Претражи Живе Речи Утехе

Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет

Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас. Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи. Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе? С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи. Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво. У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе? Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри. Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија. Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу. Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију. Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе. На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике? Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани. А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе? Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи. Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана? Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу. Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин? Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима. По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења. Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере. Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута. Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве. Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију? Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању. Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге? Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни. Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза? Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса? Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије? Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет. Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност? Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност. У ком смислу? Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча. Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије. Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква? Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима. Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор? Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије. Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему? Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи. Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити? Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини. Причешће кашичицом потиче из XI или XII века? Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!? Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест. Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво? Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу. Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини? Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји. Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања. Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин. Извор: Саборник

Доцент на Богословском факултету у Софији ђакон др Иван Иванов објавио је у издању Универзитета монографију „Евхаристија: mysterium fidei – mysterium vitae (литургичко тумачење тајне евхаристије)“. Ова књига је плод ауторовог истраживања и предавања из области евхаристијског, литургијског и светотајинског богословња последњих 20 година. Богословску редакцију књиге обавио је др Димитар Димитров, редакцију грчких израза провео је др Росен Русев, а јеврејских термина доцент др Ивајло Најденов. Аутор имтерпретира основне богословске проблеме и нашироко излаже научна истраживања питања евхаристије, тајинства и обреда. Књига садржи и преглед досадашње литературе из ове области на бугарском. Књига доцента др Ивана Иванова излаже литургичке феномене: „Литургија, Евхаристија, Анафора (канон евхаристије) кад акцент ставља на епиклезу, а обрађује и питање претварања и освећења Дарова; затим, култ, богослужбена последовања, символи, тајна, жртва. Аутор подробно истражује питање призива Светог Духа на евхаристији и притом упоређује бугарску богослужбену традицију са традицијом других Цркава. Књига садржи 607 страница и препоручује се као ново, систематско, аналитичко, егзегетско, историјско, патролошко, догматско, канонско и литургичко истраживање, а као таква намењена је студентима, предавачима, истраживачима литургичког богословља. Извор: Инфо-служба СПЦ

