Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чудо'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. 19.септембар (6.септембар) Житије светих из Пролога Св. Николаја Велимировића САТАНА СЕ ЊЕГА КО ПЛАМЕНА БОЈИ, ЈЕР ВОЈВОДА БОЖЈИ ЗА ИСТИНУ СТОЈИ. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу ... он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила". Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу. Тропар (глас 4): Војсковођо небеских војски, непрестано те молимо ми недостојни, да нас твојим молитвама заштитиш као заклоном крила твоје непропадљиве славе. Чувај нас који падамо на колена и усрдно вапијемо: Избави нас од беда као поглавар вишњих сила. Архистратиг Божји Михаил војвода, Маченосни слуга Свевишњег Господа, Пред Господом стоји С небеским силама, С ангелима силним И светим душама. Највећи војвода Највећега Цара, Где дође, победи, И чудеса ствара. Сатана се њега Ко пламена боји, Јер војвода Божји За истину стоји, За истину стоји И правду уздиже; Као поглед хитар – Свуд на време стиже. Војвода светлости: Он прогони скверне, И крилима својим Ограђује верне. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/cudo-svetog-arhangela-mihaila-sv-mucenik-evdoksije
  2. Васићева је испричала да је у Острогу боравила 16. јула, гдје је преноћила у манастиру, а сутрадан била на молитви и поклонила се моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Прије поласка кући, каже, узела је штаке из аутобуса, дошла до литице и оклизнула се, те пала у провалију од 80 до 100 метара. Према њеним ријечима, иако је ударала о стијене, није задобила ниједан прелом, што су утврдили у Ургентном центру у Подгорици, гдје је одвезена након што су је спасиоци извукли. – Снимали су ме, нису могли вјеровати да сам пала са толике висине без иједног прелома. Мало ме боле нога и леђа од удараца о стијене и имам огреботине по тијелу и лицу. Спасио ме Свети Василије и чим станем на ноге, мало се опоравим, поново ћу отићи у Острог да се поклоним светитељу – испричала је Васићева новинарима у Броду. Драгана Васић је као петогодишња дјевојчица 1992. настрадала од мине и од тада је била везана за инвалидска колица, а захваљујући мајци, вјежбама и молитвама је проходала. – Није као прије несреће, али имам жељу да опоравак буде већи – рекла је Васићева. https://vecernjenovosti.ba/76107/hronika/cudo-manastir-ostrog-brodjanka-prezivjela-najnovije-vijesti/?c=cir&fbclid=IwAR2GEZU-90CC5qP20kItQO4oV1uIZN6am_OczF3dDPgZoRedwECVyUha7q8
  3. -Мирјана Миловановић и катихета Бранислав Илић: Највеће чудо је што Господ на Литургији низводи небо на земљу- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 15. децембра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, новембарско-децембарског 382 броја "Православног мисионара". Разговор је водила Мирјана Миловановић, новинар Телевизије Храм. У првом делу разговора катихета Бранислав је говорио о значају Пресвете Богородице, о њеном свештеном примеру побожности, преданости служби Богу, као и о њеном молитвеном посредништву. Пресвета Богородица нас својим благословеним примером позива да од душа својих начинимо храмове Духа Светога, трудећи се да целокупно своје биће предамо у службу Богу и ближњима, баш како је то учинила наша молитвена покровитељка која је шира од небеса, нагласио је катихета Бранислав говорећи о Пресветој Богородици. Ми често тражимо чуда негде далеко, а заборављамо да је људски живот у свеукупности велико чудо. Дар живота је већ велико чудо. Овај наш сусрет је чудо, што смо могли овога јутра да дођемо овде и будемо заједно, а највеће је чудо што Господ на свакој Литургији низводи небо на земљу и ми бивамо учесници небеске реалности, иако живимо овде у историји, а благодарећи том највећем дару и чуду ми окушавамо са трпезе Царства небеског, поучио је катихета Бранислав Илић. У даљем току разговора новосадски катихета је наставио да говори о правилном погледу на чуда и подсетио да је нама потребно чудо од вере, а не вера у чуда. Верујем Господе, помози моме неверју, исконски је вапај свакога од нас. У том духу позвани смо да васколики свој живот предамо Христу Богу, да се не бојимо и не бринемо се за много, истакао је катихета Бранислав. Гост Мирјане Миловановић је говорио и о хришћанском погледу на смрт, између осталог рекавши: На улазу у један светогорски манастир читамо једну чудесну реченицу у којој је садржана велика порука, а она гласи: "Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када умреш". Хришћани већ у Тајни крштења умиру, али и васкрсавају, знајући да је овај наш живот у свету који је пролазан, само припрема за оно вечно и непролазно. На крају овог надахнутог разговора који је умешно водила Мирјана Миловановић, катихета Бранислав Илић је гледаоцима Телевизије Храм упутио поруку: Овај пост у сусрет празнику Рождества Христова, прилика је да победимо сами себе и свој егоизам, да победимо своју самодовољност, како би се Господ уселио у нас. Према речима Светог Јована Златоуста Божић је најрадоснији празник, јер да није било рождества Христовог, не би било ни Васкрсења. Утврђени у тој истини, желим вам да истрајете у овом посном подвигу, да припремите дом своје душе за Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, да се Господ роди у срцима вашим, закључио је катихета Бранислав Илић гостујући у овом издању емисије "Живоносни источник". Извор: Телевизија Храм
  4. У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатско Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријаха српског Г. Порфирија служио је Свету Архијерејску Литургију у храму који је посвећен Нерукотвореном образу Господа нашег Исуса Христа у Зуцама. Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживао је изабрани Епископ мрачански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. У својој поучној беседи после прочитаног Светог Јеванђеља, изабрани Епископ Сава је између осталог рекао, без Христа ништа не бива, без обзира на нашу вољу и напоре које улажемо, без Христа благодат не делује ни код Апостола ни у Цркви, само са Христом може да се деси чудо исцељења духовних и телесних рана. Извор: Телевизија Храм
