свете мошти. Несумњиве мошти, несумњивих свједока Божијих. Пред многобројним моштима светих у Кијевско-печерској лаври, један монах је рекао: “Ови свети су много убједљиви”! Код нас у Црној Гори, Свети Василије, слава му и милост, много је убједљив. И баш зато, поред њега, са лакоћом и љубављу, дајемо све од себе. Ту молитва тече, мисли су усресређене на ближње, жељни смо врлине и чистоте. Управо је из свих ових разлога, тако вјерујемо, Бог узео људску природу. Сишао је да нас ободри, и кроз Васкрсење и кроз Цркву, уградио је Себе, учино присутним у сваком кутку гшанете. Учинио се присутним као Личност, а не само као нека непојмљива, тајна и узвишена сила или стихија. И гдје год има храма, гдје год има Светих ћивота тгу је наш подстрек, наш максимализам, који нам не да, да се успавамо, и да заборавимо на Бога и на саме оне истинске, праве себе. Та Божија близина има снагу истинске Свјетлости. Ето рецимо, када нијесмо чистога, ведрога духа, кад нам Бог није близу (ситуација коју нпр. описују псалми), ми се свега бојимо, а посебно будућих догађаја (шта нас чека? како ће бити? шта ће бити?). Као да смо у тами (у аду, што ће рећиу невиђелици), наш живот и вријеме пред нама, постају извори страха (шта ћу? како ћу? докле ћу?). А при Светињи, напротив, будућност наликује неком благословеном простору (некој посуди ) у које ће Господ, премудро, излити све оно што је потребно. И све ће то, шта год да је (бол, патња, радост, срећа несрећа) бити добро за нас. А нама је будућност свакако непозната, и тако ће, мудром и побожном човјеку, заувјек остати немогуће, да у свој садашњи мир, у своју садашњу молитву, беспотребно уноси немир будућих задовољстава и будућих, не дај Боже, невоља и туга. Кад све ово прихватимо, добијамо смисао оног листа на грани, оне капље у ријеци, или рецимо орла на набесима… који не знају све, не могу све, али им је лијепо. Као у оној, многима од нас драгој пјесми, гдје Далматинац гледа галеба у лету, и при том, не само што га види, и тто се диви његовом узвишеном лету, красоти његових покрета, него га, замислите, и чује шта говори, и разумије чак, како галеб кличе да му је лијено! https://radiosvetigora.wordpress.com/2015/03/25/протојереј-ставрофор-гојко-перовић-б-2/#comment-5413
  5. Пише: Свештеник Гојко Перовић Текст је написан поводом отварања дијалошке трибине „Cathedra Iustiniana“ коју на темељима древне Дукље организује парохија Пиперска Православне Митрополије Црногорско-приморске, у љето 2024. г. Цивилизација коју најчешће зовемо европском, а просторно и временски шире је именујемо као јудео-хришћанску, саткана је од малих друштвених атома као што су антички полиси на једној и израиљске старозавјетне номадске породице на другој страни. И један и други феномен настали су као својеврсна опозиција Вавилону. Полиси и израиљске фамилије јављају се као мале заједнице људи међусобно сродних и једни другима познатих, насупрот великом граду у коме не само да нема блискости него се људи међусобно тешко разумију. Једно од етимолошких значења имена Вавилона поклапа се са библијским извјештајем о градњи Вавилонске куле, а значи буквално ”збрку језика”. Излазак Израиља из Египта, као и претходни излазак Аврама из вавилонских насеобина, имају нешто заједничко са настанком демократије у малим градовима-државама старе Грчке. А овдје мислим на то је је Бог предвидио нормалан, стабилан и уређен људски живот у заједницама у којима је могуће формирати међуљудске, а самим тим и људске односе. У заједницама гдје се људи препознају и памте једни друге, а не у мегалополисним ”пустињама” у којима, парадоксално, што више има људи и народа, то се човјек осјећа све усамљенијим и отуђенијим и од Бога и од људи. Долазак паганских словенских племена на Балкан сусрео их је са градским начином живота, који је, мимо Рима и Цариграда, имао овај оквир умјерено и пристојно насељених градова. Поред тога, ти су градови већ били колико позно-антички полиси, толико и хришћански урбани центри. Очигледно да је први словенски налет према византијским (ромејским =римским) градовима био агресиван и рушилачки, али временом та хришћанска и градска култура постала је дио нас. Упила је она нас, а и ми њу. Постала је полазна основа нашег идентитета. Зато мислим да имамо обавезу, насупрот тривијалној и идеолошкој употреби имена Дукље (једног од значајнијих градова древне провинције Превалис, који су затекли и унутар чијих зидина су се населили наши преци), да о видљивим темељима и остацима античке цивилизације овдје, говоримо истовремено као о историјским темељима нашег идентитета. На начин да га схватимо и да му се вратимо као споју грађанског и хришћанског. Јер, нема никакве сумње, да је у предсловенском, античком периоду своје историје, хришћанство профилисано као градска култура и као грађански идентитет. Још од првих Христових проповједи по израиљским градовима, и његове предодређене везе са Јерусалимом; преко апостолске проповједи по римским градовима, и истицања ”римског грађанства” као полазне основе Павлове проповједи; па све до катакомбних ранохришћанских заједница насталих управо у градским срединама. Све то веома кореспондира са симболиком Небеског Јерусалима, будућег и вјечног града ”који ће доћи” (Посланица Јеврејима), којом је прожет и којом се завршава библијски текст. Таква симболика краси црквене химне све до данас. Кључне тачке новозавјетног погледа на свијет су изласци апостола из старозавјетне законске заједнице у проповјед Божије благодати на градске, до тада паганске, тргове, улице и зграде. Једна од првих посљедица тог и таквог изласка јесте и сусрет хришћанске истине са обликом античког философског изражавања, и настанак првих апологетских хришћанских школа, баш у градовима као што су Александрија, Антиохија и Рим. Што је више јачао прогон и страдање хришћана, управо у римским градским језгрима, то је и јачало свједочанство непоколебљивости и неустрашивости хришћанске вјере, управо међу римским грађанима, па је број хришћана баш ту и растао. Поменуте школе развијале су коресподенцију са паганским свијетом, и све убједљивије браниле право хришћана на слободу, као и неоснованост оптужби на њихов рачун. Читав тај процес завршио се Миланским едиктом и ”правом грађанства” за вјеру у Исуса Христа и обредну заједницу коју она ствара. Античка Дукља, коју су овдје затекли Словени, била је увелико изданак цивилизације развијене плодним сусретом хришћанских и античких свјетоназора и начина живота. Зато је блаженопочивши митрополит Амфилохије инсистирао на памћењу тих наших ранохришћанских темеља, које смо не само затекли као некадашњи варвари, него и на које смо се у потпуности ослонили и са њих, кренули даље. Добрим дијелом наши преци су и тада остали, и до данас задржали (што милом што силом) пастирски и сеоски начин живота, али су писменост, културу и просвећеност стварале градске средине. Тако, уз монаштво и монашке лавре који ће се његовати у пустињама и горама, као средишта прве словенске писмености, а која је истовремено црквена и богослужбена писменост, добијамо – градове. Уз бугарске градове Преслав и Охрид, таква су и урбана сједишта и државама Војислављевића и Немањића. Важност сјећања на ове почетке, повезана је са обавезом да не заборавимо бар двије ствари: а) наша вјера потиче од апостола и апостолских ученика, преко првих хришћанских школа и библијских преписа и превода, до првих крштених словенских владара (какви су Петар Гојниковић и Павле Брановић у Рашкој на прелазу 9. у 10. вијек, и архонт Петар и његов син Свети Јован Владимир, дукљански/зетски кнежеви на прелазу из 10. у 11. вијек) на овом подручју; б) наша вјера није у супротности са појмом грађанства. Напротив, тешко да бисмо могли да замислимо европски град, било на истоку или западу континента, – без хришћанске културе и обиљежја у вјековној историји било ког од њих. Амфилохијев излазак на Дукљу, (сваке године о Васкрсу, на Томину недјељу, тамо је служена и данас се служи Света архијерејска литургија на темељима древног града), био је управо педагошки гест освјешћивања наших духовних почетака. Исти смисао има и одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ, да титуле бројних викарних (помоћних) епископа наше помјесне Цркве носе називе древних ранохришћанских и предсловенских градских средишта на Балкану. Такви су називи: ремезијански, липљански (улпијански)… па и диоклијски (дукљански). Од почетка 21. вијека, у Митрополији Црногорско-приморској, помоћни епископи (митрополитови викари) носе назив епископа Диоклијских. Такве титуле указују на живу везу између најприје ранохришћанског а потом и светосавског насљеђа наше историје (Светог Саву памтимо као пустињака, али истовремено и као ”грађанина свијета”), са савременим покољењем вјерујућих људи. Ослонац на ранохришћански полис, тај повратак на изворе, могао би дам донесе и својеврсну реконструкцију средњовјековне историје. Ње смо колико-толико свјеснији него оне која јој претходи. Наиме, средњовјековни градови настајали су по калупу ранијих полиса, са тргом, централним светилиштем, градским зидинама и кулама, и са одређеном политичком аутономијом по моделу предхришћанских градова-држава у Грчкој. Само, умјесто паганског карактера античког града, средњовјековни град изграђује се око хришћанског храма, са црквеним литијама, празницима, карневалима и звоницима унутар и око себе. Враћајући пажњу народа на саме ранохришћанске почетке Цркве, на прве мученике и учитеље вјере, митрополит Амфилохије је православље и светосавље у Црној Гори враћао граду, као аутентичном хришћанском амбијенту. Он јесте пуно времена своје пастирске проповједи провео по селима, планинским врховима и брдима, обнављајући сеоске цркве и завјетне славе, као и скровите монашке обитељи. Али се у највећој мјери окренуо граду, као доминантном облику живота савременог човјека. На тај начин је истовремено био и савремен, и традиционалан и визионарски надахнут. Најбољи доказ футуристичког вектора Амфилохијеве хришћанске мисије у Црној Гори јесте крунисање Подгорице величанственим Храмом Христовог Васкрсења, који је по мотивима и естетици утемељен управо на дукљанским и златичким детаљима, а у висине конструисан свим грађевинским црквеним стиловима које Црна Гора, кроз вјекове, има. Надахнут хришћанским градским изворима, Амфилохије се потпуно уградио у Подгорицу 21. вијека. Велике празничне градске литије; толики црквени хорови дјеце и одраслих; школе вјеронауке; црквени радио и портал; бројне и многољудне светосавске академије; богојављенска пливања за часни крст на саставцима Рибнице и Мораче; зачеци идеје о православној гимназији; братства просвећене православне омладине; и коначно – литије отпора безакоњу, све је то довршено похрањивањем тијела блаженопочившег митрополита у темеље Храма. Због свега овога, слободно можемо рећи да је Подгорица новог миленијума – Амфилохијева Подгорица. Без свих ових покренутих процеса, обновљених култова и неколико оживљених манастира на територији града Подгорице, и коначно без Храма о коме говоримо, слободно можемо рећи да Подгорица не би била град какав је данас, или се уопште не би могла назвати градом, у пуном смислу те ријечи. Обичним језиком речено: шта би, осим моста Миленијум и неколико скривених и оригиналних кутака Старе Вароши, група туриста могла да види у Подгорици, – да није Амфилохијевог Храма, или да