Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'црквена'.
Found 41 results
-
Подне је, испред улаза у зграду у Француској 31 тискају се људи. Гладни су... На овој адреси налази се Верско добротворно старатељство Архиепископије београско карловачке Српске православне цркве, кућа која гладнима даје хлеб, тај минимум потребан за биолошки опстанак. Било би неправедно да утисак о овој великој кући остане само на призору тог дугог реда нестрпљивих Београђана, који скреће пажњу сваког радног дана у подне... Ми смо закуцали на врата пре него што су најсиромашнији гладни људи закорачили на праг трпезарије. Ушли смо у прелепу башту, трпезу на отвореном, која нимало не личи на неку социјалну установу, већ на праву библијску причу о доброчинству. На зидовима су уметничка дела, мурали инспирисани православљем, који топло оплемењују простор. Оброк се овде сервира с љубављу, а осмех - то није само гест добре воље. Без осмеха и лепе речи ова Црквена кухиња не би ни могла да ради, јер њу не покреће општина, министарство, нити каква социјална служба по некој службеној дужности, ова кухиња куца у ритму срца волонтера. Наравно, средства су следећа ставка од које зависи квалитет рада Верског добротворног старатељства и апел за све да помогну увек мора да се чује. Врата су се отворила, столови су спремни, тањири и есцајг ускоро ће почети да звече под жустрим покретима руку гладних. На менију је строго посна храна, а обед почиње молитвом. Није важно да ли су људи који су дошли верујући ни које су вере и националности. Једини услов за њих је да имају потребу за храном. "Трудимо се да сваког прихватимо онаквог какав јесте, то је здрав темељ за све што можемо да пружимо даље. Једини услов за људе да дођу у нашу кухињу је да су гладни. Неко је услужен не зато шмо смо ми добри, него зато што нас Јеванђеље учи томе и зато што нас Христос позива на љубав. То је чиста љубав преточена у дела", испричао нам је отац Бранислав Јоцић из Верског добротворног старатељства. И ушли су, једни за другима. Неки помало нестрпљиви и љуткасти, други насмејани и шаљиви, један је носио хармонику, један гитару. Неко је ту и први пут. Неко је галамио, а неко само ћутао. Чак 2.000 оброка припреми дневно Црквена народна кухиња Верског добротворног старатељства. Око 300 оброка сервира се у трпезарији, углавном бескућницима, док се остатак дели на још четри пункта у граду углавном породицама које немају могућности да сами себи обезбеде ручак и хлеб. Прича о кухињи има и своју другу страну - волонтере. Без њих, ма колико да је новца на располагању, ништа не би имало смисла. Они шире причу о важности помоћи другоме, потребама за намирницама и средствима без којих кухиња не би могла да ради, али и мисионаре о важности љубави, помоћи и заједништва. Сви они су једна велика породица. "Волонтирам овде од марта месеца прошле године. Дивно је, лепо, пријатно, навикла сам се. Ја сам кренула из кухиње, сад сам изашла међу људе у трпезарију, мислим да ми је овде најпријатније. Људима је, осим хране, најпотребнији осмех и љубав. Љубав је данас много скупа и мислим да смо остали без љубави или смо је сакрили у неки ћошак, али надам се да љубав можемо да пружимо бар на овакав начин", испричала нам је једна волонтерка и додала да јој физички овај посао није напоран. Радо ће се прошетати и поразговарати с људима којима је сервирала оброк, прича нам, што је и учинила. "Временом су људи препознали овај простор као место где могу најнепосредније да чине добра дела и да се осећају корисним. Многи су се везали, постали су део породице, међусобно се упознају и здружили су се", казао нам је отац Бранислав. Осим људи који шире вести о потреби да се другима помогне, Верско добротворно старатељство до верника покушава да допре и преко универзитета, црквеног радија, друштвених мрежа.... На питање колико оваква мисија стварно значи корисницима, отац Бранислав дао нам је скроман одговор - некима би било теже. А било би две хиљаде гладних уста. Наравно, постоји и опција народних кухиња Црвеног крста, али су капацитети друштвених институција увек ограничени. С тим у вези, оваква једна кухиња за сиромашне је права благодат. Али, то није само кухиња. Постоји правно саветовалиште, помоћ вишедетним породицама, Црквени дом здравља и лекарска подршка, кућа Земља живих у којој се лече оболеи од болести зависности, организују се милосрдне посете институцијама социјалне заштите, где је некада највреднија помоћ само искрени разговор. Постоји и веома тражена психотерапијска помоћ, где стручњаци, лекари и психолози, пружају помоћ, али у складу са свим оним што нас учи и теологија. "Ми покривамо оно што званичне институције или систем не препознаје или нема капацитета да то покрије, ми имамо ту слободу да се не држимо слепо статута, него да се прилагођавамо потреби, да реагујемо и по хитном поступку", испричао је наш саговорник. Оно што је кључно у целој овој причи јесте, ипак, вера. Тачније, црква. Још прецизније - литургија, као место сабирања, молитве и скупа који цркву твори као заједницу. Литургија је чин из ког доброчинство произлази, мотив и "мотор" свега онога што следи после молитве. Литургија сабира волонтере, који се потом друже и чине заједницу, а онда и договарају како да помогну другима. "Литургија је сабирно сочиво цркве. То је место где се црква рађа и извире, то је сабрање на молитви. Чим се заврши та молитва ми већ размишљамо о томе како да оно што смо примили од Бога, а то су дарови љубави и милосрђа можемо да умножимо у овом свету. Откад постоји црква постоји милосрђе, од апостолских времена до данас. Тако исто и конкретно што се тиче српске цркве, од светог Саве су се оснивале болнице, сиротишта, прихватилишта, никад то није престајало да постоји осим у периоду кад је црква била на рубу егзистенције или је била прогањана или јој је било забрањивано у већој мери да се то ради. Ми смо пре Другог светског рата имали сиротишта и прихватилишта за децу, много бисмо волели да нам се то поново врати", испричао је отац Бранислав. Криза деведесетих година и разарајући ратови као звоно за узбуну подигли су свест у народу да је потребна непосредна помоћ, из руке у руку. "Верско добротворно старатељство у обновљеној форми наставља да постоји од 1996. године, а како се економске и могућности људства увећавају, ми ширимо и нашу делатност", казао је наш саговорник и подсетио на народне кухиње на Космету, у Црној Гори, Републици Српској. Оно што је посебно важно да се истакне је и помоћ породицама са четворо и више деце, које су поприлично "невидљиве" у друштву, а којима Верско добротворно старатељство помаже у храни, одећи, обући, пробору за школу и бесплатним летовањима. Како да постанете добротвор? Све информације о томе како можете да помогнете Верском добротворном старатељству можете погледати на њиховој интернет презентацији. Веома је важно да знате да на једноставан начин, једном СМС поруком можете да допринесете да сутра неко има бесплатан оброк, негу или преглед. Постоје следеће СМС опције:Нахрани гладног - пошаљи 200 на 2844 Буди месечни добротвор - пошаљи 500 на 2844 Можете да постанете и волинтер или да уплатите новац путем рачуна или у просторијама ВДС у Француској улици 31. Можете даривати и робну, као и донацију у храни. https://www.telegraf.rs/vesti/beograd/4088380-ruka-pruzena-ljubav-na-prvom-mestu-crkvena-kuhinja-hrani-gladne-beogradjane-ali-to-nije-jedina-podrska-vds
-
"СЛОВО" - Нова црквена књижара у центру града
