Претражи Живе Речи Утехе

Преклињем вас: не осуђујте никога, ово је најлакши начин да не будете осуђени у наредном веку. Из писама игумана Никона (Воробјова) Сви добро знамо јеванђелску заповест да се не суди. Али као што показује наше животно искуство, управо њу најчешће кршимо. Наша пажња и духовни поглед непрестано су усмерени на животе других људи и њихове поступке. Последња ствар коју желимо је да нас стриктно и помно посматрамо. Примећено је да туђе грешке доживљавамо са позиције судија, а своје грехе – увек као адвокати. Интересантније је процењивати понашање других и судити о њима – тако живи не само већина неверника, већ и многи од нас. Дозволите ми да вам дам пример. Различити људи долазе да се исповеде код свештеника. Већина су одрасли, али има и младих. Након старије жене, коју је свештеник прилично брзо исповедио, прилази млада, привлачна девојка. Свештеник са њом комуницира много дуже. Људи у реду имају природну реакцију: девојка је лепа, млада – „наш поп се занео, он је жив човек, свакоме се дешава...” Али објашњење је потпуно другачије. Ова девојка је патила од говорне мане, муцала је и врло споро и нервозно наводила своје грехе. Зато се разговор са њом толико отегао. А неки су већ похрлили да осуде свештеника. Негативна искуства су неопходна особи и често су корисна. Знајући своје грешке, хришћанин признаје своја ограничења и неспособност да исправно сагледа туђи живот. Он је заиста убеђен да можда греши. Поштеној особи су потребне грешке, оне уче понизности и помажу у борби против осуде. Често се осуда јавља у породичном животу, у кругу најближих људи, оних које, како нам се чини, највише волимо. Недавно сам чуо ову причу. Жена је донела кући две велике и веома лепе јабуке за своју ћерку. Девојчица је радосно узела јабуке и, пред мајком, прво загризла једну. Мајка је чекала да јој ћерка понуди другу јабуку, али она је и њу загризла. Сузе су се појавиле у мајчиним очима: толико је желела пажњу и љубав од своје ћерке. Сматрала је да није успела да је научи најважнијем – доброти и саосећању. Али осуда мајке је била исхитрена. Када је девојчица прогутала други комад, пружила је мајци једну од јабука и рекла: „Мама, узми ову јабуку: слађа је од оне друге." Ова истинита прича нас учи да не журимо са закључцима и осуђујемо друге, већ да покушавамо да стрпљиво „носимо терет једни других“. Човек је створење које се непрестано мења и морамо веровати да ће се пре или касније у сваком од нас открити најбољи духовни квалитети. У борби против осуђивања веома је важно пратити своје мисли. Човеку је потребан посебан духовни „филтер“ који ће задржати све грешно и нечисто – оно што је ушло у душу и почиње да прља човека кроз мисли и осећања. Ради се о обраћању пажње на свој унутрашњи живот и, што је најважније, о томе да не верујете својим мислима. „Не веруј себи“ је златно правило аскетизма. Многи хришћани су то испунили и кроз то постигли светост живота. Не верујте оним мислима које људе приказују у најгорем светлу и доводе до греха осуде. Потребно је много унутрашњег напора да се сагледају недостаци људи и сагледају њихове најбоље особине. Старац Пајсије Атонски је ово духовно дело назвао „уметношћу добрих мисли“. Илустроваћу ово што сам рекао познатим примером који показује три различита погледа на исту особу. Једном приликом, три брата која су се затекла у пољу ноћу, угледала су усамљеног путника. „Ово је лопов, кренуо је на ноћни посао“, помисли први. „Очигледно, овај човек иде на састанак са женом да би згрешио са њом“, одлучио је други. „Ова луталица је несумњиво на путу ка суседном граду где се налази велики манастир, како би ујутру молитвом прославио хришћански празник“, резоновао је трећи брат. Није тешко претпоставити да је свако од њих мерио особу својим сопственим стандардима. Иста ствар се дешава и у духовном и свакодневном животу када оцењујемо поступке људи око себе и верујемо својим мислима. Не само у великом граду, већ и у малим местима често видимо људе пијане, лоше обучене, како моле за милостињу. Поред нас живе они који су пали на само дно друштвене лествице, остали без посла, заборављени од сопствене деце, издани од вољених супружника... А ту су и они који су на принудном лечењу, бескућници пријављени у полицији који годинама седе у затвору. Сви они живе на ивици очаја, а понекад и самоубиства. Можемо ли их кривити? Имамо ли право на ово? Постоји само један очигледан одговор: не и опет не. Као што су стари говорили, пре него што некоме замериш, обуј његове ципеле, иди његовим путем, спотакни се о све његово камење и издржи све муке које је поднео! Сигурно после овога нећемо хтети да осуђујемо онога који је пре само једног минута био страшно крив у нашим очима! Авва Доротеј описује причу где су трговци робљем продали две девојчице различитим женама. Једну девојчицу је купила љубазна удовица, а другу блудница. Свака је одгајала бебе на свој начин. Удовица у страху Божијем и побожности, друга је учила разврату и греху. Пред нама је тајна Божија. Ко може ово да објасни? Једна девојка је годинама учила о Богу и вечном животу, друга никада није видела ни чула ништа добро, већ само лоше и вулгарне ствари. Како је могуће да се и једној и другој девојчици суди на истом суду? Грех осуде уско је повезан са једном болешћу наше душе - радозналошћу. Морамо да се мање занимамо како други живе, а не да на то трошимо веома драгоцену унутрашњу енергију и снагу. Радозналост увек ствара забуну око туђег живота, па човек неминовно губи душевни мир. Видети најбоље прво доводи до зависти, која се дефинише као „туга за добробит ближњег“. И тада завист даје подстицај развоју греха осуде. Погледајте пажљивије људе који никога не осуђују: они нису расејани. Мало се питају о туђим животима, и труде се да не виде ни мане ни успехе својих комшија. Сувише смо слаби, према апостолу Павлу, да бисмо се „радовали са онима који се радују“ (Рим. 12,15). Углавном завидимо на радостима других. Али мало нас великодушношћу прикрива недостатке својих суседа; Из овога извлачимо прави закључак: треба да чувамо своје очи и уши, да се боримо против радозналости и мање оговарамо своје суседе. Ево приче која потврђује напред речено. Једна породица је била принуђена да промени дом. Преселивши се на ново место, супруга није променила своју стару навику да често гледа кроз прозор у друге људе. Једног дана је са изненађењем приметила да је њена комшиница окачила потпуно прљав веш да се суши. Било је прилично чудно видети ово, и жена је одмах осудила своју лењу и аљкаву комшиницу. Иста радња се поновила и ердних неколико дана: прљав веш се изнова и изнова качио у двориште, а то је изнова рађало грех осуде. Једног сунчаног дана жена је узвикнула свом мужу: „Види: данас, коначно, у суседном дворишту виси потпуно чист веш!“ Муж је тужно одговорио: „Не, само сам јутрос устао рано и добро опрао прозоре!“ Како бих желео да са усана хришћана никада не чујемо ни најмању осуду чак и најгорих људи. Једна древна јеврејска мудрост каже: „Оправдајте свакога“. То значи да не треба да тражите потврду својих лоших мисли о некој особи, већ напротив, треба да се трудите да је разумете и оправдате у срцу. Ако ово будемо практиковали, онда ће болест осуде ослабити у нашој души. Осуда као страст ће престати да вас мучи. Страдања која су се родила из ове страсти ће престати. Јеванђелска заповест да се не суди, као и свака друга, има могућност, када се следи, да пружи човеку унутрашњи мир и духовну радост. Испуњавање заповести кроз дело самопринуде је увек мала победа над самим собом, а такве победе се увек остварују заједно са Христом, Који је „близу“. У супротном ћемо пожњети плодове свог неверовања у Бога и страдати. Како мала деца пате када не слушају одрасле. Из детињства се сећам следеће приче. Једног врелог летњег дана, љубазни комшија, чика Саша, који нам је увек омогућавао вожњу мотором са приколицом, довезао се до наше куће. Показао је на издувну цев, која је блистала на сунцу, и нежно рекао: „Веома је врућа, не дирај је.“ Међутим, чим је ушао у кућу, притрчао сам мотору и босом ногом додирнуо забрањену цев. У једној секунди, задобивши опекотину од врелог метала, окренуо сам се на лицу места и стрмоглаво одјурио кући. Дакле, питање је: да ли бих могао некога да окривим за своју опекотину? Јасно ми је речено: не дирај, иначе ће те повредити. И тако се догодило. Али ако кршење очигледних закона физичког света обично доводи до патње за наше тело, онда кршење духовних закона штети и наноси бол нашој бесмртној души. А имамо само једну. протојереј Андреј Овчиников приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Зар може из истог извора тећи слатко и горко? (Јк 3, 11) Током последњих деценија чуо сам низ убедљивих наратива о хитној потреби да савремено човечанство усвоји један другачији етос који ће му помоћи да превазиђе савремену еколошку кризу, тј. проблем који прети земљи као Божијој творевини. Укупни став према овом питању у свету је почео да се мења објављивањем, сада већ класичног, чланка у часопису Сајенс (Science), који је 1967. године објавио амерички историчар Лин Вајт млађи под називом „Историјски корени еколошке кризе“. Овај чланак је указао на одговорност хришћанске теологије за настанак очигледног еколошког проблема. Уместо да правилно схвати сликовити језик библијске повести о човековој одговорности за приношење творевине њеном Творцу, хришћански теолози, махом на Западу, уздигли су људско биће изнад осталих створења и погрешно протумачили Божији позив човеку да влада над творевином као заповест Адаму и Еви да „покоре земљу”. И мада се Вајтов чланак првенствено усредсредио на западну традицију и њене ефекте на природу, самокритика Истока није изостала. Православни су се огласили најпре Енцикликом коју је 1989. године објавио Васељенски Патријарх Димитрије који је јасно артикулисао интересовање Цркве за заштиту животне средине као један трајни задатак. Свети Синод Васељенског престола Константинопоља је одобрио предлог да се почев од 1989. сваке године објављује Патријаршијска посланица свим људима добре воље с позивом да се уздрже од оних активности које штете природи. У истој поруци сазнали смо да је 1. септембар, тј. почетак