На који начин су наследници светих славних и свехвалних апостола савршавали божанствену Евхаристију у другом и трећем веку, говорили смо у шездесет осмом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ. Древни учитељ Цркве свети Јустин мученик и философ, описује савршавање Евхаристије у овом периоду и каже: „У дан сунца, тј. недељу сви становници градова и села сабирају се и заједно читају апостолске (посланице) или пророке, колико време допусти. По завршетку читања предстојатељ даје поуке и подстиче на добра дела; после овога сви устајемо и молимо се; онда доносе хлеб, вино и воду; предстојатељ изговара молитву и благодарење, што је могуће гласније, народ кличе: “Амин”. Тада се присутни причешћују Даровима над којима су узнете молитве, а одсутнима се Дарови шаљу преко ђакона.ˮ У овом кратком опису види се исти поредак и иста дејства, са којима су свету Евхаристију савршавали сâми апостоли. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру шездесет седмог издања емисије „Светотајинско богословљеˮ, потрудили смо се да приближимо све важније детаље у погледу савршавања свете Евхаристије у време светих славних и свехвалних апостола. Апостоли су примивши заповест од свог Учитеља, да врше Тајну Евхаристије у Његов спомен, након Његовог Вазнесења почели да испуњавају оно што примише. Поштовали су исти поредак у овом дејству по којем је прву Евхаристију савршио Господ наш Исус Христос. Свети еванђелист Лука доноси важно сведочанство: „Бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвамаˮ (Дап. 2, 46). На основу овог, и многих других светописамских сведочанства, можемо да спознамо праву слику на који је начин Литургија савршавана у апостолском периоду. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Најстарији опис евхаристијског сабрања налазимо у Првој апологији Светог Јустина Мученика. На почетку Јустин описује крштењску Евхаристију: „Пошто тако буде омивен овај који је поверовао и дао свој пристанак, одводимо га к такозваној браћи на заједничко сабрање, како бисмо са сваким усрђем вршили заједничке молитве… По завршетку молитава поздрављамо једни друге целивима. Затим се предстојатељу братије доноси хлеб и чаша воде и вина. Он, узевши то, узноси именом Сина и Духа Светога хвалу и славу Оцу свега и подробно приноси благодарење за то што нас је Он тога удостојио. Када он сврши молитве и благодарење, сав присутни народ одговара: амин. Амин хебрејска реч – значи: нека буде. После благодарења предстојатеља и оглашавања читавог народа такозвани ђакони сваком присутном дају да се приопшти Хлеба над којим је извршено благодарење, и вина, и воде, и односе то онима који нису били присутни“1. Нешто даље Јустин даје опис недељне Литургије, која се потпуно подудара са крштењском литургијом: „У такозвани „дан сунца“ сакупљају се код нас на једно место сви што живе по градовима и селима; и читају се, колико то време допушта, списи апостолски или пророчки. Затим, када чтец заврши, предстојатељ посредством речи даје поуку и упућује на подражавање тим предивним стварима. Затим сви заједно устајемо и узносимо молитве. А када завршимо молитву, тада се, као што већ казах, приноси хлеб и вино и вода; и предстојатељ такође узноси молитве и благодарења колико му је у моћи. Народ изражава своју сагласност речју – амин, и бива раздавање свакоме и причешћивање Даровима над којима је савршено благодарење, а одсутнима се они шаљу преко ђакона“2. Према Јустиновом сведочанству, новокрштени се одводи онамо где се сакупља братија. У његово доба такво место сабрања, где су се сви окупљали на једно исто (епи то афто), био је римски дом (домус). Захваљујући једној од оних провиђенских случајности на које наилазимо у историји Цркве, римски дом је био погодан за вршење Евхаристије. У давним временима дом није био само место где бораве чланови породице, него и место култа. У таблинуму, где је боравио „патер фамилиас“, место је заузео предстојатељ Цркве, а са његове леве и десне стране, где су се налазила места за најуваженије чланове дома, нашли су се презвитери. Чланови Цркве распоређивали су се у атријуму, где беху места за остале чланове породице. Новокрштени се најпре доводи на евхаристијско сабрање, како би први пут заједно са свима узео учешће у „Трпези Господњој“. До тада је, као оглашени, он бивао удаљен са сабрања верних након читања „апостолских и пророчких списа“ и проповеди предстојатеља Цркве. Он није учествовао ни у каквим црквеним молитвама. Заједничка молитва цркве била је молитва Оцу „у Христу“, а да би се у њој узимало учешће са свима вернима, било је потребно „у Христа се крстити и у Христа се обући“. Само онај ко учествује на евхаристијском сабрању учествује у црквеној молитви, и ко учествује у црквеној молитви, учествује у Евхаристији. За новокрштеног је учешће у црквеној молитви представљало прво свечано признање даје постао „свештеник и цар“ Богу Своме. Иполит Римски, коме ћемо се још вратити, одмах после казивања о миропомазању истиче: „Тек после овога они се (новокрштени) моле са читавим народом; али нека се такви не моле са вернима пре него што ово задобију“3. По свршетку молитве и „целиву мира“, који за новокрштеног представља сведочанство Цркве да је достојан да учествује у Евхаристији, предстојатељу се доноси хлеб и вино помешано са водом. Овај узноси „благодарење“ над њима, а народ ће запечатити ово „благодарење“ изговарањем речи „амин“. Затим се Дарови раздају преко ђакона. Нема