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Викарни Владика новобрдски Иларион је 11. марта 2025. године у центру Београда, у улици Ђуре Јакшића број 4, пренео благослов Патријарха српског Порфирија и освештао „Слово“ - новоотворену књижару СПЦ. У „Слову“ се читаоцима нуде пробрани наслови духовне и богословске литературе, иконе, тамјан и разни украси, уз манастирске производе у пригодном кафеу. Књижара „Слово“, улица Ђуре Јакшића број 4. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46163 -
У понедељак, 1/14. септембра 2020. године, наша света Црква молитвено празнује почетак Црквене нове године – Начало индикта. У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527-565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117-138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита. Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18-19). Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина. Извор: Епархија бачка
-
- Сви су већ разумели да је та обредна побожност празна ствар ако је формалност. Али како та три озлоглашена канона пред Причешће и све остало испунити смислом да заиста пожелиш да дођеш у цркву и да се у њој радујеш? - Мислим да читање канона пре Причешћа уопште не одговара свима. На пример, не читам их увек. Осим тога, не постоји строги рецепт за све мирјане да читају три канона. Ово је монашко правило. А пошто ми немамо Ватикан, нема докумената који су опште обавезујући за све, нема те традиције... И људима је потребно да разјаснимо да није потребно преузимати осећање кривице јер нису испоштовали каноне, и све остале бескрајне међукарике које су добре и помажу у припреми за литургију. Тешко је читати акатист... – Рећи ће неко, напротив, за славу Божију се трудио. - Да, овде је опет питање у значењима која ми сами дсајемо. Ако сте радили на славу Божију најбоље што сте могли, Господ ће то прихватити. Верујем да понекад човек, силујући саму себе, то не чини узалуд и то није апсурдно. Али апсурд не треба подржавати. - Људи често говоре: „Зар не можемо да принесемо малу жртву Богу?“ Зашто свој однос са Богом описујемо као „жртву“? Када то чујете, то покреће одбрамбену реакцију. - То су потешкоће превођења. За савремене урбане православце, реч „жртва“ је обележена негативним значењима: не смемо се жртвовати, морамо да живимо за себе, о томе говори читава наша грађанска култура. Не треба да се спутавамо ни у чему, треба да дозволимо себи да сањамо, постављамо високе циљеве и тако даље. Али средњовековна култура, у којој је хришћанство сазрело, доживљавала је то као жртву, као племенити импулс. Има доста истине у овоме и за модерног православног буржуја понекад је корисно да се причести овом истином. Понекад морамо да жртвујемо и удобност, и време, и неке околности у којима нарушавамо себе. Неће све у нашем животу бити удобно, и не треба. У цркви, како год се тамо сместили, и даље ће понекад бити непријатно. Са свештеником, ма колико био изванредан исповедник, с времена на време ће бити непријатно. Тако живот функционише. – Рекли сте да данас настаје нови стил верског живота, назван „побожност слободе“. Објасните шта мислите под овим концептом? „Мислим да је побожност слободе само идеал. Ову категорију за себе лично сматрам синонимом за идеју стваралачке побожности оца Сергија Булгакова. Односно тај креативни рад, који хришћанин себи мора дозволити у потрази за сопственим искључивим стилом духовног живота. Много је лакше размишљати о духовном животу као о скупу правила која су универзално обавезујућа за све и која свима одговарају. Али није. Зато је отац Сергије рекао да треба себи дозволити стваралачки импулс, да се према свом духовном животу односите као према задатку уметника. Чини ми се да је ово плодна идеја коју савремени теолози и просто мислећи, читајући људи треба да схвате озбиљно и да себи дозволе ову стваралачку смелост у побожности. Знаш, када човек створи слику, напише причу - он је у креативној потрази, нико га због тога не грди. Али чим покушате да у свом духовном животу схватите како живи ваше тело, како треба да пости, који је ритам молитве, на пример, за вас прихватљив, то изазива страх, који, иначе, разумем, јер за почетника, Наравно, треба ићи провереним, утабаним стазама. Даље, када сте већ прошли овај период, треба да дозволите себи да трагате за собом, не плашећи се грешака и руководећи се Јеванђељем и богатим наслеђем које је остало из црквене историје. - Постоји мишљење да Црква не воли свештенике који размишљају. Шта је са вашим запажањима? Мислим да је то нека врста стереотипа. Заиста, ако изнесете своје мишљење и оно се не поклапа са мишљењем, на пример, епископа, онда ће пре или касније доћи до сукоба. Али ова ситуација ми је јасна изнутра, јер сам и сам тако незгодан за своје епископе. А да сам ја сам газда, био бих још строжи према себи. Јер морамо схватити да је дисциплина у Цркви неопходна ствар. Имати хијерархију је универзалан начин да се минимизира број сукоба, то важи свуда, не само у људској заједници. Питање није ово, већ да је потребно тражити исправан тон расправе. Не могу да кажем да се свештеници гасе. Друга ствар је што се и сами свештеници понекад плаше да жртвују своје благостање. Па чак и епископи – али не толико – могу да страдају због својих изјава. Ако останете у границама уљудности, канонског права, нико ти ништа неће. Чак и ако сте пребачени у неку парохију или замољени да пређете у другу епархију, то није критично. Али треба схватити да је неопходно обратити пажњу на слободу мисли свештеника управо зато што је реч свештеника способна да уништи онога ко је чује. Што сам старији, све више схватам колика је одговорност свештеник који говори. - Да ли увек говорите шта мислише? Не, наравно да не, то раде само лудаци! Хвала Богу што нико не чује ваше мисли, јер сте и сами шокирани оним што сте управо помислили или пожелели. Да убијете некога, на пример, зато што вас је наводно увредио... Деликатност, љубазност, такт, треба да буду својствени сваком хришћанину и уопште сваком образованом човеку. Они не дозвољавају да кажемо све што мислимо. Можемо повредити особу. А свештеник има одређену моћ говора, ма колико се томе смејали... Према томе, мислим да деликатност треба да буде у свему. Морате научити да кажете истину исправно. — Понекад постоји осећај да духовник није потпуно искрен са вама и да говори на начин који се чини „тачним“, али не онако како заиста мисли. Шта је скупље - чин свештеника или унутрашња истина? — Мислим да је ово у суштини демагошко питање. Особа можда неће бити искрена са вама, прво, зато што нисте истражитељ а ни његов психијатар. Друго, свака зрела особа увек држи дистанцу. Искреност је велики дар. Ако видите особу која је изузетно искрена према вама, ово је комплимент за вас лично. Мислите да свештеници нису само људи? И они се плаше парохијана. На пример, ја то лично доживљавам, јер знам да ми неки православни хришћани не желе добро, желе да ме искористе, и ја им то не замерам. Али увек постављам неку врсту границе. Понекад се дешава да је човек само лицемер. А да ли мислите да међу свештеницима нема лицемера? Има их доста. То је управо таква болест која погађа активно религиозне људе. Има ли улизица међу свештеницима? Много. Оних који не говоре шта мисле? Доста. Али тако функционише наш свет, јер свештеници нису надљуди отпуштени са Марса, то су само људи код којих се дешавају и кукавичлук, и жеђ за утехом, и праведна сујета, жеља да се угоди шефу . - Један свештеник је једном рекао: „Није тајна, да има доста парохија које не обављају никакав друштвени рад. Шта треба да ради свештеник који заиста жели да приближи људе Богу путем друштвених мрежа или неких догађаја, а за то му претпостављени не дају дозволу?