Индикта (=црквене године), посвећен молитви за заштиту и очување животне средине. Православна екологија на вододелници култура Од тада па до данас Православна Црква је показала да не може остати равнодушна пред еколошким проблемом. Убрзо су њени представници објавили низ студија, чланака и књига и организовали еколошке симпосионе. Разговори, које је најчешће иницирао и предводио садашњи Васељенски Патријарх Вартоломеј, фокусирали су се на проблем загађења Црног мора и његових главних река, Дунава, Дњепра и Дона, као и Босфора, а потом и Амазона. Научници су представили веома алармантну ситуацију како за опстанак подводне фауне и флоре, тако и за услове живота становника региона. На који начин је Православна Црква сугерисала могуће решење? Најпре указивањем да је овај свет крхак, те да његов опстанак не треба узимати здраво за готово јер, хтели – не хтели, човечанство држи судбину овог рањивог света у својим рукама. Затим је указано на то да је еколошки проблем, у својој сржи, духовни проблем. Генерација православних теолога с краја прошлог века, укључујући и српске, избегла је конвенционална искушења својствена институционалној Цркви: заводљиви дремеж који води у анахронизам и изолационизам. Одлучно су позвали на препознавање специфичне литургијске визије чији се језик и наратив разликују од научне анализе са тенденцијом ка фрагментацији и специјализацији (овај приступ се полако превазилази). Такође су скренули пажњу на аскетски етос православног Предања, истичући примере пустињских отаца код којих је смрт једне птице била довољна да изазове сузе у очима подвижника. Или пример преподобног Јована Колова из Египта који је из послушности према Ави Памву засадио сув штап и заливао га двапут дневно, иако се вода налазила на удаљености око 12 миља. Три године касније, суви штап је процветао и претворио се у плодно дрво. (Угледни редитељ Андреј Тарковски је екранизовао ову тему у свом филму „Жртвоприношење”). Треба рећи да су на еколошки проблем православни реаговали сасвим спонтано. Из дубине Предања навирали су начини суочавања које је само требало препознати. Примера ради, када је Владика Атанасије (Јевтић) чуо да је његов пријатељ, православни теолог и Митрополит пергамски Јован Зизиулас, иначе водећи православни еколог, предложио да православни уведу категорију „еколошког” греха (у смислу да тражимо опроштај због немарног или неправилног односа према творевини, недужним животињама и сл.), он је одмах рекао: „Ми смо то давно имали; мој отац би туговао када би ударио свога вола”. Тој еколошкој, а јеванђелској, свести Атанасије се учио доцније и од Св. Јустина Ћелијског, који му је као младом јеромонаху, једне године уочи поклада, писао: „Сутра су ‘Прочке’. И птице се у гори опраштају, говорили су наши стари, и тако пренели и нама еванђелско и апостолско предање”. У истом писму, на потресан начин, у духу Старца Зосиме и јунакâ Достојевског, Јустин је прешао на своју „еколошку” исповест, индикативну за наше данашње потрошачко друштво, рекавши: „Опростите, драги ми оче Атанасије, све што у животу сагреших небу и земљи, и свакој птичици и свакој травчици, јер је пакао сваког мог греха страшан и страшилан за сваку твар Божју. А свака је твар безгрешна, јер у сржи логосна. Зато сва твар уздише и тужи са нама и због нас [Рм 8, 22]; тужи, и тугом нас својом оптужује као убице који извршише, и непрестано врше покољ безгрешних твари Божјих, увевши у земаљски свет три ненасита злотвора: грех, смрт и ђавола. А са њима и за њима – пакао.” (Писма, књ. 1, Београд 2020, стр. 123) Свети Јустин је у чувеним Философским урвинама позивао на стицање „макрокосмичког осећања света”, јер је човек „саздан Богом као макрокосмичко биће… Стога човек, непоремећен и неразбијен грехом, осећа органско јединство свих твари: и радости и туге твари он осећа као своје, јер на неки тајанствен начин он носи у себи судбину свих твари.” (Философске урвине, стр. 79). (Почетком 21. века, та еколошка свест се „примила” међу ђацима Призренске богословије, који су се од Аве Јустина, Владике Атанасија и својих професора научили да загађивачи природе, тровачи река и сл. треба да добију епитимију да би се „уразумили”). Указивање православних теолога да се еколошки проблем реши поштовањем народног и аскетског предања није далеко од настојања савремених еколога да примене принципе очувања животне средине које практикују домородачки народи и културе. Многи еколози истичу дубоку и јединствену везу коју ове заједнице одржавају са природом, представљајући их не само као становнике земље, већ као њене посвећене чуваре. Ова перспектива је од значаја у данашњем времену, када неконтролисано експлоатисање и уништавање животне средине и растућа криза климатских промена представљају озбиљне ризике за еколошко здравље планете. Указао бих на неке поуке које проистичу са једног еколошког скупа. У Бразилу је од 14. до 21. јула 2006. године одржан међународни научни колоквијум посвећен заштити природног окружења Амазона, под називом „Река Амазон: извор живота”. Овај скуп је окупио око 120 верских вођа различитих деноминација, теолога, научника, стручњака и политичара из десетак земаља, на броду који је путовао реком Амазон. О каквим порукама је реч? У недостатку мудрости, најумнији научници света обратили су се домороцима. Поглед домородачких народа: лекција за наше друштво Домородачке заједнице су познате по својој дубокој повезаности са природним светом. Овај однос је у оштром контрасту са доминантном (углавном „западном”) парадигмом, која често позиционира људе изнад природе над којом они господаре и коју експлоатишу. Домородачке културе себе виде као интегралну компоненту екосистема. Овај доживљај јединства ствара снажан осећај одговорности и бриге за животну средину, препознајући да је добробит људи дубоко повезана са еколошким здрављем планете. Несумњиво, овај поглед на свет превазилази културну сферу и обухвата духовну димензију. За многе домородачке групе, земља има свештени значај, а њихове културне традиције, наративи и праксе су дубоко испреплетене са животном средином. Ова духовна веза их обавезује да ревносно управљају земљом, чувајући је за добробит будућих генерација. Њихов приступ често наглашава одрживост и еколошку равнотежу, стојећи у оштром контрасту са екстракционим и експлоататорским праксама присутним у индустријализованим срединама. Модерна друштва, укључујући и српско, могу извући критичне лекције из домородачких начина интеракције с природом. Један од кључних аспеката је реципроцитет. Домородачке заједнице су, сасвим природно, у реципрочном односу са својом околином, пажљиво извлачећи ресурсе и обнављајући земљу на разне начине, укључујући и обредну димензију (благослов, молитва и сл.) Овај модел је антиподан потрошачком менталитету који је распрострањен у савременим друштвима, што је довело до велике еколошке деградације, међу које спада утицај ископавања литијума на животну средину. Поред тога, наглашен је значај заједнице и саборне одговорности својствене домородачким културама. Одлуке о коришћењу земљишта и управљању ресурсима се разматрају колективно, наглашавајући дугорочне последице и добробит целокупне заједнице, укључујући и људске и нељудске чланове. Овај заједнички приступ осигурава разматрање различитих перспектива и настоји да се постигне равнотежа између људских потреба и еколошких захтева. Домородачки системи знања, често називани „традиционално еколошко знање”, обилују одрживим стратегијама управљања животном средином које су усавршаване током векова. Ове праксе укључују контролисано паљење вегетације рада здравља шума, ротациони узгој у пољопривреди ради очување плодности тла и коришћење аутохтоних биљака у медицинске сврхе. Такве стратегије су омогућиле домородачким заједницама да очувају виталност својих екосистема чак и у условима спољашњих притисака и променљивих услова животне средине. Духовна димензије очувања животне средине: прихватање домородачке и аскетске мудрости Шта нам једно органско усвајање овог дубоког знања древног аскетског предања и домородачког искуства дарива када је реч о стратегијама и политици животне средине? Поштујући и укључујући ову мудрост, савремено друштво може да развије одрживије и делотворније методе за очување и обнову животне средине. Препознавање домородачких народа као незаменљивих савезника у борби против климатских промена, грубе експлоатације и губитка биодиверзитета је од суштинског значаја, јер њихово знање нуди практична решења која су истовремено еколошки оправдана и културно поштована. Духовне димензије домородачког управљања животном средином такође пружају значајне увиде за наше савремено друштво. За многе домородачке културе, брига о земљи превазилази практичну утилитарност, приближавајући се свештеној обавези да се узнесе слава Творцу и ода почаст творевини. Ова духовна перспектива удахњује у еколошке подухвате осећај поштовања и преданости, преображавајући еколошке акције од обичне неопходности у дела дубоког духовног значаја и захвалности. Поновно увођење духовне димензије у старање о животној средини може подстаћи дубљу преданост очувању земље. Гледање на животну средину не само као на ресурс, већ као на светињу поверену на чување, инспирише дубље поштовање и посвећеност њеној заштити. Овај помак би могао катализовати значајније и ефикасније еколошке иницијативе, подстакнуте поштовањем и љубављу, а не само страхом, интересом или обавезом. У древној књизи монашке мудрости под називом Старечник стоји како је ђаво једном видео неког монаха да седи и не ради ништа. Питао га је: „Монаху, шта радиш овде?