никакве сумње да је „предстојатељ“, о коме говори Јустин, заправо епископ, без обзира што у Римској Цркви у Јустиново доба он још није носио такву титулу. Он је предстојатељ због тога што се налази на челу читавог народа Божијег сабраног ради служења Богу. Предстојатељ је још и из разлога што на евахаристијском сабрању заузима оно место које је имао Христос на Тајној вечери. Као предстојатељ Цркве, он свештенодејствује уз помоћ ђакона, који му доносе хлеб и вино и који после „благодарења“ раздају Дарове, или само чашу свима вернима присутним на сабрању, а онима који су у томе били спречени односе Дарове. Међутим, остаје извесна недоумица – где су презвитери? Јустин не само што не указује да презвитери „саслужују“ предстојатељу, него их чак ни не помиње. Поставља се питање:зашто их је Јустин прећутао? Да ли, можда, због тога што у његово доба у Римској Цркви презвитера још није било? Оставимо за извесно време Римску Цркву и поклонимо пажњу другој Цркви, на Истоку, која је после Рима била најзначајнија. 0 њој имамо сведочанство Светог Игњатија Богоносца које се односи на сам почетак II века. Немамо никакве основе за сумњу да су презвитери у то доба постојали у Антиохијској Цркви, пошто Игњатије скоро у свакој посланици помиње презвитеријум, називајући га „синедрионом“ Цркве. Презвитери су, дакле, постојали, и није могуће да их није било, јер сам Игњатије казује да је Црква онде, где поред епископа, постоји презвитеријум и ђакони, али када помиње евхаристијска сабрања, он, као што смо већ видели, говори само о епископу. Пуновредна је само она Евхаристија коју савршава епископ или онај коме то дело епископ повери. Ђакони су „саслужитељи“ епископови, саслужитељи у литургијској сфери, али не и у дужности управљања, коју је обављао епископ са својим сенатом. Предстојатељ код Јустина и епископ код Игњатија савршитељ је Евхаристије уз помоћ ђакона. Слика евхаристијског сабрања, у мери колико можемо да је реконструишемо на основу Игњатијевих посланица, подудара се са Јустиновим описом. Ако је у Антиохији почетком II века било презвитера, онда су они засигурно постојали и у Римској Цркви средином II века. Не заборавимо да је Јустин пореклом био са Истока, а не са Запада, тако да је познавао и праксу западне, и праксу Цркве од Истока, а ми не можемо да претпоставимо да је презвитеријум, који је постојао почетком II века, нестао већ средином истог века. Вратимо се поново Римској Цркви и покушајмо да у њој нађемо елементе који би потврдили нашу претпоставку. Посланица Светог Климента, папе Римског, написана крајем II века, даје категорични одговор о постојању презвитера и у Римској, и у Коринтској Цркви тога доба. Говорећи о томе да се у Цркви мора поштовати поредак, Климент се позива на старозаветно сакрално устројство. За њега је старозаветно храмовно устројство представљало слику новозаветног, иако он још није мислио да поистовећује једно и друго. Штавише, он је и несвесно, што је потпуно природно, у старозаветне термине уносио црквени садржај. “ Првосвештенику су, – писао је Климент , поверена нарочита свештенослужења, свештеницима је назначено особито место и левитима су поверена нарочита служења (идие диаконие)“4. У Климентовом поимању старозаветни првосвештеник био је праобраз епископа, свештеници – презвитера, а левити ђакона. Покушајмо да на основу ових речи одредимо какво је служење епископа, презвитера и ђакона. Епископу је припадало савршавање свештенодејства (литургиа), односно савршавање Евхаристије, пошто у Климентово доба Црква није знала за другу „литургију“ сем Евхаристије5. Презвитерима су, дакле, припадала посебна места на евхаристијском сабрању, а ђаконима нарочито служење (диакониа). Термин „диакониа“ непосредно се односи на служење на евхаристијском сабрању. На ову службу било је постављено „седам освједочених људи“ (Дап. 6, 16). На Тајној Вечери Христос се међу Својим ученицима налазио као слуга: „Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга“ (Лк. 22, 27). Ако се сетимо речи Игњатија Богоносца да ђакони врше службу Христову, постаће нам јасно у чему се превасходно састојала њихова служба: на евхаристијском сабрању они бејаху као слуге. Крајем I века у Риму и у другим црквама савршитељ је био само епископ, јер је само њему припадало вршење „евхаристиа“. Помоћници су му били ђакони. Презвитери су седели на особитим почасним местима, али нису „саслуживали“ – како бисмо казали у данашњој терминологији епископу. Сада се наша недоумица у вези са Јустиновим непомињањем презвитера донекле разрешава. Они нису поменути због тога што нису били савршитељи Евхаристије у оном смислу у ком је то био епископ. Због тога, описујући чин Евхаристије, Јустин није имао потребе да на њих посебно указује. Наше недоумице ће коначно бити отклоњене ако обратимо пажњу на учење Иполита Римског. У његовом „Апостолском Предању“, које одражава праксу Римске Цркве с краја II века, која се, вероватно, у основи везује за још