“ „Морате да радите са људима. Власти имају своје задатке, циљеве. Најчешће су и наше владике таоци овог система. Немају прилику да буду очеви, углавном су чиновници и руководиоци. Увек морамо да радимо са људима, јер то што се у парохији не спроводи нека врста друштвеног рада је 90% кривица самих парохијана. Ово су моја запажања. Њима одговара да свештеник остане на свом предвидивом путу - згодан свештеник, згодан храм, и то је све, и не дирај ме више. Некада сам чак и очајавао: „Толико причаш и причаш, покушаваш, гураш, ништа не иде.“ Морамо да дамо људима времена да се нађу како би и они могли да чују себе. Нема потребе да очајавате, морате се припремити за веома дуг процес. Свештеник је личност која се формира деценијама, немогуће га је одгојати у богословији. Добије диплому и - сада је отац. Не, он ће постати свештеник за тридесет година, када буде служио на једном или више места, и сам доживео губитке, сам доживео издаје, прогоне – и од стране епископа и од стране парохијана, и некакве пропусте, тешкоће са својом браћом. Дакле, свештеници само треба да дозволе себи ово дугорочно искуство и да не журе нигде. - Још увек ме прогања ово питање. Замислите: ја сам млад свештеник, желим да водим мисионарски блог или неку врсту филмског клуба за своје парохијане, да разговарам са њима о филмовима и, у вези са тим, о верским питањима. Али владика ми не даје. И шта, морам да чекам тридесет година? — Не, владике не живе дуго, према мојим запажањима. Ово се мења много брже. Епископи нису вечни. Не треба журити. Као прво, збуњује ме што се у последње време појачала агресија на свештенике блогере. Ја то никако не могу да разумем, јер свештеници, који пишу чланке, отварају блогове, заправо то раде мимо целог нашег црквеног система. Изгледају као ексцентрици, руше свој углед, најчешће заврше у оловци владике. Ове људе, напротив, треба некако охрабрити. Али, с друге стране, разумем страхове епископа и декана, јер врло често ово блогерско искуство – посебно младима – толико диже главу да човек почиње да верује у себе, као у звезду, дозвољава себи много. Наравно, много је лакше не подржавати га пастирски и деликатно га прекорети, него га једноставно забранити. То се дешава због наше лењости. Забранили и смирили - нема проблема. Овде обема странама треба много стрпљења и пажње . архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru
-
Неко сваке недеље посећује цркву и савесно чита све молитве, а некоме је довољно да једном месечно прочита „Оче наш“ и присуствује литургији. „Ми смо људи различитих верских дарова и не можемо да живимо по истим правилима“, „У реду је ако не идете у цркву сваке недеље“ — Један читалац нам је написао следећи коментар: „Неће вас православни свештеници либералне светлости учити правом духовном животу...“ Оче Саво, какав је прави духовни живот? А где је критеријум шта је исправно, а шта није? - Очигледно, аутори овог навода покушавају да опишу „буржоаско православље”. И сам сам, на неки начин, њен представник. Ово није проклетство, само одређени стил духовног живота, који има своје границе, плусеве и минусе, укључујући и искушења. Понекад бркамо своје благостање са планом који нам је Господ припремио. Да, Господ је створио човека за радост. Али ако останемо на тако површном нивоу перцепције ове радости као удобности, благостања, онда су наши критичари потпуно у праву. Зато морамо научити да чујемо своје неистомишљенике и разумемо њихову узнемиреност. - Како онда одредити границе између ноншалантности у духовном животу и смисленог приступа и ревности? - Разлика се може пронаћи само искуством, када се годинама спотичете, грешите, али притом останете искрени према себи. Иначе, неразумна ревност може прерасти у догматизам, који нема ништа заједничко са Јеванђељем, а ни са црквеним животом. - Али свако има своју идеју о томе шта је нормално. Како се ово уклапа у црквено устројство? — Да, традиционални људи, такозвани конзервативци, забринути су да се реформе, једном започете, никада неће завршити. Црквено тело је веома суптилан и осетљив организам. Овде треба знати меру и пре него што нешто урадите, размислите како ће то утицати на људе. Можете бити напредни и читати теолошки текст на различитим језицима, одговараће вам. Али шта је са свима осталима? Они нису лењивци, једноставно не могу да читају књиге, на пример, оца Александра Шмемана. Тешке су им, уз сво поштовање према овом аутору. И шта? Хоћемо ли сада бити увредљиво присуство оваквих “незналица” у једној цркви? Не, сви смо ми једна породица. И морате покушати да чујете истину друге особе, и слушајући је, да останемо верни здравом разуму. Пронађите „прикладног“ свештеника и „згодну“ цркву - Али особа која жели да води смислен религиозни живот одједном се суочава са чињеницом да није сваки свештеник спреман да то прихвати. И треба тражити „згодан“ храм и „погодног“ свештеника, где се они слажу са вама. А ако постоји само један храм у граду или селу? Шта ако одеш у храм Богу, а ипак дођеш код свештеника? – Ово је типична изрека присталица „буржоаског православља“ – „тражите згодног свештеника“. Можда имате исповедника на другом крају света, а зваћете га на скајп једном годишње. И ви ћете посетити овај храм, овде ћете се молити, причестити и чак исповедати. Неће бити никакве разлике ако заиста имате духовни живот. - Али видите, главни сукоб пре или касније почива на Причешћу. Једна наша читатељка не може све формално да исповеди, и због тога јој свештеник не дозвољава да оде до Путира. Она пише: „Због тога се дуго нисам причестила. ” Ево, шта да радите? „Па да, то је трагедија... Ако она нема прилику да оде у други храм, то је, наравно, веома тешко. Саосећам, али не знам ни како да помогнем. У граду у коме живим има много храмова. А у нашу манастирску цркву долазе људи из целог града, иако је преко пута потпуно нова црква са дивним свештеницима. Али они долазе код нас. Можда, и зато што не захтевамо лектуру канона. У ствари, никада о томе не питамо. Ово је лична ствар за свакога. А осим тога, ми немамо обавезну исповест пре причешћа. Односно, исповедате се када осетите да постоји потреба за тим. Али таквих храмова је мало. И треба бити свестан да свештеници понекад нису спремни за нове реалности. Морамо тражити неки излаз, мислим да увек постоји. До тачке да идете у други град - можда једном месечно, али то ће бити ваша заједница. - С једне стране, човек жели да га неко води, с друге стране, заиста не воли када га неко контролише, посебно у духовном животу. Али свеједно, у мојој глави постоји стереотип: „А како то да ја не слушам свештеника? Морам да трпим…” – Ово је такође забуна у појмовима „свештеник“ и „исповедник“. Чињеница да не правимо разлику између ове две стварности доводи до разних неспоразума. У том смислу, предање Грчке цркве ми се чини разумљивијим. Не може сваки свештеник да прихвати исповест. И постоји пракса по којој се раздвајају исповест и Причешће. Исповедаш се кад ти треба, то је посебан догађај у твом духовном животу, а људи понекад иду једном годишње или на сваких шест месеци . — Знате ли случајеве када је свештеник злоупотребио своју слободу? Која су искушења и последице? — Да, међу свим људима злоупотреба слободе је класична. Али говорећи о свештеницима, боље је рећи да се ради о злоупотреби одговорности. Јер врло често свештеници мешају своје са туђим. И епископи. И патријарси. Ми смо само људи. Ево имао сам такав случај пред очима. Одличан ученик, одлична особа. Почела је да иде у цркву, отишла на исповест код једног свештеника. И он је толико почео да је продуховљује да је она водила живот готово монахиње: читала је правила, није спавала, јела некакве капљице росе. Била је веома одговорна девојка...