“ Монах одговори: „Чувам (ово) место” (τὸν χῶρον φυλάττω). „Чувам ово место” је одговор са језгровитим теолошким – и еколошким! – значењем које подсећа на Божију заповест човеку у Књизи Постања (2,15) „да чува” рај. Желим да нагласим критичну важност лекције домородачких народа и аскетских отаца као чувараприродног света. Њихова интимна веза са земљом, у комбинацији с одрживим праксама и духовним погледом на свет, пружа снажан модел за оживљавање здравља наше планете. Прихватањем оваквих поука, савремено друштво може напредовати ка складнијем и одрживијем односу с природом, осигуравајући напредну, животно одрживу средину за будуће генерације. Оваквим и сличним рефлексијама теологија и Црква може с пуним правом да позове свакога на преиспитивање његове интеракције с природом, заговарајући помак ка смиренијем односу, дубљем поштовању и приступу који је надахнут домородачком и аксетском мудрошћу. Како се суочавамо с изазовима 21. века, признавање и вредновање улоге домородачких народа и древних подвижника као истинских чувара земље није само корисно – оно је императивно за опстанак и добробит сваког живота на нашој планети. *** Политичарима није нимало лако да установе систем вредности који би истовремено задовољио интересе људи и природне средине. Када, на пример, нека влада одлучи да отвори фабрику знајући унапред да ће она да загађује околину, образложење ће гласити да се у том крају тиме решава проблем незапослености. При том се тврди да ће штета нанета околини бити надокнађена искорењивањем сиромаштва. И ми видимо да чак и они међу најбољим светским политичарима или технократама не успевају да се изборе са таквим дилемама. И у њиховом случају мотивацијом управља користољубље. Најновији протести против литијума у Србији јасно показују да се таквом мотивацијом не може решити ни проблем екологије ни питање економије. Покрети за обустављање ископавања литијума ће, готово је извесно, учинити да користољубље једне владе устукне пред много племенитијим мотивима за народ у Србији и шире. Налазимо се пред старом дилемом: остати у кули од слоноваче академских институција, окошталих духовних дворова и отуђених политичких елита или показати проницљивост – а зашто не и рањивост! – пред горућим питањима са којима се суочава природна средина? Генерација православних теолога из друге половине 20. века нам је показала да једино лична посвећеност еколошкој кризи на практичан начин може довести до благовременог оглашавања о егзистенцијалном еколошком проблему. У православном предању се опитно учи да ништа не служи човековом добру уколико то истовремено не представља благослов и за природу. Знање по себи јесте једна вредност, додуше не највећа, у животу и оно нас води у безизлаз када год изгубимо осећај светог и тајанственог у постојању. Духовна димензија еколошког проблема у данашњој Србији може на одлучујући начин утицати да се спречи еколошка катастрофа. То ће се десити ако се осмелимо да до краја „чувамо ово место” – да би оно нас сачувало! https://teologija.net/cuvam-ovo-mesto/

Увек најнижа, последња у врсти. Неизбежна реченица у продавници: извините, је л‘ можете то да ми дохватите. Наочаре и то оне са дебелим стаклима. Коса на врату расте ниже него било коме другоме, па штрчи када покупим реп, то ме је увек нервирало. Чудна ушна шкољка, она лева у коју слушалица никако не може да уђе. Сви причају о тој менструацији, а ја сам се баш начекала да стигне. Да, зезали су ме у школи, а ја сам се све време питала, шта је и зашто је код мене све тако другачије? Тако изгледа живот девојчице и још горе тинејџерке са Тарнеровим синдромом и урођеним мањком X хромозома. Само два посто беба са овом генетском лутријом на крају буде извучено као срећни добитник и роди се, само два посто девојчица са Тарнером преживи 24 недељу трудноће. Па ви реците да то није победа која заслужује живот свом снагом, живот којег смо се силном борбом докопале. Тата лекар, чувао ме је и никад није желео да се осећам као пацијент. Дошло је време када сам сама схватила своју другачијост и у његовим књигама са факултета пронашла своју дијагнозу. Била сам љута на њега, свађала се, као свака тинејџерка. Тада ми није било јасно зашто ми он то није рекао, данас знам и хвала му на томе што ме је сачувао колико год и докле год је могао. Дуго сам избегавала да јасно и гласно причам о Тарнеру – верном пратиоцу од рођења, као да сам га се стидела и бежала од свих могућих запиткивања и погрешних малограђанских тумачења. Ваљда је потребно да се довољно порасте, (не мислим на висину, то ми је што ми је) па да се коначно цео прихватиш, загрлиш и кажеш себи – да, то сам ја и нисам тако лоше испала. И данас се сећам једне медицинске сестре која ми је када сам се уплашила од сазнања да сам, уз све „чари“ Тарнера, рођена и са једним бубрегом објаснила: Не секирај се, ћале ти је само искористио мало мање материјала него што је требало. Мањак материјала, али не и живота и снаге, тога ми не фали. Веровали или не, има неких лекара који ће маму која открије да чека ћерку са Тарнеровим синдромом, почети да убеђују да она није вредна живота и да би требало да је абортира. Ово пишем у инат њима, а на знање тим уплашеним будућим мамама – са Тарнером се живи и те како и не дозволите да вам било ко каже другачије! Биће борбе, биће одласка код лекара, биће нервирања, биће лоших оцена из математике, јер, из неког разлога, то је један од симптома Тарнера – бројеви нам нису пријатељи. Када сам то открила као бољку, лакнуло ми је, нисам ја крива – Тарнер је. Одмах сам позвала маму да јој објасним: Еј, сада сам провалила зашто си морала да ми плаћаш приватне часове из математике! Оно што је ретко и непознато буди страх и када сазнате да ћете ви и ваше дете морати да живите са тиме, нормално је и да се ухватитет за главу, заплачете, да се запитате – шта сада? Да то одагнамо, да понудимо подршку и одговоре на нека питања свим уплашеним и збуњеним родитељима и њиховим девојчицама, коначно је основано Удружење за подизање свести о Тарнеровом синдрому – Monox. Ми који покушавамо да са метар и по дохватимо највеће висине, ту смо да једна другој будемо мердевине и славимо то што смо опстале, то што смо баш ми у та два посто. Аутор: Бојана Миловановић https://nova.rs/vesti/drustvo/jedna-od-2-odsto-opstalih-ona-koja-se-dokopala-zivota/

Ако вас неко убеђује да Црква мора да се спасе од непријатеља, немојте му веровати! Он не зна да је Христос о томе рекао: „врата пакла неће је надвладати“ (1) . Ако вас неко убеђује да су канони најважнији у цркви, да су виши од вере и љубави, немојте им веровати! Очигледно је заборавио Павлове речи: „А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“ (2) . Ако вас неко убеђује колико је одређена група људи морално пала и да „ово не смемо дозволити“, подсетите их како је Лот живео са породицом у Содоми. Ако вам неко оштро саветује да учествујете у протестима у одбрану „православља и канона“, питајте га да ли се Христос некако одбранио када га је разјарена гомила хулила и хтела Његову смрт. Ако вас неко узвишено упозори да је „ево отпадништво и антихрист долази“, одговорите му да по упутствима Господа Исуса Христа хришћанин живи данас и не брине за сутра. Шта се дешава у нашој Цркви? Зашто је милост замењена ружним крицима? Зашто су теолози развили читаве расправе да оправдају појаву крвавих ратова? Зашто се толико људи плаши да заузме став против замене Јеванђеља која се дешава унутар саме Цркве? Не! Не желимо и нећемо да видимо и чујемо! Више волимо да завежемо очи и зачепимо уши, да случајно не бисмо ухватили тутњаву олује која се приближава. Не волимо слободу? И није тако лоше што је за нас Црква нека врста милитаристичке организације, где је сваки стваралачки порив злочин, а свака мала иновација „модернизам“. Што је још горе, ми желимо да наметнемо своје ставове као нешто што се подразумева целој Цркви. Зато што заиста верујемо да треба да је спасемо, а не да се у њој спасавамо. Примењујемо ли Христове заповести у свом животу? Уместо "Молите се за оне који вас вређају и прогоне (3) ", видела сам "Окривите оне који вас вређају и прогоне". Уместо „Сине, дај ми срце своје“, одлучили смо да Богу дамо шаке и физичку снагу. Као да му је потребна наша заштита! Чини ми се да ако неког заносног ревнитеља упитамо: „Зар не треба да волимо?“, он ће нам одговорити цитатима из псалама, да је Бог „Бог освете“, изостављајући да Стари завет има смисла само у испуњењу Новог. Недавно је постало сасвим јасно колики је јаз у нашем разумевању шта је хришћанство, шта је Црква и ко је Христос. Св. Марија Скобцова је предвидела појаву ових процеса још тридесетих година прошлог века уочи најкрвавијег рата у историји човечанства. У неколико својих чланака упозоравала је на опасност од духа императивних директива и филозофија, на опасност да се бољшевички дух, који сматра да је партија непогрешива, пренесе на Цркву. Много опаснија од отворених прогона Цркве је скривена замена саме њене суштине. Наша вера у Христа је значајна када је делотворна. Не на трговима, већ тамо где наш ближњи (а сваки човек је наш ближњи) страда. Смисао нашег живота није у одбрани канона, већ у Христу, који се понизио чак и до „смрти на крсту“ (4) да би васкрсао. Људски закони и правила нису изнад љубави. И хвала Богу што имамо примере светаца који управо ове просте истине оличавају у свом животу! (1) Мат. 16:18 (2) 1 Кор. 13:13 (3) Мат. 5:44 (4) Фил. 2:8 Маргарита Генчева приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Нажалост, многи људи који су далеко од Цркве имају утисак да Црква забрањује готово све, а посебно оно што се за савремено друштво чини као манифестација његове слободе и допуштености: пиће, штетне супстанце (од пушења до тешких дрога), слободан сексуални однос. међусобне комуникације итд. Међутим, ствари стоје мало другачије. Главни дар који Христос и Његова Света Црква даје човеку јесте дар слободе. Свети апостол Павле пише: „Ви сте, браћо, на слободу позвани. Али после ових речи, апостол даје значајно појашњење: „само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима. “ (Гал. 5:13). Слобода која нам је дата од Христа је, пре свега, слобода од нашег главног поробитеља – греха. На крају крајева, грех нас је одвојио од Бога и гурнуо у стање смртности и покварености. А оно што изгледа као манифестација слободе у свести савременог друштва – „живи како хоћеш и ради шта хоћеш” – уопште није слобода, већ управо њен губитак. Јер, следујући својим жељама, човек поново урања у власт греха. Упечатљив пример за то је зависност од пушења, алкохола, дрога, којих се, како показује пракса, веома тешко отарасити. Дакле, Црква забрањује и опомиње човека само од онога што му може нанети штету, а не лишава човека једноставно могућности да доживи радост. Напротив, хришћанство нас позива на радост и сведочи о важности радовања: „Радујте се увек. Молите се без престанка. У свему захваљујте: јер ово је за вас воља Божија у Христу Исусу“ (1. Сол. 5, 16-18). Само што се сам појам радости, нажалост, за верника разликује од идеје о њој за неверника. Ако је за верника радост нешто позитивно што истовремено деле и тело и душа, онда је за неверујућег радост краткорочно задовољење одређених пожуда, које накнадно могу оставити негативан печат до краја његовог живота. ђакон Андреј Музолф приредила: Ј.Г. извор