далеко древније доба, наћи ћемо најстарији текст „Литургије“. Код њега су, као и код Јустина, дата два описа Евхаристије: један – у вези са постављањем епископа, а други – у вези са Крштењем. У оба случаја епископ се јавља као једини савршитељ Евхаристије. Иполит указује на праксу да ђакони епископу након његове хиротоније доносе хлеб и вино, над којима он врши „благодарење“6. Ђакон узима веће учешће у савршавању Евхаристије него у Јустиново доба: он изговара низ возгласа, обележавајући њима нарочите моменте Евхаристије. Презвитери, међутим, не изговарају нити какве молитве, нити возгласе. Ђаконски возгласи подједнако се односе на њих, као и на остале верне. Изабрани и постављени епископ ступа на своје служење предстојатеља Цркве, за коју је постављен савршавањем прве Евхаристије. Као предстојатељ, он је првосвештеник своје Цркве, а његово првосвештенство састоји се у томе да управо он и нико други, уз то он сам, а не у „саслуживању“ са презвитерима, савршава Евхаристију. Ради овога је он постављен и ради овога су му измољавани Дарови у молитви постављења, како би „могао да напаса свето стадо и служење првосвештенства обавља непорочно“7. Овде ваља обратити пажњу на још један значајан детаљ. Новопостављени епископ предстојатељ је на евхаристијском сабрању непосредно пошто је над њим извршена света тајна постављења (хиротоније). Иполит нам саопштава да су у епископској хиротонији узимали учешћа епископи суседних епархија који су се сакупљали ради тога постављења8, али нико међу њима, чак ни онај који је извршио хиротонију, није председавао на евхаристијском сабрању. Присутни епископи нису „саслуживали“ заједно са постављеним епископом, или, тачније, новопостављени епископ није „саслуживао“ са њима. Искључена је претпоставка да су они напуштали сабрање чим би хиротонисали новог епископа. Овакав гест значио би нарушавање љубави, која је повезивала у једно све Цркве и све њихове предстојатеље. Присутни епископи заузимали су најпочаснија места на евхаристијском сабрању, на којем је предстојатељ био новопостављени архијереј, пошто је он, а не они, био епископ Цркве за коју је постављен. Будући предстојатељ на овом евхаристијском сабрању, он је био предстојатељ не само својим презвитерима и читавом светом стаду повереном му од Бога, него и оним епископима који су учествовали у његовој хиротонији, пошто је на евхаристијском сабрању постојао само један предстојатељ. Нема основа ни за претпоставку да је описана пракса била некаква специфичност „Апостолског Предања“ Иполита Римског. Иполит је, наиме, био конзервативан човек, и тешко да би он уводио било какве новине. Нажалост, историја прва два века сачувала је веома мало података о литургијском животу, али један за нас драгоцен детаљ налазимо код Евсевија. Наиме, Иринеј Лионски писао је папи Виктору следеће: „Када је блажени Поликарп долазио у Рим за Аникитине управе, њих двојица нису много спорили у погледу других предмета, већ су се одмах саглашавали међу собом, а о овом питању (односно, вероватно, о празновању Пасхе) нису ни желели да расправљају: јер ни Аникита није могао да убеди Поликарпа да се не држи онога што је увек чувао, живећи са Јованом, учеником Господа нашега, и имајући везу са другим Апостолима; нити је Поликарп убедио Аникиту да се тога држи, јер је Аникита казивао да је дужан да чува обичај својих претходника међу презвитерима. Али, без обзира на овакво стање ствари, ова двојица налазила су се у узајамном општењу, тако да је Аникита, из уважавања према Поликарпу, допустио овоме да савршава (у својој цркви) Евхаристију; и обојица се растадоше у миру, тачно као што су се у миру са читавом Црквом налазили и они што држаху тај обичај и они што га штоваху“9 . Нама је све ово необично. Ми не бисмо поступили онако како је поступио Аникита: уместо да препустимо Поликарпу вршење Евхаристије, односно предстојатељство на евхаристијском сабрању, предложили бисмо заједничко „саслуживање“, односно заједничко предстојатељство. То што је Поликарпу, епископу Смирнском, било препуштено да буде предстојатељ на сабрању Римске Цркве, представљало је знак општења (заједничења) Цркава, а не личног општења (заједничења) међу епископима кроз заједничко служење, јер Евхаристија није лично општење одређеног, свеједно коликог, броја чланова, него заједничко дејствовање свију сабраних на окупу. Аникита је био епископ Римске Цркве и то је остајао када је Поликарп вршио Евхаристију, не престајући да буде Смирнски епископ; али у моменту док је вршио Евхаристију у Риму, Поликарп је, а не Аникита, био предстојатељ евхаристијског сабрања, док је Аникита, вероватно, заузео место међу својим презвитерима. При савршавању Евхаристије од епископа презвитери су седели на посебним местима. Како наводи Иполит Римски, у молитви која се читала приликом рукополагања презвитера за њега се измољавао „дух благодати и благоразумија, како би он имао свој удео у презвитеријуму и како би управљао народом