није потпуно оживљене и за грађане широм отворене миленијумске светиње цркве Светог Ђорђа под Горицом? Трагајући за видљивим и невидљивим темељима наше предањске свијести, Амфилохије је на мјесту гдје се данас виде остаци средњовјековне турске тврђаве, чуо и видио оно што народ памти и зна као Немањин град. И као што је заједно са старином Халитом Ђечевићем обновио сјећање на један древни манастир, сакривен од физичких очију, али сачуван у душама подгоричких хришћана и муслимана, тако је и овдје на ушћу Рибнице у Морачу, подигао манастир Светом Симеону Мироточивом, како појам ”Немањиног града” не би био неутемељена ријеч, него позив да трагамо испод темеља нечега што је саграђено у 15. вијеку. Чак се у прелијепи Универзитетски парк у Подгорици реконструише налик великим градским парковима европских метропола, а у своме средишту има упечатљив ћирилични знак, симбол цетињске штампарије Црнојевића и доказ да је ово поднебље своју култну профилацију добијало бивајући истовремено и молитвено и технолошки напредно. Утемељење модерног главног града Црне Горе на богомољи, само је наставак традиције древне Дукље, која на свом археолошком простору показује неколико хришћанских храмова, а исто тако и продужетак традиције црногорских приморских градова незамисливих без хришћанских цркава. Оно је и у складу са настанком и трајањем урбаног црногорског па и балканског униката, какво је Цетиње: града формираног око Манастира и опсталог као историјска непоновљивост захваљујући манастирском култу, и митрополитима који су у њему столовали и до данас столују. Поред свих других својих особености, и јасног присуства других духовних традиција, према којима СПЦ баш у Подгорици гаји изузетно добросусједске и кооперативне односе, данашња Подгорица, захваљујући циркулацији обреда и духовних састајања у Храму Васкрсења и другим освештаним мјестима, – подсјећа на антички и ранохришћански полис, у коме људи познају једни друге, боље и квалитетније, него што то нуди планетарни дух ”глобалног села” и пустиња милионских градова. Извор: Журнал
  6. Пише: Свештеник Гојко Перовић, парох подгорички Почиње седмица црквеног живота у којој сви дани носе придјев ”велики”. То је због великих догађаја којих се у њима сјећамо, и којима посвећујемо садржај богослужења. Свим тим догађајима заједничко је једно: Господ улази у Јерусалим да пострада, добровољно, знајући шта га чека, а људи реагују различито. Па ипак, у тој различитости, сви су немоћни и слаби. Нико, али баш нико, од актера ових великих догађаја, не успијева да спријечи злочин, да спаси Учитеља, или да остане досљедан својим увјерењима. Општа људска немоћ и слабост у овим судбоносним збивањима протеже се од заслијепљености јудејских првосвештеника и учитеља вјере њиховим строгим формализмом који им није дозвољавао да пред собом препознају ”Онога о коме говори Писмо”, преко колебљивости и дволичности апостола, до Пилатовог ”прања руку”. У један трен, Господњи Крст је постао огледало у ком се одражавала галерија издајника, кукавица, подлаца, убица, конформиста… Ријетки јунаци, попут Јосифа из Ариматеје, Симона из Киринеје, Јована Богослова или покајаног разбојника са десног крста, немају моћ да трагедију зауставе, него постају њени немоћни актери. Да, Господ стаје, предаје се, не пружа отпор, буквално ћути пред бесмисленим и лажним оптужбама. Као да чека шта ће рећи или урадити људи. Као да жели да каже: хајде да видим колико и шта ви људи сами можете без мене? Можете ли донијети правду? Можете ли спријечити безумље? Можете ли побиједити зло? Одговор на сва ова питања је застрашујући. Од политичара који држе војну моћ, преко учитеља вјере, до занесених револуционара вјере и народне масе, – сви су заказали! Што више читамо ове добро познате јеванђелске извјештаје, постаје јасније да је Божија немоћ само привремена, некако педагошка, унапријед одређена Његовом вољом, и као таква има јасне границе своје трагике. Али немоћ људи је потпуно декадентна и расипа се унедоглед. Моћно царство постаје немоћно пред разјареном масом, учитељи Божије ријечи немоћни да препознају Бога, вјерни ученици немоћни да остану будни док се Учитељ моли и да га заштите, један од ријетких људи који је у тим моментима исповједио вјеру у Христа, умире са њим. Постаје очигледно да би се та немоћ бесконачно ширила, односно да људи не би били кадри да обуставе то стропоштавање, да Господ није, послије суботњег одмора у Гробу, својом божанском силом – устао из мртвих! И сада се, у том Васкрсењу, као у неком сасвим новом огледалу, наше немоћи одражавају не више као силе пропасти и декаденције, него као полазиште, као тачака са које се наш дух успиње ка Богу, путем вјере. И прије и послије Васкрсења, људи су једнако смртни, превртљиви и немоћни, али послије овог небивалог чуда и празног Христовог гроба, људски род је добио прилику да свој тужни и смртни вијек окрене у добром правцу, ка пристаништу вјечног живота. Једино што је потребно, једино што се од нас тражи јесте вјера. Вјера у Христа Васкрслог. Да, она иста вјера која је од колебљивих и преплашених апостола, од тугом скрханих мироносица, учинила неустрашиве витезове јеванђелске проповједи који, наједном, нијесу марили да животе положе за истину да је њихов Учитељ жив. Нема другог ни бољег објашњења за тај преокрет од увјерења да су они збиља срели, видјели, чули и рукама опипали као живог, Онога који бјеше умро на Крсту. https://zurnal.me/o-goko-perovi-veliki-dani/
  7. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински одржао је у Недјељу Марије Египћанке у Светогеоргијевском дому у Подгорици предавање на тему: Љубав Божија и човјекова слобода. Предавање је приређено након Свете литургије, која је служена у цркви Светог Ђорђа под Горицом.
  8. ”Спољна политика Америке нема пуно везе са људима који живе у овој земљи” – рече ми пријатељ који je тамо провео живот. Био је то одговор на моје питање како је могућ толики несклад између онога што човјек види и доживи унутар Сједињених Америчких Држава, и онога што та држава производи изван својих граница? Да не буде забуне и нагађања, негативна конотација америчке спољне политике везана је за праксу кршења свих могућих принципа и позитивних међународних прописа онда када тренутном интересу и голој моћи ти принципи и прописи чине препреку. Много прије стравичног украјинског крвопролића које нам се одвија пред очима, а не толико давно да се не би сјећали, имали смо смјену легитимних предсједника држава широм свијета попут лова на дивљач (посљедња и најпотреснија је ликвидација Гадафија у Либији ). Знамо и за спаљивање држава и народа на њиховој територији (послије холивудски ”опјеваног” Вијетнама, добили смо сличан хорор – филм у сопственом дворишту 1999.г.). И, кад смо већ код филма, ненадмашни Оливер Стоун дао нам је увјерљиву сугестију да је иста та (америчка спољна) политика, најпрецизније метке испалила у сопственом дворишту, у главу свог предсједника тачно прије 60 година. Можда је баш Кенедијево убиство и перцепција америчког јавног мнења о неувјерљивости налаза Воренове комисије, најбољи доказ дихотомије између америчког ”унутрашњег раја” и оног пакла којег, с времена на вријеме, успостави америчка војна или обавјештајна сила, изван њених граница, или граница НАТО савеза. Јер, да је то једно те исто, нити би грађани САД икада изабрали предсједника који ”не воли рат” (и који је касније тражио и нашао мир у тзв. Кубанској кризи), нити би на таласу општенародне жалости за убијеним Кенедијем, у сред САД, могла настати читава култура трагања за истином, па ни овај генијални Стоунов филм, кога гледам бар једном годишње, са несмањеним одушевљењем. Само, мотив за ово моје данашње писање није слојевита прича о америчком империјализму који, као и сваки други, има мноштво непринципијелних и злочиначких лица, него управо сагледање унутрашњег живота САД које сам формирао на основу једномјесечног боравка тамо. Знам да ми се може замјерити зашто пишем о нечему што сам тек површно разгледао? Међутим, теми приступам из легитимне перспективе пролазника и путописца а не сталног житеља. Наиме, имао сам Божији благослов да на позив тамошњих православних парохија, обиђем десетак градова у САД, с краја на крај ове лијепе и уређене државе. Од Флориде до Сијетла. И да видим једну културу људске љубазности и сусретљивости која је, рекао бих, један степен изнад европске. Прва помисао ми је да Европа са својим вишемиленијумским искуством друштвеног живота, теже излази на крај са заоставштином сукоба и нетрпељивости, него америчка држава која је прављена ”са голе ледине” и која је искористила прилику да ресетује европске подјеле до те мјере, да данас, унутар ње мирно живе и сарађују припадници народа који на својим родним грудама још увјек међусобно ратују. Колумбово откриће није само отворило нове мајдане сировина које ће крцкати Европљани, него и могућност да се друштвени и политички живот човјека обликује изнова, ”од нуле”. И гледајући амерички друштвени живот, човјек стиче утисак да је та могућност искоришћена. Појам ”новог свијета” (боље рећи: свјетова) не тиче се само нових физичких пространстава, него и нове свијести модерног човјека о безграничним могућностима његових истраживања и открића (како ће то оштроумно дефинисати Хана Арент у својој ”Conditio humana” ). Слика тих безграничних могућности, или бар идеала јесте и астронаутска база НАСА на Флориди. Унутар својих граница САД дјелују као успјели пројекат, бар у оној мјери колико споља остављају тужну слику блиједе копије древних империја и тиранија већих над мањима. Али, да се држим задате теме. Унутар америчких граница. Земља реда и развијене друштвене културе. Такве и толике да су бројни наши преци и рођаци, прогнани одваде или од сиромаштва или од идеолошког једноумља, тамо нашли лијепу кору хљеба и достојанствену слободу говора и постојања. До те мјере да су не само тамо стали на сопствене ноге, него и зарадили могућност да и нама овдје помогну у обнови цркава, развоју културних пројеката и просветних дјелатности. Маниром старозавјетне античке дијаспоре која је, ма гдје се налазила од Вавилона до Александрије или Рима, помагала живот Јерусалимског храма, и ова дијаспора новозавјетног Израиља, тј. хришћанске цркве у Америци обилато је помагала опстанак духовног живота хришћана у Европи, па и овдје код нас. И све то благодарећи слободи коју пружа америчко друштво, које је и самом Његошу, по ономе што је чуо о Америци у своје предсмртне дане, била идеал слободе – како нам свједочи Љуба Ненадовић у својим ”Писмима из Италије”. На мом путу по Америци видио сам градове украшене, између осталог, и бројним православним храмовима. Како оних Српске Православне Цркве, тако и црквама грчке, руске и других православних традиција. Све оне имају лијепа и богата имања, стечена трудом и духовном пажњом три или четири генерације европских исељеника, који су прије и рађе одвајали стредства за храм, него за сопствене куће. У Либертвилу крај Чикага, и у Џексону на сјеверу Калифорније, народ се данас сабира у црквама које чувају мошти два новија православна светитеља СПЦ, и цијелог православља, који су поријеклом са простора данашње Црне Горе: Светог Мардарија Ускоковића из Љешанске нахије и Светог Севастијана Дабовића из Боке. Њихови животи, мисионарски рад и култ који је настао око њиховог спомена посљедњих година, свједоче