Психолог др Жељка Бутуровић и клинички психолог Душан Вуковић, гостујући на телевизији Нова с говорили су о последицама трагедије која се у среду десила у школи Владислав Рибникар и начинима да се спречи да се она понови: “Психолошка баријера је сада срушена, а она јако штити цело друштво од тих ствари које људима не падају на памет. А сада је ођедном то постала нека могућност, нешто што и другима може да падне на памет. Та идеја се појавила. Виде да је то могуће. Али такође виде и последице. Мислим да је то сада јако критично. Не да улазимо у те неке системске узроке – не знам ријалити итд. Мислим да постоји овде тенденција да сваку ствар у друштву која се неком не свиђа, и која објективно није добра, сада везујемо за ово,” рекла је Жељка Бутуровић “Лично мислим, као неко ко свакодневно ради са децом и адолесцентима, да он није могао да има свест о томе и свест о самој ширини и тежини злочина. Питање је да ли и овај од 21 године има ту свест – вероватно је могао да има, јер је кроз нека животна искуства могао да прође и кроз различите видове губитака и да на накој сопственој кожи и на неком емотивном плану осети шта значи изгубити неког – под условом да није доказано психопата,” каже Вуковић Да ли је вршњачко насиље могло бити узрок трагедије, и да ли је чињеница да је био миран и тих могла нешто да нам укаже и да је то аларм? “А колико има мирних и тихих, и колико њих је побило оволике људе? Ми можемо сада те неке појаве критиковати, али ја апсолутно мислим да је то тај тип личности, али да се то не дијагностификује лако, јер је то екстремно ретка појава. Ипак су те дијагностичке категорије базиране на некаквим нормалним популацијама и уобичајеним појавама, има ту и доста политике и те категорије се и стално мењају. Биће јако тешко и психијатрима да одреде шта је по среди и да га било где сврстају,” сматра Жељка Бутуровић. Од чега зависи да ли ће млада особа у том развојном периоду бити имуна на те негативне коментаре? “Зависи од његових претходних искустава, живота у породици, чули смо од те мајке да је са њим разговарано, да је то дете вољено… Е сад, бахатост, ок, поред тога што се рађа, али се и негује. Ја се опет враћам на то, и сматрам сопственом обавезом да поновим, да ми треба да се бавимо овде доступношћу оружја. Њега је отац водио у стрељану, учио га да рукује ватреним оружјем. Наша деца уче по моделу, који је дошао не само из Америке, ето имате и Брејвика који је пре 11 година учинио сличан акт. Оно што је заједничко је управо то: “Ја хоћу да будем посебан”,” каже Вуковић. На питање, да ли захваљујући медијима, сада сви млађи од 14 година сада знају шта могу да ураде без одговорности, и да ли то значи пораст криминала, Жељка Бутуровић је рекла: “Буквално је моје дете од 11 година прокоментарисало: “Па чекај, значи ако он није кажњен, онда значи да свако може да убије?” За разлику од случајева у САД где су увек у питању средње школе и где починиоци скоро увек изврше самоубиство, овде имамо дете, ја нисам видела ниједан такав случај, које је све испланирало, које је направило листу за одстрел, које је јако интелигентно и спровело је замисао. И онда је назвао полицију и предао се. Њему ниједног тренутка није пало на памет да се убије. Назвао је себе психопатом и није показао никакво кајање. Неко ће рећи – па то је само дете од 13 година. Апсолутно се не слажем са тим. И деца млађа од њега апсолутно врло добро знају шта раде. Ми смо имали сад пример у Немачкој да су девојчице од 12 и 13 година намамиле своју другарицу на дружење, онда су је изболе ножевима са 50 убода, звале њене родитеље да кажу да је кренула кући, и онда су заједно са другима тражиле ту своју пријатељицу. Наравно, питање је опет да ли и њих чека икаква озбиљна санкција. Зато мислим да је овде много важније од тих неких анализа – ми можемо да се бавимо и тим вршњачким насиљем одвојено, али важно је да се нађе неки начин да се ово дете казни. Да друга деца то виде.” “У својој стручној пракси сам имао неколико деце која су почињавала дела намењена лишавању живота неке друге особе. То су екстремно ретки случајеви у психопатологији деце и адолесцената. Но оно што је карактерисично за ту децу је да одређени сет симптома и јасно видљивих образаца понашања најављују те догађаје. Такође сам имао неколико пацијената до сад који су имали којекакве спискове, и слали одређене поруке, али нису реализовали ова дела. Они такође имају психопатску структуру. Ја већ десет година причам да наш пенални систем према деци и адолесцентима не ваља. и да је управо то кључ како ми можемо да смањимо стопу криминала, да се пенални систем прилагоди, као што је у Енглеској, Америци, Швајцарској, где су деца одговорна од 12. године, а у Америци за тежа кривична дела су пођеднако одговорна као одрасли, и где већ од 10. године треба да одговарају,” каже Вуковић. Обоје гостију су се сложили да би границу кривичне одговорности у Србији требало спустити на 10 година. “У Шпанији родитељи кривично одговарају и иду у затвор за вршњачко насиље које су починила њихова деца и имају добре резултате,” каже Вуковић. “Имате децу која убијају родитеље, то штосте запретели и казнили родитеља, не мора уопште да буде толико значајно када причамо о таквим врстама. Нисам против тога, али мислим да деца морају да буду кажњена, и да то треба да буде јасно, да то буде пример на који сви обраћају пажњу. Јер пре свега деца прате то, деца која тек долазе,” закључује Бутуровић. https://www.detinjarije.com/psiholozi-nisu-sada-bitni-sistemski-uzroci-vec-da-deca-vide-da-ce-ovo-dete-biti-kaznjeno-granicu-spustiti-na-10-godina/

Извињавам се унапред на емотивној и сировој изјави, али не могу да се суздржим. Ово пишем првенствено из улоге забринутог родитеља двоје деце, на страну моја професија психијатра. Знате онај осећај када вам је напросто доста? Е па ја данас имам такав осећај и заиста после ове трагедије која се одиграла у школи ми је доста толерисања разноразних деструктивних будалаштина друштва у коме живим. Доста ми је лажи коју смо преименовали у политичку коректност. Доста ми је систематичног подривања ауторитета родитеља од разноразних “стручњака” који сами немају децу или су душебрижници планете па због пренасељености ни неће да их имају а нама држе предавања. Доста ми је деградације институције наставника, професора и школа које стоје на пуком ентузијазму неколицине којима је истински стало. Доста ми је самопрокламованих “високо етичних” бораца за дечја права без одговорности и обавеза. Доста ми је упумпавања материјализма, конзумеризма и примитивизма у вредносни систем деце. Доста ми је сексуализације и еротизације малолетника на све могуће начине укључујући и затрпавање садржајима о различитим новоизмишљеним оријентацијама, причама о Онлy фанс успешним бизнисима, о промискуитету као врлини а телу као алату за постизање статуса и зараду новца. Доста ми је моралног релативизма и утапања у примордијални бућкуриш. Доста ми је промовисања нарцизма, егоизма и антисоцијалног понашања. Доста ми је нарушавања идеје о породици као нечему важном и светом а промовисању каријере као највишем успеху зивота. Мислим да свако ко чита ово зна тачно о чему причам. Све је заказало - и друштво и систем и ми и ја јер нисам жустрије и раније напао ову тему. Доста ми је, стварно доста! Мора да се зна разлика између доброг и лошег, није све да се слепо прихвати и да буде ок само зато што тако звучи. Све се нешто разуме, све је то неко “широко схватање”, без осуде, слобода изражавања бла бла... Постоји та идиотска идеја о томе да се детету не постављају границе јер се тобоже тако нарушава његова креативност и потенцијал, е па чисто да се зна, границе су те које детету омогућавају да сутра испољи своју креативност и потенцијал а не обрнуто. Мора да се знају обавезе и одговорности па тек са испуњавањем њих се заслужују права. Наставници и професори морају да се поштују, а не да буду машине за добре оцене, који не сме да се замере детету и његовој незрелој представи о животу јер ће имати проблем са родитељима. Родитељима мора да се врати ауторитет да васпитавају своју децу, да постављају границе да кажњавају лоше понашање и благосиљају добро, а не да се они плаше своје деце или институција јер су “сачувај Боже” дигли глас који децибел више. Све живо је данас крштено као “траума” опет од разних “стручњака” страних и домаћих који првенствено своје менталне проблеме нису разрешили, а налазе за сходно да осталима држе предавања са висине и ауторитетом који нису заслужили ни на који начин! А шта је ово данас? Е ово је права траума. Траума за цео живот и за живот породица који су изгубили децу и децу који су видели другаре како умиру! А бојим се да није крај! Нема овде ни утехе ни тешења, не могу ни да замислим кроз шта ове породице и деца пролазе и свако од нас треба да се запита шта да урадимо почевши од себе па и у друштву у коме живимо да се овако нешто никада више не понови! Моје искрено саучешће породицама и деци. Психијатар Петар Војводић https://zena.blic.rs/kolumna/e-ovo-je-prava-trauma-trauma-za-ceo-zivot-i-za-zivot-porodica-koji-su-izgubili-decu-i/1ymgydm