Божијим у простоти срца“10. За њега се измољавало уделовање у презвитеријуму, а то учешће налазило је одраз у заузимању „места – топос“ међу презвитерима. Ово место није представљало метафору или символ – то је заиста било место које је сваки презвитер заузимао у просторији где су се обављала црквена сабрања. То је место у „таблинуму“ римске куће са обе стране епископа, оно место о коме говори и Климент Римски. Зато су презвитери заједно са епископом били „первосједалници“ („првоседеоци“). Заузимајући место у презвитеријуму, презвитер је делио са епископом дужност управљања народом Божијим на коју је био постављен. Карактеристично је да Иполит уопште не говори да је новопостављени презвитер савршавао Евхаристију или „саслуживао“ епископу. 0 овоме нема помена ни у молитви приликом постављања на чин презвитера. Пре постављења кандидат је на евхаристијском сабрању, чији је челник био епископ, заузимао место међу вернима, уколико још није био клирик, да би након постављења седео међу презвитерима. Располажемо и једним званичним документом који нам даје слику евхаристијског сабрања. То је протокол о „конфискацији“ црквених вредности и књига, сачињен од римских чиновника. Протокол датира из 303. године, а конфискација је спроведена у Кирти (данашњи Константин у Алжиру). Упозорени на долазак римске полиције, клирици Цркве су се са епископом сакупили у просторији где су се одвијала евхаристијска сабрања. Сви су се распоредили онако као што су увек чинили приликом савршавања Евхаристије: епископ је сео на свој трон, који се налазио на крају просторије, са његове леве и десне стране стајали су ђакони, док су седишта са леве и десне стране од епископског трона заузели презвитери. Верни нису били позвани на сабрање, како не би били изложени опасности, и зато су њихова места била празна. Почетком IV века поредак размештаја на евхаристијском сабрању био је, дакле, истоветан пракси с краја I века. I 2. Налазимо се у IV веку. Доба херојске борбе коју су дванаесторица незнаних Хришћана повели против Римске империје било је завршено. Након признања Цркве од римског ћесара отпочиње нова епоха у историји Цркве, не мање тешка, али у другачијем погледу од претходне. Да ли је овај потез значио пораз Римске империје и римског ћесара, то је посебно питање на коме се овде нећемо задржавати, али једно је несумњиво: дуго очекивани мир носио је своје саблазни и своје невоље. Од Никејског сабора, коме је присуствовао римски император, премда још није био хришћанин, отпочиње процес дубоких унутарњих и спољних промена у Цркви, од којих су се неке већ испољиле у доба дуготрајног мира у III веку. Једно од сведочанстава ових промена у црквеној свести и црквеној пракси јесте и 18. правило I Никејског сабора. „Сазнао је свети и велики сабор да у неким местима и градовима ђакони пружају презвитерима Евхаристију, премда ни правилима, ни обичајима није утврђено да они који немају власт приношења предају онима који приносе Тело Христово. Такође је постало знано да се чак неки ђакони дотичу Евхаристије пре епископа. Ово све да буде прекинуто: ђакони треба да пребивају у својој мери, знајући да су служитељи епископови и да су испод презвитера, да Евхаристију примају по поретку, предатом им од епископа или презвитера. Али седети међу презвитерима није допуштено ђаконима…“11. С тачке гледишта наше данашње литургијске праксе у овом правилу све је необично. Нећемо ово правило тумачити у смислу да је Никејски сабор желео да прекине „дрскост и самовољу“ ђакона, као што чине извесни коментатори, и као што је реално желео да учини Трулски сабор (692. године) својим 7. правилом: „Пошто смо се уверили да у неким црквама ђакони имају црквене дужности, те стога поједини међу њима, допустивши себи дрскост и самовољу, да буду испред презвитера…“.12 Тумачење 18. правила Никејског сабора из 325. године у светлости 7. правила Трулског сабора представља анахронизам. Епоха Трулског сабора била је потпуно различита од епохе Никејског сабора. Осим тога, у 7. правилу Трулског сабора говори се о служењу ђакона у области црквеног управљања, што јасно проистиче из самог текста правила, док се у 18. правилу Никејског сабора говори искључиво о њиховим литургијским функцијама. „Самовоља и дрскост“ ђакона у црквеном управљању, са којима је сабор решио да рашчисти, не само што нису уклоњене из црквеног живота, него су се после сабора још јаче испољиле. Све до пада Византије ово правило остало је мртво слово на папиру. Извесни ђакони који су заузимали високе положаје код Константинопољског патријарха, такозвани „ставрофори“, или, како наводи чувени византијски каноничар из XII века Валсамон, кардинали, заузимали су на патријарашким и царским церемонијама места изнад епископа, па чак и митрополита. Другачију је судбину доживело 18. Никејско правило, ушавши постепено готово у потпуности у црквену праксу. У том правилу нема ни говора о „дрскости и самовољи“ ђакона, већ је реч о старој