И њено здравље је заувек уништено. Избачена је са универзитета и све се завршило у психијатријској болници, из које девојка не може да изађе неколико година. Где је овај отац? Није добио никакву казну. И веома је лоше што у нашој Цркви овај механизам није отклоњен. Кад кренете, без консултације са родитељима – да позивате тинејџера у монашки живот и испирате му мозак да дете буквално побегне од куће... Па, чему ово? Истовремено, сам свештеник је многодетан отац. Ово је велики проблем. Али, хвала Богу, у нашој Цркви много причамо о томе. - А како се у овом случају одупрети свештенику? „Ја нисам црквени јерарх. Тамо где је потребан системски канонски одговор, не могу да дам никакве препоруке. Могу да говорим само за себе. Имао сам таква искушења, хобије, када ми се чинило да ћу сад овако духовно водити човека... Али хвала Богу, имам довољно смисла за хумор да не останем озбиљан дуго и да се не занесем таквие стварима. Али немају сви смисао за хумор. Има свештеника који су веома озбиљни, који су, ето, веома зависни. Стога бих лично, препоручио свештеницима да се чешће смеју себи и да се не вређају ако им се смеју. архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru
-
Вечерас у Марковој цркви: О обичајима - црквена и народна предања
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Братство храма св. Апостола и евангелисте Марка на Ташмајдану позива све који су у прилици да дођу вечерас, 21. децембра 2023. године, на веома занимљиво предавање које ће ђакон Никола Костић одржати од 18 сати у крипти ове светиње. Тема гласи "Обичаји - црквена и народна предања". Подсетимо да се пре предавања, од 17 часова, служи Акатист Пресветој Богородици. Добродошли! Извор: Радио "Слово љубве" -
Први Васељенски Сабор определио је да црквена година почиње 1/14. септембра. Наша света Црква молитвено празнује почетак Црквене нове године – Начало индикта. У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527-565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117-138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита. Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18-19). Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина. https://svetigora.com/crkvena-nova-godina/
-
-
View full Странице
-
Црквена народа кухиња сваког дана храни две хиљаде Београђана
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и кординатор хуманитарних активности, посетио је 20. октобра 2021. године Централну кухињу Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке у Земун Пољу. Црквена народна кухиња у Земун Пољу је почела са радом 2014. године. На 200 квадратних метара радног простора омогућена је свакодневна припрема две хиљаде оброка намењених најугроженијима. Поред професионалне кухињске опреме, модерна кухиња садржи и пекару, хладњачу и централни магацин намирница. Свакога дана из ње се дистрибуирају кувани оброци на још пет локација у граду, одакле их потребити преузимају. То су пунктови Црквене кухиње при храмовима на Карабурми, Жаркову, Старој Бежанији и Звездари, док се у Француској улици бр. 31 налази и трпезарија где се оброци свакодневно послужују свима онима који немају кров над главом, којима је живот на улици сурова свакодневница. Пошто се информисао о процесу припреме оброка, владика Јустин је захвалио волонтерима и кувару г. Славиши Дашићу који своје слободно време и труд стављају у службу свете Цркве чиме сведоче своју веру и хришћанско милосрђе према браћи и сестрама који су гладни и презрени. Том приликом, владика Јустин је упознао и великог добротвора Црквене кухиње г. Војислава Деспота, који годинама Цркви бесплатно уступа пословни простор, коме је даривао икону Пресвете Богородице. Извор: Инфо-служба СПЦ -
У ноћи између 29. и 30. јуна украдена је црквена застава СПЦ са улазне капије манастира Грачанице која се повремено истиче на том месту, за велике црквене празнике или свечаности. На друштвеним мрежама појавила се слика маскираног лица са заставом Албаније како гази црквену заставу. Имајући у виду величину заставе реч је о застави која је скинута са улаза у манастир. Овај најновији инцидент показује повећани степен угрожености верских права и слобода и уопште безбедности објеката СПЦ на Косову и Метохији. Застава СПЦ је српска тробојка са знаком крста и четири оцила, што је регулисано Уставом СПЦ. Овај симбол потиче још из раних хришћанских времена и симболизује Христа као цара над царевима. Епархија рашко-призренска пријавила је овај инцидент Косовској полицији уз захтев да се манастир додатно обезбеди. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
-
Света Евхаристија: Црквена икономија у доба пандемије
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Некада одређене околности помажу друштву да се лакше развије. Тако, без превише увијања, које краде драгоцено време, прелазим директно на тему. Размишљао сам да би полазна тачка мог излагања могао бити Μαρτύριο [мучеништво, сведочанство] новомученика Теодора Византинца. Између осталог, добро је да се ове године што чешће подсећамо овог текста јер славимо 200 година од Грчког устанка. Из овог Мартирија издвајам следеће информације: „Петог дана прве недеље Великог часног поста“, дакле, дана попут данашњег, који је међутим тада био другог датума (15. фебруара),„отишао је блажени Теодор и приступио судији града Митилене“ (Μυτιλήνης)[1], да би исповедио своју веру, покушавајући да пронађе најбољи начин да изрази своје кајања због одрицања од Христа. Теодор, који је претходно боравио у султанским палатама у Константинопољу и уживао у положајима које је добио као награду за добровољно прихватање ислама, „дошао је судији“, плашећи се смртоносне пошасти куге, која је однела многе животе 1794.[2] Епидемија која је изгледа мучила Константинопољ још од 1792. године, на основу података из преписа Никодима Агиорита и Доротеја Вулисма[3]. Током заточеништва које је Теодору изрекао судија Митилене због тешког злочина одрицања од исламске вере, новомученик је претрпео страшна мучења од стране Турака, мада је неколико сати пре вешања „у субору ујутру“ – дан помена и сећања на великомученика Теодора Тирона – „дошао један хришћанин (у ћелију) где је био слуга и затекао је мученика како пева Возбраној Војеводје. Затражио је (Теодор) од овог хришћанина оловку и написао је писмо локалном архијереју са молбом да му пошаље по слуги (хришћанину) Свете Дарове, и да се причести“.