О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Интервју у целости можете прочитати ОВДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски Порфирије је, на позив Епископа славонског Јована, у недељу 28. фебруара, посетио Манастир Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Повезана вест: Епископ пакрачко-славонски Јован: Посјета патријарха Порфирија Јасеновцу је благослов Након доксологије поводом прве посете Патријарха овој светињи, Патријарх је у беседи казао да је људско зло ”малогде показало своју најружнију страну као на овом месту”. Према његовим речима, место страдања јасеновачких мученика треба да буде темељ ”из којег ће никнути стуб и огањ мира који се узноси на небо и око којег се онда концентричним круговима порука тог мира, његова снага и енергија шире све више и све даље”. „На овом месту људи су показали колико се могу отуђити од оног што је у њих уткано“, казао је Патријарх и подсетио на ријечи апостола Павла да је Бог „од једне крви створио сваки народ” и да је „сваки народ створен да буде народ Божји”. Нагласио је да су се они који су у Јасеновцу учинили „најмонструознија зла исписали из сваког народа” и „уписали у нељуде”. ”Хвала на љубави и нека Господ крепи и благослови тебе и твој верни народ”, рекао је Патријарх обраћајући се Епископу славонском Јовану и закључио беседу са жељом да Бог благослови и ”све људе који живе у овој предивној земљи и све људе читавог света, молитвама светих мученика за које сам сигуран да се моле чак и за оне који их не поштују. У Јасеновцу су Патријарха дочекали, поред домаћина Епископа Јована, сестринства манастира светог Јована Крститеља и свештенства Епархије славонске и пожешки бискуп Антун Шкворчевић, бискуп Реформиране Протестантске Цркве Јасмин Милић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, градоначелник Бања Луке Драшко Станивуковић, неколико стотина верника из Хрватске и Републике Српске и бројни представници медија. Извор: Телевизија Храм

Пандемија вируса корона је од Бога допопуштено искушење, које омогућава човеку да правилно погледа на свој живот и исправи га. То се наводи у посланици Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, упућеној организаторима и учесницима Свеукрајинског форума «Украјина 30. Вирус корона: изазови и одговори» 8. фебруара 2021. године. Према речима Предстојатеља Украјинске православне цркве, тема форума је веома важна и актуелна, јер се претње створене пандемијом тичу људског живота и здравља. «Брига о здрављу човека — душевном, а истовремено и телесном — била је, јесте и биће један од главних приоритета Цркве», каже се у посланици Његовог блаженства Митрополита Онуфрија. Предстоjатељ је истакао високу важност медицинске делатности која се заснива на cлужењу љубави, усмерене на спречавање и ублажавање људских патњи, и подсетио је на то да се на свакој Литургији Украјинска православна црква моли за крај разорног помора и за лекаре, коjе сносе главни терет превазилажења пандемије. Његово блаженство је нагласио да, настављајући борбу против инфекције вирусом корона, друштво мора схватити духовне узроке свега што се догодило. «Бог допушта искушења не за наше врлине, већ за наше грехе и позива нас да се боримо против греха покајањем. Данас свако од нас треба да погледа у себе и донесе праве закључке» — рекао је у поздраву Његово Блаженство Митрополит Онуфрије. Архипастир је убеђен да ово ново искушење «отрежњава и омогућава нам да правилније гледамо на живот, процењујемо га и исправно градимо будућност тако да је користан не само на земљи, већ и после, на Небу». https://mitropolija.com/2021/02/11/mitropolit-onufrije-o-pandemiji-ovo-iskusenje-pruza-priliku-da-ispravno-gledamo-na-svoj-zivot/

Храм Светог Саве је сведочанство наше нераскидиве љубави са братским руским народом, али и симбол снаге, моћи и континуитета српске државности од времена Светог Саве до данашње Србије, објавио је заменик градоначелника Београда Горан Весић на свом профилу на Фејсбуку. „Уз помоћ председника Србије Александра Вучића и председника Русије Владимира Путина, као и уз огромно залагање СПЦ и Руске православне цркве, завршава се изградња Храма која је започета још давне 1935. и за коју су многи мислили да неће никада бити завршена. То су могли да мисле само они који не верују и не познају снагу српског народа! Срби су кроз изградњу овог храма показали да је љубав према својој вери и Светом Сави јача од свих искушења и недаћа које су га снашле у 20. веку“, написао је Весић. Он истиче да је лепота куполе храма Светог Саве задивљујућа, да је украшена мозаиком који се простире на око 15 хиљада квадратних метара, који је тежак 320 тона и састоји се од 50 милиона каменчића. „Олтар са Христовом иконом, са распоном руку од 17 метара, површине је као цела Саборна црква у центру Београда. Олтарски мозаик Богородице готово је истоветан оном из Аја Софије у Истанбулу“, наводи Весић. Храм посвећен Светом Сави у Београду је, према његовим речима, по лепоти и величини у рангу Аја Софије, али са значајном разликом – у њему се врши православно Богослужење. „Због тога Храм Светог Саве у Београду, у години када је Аја Софија преобраћена у џамију, постаје ново поклоничко место православних ходочасника не само са Балкана већ из целог света. Храм Светог Саве биће, уз храм Христа Спаситеља у Москви, највећи и најлепши православни храм на свету“, истиче он. Осим радова у унутрашњости Храма, изводе се и радови на уређењу платоа око Храма Светог Саве који ће потпуно променити читав амбијент на овом простору и омогућити сагледавање лепоте Храма из свих праваца. Подсетимо, завршне радове у Храму синоћ је заједно са српским патријархом обишао и председник Србије Александар Вучић, који је рекао да не постоје речи којима се може описати његова лепота. „Наш храм изгледа лепше од велике и величанствене Аја Софије“, рекао је Вучић у снимку објављеном синоћ на Инстаграм профилу „будућнстсрбијеав“. Претходно је и екипа Спутњика имала прилику да забележи први снимак игре светлости у деловима мозаика у Храму Светог Саве који до тада нису били доступни јавности, као и полијелеј, део подлоге у олтару и звоњаву испод малих звона: Извор: Спутњик

Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј борави у Православној Епархији нишкој 3. и 4. октобра 2020. године, поводом освећења великих светиња у Куршумлији и Пролом Бањи. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је, са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Г. Г. Иларионом, са црквеним клиром и верним народом богоспасаване нишке Епархије, дочекао Његову Светост Патријарха српског Г. Г. Иринеја у суботу, 3. октобра 2020. године, у порти манастира Светог Николе у Куршумлији. Радост због доласка поглавара Српске Православне Цркве била је утолико већа и због тога што током обележавања великог јубилеја у септембру 2019. године Свјатјејши Патријарх, због здравственог стања, није могао и физички присуствовати овом радосном Евхаристијском сабрању. Свјатјејши Патријарх и Преосвећене Владике тимочки Г. Иларион и нишки Г. Арсеније, најпре су присуствовали вечерњој служби којом је началствовао архимандрит Серафим (Мишић), уз саслуживање архимандрита Рафаила (Голушина), архимандрита Дамаскина (Грабежа), протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, старешине Саборног храма у Нишу, протојереја-ставрофора Слободана Петровића, архијерејског намесника топличког, протојереја-ставрофора Ненада Микића, пароха првог нишког, протојереја Душка Капларевића, архијерејског намесника топличког, јеромонаха Атанасија (Марковића), јеромонаха Јефрема (Шекарића), протођакона Стевана Кричке и ђакона Ђорђа Филиповића. Надахнуту беседу о манастиру Светог Николе у Куршумлији произнео је Владика нишки Арсеније, заблагодаривши Поглавару Српске Цркве што је издвојио своје драгоцено време, да у овом важном тренутку за нашу Епархију буде са верним народом Епархије нишке, на чијем челу је био скоро пуне три деценије. Благољепију богослужења допринели су изврсни појци наше Епархије протојереј Владица Савић, парох пети нишки и професори Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу - протојереј Дејан Крстић и јереј Стефан Цинцаревић. На Светој служби одговарао је и део Великог хора НЦПД "Бранко", предвођен диригентом госпођом Саром Цинцаревић. Након вечерњег богослужења Његова Светост Патријарх Иринеј на платоу испред храма освештао је нова звона за северну кулуа, чија је реконструкција завршена ове године. По освећењу звона, Патриајрх Иринеј је произнео надахнуто слово, изразивши радост што види обновљену светињу, која га је, како је рекао, увек подсећала на човека без руку. Свјатјејши је заблагодарио добротворима који су помогли да се храм обнови, и истакао да је ово знак да се српски народ враћа себи и својим коренима. Патријарх је изразио наду да ће и друга Немањићка светиња - манастир Пресвете Богородице, чији се темељи налазе недалеко од куршумлијског манастира, такође дочекати да буде обновљен. Потом су високим црквеним признањима одликовани сви добротвори, институције и појединци, уз чију подршку је обновљена северна кула, једне од две најстарије задужбине Великог жупана Стефана Немање, у којој је 2019. године торжествено обележен велики јубилеј - 850 година Немањиних задужбина. Орденом Светог Саве 1. степена одликован је велики добротвор Цркве господин Радован Раичевић из Плочника, генерални директор ад ''Планинка'' у Куршумлији, док су Орденом Светог Саве 2. степена одликовани господин Владан Вукосављевић, министар културе и информисања, Општина Куршумлија и Акционарско друштво ''Планинка'' из Куршумлије. Господин Радољуб Видић председник Општине Куршумлија, награђен је Орденом Светог Краља Милутина, док је одликовање Орден Светог Романа Ђунишког 2. степена уручено господину Драгославу Илићу из Куршумлије, господину Златку Вељовићу из Куршумлије, господину Радоју Павловићу из Претежана и господину Жарку Ђурићу из Калудре. Такође, Архијерејске грамате добили су Републички завод за заштиту споменика културе – Београд и Завод за заштиту соменика културе – Ниш. Верни народ који је у великом броју дочекао Његову Светост Патријарха Иринеја и након вечерње службе наставио је да долази да заблагодари Господу у овој светињи и да присуствује овом историјском догађају - дану када ће на храму бити постављена јединствена звона, пристигла из Аустрије, која ће, ако Бог да, позивати верни народ овог краја на молитву, на многа лета. Извор: Радио Глас