литургијској пракси која је почела да се мења приближно од друге половине III века, или, да прецизирамо, о извесним искривљавањима те праксе. Ако је ова последња претпоставка тачна, онда је сабор, желећи да укине неправилности у старој литургијској пракси, укинуо не само њих него и саму ту праксу. Сабор констатује: 1) да понегде ђакони предају презвитерима Евхаристију, то јест евхаристијске Дарове, и 2) да се неки ђакони чак и пре епископа дотичу евхаристијских Дарова, односно причешћују. У вези са првом тачком Сабор указује да је противно „канону и обичају“ да ђакони предају презвитерима Тело Христово, пошто презвитери власт имају „приносити“ односно савршавати Евхаристију, док ђакони том влашћу не располажу. Прво што ваља уочити јесте нејасност и непрецизност формулације. Познато је да су се правила сабора веома брижљиво редиговала. Зато се сама по себи намеће претпоставка да је поменута непрецизност формулације у извесној мери намерна. Није нам познато који „канон“ је Сабор имао у виду, пошто не располажемо писаним правилом које би се односило на овај предмет. Што се тиче обичаја, заиста ђакони углавном нису пружали презвитерима Тело Христово. У овоме је Сабор у праву, али је сасвим другачије стајала ствар са евхаристијском Чашом. Из Јустинове Апологије ми знамо да су ђакони пружали евхаристијске Дарове свим учесницима евхаристијског сабрања. Уобичајенија пракса била је да епископ пружа евхаристијски Хлеб, а ђакон – Чашу. Код Иполита Римског налазимо нешто другачију праксу. Епископ у крштењској Евхаристији предаје Тело Христово са речима: „Хлеб небесни у Христу Исусу – Панис целестис ин Кристо Језу“, презвитери предају чашу, као и ђакони, уколико нема довољно презвитера13. Тако су, дакле, у Иполитово доба у Риму ђакони у извесној мери били удаљени од раздавања евхаристијских Дарова. Раздавање Хлеба било је поверено епископу, коме су помагали презвитери. Ако презвитери заједно са епископом раздају евхаристијски Хлеб, ђакони га доносе презвитерима на „дискосу“. Могуће је да су у другим крајевима ђакони задржали раздавање Чаше. После ових чињеница требало би да нам буде јасно због чега су презвитери, према 18. правилу Никејског сабора, добијали евхаристијске Дарове из руку ђакона. За време вршења Евхаристије од епископа презвитери су седели на својим местима, а када би долазило до раздавања дарова, ђакони би им прилазили са Даровима, како онима за њих саме, тако и са онима намењеним вернима. Користећи нашу терминологију, могли бисмо да кажемо да се најпре причешћивао епископ који је савршавао Евхаристију, затим ђакони који су му прислуживали, а после њих презвитери. Овај поредак причешћивања даје нам објашњење и одговор на питање како су се ђакони могли „дотицати“ Дарова пре епископа. Овде, наравно, није реч о епископу – предстојатељу евхаристијског сабрања, већ о „гостујућим“ архијерејима, који су, као што смо показали, седели на најпочаснијим местима. Могуће је да се почетком IV века у појединим Црквама усталио обичај да епископ предстојатељ сам пружа евхаристијске Дарове епископима“гостима“, док се у другим Црквама чувала традиција да им евхаристијске Дарове пружају ђакони. Никејски сабор изменио је древни поредак причешћивања, прописавши да ђакони не пружају презвитерима ни евхаристијски Хлеб, ни евхаристијску Чашу. За нас је сада важније да уочимо не толико сам поредак причешћивања, колико чињеницу да је Никејски сабор и даље полазио од основног принципа у складу са којим је само један епископ уз садејство ђакона савршавао Евхаристију. Тако је 18. правило Никејског сабора заправо аутентично сведочанство да је једини савршитељ Евхаристије, и поред низа литургијских измена које су се догодиле, био епископ, те да Оци окупљени на овом сабору нису познавали никакво „саслуживање“ у нашем смислу. Само имајући у виду овај принцип, моћи ћемо да разумемо ово правило. Ако, пак, пренесемо у епоху Никејског сабора наш савремени принцип „саслуживања“, ово правило остаће нам неразумљиво!4. Мењајући поредак причешћивања, сабор ниуколико није имао намеру да дира у основни принцип савршавања Евхаристије од једног епископа, принцип освештан у читавој претходној историји Цркве15. 3. На овоме би наш историјски преглед могао да буде завршен, с обзиром на чињеницу да се наш задатак није састојао у томе да покажемо на који начин је дошло до измене основног принципа савршавања Евхаристије у Православној Цркви, него да утврдимо да је тај принцип представљао једино начело познато Цркви од првих страница њене историје. Свакоме од нас познат је коначни резултат процеса измене принципа савршавања Евхаристије од једног епископа. До те мере смо се навикли на нови принцип вршења Евхаристије, да нам је тешко чак и да замислимо да у старини није било овако као данас. Али немојмо чинити баналну погрешку апсолутизације наше данашње литургијске праксе. Не можемо да одбацимо сведочанство историје, и нарочито, не можемо да преиначимо