колико је Америка земља Божије ријечи, ништа мање него традиционалне библијске земље Европе, Африке и Азије. Та истина се данас најљепше види у животу и раду велељепног православног манастира Светог Антонија у близини Финикса међу кактусима и пустињским предјелима Аризоне. Бог ме удостојио да видим ту монашку обитељ, а сазнао сам да их има још 20- так широм САД и Канаде. Није ме оставила равнодушним ни протестантска хришћанска цивилизација која се види на сваком углу америчких урбаних средина. Безброј цркава евангелистичких, методистичких, баптистичких… али и велики број убијеђених хришћана без одређене деноминације, конзервативних свејтоназора који читају и тумаче Библију, који брину о томе ”куда иде овај свијет” и моле се Богу искрено и са љубављу. Стекао сам утисак да су поред свих јасних разлика између њиховог и мог доживљаја духовног живота, они заслужни за једну ствар којој се дивим. А то је људски лик и топлина односа лица које срећеш од улице, преко јавних институција до трговина и саобраћајних раскршћа. Гдје год да се задесиш, и куд год да си пошао, сусрешће те љубазно лице трговца, службеника или пролазника, који те искрено пита шта ти треба и како ти може помоћи? Поред тога, сваки од њих ти жели угодан остатак дана и готово неизоставно ”Божију помоћ и благослов”. Конобар те нуди пићем које ће свакако да наплати (да ти га прода), али то ради интонацијом која одаје бригу јеси ли жедан и шта би теби највише пријало да попијеш, а не оним начином који у први план ставља трговину. Не кажем, имамо и ми љубазних угоститеља, али ово о чему причам никада нијесам видио у Европи. Е сад, неки људи са којима сам ово коментарисао (и тамо и овдје) истичу како је то ”све вјештачки и неискрено” и како ”они то раде на силу”. Прво, дојадила ми је ова европска искреност која ти сваку муку сручи у лице, већ при првом сусрету (о нечем сличном говори Његош капетану америчког брода усидреном у Напуљу), а друго: па чак и ако је ”на силу” и ако је та љубазност ”службена”, то само говори о општем друштвеном труду да свима буде лијепо. Управо је то одлика културе и цивилизованости, да ”на силу” радиш против сопствене и урођене мрзовољности и љености. Како рече један тамошњи српски поп: све то што се упорно и континуирано ради ”на силу”, ако је добро и корисно, постаће временом дио природе и искреног опхођења. А љубазност јесте и добра и корисна. Сваку моју комуникацију са непознатим људима у Америци (службеником на аеродрому, касирком, продавачем на пумпи) завршавао сам са ријечима ”Бог те благословио”! И увјек и свуда добијао сам одговор ”Бог и тебе благословио, оче”. Осјећао сам се као код куће, или као у оној Црној Гори од прије педесетак или сто година када су се људи овдје једни другима обраћали са ”Помага Бог” – ”Бог ти помога”. Послије су нам објаснили да је то нешто заостало и да морамо да се понашамо модерно, у складу са западним вриједностима. Кад тамо, баш на Западу, посвуда оно чега се ми овдје са неким нецивилизованим презиром одричемо. Има ова америчка друштвена љепота своју високу, превисоку цијену, претходног уништења цивилизације старосједиоца, такозваних индијанских племена, који су данас сведени на резервате и на један врло тежак живот. Остали су бројни топоними у именима градова, језера и савезних држава, и различита административна рјешења која давне дошљаке из Европе подсјећају да живе на земљи коју су преотели другима. https://mitropolija.com/2023/06/20/o-gojko-perovic-amerika-zemlja-ljubaznih-ljudi/
  9. Наслов за ову колумну позајмио сам од зборника научних радова (социолошких, философских, правних…) који је приредио Питер Л. Бергер, професор на Бостонском универзитету. Радови су релативно актуелни (публиковани прије 15 година и убрзо преведени на српски језик) и разноврсни (даје се осврт компетентних аутора на садашњи живот неколико битних свјетских религија). Заједнички именитељ овог подухвата, или нешто попут оквирног закључка, садржан је већ у поднаслову који гласи: ”Препород религије и свјетска политика”. Седам различитих аутора сагласни су око много тога, а најприје у констатацији да је религиозност широм свијета препорођена као општа људска потреба за оностраним. Такав препород у духовним токовима савременог човјечанства неизбјежно има вишеструке посљедице на свјетску политику, поготово на ону њену секуларистичку црту, која одавно бијаше раскрстила са… па, раскрстила, довољно је рећи. Сакрални појам од кога се она дистанцира, садржан је у глаголу. Књигу топло препоручујем. У сфери политичког, тамо гдје се изграђују правна држава и демократско друштво, поред родољубивог заноса и химничних пјесама, потребни су нам мудрост и објективност. А у области уређења друштвених односа на граници политичког и духовног – поготово. Сматрам да нам ту треба појачана пажња и дубоко промишљање свеукупног искуства човјечанства. Искази овдје заступљених аутора констатују: десекуларизацију свијета. За потребе овог мог наговора на читање поменуте књиге, важно је да истакнем кључне разлике у појмовима секуларног и секуларизације, онако како их ја схватам, а на основу прочитаног. Наиме, први се веже за одређени свјетоназор, теоријски став, а могао би се свести и на врсту односа, на достигнути демократски стандард друштвеног уређења (али и општег друштвеног мнења) који на нивоу институција раздваја државно, позитивно-правно и оно сакрално, црквено. Док се други појам односи како на историјски процес расцрковљења (”рашчаравања” рекао би Чарлс Тејлор) свијета, државе и друштва, тако и на одређена идеолошка убјеђења појединаца или група, које се не заустављају само на правном разликовању државних и црквених институција, већ – у својим радикалним облицима – и на потпуно маргинализовање и прогон религиозности (како религиозних институција, тако и религиозних тема) из јавне сфере. Прогон у једину, по њима, дозвољену сферу, искључиво приватног. Обично, таквим идеологијама приписујемо онај препознатљиви ”изам”, како бисмо у ”секуларизму” лакше препознали искључивост и идејни тоталитаризам. При том, разумијем, да није сваки секуларизам нужно везан за неку тоталитарну политичку ангажованост и манифестације отвореног прогона религије, већ у сфери интелектуалног он може да остане на нивоу толерантно исказаних жеља и процјена. Таква је рецимо она визија да ће (довољно распрострањен и дуготрајан) развој науке и технологије, и са њим у вези достигнуто земаљско благостање, учинити излишним сваку духовност и црквеност. Ето, управо са таквом предрасудом модерног човјека полемишу аутори овог зборника, међу којима је најексплицитнији управо Питер Бергер када каже: ”Религиозни импулс, трагање за смислом који трансцендира ограничени простор емпиријског постојања у овом свијету – непромјењива је константа људске егзистенције”. Бергер сматра да ће се са овим ставом сложити како религиозни људи, тако и сваки разуман атеиста или агностик. Он даље додаје да ”људско постојање, лишено трансцендентности, представља једно осиромашено и неодрживо стање”. Иако испрва научно-истраживачки мотивисан да објасни пораст вјерског фундаментализма у свијету, крајем 20. и почетком 21. вијека, овај групни научни подухват дошао је до увида како напросто ”претпоставка да живимо у секуларизованом свијету”- није тачна. Ако државне институције у великој већини земаља и јесу устројене секуларно, на познатим принципима одвојености, ипак религија ни најмање није напустила јавни простор, нити простор основних људских потреба. Нити се икада она може ”закључати” у област искључиво приватног и персоналног. Уколико је модерност (са свим што она носи) наизглед увелико помјерила позицију сакралног из фокуса савременог човјека, из његове свакодневице и из животних приоритета, на другој страни је истовремено пробудила бунт против секуларизације и потребу за обновом духовног живота. И то на свим меридијанима. А онда када нијесу сведени само на приватно – духовност и сакралност неизоставно (п)остају политичке референце. И премда вјерске институције немају моћ да доносе правно-обавезујуће указе и одлуке, велики број европских и сјеверно-атлантских политичких чинилаца (партија и појединаца) прокламује своје залагање за одбрану хришћанских вриједности. У исламском свијету је то још недвосмисленије. Савремена философија је одавно уочила да су различите атеистичке идеје прогреса, као што је модернистичка визија научне и технолошке експанзије, или комунистичка вјера у будуће бескласно друштво, само замјена за духовне есхатолошке визије Небеског царства. Зато ће Карл Левит, Марксов ”Комунистички манифест” окарактерисати као својеврсно ”пророчко и есхатолошко” дјело. Бог и Дух су замијењени класном борбом и материјом, али је библијска конструкција будућег спасења, опстала. Данас је јасније, него, рецимо, прије пола вијека, да те замјене немају увјерљивост ни дуготрајност оригиналних религиозних визија. Сматрам умјесним да баш на овом мјесту искористим сликовиту квалификацију ”блиједе копије”. У тој неостварености идеологија ”будућег прогреса” видим један од разлога зашто се религиозност модерног човјека враћа ”на велика врата” у савремени живот. Питања друштвене солидарности, умјерености, заштите животне средине и сличне теме, постају много сигурније у рукама оних који живот (и туђи и свој) виде као ”незаслужени дар од Бога”, него оних који га немилице и себично троше као сопствено власништво. Отуда, све више је философских теза које бисмо с правом могли назвати постсекуларним гледањем на ствари. У њима доминира схватање да се на религијске праксе и перспективе можемо ослонити као на темеље борбе против снага глобалног капитализма, али и као на изворе аутентичне етике мултикултуралног грађанства, хуманости и једнаког поштовања. Или, да кажем по народски, између вјерујућег хришћанина и вјерујућег муслимана, па ако хоћете између цркве и џамије, не може бити толико неспоразума, колико их могу створити интерпретатори поменутих вјера који не практикују њихов духовни живот. Међутим, ако чињеница да савремени свијет није и не може бити секуларизован, указује на неуништиву виталност религије, то никако не значи да треба доводити у питање секуларне поставке наше цивилизације и државних институција. Ако ни због чега другог оно због секуларних принципа постављаних, рецимо, у самој Библији. Рекло би се да је макар Стари Завјет, од корице до корице, поистовјетио Божију и земаљску монархију, оличену у помазанику Давиду и каснијем ишчекивању Давидивог потомка, Месије – Спаситеља. Међутим, прије Давида, у првим поглављима Прве књиге Самуилове, збива се драма када израиљски народ тражи цара а пророк Самуило одбија да га прогласи/изабере сматрајући такав захтјев готово па – богохулним. Рекло би се, незнатна епизода у односу на монархистичку интонацију свега што слиједи, па чак и једног тако молитвеног штива као што су псалми. Међутим, та Самуилова драма није безначајна и она свој пуни смисао добија у Новом Завјету, када ће се на више мјеста из Божијих уста јасно указати на дистанцу између Божијега и земаљског царства. Господ Исус Христос ће пред Пилатом рећи како Његово ”царство није од овога свијета”. Прије тога ће апостоле савјетовати да разликују шта треба дати ”цару” а шта ”Богу”. А потом ће апостол Павле, у посланици Јеврејима рећи како ми хришћани ”у овом свијету постојаног града немамо, него чекамо онај који ће доћи” (Јеврејима 13, 14). Наравно, свима је знано, да је од Константина Великог па надаље, настала цијела једна политичка философија и теологија ”Светих царстава и Светих царева”, како на хришћанском Истоку, тако и на хришћанском Западу. О томе би се дало штошта рећи, али ћу се овдје зауставити на више пута поновљеној мисли блаженопочившег митрополита Амфилохија који био убијеђен да је покољем који је претрпјела руска царска породица Романов, Божијом вољом, окончана ”константиновска ера” у историји Цркве. Збиља, ово јесте мисао о којој би се могло дискутовати, али лично мислим да се данас, послије свега, кристалније види, да ни хришћанској Цркви ни савременој држави, није ни од какве користи институционално преплитање, нити туторство које би држава имала над Црквом, или обрнуто. Враћајући се на почетну тезу овог текста, морам да додам: све то не значи да Црква нема своје мјесто у јавности, по сваком питању које она процјени као добар повод да се огласи, а на начин који не нарушава нити један државни пропис. Црква може и мора јавно да дјелује; у храм или у манастир може да дође било ко, поштујући тамошњи поредак; чак се и људи из цивилног и политичког живота могу састајати у манастирским портама, и тамо одржавати разговоре по било ком питању. Само, правно-обавезујуће одлуке и грађанске прописе једино могу да доносе институције државе. Два плус два, једнако четири. https://mitropolija.com/2023/04/25/o-gojko-perovic-desekularizacija-svijeta/
  10. У недељу пред Богојављење, када прослављамо Чудотворца Саровског, Преподобног Серафима, служена је Света Литургија у подгоричком храму Св. Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић архијерејски намесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића, протојереја Милана Кадијевића пароха сплитског из епархије Далматинске, ђакона Луке Павићевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића, дугогодишњег старешине овог Светог храма. За певницом на литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава – уз руководство хоровође Снежане Поповић. Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић, питајући чему можемо да се поучимо из данашњег Јеванђеља, указујући, да је наш живот, кап до капи – једна река која непрестано тече. ”Стално Бог од нас тражи нешто ново. Да се не препадамо, зато што има то ново и да не мислимо зато што је било лијепо нешто јуче – да нас неће чекати потешкоћа већ сјутра”, појаснио је отац, рекавши да је то уграђено у људску природу и у законе овога света и века, да се стално нешто мења. ”Никад не подвлачи ти црту, о човјече; јер то, какав си ти то ништа не значи, Бог све ново преврће и поставља”, нагласио је отац, а затим подсетио присутне да су једном Св. Петра Цетињског питали шта сад Бог ради, на шта им је он одговорио: ”Из једне руке у другу руку, пресипа људске судбине.” ”Овај живот је проточни – а чим се креће чим се слива, онда нас он води ка нечему другом“, нагласио је, додавши да река не тече ради себе него да би напунила неко језеро, а и то језеро не стоји како стоји, већ из њега опет истичу неке реке и иду ка мору. А вода из тог мора, путем неких сила које је Бог уградио у природу, испарава и кроз облаке и у виду кише се враћа, на почетно место. ”Да не би било да се ми вртимо у круг, данас прослављамо Христово Васкрсење – које отвара пут у онај вјечни живот који нас чека“, указао је о. Гојко, подсећајући на то, да како Господ ради неке ствари отворено, јасно – тако да је свима јасно о чему се ради. ”Неке ствари иако су се већ десиле, још увијек су скривене од нас. Христово Рођење – дуго се за Њега није ништа знало. И кад се Господ појавио на Јордану, народ прије Њега није знао ни о Јелисавети ни о Захарији и о томе како се анђео јавио једној, па другој. Све је то било дуго скривено, чак и после Христовог Васкрсења; касније су анђели и Бог јавили Јеванђелистима, да то запишу“, подсетио је прота Перовић, подвукавши да иако су Јеванђелисти записали све, до данас човечанство се спори око тога, је ли збиља васкрсао, или је то нека подвала. ”Неке тајне које се јако тичу нашега спасења, велике ствари су скривене, а неке су откривене“, појаснио је отац, додавши да, када се ухватимо у коштац са неком муком нашега живота, и не знамо где бисмо пре, Господ је решио све добро да буде, док нама мрва вере треба, да би се са тим спојили. Потом је указао да је доста ствари већ решено, што се тиче наших тема, али не умемо то да видимо, нити смо спремни на оно што се не види и ту се вртимо. Пожелио је затим да нас Господ укријепи да се лепше крећемо путањом ка Царству небескоме и да нам да спасења, у векове векова. Свештенослужитељи су затим приступили благосиљању и освештавању славских колача данашњим свечарима, а свештенство и верни народ наставили су заједничарење у светогеоргијевском дому. https://mitropolija.com/2023/01/16/otac-gojko-perovic-stalno-bog-od-nas-trazi-nesto-novo/
  11. У календару Православне Цркве, а то истовремено значи – у великом дијелу црногорске традиције, период од Божића до Малога Божића (07. до 14. јануар, по нумерацији Грегоријанског календара), представља нарочито весели период испуњен дружењем, посјетама и братским гозбама. Разлог овој радости је прослављање догађаја рођења Богомладенца Христа, а са тим у вези и почетка новог годишњег круга. Мало људи о томе свакодневно (или уопште) мисли, али је велика ствар чињеница да се Земља са најудаљеније тачке свог елипсоидног пута, баш у ове дане, враћа ближе Сунцу. Као са ивице неког бескрајног понора, сваке године, наново, у нови покушај живота. Птицама, пчелама и цвијећу тај живот иде као од шале, некако лако. И живот и смрт. Ми људи га, по некој урођеној склоности, изразито компликујемо. Зато је чињеница да се Бог родио као човјек, извор великог оптимизма, од кад постоји библијски текст и све оно што је њим инспирисано. Као да у том догађају, сва ова наша цикличност, сва та смјена рађања и умирања, добија неку оправданост и неки разлог да у њој тражимо виши смисао. Бог, који све држи и сваком стихијом управља, постао је човјек. Мало, немоћно, и свакаквим пропадањима склоно биће. Онај без чијег присуства и наџора не бива ништа, постао је беба, људски младунац – тако слаб и незаштићен, да му је требала, под хитно, помоћ људи. Најприје Мајке која га је родила, а потом праведног Јосифа, па онда околних пастира… Научно је доказано, да је од свих младунаца, пилића и ларви, у моменту доласка на овај свијет – најнемоћнији човјек. Док осталима треба пар минута да се одупру на ноге, или пар седмица да размашу своја крила, све то код људског новорођенчета траје мјесецима и годинама. Па ето такав слабић међу живим душама одлучио је бити и Створитељ! Умни пјесник Јован Дучић поставио је монументално питање у свом ”говору Богу”, које гласи: “Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те”. Међутим, садржај божићних празника побједнички надилази преко овог драматичног питања и још драматичније зебње. Он каже да је послије толико времена протеклог од ”исконских сати” стварања, Створитељ похрлио свом створењу. Да га исправи, додатно уобличи, усправи и усмјери на праву страну. И то не чини издавањем неких директива са небеса (старозавјетним маниром), него преузимањем на себе, у потпуности, људске судбине. Од деветомјесечног боравка у мајчинској утроби, преко свих фаза одрастања и сазријевања, до хватања у коштац са трагизмом човјекове судбе у историји. Зато Његошев најмудрији јунак изговара стихове како ”нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића”. Ова лозинка игумана Стефана није само тек једна међу толиким репликама у Његошевом књижевном опусу, него она има својство епилога, круне, посљедње поруке владике – поете. Божија Мајка, Пресвета Богородица Марија, личност која је, на разне начине, инспирисала толике умјетнике, мислиоце и народне вође, представља првог човјека који је на себе преузео улогу, парадоксалну, предивну и нестварну – Даваоца живота Богу! У свом премудром промислу Бог је благоизволио да се спусти до тог нивоа немоћи, на ком ће му, неизоставно требати помоћ људи. То је врхунац педагогије, како оне родитељске тако и оне учитељске: ”Ајде сад ти, да те видим како ти то радиш”. Од тада, од тог првог Богородичиног загрљаја уплаканог Ђетета, преко оног (”Пијета”) под крстом у ком плаче Родитељ, па све до наших данашњих загрљаја – божићна порука је максимално мотивациона: загрлимо једни друге, онако као што би (да можемо) загрлили самог Бога. С тим што Божије присуство у човјеку није ствар неке надахнуте симболике и ријетке имагинације, него нам га Божић нуди као потпуну реалност, која је ето, на дохват руке. Ако је Творац свога Сина могао учинити сином људи, онда и ми, кроз ”очни вид” овог празника можемо и морамо свакога човјека виђети сином Божијим, сликом Бога Живога, малим Господом – господином. На уобичајено ословљавање људи које сам ”понио из куће”, још ми понеко одговара љевичарски: ”Нијесам ти ја попе господин, него обични сиромах, сељак, радник”. На одређеном нивоу расуђивања овакав став је утемељен и оправдан. Али ми увјерење не дозвољава да титулу господина оставим за сталешку, социолошку употребу. Њена етимологија је дубоко богословска и самим тим, егзистенцијалистичка. Све ово ограничено и пролазно у нама, потиче од Беспочетног и Бескрајног. А направљено је да ”ради” тако да се у тај Бескрај врати. И то не као отпадак који иде на рециклажу, него као творевина која свој пуни смисао добија у Творцу. Отуда су стрпљење, ношење тренутних немоћи и неријешених питања, као и вјера у невидљиву будућност – основне карактеристике живота инспирисаног божићним порукама. Насупрот њима стоје захтјеви да се ”одмах и сада” све регулише, разријеши и да све постане видљиво, извјесно и доступно голом оку. Генијални Лесо Ивановић је одавно закључио да ”залуд око даљинама пипа”, а Петар Други Петровић да су ”будале код очију слијепе”, што се све улива у бескрајни океан древних светоотачких мудрости које кажу да се неке дубље истине боље и јасније виде срцем него физичким очима. И збиља – има људи са оштећеним видом, па и оних који су без таквог вида у потпуности остали, али нико није ступио у овај живот а да нема срце. Срце је, а не око, основни предуслов људскости. Најприје онај срчани мишић којим се баве кардиолози, али потом, још важније и дубље од тога – срце као око душе. Као најосјетљивији сензор, чуло радости и туге, чуло којим видимо оно у шта вјерујемо; чуло коме не требају материјални докази, него само откуцај другог срца на другој страни. Онај срчани мишић може и да стане, а ово духовно срце је будно и онда када човјек усни вјечитим сном. „Ја спавам, а срце је моје будно“ – каже псаламски стих који се као епитаф користи на хришћанским надгробним споменицима. Зато, у свјетлости овог празника, нема мртвих, нема несталих, нема безвриједних. И нема људи без срца. Некима је можда залеђено усљед разноразних околности, али се свако да отопити, на празничној ватри, која у божићне дане ”плама боље него игда”. https://mitropolija.com/2023/01/14/o-gojko-perovic-bozicna-radost/