  5. Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио је у недјељу, 22. августа, Божанствену Литургију у храму светих Кирила и Методија у Љубљани. На првој Литургији коју је као поглавар Српске Православне Цркве служио у Словенији саслуживали су му Епископ топлички Јеротеј, изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава и свештенство љубљанске и загребачке црквене општине. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Стефан и Анастасија знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин Патријарх је у бесједи по прочитаном Јеванђељу (Мт. 14, 22-34) позвао присутне да се моле Богу за мир у свијету, за благослов Божји међу људима, али и за ”мир у свакоме од нас, како бисмо, утемељени на Христу, могли да се радујемо у заједници са Њим”. Позвао их је и да радост и мир носећи у себи истовремено и шире око себе. Поглавар Српске Цркве казао је да су апостоли који су се укрцали на брод, како би прешли на другу страну Тиверијадског језера, имали намјеру да се у пустињи посвете молитви. ”Самоћа и пустиња, осамљено место је по правилу могућност сусретања са собом, али са собом пред лицем Божјим”, истакао је. Иако су били махом рибари, велика бура до које је изненада дошло, у апостолима је изазвала страх, све док нису угледали Господа који им је, ходајући по води, ишао у сусрет. ”Апостол Петар се, видевши тај чудесни ход по води, одједампут охрабрио. Олуја га је препала, а он, видевши Господа, би охрабрен, штавише одушевљен, и упути реч Господу: ‘Господе, учини да и ја могу да идем по води’. Господ је, једноставном речју, без много философирања и објашњавања да ли је то могуће или није могуће, убеђивања аргументима за и против, једноставно рекао: ‘Дођи’. А Петар je, исто тако једноставно, без много анализирања, без пропиткивања, без сумње, без потребе да му се покаже доказ како је могуће и насупрот законима природе ходити по води, одједампут ослоњен на веру и љубав, на веру у Бога, изишао из брода и почео да хода по води“, кaзао је патријарх. Према речима Његове Светости, и апостол Петар је, попут свих људи, попут нас који се шетамо од неверја, па од слабе вјере, кроз искушења, до чврсте и снажне вјере. ”Имамо понекад тако чврсту и тврду веру, а онда од те вере опет, браћо и сестре, наиђу тешкоће и искушења, појави се сумња, па чак и бунт, па преко слабе вере дођемо и до неверја. Тако и Петар, који је више пута показао да има пламену веру, да је спреман да да живот за Господа што је и учинио на крају свога живота. Али, бивало је и ситуација када наиђу искушења, као у Гетсиманском врту, да се одрекне Господа. Ево сада, имао је најпре страх па чврсту веру, јер изишавши из чамца ослоњен на ту веру и он је, и против природних закона, могао да хода по води. А онда се појавила сумња, онда се појавила не јеванђелска, не богочовечанска логика, него људска логика која хоће аргументе, хоће да види очима и опипа рукама. Тог тренутка је почео да тоне. Тог тренутка се показало да су природни закони јачи од човека. И заиста, иако смо освојили свемир и небеске просторе, све је то мало у односу на снагу и силу коју природа носи у себи. Овде је нагласак, као и увек у Јеванђељу, на Господу Христу. Тамо где је Господ присутан, тамо се непрестано дешава чудо. Тамо се непрестано побеђује поредак природе. Тамо живимо већ сада и овде тајном Царства небескога, а Господ је присутан свугде. Присутан је у нама”, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  6. Чудо св. Нектарија Егинског у забаченом селу на Васкрс Пре неколико година, становници једног од планинских села у Егина су остали без свештеника, а нови није именован. Дошао је Велики поста када се у Грчкој молитвени живот интензивира, тако да остати у овом периоду без свештеника била је страшна ствар. Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе. Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале. Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром. На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве. У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1] Мошти св. Нектарија РАСУЂИВАЊЕ Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп. Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима. Зоран Ђуровић Рим, 13. 11. 2015 [1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil [2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/ Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  7. Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посвећено је свештеном спомену на Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), са посебним нагласком на прославу Патрона Епархије бачке. У току једне богослужбене године савршавамо неколико свештених спомена на свете ангеле: Сабор светог архангела Михаила (8/21. новембра), Сабор светог архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и Чудо светог архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је светим небеским силама бестелесним. Посвећујући нашу емисију свештеном спомену на Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), поред указивања на значај празника, посебно смо истакли химнографију која велича ово дивно дело и чудо Божје. Ти чиниш своје ангеле духовима, као што је написано и пламеном огњеним којим ти служе, а између чинова твојих ангела, показао си Господе првим архистратига Михаила, јер се твоме закону Речи Божја покорио, и трисвету песму са страхом кличе слави твојој. (Трећа стихира на Господи возвах) Од 1971. године васколика пуноћа Епархије бачке, предвођена својим Предстојатељем, прославља свога заступника пред Богом – светог архангела Михаила. У духу прославе Патроне говорили смо о значају сабрања и саборности у Цркви Христовој. У празничној радости слушаоцима Радио-Беседе, као и свој браћи и сестрама који живе, делају и Богу се моле у Епархији бачкој, желимо срећан, радостан и Богом благословен празник, који се са посебним торжеством прославља у Богом чуваној Епархији бачкој. Нека молитве нашег Патрона буду свагда са свима нама, како бисмо на многа и блага лета узносили вечни славопој Господу нашем, Чије човекољубље је дивно и величанствено. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Овогодишњи Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), биће прослављен у суботу, 19. септембра, у храму Рођења светога Јована Претече у Сомбору. Света архијерејска Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова. Од 1971. године верни народ Епархије бачке прославља свога заступника пред Богом – светог архангела Михаила. На овај дан молитвено се сећамо догађаја који се збио у фригијском граду Колоси, недалеко од Јерапоља, где је постојао храм посвећен светом архангелу Михаилу. Поред наведеног храма налазио се извор лековите воде. Овај храм саградио је становник града Лаодикије, и то у знак захвалности Богу и светом архангелу Михаилу за излечење његове неме ћерке. Архангел Михаило, јавивши се у сну оцу девојке која је била нема од свог рођења и која још није била просветљена светим Крштењем, открио му је да ће његова ћерка проговорити када попије воде са овога извора. И догодило се чудо – девојка је код извора заиста исцељена и почела је да говори. Након овог догађаја крстили су се отац, ћерка и целокупна њихова породица, а ревношћу благодарног оца подигнута је црква у част светог архангела Михаила. Не само хришћани већ и незнабошци су почели да долазе на извор тражећи ту лека разним болестима. Тако су многи од њих, добивши исцељење, примали веру у Христа и крштавали се. У овом храму, шездесет година ревносно је служио један свештеник по имену Архип. Проповедајући Христа, не само речима већ и примером свог богоугодног живота, привео је многе пагане вери. У свом гневу на хришћане уопште – а посебно на свештеника Архипа који се никада није удаљавао од храма и био је узорни Христов слуга – пагани су одлучили да униште храм и погубе Архипа. Да би то извршили спојили су две планинске реке у једно корито и усмерили њен ток на храм. Видевши ову велику опасност свети Архип се усрдно молио архангелу Михаилу да спасе храм од пропасти. На његову молитву, архангел Михаило се јавио и, ударом свог жезла, отворио широку пукотину у стени кроз коју је надолазећа вода потока отекла и храм је спасен. Видевши тако велико чудо пагани су се разбежали, а свети Архип и хришћани окупљени у храму славили су Бога, благодарећи светом архангелу Михаилу на помоћи. Место где се догодило наведено чудо названо је Хона, што значи пукотина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Април је, 1985. година. Има отприлике већ пет месеци како је мала Олга, од својих десет година, с цистом на мозгу, подвргнута процесу зрачења, не би ли се умањио тумор који се не може оперисати, а који је у последње време мучи неподношљивим боловима и интензивним вртоглавицама. Њени родитељи, двоје обичних људи из Атине. У Грчкој су лекари од самог почетка отворено представили ситуацију. Последња нада: углавном Бог, и помало Америка. Неки њихов рођак из Бостона позива их раширених руку. Тамо, каже им, постоји најбоља дечја болница на свету. С неопходним пртљагом, људи одмах стижу на место својих последњих нада. Њихова животна прича пуна је страдања и унутарње напетости. Како Бог дозвољава такве неправде? Током првих седам година свога брака нису могли имати деце. људи прости, без нарочитог знања и верског живота. Док се гасила и последња нада, Бог им дарује девојчицу. Прослављају Га због овог дара, и сав свој живот усмеравају на њу. Пуни десет година, јединица, и почиње да показује чудне симптоме: снажне главобоље, константно нерасположење. Започињу испитивања, и завршавају дијагнозом коју, чим је чујеш – ноге ти се одсеку, пуца ти глава, душа ти се распада у парампарчад, цепа ти се срце. У једној таквој животној драми, прекидају све своје послове и стижу у Америку, не знајући ни када, ни како, ни да ли ће се сви и вратити. Ипак, прати их и проста, аутентична, снажна вера. Већ пола године како су им до руку дошле касете с проповедима које су сасвим измениле њихове видике. Испуниле су их вером. Вером која долази изнутра. А какав је Божји одговор? Онда када нису посећивали Цркву, родила се Олга. Чим су се обратили, канцер. Зашто то Бог чини? Зашто се изражава на начин какав нико никада не би пожелео? Можда ипак верујемо у Бога Који не постоји, и не познајемо Бога истине, Којег треба да откријемо онаквим какав Он јесте, а не онаквим каквим Га ми желимо?
  10. Народ који је веран Богу и својој отаџбини биће чудесно Боогм благословен, рекао је митрополит кјатурски и сахкерски Данило из Грузијске православне цркве у својој недељној проповеди у Саборној цркви Свете Тројице. Чудо је виђено у Грузији, где није дошло до ерупције епидемије вируса короне упркос чињеници да цркве никада нису биле затворене, као у многим другим земљама, нагласио је митрополит Данило. „У питању је на првом месту грузијски етос ". „Неко може питати како је преживео. Преживео је из два разлога: био је посвећен отаџбини и Богу. Онога ко је посвећен Богу и отаџбини, Бог неће напустити и избавиће га Његова велика милост. " „Данас смо видели пример ове милости“, наставио је митрополит. „Ова држава се, упркос многим проблемима, показала много заштићенијом од већих држава, и то се догодило зато што је наш народ дао све од себе, а људи који се до краја боре за земљу, љубав и морал - видеће чудо Божје. " "Видели смо чудо које се догодило у Грузији", нагласио је он. „У упркос томе што богослужења никада нису престала, епидемија није избила у Грузији", митрополит Данило је рекао. „Бог ће учинити чудо народу који је одан Богу и отаџбини. Грузија је имала такве одане патриоте и зато је преживела," напоменуо је архијереј. „Живот без Христа је смрт, а смрт са Христом је живот. То веровање нас је избавило од ове епидемије “, рекао је архијереј. У марту је Грузијска патријаршија изјавила да је затварање цркава "неоправдана увреда Бога". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
  11. Народ који је веран Богу и својој отаџбини биће чудесно Боогм благословен, рекао је митрополит кјатурски и сахкерски Данило из Грузијске православне цркве у својој недељној проповеди у Саборној цркви Свете Тројице. Чудо је виђено у Грузији, где није дошло до ерупције епидемије вируса короне упркос чињеници да цркве никада нису биле затворене, као у многим другим земљама, нагласио је митрополит Данило. „У питању је на првом месту грузијски етос ". „Неко може питати како је преживео. Преживео је из два разлога: био је посвећен отаџбини и Богу. Онога ко је посвећен Богу и отаџбини, Бог неће напустити и избавиће га Његова велика милост. " „Данас смо видели пример ове милости“, наставио је митрополит. „Ова држава се, упркос многим проблемима, показала много заштићенијом од већих држава, и то се догодило зато што је наш народ дао све од себе, а људи који се до краја боре за земљу, љубав и морал - видеће чудо Божје. " "Видели смо чудо које се догодило у Грузији", нагласио је он. „У упркос томе што богослужења никада нису престала, епидемија није избила у Грузији", митрополит Данило је рекао. „Бог ће учинити чудо народу који је одан Богу и отаџбини. Грузија је имала такве одане патриоте и зато је преживела," напоменуо је архијереј. „Живот без Христа је смрт, а смрт са Христом је живот. То веровање нас је избавило од ове епидемије “, рекао је архијереј. У марту је Грузијска патријаршија изјавила да је затварање цркава "неоправдана увреда Бога". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ) View full Странице