традицију. Наша литургијска пракса „саслуживања“ при савршавању Евхаристије не само што није исконска, него је по свом карактеру заправо њена суштинска измена. Зато ћемо се ограничити на краће разматрање питања – када је и због чега дошло до ових измена. Веома се много говори о последицама повезаности Цркве и државе у доба цара Константина, међутим, слабо се узимају у обзир утицаји те повезаности на литургијски живот Цркве. Прогоњена Црква задовољавала се унутарњим торжеством, у којем за спољашњи сјај није било места. Земаљска, „војинствујућа“ Црква била је и „торжествујућа“. У преникејском периоду хришћани су се с времена на време суочавали са конфискацијом имовине, мучењима, прогонима, па чак и физичким ликвидирањем, али они су знали да је римски колос немоћан. На сваком евхаристијском сабрању они су дочекивали Господа. „Наш Господ долази“ – такав је био свепобедни, ликујући поклич хришћана. Био је то поклич „победе која победи свет“. Нису прогонитељи, већ прогоњени били победници, пошто су први полагали своју наду у земаљског ћесара, а ови потоњи у Господа (Киризс), Којега је Бог „посадио Себи с десне стране на небесима, изнад свакога началства и власти, и силе, и господства, и изнад свакога имена што се може дати не само у овоме вијеку, него и у будућем; и све покори под ноге Његове и Њега постави изнад свега за главу Цркви“ (Ефес. 1, 2022). Нису у раскоши императорског двора са његовим блиставим церемонијама, већ у скромним домовима у предграђима или у полумраку катакомби хришћани дочекивали јединог Господа и јединог Цара. Пред пресветлим сијањем славе прослављеног Христа на евхаристијском сабрању било каква раскош и торжественост која би представљала дело људских руку била је сувишна. У доникејској ери торжественост беше излишна и епископима, пошто су и без ње, као предстојатељи „Цркве Божије у Христу“, они имали такав ауторитет који се није могао ни са чим упоредити. Из списа о Мученицима познато нам је да је унутарњи ауторитет епископа Мученика био толики да је римске чиновнике доводио у стање крајње збуњености и пометености. Ако се из јетких Оригенових речи обличења може сазнати да су постојали и такви епископи који су се старали да подражавају „кнезове овога века“, ипак, такви су представљали изузетак, али и они су волели раскош око себе изван евхаристијских сабрања, а не на њима. Свечана једноставност није била довољна државној Цркви, тако да се држава није могла задовољити само унутарњим сијањем своје Цркве. Она је захтевала бљесак, раскош и спољашњу свечаност. Поред овога, постојала је и природна потреба, која извираше из срдаца људских, да се литургијски живот заодене у што већу торжественост. Било је то сасвим схватљиво и нормално, особито из разлога што је незнабоштво још дуго након измирења Цркве и државе остајало живо. Људски гениј свецело се предавао служењу Цркви, исто као што је раније био у служби незнабоштва. Да није дошло до овога, не бисмо стекли изванредну уметничку ризницу којом располажемо. Литургијски живот постепено постаје свечан, раскошан, али та свечаност и раскош не продиру у саме основе тога живота. Торжественост се, заправо, зауставља пред олтаром. У овом периоду историје Цркве верни су, као и раније, дочекивали Господа свога у Евхаристији у смиреној једноставности. Међутим, равнотежа између сјаја који је окруживао Цркву и једноставности Евхаристије није се увек поштовала. Та се равнотежа реметила и кривицом државе, али и кривицом самих хришћана. Још пре Миланског едикта у Палмирском царству хришћански епископ постао је један од високих државних чиновника. У посланици којом се осуђује Павле Самосатски, насталој на Антиохијском сабору 268. године, наводи се: „Нећемо помињати ни то колико је мудровао и колико се превазносио, китећи се световним одликовандма и више желећи да га зову дукенаријем него епископом; са каквом је гордошћу, окружен мноштвом копљеносаца пред собом и иза себе, парадирао по јавним трговима, громогласно пред свим народом читајући писма успут, тако да је због његове надмености и разметљивости срца његовог сама вера наша била подвргавана злословљењу и мржњи. Нећемо помињати ни његово разметање на црквеним сабрањима, које је исказивао у свом славољубљу и фантазирању, саблажњавајући на тај начин душе неискусних. Дигао је себи катедру и високи престо попут световних владара, као да није ученик Христов… Песмопевања у славу Господа нашег Исуса Христа избацио је из употребе, тврдећи да су то дела каснијег датума и творевина из новијег доба; међутим, насред цркве, на велику Пасху, заповедао је да се поје њему у част, и за овоје одређивао жене, чије гласове слушати није било могуће без језе и ужаса… Они који појаху у његову част и који га хваљаху у народу јавно су говорили да је нечастиви учитељ њихов анђео који сиђе с неба, а овај гордељиви хвалисавац не само што није забрањивао овакве тврдње, него је и био присутан док су се оне изрицале“16. Ово је само мањи извод из