[4] У меланхоличном окружељу затвора, са горким физичким повредама од премлаћивања, имајући и „очне јабучице скоро испале са свога места“ од стискања главе, новомученик је утеху и подршку пронашао у химни Возбраној Војеводје и углавном у причешћивању Светим Даровима, које је локални архијереј одлучио да пошаље по затворском слуги, заобилазећи устаљени обичај преношења дарова од стране свештенослужитеља. У сценарију који смо описали можемо пронаћи неколико паралелних корелација са онима који су данас искусили пријем на интензивну негу. Наравно овде нема крвника, нити постоји затвор за осуђенике, међутим, постоји невидљиви вирус, који може нанети исто или још више мука у једном окружењу потпуно изолованом од породице, пријатеља, донекле слично затвору. Пацијенти на интензивној се неочекивано налазе сами наспрам смрти, рачунајући сате, чак и минуте земаљског живота. Они се такође боре да поднесу страдања свога тела због оштећења виталних органа, схватајући понекад са великом фрустрацијом да неки ипак изгубе битку за живот. У овој суровој реалности, апсолутно сам сигуран да многи узносе песме Богу, свом преосталом снагом на њиховим уснама из дубине срца, неки поју Возбраној Војеводје и наравно траже непостојећу услугу да им се донесе Свето Причешће. Они који су озбиљно заражени вирусом одлазе сами у болницу, тамо остају сами, умиру сами и на крају их саме (без присуства ближњих) и сахрањују. На крају, корелација са мучеништвом Светога Теодора није само због исторјских случајности, већ углавном због проживљавања сличних догађаја. Заиста, они који истрајно страдају у Христу и умиру од вируса могу се описати као новомученици. Даме и господо, све до данас, више од годину дана након почетка пандемије, било је много па и плодних расправа о начину причешћивања, увек са акцентом на очување здравља верника. У дијалогу су се испитивала светоотачка и канонска сведочанства ради неког новог решења, али изгледа да извори не помажу, барем у датим околностима. Али у случају причешћивања Светим Тајнама оних који су у животној опасности, ствари стоје сасвим другачије. Пре свега, Црква је од давнина имала став да такви случајеви морају нужно и на сваки начин добит приступ извору вечног живота. Тако се чак укида дата епитимија, односно лишавање Божанске Евхаристије по одлуци пастирске одговорности, онима који су починили неке злочине. Пред смрћу канонска акривија се повлачи. Од многих примера црквене икономије у таквим случајевима, поменућу следеће, који су по мом мишљењу врло корисни. Лав, епископ Калабрије, једном је питао Светог Фотија да ли је дозвољено да жене односе Свете Дарове хришћанима које су Сарацени бацили у затворске ћелије. Фотије је одмах и безрезервно потврдио такав чин побожних жена које су преносиле Свете Дарове. Осим тога, према тадашњим обичајима, ђаконисе су заправо имале и такву литургијску улогу. Одмах потом, Фотије прелази канонске границе и признаје да чак и неверници, за које претпостављамо да укључује Сарацене, могу имати исту прилику, све док се према Светим Даровима односе с поштовањем, док их достављају до затвореника – осуђеника на смрт. Теолошки аргумент Фотија је да неверне жене не укидају Светост, већ напротив, Свети Дарови освећују и затворенике и све оне који им са љубављу и поштовањем служе.[5] Могућност, на коју је Свети Фотије с великом лакоћом указао, може се пастирски користити, односно, применити, у ситуацији коју је створила пандемија вируса Covid-19. Црква данас, као и тада, има право да по неком човеку, лекару или медицинској сестри, мушкарцу или жени, који имају приступ болници, пошаље комад Светог Хлеба и Свете Крви Христове, похрањен у посебан мали суд, тако да „затвореници” интензивне неге могу да се причесте, ради преноса Вечног Живота онима на самртној постељи и као чин утехе за „заборављене“. Начин таквог преношења Дарова је једноставан и у сагласности с црквеном праксом, или барем у неким њеним аспектима, као што се примењује у случају подвижника. Будући да је данас на састанку присутан митрополит Арголије, који добро познаје црквену традицију Виотије (Βοιωτία), позваћу се овде на пример из Житија Светог Луке Стериотиског (Јеладског, 10. век). Светитељ се често причешћивао, не само на Светој Евхаристији, већ и пређеосвећеним Даровима, које је или носио у своју испосницу, или су му их тамо слали,[6] очигледно у посебној посуди, сличној оној о којој се говори у 101 канону Трулског сабора (Пето-шести сабор). Таква пракса је била дугогодишња навика подвижника. Видимо да је идентичну праксу потврдио и Симеон Солунски пет векова касније.[7] Дакле, давање Светог Причешћа ван храмова се наводи у неким аспектима канонских правила. Стижемо полако до коначне тачке. Евхаристијска теологија је данас отворила нове хоризонте за разумевање православне духовности. Тако је од многих промовисано и подржано често учешће у Евхаристији[8]. Међутим, евхаристијски живот не може бити укорењен и исцрпљен у конвенционалним људским законима, чак иако су то канони Цркве. Не заборавимо да је тајна управо крсна жртва Господња, која траје кроз векове – она која на најсавршенији начин повезује есхатон са историјом. Бог, који освећује свет, делује према својој премудрости и милости, у зависности од пријемчивости људске душе и наравно без потчињавања закону створеног. У том смислу се такође разуме став који је изразио Генадије Схоларис у време сличном овом нашем. Овде додајем његов став као још један део мозаика, знајући да мозаик остављам необликован, разумну мисао коју ваша зрелост може довршити: „Велика Тајна Светог Причешћа даје напредак верницима у духовном животу. То се дешава зато што је причешће не само физичко јело и пиће, већ и духовна храна. Ништа неће изазвати благодат Божију да се спусти (моментално) само простим примањем Светог Причешћа, већ је претходно неопходна припрема како би се узело учешће у Светим Даровима… Како дарови Свете Евхаристије долазе од Бога кроз правилну припрему, па када са људске стране постоји неопходна припрема, благодат Божија неће изостати због (тренутног) одсуства с Литургије, ако није било могуће присуство се због неке непремостиве препреке.“[9] То су утешне речи за човека који се гуши (од туге) због свог одсуства (с Литургије), па оставимо просто Богу да исцели наше недостатком, „Њему који је свима (био) све“. (1Кор. 9,22) Теодор Јангу-
- света
- евхаристија:
- (и још 4 )
-
У понедељак, 1/14. септембра 2020. године, наша света Црква молитвено празнује почетак Црквене нове године – Начало индикта. У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527 – 565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117 – 138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита. Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18 – 19). Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Презвитер Бранислав Кеџић: Апостолско прејемство и црквена јерархија
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Дело Светих Апостола продужили су њихови наследници: Епископи, презвитери (свештеници) и ђакони. Где год су оснивали нове црквене Заједнице, Апостоли су рукополагали Епископе за своје наследнике, а ови доцније за помоћнике себи презвитере и ђаконе. У новом издању емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, о апостолском прејемству и црквеној јерархији говорио је презвитер Бранислав Кеџић, парох при београдском храму Светог Александра Невског и професор Богословије Светог Саве. Црквена јерархија води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто Крштење, исте Свете Тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету Тајну Свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се кроз то непрекидно наслеђе апостолско прејемство продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете Тајне; без њега не може бити Цркве, јер без њега Црква не би могла обављати своју спасоносну службу. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Бранислав Кеџић: Апостолско прејемство и црквена јерархија BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM -
Vjerovali ili ne, na forumu nsam uspio pronaći nikakvu takvu temu koja bi obradjivala horsku muziku uopšte i gdje bi bilo moguće postovati mješani, mix izbor iz repertoara raznih horova, srpskih ili inostranih. Zato sam otvorio tu temu koja može oslužiti k prezentaciji rada pojedinih poznatih horova, k postovanju njihovih videa sa najraznovrsnijim repertoarom crkvene, svjetovne umjetničke ili narodnom muzikom i folklorom inspirovane muzike. Danas vam predstavim poznati češki, tačnije moravski mješoviti hor Chorus Ostrava iz Ostrave sa 5 videa iz njihovom objemnog interpretskog opusa. Chorus Ostrava - S nami Bog CHORUS OSTRAVA - Gdansk Choir Festival CHorus Ostrava - Ave Maria Chorus Ostrava Ukvalské písně Chorus Ostrava pásmo lidových písní, moravske i slezske narodne pjesme
-
Нишка црквена певачка дружина „Бранко“ у Белорусији
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, Нишка црквена певачка дружина „Бранко“ је боравила у периоду од 18. до 21. октобра 2019. године у Минску. Разлог посете нишког хора белоруској престоници било је учешће на фестивалу духовне хорске музике „Државни глас“, које се одржава у манастиру Свете Јелисавете, у организацији обитељи манастира. Позив за учешће на фестивалу стигао је од уметничког директора фестивала монахиње Јулијаније (Денисове), надалеко познатог диригента и композитора духовне музике. Програм сачињен од наступа пет хорова из Русије, Белорусије и Србије, затворио је хор „Бранко“, као једини представник српске културе на фестивалу. Хор се представио композицијама српских аутора духовне музике деветнаестог века, попут Корнелија Станковића и Стевана Стојановића Мокрањца, док су се на програму нашла и дела византијске и светогорске музичке традиције, као и дела руске хорске литературе. Са посебним одушевљењем и аплаузом публика је поздравила извођење Херувимске песме младог нишког композитора Андреја Цинцаревића, члана Нишке црквене певачке дружине „Бранко“. На крају концерта, публици и певачима обратила се мати Јулијанија, која је истакла своје одушевљење духовним и уметничким богатством српске музичке баштине и захвалила се нишком хору и диригенту гђи Сари Цинцаревић на уложеном труду при упознавању белоруске публике са делима српских композитора. У недељу 18. по Духовима, 20. октобра 2019. године, у централном манастирском храму посвећеном икони Мајке Божије „Державнаја“ свету Литургију је служило свештенство Митрополије минске (Белоруска Православна Црква Руске Патријаршије) и протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић и Бранислав Цинцаревић из Епархије нишке. На Литургији појао је хор „Бранко“. По завршетку Литургије, монаштву и присутном верном народу обратио се протојереј Андреј Лемешонок, духовник и један од оснивача манастира, подсетивши у својој беседи на лепоту православне вере. Такође, поздравио је свештенство и хор из Србије и заблагодарио на братској љубави. Протојереј Андреј Лемешонок харизматична је личност која у манастиру Свете Јелисавете окупља велики број верника, старајући се о духовном животу монаштва и мирјана. Један је од најпознатијих и најактивнијих духовника у Белорусији и аутор бројних духовних књига и беседа. Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић захвалио се домаћинима на указаном гостопримству и хришћанској љубави. Певачи нишког хора, вођени гостопримством двеју монахиња српског порекла које живе у манастиру Свете Јелисавете, монахиње Ефросиније и монахиње Нине, имали су прилику да обиђу целокупан манастирски комплекс и манастирско подворје, да се упознају са начином монашког живљења у овој обитељи, као и да се прошетају централним улицама и трговима Минска. Манастир Свете Јелисавете Фјодоровне женски је општежитељни манастир, основан 1996. године. Данас броји преко 130 сестара, девет храмова, два подворја, двадесетак манастирских радионица и продавница, девет хорова. Преко две хиљаде људи свакодневно ради на манастирским поседима. Мисија Свето-јелисаветског манастира распрострањена је, како по Белорусији, тако и по читавом свету. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Ђакон Павле Љешковић: Црквена поезија Светог Василија Острошког
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 21. сепембра предавање је одржао ђакон Павле Љешковић на тему "Црквена поезија Светог Василија Острошког". Извор: Манастир Острог -
Дана, 1/14. септембра, наша света Црква молитвено празнује почетак Црквене нове године – Начало индикта. У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527–565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117–138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита. Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18-19). Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина. Извор: Инфо служба Епархије бачке
-
Створитељу све твари, који си времена и лета оставио у Својој власти, благослови годишњи круг благошћу Твојом Господе, сачувај у миру и град Твој, молитвама пресвете Богородице, и спаси нас. Радио Светигора: Црквена нова година Беседа Епископа крушевачког Давида на почетку Црквене нове године (начало индикта) Житије праведног Исуса навина Преподобни Симеон столпник ГОСПОДЕ БЛАГОСЛОВИ НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ТВОЈЕ! Први Васељенски Сабор определио је да година црквена почиње првог септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23,16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
Како то Мило, нови оснивач аутокефалне цркве у Црној Гори, замишља да подржави црквену имовину у Боки которској, која је у државу Црну Гору ушла 2006. године? Под претпоставком, истина историјски неодрживом, да је у Црној Гори стварно црквена имовина била државна и да је 1918. г. отета и предата Српској православној цркви укидањем аутокефалне цркве у Црној Гори, новим законом о слободи вјероисповијести требало би да се, Миловим прегнућем, врне држави Црној Гори. Он као Велики Вођа помпезно обећава да ће ту неправду исправити. Примјећујете, без сумње, да нисам ставио под знаке навода много тога што је требало да учиним. За сада нећу писати о Црној Гори ни Брдима, ни Метохији, који су чинили Краљевину Црну Гору до њене капитулације 1916. г. (којом су се краљ и његова власт одрекли својих савезника). Бока которска није била у саставу те краљевине. За неупућене Бока није само залив него данашње четири општине: Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва, дакле од Дебелог бријега до Куфина. У Краљевини СХС, односно Југославији, области Краљевине Црне Горе су ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку которску и Дубровник итд. Бока которска од 1870. до 1931.г. има засебну Епархију којој је заштитник Св. Сава. Ујединила се у Српску патријаршију ДИРЕКТНО и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године. Године 1918, која је рубна година по Миловом закону за отимање црквене имовине, Бока которска и њена Српска православна епархија никакве везе немају са Црном Гором. Доласком комуниста и формирањем НР Црна Гора, Бока је 1945. г. на једном скупу у Херцег Новом, ИЗ ДРУГОГ ПОКУШАЈА, угурана у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји ушла је у државу Црну Гору тек 2006. године. Прошле године смо славили 100 година ослобођења Боке од аустроугарске окупације и изазвали гњев монтенегринских јастребова јер се наше слављење разумјело као слављење уједињења преко Подгоричке скупштине, којој апсолутно признајемо легитимитет, али са Боком которском није имала никакве везе, јер се Бока, нешто касније, ДИРЕКТНО ујединила са Србијом, односно државом СХС, односно Југославијом. Посебно је монтенегринску националистичку јавност забољело што је званични организатор свих свечаности био СРПСКИ НАРОД БОКЕ! Усијали су се портали, али чињенице су чињенице. И сада коначно питање – како то Велики Вођа мисли са својом камарилом да „подржави“ црквену имовину у Боки которској када Бока НИКАДА раније није била Црна Гора? Не може ништа узети силом на срамоту ни у Црној Гори, ако има права и правде, а поготово не у Боки. Кажу да сва ова ујдурма има везе са отимањем косовометохијских светиња Српске православне цркве и да заједнички ментори (читај окупатори) у Црној Гори и на „Косову“ (које је ”краљ” Мило признао за независно, издавши Црну Гору краља Николе) праве МОДЕЛ за нове пљачке послије бомбардовања. Дакле, ово би могао бити неки „Милосрдни анђео“ за уништење Српске православне цркве у Црној Гори и одузимање њених светиња на Косову и Метохији. Зато Велики Вођа најављује ОСНИВАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ОБАВЕЗНО АУТОКЕФАЛНЕ, а онда би се по том моделу основала и КОСОВСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, али ни случајно српска. Изгледа са овим пројектом мора да се пожури јер су ментори из разних амбасада нестрпљиви… Али има Бога па ово неће проћи, посебно не у Боки которској! Овај народ је сачувао светиње и у она времена када је један Митрополит црногорски са преко стотину свештеника убијен, а његов насљедник (1954) осуђен на једанаест година затвора, када су по Црној Гори одреда цркве биле оскрнављене и претваране у мјеста за спраћање стоке, а Црква Светог Петра на Ловћену срушена. Потписник ових редова је свједок тих времена. Данас, када су све цркве обновљене, неко хоће у њих да уведе распопове и непопове. Ми канонски свештеници са вјерујућим народом и aрхијерејима, спремни смо да бранимо светиње ако треба и животима. Ништа ту нема ново. Сада је, очигледно, на нас дошао ред, а ми се не бојимо и спремни смо. Интересантно ће бити како ће се овај закон примјењивати на римокатоличке објекте, посебно на Госпу од шкрпјела гдје је туристичка посјета огромна и која се може се мјерити са посјетама Острогу? Бискупија которска припада Сплитској митрополији, што се обично не зна. Ако дирну Госпу, видјеће како ће Хрватска реаговати, јер они тврде да је Бока „Заљев хрватских светаца и олтар Домовине“. Или се овај фамозни закон не односи на њих и на Исламску заједницу? Као државни закон зар не би требао да важи за све вјероисповијести? Изгледа, међутим, да је овај закон је прављен само за Православну цркву и одузимање православних светиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- протопрезвитер-ставрофор
- момчило
- (и још 14 )
-
Катихета Бранко Бандобрански: Црквена аутокефалија и државна независност
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Црквена прослава 100 година обнове односа пољско-грчких
a Странице је објавио/ла Dominika у Вести из Православних помесних Цркава
Прошле године, 11. новембра, Пољска држава обележила је стогодишњицу обнове незавнисности после 127 година окупације Русије, Немачке и Аустрије. После 11. новембра 1918. године Пољска постепено је била призната као независна држава код других народа, такође је био то пут за православне хришћане у Пољској према аутокефалној Цркви. Парохија св. Марине у Атини већ од 1997 године је везана са Пољском, пошто тадашњи архиепископ Бијалистока, а садашњи поглавар Пољске Православне Цркве – митрополит Сава – даровао је овој заједници копију чудотворне остробрамске иконе Пресвете Богородице, која је важни део пољског идентитета и духовности, и за православце, и за католике. Тако, није чудно, да ова парохија је била изабрана за прославу јубилеја 100 година обнове односа пољско-грчких. Свечаности биле су одржане у недељу 10 фебруара; Литургију су служили епископ Хајнувке Павле (Пољска Православна Црква) и епископ Салонон Антоније (Грчка Православна Црква), а такође свештеници из Грчке и Пољске. Литургија је била служена на грчком, пољском и црквенословенском. Присуствовали су њој пољски и грчки дипломати и журналисти. После Евхаристије одржана је литија са остробрамском иконом Пресвете Богородице и заставама Пољске и Грчке. Снимак са Литургије (30 минута): Извор слика -
Свети синод Украјинске Православне Цркве је одржао заседање 7. децембра 2018. године у Свето-Успењској Кијевопечерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија и истакао је да Патријарх цариградски нема никакво канонско право да сазове било какво сабрање у Украјини (Журнал бр. 41). Ово преноси Информационо-просветитељско одељење УПЦ. Свети синод је такође истакао да патријарх Вартоломеј нема права да на таква сабрања позива архијереје Украјинске Православне Цркве. Планирани „сабор уједињења“ се сматра незаконитим, пошто ће у њему учествовати представници расколничких групација. У вези с тим и на основу Одлуке Сабора епископа од 13. новембра 2018. године епископат, клир, монаси и мирјани Украјинске Православне Цркве немају благослов да учествују у такозваном сабору уједињења, каже се у документима након доношења одлуке Синода. Свети синод посебно скреће пажњу на то да нико од свештенослужитеља или мирјана није овлашћен да представља Украјинску Православну Цркву на овом сабрању. Извор: Православие.ру
-
Поред све љубави према Атону постоји и црквена дисциплина
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Ситуацију о ходочасничким путовањима на Атон након доношења одлуке Синода Руске Православне Цркве од 15. октобра о раскиду евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом у разговору с дописником РИА Новости Сергејем Стефановом прокоментарисао је секретар за међуправославне односе Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије протојереј Игор Јакимчук: Оче Игоре, с Атона није било још никакве реакције на поступак Цариградске патриајршије у Украјини? Реакције њиховог руководећег органа, Светог Кинота или појединих манастира? – Православни свет не живи брзином коју му намеће данашњица. На Атону многи уопште не користе интернет и мобилне телефоне и због тога чак ни не знају за одлуке које су донете у Истанбулу и у Минску. Али мислим да ће временом сазнати и да ће нека реакција уследити. Ходочасници причају Светогорцима о томе шта се дешава. Наравно, ова одлука ствара апсолутно разумљиве потешкоће и руским житељима Атона који су традиционално помињали и цариградског и московског патријарха. И сви су они дошли из Руске Православне Цркве. Како ће се даље одвијати њихов живот на Атону јесте питање које треба решити. Што се тиче обичних ходочасника мислим да сви треба да имају на уму то да поред све љубави према Атону и поред свег поштовања које Руска Православна Црква од давнина, од памтивека гаји према Светој Гори као према ‘уделу Мајке Божије’ постоји још и појам као што је црквена дисциплина. И ако за нешто нема благослова, то значи да га нема. Конкретно поводом руског манастира Светог Пантелејмона на Атону – и он потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Испоставља се да смо сад престали да општимо с њима и да не смемо да идемо тамо и да се причешћујемо? – Не смемо да се причешћујемо, али мислим да можемо да дођемо просто да се помолимо. Буквално ових