  12. Данас смо се поново окупили да прославимо нашу покровитељку, нашу спаситељку, нашу заступницу и нашу истинску узданицу – Мајку Божју. Наша обитељ је посебно чудо Мајке Божје. Људи живе и у овом свету се уздају у своју снагу, државе живе и такође се уздају у своју снагу, јачају је, смишљају разна средства за то да сачувају своју власт, да је прошире, да је задрже, да је умноже, да спасу свој народ, и зато се непрестано труде и заиста понекад у томе достижу огромне висине: проналазе потпуно задивљујућа средства за заштиту своје отаџбине и уздају се у њих, и хвале се њима, и умирује их свест о ономе што имају. Али у историји наше отаџбине и у свом личном животу видимо како се често испоставља да је све то скоро бескорисно или несавршено и како није у стању да нас заштити; како сва ова материјална слава за тили час може да се претвори у пораз, срамоту и немоћ; како здравље и лепота за један трен могу да се претворе у болест, у немоћ, у неспособност, и како и човек, и цела држава леже ничице пред лицем непријатеља и како нема ко за њих да се заступи, нема ко да им помогне. И најјача, најподлија и најопаснија сила која уништава ово биће јесте грех. Он је јачи од сваког освајача, зато што осваја наше срце и душу и поробљава их, одводи у заробљеништво: као што је војска Ахмат-Гиреја одводила хришћане, Русе, у ропство, као што их је продавала на пијаци, тако се и наша душа продаје кад пуштамо у њу грех, и овај грех уништава и државу, и породицу, и наше здравље, и ништа нам не помаже. Никаква чудесна, најсавршенија, најскупља, најбоље осмишљена средства нису у стању да победе овај грех. И само наше покајање и молитва упућена Мајци Божијој могу да одврате од нас ужас, пораз и очајање, ово робовање ђаволу и његовим слугама. Али за то је потребно истинско покајање и виђење овог греха, схватање истинског смисла нашег живота. Мајка Божја нас никад не напушта – ни у најтежим тренуцима, ни у тренуцима кад нас грех потпуно зароби. Увек се моли за нас, Она нас никад не заборавља, као рођена мајка. И ми, који смо се нашли овде као сведоци и учесници у препороду обитељи Мајке Божје и уопште тога како се појавила на овом месту, одлично то знамо. Ко смо ми, зашто је управо све нас данас окупила Мајка Божја? Зато што нас воли, чека од нас покајање и чека од нас узвратну љубав према Њеном Спаситељу, према Њеном Сину – Господу нашем Исусу Христу. То је наше најјаче оружје, то је наша сила, то је наше заступништво, Она нас никад неће напустити и никакви зли људски напори нису у стању да поколебају ову љубав Мајке Божије – само да ми сами не вређамо Њу и Њеног Сина и да не падамо у заробљеништво ђавоље силе. Мајка Божја и сви свеци које данас прослављамо – на дан Свих светих – јесу најнепобедивија Христова војска у коју смо позвани. Добили смо позив да ступимо у ову војску, и сви они који се овде налазе имају прилику за то да такође постану свети Божји људи и да носе ову божанску љубав, и храброст, и наду и у Христа, и у Мајку Божју у овај свет. Мајка Божја нас неће оставити, али је главно да ми не оставимо Њу одајући се греху, подлежући чамотињи, а највише – гајећи наду у испразна добра овог света, у превару, у илузију коју ђаво разлива свуда како бисмо заборавили Христа и Мајку Божју, како бисмо добровољно доспели у његове руке. Али нека нам се то не деси, нама сведоцима чуда настанка Сретењског манастира, учесника у овом сусрету – Сретењу – с Мајком Божјом. Гледајмо на своје претходнике, свете људе, угледајмо се на њих и гледајмо у Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, а Он нека би Својим милосрђем помиловао наше душе. Амин. Извор: Православие.ру
  13. ЧУДО ЗА ВАСКРС У МАНАСТИРУ ЛЕШЈЕ: Сигурносне камере забележиле непројавну светлост! (ВИДЕО) KORESPONDENT.INFO Оно што су манастирске камере забележиле током Васкршње службе, не може се другачије описати осим као чудо и пројава Божанске светлости. Друштвеним мрежама...
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23. априла, у четвртак Свијетле седмице, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Николаја у Ријеци Црнојевића. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи, тумачећи данашње Свето јеванђеље, Митрополит Амфилохије је казао да сам Господ каже да ће једино они који се одозго просвијетле, роде водом и духом (крсте) видјети Царство небеско, као и да је Свети апостол Павле прије 2000 година поручио: “Крстите се у име Исуса Христа “. Једно од таквих мјеста гдје се та Божија заповијест испуњавала већ пет вјекова је Храм Светога оца нашег Николе. “Само Господ знаде колико је оних који су овдје примили Свету тајну крштења, који су се одозго родили и у ову светињу задобили Царство небеско од времена када су овдје били и ондашњи зетски владари и митрополити зетски Висарион и Вавила. Кроз вијекове се на Ободу увијек изнова догађа то Божије чудо, наставља та света заједница Цркве Божје.” Високопреосвећени је подсјетио да је Обод једно од најзначајнијих мјеста у историји Зете, данашње Црне Горе, које и данас поново васкрсава, као и да је његова историја сагласна са историјом самога Господа: “Као што је Он прошао на овој земљи кроз распеће и васкрсење, тако је и ова светиња Њему посвећена и Светом оцу Николају, Његовом вјерном сљедбенику, кроз вјекове пролазила кроз распеће, али је увијек изнова васкрсавала. Распињана, претварана и у џамију у своје вријеме… Шта све се није са њом догађало, али увијек изнова она је враћала своју првобитног љепоту”, бесједио је владика и додао да је и у ово наше вријеме она поново васкрсла након гоњења Цркве и рушења светиња Божјих послије Другог свјетског рата. Присјетио се Митрополит Амфилохије и блаженог спомена Влада Јовићевића који је један од оних који је себе уградио у ову ободску светињу, који је био и први потпредсједник Управног одбора Митрополије црногорско-приморске 90-их година. “Био је ту дуго времена као прво прва личности између свих вјерника у Црној Гори при Митрополији црногорско-приморској. И онда када је почела обнова ове светиње, био је најактивнији у обнављању ове, али и других светиња око Ријеке Црнојевића. То је оно што је васкрсло ову светињу чија је историја у знаку распећа, али и у знаку васкрсења. Светиња је васкрсла да би ми кроз њу и преко ње васкрсавали.” Архиепископ цетињски је нагласио да је Господ у Своје Царство призвао Влада Јовићевића који је Духом Светим рођен и препорођен и који је остао вјеран својим прецима Јовићевићима, најзначајнијем братству ових простора: “Вјеран и њима и ономе духу који је њих руководио кроз вјекове. И зато данас служећи ову службу Божију, ми се молимо за покој нашега Влада а у исто вријеме и за покој и за добијање Царства небескога свих оних који су кроз вјекове себе уграђивали у ову светињу до наших времена”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цркви Светог Николаја у Ријеци Црнојевића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Са страхом божијим и вјером приступите. То су ријечи којима свештеник позива народ да приступи светој Чаши или путиру. У тој светој Чаши дешава се за нас хришћане највеће чудо, хљеб и вино постају тијело и крв Богочовјека Христа. И ми хришћани са вјером да је то заиста тијело и крв Христова и са страхом и трепетом приступамо путиру. Прије него се причестимо чита се молитва у којој се исповиједа та наша вјера да заиста вјерујемо да је то тако. У једном дијелу молитве се каже још да “нећу казати тајну непријатеља твојим”. Овај моменат је за нас хришћане велика, чак највиша тајна, о којој ми не расправљамо, дубоко је чувамо, поготову од непријатеља Христових. Ових дана, узрокована појавом корона вируса, актуализована је тема причешћа, поготово у црквеним круговима. Стиче се утисак да неко покушава да ту тајну растајни и да је преда другима, а можда и непријатељима Христовим. Послије двије хиљаде годана чувања те тајне и учествовања у њој, мислим да је било непотребно започињати расправу о томе да ли се можемо заразити од чаше или кашичице или чак самог причешћа, затим даље снисходити и мијењати устаљену праксу причешћа итд. Да ли пандемија, која није највећа и једина за ових двије хиљаде година, колико је од Христа нам установљеној, светој Евхаристији, и један страх супротан ономе који се тражи да би се приступило светој Чаши, смјели изазвати ову расправу о светом причешћу!? Да ли се овом расправом и измјенама у начину причешћивања, смјела довести у сумњу света Тајна причешћа. Мислим да је у овом случају било сврсисходније довести у сумњу саму пандемију и сам вирус, него ли свето причешће. Ја овдје нећу улазити у расправу да ли треба дезинфиковати кашичицу и користити начин причешћивања Јаковљеве литургије. Иако бих имао коментар у вези са тиме. Овдје бих само скренуо пажњу да ми хришћани нисмо смјели ову Тајну, поготово на овакав начин објављивати свијету. Када се тајна растајни, онда више није тајна, како каже велики пјесник Бећковић. Предлажем да о овој Тајни ћутимо, и никоме о њој не говоримо, а најмање онима од овога свијета. Само ми хришћани знамо да је то тијело и крв Христова, да је сами Исус Христос. Као што су некад мислили да су хришћани људождери, тако сада мисли да је тијело Христово заразно у вријеме пандемије. Цару царево, а Богу божије! Ако су нам цареве власти забраниле да се састајемо у цркви на богослужењима, ми ћемо испиштовати, и дати цару царево, т.ј. испоштовати цареве законе. Али ћемо дати и Богу божије, а то је, сачуваћемо тајну о светом причешћу! Амин! Презвитер Огњен Фемић Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  16. Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет
  17. Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет View full Странице
  18. Новосађанин Марко Живковић је са две године научио да чита ћирилицу и латиницу, а на географској карти се сналазио боље од многих основаца. Са четири године Марко је почео да компонује и свира клавир и примљен је у Музичку школу "Исидор Бајић" у Новом Саду као најмлађи ученик у историји те школе. Његове професорке клавира и солфеђа кажу да таквог ученика још нису имали. "Највеће изненађење је било што је Марко са четири и по године познавао теорију музике боље од 99 одсто ученика који имају нижу музичку школу"- каже Маркова професорка клавира Милена Ацић. Марко Живковић, који сада има седам година и преко 50 својих композиција, однедавно одлази на часове код Доротее Војновић професорке на Академији уметности која му даје додатне смернице. Уредник емисије Бранко Станковић аутор је 18 документарних филмова и две драме које су екранизоване на РТС-у, а и мноштва документарних емисија, које су, као и филмови, награђиване на домаћим и међународним фестивалима.
  19. Заборавио сам да вам кажем да у ћелијама није било прозора, није било светлости. Ноћу је једина светлост долазила из ходника, али само мали трачак светлости. Живео сам у некој полутами. Послали су ми новог стражара. Он је био председник затворске комунистичке организације. Био је веома лош човек. Никада нисам видео таквог човека који је био лош као он. Заиста, мислим да је био ђавоиман јер је тачно знао где да ме погоди – мислим, речима, како да ме увреди. Никада ме нико није толико понижавао као овај човек. Био је прост, необразован; али ђаво га је научио како да ме погоди у душу, у веру, у осећајност. Време проведено са њим је било као дан у паклу. Са ђавољом истрајношћу, узнемиравао ме је сваки пут кад сам био на молитви, сваки пут када сам служио Литургију, и док сам размишљао. Тачно је знао време, чак и ако сам шетао по ћелији. Знао је да размишљам. Ђаво је знао да сам у додиру са Богом. Рекао сам вам да сам добио парче хлеба као овај што једемо овде (односно, обично парче хлеба). Био је за читав дан – заправо, за два дана. Тако, ако бих добио парче хлеба у петак, сачувао бих комадић за Литургију у недељу.
  20. Викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служиo je у среду, 26. фебруара, Свету Литургију у Храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, поводом славе ове светиње посвећене родоначелнику светородне лозе Немањића. Звучни запис беседе Владика се између осталог осврнуо на догађаје у Црној Гори рекавши да они показују да нас Господ није напустио: "У Црној Гори се дешава велико чудо у нашем времену. А тако ће исто Господ и друге наше крајеве обновити, ако се потрудимо и вратимо стопама Светог Симеона и Светог Саве". Преосвећеном Епископу Стефану саслуживали су протојереји – ставрофори: Петар Лукић, Трајан Којић, Станко Трајковић, Никола Трајковић, Живота Марковић, Бранко Зелен, протојереји: Јован Планојевић, Небојша Тополић, јереји: Славиша Поповић, Марко Којић, Игор Лукић, Владимир Левићанин, Срећко Богићевић, Милош Велимир, јеромонах Герасим, протођакон Младен Ковачевић и ђакони: Бакајлић и Никола Костић. После резања славског колача старешина храма протојереј - ставрофор Радич Радичевић је заблагодарио Епископу Стефану на упућеној топлим речима поуке и се захвалио и свим парохијанима Храма на њиховом труду и залагању у изградњи Храма. Том приликом прота Радич је прочитао имена заслужних добротвора и поделио им за тај подвиг захвалнице. Извор: Радио Слово љубве
  21. Отац Јован је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Педесетници, када наша Црква доноси причу о митару и фарисеју. Он је говорио и о величанственим литијама, које у одбрану Светиња и вјере наше православне пролазе улицама црногорских градова од сјевера до југа. Звучни запис емисије „Молитвени входови улицама Црне Горе пробудили су оно исконско у нашем народу и један библијски моненат. Види се једна зрелост нашег дивног народа. Народ који се догодио у Црној Гори је благослов предака и потомака и Светитеља који освећују сваку улицу којом пролази литија“-каже отац Јован. Он је одговарао и на бројна питања наших слушалаца међу којима су се могла наћи и питања о преумљењу, исповијести, прелести и многа друга питања наше вјере на која ћете чути мудре одговоре оца Јована, ако одслушате емисију са оцем Јованом коју вам тополо препоручујемо. Извор: Радио Светигора
  22. У недјељу Светих Богоотаца Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Поучним словом сабранима се обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић који је казао да је Цетињане, Господ удостојио и овога живота и радости да живе у граду са оваквом светињом која траје вјековима, као и тога да се по ко зна који пут у њему прославља Христово рођење, испуњење догађаја који је Господ намјерио да се деси од кад је створио човјека. Истакао је да су Свети оци рекли тумачећи Адамов живот у рају и његово изгнање из раја, да би Господ свакако кроз Сина Свога, учинио спасење људи и да није Адам погријешио и дошао до тога да га Господ протјера из рајског врта: „Само је тајна како би се то десило, али би било кроз Сина, и што каже апостол Павле у висини раста Христовога би се десило спасење свакако.“ Поручио је да је порука људима у свим спасоносним догађајима, нарочито порука данашњег Јеванђеља када Правдени Јосиф узима Марију и Дјете и бежи са њима у Египат, да слушају оно што је пред њима: „Није Јосиф тада у овим догађајима, идући са Маријом женом својом, која је управо родила бебу, знао теологију православне Цркве, да је то Друго лица Свете Тројице – Јединородни Син Оца небескога који ће основати Цркву, да ће та Црква бити с краја на крај васељене и тако даље. Није ништа од тога знао, само је знао да треба да пази на жену, заручницу, и бебу која се родила. Откуд они у Витлејему? Чуо је наредбу цара римскога да свако иде у своје мјесто да се попише, јер ће бити велики царски попис. И шта је радио тај праведни човјек, без чијег дјела не би имали данас овај празник? Само је радио, слушао оно што је било пред њим: Иди у своје мјесто да се попишеш.“ Прота Гојко је подсјетио да се послије рођења Богомладенца, Праведном Јосифу јавио анђео и рекао да бјежи у Египат, и да је он без тражења додатних објашњења послушао и отишао, као што је и касније послушао глас анђела Господњег који му је рекао: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву. „Он, човјек ради оно што је пред њим. Иди у Египат! Идем у Египат. Иди из Египта, иде у крајеве галилејске… А ово се све десило да се испуни што је речено преко пророка да ће се Спаситељ Назарећанин назвати. И каква је то порука за нас? Немој да мудрујеш, да замишљаш шта Бог мисли, ради оно што је пред тобом, а Господ ће спојити те коцкице у неки мозаик. Немој да се правиш паметан, духован више него што је Бог Духа дао свакоме човјеку, већ ради свој посао. Бог ће на крају довести да буде онако како је Он једини замислио.“ Констатовао је да нас та ријеч чини учесницима Божијег дјела, ријеч која нас смирава да ништа не замишљамо, него да живимо ове своје животе од Бога дане: „Ја не знам за веће чудо него живјети овај живот, дисати овај ваздух, гледати ово сунце….и дијелити живот са браћом и сестрама који су око тебе. То је чудо над чудима! То живи и бићеш човјек Божији и испунићеш вољу Божију! Нека нас Господ сачува у тој науци и тој Његовој намјери“, поручио је у литургијској бесједи протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Овогодишњи Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), биће прослављен у четвртак, 19. септембра 2019. године, у храму Вазнесења Господњег у Врбасу. Света архијерејска Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова, док ће културно-уметнички програм почети у подне. Од 1971. године верни народ Епархије бачке прославља свога заступника пред Богом – светог архангела Михаила. На овај дан молитвено се сећамо догађаја који се збио у фригијском граду Колоси, недалеко од Јерапоља, где је постојао храм посвећен светом архангелу Михаилу. Поред наведеног храма налазио се извор лековите воде. Овај храм саградио је становник града Лаодикије, и то у знак захвалности Богу и светом архангелу Михаилу за излечење његове неме ћерке. Архангел Михаило, јавивши се у сну оцу девојке која је била нема од свог рођења и која још није била просветљена светим Крштењем, открио му је да ће његова ћерка проговорити када попије воде са овога извора. И догодило се чудо – девојка је код извора заиста исцељена и почела је да говори. Након овог догађаја крстили су се отац, ћерка и целокупна њихова породица, а ревношћу благодарног оца подигнута је црква у част светог архангела Михаила. Не само хришћани већ и незнабошци су почели да долазе на извор тражећи ту лека разним болестима. Тако су многи од њих, добивши исцељење, примали веру у Христа и крштавали се. У овом храму, шездесет година ревносно је служио један свештеник по имену Архип. Проповедајући Христа, не само речима већ и примером свог богоугодног живота, привео је многе пагане вери. У свом гневу на хришћане уопште – а посебно на свештеника Архипа који се никада није удаљавао од храма и био је узорни Христов слуга – пагани су одлучили да униште храм и погубе Архипа. Да би то извршили спојили су две планинске реке у једно корито и усмерили њен ток на храм. Видевши ову велику опасност свети Архип се усрдно молио архангелу Михаилу да спасе храм од пропасти. На његову молитву, архангел Михаило се јавио и, ударом свог жезла, отворио широку пукотину у стени кроз коју је надолазећа вода потока отекла и храм је спасен. Видевши тако велико чудо пагани су се разбежали, а свети Архип и хришћани окупљени у храму славили су Бога, благодарећи светом архангелу Михаилу на помоћи. Место где се догодило наведено чудо названо је Хона, што значи пукотина. Презвитер Александар Поповић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  24. У суботу се у београдској болници десило чудо. Пацијенткиња из унутрашњости Србије, која је била непокретна и трпела је велике болове годинама због кичме, оперисана је како би поново стала на ноге, али није било помака иако је операција прошла без компликација. После буђења из коме поново није могла да покреће ни ноге ни руке. Очај је полако улазио у њу, иако јој се вратио осећај у руке и десну ногу. Ипак није могла да устане сама, па се сваке ноћи, бесане и дуге, молила се Светој Kсенији Петроградској. Њена посвећеност молити и вери натерало је њену сестру да истражи све о овој руској светици. Успела је да набави свето уље и одмах је отрчала у болницу. "Мажи ме, само немој да ми остављаш то овде. Носи са собом и кад год дођаш понеси га", замолила је сестру, која је чим је закорачила у болничку собу извукла уље и измасирала јој ногу светим уљем. Ниједна ни друга нису очекивале никакво чудо. Али пријао је мирис који се проширио собом. Добила је снагу, и одлучила је да седне мало на кревет иако су је вежбе већ измориле. Уз помоћ медицинске сестре, села је и одмах мочела да подиже ногу у којој јој се вратио осећај. То је радила са лакоћом. Ово чудо је само још један од доказа да се "где Бог хоће, побеђују поредци природе", али и доказ колико је вера велики темељ нашег постојања. Господ од нас не тражи ВЕРУ У ЧУДА, већ ЧУДО ОД ВЕРЕ, да наша вера буде јака и постојана, како бисмо на тај благословени начин угодили Господу нашем. У наставку доносимо Вам акатист Свете Ксеније Петроградске: Кондак 1. Изабрана угоднице и Христа ради јуродива, света блажена мати Ксенија, која си изабрала подвиг трпљења и злопаћења, похвалну песму приносимо ти штујући свети спомен твој. Ти пак, заштити нас од видљивих и невидљивих непријатеља, да ти кличемо: Радуј се, блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Икос 1. Равноангеоски живот искала си, блажена мати, по смрти мужа свог одбацила си лепоту овога света и свег што је у њему, жеље очију, жеље тела и гордост свагдашњу, и јуродством ум Христов стекла си. Стога услиши од нас похвалу коју ти узносимо: Радуј се, ти која си животом својим једнака Андреју, Јуродивом Христа ради! Радуј се, ти која си се имена свог одрекла и себе мртвом назвала! Радуј се, јер си у јуродству име твога мужа Андреја примила! Радуј се, јер назвавши се именом мушким, слабости женске одрекла си се! Радуј се, јер си имање своје добрим и убогим људима раздала! Радуј се, јер си добровољно, Христа ради, сиромаштво прихватила! Радуј се, ти која си нас јуродством својим научила да се oд сујетне мудрости овога света отргнемо! Радуј се, блага утешитељице свих који ти се молитвено обраћају! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 2. Гледајући твој необични живот, јер си презрела дом свој и свако земно богатство, родбина по телу безумном те сматраше, а људи из Петрова града, гледајући смирење твоје, патње и добровољно сиромаштво, појаху Богу: Алилуја! Икос 2. Разум од Бога дат у привидном безумљу сакрила си; у сујети великога града као пустињакиња живела си, своје молитве Богу непрестано узносећи. Ми, који се дивимо таквом животу твоме, кличемо ти похвално: Радуј се, ти која си тешки крст јуродства, од Бога теби дат, на леђима својим понела! Радуј се, ти која си привидним безумљем сјај благодати сакривала! Радуј се, ти која си дар прозорљивости крајњим смирењем и молитвеним подвигом стекла! Радуј се, јер си дар свој на корист и спасење страдајућих показала! Радуј се, јер си страдања људска прозорљиво, у даљини непрегледној гледала! Радуј се, јер си жени доброј рођење сина прорекла! Радуј се, јер си жени тој од Бога чедо испросила! Радуј се, јер си сваког научила да се Богу молитвено обраћа! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 3. Силом одозго, од Бога ти дарованој, врелину и љуту студен храбро си подносила, распињући тело своје против страсти и похоте. Зато просветљена Духом Светим кличеш непрестано Богу: Алилуја! Икос 3. Имајући, блажена, небо за покров свој и земљу за постељу своју, Царства Божјег ради одрекла си се сваког угађања телу. Гледајући такав живот твој, са умилењем те призивамо: Радуј се, јер си земаљски дом свој људима уступила! Радуј се, јер си небеско уточиште искала и примила! Радуј се, јер си се, немајући земаљска блага, у свем духовном богатила! Радуј се, јер си нас животом својим трпљењу научила! Радуј се, јер си љубав Божју људима показала! Радуј се, украшена плодовима благочестивости! Радуј се, јер си трпљење и незлобивост свету показала! Радуј се, љубазна заштитнице наша пред Престолом Свевишњњега! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 4. Буру животну у граду Петровом усковитлану, кротошћу и незлобивошћу надјачала си, Блажена мати, и бестрашће према трулежном свету стекла си. Зато и појемо Богу: Алилуја! Икос 4. Чувши о теби како страдаш Христа ради, жалосне тешећи, немоћне крепећи, заблуделе на прави пут изводећи, народ страдални помоћи твојој прибеже славећи те: Радуј се, ти која си пут Христов свим срцем заволела! Радуј се, ти која си крст Христов радосно понела! Радуј се, ти која си сваку срамоту света, тела и ђавола претрпела! Радуј се, јер си даровима Божјим испуњена! Радуј се, јер си љубав ка ближњима показала! Радуј се, јер си страдалнима утеху пружила! Радуј се, јер си сузе уплаканих обрисала! Радуј се, јер си благодаћу Духа Светога чудесно огрејана! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 5. Боговођеном звездом показала се светост твоја, Ксенија Блажена, која је обасјавала хоризонт Петровога града. Јер си људима који су у безумљу греха гинули јавила пут спасења и све их пока јању призвала, да би клицали Богу: Алилуја! Икос 5. Видевши подвиге твоје у молитви, трпљењу студени и врелине, благочестиви људи хтедоше да умање патње твоје, одећу и храну доносећи ти. Ти си пак све то убогима раздавала, желећи да подвиг свој сачуваш. Ми пак, дивећи се добровољном сиротовању твоме, кличемо ти овако: Радуј се, јер си жегу и студен Христа ради добровољно подносила! Радуј се, јер си у молитви непрестано пребивала! Радуј се, јер си Петров град свеноћним бдењем од несрећа ограђивала! Радуј се, јер си гнев Божји много пута од њега одвратила! Радуј се, јер си се сваког дана у години ноћима у пољу молила! Радуј се, јер си сладост рајску у сиромаштву духа окусила! Радуј се, јер си у сладости тој све земаљско оставила! Радуј се, јер сва у Богу пребиваш! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 6. Проповедају светост живота твога, Богоблажена, сви излечени тобом од многих болести, беда и жалости: богати и убоги, стари и млади. Зато и ми, славећи те, кличемо Богу: Алилуја! Икос 6. Засијала је слава подвига твојих, Блажена мати, када си ноћу градитељима цркве Смоленске камен тајно доносила, олакшавајући напор зидарима црквеним. Тобом вођени, и ми грешни кличемо ти овако: Радуј се, јер си нас научила да тајно добра чинимо! Радуј се, јер си подвигу благочестивости све призивала! Радуј се, помоћнице градитеља храмова Божјих! Радуј се, јер си светост црквену заволела! Радуј се, јер труд наш на путу спасења олакшаваш! Радуј се, брза помоћнице оних који к теби прибегавају! Радуј се, блага утешитељ ко свих жалосних~ Радуј се, Петровог града небеска заступнице! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 7. Желећи да избавиш од жалости уплаканог лекара који је жену сахранио, заповедила си некој девојци на Охту да побегне и тамо себи мужа нађе и утеши. И учињено је онако како си ти прорекла. Они пак у радости клицаху Богу: Алилуја! Икос 7. Ново чудо молитве своје показала си, Блажена мати, када си благочестивој жени рекла: "Узми копејку, угаситејку". Тиме си јој прорекла пожар у дому њеном. И по молитви твојој пламен огња угаси се. А ми, вођени тобом, кличемо ти похвално: Радуј се, ублажитељко жалости људских! Радуј се, јер си смелост пред Богом за страдајуће показала! Радуј се, свећо неугасива која у молитвама Богу јарко гориш! Радуј се, заступнице у бедама и несрећама нашим! Радуј се, спаситељко од погибељи страстима обузетих! Радуј се, јер си благочестиву девојку од брака неверног одвратила! Радуј се, јер оклеветане од очајања избављаш! Радуј се, брза заштитнице на суду неправедних! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 8. Путнице бездомна, прешла си пут живота твога у престоном граду отаџбине наше у великом трпљењу, невоље и грдње подносећи. Сада пак, у горњем Јерусалиму пребивајући, радосно појеш Богу: Алилуја! Икос 8. Сваком си била све, Блажена Ксенија: невољнима утеха, сла-бима покров и заштита, тужнима радост, убогима одећа, болеснима исцелење. Тога ради кличемо ти: Радуј се, ти која у горњим становима пребиваш! Радуј се, ти која се за нас грешне тамо молиш! Радуј се, ти која благи лик служења Богу објављујеш! Радуј се, покровитељице пони-жених и прогањаних! Радуј се, ти која молитвама својим Православље заступаш! Радуј се, заштитнице увређених и оних који ти се моле! Радуј се, укрепитељко увређених! Радуј се, ти која невернике и подругљивце посрамљујеш! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 9. Свакојаке болести претрпела си, Блажена мати, сиромаштво, глад и жеђ, и грдње људи безбожних који мишљаху да си безумна. Ти се Господу молиш упорно Му кличући: Алилуја! Икос 9. Речити говорници не могаху разумети да си ти безумљем својим безумље целога света разобличила и немоћи својом јаке и мудре посрамила. Не видеше у теби силу и премудрост Божју. Ми пак, који помоћ твоју примамо, појемо ти овако: Радуј се, носитељко духа Божјега! Радуј се, јер се са Апостолом Павлом немоћи својом хвалиш! Радуј се, јер привидним безумљем твојим свет разобличаваш! Радуј се, јер лепоту овога света спасења ради одбацујеш! Радуј се, јер небеска блага свим срцем љубиш! Радуј се, јер нас на пут спасења призиваш! Радуј се, јер страшне грехе пијанства разоткриваш! Радуј се, јер си бесплатни и милостиви лекар свима била! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 10. Желећи да спасеш душу, тело си своје са страстима и похотама распела и неповратно себе одбацивши, крст си свој на леђа положила и Христа свим срцем следила, појући Му: Алилуја! Икос 10. Бедем си чврсти и уточиште неуништиво онима који ти се моле, мати Ксенија. Тога ради заштити и нас од непријатеља видљивих и невидљивих молитва ма својим, да бисмо ти клицали: Радуј се, ти која нас на подвиг духовни покрећеш! Радуј се, ти која нас од вражјих замки избављаш! Радуј се, тамјане кађени, Богу принесени! Радуј се, ти која мир Божји у срца људска доносиш! Радуј се, ти која дух злобе у срцима озлојеђених умртвљујеш! Радуј се, ти која деци кроткој благослов дарујеш! Радуј се, јер их тајном молитвом од болести исцељујеш! Радуј се, јер свету озлојађеном Мудрост Божју показујеш! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 11. Похвалну песму приносе ти, Блажена Ксенија, они који су твојим молитвама спасени од невоља, жалости и свих напасти, и заједно с тобом радосно кличу Богу. Алилуја! Икос 11. Живот твој, Света мати, показао се као озарујућа светлост која у мраку живота овога људе обасјава. Ти си пале у провалију греха избавила и ка светлости Христовој усмерила пут њихов. Зато ти и кличемо: Радуј се, јер православне Божјом светлошћу просвећујеш! Радуј се, Христова угоднице, јер си у свету небески живела! Радуј се, јер си у мукама многим велику благодат стекла! Радуј се, јер у тами греха благодаћу Божјом сијаш! Радуј се, јер очајнима руку помоћи на путу спасења пружаш! Радуј се јер слабе у вери укрепљујеш! Радуј се, јер дух злобе посрамљујеш! Радуј се, ти која си животом својим ангеле задивила! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 12. Благодат обилну изливаш, Блажена Ксенија, на оне који штују спомен твој и прибегавају покрову твоме. Тога ради и нама који се теби молимо источи од Бога реку исцељења, да Му кличемо: Алилуја! Икос 12. Појући о многим чудесима твојим, Блажена мати, славимо те и свеусрдно молимо: не остављај нас грешне у жалости, но умоли Господа сила да не отпаднемо од вере наше православне, него да се у њој с тобом утврђујемо и да ти кличемо. Радуј се, јер си нас састрадању са страдајућима научила! Радуј се, јер си немоћи наше свеусрдно примила! Радуј се, јер си нас распињању тела са страстима и похотама научила! Радуј се, покровитељко и посреднице оних који штују спомен твој! Радуј се, јер си пут пун невоља прошла! Радуј се, јер си спасење вечно тиме улепшала! Радуј се, јер тешиш оне који се гробу твоме клањају! Радуј се, јер се за спасење Отачаства нашег заузимаш непрестано! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 13. О, света блажена мати Ксенија, у животу твоме крст тешки понела си. Прими од нас грешних мољења која теби приносимо. Заштити нас молитвама твојим од замке духова таме и свих оних који нам зло мисле. Умоли Сведарежљивог Бога да нам пода силу и крепост како би свако од нас узео крст свој и пошао за Христом појући Му с тобом: Алилуја! (трипут)
×
×
  • Креирај ново...