посланице Антиохијског Сабора. Црква је Павла Самосатског осудила и због ових рђавих склоности, и због његовог учења, и успела да га удаљи са катедре уз помоћ римске државне власти, која се руководила својим потребама и принципима. Када је Евсевије писао своју историју, атмосфера у црквеном животу се променила. За примером Павла Самосатског кренуо је немали број епископа, али сама чињеница да је Евсевије нашао за сходно да у свом делу у целости наведе посланицу Антиохијског сабора показује да почетком Никејског периода Црква још није заборавила Павлову осуду. Може се претпоставити даје за Евсевија посланица Антиохијског сабора представљала и својеврсну оптужницу против извесних епископа његовог доба. Постепено у црквени живот улазе начела непозната предникејској Цркви. Под утицајем церемонијала на императорским дворовима осмишљава се свечани церемонијал патријарашких улазака у Цркву, који ће ући у литургијски живот и литургијска чинопоследовања. Низ момената из церемоније постављења државних великодостојника од императора преноси се на хиротонију епископа, да би се задржали и до данас. Торжественост улази у први део Литургије, у такозвани „синаксис“, који приближно одговара нашој данашњој Литургији оглашених. Презвитери почињу да у њој узимају делатно учешће. Па ипак, још дуго је савршитељ „Литургаје верних“ био само епископ или презвитер, уколико је служио у својој цркви. Када је епископ изговарао евхаристијски канон, презвитери су чували потпуно безмолвије (ћутање). . . Рад у целости можете да прочитате на интернет страници: Ризница литургијског богословља и живота

Катихета Бранислав Илић: О завршетку другог циклуса емисијâ "Светотајинско богословље" СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ Од фебруара 2018. године програм радија Беседе постао је богатији за једну нову емисију благодарећи којој наши уважени слушаоци могу да се упознају за основама Светотајинског живота у Цркви Христовој. У првом циклусу, у оквиру двадесет емисија, обрађене су следеће теме: О Светим Тајнама уопште (три емисије); Основе Свете Тајне крштења (једна емисија), последовања пре Свете Тајне крштења (једна емисија), припрема за Свету Тајну крштења (четири емисије), тумачење чина Свете Тајне крштења (четири емисије). Основе Света Тајна брака (једна емисија), Тумачење чина Свете Тајне брака (пет емисија), Брачне сметње (једна емисија). Дакле, први циклус емисија „Светотајинско богословље“ био је усмерен на тумачење Свете Тајне крштења, уз посебан нагласак на припрему и тумачење данашњег последовања овог тајинства, али пажња је била исмерена и на све детаље везане за Свету Тајну брака. О чему је било речи у другом циклусу емисија „Светотајинско богословље“, који је почео у септембру прошле година, а закључен је у среду 24. јула, разговарали смо са аутором емисије катихетом Браниславом Илићем. Разговор водила: Драгана Машић Извор: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота

На питање слушаоца како мирјанин да говори Исусову молитву, која је дар Божји и јако оружје, отац Слободан каже да када човјек крене да се бави њоме треба да буде опрезан. Да би човјек кренуо монашким путем треба да осјети призив Божји а све остало ће доћи само по себи. Колико је битно црквено вјенчање објашњава отац Слободан. На ова и још многа питања наше вјере добићете одговоре у овој нашој емисији коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Остоја Кнежевић старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и протојереј Ненад Лазаревић из Браничевске епархије, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Страшном суду, сабране је бесједећи поучавао о.Остоја, који је између осталог казао да се ових неколико седмица прије Великог поста називају припремним, као и да нас Црква и богослужбено припрема за период Свете Четрдесетнице. – У седмици која је пред нама не служи се Света Литургија у сриједу и петак због крсне жртве и страдања Христових, зато што је Света Тајна Евхаристије највеће торжество, највеће славље и највећа свечаност коју ми хришћани овдје на земљи доживљавамо. Ми се у току Четрдесетнице боримо против гријехова наших, слабости, љености и свега онога што је лоше у нама. Ако људи који су у свијету своје успјехе и неуспјехе сабирају од нове до нове године, за нас хришћане Света Четрдесетница је период када ми можемо да се сабремо и видимо гдје смо и шта смо – казао је о.Остоја. Он је казао да су стремљење, труд и жртва којима тежимо током поста корак ка нашем спасењу, иако увијек остају недовољни и незавршени. – Корак по корак ми се трудимо и надамо се да ће Бог, видјећи наше стремљење, нашу жртву и наш труд помоћи нам у нашем подвигу и иако несавршене пригрлити нас и прихватити нас као своју истинску дјецу и синове и кћери – казао је о.Остоја. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење свештенства и острошког монаштва са вјерним народом настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог