Претражи Живе Речи Утехе

„Ако би Христос могао да спаси човека на други начин, Крст не би био потребан. Крст је раскрсница на којој стаје хришћанин. Или је једино у Христу могуће спасење, или је Христос једна потпуно непотребна и несхватљива манифестација, никоме разумљива. Штавише, онда се сумња и у Самог Христа, јер је Христос директно и недвосмислено рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“ (Јн.14:6) Он је рекао: „Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници.“ (Јн. 10:8) Узрок погибије људи је у томе што нису заволели Истину. Човек који је заволео Истину свом душом својом, обавезно ће је наћи! Сетите се Житија преподобног Антонија Римљанина, кога је Бог довео на камену из Италије у Новгород, јер је Италија отпала од Православља у римокатолицизам. Штавише, ко пажљиво чита историју Цркве зна за мноштво примера када су људи долазили из далеких земаља да би пришли Христу. Почевши од евнуха из Дела апостолских. Он је дошао из Етиопије да би сазнао за Христа Спаситеља. Како говори Свето Писмо: „Премудрост“, тј. Христос, „Сама по свим путевима тражи оне који Њу траже.“ А они који је не траже, они је и не налазе. Ко је крив што су погинули? Само они. Нису тражили Истину, нису је ни нашли. То је узрок погибије људи. И приче да ће их можда, неким другим, нама непознатим путевима Господ спасти, потпуно су неумесне. Шта значи „неким другим путевима“? Какав други истински пут постоји поред Христа? Ви знате за други начин спасења поред Искупљења? Нема га. Дванаеста анатема у Недељу Православља говори: „Онима који не примају благодат искупљења проповедану Јеванђељем, као једино средство нашег оправдања пред Богом – анатема!“ Једино средство нашег оправдања!” Свештеномученик Данил Сисојев [велики мисионар Руске Православне Цркве, мученички је пострадао 2009. године. Убијен је у храму у којем је служио у Москви због свог неустрашивог проповиједања Христа и обраћења многих у Православну вјеру. Разобличавао је лажи мухамеданства и осталих странпутица. Његове свете молитве да су са свима нама]. https://www.instagram.com/agape_nk/

На уличном светлу, са десетинама дневних светиљки, у звуцима смеха и гласовима оних који славе, постоји чудна тишина коју мало ко може и жели да чује. То је тишина оних, који у ове празничне дане не налазе радост у празничним мелодијама, нити утеху у пуним банкама. То су људи који ходају међу нама, али њихов поглед као да гледа на неко друго место, у неку мрачну дубину коју само они познају. То су они који носе тежину одсуства, рану губитка, или терет самоће због које се осећају отуђеним чак и у гомили. За њих празници нису дани славља већ дани који буде успомене. Сећања на оно што немају, шта су изгубили или шта никада нису пронашли. Весели гласови и светлећи украси изгледа да увећавају њихову празнину. Као да сјај постаје огледало њихове унутрашње туге. Ипак, иза њихове туге крије се нешто дубоко људско и истинито. Њихова тиха снага да издрже, да дишу упркос болу. Њихова вера и нада у боље сутра које их много пута издаје. То су сви они борци у животу који устају сваки дан, чак и када их тежина њиховог ума и душе, вуче доле. Они су људи који нас подсећају да су празници, изван сјајних омота, празници о љубави, разумевању, солидарности и хуманости. Ако случајно налетите на неког од њих, немојте журити. Осмех, разговор, топао гест могу постати светлост која гаси сенку њихове самоће. Зар то није Христос? Осмех, сладак разговор, рука која те додирује, загрљај који те држи, пољубац који ти поново даје живот. Божић значи паљење свеће у тами света. о. Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У данима када све знамо, а не прихватамо ни разговор, када чујемо да су потребни одређени услови да би се причестили, избезумимо се и почнемо да оптужујемо свештенике, врло често чак и Свете разговорима попут : „Христос је за све“ , „Ако осећаш да желиш да се причестиш, мораш да одеш“, „Греси нису битни, телесни итд. Христос ово не види“ итд. Ми сводимо Христа на нашу сопствену опадајућу себичну логику уместо да се пењемо лествицама врлине да бисмо се срели са Жеником. Услови нису правне природе. Оне се у суштини тичу нашег егзистенцијалног положаја према Христу. Ако овај положај није положај покајања и у души и у телу, не можемо се сјединити са Христом. Наравно, о свему томе суди наш духовни исповедник а не наш себични ум који доноси бескрајно страшне, много пута закључке о свему што се тиче Бога и Светих Тајни. Услови имају онтолошку функцију постојања човека. Иначе, не само да не може бити сједињења, већ напротив, када је ово сједињење себично од стране човека, оно постаје демонски покрет који човека духовно сагорева . Када моје постојање функционише неправилно (грешно), тј. ван животворног исцелитељског пута, онда сједињење са Богом не може да постоји. Остало су само лична мишљења. Услови које имамо као духовно наслеђе од Светих Отаца нису философска размишљања већ искуствена искуства кроз Божанску благодат. Предуслови су у суштини вежбе прихватања и егзистенцијалне припреме. Када одем у духовно и уместо да оставим своје грехе испод епитрахиљ, захтевам причешће јер је то велика гозба, онда сам већ ван егзистенцијалне позиције да дођем у јединство са Богом јер се налазим окован и сједињен са својим себичним ја. Како ћу онда да разговарам са Христом када одбијам да сјединим свој живот са Њим? Многи бивају ухваћени у неку врсту емоционалног сједињења са Богом, кроз ментално филозофско затишје. Затим, мистерију пребацујемо на нешто симболично где сједињење са Христом постаје искуство какво осећам када слушам лепу музику. Све су то богословска скретања са колосека јер смо се удаљили од отаца Цркве и учинили Христа марионетом наше грешне државе. Има људи који имају екстремне јеретичке идеје! На пример, да ђаво не постоји, тајна причешћа је симболична, а не Тело и Крв Господња, да тело нема смисла и оно се не тиче Бога. Дакле, драги моји, послушајмо мајку Цркву. Оставимо рационалисте и маштарије даље од Светих Тајни и ступимо на пут исцељења срца умном молитвом кроз Тајну Свете Исповести. Отац Спиридон Скоутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Када се дете роди, очекујемо да ће мајка адекватно бринути о својој беби, у складу са родитељским капацитетом који у том моменту почиње да се развија. Када се дете роди, рађа се и родитељ. Међутим, да ли је то баш увек тако? Да ли све мајке постају барем релативно добре мајке? Појам мајке је нешто за шта се везује топлина, брига, пожртвованост, одрицање, безусловна љубав. У нашем друштву, скоро па универзално знак за нешто лепо и добро. Нешто попут мита. Истина је, велики број мајки је добар или бар довољно добар. Знате, када узмете у обзир да жена није само мајка него и људско биће које је понекад ведро и расположено, а понекад уморно, тужно, нервозно и у борби с личним бригама, онда је јасно да се савршена мајка не може бити свакога дана. Зато је довољно да будете барем довољно добра мајка. Одбаците грижу савести ако сте неки дан викнуле на децу услед премора, уколико нисте баш на најадекватнији начин одговорили на баш сваку дечју потребу јер сте били тужни. Одбаците грижњу савести уколико јуче нисте одвели дете у парк јер нисте имали снаге. Сетите се да већи део времена ипак јесте посвећене детету и ту грижу савести и кривицу оставите за онда када сте стварно криве. А када смо то криве? Онда када другима чинимо велико зло, када недужне повређујемо, када чинимо кривична дела па нас судови за то правично осуде. Дакле, нисте криве ако у сваком моменту нисте савршена мајка. Већина нас смо „само“ довољно добре мајке. Међутим, постоје веома окрутне мајке. Оне за које потребе детета представљају нешто узнемиравајуће, нешто што их омета. Мајке које недовољно воле своју децу или их уопште и не воле. Постоје мајке с којима је одрастати прави пакао. То су мајке које пате од нарцисоидног поремећаја личности (или од неких других поремећаја личности или понашања којима се данас нећу бавити). Да апсурд буде већи, оне се не осећају кривима за тако нешто. Да, добро сте прочитали. Не осећају се кривима ни најмање. Нарцис никада или ретко осећа кривицу. Тако је и нарцисоидна мајка не осећа или осећа јако ретко за све оно лоше што чини свом детету кроз одрастање. Имала сам много клијената који су долазили као већ одрасли људи, а одрастали су са нарцисоидним мајкама. Оно што су у себи носили је углавном један велики осећај недовољности, неспособности, кривице. Осећај да нису за ништа довољно добри. Осећај да су криви што су уопште рођени. То свакако није било истина, али за њих је то била једина истина јер је то било од малих ногу усађивано у њихову слику о себи. Наравно да, када вам мајка од малена говори или понашањем показује да сте јој терет, да сте глупи, неспособни… списак је дуг, нема вам друге него да од боголиког родитеља (како их мала деца доживљавају), прихватате ове чињенице о себи. Тек у адолесценцији постајете способни да преиспитујете ова схватања о себи и најчешће људи након оваквог одрастања нису увек у стању да одговоре себи на питање: „Да ли ја ипак вредим или је мама била у праву?“ Остају збуњени у тој недоумици “ваљам ли или не “ и у одраслом добу. У психотерапијском процесу с њима углавном радим на томе да увиде своје добре особине, да заволе себе поново, да схвате да они нису лоши људи него је мајчино родитељство било лоше. Изграђујемо корак по корак, никад довољно изграђено самопоштовање и самопоуздање. Даћу само један пример одрастања са мајком нарцисом. С. Б. је дала пристанак да објавим њену причу. „Сећам се свог детињства јасније од неке четврте године. Знам да је мама била нервозна у већини случајева када бих јој нешто тражила. На пример, када бих је питала када ће ми купити оне лепе, црвене јабуке одговорила би ми са: ‘Никад, а можда ни тад.’ Знате, ја сам је волела, али сам примећивала да су јој моје потребе напор. Да сам јој ја напор јер претежно жели да се бави собом. Када би морала да ради са мном домаће задатке, осетила сам колико је бесна што мора да ми помаже да учим да читам и пишем. Уколико бих је дозивала када имам температуру она би ми говорила да сам фолирант. Нисам се фолирала него је њој било тешко што мора да ме негује или води по лекарима. Пред гостима, често би ме као малу ударила преко уста ако говорим јер сам ометала њено дружење са тим гостима. То се дешавало и када ручамо с гостима па сам развила, како ви, Ивана, кажете, фобију од једења пред другима и страх од јавног наступа. Углавном, од малена сам осетила да нешто није у реду, да ја треба да смањим или угушим своје потребе за негом и бригом, али ја сам мислила да тако треба и да су маме такве. Осетила сам се кривом јер имам потребе и што уопште постојим. Онда, како сам улазила у пубертет јако ме је контролисала. Прислушкивала је моје разговоре с пријатељицама испред врата моје собе иако никад нисам дала повода за то. Мрзела је сваку моју пријатељицу, а ја сам се трудила да стекнем друштво. Уколико бих и позвала другарице у кућу она би им говорила јако ружне речи тако да су одустајале од тога да уопште долазе код мене. Нико није смео да долази осим њених пријатеља. Дакле, изоловала ме је од других, а ја ни тад тога нисам била свесна. Оговарала ме је по комшилуку, а себе је увек у јавности представљала као предивну маму. Рецимо, у школи или пред фамилијом, пред њеним и очевим пријатељима. Због тога, када бих покушала неком од родбине и да се пожалим они ми нису веровали јер је мама имала ту фасаду за спољни свет. Фасаду брижне мајке. Уколико би ми неко и поверовао, не би смео ништа да уради јер ипак она је мајка и то се поштује. Редовно би ми говорила да нисам за ништа, да сам ружна, неспособна, тешка и лоша. Када сам почела да имам момке, негде око седамнаесте говорила би ми да сам курва. Курвом ме је називала и када изађем у студентским данима па дођем касно. А била сам један од најбољих студената. Чак сам и радила повремено за време факултета, завршила сам га на време, запослила се и уписала магистратуру. Због ње, два пута сам покушала суицид. Први пут јер ме је данима игнорисала, а ако бих је нешто питала вређала би ме константно на најгори начин. У ствари она је тад имала проблеме у браку с татом и сметало јој је опет моје присуство, моје било које питање јер је она имала своје потребе и проблеме који су се вредновали, а моје потребе су морале да буду ућуткане. Није она реаговала ни кад сам попила ту шаку таблета за смирење, не бих ли убила ту бол у себи. Бол је могла да умре само уколико нестанем и ја. Тако сам ја то осећала. Ви, Ивана, кажете да сам подсвесно желела и да јој удовољим. Да нестанем да јој не бих сметала Тад када сам попила те таблете њу је било страх да пријави то некоме. Сећам се кроз маглу тога јер сам била опијена. Сад разумем да ако би то пријавила онда бих ја некоме испричала зашто сам то урадила и она би била у проблему. Њене потребе и углед су чак и тада били важнији од мог живота. Затворила је врата собе, доносила ми воду повремено па ако преживим, преживела сам. Данас, на вашем психотерапијском каучу, разумем да је добро што сам преживела и да ја вредим. Мој живот вреди. Ја сам добра особа. Она је данас стара. Има 70 година. Ништа се није променило. Још увек је себична, егоцентрична, нема емпатије и брине само о себи. Чак што је старија све је више љута, више вређа и мисли само о томе како да што дуже живи. Никад, за мојих 43 године није показала трунку кајања нити увида у своје понашање. Разумем, нисам ни ја сјајна, али нисам ни најгора особа на свету. Не помаже ми око моје деце. Ни према њима не показује саосећање него их критикује и грди. Ја од ње више ништа ни не очекујем. Научили сте ме, Ивана, да не треба да очекујем од ње баш ништа јер скоро ништа од људскости није у стању ни да даје. Од када не очекујем, осећам се лакше.“ Нарцисоидне мајке се са старошћу не мењају, најчешће због тога што не сматрају да имају било какав проблем у свом родитељству. Постају с годинама још горе према својој деци јер у уму нарциса, други су лоши, а они добри и тачка. Другачија поставка у уму нарциса не постоји. Из приче ове дивне жене видели смо неколико битних ставки у понашању нарцисоидне мајке: Не препознају довољно добро дечје потребе за: блискошћу, негом, пажњом, подршком. Када и препознају да дете нешто треба, то доживљавају као обавезу која прети њиховим потребама. Због тога су им сопствена деца често терет, а мајка нарцис често нервозна и љута на дете јер није спремна да одговара на дечје потребе. Потребе нарциса су увек важније од туђих потреба, па и од потреба детета. Критикују своју децу јер у њиховим очима нико није довољно добар осим њих самих. То важи за све особе у спољном свету па тако и за рођено дете. Немају довољно емпатије нити саосећања за никога, па тако ни за своју децу. Контролишу понашање своје деце јер су деца за нарцисоидну маму попут неких објеката који су, ништа друго, него продужетак њих самих. У спољном свету, пред фамилијом, родбином и пријатељима, мајка нарцис брижно одржава фасаду идеалног родитеља. Таман посла да мајка нарцис дозволи да неко помисли да је она лош родитељ. Заправо ни она сама то најчешће не мисли за себе, него верује да дете није довољно добро. Мајка нарцис не прихвата кривицу нити се икад извињава својој деци за бол коју им је нанела. Она заправо и не сматра да је било коме нанела бол. Уколико сте и ви одрасло дете нарцисоидне мајке, знајте да нисте били лоше дете него је она била јако лош родитељ. Нису све мајке добре, то је велика заблуда. Волела бих да се о овоме више прича, али као да људи не смеју да дотакну тај појам мајке у негативном контексту. Због тога ја ћу о томе причати када год имам времена. У вези с овим проблемом можете ми се увек обратити за помоћ. Волите и цените себе и поред свега што сте преживели са својим мајкама нарцисима. Аутор: Ивана Синђић, психотерапеут https://zelenaucionica.com/psihoterapeut-nisu-sve-majke-dobre-to-je-velika-zabluda-prica-moje-klijentkinje-je-dokaz-za-to-i-tipican-primer-narcisoidne-majke/

- Сви су већ разумели да је та обредна побожност празна ствар ако је формалност. Али како та три озлоглашена канона пред Причешће и све остало испунити смислом да заиста пожелиш да дођеш у цркву и да се у њој радујеш? - Мислим да читање канона пре Причешћа уопште не одговара свима. На пример, не читам их увек. Осим тога, не постоји строги рецепт за све мирјане да читају три канона. Ово је монашко правило. А пошто ми немамо Ватикан, нема докумената који су опште обавезујући за све, нема те традиције... И људима је потребно да разјаснимо да није потребно преузимати осећање кривице јер нису испоштовали каноне, и све остале бескрајне међукарике које су добре и помажу у припреми за литургију. Тешко је читати акатист... – Рећи ће неко, напротив, за славу Божију се трудио. - Да, овде је опет питање у значењима која ми сами дсајемо. Ако сте радили на славу Божију најбоље што сте могли, Господ ће то прихватити. Верујем да понекад човек, силујући саму себе, то не чини узалуд и то није апсурдно. Али апсурд не треба подржавати. - Људи често говоре: „Зар не можемо да принесемо малу жртву Богу?“ Зашто свој однос са Богом описујемо као „жртву“? Када то чујете, то покреће одбрамбену реакцију. - То су потешкоће превођења. За савремене урбане православце, реч „жртва“ је обележена негативним значењима: не смемо се жртвовати, морамо да живимо за себе, о томе говори читава наша грађанска култура. Не треба да се спутавамо ни у чему, треба да дозволимо себи да сањамо, постављамо високе циљеве и тако даље. Али средњовековна култура, у којој је хришћанство сазрело, доживљавала је то као жртву, као племенити импулс. Има доста истине у овоме и за модерног православног буржуја понекад је корисно да се причести овом истином. Понекад морамо да жртвујемо и удобност, и време, и неке околности у којима нарушавамо себе. Неће све у нашем животу бити удобно, и не треба. У цркви, како год се тамо сместили, и даље ће понекад бити непријатно. Са свештеником, ма колико био изванредан исповедник, с времена на време ће бити непријатно. Тако живот функционише. – Рекли сте да данас настаје нови стил верског живота, назван „побожност слободе“. Објасните шта мислите под овим концептом? „Мислим да је побожност слободе само идеал. Ову категорију за себе лично сматрам синонимом за идеју стваралачке побожности оца Сергија Булгакова. Односно тај креативни рад, који хришћанин себи мора дозволити у потрази за сопственим искључивим стилом духовног живота. Много је лакше размишљати о духовном животу као о скупу правила која су универзално обавезујућа за све и која свима одговарају. Али није. Зато је отац Сергије рекао да треба себи дозволити стваралачки импулс, да се према свом духовном животу односите као према задатку уметника. Чини ми се да је ово плодна идеја коју савремени теолози и просто мислећи, читајући људи треба да схвате озбиљно и да себи дозволе ову стваралачку смелост у побожности. Знаш, када човек створи слику, напише причу - он је у креативној потрази, нико га због тога не грди. Али чим покушате да у свом духовном животу схватите како живи ваше тело, како треба да пости, који је ритам молитве, на пример, за вас прихватљив, то изазива страх, који, иначе, разумем, јер за почетника, Наравно, треба ићи провереним, утабаним стазама. Даље, када сте већ прошли овај период, треба да дозволите себи да трагате за собом, не плашећи се грешака и руководећи се Јеванђељем и богатим наслеђем које је остало из црквене историје. - Постоји мишљење да Црква не воли свештенике који размишљају. Шта је са вашим запажањима? Мислим да је то нека врста стереотипа. Заиста, ако изнесете своје мишљење и оно се не поклапа са мишљењем, на пример, епископа, онда ће пре или касније доћи до сукоба. Али ова ситуација ми је јасна изнутра, јер сам и сам тако незгодан за своје епископе. А да сам ја сам газда, био бих још строжи према себи. Јер морамо схватити да је дисциплина у Цркви неопходна ствар. Имати хијерархију је универзалан начин да се минимизира број сукоба, то важи свуда, не само у људској заједници. Питање није ово, већ да је потребно тражити исправан тон расправе. Не могу да кажем да се свештеници гасе. Друга ствар је што се и сами свештеници понекад плаше да жртвују своје благостање. Па чак и епископи – али не толико – могу да страдају због својих изјава. Ако останете у границама уљудности, канонског права, нико ти ништа неће. Чак и ако сте пребачени у неку парохију или замољени да пређете у другу епархију, то није критично. Али треба схватити да је неопходно обратити пажњу на слободу мисли свештеника управо зато што је реч свештеника способна да уништи онога ко је чује. Што сам старији, све више схватам колика је одговорност свештеник који говори. - Да ли увек говорите шта мислише? Не, наравно да не, то раде само лудаци! Хвала Богу што нико не чује ваше мисли, јер сте и сами шокирани оним што сте управо помислили или пожелели. Да убијете некога, на пример, зато што вас је наводно увредио... Деликатност, љубазност, такт, треба да буду својствени сваком хришћанину и уопште сваком образованом човеку. Они не дозвољавају да кажемо све што мислимо. Можемо повредити особу. А свештеник има одређену моћ говора, ма колико се томе смејали... Према томе, мислим да деликатност треба да буде у свему. Морате научити да кажете истину исправно. — Понекад постоји осећај да духовник није потпуно искрен са вама и да говори на начин који се чини „тачним“, али не онако како заиста мисли. Шта је скупље - чин свештеника или унутрашња истина? — Мислим да је ово у суштини демагошко питање. Особа можда неће бити искрена са вама, прво, зато што нисте истражитељ а ни његов психијатар. Друго, свака зрела особа увек држи дистанцу. Искреност је велики дар. Ако видите особу која је изузетно искрена према вама, ово је комплимент за вас лично. Мислите да свештеници нису само људи? И они се плаше парохијана. На пример, ја то лично доживљавам, јер знам да ми неки православни хришћани не желе добро, желе да ме искористе, и ја им то не замерам. Али увек постављам неку врсту границе. Понекад се дешава да је човек само лицемер. А да ли мислите да међу свештеницима нема лицемера? Има их доста. То је управо таква болест која погађа активно религиозне људе. Има ли улизица међу свештеницима? Много. Оних који не говоре шта мисле? Доста. Али тако функционише наш свет, јер свештеници нису надљуди отпуштени са Марса, то су само људи код којих се дешавају и кукавичлук, и жеђ за утехом, и праведна сујета, жеља да се угоди шефу . - Један свештеник је једном рекао: „Није тајна, да има доста парохија које не обављају никакав друштвени рад. Шта треба да ради свештеник који заиста жели да приближи људе Богу путем друштвених мрежа или неких догађаја, а за то му претпостављени не дају дозволу?“ „Морате да радите са људима. Власти имају своје задатке, циљеве. Најчешће су и наше владике таоци овог система. Немају прилику да буду очеви, углавном су чиновници и руководиоци. Увек морамо да радимо са људима, јер то што се у парохији не спроводи нека врста друштвеног рада је 90% кривица самих парохијана. Ово су моја запажања. Њима одговара да свештеник остане на свом предвидивом путу - згодан свештеник, згодан храм, и то је све, и не дирај ме више. Некада сам чак и очајавао: „Толико причаш и причаш, покушаваш, гураш, ништа не иде.“ Морамо да дамо људима времена да се нађу како би и они могли да чују себе. Нема потребе да очајавате, морате се припремити за веома дуг процес. Свештеник је личност која се формира деценијама, немогуће га је одгојати у богословији. Добије диплому и - сада је отац. Не, он ће постати свештеник за тридесет година, када буде служио на једном или више места, и сам доживео губитке, сам доживео издаје, прогоне – и од стране епископа и од стране парохијана, и некакве пропусте, тешкоће са својом браћом. Дакле, свештеници само треба да дозволе себи ово дугорочно искуство и да не журе нигде. - Још увек ме прогања ово питање. Замислите: ја сам млад свештеник, желим да водим мисионарски блог или неку врсту филмског клуба за своје парохијане, да разговарам са њима о филмовима и, у вези са тим, о верским питањима. Али владика ми не даје. И шта, морам да чекам тридесет година? — Не, владике не живе дуго, према мојим запажањима. Ово се мења много брже. Епископи нису вечни. Не треба журити. Као прво, збуњује ме што се у последње време појачала агресија на свештенике блогере. Ја то никако не могу да разумем, јер свештеници, који пишу чланке, отварају блогове, заправо то раде мимо целог нашег црквеног система. Изгледају као ексцентрици, руше свој углед, најчешће заврше у оловци владике. Ове људе, напротив, треба некако охрабрити. Али, с друге стране, разумем страхове епископа и декана, јер врло често ово блогерско искуство – посебно младима – толико диже главу да човек почиње да верује у себе, као у звезду, дозвољава себи много. Наравно, много је лакше не подржавати га пастирски и деликатно га прекорети, него га једноставно забранити. То се дешава због наше лењости. Забранили и смирили - нема проблема. Овде обема странама треба много стрпљења и пажње . архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru

Неко сваке недеље посећује цркву и савесно чита све молитве, а некоме је довољно да једном месечно прочита „Оче наш“ и присуствује литургији. „Ми смо људи различитих верских дарова и не можемо да живимо по истим правилима“, „У реду је ако не идете у цркву сваке недеље“ — Један читалац нам је написао следећи коментар: „Неће вас православни свештеници либералне светлости учити правом духовном животу...“ Оче Саво, какав је прави духовни живот? А где је критеријум шта је исправно, а шта није? - Очигледно, аутори овог навода покушавају да опишу „буржоаско православље”. И сам сам, на неки начин, њен представник. Ово није проклетство, само одређени стил духовног живота, који има своје границе, плусеве и минусе, укључујући и искушења. Понекад бркамо своје благостање са планом који нам је Господ припремио. Да, Господ је створио човека за радост. Али ако останемо на тако површном нивоу перцепције ове радости као удобности, благостања, онда су наши критичари потпуно у праву. Зато морамо научити да чујемо своје неистомишљенике и разумемо њихову узнемиреност. - Како онда одредити границе између ноншалантности у духовном животу и смисленог приступа и ревности? - Разлика се може пронаћи само искуством, када се годинама спотичете, грешите, али притом останете искрени према себи. Иначе, неразумна ревност може прерасти у догматизам, који нема ништа заједничко са Јеванђељем, а ни са црквеним животом. - Али свако има своју идеју о томе шта је нормално. Како се ово уклапа у црквено устројство? — Да, традиционални људи, такозвани конзервативци, забринути су да се реформе, једном започете, никада неће завршити. Црквено тело је веома суптилан и осетљив организам. Овде треба знати меру и пре него што нешто урадите, размислите како ће то утицати на људе. Можете бити напредни и читати теолошки текст на различитим језицима, одговараће вам. Али шта је са свима осталима? Они нису лењивци, једноставно не могу да читају књиге, на пример, оца Александра Шмемана. Тешке су им, уз сво поштовање према овом аутору. И шта? Хоћемо ли сада бити увредљиво присуство оваквих “незналица” у једној цркви? Не, сви смо ми једна породица. И морате покушати да чујете истину друге особе, и слушајући је, да останемо верни здравом разуму. Пронађите „прикладног“ свештеника и „згодну“ цркву - Али особа која жели да води смислен религиозни живот одједном се суочава са чињеницом да није сваки свештеник спреман да то прихвати. И треба тражити „згодан“ храм и „погодног“ свештеника, где се они слажу са вама. А ако постоји само један храм у граду или селу? Шта ако одеш у храм Богу, а ипак дођеш код свештеника? – Ово је типична изрека присталица „буржоаског православља“ – „тражите згодног свештеника“. Можда имате исповедника на другом крају света, а зваћете га на скајп једном годишње. И ви ћете посетити овај храм, овде ћете се молити, причестити и чак исповедати. Неће бити никакве разлике ако заиста имате духовни живот. - Али видите, главни сукоб пре или касније почива на Причешћу. Једна наша читатељка не може све формално да исповеди, и због тога јој свештеник не дозвољава да оде до Путира. Она пише: „Због тога се дуго нисам причестила. ” Ево, шта да радите? „Па да, то је трагедија... Ако она нема прилику да оде у други храм, то је, наравно, веома тешко. Саосећам, али не знам ни како да помогнем. У граду у коме живим има много храмова. А у нашу манастирску цркву долазе људи из целог града, иако је преко пута потпуно нова црква са дивним свештеницима. Али они долазе код нас. Можда, и зато што не захтевамо лектуру канона. У ствари, никада о томе не питамо. Ово је лична ствар за свакога. А осим тога, ми немамо обавезну исповест пре причешћа. Односно, исповедате се када осетите да постоји потреба за тим. Али таквих храмова је мало. И треба бити свестан да свештеници понекад нису спремни за нове реалности. Морамо тражити неки излаз, мислим да увек постоји. До тачке да идете у други град - можда једном месечно, али то ће бити ваша заједница. - С једне стране, човек жели да га неко води, с друге стране, заиста не воли када га неко контролише, посебно у духовном животу. Али свеједно, у мојој глави постоји стереотип: „А како то да ја не слушам свештеника? Морам да трпим…” – Ово је такође забуна у појмовима „свештеник“ и „исповедник“. Чињеница да не правимо разлику између ове две стварности доводи до разних неспоразума. У том смислу, предање Грчке цркве ми се чини разумљивијим. Не може сваки свештеник да прихвати исповест. И постоји пракса по којој се раздвајају исповест и Причешће. Исповедаш се кад ти треба, то је посебан догађај у твом духовном животу, а људи понекад иду једном годишње или на сваких шест месеци . — Знате ли случајеве када је свештеник злоупотребио своју слободу? Која су искушења и последице? — Да, међу свим људима злоупотреба слободе је класична. Али говорећи о свештеницима, боље је рећи да се ради о злоупотреби одговорности. Јер врло често свештеници мешају своје са туђим. И епископи. И патријарси. Ми смо само људи. Ево имао сам такав случај пред очима. Одличан ученик, одлична особа. Почела је да иде у цркву, отишла на исповест код једног свештеника. И он је толико почео да је продуховљује да је она водила живот готово монахиње: читала је правила, није спавала, јела некакве капљице росе. Била је веома одговорна девојка...И њено здравље је заувек уништено. Избачена је са универзитета и све се завршило у психијатријској болници, из које девојка не може да изађе неколико година. Где је овај отац? Није добио никакву казну. И веома је лоше што у нашој Цркви овај механизам није отклоњен. Кад кренете, без консултације са родитељима – да позивате тинејџера у монашки живот и испирате му мозак да дете буквално побегне од куће... Па, чему ово? Истовремено, сам свештеник је многодетан отац. Ово је велики проблем. Али, хвала Богу, у нашој Цркви много причамо о томе. - А како се у овом случају одупрети свештенику? „Ја нисам црквени јерарх. Тамо где је потребан системски канонски одговор, не могу да дам никакве препоруке. Могу да говорим само за себе. Имао сам таква искушења, хобије, када ми се чинило да ћу сад овако духовно водити човека... Али хвала Богу, имам довољно смисла за хумор да не останем озбиљан дуго и да се не занесем таквие стварима. Али немају сви смисао за хумор. Има свештеника који су веома озбиљни, који су, ето, веома зависни. Стога бих лично, препоручио свештеницима да се чешће смеју себи и да се не вређају ако им се смеју. архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru

„Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од усамљености и због тога су дубоко несрећни. Сви имају као неке пријатеље с којима се друже али, како кажу, немају људе с којима могу да попричају о битним стварима, али ако ви немате људе са којима можете причати о битним стварима, какви то онда пријатељи. Данас је то отишло предалеко када имамо једну културу у којој је превладала ова дигитална технологија, гдје сте сада, више него икада, повезани са цијелим свијетом, можете да комуницирате са 100 милиона људи, више нема никакве препреке, поготову млади, мада видим има и старијих који су у тим неким друштвеним групама а то су неке фиктивне групе, витуелни свијет у којима можете да имате десетине хиљада пријатеља, али у ствари то су сурогати, то нису пријатељи, то је, како кажу неки социолози, парасоцијалне везе, нису праве, аутентичне везе, али ви имате неки утисак да сте повезани“, наводи психолог проф. др Жарко Требјешанин, који је у четвртак 18. априла 2024. године, гостовао на трибини „Агора“ у ЈУ „Захумље“ у Никшићу. У разговору са Анђелом Пековић, уредницом трибине, Требјешанин је додао да се појам усамљености раније везивао за старе људе, који су у пензији, који имају много времена, а други људи и њихова дјеца су се удаљили од њих. „Међутим, данас су млади усамљени и то показују и истраживања. Имао сам једно предавање баш о усамљености, салу су испунили млади људи. То је просто невјероватно, онда сам схватио колико се то измијенило, колико је то повезано са осјећањем празнине живота. Сада је то као болест нека, и јесте болест зависности да многи млади не могу уопште без телефона, морају стално да буду у вези и да дневно, отприлике, имају та истраживања, по двије хиљаде пута додирну тај телефон, да проводе по седам-осам сати! Било је неко истраживање код нас у Србији, да око седам сати проводе на телефону. Знате шта то значи?! Нисмо ми будни 24 часа, него кад узмете то је пола будног времена“. „Усамљени су управо људи који нису нашли смисао живота и они се осјећају изгубљени, одбачени, а то онда има итекакве психолошке последице. То још више појачава осјећање безнадежности, појачава депресивност, потиштеност тако да се они само врте у том зачараном кругу. Значи, усамљени су па осјећају бесмисао, они су песимисти, имају о себи лоше мишљење. То је један живот, који је заиста промашен и није лако да извучете човјека одатле. Мора негдје да се пробије тај круг, ако ништа друго да човјек почне другачије да гледа на себе, да не мисли да је безврједан, да га нико не воли, да нема пријатеље него да се сјети људи који су му наклоњени и да схвати да може нешто да учини да измијени ту своју ситуацију“, казао је, између осталог, говорећи на тему „Савремени човјек у потрази за смислом: Јунг и Франкл“ професор Требјешанин. Проф. др Жарко Требјешанин: Усамљени су људи који нијесу нашли смисао живота • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM „Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од

Старац Емилијан био је двадесет две године млађи од Старца Јефрема Катунакијског, али је Пресвета Богородица проценила да је тај јеромонах био способан да разуме опитно искуство великог Светогорца.Према сведочењу самог папа-Јефрема: „Наша срца су се спојила у једно и сваки пут смо се сусретали као два пламена која се уздижу у небо!“ Приликом првог сусрета папа-Јефрем је стекао погрешан утисак о потоњем Старцу Емилијану Симонопетритском. Учинио му се некако дотеран, „испеглан“, рекли бисмо: неиспробан у смирењу, подсећао га је на принца, тако да је Старац помислио: „Ево још једног који је, као и толики други, дошао да разговарамо о молитви! Са испегланом расом и кошуљом! Ајде, даћу му један ратлук, па нека иде кући“ Старац Емилијан, по природи благ, љубазан и пријатан какав је био, смерно је скинуо своју скуфију и са пуно поштовања сео наспрам Старц Јефрема. „Ја сам игуман на Метеорима“, представио се. Изгледало је као да је дошао са великом жељом да би са папа-Јефремом разговарао о умној молитви. „Много света долази на Метеоре“, одговорио је папа-Јефрем, опет у себи осећајући отпор према неочекиваном посетиоцу. Као да је хтео да каже: „Дођите на Свету Гору“. Ипак, негде дубоко је осећао да је неправедно осудио тог младог игумана са Метеора, који је учинио напор да дође издалека да би се срео с њим, у пратњи двојице отаца. „Да ли сам био неправедан према овом човеку“, питао се у себи папа-Јефрем.Пошао је по ратлук за послужење са осећајем велике унутарње недоумице. „Зашто не бих затражио да ми Бог потврди“, помислио је и отишао у своју црквицу.Стао је пред икону Пресвете Богородице одлучан у намери да тражи „потврду“ о оцу Емилијану, оном испегланом госту са Метеора. Направио је три метаније пред Пресветом Богородицом и потом јој се обратио овим речима: „Пресвета моја, да ли да му говорим или ћу узалуд бацати речи пред њега?“ У том тренутку Старац Јефрем Катунакијски је зачуо глас Превсете Богородице како му одговара на питање кроз своју икону: „Нашао си другог Старца Јосифа. Говори!“ [Овде Пресвета мисли на блаженопочившег Старца Јосифа Исихасту, орла над орловима Свете Горе у првој половини 20. века и духовног оца папа-Јефрема који се у то време беше већ упокојио.] Папа-Јефрем се тада узнемири и презноји од страха. „Учинио сам злочин према самом себи!“ схватио је са ужасом. Потрчао је напоље и повео оца Емилијана са собом у цркву, где су потом неколико сати разговарали. Од тада се никада више нису растали. Старац Јефрем Катунакијски је често говорио о овом од Бога послатом оцу са Метеора: „Нашао сам у њему свог блаженог Старца, другог Старца Јосифа – златоустог и достојног Старца Емилијана!“Другом приликом о њему је сведочио: „Он је, дете моје, миомир“. https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//4703.susret-dvojice-duhovnih-velikana.html

Психолог др Жељка Бутуровић и клинички психолог Душан Вуковић, гостујући на телевизији Нова с говорили су о последицама трагедије која се у среду десила у школи Владислав Рибникар и начинима да се спречи да се она понови: “Психолошка баријера је сада срушена, а она јако штити цело друштво од тих ствари које људима не падају на памет. А сада је ођедном то постала нека могућност, нешто што и другима може да падне на памет. Та идеја се појавила. Виде да је то могуће. Али такође виде и последице. Мислим да је то сада јако критично. Не да улазимо у те неке системске узроке – не знам ријалити итд. Мислим да постоји овде тенденција да сваку ствар у друштву која се неком не свиђа, и која објективно није добра, сада везујемо за ово,” рекла је Жељка Бутуровић “Лично мислим, као неко ко свакодневно ради са децом и адолесцентима, да он није могао да има свест о томе и свест о самој ширини и тежини злочина. Питање је да ли и овај од 21 године има ту свест – вероватно је могао да има, јер је кроз нека животна искуства могао да прође и кроз различите видове губитака и да на накој сопственој кожи и на неком емотивном плану осети шта значи изгубити неког – под условом да није доказано психопата,” каже Вуковић Да ли је вршњачко насиље могло бити узрок трагедије, и да ли је чињеница да је био миран и тих могла нешто да нам укаже и да је то аларм? “А колико има мирних и тихих, и колико њих је побило оволике људе? Ми можемо сада те неке појаве критиковати, али ја апсолутно мислим да је то тај тип личности, али да се то не дијагностификује лако, јер је то екстремно ретка појава. Ипак су те дијагностичке категорије базиране на некаквим нормалним популацијама и уобичајеним појавама, има ту и доста политике и те категорије се и стално мењају. Биће јако тешко и психијатрима да одреде шта је по среди и да га било где сврстају,” сматра Жељка Бутуровић. Од чега зависи да ли ће млада особа у том развојном периоду бити имуна на те негативне коментаре? “Зависи од његових претходних искустава, живота у породици, чули смо од те мајке да је са њим разговарано, да је то дете вољено… Е сад, бахатост, ок, поред тога што се рађа, али се и негује. Ја се опет враћам на то, и сматрам сопственом обавезом да поновим, да ми треба да се бавимо овде доступношћу оружја. Њега је отац водио у стрељану, учио га да рукује ватреним оружјем. Наша деца уче по моделу, који је дошао не само из Америке, ето имате и Брејвика који је пре 11 година учинио сличан акт. Оно што је заједничко је управо то: “Ја хоћу да будем посебан”,” каже Вуковић. На питање, да ли захваљујући медијима, сада сви млађи од 14 година сада знају шта могу да ураде без одговорности, и да ли то значи пораст криминала, Жељка Бутуровић је рекла: “Буквално је моје дете од 11 година прокоментарисало: “Па чекај, значи ако он није кажњен, онда значи да свако може да убије?” За разлику од случајева у САД где су увек у питању средње школе и где починиоци скоро увек изврше самоубиство, овде имамо дете, ја нисам видела ниједан такав случај, које је све испланирало, које је направило листу за одстрел, које је јако интелигентно и спровело је замисао. И онда је назвао полицију и предао се. Њему ниједног тренутка није пало на памет да се убије. Назвао је себе психопатом и није показао никакво кајање. Неко ће рећи – па то је само дете од 13 година. Апсолутно се не слажем са тим. И деца млађа од њега апсолутно врло добро знају шта раде. Ми смо имали сад пример у Немачкој да су девојчице од 12 и 13 година намамиле своју другарицу на дружење, онда су је изболе ножевима са 50 убода, звале њене родитеље да кажу да је кренула кући, и онда су заједно са другима тражиле ту своју пријатељицу. Наравно, питање је опет да ли и њих чека икаква озбиљна санкција. Зато мислим да је овде много важније од тих неких анализа – ми можемо да се бавимо и тим вршњачким насиљем одвојено, али важно је да се нађе неки начин да се ово дете казни. Да друга деца то виде.” “У својој стручној пракси сам имао неколико деце која су почињавала дела намењена лишавању живота неке друге особе. То су екстремно ретки случајеви у психопатологији деце и адолесцената. Но оно што је карактерисично за ту децу је да одређени сет симптома и јасно видљивих образаца понашања најављују те догађаје. Такође сам имао неколико пацијената до сад који су имали којекакве спискове, и слали одређене поруке, али нису реализовали ова дела. Они такође имају психопатску структуру. Ја већ десет година причам да наш пенални систем према деци и адолесцентима не ваља. и да је управо то кључ како ми можемо да смањимо стопу криминала, да се пенални систем прилагоди, као што је у Енглеској, Америци, Швајцарској, где су деца одговорна од 12. године, а у Америци за тежа кривична дела су пођеднако одговорна као одрасли, и где већ од 10. године треба да одговарају,” каже Вуковић. Обоје гостију су се сложили да би границу кривичне одговорности у Србији требало спустити на 10 година. “У Шпанији родитељи кривично одговарају и иду у затвор за вршњачко насиље које су починила њихова деца и имају добре резултате,” каже Вуковић. “Имате децу која убијају родитеље, то штосте запретели и казнили родитеља, не мора уопште да буде толико значајно када причамо о таквим врстама. Нисам против тога, али мислим да деца морају да буду кажњена, и да то треба да буде јасно, да то буде пример на који сви обраћају пажњу. Јер пре свега деца прате то, деца која тек долазе,” закључује Бутуровић. https://www.detinjarije.com/psiholozi-nisu-sada-bitni-sistemski-uzroci-vec-da-deca-vide-da-ce-ovo-dete-biti-kaznjeno-granicu-spustiti-na-10-godina/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је молитвено данас, 30. марта 2022. године, светој Литургији Пређеосвећених дарова, којом је у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану началствовао Преосвећени викарни Епископ топлички г. Јеротеј. У беседи коју је произнео по завршетку свете Литургије, Његова Светост је, обраћајући се сабраном верном народу и свештенству архијерејског намесништва београдског другог које је приступило Светој Тајни исповести, подсетио да "пост има за циљ нашу бригу о нашем нашем унутрашњем животу". Помоћу поста треба да победимо свој егоизам и гордост и све оне страсти које из тога произилазе и да, "као крајњи циљ, трудимо се да испунимо оно на шта нас је Бог позвао а то је остварење Христове заповести о љубави - о љубави читавим својим бићем према Богу и о љубави према ближњем свом као према самоме себи", рекао је Његова Светост. Најважнији треба да нам буде "живот у складу са нашим природним даровима и нашим истинским назначењем, са оним што је Бог предвидео да треба да буде наш живот", нагласио је Патријарх српски. У наставку чујте ову беседу Патријарха Порфирија у целини. Вест обрадила Редакција радија "Слово љубве". Извор: Радио "Слово љубве" Фото: слика екрана Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:

Поводом славе храма у Коњевратима 8. 11. 2021. посвећеног Светом великомученику Димитрију, верни народ из овога места и околине окупио се на Светој Архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим. Владика је свима њима пожелео срећан празник и нагласио да је изузетно радостан што је на овај дан могао да буде део овог светог сабрања. „Драга браћо и сестре драго ми је да сам успео да данас будем овде са вама и да се заједно помолимо Господу и заиштемо молитве Светога Димитрија, да он буде заштитник, како овога места, тако и свих нас и онај који, стојећи пред престолом Свевишњег, моли за наше спасење, здравље, радост и све оно чиме нас је Господ благословио у овоме животу. Чули смо у данашњем Јеванђељу да се каже да ми, хришћани, нисмо од овога света и да ћемо бити прогоњени скоро сваког дана нашег живота и да ће наши прогонитељи мислити да Богу службу чине. Такву жртву је поднео и Свети великомученик Димитрије који је био узвишнога рода, из богате породице. кога је чекала титула војводе солунског. У то време владала је безбожна власт која није признавала хришћанство, већ је прогонила хришћане желећи да нашу веру у потпуности затре. Родитељи Светог Димитрија су били побожни и свог су сина од малих ногу научили да буде хришћанин. Они су се, као и он кад их је наследио, трудили увек да заштите хришћане, нису их прогонили иако су имали такве налоге, већ су помагали да се Црква Христова развија у тим немогућим условима. Свети Димитрије није хтео да поклекне пред царским наредбама да прогони хришћане, а када је цар то чуо затворио је и њега, мучили су га на разне начине и када се упокојио Бог се прославио кроз њега. Пред његовим чудотворним моштима и дан данас се у Солуну узносе молитве за здравље, радост и спасење свих који са вером у Господа ту долазе надајући се свеопштем васкрсењу“, рекао је Епископ Никодим и додао да и ми, по угледу на Светог Димитрија, треба да чинимо све да одржимо нашу свету веру и обичаје, те да се увек изнова окупљамо око наших храмова у братској љубави и узајамној бризи. Извор: Епархија далматинска

Епископ бачки Иринеј: „Свети Димитрије је жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј началствовао је на празник Светог великомученика Димитрија, у понедељак, 26. октобра/8. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу, Епископ бачки Иринеј је произвео протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, у чин протопрезвитера. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности светог великомученика Димитрија, о смислу страдања хришћана и нагласио: „Нису мученици били ни слабићи, ни кукавице – ни свети Димитрије, ни свети Георгије, ни многи други свети. Били су војници по занимању, али не само обични војници него војсковође, истакнути војници. Дакле, људи храбри, спремни да се боре и да се жртвују. Али никада нису ставили на прво место овоземаљска добра. Зашто је частан војнички позив? Зато што он није срачунат на то да иде да осваја, да пљачка, да чини злочине. Нажалост, у наше време, много више него у ранијим вековима, благодарећи људској злоби и савременој технологији ратној, то се дешава у много већој мери него раније у историји. Огромна су страдања широм наше планете. Али, они који су у војсци да би бранили правду, да би бранили своје ближње, да би бранили невине и притом свој живот излажу свакој опасности, не жале га – о чему у целој нашој историји и историји многих народа налазимо многе примере, све до наших дана – ти људи тиме сведоче своју љубав према Господу Христу; сведоче спремност да се жртвују за правду, пре свега за правду Божју, а онда и људску. Зато је реч сведок почела да добија значење мученик, онај који сведочи својим страдањем, својом спремношћу да жртвује себе за друге, за ближње. То се види из речӣ Јеванђеља које смо слушали, када Господ Христос каже ученицима, апостолима, да ће они страдати због вере у Христа, да ће бити прогоњени. Тако су и ови велики људи, као свети Димитрије, свети Георгије и други, били сведоци љубави Христове и своје љубави према Христу, у своме времену. И зато су прослављени од Бога. До дана данашњега мошти светог Димитрија се чувају у граду Солуну, где је пострадао. Његово тело Господ чува до данас и оно точи миро на чудесан начин, миро које исцељује болесне. То се дешава и са другим великим светитељима. Дакле, светитељи нису мртви него живи, живљи од нас који мислимо да смо живи. Зато се ми њима молитвено обраћамо, са љубављу, да они буду наши молитвени заступници и посредници пред Господом. Зато је и овај дан радостан празник, без обзира на то што вршимо спомен страдања једног човека; радостан и велики празник, јер свети Димитрије јесте жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ У току свете Литургије, Епископ бачки Иринеј је у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Шарчанског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно. Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи. Многи људи имају потребу да се припреме за Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје. Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари. Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава. Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих. Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу. Патријарх српски г. Порфирије (Перић)

Са позивима на поштовање епидемиолошких мера, које су се у Црквама шаролико поштовале свештеници и у време Короне обављају своју мисију која подразумева пре свега да су стално међу људима, молитвом, служењем, пастирском речју. Иако се свештеничка служба у времену ковида 19 одвија у донекле измењеним околностима, она је у суштини увек иста каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве свете Петке на Калемегдану. – Свештеници су попут здравствених радника и других помагалачких професија у оваквим тешким временима са удвострученом ревношћу и одговорношћу обављају своју дужност. Она на првом месту подразумева молитву за здравље и болесне за лекаре и медицинске раднике, у крајњој линији за сав свет погођен овом пошашћу. Речи утехе и охрабрење спремност да се чују емоције страха и стрепње понекад безнађа и панике и помогне њихово превладавање вером, надом и љубављу – све то такође спада у свештеничку службу и данас је потребније него у другим, назовимо их уобичајеним временима. СПЦ има на територији града Београда има организоване институције за помоћ невољницима разних врта и профила. Међу њима се истичу „Човекољубље“ – добротворна фондација, Верско добротворно старатељство, чија је најпознатија али не и једина активност народна кухиња и Православно – пастирско саветодавни центар. Подразумева се да су у њима посебно активни београдски свештеници. Просветна активност такође се одвија на свим нивоима: од основне школе до факултета као и на различитим факултетима не са Универзитета у Београду – напомиње наш саговорник иначе професор на Православном богословском факултету. Не чуди стога што како каже број свештених лица која су оболела од ковида није мали. – И то није ствар само са нашом средином у Италији је рецимо након лекара највећи број жртава међу свештеницима. Код нас су пожртвовано служећи свом народу, своје животе положили неки од највиших црквених великодостојника на челу са блаженопочивишим патријархом Иринејем. Треба јасно рећи: они нису само жртве короне, него су жртвовали своје животе да би помогли у време короне. Ту спремност да се у тренуцима кризе неодступно остаје уз свој народ, Христос је истакао као основну одлику правих пастира. Због тога добри пастири српскога народа, и то не само они који су се разболели и умрли него и они који су оздравили или ризиковали да се разболе, када су видели да се вук короне приближава нису оставили своје словесно стадо и побегли (било у „теолошке“ изговоре и доскочице било у до сада небивалу евхаристијску апстиненцију), него су до краја остали верни највишим идеалима своје службе, каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић. Медијска извештавања о оболевању од Ковида 19 у српској цркви неретко су пратиле полемике о причешћивању истом кашичицом. И у самој српској цркви било је различитих гласова о томе како се треба причешћивати у време пандемије, а ван ње било је било је чак и оних који су сматрали причешће извором заразе. – Чини ми се да се та целокупна полемика у крајњој линији може свести на питање: да ли црквени живот доприноси ширењу ковида 19. Неодговорни, неупућени па и злонамерни учесници те полемике су покушали да гурну у страну много важније питање: на који начин црквени живот доприноси спречавању ширења поменутог вируса. Овом приликом нећу улазити у верске димензије овог питања – о њима је уосталом много тога речено у књизи епископа бачког Иринеја „Свето причешће – лек бесмртности“. Међутим желим да истакнем да су бројне медицинске студије показале да религиозност и активни верски живот позитивно утичу на функционисање имуног система и не само по питању смањивања анксиозности и страха који га нарушавају него и на другим нивоима што додатно смањује ризик од ове и сваке друге заразе. По себи се разуме да овде није реч о апсолутном спречавању заразе (то уосталом не гарантују ни маске , дистанца па ни вакцина), него о смањивању шансе да до ње дође. Због тога је суштински важно да се живот цркве саображен зравственим мерама неометано одвија и у оваквим временима превентивно због народа чијој психофичкој добробити црква и на овај начин доприноси. Извор: Чудо

„Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању зато што је тада и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима“, поручио је Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан у Божићном интервјуу за „Политику“, који преносимо у целини. „Било је ’ковида’ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети. Да је памети па да се извуче поука, а то је: сви смо у истом лонцу и не зна се када ће на кога стићи ред, да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда. Нисам оптимиста да ће ову Божју опомену сваки појединац, па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно, тако ће и ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго на људској врсти.” *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске православне цркве Патријарха Иринеја, Владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској. „Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег патријарха, али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују године заједничког рада на добро наше свете цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно, само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету патријарха, али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос“. *Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј у Сентандреји, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира у Мађарској је обновљен. Како успевате да усагласите све обавезе? „Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха.” Дакле, ако радите као прегалац, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне рукописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим, има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве”. Е, тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи“. *Да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији? „Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али увек постоји то „али”. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: „А ко си ти да ми командујеш?” Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако, али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак, нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра”. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у време Часног поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда, па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете” у цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба, али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет српског народа у овим земљама, али чека нас још много посла на њиви Господњој“. *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије Никола Селаковић. Шта за вас значе овакве посете највиших званичника из Србије? „Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља” и „отаџбина”, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама, али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте” и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још имају родбину, или „родове” како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа, а пре њега фаталног Дежа, који је десетковао Србе, пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу српску цркву, а то је заправо наш народ, јер 99 одсто Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје цркве. Сада су хвала богу посете из матице и српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Долазак новог министра спољних послова Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната“. Извор: Политика

Народ који је веран Богу и својој отаџбини биће чудесно Боогм благословен, рекао је митрополит кјатурски и сахкерски Данило из Грузијске православне цркве у својој недељној проповеди у Саборној цркви Свете Тројице. Чудо је виђено у Грузији, где није дошло до ерупције епидемије вируса короне упркос чињеници да цркве никада нису биле затворене, као у многим другим земљама, нагласио је митрополит Данило. „У питању је на првом месту грузијски етос ". „Неко може питати како је преживео. Преживео је из два разлога: био је посвећен отаџбини и Богу. Онога ко је посвећен Богу и отаџбини, Бог неће напустити и избавиће га Његова велика милост. " „Данас смо видели пример ове милости“, наставио је митрополит. „Ова држава се, упркос многим проблемима, показала много заштићенијом од већих држава, и то се догодило зато што је наш народ дао све од себе, а људи који се до краја боре за земљу, љубав и морал - видеће чудо Божје. " "Видели смо чудо које се догодило у Грузији", нагласио је он. „У упркос томе што богослужења никада нису престала, епидемија није избила у Грузији", митрополит Данило је рекао. „Бог ће учинити чудо народу који је одан Богу и отаџбини. Грузија је имала такве одане патриоте и зато је преживела," напоменуо је архијереј. „Живот без Христа је смрт, а смрт са Христом је живот. То веровање нас је избавило од ове епидемије “, рекао је архијереј. У марту је Грузијска патријаршија изјавила да је затварање цркава "неоправдана увреда Бога". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)

У Вазнесењској цркви у Београду, данас на празник Светог Георгија, 6. маја 2020. године, свету Литургију служио је јереј Дејан Јаковљевић, а саслуживали су јереј Арсеније Арсенијевић старешина Вазнесењске цркве, протојереј Драган Радовановић, ђакон Бошко Савић и протођакон Стевица Рапајић. Звучни запис беседе „Када прослављамо ове Светитеље схватамо да они нису били храбри сопственом природом него су надишли природу вером у Господа.“ Истакао је јереј Арсеније Арсенијевић у празничној беседи и поручио да све хришћане треба да одликује стање унутрашње радости знајући да је моменат у ком се тренутно налазимо привремени моменат који нас припрема за вечни живот. Извор: Радио Слово љубве

Свештеник Слободан Зековић казао је синоћ у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, након одлсужене вечерње службе и Молебана Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом Пећком красницом, да се власт оглушила о очинске позиве, поруке и благослове страца Амфилохија и осталих архијереја у Црној Гори и презрела глас народа са два велика црквено-народна сабора у Подгорици и Никшићу, као и позив свештенства и монаштва, и усвојила дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести. „Нису ни једног тренутка ни уздрхтали пред клетвом Светога Василија Острошког Чудотворца и показали тиме да су њихове савјести спржене а кад пред собом имате такве људи с њима је тешко разговарати и било какав договор постићи… Нису ни свјесни колико су бреме натоварили на плећа, не само своја, него и на плећа чланова својих породица. Неће много времена проћи, нажалост, многи од ових који су подржали ово безакоње, клечаће пред нашим Митрополитом и тражити опроштај.“ Помолио се да се ум и срце властодржаца просвијетли покајањем и да се врате са овог беспућа којим су кренули. Отац Слободан Зековић се захвалио вјерном народу на оданости својој Цркви и пренио им благослове свих архијереја Православне цркве у Црној Гори: Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Преосвећене господе Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, захумско-херцеговачког Димитрија и диоклијскиг Методија. На крају протојереј-ставрофор Слободан Зековић је обавјестио сабрани народ да ће се до Божића, по благослову наших архијереја, сваки дан послије вечерње служити Молебан Пресветој Богородици, који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене вјерне. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ниједна православна и римокатоличка црква, као ни џамија, нису биле државна имовина у независној држави Краљавини Црној Гори до 1918. године. Ово пише у документу о попису државне имовине Митрополије црногорско-приморске из 1919. године, који поседује Јован Маркуш, публициста, истраживач историје наше Цркве и бивши градоначелник Цетиња, а у који су „Новости“ имале увид. Ти папири могли би бити „ноћна мора“ заговорницима најављене отимачине имовине СПЦ у државици под Ловћеном кроз спорни закон о слободи вероисповести или уверења о правном положају верских заједница, што је наговестио и митрополит црногорско-приморски Амфилохије. У разговору за „Новости“, Маркуш каже да корице тог драгоценог документа у овом тренутку чува као очи у глави и не жели да их подели ни са ким јер се плаши да би „друга страна“ могла да злоупотреби документ. – Морате ме разумети, а то је у интересу Митрополије – додаје наш саговорник, дајући нам на увид садржај документа. – Само једна капелица за привремено почивалиште покојника (мртвачница) у болници „Данило I“ на Цетињу је припадала држави – Краљевини Црној Гори, до 1918. године. После Другог светског рата, болничке власти нису користиле ту капелицу за привремено почивалиште покојника већ је тај простор употребљен за друге потребе. У документу се наводи да је са завршетком Првог светског рата 1918. и престанком постојања Краљевине Црне Горе, као независне и међународно признате државе, створена Краљевина СХС, која је стекла свој међународноправни субјективитет, а први устав – Видовдански – добила 21. јуна 1921. Новостворена држава је преименована у Краљевину Југославију 1929. године. У овим списима се подсећа и да је оснивачка повеља Цетињског манастира – издата од стране господара Ивана Црнојевића 1485, коју је потврдио и црногорски владар, књаз и господар Никола Петровић својим указом 1895. године – била поштована у новоствореној држави. О томе, каже Маркуш, говоре тапије из 1930, у којима се потврђује за добра Цетињског манастира „да се око ових парцела не води никакав спор, нити на ове парцеле полаже право својине држава ни општина“, а да се право својине доводи на основу „завештаја Иван-бега Црнојевића“, и да је суд оценио поднете доказе и нашао да је Цетињски манастир „држао имање као своје непрекидно четири стотине година“. Поред тапија и поседовних листова, и многобројни уговори између институција државе, с једне стране, и управе Манастира цетињског, са друге, о закупу дела манастирског замљишта, такође, како нам открива Маркуш, говоре да се у Краљевини СХС и Краљевини Југославији поштовало право својине над имовином Цетињског манастира, које је утемељено оснивачком повељом господара Ивана Црнојевића из 1485. Све то се до детаља налази у поменутом документу. Даље се наводи да је имовина у Црној Гори 1868. године подељена на државну, црквену и личну имовину краља Николе. – Краљ је у тестаменту оставио што је његова имовина. Црква зна своју имовину, а данашња власт треба да покаже списак државне имовине коју је Црна Гора имала 1918. Краљ Никола је настојао и да целокупно културно благо, које је од предака наследио, на најбољи могући начин сачува. То је благо, које се на Цетињу гомилало кроз векове, било вековима и под непосредним надзором господара – говори Маркуш. Историчар Ристо Драгићевић пише да је 1868. извршена важна финансијска реформа у Црној Гори. Тада је први пут после неколико векова извршено раздвајање државне касе и касе црногорских митрополита и каснијих њихових наследника и световних господара, књаза Данила и књаза Николе. Сам књаз Никола пише о томе у својим мемоарима: „Године 1868. почео је прави бујни напредак Црне Горе. Те године на Цвијети сазвао је књаз Никола народну скупштину на Цетињу. Задатак је био, по вољи књажевој, да скупштина одвоји књажевско од народног имања, па да народно имање уреди, јер до тада све што је било народно било је и књажево. Књаз је имао све у својим рукама и са свим је располагао по својој неограниченој вољи.“ Књаз је за ову народну скупштину, указује наш саговорник, саставио списак „свих својих, државних и црквених добара“. На скупштини је одлучено шта ће припадати Николи као владару, што остаје као његово лично имање, шта припада Манастиру и, на крају, шта је власништво државе. Народна скупштина одредила је да манастиру на Цетињу припадају „све земље, горе и васколики метох, куд крисовуља Иванбега пише, изузимајући оно што су коме даровали досадањи поглавари реченог храма“. У државну имовину, поред земљишних добара и малобројних јавних објеката, тада је прешло историјско оружје из ризнице, као и војни архив. СКРАЋУЈУ ПОСТОЈАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ Јован Маркуш (на слици) додаје да „дукљански Монтенегрини“ чине све да скрате постојање Митрополије црногорско-приморске за 427 година. – Њихов портал је објавио као ударну вест да је Митрополија црногорско-приморска формирана 1931. и да је само седам година старија од митрополита Амфилохија. Видите, када се од 1931. одузме година 1504, време када се некадашњи зетски митрополит именује као владика црногорски и приморски, онда се добије 427 година, за колико желе да скрате живот Митрополији црногорско-приморској. Неспорна чињеница је да први помен о митрополиту црногорском и приморском Роману, који је једно време заузимао цетињску катедру, имамо сачуван у запису Молитвеника из 1504, рукописне књиге која се данас налази у Бечу, тј. Аустријској националној библиотеци под бројем 79, у коме се помиње „Роман владика црногорски и приморски“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас, 9. фебруара, делегација такозване "Православне Цркве Украјине скраћено ПЦУ" предвођена "епископом одеским Павлом" покушала је да посети руски светогорски манастир Светог Пантелејмона. Игуман манастира, архимандрит Евлогије затворивши манастирске капије пред незваним гостима појаснио је да братство његовог манастира не признаје "ПЦУ" те да њени предстваници нису добродошли у руски светогорски манастир. Извор: Светогорске стазе

Подела Косова и нове границе, о чему неки говоре, за Српску православну цркву, али и за већину становништва, нису прихватљиво решење – Србија без Косова и Метохије није Србија, изјавио је Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за руску агенцију „РИА Новости“. „Као човек када му изваде срце, он више није жив човек“, рекао је Патријарх током своје посете Москви. Он је истакао да је став Србије и СПЦ да се у потпуности поштује резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 – да се осигура албанском народу пуна слобода и аутономија, али да територија Косова и Метохије остане у оквирима Србије. „То је став наше Цркве, а тај став је формулисао и недавни Свети архијерејски сабор СПЦ“, додао је. Патријарх Иринеј се осврнуо и на питање стварања „нове цркве“ у Украјини, рекавши да тек предстоји да се увиди до чега ће та подела довести и какве ће бити крајње последице. „Нажалост, већ су одређене последице очигледне и плодове те поделе осећамо“, истакао је. Упитан да прокоментарише хоће ли српски манастир Хиландар на Светој гори, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије признати нову Украјинску православну цркву, Патријарх је рекао да Српска православна црква не располаже новим информацијама по том питању, као и да се нада да ће тамошњи монаси остати при ставу који заступа и СПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Иринеј: Јединство народа и државе важни у очувању Косова Патријарх српски Иринеј сматра да најновији притисци у вези с Косовом треба да доведу до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета, те поручује да је најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. У интервјуу Политици патријарх напомиње да јединство, о којем говори, не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Напомиње, такође, и да социјални проблеми и незадовољство које постоји код неких слојева друштва не треба да цепа народно биће, посебно, како каже, имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. EPA (Fehim Demir) Каже да је, у том смислу, с великом бригом пратио недавне демонстрације у Бањалуци, те оцењује да су они који не желе добро Републици Српској и српском народу тада сигурно били задовољни. "Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти протести јесу повезани", каже патријарх, али истовремено примећује да држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, "поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима". Кад је реч о Косову, каже да се још нада и моли за то да вође држава које су својим гаранцијама основале РС, прихвате чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије и да ће "заједно с Русијом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру". Патријарх каже и да кад год је у могућности борави на Косову и Метохији, те да тада има прилику да чује и види шта се догађа с нашим људима, а то што се догађа, како наводи, већина нашег народа која живи у другим деловима Србије и свуда по свету, не може ни да замисли. "Не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, куће, светиња.." навео је патријарх. С тим се, додаје, наш народ суочавао још под османском влашћу, касније за време два светска рата, током полувековне владавине комуниста, али за то смо и сами криви, примећује, јер, како каже, удаљавали смо се од "Бога, Цркве, Српства". "Све нам је било, а некима је и данас, прече од Српства и Православља", казао је Иринеј и поручио да је и у случају Косова најважније да не будемо малодушни и да се не предајемо унапред. Коментаришући збивања у другим православним црквама и срединама у свету, Иринеј је, између осталог, навео да верује да ни српска црква, али ни друге православне цркве неће прихватити "неког православног папу". "Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску цркву је ништавно", поручио је српски патријарх. Напомиње да су односи СПЦ с Ватиканом унапређени кроз дијалог на више нивоа, те додаје да лично веома цени одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, те поручује да морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово. Упитан како види улогу Цркве у данашњем српском друштву, каже да је уобичајено да се рецимо у медијима каже: Српска православна црква и њени верници, а да смо у ствари сви ми црква православна - и владике и свештеници и народ - "сви сми ми црква". "И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати ипсред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање нашег народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо нашој деци наше цркве и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани, родитељи...", навео је патријарх, те поручио: "Значи, црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега". Патријарх је честитао свима данашњи празник - Савиндан и пожелео да се у јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа, за кога је, како каже, довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске цркве и истовремено зачетник осамостаљене српске књижевности.