  12. Можда овакви текстови представљају само одбрану идеала и принципа. Могуће да припадник Цркве не може сасвим објективно да сагледа неке недостатке саме Цркве, а може – осјетљиво и жустро – да реагује кад неко ружно говори о њој. А могуће да неко изнутра, који свим срцем живи један начин живота, боље то види и разумије од знатижељног посматрача споља. Па опет, ако се ради о овом првом – ни то није непоштено. У ствари, то је најбољи основ за причу. Идеално полазиште за озбиљну причу су – идеали. Ето, замислите било ког политичара или НВО активисту који ће, поред грешака свих досадашњих режима, поред економске угрожености и огромне неправде коју грађани трпе због пропуста (свих) претходних политика, ипак заговарати потребу да држава као политички систем, може и мора да постоји. Идеали демократије, достигнуће недостижног, јесу разлози који нас изнова покрећу на друштвено прегалаштво. На том путу нам лоша искуства, бројна историјска огрјешења о законе и уставе, ратови и преврати – не значе препреку нити мотив за одустајање. Ђелујемо упркос недостацима, како би их било мање. Исто је и када поп брани улогу Цркве у јавном простору, и поред тема око којих се не можемо или нећемо сложити, а у којима неко види недосљедности црквене организације. О свему треба причати критички, па и о пропустима Цркве и манама људи унутар ње, ако за то има ваљаних аргумената. Поготово, оно што нарушава законе и прописе не трпи задржавање на интерним преиспитивањима него мора да иде и правним и јавним путем. Међутим, осуђивати Цркву само зато што постоји, или зато што има став, или зато што је тај став прихваћен у народу… Куда то води? Када неки људи, овдје у Црној Гори, осуђују дјеловање СПЦ, они најприје констатују како садашња Црква није исто што и хришћанска заједница из првих вјекова. Тада жале што је, наводно, напуштено изворно Христово јеванђеље, и што сада имамо вишак политике, а мањак вјере. Ово све бива компатибилно са квази-родољубивом причом оних који државу Црну Гору бране од такве цркве, па се може чути и да СПЦ не признаје Црногорце, нити њихову државу. То све иде под руку са отвореним националистичким фалсификатима да је СПЦ прије 100 година окупирала Црну Гору, и да до данас ради против њене државности и идентитета. Слиједи забринути грађанистички ”увид” да та Црква не плаћа порез, да не признаје овдашње законе и да врши непримјерену клерикализацију друштва. Потом, Црква је крива јер диже глас против ЛГБТ идеологије, шири заразу ковид-вируса и тражи обнову капеле, некада уцртане у државни грб. Можда ми је нешто промакло, али отприлике, то је то… 1. Па да кренемо од ране хришћанске заједнице. Не бисте вјеровали, и њих су они фини, углађени и писмени Римљани оптуживали да ”раде против државе”, да ”не поштују цара (као бога)”, да су ”запалили Рим”, да ”шире неморал и разврат”, па чак и да су ”људождери”! Данас, послије толико времена знамо да хришћани нијесу радили ништа против државе, али да су имали проблем да у њој и у њеном владару гледају само божанство. Данас се зна да је Рим запалио господар лично, али му је било политички најпрофитабилније да за то оптужи неког другог. Идеалан избор били су – хришћани. (Свака сличност са садашњим збивањима је – запањујућа!) Ондашњи хришћани су били оптужени за ширење неморала, а данашњи за ширење заразе. Иако чињенице говоре сасвим супротно https://www.vijesti.me/kolumne/490541/okupacija-zdrave-pameti-u-10-slika страх од непознатог карактера хришћанског окупљања учинио је да се лажне оптужбе шире брже од вируса. Неразумијевање обреда са Тијелом и Крвљу Господњом, непоимање Тајне Вечере и литургијских сабрања – довело је до оптужбе за канибализам. И онда је тај узорити Рим, тај споменик права и закона, посегнуо за ликвидацијом хришћана. Ко је тада убијен? Међу многима, то су Свети Трифун, Свети Пантелејмон, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… Римског царства више нема, али не кривицом хришћана. Црква и даље траје. Када видите данашње свеопште багателисање здравствених мјера, док једнако стижу вијести о зараженима и умрлима од короне, лијепо помислите како је Црква својим уравнотеженим ставом на почетку епидемије, држећи се подаље од политичке панике и медијске хистерије, била – испред свога времена. 2. Да, пуно тога се промијенило. Послије пропасти Рима, настала су царства и државе којима Црква није била непријатељ, већ темељ и симбол заштите и Божијег благослова. Једна од таквих држава је и ова наша. Од архонта Петра у десетом вијеку, па до Петра ИИ Карађорђевића у двадесетом вијеку, поднебље данашње Црне Горе није имало владара који није био вјерујући хришћанин. Бити атеиста, а владати Црном Гором је до 1945. била непозната конструкција. Хиљаду година то траје. Чак су нам се и окупатори (млетачки, аустријски, турски…) позивали на Бога, и у Његово име давали гаранције и обећања нашим прецима. Црне Горе не би било, нестала би, да у једном моменту и у веома дугом историјском трајању, по нужди земаљских збивања, није дошло до ”вишка политике” на трону цетињских митрополита. Па је именица ”владика” осим духовног, добила и јак владалачки, политички карактер. Толико о наслагама новог на изворно јеванђелско учење. 3. Када је ријеч о ”непризнавању” Црногораца, углавном се мисли на оштар вокабулар митрополита Амфилохија, с почетка 90-их, усмјерен према онима који су истицали не-српски идентитет Црногораца. Митрополит је до краја живота остао Црногорац који није мијењао свој српски идентитет, али јесте промијенио однос према тим својим ријечима. Наиме, више пута се извинио за те ријечи и казао је да их не би више никада поновио. А ја сад овдје питам: зна ли неко још неког, на јавној сцени Црне Горе, ко се извинио за свој исказ? И шта нам може бити од користи и помоћи, ако нијесмо спремни да прихватимо извињење? Извињење из уста најугледнијег архијереја православља. Онога на чији позив су Црну Гору посјетили и благосиљали највећи поглавари православне васељене. Онога који нигдје није пошао, (а свијет је обишао) а да није тамо донио спомен Црне Горе, њених људи и њених светиња. Чувена Амфилохијева бесједа ”о воловима” у свом изворном облику и тематском средишту има волове у Србији, али се у рецензији марљивих анти-црквених редакција све претворило у причу само о ”црногорским воловима”! Са друге стране, када митрополит Јоаникије говори о ”црвеној аждаји” он тада не прича против Црногораца (како то прекрајају медији одани анти-црквеној политици) него о идеологији која је довела до тога да ми Црногорци своје храмове запустимо до пропадања, и да их претворимо у штале или оставе за алат; и о политичкој фантазији која је ликвидирала преко 100 свештеника у свега неколико година. Па ни тада то не значи да Црква мисли како та идеологија ”није никоме ништа добро урадила” него свештеник говори о односу те идеологије према религији, и према духовној баштини Црне Горе. 4. Када је извршено црквено уједињење 1920. краљ Никола из егзила није имао нити једну ријеч противљења према интеграцији Цркве из његове краљевине у уједињену СПЦ (обновљену Пећку Патријаршију). У чланку ”Српска патријаршија” који је објављен у Гласу Црногорца бр. 88 у француском изгнанству, отвара се једини проблем црквеног сједишта СПЦ. Ту се, између осталог, каже: ”Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај акт је био одложен. Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи.” Овдје сам више пута писао о свештеницима Православне Цркве у Краљевини Црној Гори који су, послије црквеног уједињења, своје животе окончали (сви!) као свештеници или службеници СПЦ. Па се питам, у чије име, Мило Ђукановић и Ранко Кривокапић говоре о црквеној окупацији 1918? Коме треба вјеровати када се ради о црквеним темама: вјерујућем краљу и свештеницима, дакле актерима оновремених догађаја, или савременим атеистима који се уплићу у црквену историју? 5. Садашња СПЦ не плаћа порезе и не поштује законе Црне Горе, таман онолико колико је тачно да су хришћани запалили Рим. Оснивање православних гимназија у Подгорици и Никшићу, као и њихово финансирање из државног буџета – у складу је са 138. и 139. чланом Општег закона о образовању и васпитању, а сагласно је и са досадашњом праксом у погледу других вјерских школа у Црној Гори. Помињати паре за лијечење дјеце у контексту пара које могу бити додијељене овим школама, равно је предлогу да се обустави просветни рад у било којој црногорској школи (свим школама), како бисмо се потпуно посветили здравственим активностима. Бог сами зна, колико је СПЦ одвојила новца из заједничке црквене касе, управо за вјечито постојеће потребе лијечења болесних људи и дјеце. Црква плаћа порез на сву робу и на све услуге. ПДВ се не плаћа само онда када Закон о ПДВ прописује то ослобађање. Црква плаћа све порезе и доприносе у вези ПИО, па је и евидентирани дуг по том питању доказ укључености СПЦ у те процесе. СПЦ у Црној Гори плаћа порез на промет непокретности (кад год нешто купи или јој се поклони). Сваки камен, свако кило цемента или жељеза, уграђених у подгорички или барски храм – били су опорезовани. 6. Начин којим се о хомосексуалним полним односима говори у Светом Писму, како Старог тако и Новог Завјета, сваки садашњи црквени исказ чини ублаженом интерпретацијом. Ако је легитимно и оправдано тражити да кањон Таре остане онаквим какав је био; да се не нарушава живот и амбијент урођеника у Амазону; да се не загади окружење у коме живе ријетки лептири… сматрам да је на мјесту борити се (аргументима и без насиља) за одржање традиционалног облика породице, док још није стасало покољење људи које не памти бабу (него имају два ђеда од истог родитеља) и у коме мушкарци носе потомка девет мјесеци у свом стомаку. Поздрављам и појединачна и колективна права на осјећај и припадност свих људи, али ако је нешто усмјерено ка измјени законске регулативе у погледу породице, ред је да изнесемо противан став. Има ли шта демократскије и грађанскије од тога? Црквени протест који је устао против анти-законске намјере да некоме (икоме) одузме имовину мимо суда, и да јединствено питање власништва унутар једне исте државе рјешава на два различита начина према двјема различитим правним адресама, – никако не може имати принципијелне (о садржинској да и не говоримо) сличности са колоном грађана која тражи да неки будући, још нерођени људи, без њихове сагласности, остану без мајке. Мајке, дакако, женског рода. Ако је гријех посјећи стабло, противно неком ширем друштвеном договору, како ли је тек са одсјецањем женског родитељског лика из нечијег дјетињства? И то све због тога што господин тата има нека, сопствена, себична права? Литије су браниле права стечена вјековима, док прајд-колоне предлажу нешто што овдје никада нијесмо имали. Па колико је то све, у једну руку, легитимно, толико је истовремено, и баш због тога што је легитимно – подложно критици. Ваљда имамо још толико разума да можемо разликовати потребу за санкционисањем насиља и дискредитације људи због њихове сексуалне оријентације, од спрјечавања деформације породичног живота још нерођених људи? По мени – и прво санкционисати, и друго осујетити. Ако се савремена еколошка етика темељи управо на бризи о још нерођенима а против себичности актуелног покољења, онда и брига о традиционалној форми породице може имати исти основ. 7. Када је, прије 50 година, 1972.г. рушена православна капела на Ловћену, која је била лично завјештање покојника у њој сахрањеног, и која је била заштићена тадашњим Законом о заштити споменика ЦГ – нити је било већег јединства најумнијих глава око противљења том чину (Петар Лубарда, Војо Станић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Душан Костић, Михаило Лалић, Глигор Станојевић, Ристо Стијовић, Стеван Раичковић, Мирослав Крлежа, Мирко Ковач, Миодраг Булатовић, Душко Радовић…), нити већег игнорисања таквог саборног противљења од стране партијске апаратуре анонимних чиновника. А све ”у име народа”. Но, било како било, сада нема назад, али има напријед. Овогодишњи црквени скуп поводом рушења капеле на Ловћену није био мијешање малтера и копање темеља за нову градњу, него – комеморација поводом тужне 50 – годишњице. Али и подсјећање на обавезу коју имамо пред Покојником. Самим тим и пред Богом. Црква нема ни могућности ни намјеру да покреће градњу капеле, без претходног народног јединства око тог чина. Нити постоји план рушења маузолеја. Капела се може обновити поред Мештровићевог здања, а на темељу народног сагласја и братског измирења. Никако другачије. Опомињати Цркву како она овим ”мути народ” може само онај коме историја почиње његовим личним рођењем, или неким партијским учлањењем. Дакле, Цркве нема без исказивања става. Изражавање личног или колективног става, представља основ духовног живота. Петрово исповиједање вјере да је Исус Син Божији, чини претпоставку, односно ”камен на ком ће Црква бити саздана”. Посланице апостола Павла су препуне његових личних ставова и увјерења о разним животним темама, које он, као учитељ вјере, сугерише другима, како би оне постале основ колективног морала. Павле је, заједно са осталим мученицима Цркве, управо због свога става – пострадао. Од Павлових посланица писаних градовима по античком Средоземљу, до оних које Свети Петар Цетињски пише Црногорцима и Брђанима, настала је огромна хришћанска литература која врви од ставова, од похвала врлина, од осуде гријеха. Уопште, молитве нема без става. И то оног става, који ће бити јасан, гласан и исказан. Такав став није противан ни молитви ни љубави, већ чини њихову претпоставку. https://mitropolija.com/2022/10/11/o-gojko-perovic-crkveni-stavovi/
  13. “Смрт, бол, зло и патња су присутне на овом свијету, али није њихова задња ријеч, задња ријеч је ријеч живота и љубави”, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, гостујући у емисији “Линк” Радија Црне Горе. Говорећи о Васкршњем посту, свештеник Перовић је објаснио да је циљ да вјерник дође до сазнања да колико год да се чисти, остаје човјек са манама: “Ако не долазиш до сазнања да си грешник, већ да си велики што си успио да испостиш, онда си на некој раскрсници.” Коментаришући статус Цркве у Црној Гори, сматра да тек треба времена да једни друге разумијемо те да вјерује да ће статус Српске православне цркве бити дефинисан, тако да се зна ко шта ради. “Ја мислим да ту нема краја и да смо на непрестаном часу који траје. Има и она трећа тема, а вјерујем да идемо у том правцу да се институционално ствари посложе како треба, у складу са Уставом ове земље, да су ствари раздвојене, али не до супротстављања, већ да су раздвојене да се зна ко шта ради па да фино сарађујемо”, казао је он, не желећи да коментарише потписивање Темељног уговора. Црква, према његовим ријечима, може да допринесе превазилажењу подјела. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, истакао је да су ових дана цркве препуне и нагласио да се у свим храмовима СПЦ моле да рат у Украјини престане: “Свакодневна молитва у свим храмовима СПЦ је да престане рат у Украјини, не улазећи у то ко је први почео и зашто, то је већ најдоње блато овог свијета. А најдубљи и највећи уздах сваке вјерујуће душе је да рат престане.” https://mitropolija.com/2022/04/22/o-gojko-perovic-molimo-se-da-rat-prestane-ne-ulazeci-u-to-ko-je-poceo/
  14. Ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, архијерејеског намесника подгоричко-колашинског, у спомен на годишњицу упокојења митрополита Амфилохија. 30. октобра 2021.г.. Рођен је крај ријеке…. Може бити Нила, може бити Мораче… и крај толико браће и сестара, баш он одређен да предводи народ у велико дјело. Одрастао и стасао далеко од својих… Може бити на царском двору или на Синају, а може бити у Београду или на Светој Гори… али само зато да би се својима вратио. Имао је тајни договор са Богом да иде до краја, без престанка и оклијевања… и упркос противљењу цара… може бити египатског фараона, може бити маршала Броза… дошао је на чело народа. Браћа га најприје нијесу прихватала за вођу. Ко тебе постави да нам будеш вођа? Питали су… може бити Израиљци, а може лако бити – Црногорци… али он је знао шта му је Бог обећао, и на какво путовање га је спремио. Пео се често на највеће врхове и тамо развијао своје богомислије…. Може бити на Хориву, може бити на Ловћену… Ту је слушао Божији глас. Имао је умијеће да организује народ и да свакога упосли по даровима које је Творац расподјелио међу људе. Да их поређа у колону… може бити према Црвеном мору и Земљи обећаној, а може бити према ослобођењу од наметнутог једноумља…. Његово вођење народа од ропства ка слободи трајало је …. Може бити 40, а може бити 30 година… Пут ка Земљи обећаној био је пун искушења… највише оних који су изазивали заваду међу браћом. Свако мало, народ коме је он био на челу – гунђао је у стилу ”Што си нас изводио”? ”Гдје ћеш са нама”? – а он је знао да моли, да савјетује, али и да подвикне. Његова ријеч је знала бити баш тешка, али увјек изговорена са пастирском бригом да народ не залута и да не скрене са пута…. Може бити оног пустињског, а може бити оног кроз Црну Гору… Народ је окупио око закона…. Може бити око онога који му је Бог дао на Синају, а може ето бити и против оног закона ког су људи смислили да би прогнали Бога Носио је са собом, а пред народом… ћивот са моштима… може бити праведног Јосифа, а може бити баш моштима Светог Василија Острошког Имао је и скинију…. Шатор у ком се састајао са Богом… ког је ширио … може бити на путу од Египта до Ханана, а може бити на путу од Берана до Боке, и од Улциња до Жабљака… И успио је. Вођен Божијом руком довео је народ до слободе. Крај народног пута био је уједно и крај његовог земаљског живота. Господ му је обећао да ће га довести до краја, али да га неће увести у Земљу обећану. За њега је припремио мјесто починка и вјечне радости, а народу је на чело поставио новог, млађег вођу… његовог ученика…. Може бити Исуса Навина, а може бити Јоаникија. Он је са собом носио Божији штап… симбол чудесне моћи… који је опет, чинио чуда само у његовим рукама… јер ”у рукама Мандушића Вука” види се моћ Божијег дара… Чули смо да је умро, али за његову смрт не знамо… Може бити да је још жив, иако га не видимо. Није до њега што га не видимо, него до нас – што не видимо… Јер, може бити да је Мојсије… а можда је то наш…. Митрополит Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. “Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског. Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”. Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”. Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају. “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.” Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану. “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.” Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Доносимо видео запис разговора протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра Цетињског. Овај интервју реализован је у оквиру пројекта Грађанско новинарство.
  17. „Ван сваке памети је и без икаквог додира са истином поистовјећење Цркве са било каквим партијама и политичким листама на управо завршеним или неким наредним локалним или парламенарним изборима у Црној Гори”, рекао је за портал ИН4С протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу. Коментаришићи контекст прошлогодишњих парламентарних избора те улогу Цркве у том процесу, о. Гојко каже да је он свима „јасан и непоновљив, а видљив је у више пута поновљеном позиву Цркве упућене грађанима да не гласају оне који својим политичким дјеловањем стоје иза бившег спорног Закона о слободи вјероисповјести“. „Ништа мање и ништа више од тога“, истиче о. Гојко и додаје да ни тада Српска православна црква није стала на страну неке од листа, односно да је свака од три листе које су освојиле већину на тим изборима подржале су борбу Цркве против овог лошег закона. Није СПЦ подржала неку од листа које су освојиле већину, него су оне подржале борбу Цркве против лошег Закона „Питање стила, форме и динамике нечијег дјеловања као и промоције сопствене љубави према Цркви и традицији – опредјељивали су и саме грађане да гласају или не гласају за неког. Али понављам – није Црква формирала политичке партије, нити им је она писала програме нити она, у секуларном друштву има, нити треба да има такву моћ”, казао је. Парох цетињски наводи да је у одређеном моменту, према његовом мишљењу историјском и друштвеном непоновљивом, потреба Цркве и вјерника имала је невјероватан степен подударности са потребом и изборном програмом неких политичких лииста и коалиција. „Иако је атмосфера незаборавних литија још увјек присутна у народу, и вјерујем да ће она бити присутна и даље, пошто се такво искуство и разлози грађана да у њему учествују једноставно не заборављају, протекли локални избори у Никшићу нијесу имали, ма ни из близа, везу Цркве – конкретно: епархија СПЦ и њеног свештенства – ни са изборним програмима, ни са политичким позивима упућеним грађанима”, каже о. Гојко. Према његовим ријечима, један од разлога за то је свакако промијењени Закон о слободи вјероисповјести, а други је – много важнији – животна потреба Цркве да се не поистовјећује са овом или оном партијом или коалицијом. Ковачевић, Копривица, Давидовић као вјерујући људи најбоље знају да припадају Цркви, али да се Црква не може свести на партију „Све и када би постојала нека идеална партија која окупља ама баш све грађане и тада би Црква имала потребу да каже да је њен програм и њена платформа шира и већа од било какве земаљске политике“, јасан је свештеник Перовић. „Тачно је да су и на изборима у Никшићу међу предводницима нове већине која је надгласала претходну власт – доминантно вјерујући људи, људи који не скривају своју црквеност, нпр, господин Ковачевић, Копривица, Давидовић… Али баш они, као такви, најбоље знају шта то значи када кажемо – да они припадају Цркви, а да Црква никако не може да се сведе на неку од партија (макар била и са њима на челу). Вјерујем да управо док је тако – позитивни дух литија ће остати ненарушен”, истиче прота. Пријеми политичких првака домаћински одазиви црквених пастира на иницијативу госта а не обрнуто Протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да јесте да је Епископ Јоаникије током предизборне кампање у никшићком саборном храму дочекао предсједнике Владе и Скупштине, те такође да је неколико дана пред саме изборе Његова светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао лидере Демократског фронта – али то су били домаћински одазиви црквених пастира на иницијативе које су имали њихови гости – а не обрнуто. „Сав Никшић зна да је никшићко свештенство било крајње уздржано и потпуно по страни у односу на предизборна, међустраначка збивања. Томе је, на првом мјесту био разлог великог парохијског посла у вези припремама за управо отпочели Велики часни пост. И баш због свега тога тврдим – Црква не може стати ни у једну партију, и једини њен лидер јесте Васкрсли Господ Бог”, поручио је ректор Цетињске богословије. Како објашњава, било какво повезивање ових догађаја мислећи на пријеме политичких првака код црквених великодостојника са подршком Цркве одређеним партијама или још даље – пласирање медијских пројекција према којима констелација односа на политичкој сцени представља односе у самој Цркви, потпуно је неосновано, недопустиво и не одговара истини и стварном стању. „Медијски дјелатници имају право на изражавање сопствене перцепције, али све што алудира на постојање политичких диоба унутар јединствене Цркве, па се још као такво пласира прије и након избора, не може се оцијенити као рационално и објективно. Зато најдобронамјерније, управо ради објективног извјештавања јавности, позивамо јавне дјелатнике убудуће да се на овај начин не третира однос Цркве према политичкој сцени”, закључио је о. Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Доносимо предавање протопрезвитера - ставрофора Гојка Перовића Ректора Богословије Светог Петра Цетињског на тему: "Недеља о блудном сину" које је одржао у Духовном центру у Подгорици 4. фебруара 2007. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  19. „Страхови млади умиру Причу сам крају привео Још онда када сам и њих надживео“ (г. Балашевић) Са Цетиња бијах кренуо на један догађај који се већ унапријед могао назвати историјским. На избор и устоличење новог српског патријарха (оне институције која је брижни пријатељ, историјски врсник и старији брат наших зетских митрополита). Ипак, нијесам (ни у најружнијим сновима) сањао да ћу учествовати и у испраћају сопственог (никад упознатог) пријатеља, врсника (свих наших одрастања) и старијег брата, пјесника Ђорђа Балашевића. Пјесника кога је исти тај, нови српски патријарх, г. Порфирије испратио са ријечима „Наш Ђоле“. Овим је мени, попу са Цетиња, утолико лакше да нацртам како и зашто најдубљим личним емоцијама спајам овај велики црквени догађај са овом великом генерацијском тугом. Истога дана, јутро је свануло у београдској Саборној цркви (гдје су у претходном вијеку, између осталих, столовали српски патријарси — Варнава Росић из Пљеваља, Гаврило Дожић из Мораче и ”онај свети” патријарх Павле) и обасјало својим зрацима гробове Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Обасјало бијелу пану Његове Светости патријарха СПЦ и лица бројних вјерујућих људи. У друштву својих синова (које сам — како рече један мудри умјетник —током њиховог васпитавања настојао што ближе упознати са Балашевићевим умјетничким опусом, као са параметром људскости) запутио сам се ка Милетићевом споменику гдје су Новосађани већ палили свијеће. Али — гдје да нађем свијеће у то доба? Касно сам стигао а цркве бјеху закључане. Замислите, поп без свијећа, кренуо — што би рекли Цетињани „на покајање“ какво је ријетко видјети, и какво се неће поновити! Ипак, свуда има Перовића, па и у Новом Саду. А међу њима један искусан и спретан који ми је на новосадски трг донио свежањ свијећа из Јерусалима. Онај чувени свежањ на коме за Васкрс гори благодатни огањ. То вјерници већином чувају у својим домовима као светињу на којој, из поштовања, више и не пале молитвени пламен. Погледах старину презимењака погледом који пита ‘Ове свијеће да упалим’? Он ћутке одговори одобравајућим климањем главе. Запитао сам се, хоће ли бити непримјерено да тамо међу другим свијећама горе баш ове? Да ли Балашевићу, који није истицао своју конфесионалност ни цркевност, приличи овај празнични свежањ свијећа? Да ми не замјери? Да ми Господ не замјери (знао је Покојник да напише и каже свашта „мимо канона“)? Али брзо ми се сва та питања учинише сувишним. Најприје се сјетих „Богојављенске ноћи“, па „Протине кћери“, затим „матере која се брзо прекрстила“, „Бадње вечери“, „свијеће за Светог Јована“, „Рождества“ (из пјесме „Не волим јануар“…) „вина из Раванице“ и оне по сто пута препричане крсне славе код Балашевића (коју су славили и у вријеме комунизма јер „нису знали да се не сме“). А потом рекох себи: „Е нећеш попе ноћас исповједати Балашевића колики је вјерник, него упали те свијеће Божијем човјеку“! То што су му се у једној пјесми „попови“ римовали са „топовима“ нека иде „Богу на истину“, а ја бих му радо и то примио на своју душу као израз захвалности за онолику љепоту којом је обасуо дјетињства свих нас, и пубертете, и „прве љубави“ и сазнања да „Неко то од горе види све“, и уосталом све оно што стаје у простор од ”додира свиле” до „бездана“ наших живота. А када коначно дођох на мјесто помена и молитве, угледах најразличитије свијеће и кандила, посвете и украсе, и наравно — плишане зечеве! За огањ који је распалио у душама свих нас који говоримо једним језиком, нека гори благодатни огањ захвалности, и нека, нипошто, ови преостали дани наших живота, послије Балашевића, на овом свијету не буду „тужни трећи чин“. Јер Балашевић се само сакрио од свијета, а својој Музи рекао „ако ме траже ти слажи да сам одавно мртав“. Е па сад, Ђоле — немој! Знамо те и знамо се… Многи људи су се ових дана огласили поводом Балашевићевог одласка, а мени је најупечатљивија била порука Влада Георгијева који „не зна шта се каже кад оде Ђорђе Балашевић“?! Тако је. У његовим пјесмама смрт је просто била граматички неисправна, па је онда тек његова „смрт“ потпуно неувјерљива информација. А још медији данас свашта пишу, па — није лако повјеровати у тако нестварну вијест. Знам пуно људи који воле да ствари поједноставе и да великог Умјетника назову издајником јер је „пјевао њиховима“ а није „нашима“, и јер није ствари назвао онако како их већина назива. Заборављају да је овај човјек испјевао једну од најпотреснијих молитава „Само да рата не буде“, и да је тешко од таквог Пророка тражити да плива башу свим водама „у дане гадне, кад вода падне“. Уосталом, да се вратим српском патријарху, Пјесниковом комшији, ковиљском монаху, Свјетјејшем Порфирију који је, као Србин „са дна каце“ на устоличењу у Београду поручио како је Хрватска његова „друга отаџбина“. То је учинило да се са ове туге (за Ђ. Балашевићем) и са ове радости (због новог патријарха) вратим у осокољен у своју отаџбину Црну Гору. У „салаш Светог Василија“, како је пјевао Ђорђе. Можда је дошло, или ускоро долази вријеме, када ћемо наше међусобне страхове надживјети како каже „Ратник паорског срца“, и када ћемо, самим тим, сазријети и причу (наших подјела и наше међусобне мржње) привести крају. Дужни смо, овој земљи, овим улицама оставити простор за „неке нове клинце“ који се неће гледати кроз онај „нишан“ што пита „дал сам од њиних, ил баш и нисам“. Величанствени и ненадмашни мајсторе, Господине и учитељу Ђорђе Балашевићу Нека твојој души вјечно прија и тај небески „салаш Светог Василија...“ Извор: Вијести
  20. Антицрквени тонови који су се данас могли чути са Конгреса Демократске партије социјалиста (ДПС) збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету, оцијенио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је агенцији МИНА рекао да предсједник Црне Горе Мило Ђукановић “неуморан у прављењу и продубљивању подјела”. “Није разумио грађане државе чији је предсједник, као што не разумије сопствену црногорску историју”, поручио је ректор Цетињске богословије. Он је навео да је Српска православна црква (СПЦ), иако има национални предзнак, Црква свих вјерника без обзира на њихову нацију:“Као што је Црна Гора држава свих њених грађана, без обзира на њихов идентитет, иако је име насе земље, измедју осталог и име једне нације.” Прота Гојко је поручио да СПЦ има јасан и недвосмислен континуитет са Црквом из Краљевине Црне Горе, која је била и светосавска и видовданска и која је чувала јасну орјентацију ка обнови јединства са Пећком патријаршијом, које се и десило и које су подржали сви њени свештеници, владике и монаси. Истакао је да Цркву не занимају идентитетске подјеле, јер је она за све људе добре воље. “Али овакви антицрквени тонови са Конгреса једне номинално грађанске и секуларне странке збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, пренијеле су Вијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Дана, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Звучни запис беседе Прота је подсјетио да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора
  22. Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ Епископ Давид Перовић: Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу (Стослови 1-5) | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ
  23. Данас је на другој сједници Одбора за људска права и слободе, у Влади Црне Горе, у име Митрополије црногорско-приморске и епархија СПЦ у Црној Гори, говорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је рекао да након свега, данас долазимо до чињенице да расправу о Закону о слободи вјероисповијести завршавамо са предлогом измјена Закона пред новом парламентарном већином. “Tај невиђени плебисцит и та и толика јавност, и дуго трајање процеса, и укључење у тај процес и оних актера који ни не припадају вјерским заједницама, и декларисаних агностика и атеиста, то је заиста по суду Цркве којој припадам, донијело један нови квалитет у друштву у коме живимо а нажалост није било изазвано никаквим осмишљеним планом од стране било које државне институције, већ једнострано, рекао је, нагласивши да су начин предлагања и изгласавања већ историјски препознати фактори друштвених промјена на боље. “Српска Православна Црква и све њене епархије у Црној Гори сматрају да смо измјеном овога закона дошли до напретка, јер су уклоњене имовинско-правне теме из законског текста”, нагласио је, и додао да је дошло до појашњења и да су постале јасније и разговјетније ставке евиденције и регистрације, као цивилизацијских института укупног људског права. “Ја не бих да се правдам никоме, али с обзиром да су данас пред Скупштином била наша браћа и наши пријатељи, имам потребу да кажем да Српска Православна Црква, своју имовину нити препознаје да јесте, нити жели да њена имовина буде изван евиденције пореског система, катастра, и било ког сегмента правног промета државе Црне Горе. То је нешто што је наш став, то је нешто што препознајемо и овим измјенама Закона и не желимо да ни на који начин будемо екс територија, када је у питању правни поредак државе Црне Горе”, подвукао је отац Гојко. Он је рекао да, као и у вријеме књажевине Црне Горе, као и у вријеме краљевине Црне Горе, Српска Православна Црква, њене Епархије, свештенство и рад, подлежу законима државе Црне Горе, уписано је у књиге државе Црне Горе, али такође је нагласио да црквена имовина свакако није државна. “Мислим да смо сви учесници једног великог часа демократије, једног великог часа упознавања са елементарним основама права, и можемо некад и да вичемо, а можемо да палимо бакље, а можемо да идемо мирно без ријечи са свијећама и иконама у поворци, како год ко зна и како год ко има афинитета, али изграђујемо се и упознајемо са тековинама људске цивилизације”, казао је. Такође је напоменуо да Црква дјелује у својој матичној држави, да СПЦ дјелује, живи, ради, оснива имовину у својој матичној држави Црној Гори, те да Црква не доживљава да је гријех ако направи дистинкцију између тога шта је државна, а шта црквена имовина. “Препознајемо да је у обрисима настанка модерне црногорске државе, у Књажевини и Краљевини Црној Гори, то било јасно препознато, од дјела Валтазара Богишића, преко онога што је остало документовано у дјелима свакога писменога Црногорца у 19. И 20. вијеку, тако да то сматрамо једним општим добром, и ту видимо чињеницу да ове измјене Закона иду у правцу општег народног добра”, додао је. Отац Гојко је још једном поновио да је Црква, ма колико парадоксално звучало, одбранила Устав и секуларност државе. “Са радошћу констатујемо данас овдје пред господином министром, као предлагачем измјена претходног Закона, да желимо да будемо, не само поданици државе, не само уписани у катастар, него да хоћемо да будемо у јединственој евиденцији цркава и вјерских заједница државе Црне Горе”, нагласио је и подсјетио да су темеље и законодавне и судске и извршне власти у нововјековној Црној Гори, доносили свештеници Митрополије. “Ми смо Црква и ми смо људи, само ако смо у заједници са другима, а наше међусобне односе ваљда регулишу Устав и закони, и данас сам, као грађанин Црне Горе, и као свештеник, срећан, јер нека и педаљ, али напредујемо усвајањем ових, ако Бог да, измјена у црногорском Парламенту”, закључио је своје обраћање отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Ректор цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, у интервјују за “Политику” говорио је периоду који је претходио великим промјенама у црногорском друштву, побједи Христа и очувању светиња Српске православне цркве у Црној Гори. *Оче Гојко, како сада разумијете бунт и незадовољство народа који се мјесецима достојанствено борио за сопствену слободу, односно за своју вјеру и њене светиње, и остваривање тих захтјева кроз кадровске и системеске измјене које најављује нова влада? Упоредио бих то са библијским догађајем изласка Израиља из вишедеценијског ропства у Египту, када су друштени и политички разлози за ослободјење дуго били присутни или – како се то обично каже – нагомилани, али се промјена десила онда када је Бог то хтио, и онако како је Њему било угодно. Код нас у Црној Гори није у питању сукоб међу народима, нити рат Црногораца са спољним непријатељем – него унутрашње освајање слободе, грађанско ослобођење од једнопартизма, једноумља… вјерујем да смо по први пут добили еманципованог грађанина. Парадоксално, тај грађанин је настао током вјерске, црквене литије. А настао је баш тамо и баш зато, што је појединац у литији био миран, не-насилан, стрпљив и увјерен до краја у побједу небеске али и могућност земаљске правде. Исти тај народ имао је много повода и прије да искаже незадовољство – прогашење химне у којој су уметнути стихови чији је аутор ратни злочинац, протјеривање ћириличног писма, српског језика, кривотворење историјских истина, рушење и пријетње да ће тек рушити објекте Митрополије црногорско приморске итд. И догодише се литије. Покушај претходне власти да црквену имовину (а преко ње и црквену стварност, организацију Цркве и њен поредак) преко ноћи и једнострано прогласи за државну био је удар на темељне вриједности. И то не само на вриједности вјерника и људи који припадају Цркви, него на темељне вриједности секуларног друштва. Зато су се литијама прикључили или их јавно подржали и они црногорски грађани који су агностици, атеисти, припадници других вјера. Сви су знали, да бранећи Цркву и њена права, они заправо бране Устав. А Устав је брана против самовоље и произвољности. То је та тачка окупљања свих, и то је разлог зашто су се, временом, литијама прикључили и и они који су претходно били незадовољни и другим неким неправдама… *Ви сте Црногорац, али сте и Србин, како се осјећао и сваки православац у Црној Гори од њеног уписа у књиге постојања до појаве Тита и сљедбеника Ђукановића. Како то објашњавате? Историја и политика представљају слијед узрочно-посљедичних процеса. Да се подсјетимо на мудрост старих Грка како „све тече и све се мијења“. У том смислу лично разумијем појаву и потребу да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака. У одређеној мјери то је и нужност смјене генерација у којој сви учествујемо. Када је у питању колективни, национални идентитет Црногораца имам разумјевања за ону браћу, рођаке и кумове који хоће да га граде искуључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из пасоша, стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од прије 100 и више година. Тако рецимо раде етнички Њемци у Аустрији или Швајцарској, Ирци у Америци, Италијани у Аргентини итд. То су све примјери када различити етницитети из темеља изграђују једну државност, једну националност. Само бих волио да они, исто тако, имају разумјевање за моју приврженост традицији, баш оној аутентичној и црногорској, и да моје чување оба идентитета, и српског и црногорског не сматрају никаквом окупацијом, нити ставом који има мања грађанска права у односу на њихов. *Стотине хиљаде вјерника са својим владикама и свештенством се заклело и величанственим литијама бранило светиње Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско приморске. Памити ли Црна Гора веће и демократичније народне скупштине од литија у свим црногорским градовима? Литије и црквене саборе о којима говорите окупиле су опасне мањкавости Закона о слободи вјероисповјести. Услиједили су парламентарни избори који су баш ту тему имали као, рекло би се, једину или најважнију у погледу опредјељења грађана. И сада сви актери тих избора потврђују да су претходне литије имале пресудну улогу за резултат тих избора. А ако томе додамо податак о невјероватној излазности грађанства у ванредним условима – е онда ћу се сложити са Вама да у новијој историји Црне Горе ни једна тема није имала тако плебисцитарну подршку и самим тим такав легитимитет грађанства као што је став да Закон треба мијењати. *Да ли је пресудна грешка Мила Ђукановића била та што је вјеровао да ће он створити своју, ДПС цркву и тако поред земаљске имати и некакву “духовну” власт? Је ли тиме Мило срушио Мила? Могло би се баш тако рећи. Нико није гријешио у овој ситуацији колико предсједник државе. Он је себи дозволио да питање овог Закона постане питање његовог тјерања ината са грађанима. Хоћу рећи – имао је прилике током цијеле 2019. да ослушне и уважи став Цркве као институције, па је није искористио. Имао је потом прилике да се увјери да став Цркве дијели велика већина грађана државе чији је предсједник. Ништа. Што су се увећавали разлози који би мудром државнику били довољни да га подсјете да је он у служби грађана а не обрнуто, предсједник Црне Горе је тренирао некакву личну храброст и принципијелност. Па му је стварање Цркве од стране секуларне државе било нешто нормално, а мирне и достојанствене литије су биле „лудачки покрет“. Сваком је било јасно да он није добро процијенио, осим њему самом. Али то је плод политике која је створила систем да све зависи од једнога човјека. *Хоће ли Црна Гора након прве демократске смјене власти опет тражити свог господара као што су предходног већ проглашавали краљем од Црне Горе и Брда. Ето, управо то, као грађанин ове земље, цијеним да смо добили као један нови квалитет. Није просто наша срећа што је смијењен једнопартизам и што се власт показала смјењивом, него што се нова власт изгласава у атмосфери да јој нико не даје подршку унапријед. Готово да нема партије у позицији или опозицији која није изнијела неку критику или неко упозорење на адресу мандатара тј. садашњег премијера и његове Владе. Тако да смо у том погледу, вјерујем, растерећени будућег култа личности. Култ нека се врати тамо гдје му је и мјесто: у храмове гдје призивамо име Божије, а у државну управу нека се врате рад, ред и дисциплина како рече г. Кривокапић. *Вјерујете ли да ће и овај народ истински прихватити вашу поруку да је “амбасада будућег Небеског царства Црква”? То је био сликовит начин да изразим моје секуларно убјеђење. Убјеђење да Црква није од овога свијета. Да не припада ни једној држави, и да су смијешне, повесне и жалосне прозивке садашње парламентарне опозиције да је СПЦ у Црној Гори „црква државе Србије“ односно „стране државе“. Једина држава којој Црква истински и без остатка припада јесте држава Царства небеског. Све остало је привремено и земно, и што би наш народ рекао „приче причине“… *Црногорско друштво је дубоко подијељено. Може ли Црква приближити удаљену браћу, како нас Христос учи? Једино на овај начин. На темељима овог исказа о Небеском царству. А тај исказ нијесам ја измислио како бих „смирио страсти“ или неком „замазао очи“… то је темељни исказ црквеног живота. Апостол Павле каже да ми хришћани „у овоме свијету немамо сигурног града, него чекамо онај (Град) који ће доћи“. Ето на таквој вјери могу се помирити браћа, док ће се око земаљских киљана и тараба увјек свађати и они најрођенији. *Шта очекује Црква од будуће власти, односно шта ће она тражити за узврат и како се браните од приговора да сте Ви главни кадровњак премијера Здравка Кривокапића? Најконкретније, Црква очекује спровођење резултата посљедњег реферндума о Закону о слободи вјероисповјести (а то су управо били претходни парланентарни избори ) и да растерети наше друштво даљих тензија, држећи се принципа „Цару царево, а Богу Божије“. Послије тога – у Бога се надам, да ће нам дати снаге и разума, да свако од нас, у поштовању, разумјевању па и сарадњи тамо гдје је потребна – наставимо својим путем. Није добро за државу да она „оснива“ или преуређује цркве, нити Цркви треба нити јој је на корист да се бави државном управом. То је мој истинско увјерење, па бих радио против самога себе, сопствених идеала и вриједности, ако би, не дај Боже, и стоти дио била истина оно за шта ме оптужују неки људи који су очигледно изгубили сваки контакт са реалношћу. Зашто су га изгубили – није на мени да судим. Нека им је Бог у помоћи. *Из нове опозиције приговарају да ће измјенама Закона о слободи вјероисповјести културна баштина Црне Горе прећи у власништво државе Србије, а посредством СПЦ, која је, истичу, регистрована у Србији. Је ли то тачно? То је апсурдна и драматична лаж која има за циљ смишљено и планско продубљивање подјела! Без обзира у којим је све државама у окружењу и на свијету СПЦ регистрована или евидентирана (као црквена организација која се протеже на свим меридијанима ове планете) овдје је ријеч о сређивању нашег унутрашњег црногорског правног поретка, у складу са Уставом и претходним законима. Црквена имовина у Србији не припада држави него Цркви. Чак ни у Србији држава не може да конфискује црквену имовину и да је прогласи за своју, па како би то онда могла да уради са црквеном имовином у Црној Гори? То је невиђена бесмислица…. При том, сва имовина СПЦ у Црној Гори адресирана је на њене епархије и манастире чије сједиште је у Црној Гори, и не постоји ни један педаљ (осим изузетака који се и не тичу самих сакралних објеката) црквене имовине чији је власник нека адреса изван Црне Горе. Е то је ноторна истина која руши и обесмишљава мрзитељску идеологију што је фабрикује бивша партија на власти са својим медијским агентима. У свом идеолошком лудилу, они хоће да једно унутрашње црногорско друштвено и правно питање представе као рат држава или рат свјетова. Једина алтернатива томе управо јесу цивилизоване измјене Закона, које из тематике о слободи вјероисповјести уклањају имовинско-правна питања и која онда, самим тим, упућују на поступак да се питање власништва расправља пред црногорским судовима у складу са црногорским законодавством, а не путем прављења буке на улицама и ревизијом историје, која одржава амбијент џунгле или шуме, а не уређене државе. Извор: Политика
×
×
  • Креирај ново...