дана је у нашем руском Манастиру Светог Пантелејмона била храмовна слава, зато што је један од храмова у овом манастиру посвећен празнику Покрова Мајке Божије, и у овим свечаностима су учествовала тројица јерарха Руске Православне Цркве. Нису служили, али су се молили на богослужењу. А у светлости најновијих одлука, сад кад је у току богослужење да ли мирјани могу да уђу у храм и да се моле са свима? Или могу само да уђу сами у храм да се помоле кад нема богослужења? Или могу да се моле на богослужењу, само не треба да се причешћују? – Боље је рећи да је сад, имајући у виду све ове тешке околности које су настале, наступило време да се уздржимо од ходочашћа на Атон и од било каквог учествовања у богослужењима. Али ако се тако нешто деси, у сваком случају не треба да се причешћујемо. Да ли се сад неке светиње могу доносити у Русију са Атона, или из Турске или са друге канонске територије Цариграске патријаршије, или је све то сад такође обустављено? – Било би чудно очекивати да ће у периоду оваквог опасног заоштравања наших односа неко с територије Цариградске патријаршије донети светиње код нас. Уколико се таква иницијатива појави, размотрићемо је, као што се то обично и ради у сваком конкретном случају. А шта ће бити с нашим сународницима – парохијанима православних храмова у Турској или на другим местима где нема других храмова осим оних који припадају Цариградској патријаршији? – То је заиста проблем који се појавио почевши од 15. октобра пошто је Цариградска патријаршија de facto отишла у раскол почевши да општи с расколницима. Испоставља се да наши сународници на територији Грчке остају без пастирског руковођења. Исто се односи на наше земљаке који живе на острвима Додеканеза, укључујући највеће од њих – Родос, као и Крит. Наравно, размишљаћемо о томе како да им обезбедимо пастирску бригу. Прошло је врло мало времена, али је ово у сваком случају наш задатак и ми се њиме бавимо. Уопште, парохије Цариградске патријаршије постоје у целом свету осим Африке и Антарктиде, али тамо верници имају алтернативу – постоје храмови других Помесних Цркава. Сада немају алтернативу само у Турској и на грчким острвима која сам навео. Секретар Руске духовне мисије у Јерусалиму, игуман Никон, је рекао да ће Руска Православна Црква бити принуђена да обустави општење са свим Црквама које подрже одлуку Цариградске патријаршије о давању аутокефалије цркви у Украјини. Да ли можете да прокоментаришете ову изјаву? – Мислим да је то врло преурањен коментар. Као прво, још увек нема коначне одлуке о даровању аутокефалности цркви у Украјини, нема Томоса, и уопште се не зна кад ће бити. Тим пре је сад преурањено говорити о реакцији Помесних Цркава на оно што ће се десити после хипотетичког даровања Томоса. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Ситуацију о ходочасничким путовањима на Атон након доношења одлуке Синода Руске Православне Цркве од 15. октобра о раскиду евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом у разговору с дописником РИА Новости Сергејем Стефановом прокоментарисао је секретар за међуправославне односе Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије протојереј Игор Јакимчук: Оче Игоре, с Атона није било још никакве реакције на поступак Цариградске патриајршије у Украјини? Реакције њиховог руководећег органа, Светог Кинота или појединих манастира? – Православни свет не живи брзином коју му намеће данашњица. На Атону многи уопште не користе интернет и мобилне телефоне и због тога чак ни не знају за одлуке које су донете у Истанбулу и у Минску. Али мислим да ће временом сазнати и да ће нека реакција уследити. Ходочасници причају Светогорцима о томе шта се дешава. Наравно, ова одлука ствара апсолутно разумљиве потешкоће и руским житељима Атона који су традиционално помињали и цариградског и московског патријарха. И сви су они дошли из Руске Православне Цркве. Како ће се даље одвијати њихов живот на Атону јесте питање које треба решити. Што се тиче обичних ходочасника мислим да сви треба да имају на уму то да поред све љубави према Атону и поред свег поштовања које Руска Православна Црква од давнина, од памтивека гаји према Светој Гори као према ‘уделу Мајке Божије’ постоји још и појам као што је црквена дисциплина. И ако за нешто нема благослова, то значи да га нема. Конкретно поводом руског манастира Светог Пантелејмона на Атону – и он потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Испоставља се да смо сад престали да општимо с њима и да не смемо да идемо тамо и да се причешћујемо? – Не смемо да се причешћујемо, али мислим да можемо да дођемо просто да се помолимо. Буквално ових дана је у нашем руском Манастиру Светог Пантелејмона била храмовна слава, зато што је један од храмова у овом манастиру посвећен празнику Покрова Мајке Божије, и у овим свечаностима су учествовала тројица јерарха Руске Православне Цркве. Нису служили, али су се молили на богослужењу. А у светлости најновијих одлука, сад кад је у току богослужење да ли мирјани могу да уђу у храм и да се моле са свима? Или могу само да уђу сами у храм да се помоле кад нема богослужења? Или могу да се моле на богослужењу, само не треба да се причешћују? – Боље је рећи да је сад, имајући у виду све ове тешке околности које су настале, наступило време да се уздржимо од ходочашћа на Атон и од било каквог учествовања у богослужењима. Али ако се тако нешто деси, у сваком случају не треба да се причешћујемо. Да ли се сад неке светиње могу доносити у Русију са Атона, или из Турске или са друге канонске територије Цариграске патријаршије, или је све то сад такође обустављено? – Било би чудно очекивати да ће у периоду оваквог опасног заоштравања наших односа неко с територије Цариградске патријаршије донети светиње код нас. Уколико се таква иницијатива појави, размотрићемо је, као што се то обично и ради у сваком конкретном случају. А шта ће бити с нашим сународницима – парохијанима православних храмова у Турској или на другим местима где нема других храмова осим оних који припадају Цариградској патријаршији? – То је заиста проблем који се појавио почевши од 15. октобра пошто је Цариградска патријаршија de facto отишла у раскол почевши да општи с расколницима. Испоставља се да наши сународници на територији Грчке остају без пастирског руковођења. Исто се односи на наше земљаке који живе на острвима Додеканеза, укључујући највеће од њих – Родос, као и Крит. Наравно, размишљаћемо о томе како да им обезбедимо пастирску бригу. Прошло је врло мало времена, али је ово у сваком случају наш задатак и ми се њиме бавимо. Уопште, парохије Цариградске патријаршије постоје у целом свету осим Африке и Антарктиде, али тамо верници имају алтернативу – постоје храмови других Помесних Цркава. Сада немају алтернативу само у Турској и на грчким острвима која сам навео. Секретар Руске духовне мисије у Јерусалиму, игуман Никон, је рекао да ће Руска Православна Црква бити принуђена да обустави општење са свим Црквама које подрже одлуку Цариградске патријаршије о давању аутокефалије цркви у Украјини. Да ли можете да прокоментаришете ову изјаву? – Мислим да је то врло преурањен коментар. Као прво, још увек нема коначне одлуке о даровању аутокефалности цркви у Украјини, нема Томоса, и уопште се не зна кад ће бити. Тим пре је сад преурањено говорити о реакцији Помесних Цркава на оно што ће се десити после хипотетичког даровања Томоса. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.