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије говорио је у емисији Радио-телевизије Републике Српске “Актуелно” о ситуацији која је настала у Црној Гори усвајањем безаконог закона о слободи вјероисповијести. ВИДЕО ЗАПИС РАЗГОВОРА “Ово што се данас догађа у Црној Гори само је наставак онога што се у њој догађало у вријеме Светог Петра Цетињског, а и након њега. Црква кроз сву своју историју, па и данас позива на братску слогу, на љубав, на мир и помирење браће, а не на сукобе. Али, опет, с друге стране, Црква штити свој идентитет, с обзиром на тај закон, који није закон него безакоње”, казао је Митрополит црногорско-приморски. У емисији су, поред Митрополита Амфилохија, на ову тему говорили: адвокат Велибор Марковић из Подгорице, проф. др Миливоје Радовић са подгоричког екониомског факултета, извршни директор НВО “Не дамо Црну Гору” проф. др Здравко Кривокапић, др Марко Митровић, специјалиста оториноларингологије из Никшића, Мато Уљаревић, студент ФЛУ Цетиње, предсједник ДНП Милан Кнежевић, посланик ДФ Милутин Ђукановић и новинар Марко Вешовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Због погоршања епидемиолошке ситуације у Никшићу и Црној Гори, поводом новог таласа корона вируса, суђење Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију и осморици нишићких свештеника одложено је за 4. септембар. Предлог је изнео адвокат Сава Костић, један од бранилаца Преосвећеног Епископа Јоаникија и четворице свештеника, а након паузе, током које је предлог разматран, судија Игор Ђуричковић је донео одлуку да наредно рочиште главног претреса буде заказано за 4. септембар у 9 часова. Подсећања ради, прво рочиште које је било заказано за 19. јун одложено је, јер се том приликом, из оправданих разлога, није појавио један од окривљених, свештеник Слободан Јокић, који се због здравствених проблема, на чије усложњавање је утицало хапшење, саслушавање у Тужилаштву и задржавање од 72 сата, налазио на болничком лечењу. Владици Јоникију и свештеницима Слободану Јокићу, Данилу Зиројевићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу, Василију Брборићу, Драгану Крушићу и Николи Маројевићу на терет се ставља кривично дело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести за које је предвиђена новчана или казна затвора до годину. У судницу са Преосвећеним Епископом г. Јоаникијем и свештеницима ушао је и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Он је, након одлагања рочишта, бројним новинарским екипама дао изјаву рекавши да му није јасна логика по којој он међу првима није оптужен с обзиром да је био на челу литије на коју га је, како је казао, послао Свети Василије Острошки крај чијих моштију је тог дана служио Литургију. „Послао ме је Свети Василије Острошки и овдје да будем, по благослову Владике Јоаникија који је, већ, био ријешио да не буде литије и то је било саопштено. Међутим, када смо видјели толики народ сабран, онда не могу епископи и свештенство да оставе народ без себе. Али, они су после Владику и свештенике ставили под суд овдје, а мене, који сам главни кривац нијесу. Зашто мене нијесу, ту нема логике. Који је био разлог да и мене не окриве, ако је то кривица?“, запитао је Митрополит, додајући: „Ако је нечија кривица, то је кривица Светог Василија Острошког, према томе и ово суђење је суђење Светом Василију Острошком, јер Свети Василије нас је сабрао и сав овај народ“. Високопреосвећени Митрополит је указао на то да у време литије вируса није било у Никшићу, као и да нико од учесника тог величанственог молитвеног хода није заражен. Међутим, нагласио је владика Амфилохије, после укидања литија вирус је почео поново да влада. „Надамо се у Бога да ће и овај вирус да се зацијели, а да ће, што је још важније, да се зацијеле опакији вируси који владају, нажалост, Црном Гором, као и у прошла времена, а то је вирус богоборства и братоубилаштва. Сад читам Посланице Светог Петра Цетињског из 1823. гдје каже да би му лакше било да је под Турцима него што је заједно са Црногорцима који врше насиље“. „Ово је наставак, управо, тог насиља, нажалост и наших диоба, наших свађа које важе овдје од тих крвних освета о којима говори Свети Петар Цетињски, а онда редом до династичких сукоба 1918. на којима сад ови граде своју будућност до сукоба идеолошких 1941 - 1945 до свега онога што се догодило и `48. када су и своје комунисте, око 60 хиљада, највише Црногораца, стрпали на Голи оток. Ова прича је наставак свега тога и то би требали да схвате ови који су сада на власти. То није пут којим треба да ходи Црна Гора и Црногорци, без обзира како се ко осјећао“, поручио је митрополит Амфилохије. Један од правних заступника Преосвећеног Епископа Јоаникија и четворице свештеника, адвокат Сава Костић је изјавио да је судија Игор Ђуричковић, прихватањем његовог предлога за одлагање главног претреса, због новонастале епидемиолошке ситуације у Црној Гори, донео исправну одлуку. „Ја сам истакао тај предлог, указујући на то да је у судници присутан велики број окривљених, нас бранилаца, новинара, велики је број лица која су окупљена испред суда, као и полицајаца који морају бити приправни, тако да је судија имао разумијевања и прихватио све што сам истакао. Одложио је главни претрес за 4. септембар у 9 часова до када ће се, вјероватно, побољшати ова ситуација“. „Вјерујем да би судија и без мог предлога донио такву одлуку, јер јуче је предсједница Врховног суда Црне Горе Весна Меденица предсједницима судова упутила допис због погоршања епидемиолошке ситуације тако да је судија имао разумијевања и донио очекивану одлуку, како се не би десила ситуација да се створи неки кластер овдје, у суду и код великог броја људи, који су дошли самоиницијативно да подрже и испрате читав овај догађај. Али, вирус не бира, тако да се овим одлагањем неће ништа изгубити, само се може добити, а то је да се смањи број потенцијално заражених“, навео је Костић. Испред никшићког Основног суда, у знак подршке епископу Јоаникију и свештенству, сабрао се многобрноји народа Окупљени су срдачним аплаузом поздрављали Владике и свештенике, узвикујући: Не дамо светиње! Не дамо Владику! Не дамо свештенике! Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У навечерје празника светих мученика и чудотвораца Козме и Дамјана, 13. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је прво издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост прве емисије био је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски Г. Херувим, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Владика Херувим се на почетку разговора присетио лепих успомена из свештене обитељи манастира Крка и богословије која се налази у оквиру ове велике светиње, указујући да се истинска наука и васпитање налазе у богослужењу Цркве које врхуни у Литургији. У наставку Епископ осечкопољски и барањски је говорио о историјату и значају поверене му епархије уз посебно истицање верске наставе која веома успешно врши свој задатак приводећи младе и богочежњиве душе Христу. Епископ Херувим је у другом делу разговора упутио пастирске поуке у погледу превазилажења искушења која су присутна и која се у великој мери одржавају и на живот православних хришћана. Поред преосвећеног Владике Херувима гост овог издања емисије "Живе речи" био је протопрезвитер Дејан Крстић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу, који је на почетку прочитао акатист Светој и богоносној Ксенији Петроградској. Благодарећи групи "Нектарија" из Ваљева, програм је употпуњен са неколико пригодних композиција у извођењу презвитера Николе Петровића и његове супруге Дајане. Извор: Живе речи

“Ми смо за то да се поштују највиши правни акти једне земље, а то је Устав. Ако си прогласио да је крај епидемије и ако си прогласио, како су то наши стари причали, прађедови и чукунђедови, корона фри зону, а нијеси прогласио ванредно стање, нема основа да се прописује до 200 људи. Или је зараза па да сједимо кући и нема јавних окупљања, или нема заразе па има јавних окупљања. Мјера од 200 људи је прекршена гдје год врат окренеш. Нема мјеста, институције, гдје та мјера већ није прекршена, тако да ми просто нећемо да се одвајамо од другог народа”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, синоћ у Никшићу на предавању “Литије-пут спасења”, које је организовало Друштво црногорско–руског пријатељства, преносе Вијести. Говорећи о литијама он је казао да су оне поново покренуте из простог разлога што се ситуација није промијенила од 13. марта када је Влада изнијела став да су “приговори и аргументи експертског тима МЦП-а стручни и на мјесту и да ће они то да размотре детаљно и пажљиво”. Иако је, како је казао, “Бог уредио да су имали довољно времена да проуче њихове приговоре, то се није догодило”. “Ово није прича ни о Србима, ни о Црногорцима, ово је прича о неправди и отимачини. Зато идемо у ове литије јер се ништа није мрднуло. Неки се праве луди, неки заборавни, да смо имали некакве договоре и разговоре. Наше су литије час демократије. Њих су похвалиле све амбасаде, све међународне организације, чак и они који доказано нам добро не мисле. Све смо испите положили, све смо мине заобишли и сад не би смјело да се деси да у недјељу, када се крене у литију, да подлегнемо икаквој провокацији. Ми смо Божији квасац који расте. Борећи се против те неправде ми се не боримо против Црне Горе, што нам кажу, него хоћемо бољу државу, са јасним темељима, са бољим законима”, казао је ректор Цетињске богословије. Казао је да је Црна Гора први катастар добила 1954. године и то “не на основу снимака, него на ријеч”, да је осам година касније урађен катастар на основу авио снимака и да је до 2000. године постојао само посједовни, али не и својински катастар. “Прије неки дан предсједник је рекао да ће да суспендују закон док се не донесе одлука у Уставном суду, а ако треба чак и до Стразбура. Што кажу, таман уз гусле да испјеваш како је то лијепо речено”, казао је свештеник Перовић и навео који су то проблеми због којих не могу да прихвате поменути предлог. Суспензија, како је истакао, у законском систему Црне Горе не постоји нити ико може да је обећа јер се на часну ријеч можда могло 1954, али не и 2020. “Сада нијесмо у 1954. Већ је ријеч отањала многих тако да се нећемо спуштати ни на чију часну ријеч, када су ове ствари у питању”, поручио је протојерј-ставрофор Гојко Перовић. Питао је какве везе премијер и предсједник имају са Уставним судом у нормалној земљи гдје су судска, извршна и законодавна власт одвојене и додао да Уставни суд, који је у в.д. стању и нема предсједника, може да почне да се бави неким послом када хоће, као и да никада не мора да заврши започети посао, док суд у Стразбуру суди само кад почне закон да се примјењује. “Нуде суспензију закона до одлуке суда који дјелује само ако закон ради. Па зар стварно мисле да смо толико луди? Знам да мисле да смо лудачки покрет, али да смо толико луди да нам у једну реченицу споје три-четири немогуће ствари. Још јуче предсједник каже – ми им нудили но они неће. Зауставићемо се онда када се у Скупштини изгласа нови закон, без овога чуда. Ми можемо овако годинама”, казао је прота, преносе Вијести. Према његовим ријечима не боли их што неко крши каноне, нити предсједник мора бити крштен и мора поштовати каноне, али мора поштовати Устав Црне Горе. А Устав каже, нагласио је, да не може предсједник правити цркву. “А он навалио и још се онако избечио пут нас. Овдје у Никшићу је то рекао и то не могу да заборавим, то ће ми одзвањати чини ми се док сам жив или док он не прође: ‘направићемо ми нашу цркву свиђело се то коме или не’. Е па не можеш тако радити ни један посао, а не тај за који нијеси способан”, поручио је и додао да је Црна Гора секуларна држава, како пише у Уставу, па нити политичар може да уређује цркву, нити поп да уређује Владу. Осврнуо се и на изјаву митрополита Амфилохија који је позвао народ да не гласа “безбожну власт која би отимала светиње”, као и на критике да се црква бави изборима и политиком. “Донијели су закон да би од цркве, која у свим друштвима има слободу дјеловања, направили државну институцију која би била као музеј, министарство вјера. Ваљда у томе виде срећу и будућност овога друштва. Ми као црква нећемо да улазимо у изборну тематику, али после чињенице да предсједник прави цркву, после чињенице да су донијели закон да би се цркви ‘завртале’ уши и да би се цркви наређивало, имамо потпуно право да кажемо, да поручимо народу, ако буде тих избора, ми у то не улазимо, помиње се неки бојкот то нека политичари виде, то није наша тема, али први избори који буду, сад или за десет година – немојте ове који овакве законе доносе, немојте за њих гласати”, поручио је ректор Цетињске богословије СПЦ је и твоја кућа Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је одговарајући на питања објаснио своју недавну изјаву која се ових дана појавила на појединим порталима да “Српска православна црква није најпримјеренији назив за једну православну цркву, као што није ни руска, ни бугарска”. Како је казао на трибини на којој се причало о разним темама, одговарајући на једно питање везано за назив цркве, поменуто је и то питање о коме се говорило “језиком теологије, а не литија”. “Рекао сам да је проблем са националним именима. Нијесам мислио да је никакав проблем са именом Српске православне цркве. Сматрам умјесним све оне примједбе које кажу да данас у Црној Гори није ни мјесто ни вријеме да причамо о проблему националних назива. Не мислим да је то забрањена тема, него тренутно је црква на антиуставном и непристојном удару државе. Српски народ и српско име је на удару школа, медија, идеологија. Када то ријешимо и када напад на српско име и Српску цркву престане, онда можемо на неком столу причати о универзалним проблемима православља, међу којима јесте и тај проблем националних подјела”, појаснио је свештеник Перовић. “Како да се СПЦ, као једина канонска црква, одбрани од овога напада државе који је неуставан. Треба сваком грађанину Црне Горе који је вјерник, православац, а каже да није Србин, рећи – СПЦ је и твоја кућа. А он каже, како ћу ја кад је српска. Па треба ли ја у Црногорско народно позориште ако има нека добра представа, да не идем ако сам рецимо Србин, или у Црногорску академију наука. Име наше државе је Црна Гора. Не ни Србија, ни Република Српска. Доста грађана је то схватило као своје национално име. Значи ли то да ако нам се држава зове Црна Гора сви морамо бити Црногорци по нацији. Име Црне Горе не обавезује никога. Тако ни име СПЦ не обавезује ко неће да буде Србин, већ обавезује да учествујеш у богослужењима по црквеним канонима”, казао је отац Гојко. Подсјетио је и на резултате последњег пописа у Црној Гори гдје се 45 одсто становништва изјаснило да су Црногорци, 29 одсто да су Срби, нешто мање од 43 одсто говори српским језиком, а црногорским скоро 37 одсто. “Ко не зна, ко дође са стране и погледа те спискове рећи ће да Црногорци говоре српским, а Срби црногорским језиком. За мене, Гојка Перовића, свештеника СПЦ-а, Србина и Црногорца истовремено, јер ја то не умијем одвојити, све да ме неко наћера и силне паре да, ја то не знам одвојити, то је све спојено, онако како ја знам”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом Архијерејском Литургијом, ломљењем славског колача и свечаним програмом, храм Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, који је метох Пивског манастира, а подугнут је у спомен на невино пострадале пивске мученике током Другог свјетског рата, свечано је прославио, у недјељу 7. јуна 2020. празник Силаска Светог Духа на апостоле и своју храмовну славу. Звучни запис беседе Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, а саслуживало му је свештенство и монаштво Епархије, уз молитвено учешће вјерног народа. Велики празник Цркве Божје – Тројчиндан, Силазак Светог Духа у виду огњених језика на апостоле и Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, славу храма ријечима архипастирске бесједе честитао је Епископ Јоаникије. Казао је да на овај свети дан вршимо и спомен Светих новомученика Пивских, прослављајући их као Свете. „Ево великог и дивног празника, ево мјеста гдје је силом Божјом, Духом Светим, Духом истине и правде, утврђен сабор божански на овом мученичком мјесту. Господ Исус Христос, када је свршио своје дјело спасења, прије него што се вазнио на Небо, рекао је својим ученицима, Светим апостолима, да сједе привремено у Јерусалиму, да се моле Богу и не разилазе док се не обуку у силу са висине“. „Обећао им је да ће ниспослати божанског свог Духа, Духа истине, правде, љубави, доброте, милосрђа и свих других Божјих дарова на своје Свете ученике и апостоле. У недељни дан, приликом молитве, чуо се тајанствени вјетар за који нијесу могли да закључе одакле долази, а онда је Господ ниспослао огњене језике, то јесте силу Светог Духа, која се видљиво показала и прожела умове и срца Светих апостола“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је нама нејасно и чудно како су се ти неучени, непросвећени људи, слушајући само ријеч Божју и идући за Христом, примајући Његове дарове, оспособили да буду апостоли цијеле васељене. „Раније су пророци Божји примали Духа Светог, али у мањој мјери и могли су, донекле, да исправљају народ израиљски благодаћу коју су добијали, а Свети апостоли су просвећивали, не само један народ него многе народе. Апостоли који су раније, на Велики петак показали слабост, па се разбјежали када су Христа ухватили, у оном моменту када их је Господ оснажио и оспособио силом свог Светог Духа, постали су неустрашиви и проповједали свету вјеру православну свима, многе тешкоће претрпјели и на крају сви су своју вјеру крвљу запечатили, оспособили и своје ученике који су наставили њихово дјело“, подсјетио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Истакао је да Господ држи своју Цркву, до данас, укрепљује је благодаћу Пресветог Духа, оснажује је, сабира. Када год се сабирамо у светињама, ми се наслађујемо једним Духом, Божјом истином, милошћу укрепљујемо, имамо једно осјећање, праву, истинску заједницу. „Данас, на овом светом мученичком мјесту, на мјесту пивске Голготе, овом малом Јасеновцу, сабрани исповједамо своју вјеру и молимо се, заједно са Светим анђелима, са Светим апостолима, са Светим мученицима, а међу њима и са новопросијавшим мученицима Пивским, које је Црква Божја препознала као Свете, са оном дјецом, са свим невиним жртвама, са дјевојкама које су у огањ скакале да би своју част, вјеру и образ сачувале“, рекао је Владика Јоаникије. Додао је да су се сви они прославили одмах пред лицем Божјим, а нама је требало доста времена да препознамо њихову светост и да се око њихове жртве саберемо. „Зато смо градили овај храм, ово мјесто уређивали и сабирамо се сваке године, не само за славу овог светог храма и на дан помена мученика Пивских, него и у друге дане. Ово је мјесто свето, ово је мјесто поклоњења, ово је освећено мјесто крвљу мученика. Овдје увијек треба доћи, помолити се Богу за опроштај својих гријехова, за напредак својих домова, за напредак свог потомства“. „Свети мученици ће узнијети наше молитве пред Престо Божји, јер они имају ту слободу да нам помажу, да нас укрепљују, да нас снаже и дају снаге да никад не посустанемо у овом свијету, све док дишемо да своју вјеру исповједамо како ваља“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Благосиљан је и преломљен славски колач. Домаћин овогодишњег славља био је Костадин Пејовић. Дио славског колача и обавезу за наредну годину преузео је Желимир Гломазић. Потом је одржан пригодан културно-духовни програм у којем су учествовали: пјесник Ранко Мићановић, народни гуслар Станко Кнежевић, Татјана Вуковић, Марина и Ивана Кнежевић. Сабрање је, по традицији, поздравио и представник страдалне Велике, Гојко Кнежевић. Свети Архијерејски Сабор СПЦ канонизовао је 24. маја 2017. жртве нацистичког злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. нацистичкa Принц Еуген дивизија, заједно са муслиманским усташама из СС Ханџар дивизије, побила око 1290 Пивљана, међу којима 549 дјеце и омладине до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Братство Благојевића је тог дана изгубило 220 чланова. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. У њима је 2004. године подигнута црква посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља, који се прославља 7. јуна. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

У продукцији КУД "Батајница" из Србије и СКУД "Опленац" из Канаде, настао је потпуно јединствен музички поздрав током трајања ванредне ситуације у целом свету. Под паролом "Снагом српске традиције, заједно", уметнички руководиоци, кореографи, свирачи, певачи и играчи - фоклораши Културно-уметничких друштава из 18 земаља света извели су на посебан начин песму "Ово је Србија" аутора Николе Грбића. Уз пратњу оркестара из Батајнице и Канаде, ову предивну песму отпевали су чланови 41 певачке групе српских друштава из целог света! Благодарећи г. Милошу Мутапчићу и целој екипи која је радила овај спот, а која је поименце наведена у наставку, на крају ове вести можете погледати како то и изгледа: Аутор песме: Никола Грбић Грба Музички аранжман: Милош Мутапчић Редитељ: Милош Мутапчић Извршни продуцент: Милан Мутапчић и Саша Богуновић Монтажер: Милош Мутапчић Графички дизајнер: Бојан Адамовић и Емилија Ђуричић Дизајн и микс звука: Милош Мутапчић Асистент продукције: Николина Деспот и Дарко Батак ЗЕМЉЕ УЧЕСНИКА: 1. СРБИЈА 2. АМЕРИКА 3. АУСТРАЛИЈА 4. АУСТРИЈА 5. ЕНГЛЕСКА 6. ФРАНЦУСКА 7. ГРЧКА 8. ИТАЛИЈА 9. КАНАДА 10. КИНА 11. МАЂАРСКА 12. НЕМАЧКА 13. РЕПУБЛИКА СРПСКА 14. РУМУНИЈА 15. СЛОВЕНИЈА 16. ШВАЈЦАРСКА 17. ШВЕДСКА 18. ЦРНА ГОРА АНСАМБЛИ УЧЕСНИКА: ОРКЕСТРИ 1. КУД ,,Батајница” – Батајница 2. СКУД ,,Опленац” – Торонто ПЕВАЧКЕ ГРУПЕ 1. КУД ,,Батајница” – Батајница 2. СКУД ,,Опленац” – Торонто 3. Ансамбл ,,КОЛО” – Београд 4. Ансамбл ,,ВЕНАЦ” – Грачаница 5. ЦТКУ ,,Коста Абрашевић” – Бачка Паланка 6. ФА ,,Карановац” – Краљево 7. ЦНТК Абрашевић – Крагујевац 8. КУД ,,Јелече” 9. КУД ГИК ,,Банат – Пионир” – Зрењанин 10. ФА ,,Свети Ђорђе” – Београд 11. КУД ,,Светозар Марковић” – Нови Сад 12. СКЦ ,,Вук С. Караџић” – Бачка Топола 13. КУД ,,Бор” - Бор 14. КУД ,,Абрашевић” – Панчево 15. КУД ,,Ђока Павловић” – Београд 16. ГКУД ,,Раванград” – Сомбор 17. КУД ,,Братство” - Суботица 18. Ансамбл ,,Дукати и Бисери” – Чикаго 19. СФДЕ ,,Шумадија” – Милвоки 20. СЦ ,,Бонириг” – Сиднеј 21. ,,Балкан Етно Оркестар” – Сиднеј 22. ФГ ,,Опленац” – Аделајд 23. СКЦ ,,Стеван Мокрањац” – Беч 24. КСД ,,Бамби – Беч 25. ФГ ,,Равна Гора” – Бирмингем 26. СКУД ,,Абрашевић” – Париз 27. КУД ,,Бисери” – Дранси 28. СКУД ,,Понтес Мостови” – Трст 29. СФЕ ,,Коло” – Хамилтон 30. ССФ ,,Слога” – Стони Крик 31. СКУД ,,Табан” – Будимпешта 32. СКСК ,,Слога” – Штутгарт 33. Српски центар – Штутгарт 34. КУД ,,Коловит” – Градишка 35. АНИП ,,Веселин Маслеша” – Бања Лука 36. АКУД ,,Младост” – Темишвар 37. КПСХД ,,Вук С. Караџић” – Радовљица 38. СКУД ,,Видовдан” – Љубљана 39. АНИ ,,Абрашевић” – Цирих 40. КУД ,,Доброслав Радовановић – Кикац” – Базел 41. СДИОУ ,,Никола Тесла” – Стокхолм СПЕЦИЈАЛНА ЗАХВАЛНОСТ: Никола Грбић Грба Свим учесницима пројекта ПРОДУКЦИЈА КУД ,,Батајница" - Србија СКУД ,,Опленац" - Канада Извор: Инфо-служба СПЦ

Након повратка литије испред Храма Светог Василија Острошког, Митрополит Амфилохије је поздравио вјерни народ архипастирским словом. Поздравивши све најрадоснијим васкршњим поздравом, Митрополит је нагласио да ово није литија ниједног појединачног епископа, као ни неке групе људи, већ да је ово литије Светог Василија. “Планирали смо да због околности, ове године литија буде овдје у Храму или око Храма, а да велика литија буде идуће године, за 350 година од упокојења Светог Василија. Међутим, морам да вам кажем да, видјевши вас сабране овдје, ми нијесмо могли да се одрекнемо народа световасилијевског”, рекао је Митрополит и додао да они који прописују здравствене мјере морају да схвате да Свети Василије већ 350 година исцјељује од свих вируса, укључујући и вирус братомржње и вирус безбожништва. Такође је додао да је највећи вирус онај вирус мржње који је завладао међу европским народима, вирус наци-фашизма, комунизма, онај вирус који је загадио и ове наше просторе, те се зато Свети Василије непрекидно бори и против ових “вируса”. “Ко чита његово житије, видјеће да су и ондашњи кнежеви (Кнез Радич), отимали земљу манастирску, коју је Свети Василије са својим монасима муком обрађивао”, подсјетио је Митрополит, такође рекавши да је тај кнез лоше прошао тако што је изгубио породицу, након чега је тражио опроштај од Светог Василија, а светац му је опростио благословивши га новим породом. “И ови данашњи кнезови мисле да су вјечни и непролазни, па због свог властољубља и сластољубља устају и против Цркве Божије и против световасилијевских сабрања”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство је такође поменуо свијетле примјере из полиције и војске Црне Горе, који нису хтјели и могли да буду против своје Цркве и против литија световасилијевских. Посебно је, осим Шћепановића, истакао припадника војске, господина Мрваљевића, који је такође и чтец у Храму Светог Василија. “Каква је то војска која ратује против Светог Василија Острошког? Таква војска у Црној Гори никада није постојала ни у једном времену”, нагласио је Митрополит и додао да се свака војска кроз историју трудила да одбрани и сачува ћивоте Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. “Надам се у Бога да ће се и ове наше власти и ова војска наших власти, вратити сами себи и Светом Василију Острошком”, рекао је и додао да су полицајци који су били на дужности ових дана, долазили након радног времена по благослов и опроштај јер су радили оно што им је наређено. Митрополит је још једном нагласио да је овогодишња литија усмјерена против овог вируса који хара свијетом, али и против свих вируса. “Ми смо народни епископи и народни свештеници и не можемо да будемо против народа, морамо бити са народом јер то нам је заповијест Божија, а и заповијест светих Божијих људи”, рекао је Митрополит, објашњавајући зашто је клир прихватио литију кроз град Никшић ове године. “Народ у Црној Гори био је престрављен”, подсјетио се Владика времена комунизма и свог последњег часа вјеронауке на коме је рецитиовао пјесму”Ми знамо судбу”, Алексе Шантића. Поручио је да је безумље градити будућност Црне Горе на диобама и на безбожној науци као што је марксизам. “Оно што је саграђено овдје, саграђено је на овим световасилијевским литијама, на овим сабрањима љубави према Богу и љубави људи једних према другима, то је било и биће и убудуће”, рекао је Митрополит и додао да ова сабрања лијече подјеле и обнављају дух богољубља и братољубља у срцима људи, а то је основа и оно на чему је саграђено све што је часно и честито у читавом свијету. Владика је још једном најавио велику световасилијевску литију која ће се догодити следеће године и додао: “Тада неће бити овог вируса, а нема га више ни сада, Свети Василије га је већ исцијелио.” Осврнуо се и на признање тзв државе Косово од стране црногорске власти, мимо воље народа, као један од продуката “вируса” братомржње и богомржње. “Овај народ се ослободио од робовања, васкрсао је, и ово што се догађа, сви треба да знају да је из душе народа, и нико не може да управља и диригује оним што се пробудило у души народа”, рекао је Митрополит. Такође је најавио обнову манастира Светог Димитрија испод старог Оногошта, у коме је живио Свети Василије, а прије њега Свети Исаија од Оногошта. Христос васкрсе! Радуј се Василије Свети, похвало рода нашега! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Томину недјељу Свету архијерејску литургију на темељима ранохришћанског храма на древној Дукљи код Подгорице. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да су у апостолско доба страдали хришћани и да су биле затворене двери када су се били сабрали ученици Христови од страха Јудејаца. “И ево, те затворене двери и данас се догађају, и у наше вријеме после толико вјекова, од страха модерних Јудејаца. Међутим, Господ се и тада појавио, и данас се јавља Господ. Присутан је овдје са нама и међу нама. Господ се појавио кроз затворена врата и поздравио ученике своје поздравом којим се и ми поздрављамо на овој Светој служби: Мир вам”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тај мир свједочи Црква Божја кроз вјекове, призивајући све људе и све земаљске народе на мир у Христу Богу. “И на помирење, на узајамну заједницу, на љубав према живоме Богу и на љубав једних према другима”, нагласио је Владика. Казао је да је након што је Господ поздравио тим поздравом своје ученике, апостол Тома провјерио ране Христове.. “И онда је завапио: Господ мој и Бог мој! Признао га је као Бога и Спаситеља, као Сина Божијега. А Господ му је рекао: Повјеровао си зато што си видио и опипао. Блажени су они који не видјеше, а повјероваше. И такви су хришћани двије хиљаде година блажени – који вјерују у живога Господа, иако немају прилике, пошто се Господ вазнио на небеса, да опипају ране Његове”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је говорио и о корона вирусу као освети природе због човјековог насиља над њом. “То се догађа због тога што човјек своју људску природу не употребљава на начин како је то Бог благословио. А Бог је благословио првога човјека и прву жену ријечима: Рађајте се и множите се и напуните земљу. То је благослов да се напуни земља новим покољењима. А они који су скренули са тога Божјега пута, они данас, намјесто да рађају, стварају бракове који су лажни бракови, који су поклоњење људским страстима и људским немоћима које израбљују и уништавају људску природу”, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да се у исто вријеме озакоњује и убијање дјеце у материнским утробама. “И то постају закони те модерне Европе која тиме постаје нова Содома и Гомора. А од Содоме и Гоморе на крају је остало Мртво море, у коме од тада до данас нема никаквог живота. То је, дакле, пут Содоме и Гоморе, пут смрти, пут ништавила, обоготворења смрти и онога што је пролазно, поклоњења демонским силама и одрицања од Божјега пута, одрицања од истинске употребе творевине коју нам је Бог дао и од истинске употребе људске природе на начин како је то Бог благословио”, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије осврнуо се на крају на чињеницу да је из познатих разлога данас би мали број сабраних на овом светом мјесту. “И поред тога, овдје је данас велики сабор, јер су сабрани владари који су овдје владали, на челу са Светим Јованом Владимиром, и сви они који су градили ову светињу, обнављали је, у њој се крштавали. Присутни су, јер је присутан сам Господ Бог наш који и све њих чини присутним. Сви они се радују што и ми настављамо ово свето дјело“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска