Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'слободан'.
Found 173 results
-
Свештеник Слободан Лукић: Проповијед на друштвеним мрежама
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Интернет и разне друштвене мреже све више постају платформа за одређени облик црквеног мисионарства. Све је више оних свештеника који преко својих канала и профила на интернету проповиједају широком и разноликом аудиторијуму. Одавно се интернет користи за потребе ширења црквених проповиједи и разних вјерских, духовних садржаја и тачно је да може да буде погодно средство за оно што мисија Цркве у себе укључује. Међутим, у свему томе и те како постоје и опасности, како по сам карактер црквене мисије, тако, а још и више, по самог мисионара. Данас је, као што знамо, могуће да конзумент интеренета једним кликом започне виртуелну туру кроз неку од великих хришћанских светиња, или да се укључи у пренос Литургије, да послуша проповијед неког од угледних духовника, прочита тумачење Јеванђеља итд. Ово није само по себи штетно и чак може да буде подстицајно за онога који жели да научи више о православној вјери. Штетна посљедица која из тога проистиче јесте релативизација црквене проповиједи. Тежња да се глас Цркве пробије у шаренилу информација у свијету друштвених мрежа каквим их данас видимо, чини да ријеч Цркве заправо постане тек један од производа који су лако доступни на глобалној „интернет-пијаци“. Дакле, све оно што би иначе изискивало од човјека благословен труд и жртву, сада постаје доступно било гдје и било када. Тиме се не само обесмишљава значај присуства у храму као богослужбеном мјесту гдје је једино могуће сјединити се са Богом у тајни Причешћа, већ и једно од основних начела цркве и црквеног живота – саборност. Присуство појединих свештеника на друштвеним мрежама који нерасудним избором тема и начином проповиједи који је наизглед црквен, а у својој суштини је супротан духу Цркве, у последње вријеме профилише једну групу „свештеника-инфлуенсера“ који нажалост нису често ни свјесни чињенице да такав вид проповиједи лако прелази у самопромоцију. На тај начин они постају својеврсне интернет-звијезде које задобијају велики број пратилаца, виртуелна „паства“ почиње да их посматра све више као духовне „вође“, док се онај задатак који сваки мисионар и проповједник треба да има – да људе приводи Христу – занемарује и заборавља. Неријетко су теме на које такви свештеници дају свој суд и из сфере политике, што само по себи води ка ризику сврставања у одређене таборе и тиме директно противријечи позиву Цркве да сви једно буду у Господу. Када свештеник постане активни учесник расправа о друштвеним и политичким питањима које чине да изгуби разумијевање онога што треба да чини садржај његовог обраћања народу, он заправо чини више штете него користи. Често се може чути аргумент да су црквени пастири дужни да мисионаре на интернету јер је то поље гдје небројене пошасти заводе људе, одвраћајући их од хришћанске вјере и пута спасења. Одоговор на то је много пута потврђена истина да аутентична, истинска пастирска проповијед, ако је утемељена на вјери и молитвеном подвигу онога који проповиједа, благодаћу Божијом налази пут до људских душа. Велики проповједници Цркве, попут Василија Великог или Јована Златоуста нису одлазили у паганска светилишта нити на тргове да би тамо проповиједали, него су своје најљепше бесједе, којим се и данас хране хришћанске душе, произносили са амвона, у храму Божијем, на светом богослужењу. Разумије се да све ово не значи да интернет треба нужно да буде одбачен као штетан и непотребан када је питању ширење црквене мисије. Напротив, постоји значајан број оних емисија и садржаја који су израз пастирске црквене бриге, те је њихов формат као и избор тема на које се говори провјерен и добро промишљен. Корисно би било да у том погледу Црква контролише ток и начин те врсте мисије, – што је и наложено актом Светог архијерејског синода СПЦ из 2021. године – да би у првом плану било не лично мишљење проповједника већ јеванђелска наука Христова, по ријечима апостола Павла: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса…“ (2. Кор. 4, 5). Према ријечима једног савременог духовника, “православно мисионарење не представља „лов на душе“ у којем је важна количина обраћених по било коју цијену, већ свједочење о Христу, у коме је важан квалитет и адекватност тог сведочења. Постићи такав квалитет и адекватност могуће је само на један начин: било који мисионарски рад треба да буде праћен стрпљивим духовним напором мисионара на очишћењу сопственог срца од страсти и довођењу свог живота у сагласност са Христовим заповијестима.“ Често бива потврђено да је за људе у одређеним духовним искушењима потребније и благотворније да буду искрено саслушани, него да се обаспу многим савјетима. Расудити шта је потребно у појединачном случају, могуће је једино у личном контакту са паством, што је тешко изводљиво путем друштвених мрежа. Другим ријечима, потребно је да свештеник буде онај који ће да прати и да брине о својој пастви, а не да се труди да сам буде што више праћен. Број пратилаца одређеног канала који води свештеник истовремено подразумијева и велику одговорност за оно што ће се изрећи, нарочито стога што међу слушаоцима има оних који су утврђени у вјери али исто тако и оних који су тек почетници. Проповијед у храму је по свом карактеру сасвим другачија од оне на друштвеним мрежама, превасходно зато што храмовна проповијед не укључује дискусију, приговоре или негативне коментаре. Када се, међутим, на друштвеним мрежама свештеник сам упусти у дискусију, те реагује оштро и непримјерено на негативне критике или се укључи у коментарисање дневнополитичких или ванцрквених збивања, доводи до тога да се изгуби смисао проповиједи. Такође, поједини свештеници који стекну популарност на интернету, са нелагодом подносе опадање популарности која неминовно долази. Та болна перцепција да се публика смањује, понекад наводи свештенике да се непримјерено понашају у информативном простору. Не треба заборавити да су дигитални медији производ “овога свијета“ и као такви имају своја правила са којима црквени пастири не треба и не смију увијек да се сагласе, нарочито онда када су она супротна хришћанском свјетоназору. Стога би у данашњем времену, када је веома тешко сачувати исправан поглед у мору разних информација и садржаја на друштвеним мрежама, наступ свештеника требао да буде пажљиво одмјерен, поткријепљен благословом Цркве и у складу са њеним духом и учењем. https://mitropolija.com/2024/11/07/svestenik-slobodan-lukic-propovijed-na-drustvenim-mrezama/-
- 2
-
-
- проповијед
- лукић:
- (и још 4 )
-
Бити слободан - значи бити одговоран (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
-
Протојереј Слободан Лукић: Исихија у доба трансхуманизма
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
(Осврт на текст Савла Иванића „Трансродни карактер историјског Православља“) Велики пост, који представља период дубљег и интензивнијег хришћанског подвига, подсјећа нас на то да је цјелокупан наш овоземаљски живот заправо припрема за учешће у новом животу који је започео Христовим Васкрсењем из мртвих. То подразумијева непрестану борбу са „старим човјеком“ у нама, борбу за очишћење од страсти и гријеха који затамњују лик Божији по којем смо створени. Друга недјеља Часног поста посвећена је Св. Григорију Палами за кога се везује одбрана исихастичког предања, тј. црквеног искуства утемељеног на молитви, покајању и евхаристијском учествовању у нествореним енергијама Божијим. Исихасти су, ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија, били и остали свједоци могућности и неопходности за човјека сваког доба освајања божанског бескраја у дубинама људског срца. С правом се, међутим, може поставити питање да ли је илузорно говорити о исихији данас, у добу које можемо назвати трансхуманистичким. Данашњица, кроз обрасце трансхуманизма, доноси језиве појаве, невиђене у историји човјечанства, а које представљају дрски атак на поредак који је Богом устројен. На дјелу је демонски насртај на темеље хришћанске антропологије у чијем језгру јесте библијска истина о стварању свијета и човјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. трансџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. секусална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање. Да трагика буде већа, у православној средини се јављају покушаји теолошког оправдања трансродне идеологије. Тако смо имали прилику да на сајту Теологија.нет прочитамо текст Савла Иванића под називом „Трансродни карактер историјског Православља“ у којем аутор настоји да покаже како идеологију трансродности заправо проналазимо у историјском Православљу, тј. у свијести већине православаца. Овај текст, који садржи мноштво бесмислица, показује заправо да је богатство и љепота Православља сасвим страна и туђа савременим „транс-теолозима“. Сматрамо да је сходно осврнути се на сасвим спорне и нимало добронамјерне ставове поменутог Иванића и уједно указати на то какав одговор Цркве треба да буде на изазове који су пред нама. Далеко би нас одвело да набројимо све спорне дијелове којима обилује дати текст, те ћемо се осврнути само на основне поставке на којима аутор гради свој став. Основна поставка којом Иванић барата јесте тврдња Кетлин Сток по којој (у оквирима трансродности) „интимни осјећај постаје јавна истина и идентификује се са истином у односу са другима, што је потребно и законски регулисати“. Ова тврдња лежи у средишту трансродних закона који су у припреми (међу којима је и Закон о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења, који ускоро треба да буде изгласан у Црној Гори). Иванић тврди да идентичне матрице налазимо и у историјском Православљу, тј. да за већину православаца „интимно“ производи истину. Као примјер наводи Причешће јер, како тврди, „у причешћу као јавном чину Цркве, наш интимни осећај, наша интима – иако невидљиви – постају суштинско одређење наше личности у односу са Црквом и са Христом: нама се одбија или допушта причешће, суђено интимом.“ Међутим, оно што Иванић одбија да призна јесте то да је Христос Истина која не зависи од интимног осјећаја вјерника. У случају забране Причешћа, интимни осјећај није само осјећај, већ гријех, те се овдје ради о педагогији Цркве која кроз одређене мјере или епитимију припрема вјерне за спасоносно сједињење са Христом (у Светом Причешћу). Интимни осјећај може да буде осјећај смирења који производи свештени трепет пред Светињом, али може да буде и гордост која није суштинско одређење личности и њеног живота, како то тврди Иванић, већ је нешто што треба духовно лијечити. Девијације у животу православних хришћана нису суштинско одређење Православља, него су нешто што се рађа по људској слабости. У гријесима смо рођени, али није грјешност та која чини наш идентитет, него нас управо она спречава да остваримо свој пуни идентитет кроз припадност Тијелу Христовом. А јавно „признање интиме“ или, боље речено, исповиједање гријехова, јесте пут очишћења и припреме. Трансродна идеологија удара у саме темеље хришћанске антропологије и зато је задатак хришћана да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку јединицу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Сабирање у унутрашњи мир, исихија, могуће је само кроз вјеру, пост, покајање и молитву. То није пасивност него огромни духовни напор и борба против страсти које су праизвор цјелокупне људске расијаности и разбијености.Унутрашњи простори човјека који се освајају смиреном молитвом, врлинским живљењем и благодаћу Божијом јесу простор гдје се сусреће Бог. Тумачења која даје Иванић су ништа друго него занемаривање тих унутрашњих дубина и свођења човјекове личности на пуки конструкт сопствених емоција. Један други Савле је на путу за Дамаск сусрео Истину и постао Павле те сав свој живот посветио служењу Истини. Да је умјесто гласа Божијег послушао своју „интиму“ остао би Савле, гонитељ Цркве. https://mitropolija.com/2024/04/02/protojerej-slobodan-lukic-isihija-u-doba-transhumanizma/ -
Протојереј Слободан Лукић: Теологија пред лицем смрти
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Трагика данашњице се огледа у рушењу једног свијета, а са њиме и одређених форми живота и наратива који су донедавно чинили темеље здраворазумског свјетоназора. Слике ужасних ратних страдања, деградација културе, распад хијерархије вриједности, изазови су са којима се Црква данас суочава и на које је православна теологија дужна да пружи одговор. Теологија Цркве, као израз њене вјере, треба да освјетљава трагизам свијета непролазном Христовом свјетлошћу и да пред бесмислом који се манифестује у све страшнијим облицима, говори о Смислу. У пракси, међутим, видимо другачију слику, те се са све већом смјелошћу може поставити питање о (не)оправданости савремене теологије и (не)постојању потребне црквене одговорности код оних који се називају православним теолозима. Понекад се чини да је савремена теологија ”превазиђена”, због тога што не допире до човјека и што постаје све херметичнија. Искључиву кривицу за такво поимање сносе управо теолози јер су и сами изгубили повјерење у проповијед и снагу Јеванђеља, у оно на чему треба да се заснива њихова ријеч. С друге стране, дошло је до истицања спољашње, чисто академске стране теологије која је у доборј мјери условљена и одређена актуелним идеолошким стремљенима, страним и често супротстављеним бићу Православне Цркве. Тако теологија, умјесто да потреса и продире до раздиобе душе и тијела, до зглобова и сржи (Јевр. 4,12)… остаје штура и бесплодна. ”Салонски” карактер савремене академске теологије је чини беживотном и јаловом, што значи да таква теологија, чак и кад је коректна, запањује одсуством сваког живота. Све то не значи да је академска теологија сама по себи штетна и непотребна већ проблем настаје онда када теолог остаје само онај који говори о Богу, а не и онај у коме је могуће срести Бога. Да би теологија била плодоносна, није потребно уводити неки нови теолошки језик и ”стручну” терминологију, већ је неопходно у њу унијети искуство Цркве. ”Тако често се дешава да се једна теолошка конструкција или апстрактна формула распе у парампарчад пред лицем једног криминалца, једне смрти, једне самоће” (П. Евдокимов). Живимо у епохи крупних и непредвидивих промјена. Говорећи о књижевности на крају садашњице, Слободан Владушић је рекао да она (књижевност) настаје управо пред лицем смрти. Слично може да се каже и за теологију, која пред лицем смрти и тријумфа бесмисла говори и објављује Живот Који побјеђује смрт. Ако знамо да се стваралачко богословље рађа из судара са великим, не само философским, већ често и друштвеним прекретницама и ”потресима”, онда (и) у садашњој епохи, стваралачко богословље треба да се роди из судара са смрћу и бесмислом као тријумфом гријеха. Дакле, циљ није просто ”есхатолошко” бјекство из овог свијета и времена, већ се напротив, у прихватању овог времена које нам је Бог дао отвара могућност свједочења и аутентичног црквеног и богословског дјелања. У последњих неколико деценија очигледан је био својеврстан теолошки ентузијазам и полет који се, између осталог, манифестовао у великом броју превода, објављених теолошких књига, студија, чланака, дисертација. Међутим, чињеница је да је релативно мали дио од свега тога допрео до обичног вјерника чему је разлог удаљавање од богослужбене и подвижничке основе и извора богословља. Без богослужења су сва објашњења Православља и Цркве неубједљива и немогућа. Свијету је неопходна, писао је А. Шмеман, литургичка оностраност као тачка ослонца за свакодневну ”овостраност”, а теологија се упиње да даје одговоре на ”проблематику” коју намеће овај свијет. И зато је сваки одговор у старту погрешан, не допире до свијести слушалаца, те се све своди на отрцане фразе и идеологију. Ако теологија не може да допре до ”обичних вјерника” онда нема ништа бескорисније од ње, ма колико строг изгледао такав суд. Искуство које се даје и стиче у црквеном богослужењу треба да буде оно што формира богословље и црквени праксис. И све док је богословље одвојено од свог богослужбеног извора, оно није у стању да изрази спасоносни садржај Тајне. Учествовање у литургијском служењу треба да постане не навика и ”религиозна потреба” већ исповиједање вјере Цркве. Одсуство жеље да се схвати и проникне у свештени смисао богослужења доводи до равнодушности и према богословљу Цркве, које усљед тога постаје предмет уског круга ”научника.” Како је лијепо рекао о. Софроније Сахаров, у духовном животу нема каријере. Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија. Према томе, разматрање смисла и улоге православне теологије данас, превасходно подразумијева одговор на питање колико она има додира са животом и колико је у стању да осмисли трагизам садашњег времена у којем Црква не престаје да врши своју мисију. Јасно је да није свакоме дато да богословствује већ превасходно ономе који је, како казује св. Григорије Богослов, најприје себе учинио мудрим (по Богу) па тек онда друге учио мудрости. То значи да пут богословља јесте крстоваскрсни пут и непрестани подвиг ка познању Истине. Темељни предуслови аутентичне православне теологије су вјера, љубав, пост, молитва као и уопште све хришћанске јеванђељске врлине. Тако је у циљу рјешавања задатка теологије неопходно најприје одвојити све оно што се неосновано представља као теолошко од онога што заиста јесте теологија, тј. израз искуства црквеног живота, њене вјере и наде. https://mitropolija.com/2023/11/29/protojerej-slobodan-lukic-teologija-pred-licem-smrti/ -
Земаљска правда понекад односи кратке и брзе побједе, међутим, у тим побједама није истина, јер дуготрајна и трајна победа припада правој небеској Истини Праведност и истина су једни од најзначајнијих појмова у Светом Писму. Код пророка Исаије се праведност појављује уз „спасење“ (Ис 46, 13), а код пророка Јеремије уз „милосрђе“ (Јер 9, 24). У Мојсијевој пјесми се каже: Бог је вјеран, без неправде, праведан је и истинит. Трагати за правдом је увијек трагати за истином, као што је трагати за истином увијек трагати за правдом. И зато трагање које се понекад чини узалудним на крају бива истинито. Јер, нема ништа скривено што се неће открити, и тајно што се неће сазнати. Зато та трагања никада нијесу узалудна и бесмислена. Ниједан труд пред Богом никада неће пропасти. Трагање и стражење над правдом и истином која је некада спора и чини се недостижна, јесте труд на путу избављења и вјерности, јер истина и правда са њима стоје као синоними. Праведност Божија, суд Његове милости, доброте и љубави јесу највећи дарови Божији. Човјек трагајући за правдом једино може наћи искупљење кроз уподобљавање Богу у Његовој праведности. Јесте истина да земаљска правда понекад односи кратке и брзе побједе, међутим, у тим побједама није истина, јер дуготрајна и трајна победа припада правој небеској Истини. Правда небеска је спора, али достижна. Правда људска која стреми небеској је такође спора, али достижна, јер Христос као праведност Божија је саборна личност која у себи носи све створено, која носи човјека као круну све твари. Причајући и приповиједајући о људима, приповиједамо о самом Христу у коме је и по коме је саздан сваки човјек. Сваки лик човјечији је призван да постане Христолик. Јер, неправда је непријатељ и Бога и људи. Правда Божија постаје људска, јер људска природа сабрана у Христу удионичари у Божијој правди. Три живота, три личности и три исправљене неправде које свједоче да је правда спора, али достижна и истинита. СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ, СВЕТИТЕЉ И БОГОСЛОВ Дјечак је од ране младости осјећао Божији позив и своје свештеничко призвање. Живот му је од дјетињства праћен великим неправдама, прогонима и оптужбама. Као дјечак ишао туробан, одјевен у рите, често потпуно гладан. Његова једина утјеха била је вјера Христова. Постао је свештеник обичног народа – његова понизност иритирала је поједине припаднике свештенства, а његова преданост додатно побуђивала њихове сумње и клевете. Завидљиви и злобни људи су му одузели све земаљско, лишили га сваке дужности. Тријумфовали су зло и завист. Његов живот је тежак пут и непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. Једна конкретна „оптужба“ је пронађена: није успио да се прилагоди египатској клими! Његов живот је пун мученичке драме. Трпељиво подноси искушења без гњева и осуде према својим прогонитељима. Постао је светитељ савременог доба. Светитељ који је живио међу нама. Учио је људе да је најбитније задобити љубав. Савршена љубав доноси савршенство вјере и наде. „Свагда иштите од Бога љубав, и тако ћете задобити пуноћу осталих добара и врлина“. Међу тим врлинама су правда и истина. Житије Светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог. Четрдесет година по смрти правда је достигнута и истина је побиједила. Васкрсли Христос се пројавио кроз новопросијавшег светитеља. Друга правда долази 15. јануара 1998. године. Александријска патријаршија, на предлог патријарха Петра, затражила је опроштај од Светитеља пред његовом иконом „због гоњења и најнеправедније пакости против њега“, и истовремено га је васпоставила у канонски црквени поредак Патријаршије. И на крају кад истина и правда тријумфују остају ријечи Светитеља егинског које све објашњавају: „Дајте Богу сво своје срце, да бисте остали у љубави, а остајући у љубави Божијој и Бог остаје у вама“. ВИНСЕНТ ВАН ГОГ, СЛИКАР Његов живот је кратак и фасцинантан. Син калвинистичког свештеника у младости је желио да „живи“ Јеванђеље, да проповиједа сиромашнима, да се бори за социјалну правду и да помаже потлаченима. Проповиједник и свештеник који је избачен из теолошке школе, јер се није могао прилагодити „педантности“, тј. хладноћи западне теологије. Рвао се са вјером. Некада је губио, некада налазио, некада сумњао, и опет јој се враћао. У његовим сликама и бојама видите „интензивну изражајност“ живота. Он је колориста са раскошјем и сјајем боја и тонова, који се свети неправди правећи боју свијетлом, блиставом. Не оставља равнодушним. Доживио је много неправди које су биле праћене депресијом, тугом, болешћу, гладовањем, одбаченошћу и несхваћеношћу. Међу последњим сликама које је насликао је Богородица која оплакује мртвог Христа (Пиета). Његов живот је био трагање за другим који ће га учинити да постоји. Чезнуо је за љубављу другога. Хиљаде насликаних слика и цртежа за живота, а продата само једна. Непризнат као сликар, већ посматран као ексцентрични чудак. Данас исправљена неправда и његова дјела међу најгледанијима и најтраженијима. Послије више од сто година аутори књиге „Ван Гог: Живот“ Стивен Најфех и Грегори Вајт Смит, након 10 година истраживања и 28.000 биљешки и 900 страна дуге студије, исправљају највећу неправду која га је овог пута пратила послије смрти. Двојица истраживача уздрмала су свијет тврдњом да славни холандски сликар није себи одузео живот, није извршио самоубиство, како се до сада мислило, већ да је убијен. „Не оптужујте никога“, његове последње ријечи, као ријечи Распетога Христа „опрости им Оче, јер не знају шта чине“. Његово прихватање смрти било је, уствари, чин љубави. ЕРНЕСТО КАРДЕНАЛ, СВЕШТЕНИК И ПЈЕСНИК Велики никарагвански, латиноамерички и свјетски пјесник. За њега је речено да је следбеник Христа у духовном животу, Маркса у политичком ставу, а Паунда у поезији. Римокатолички свештеник који је припадао покрету теологије ослобођења. Теолог и пјесник, мистик и политичар, свештеник и пророк, монах и револуционар. Основао комуну на Солентинамеу, био министар културе у влади Никарагве, борио се за сиромашне и обесправљене, супротстављао се папи, основао нови књижевни правац – екстериоризам, путовао и све вријеме неуморно писао поезију и постао један од најзначајнијих пјесника Латинске Америке која га је поставила у сами врх свјетске књижевности. Због његових смјелих и револуционарних идеја папа Јован Павле II га је ставио под забрану свештенства и забранио му обављање свештеничких дужности. „Такво хришћанство које смо тада видјели у Ватикану није било оно хришћанство које је Христос хтио за Цркву; али моја вјера је вјера у Христа, а не у Ватикан; уколико се Ватикан одвојио од Христа ја остајем уз Христа!“ Неправда ће бити исправљена послије 35 година од стране папе Фрања који му је пред крај живота вратио свештеничко достојанство и дозволио му да служи Литургију. Преминуо је 2020. у 96-ој години живота. Његове ријечи као да говоре о правди и истини на најљепши начин: „Нијесам био испуњен с ничим другим осим с Богом — с оним што је Он знао, а ја нијесам“. https://mitropolija.com/2023/11/24/pravda-i-istina-o-slobodan-jokic/ -
Васпитање дјеце представља један од најтежих проблема са којима се родитељи суочавају у данашње вријеме. У оквиру хришћанског учења, васпитање дјеце и младих је тема којој је од самих почетака живота Цркве придаван велики значај. Христос је управо истакао дјечију чистоту као узор за све Хришћане рекавши: „Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18: 3). На страницама Новог Завјета, нарочито у посланицама светог апостола Павла, налазимо бројне и јасне поуке и савјете о томе како треба васпитавати дјецу и младе. Када расуђује о дужностима тадашњих епископа (којима је у то вријеме било дозвољено да се жене и да имају породицу) апостол Павле на прво мјесто ставља њихов однос према члановима породице, говорећи да је сваки епископ дужан „да својим домом добро управља, има послушну дјецу са сваком скромношћу“ (1Тим. 3,4). Зато Апостол строго осуђује немар према ближњима, тј. онима који су нам повјерени на старање и васпитање: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника“ (1. Тим. 5, 8). Исправно одгајање дјеце апостол Павле поставља и као један од услова за рукоположење свештеника: „ … Ако је ко без мане, једне жене муж, и има дјецу вјерујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Он такође заповиједа младим женама да воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45), „јер ће се жена спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1. Тим. 2, 15). Дакле, „рађање“ дјеце не значи само билошко рађање него подразумијева и обавезу да се мајка свесрдно посвети васпитању дјетета, његовом рађању за живот у вјери и честитости. Свака историјска епоха је носила одређене изазове и постављала различите проблеме пред хришћанску педагогију али је хришћански, црквени приступ увијек засниван на непромјењивим јеванђелским истинама које никада не могу да буду превазиђене или застарјеле. Проблем настаје онда када васпитачи, тј. онима којима је повјерено васпитање дјеце – на првом мјесту родитељи, а потом и наставници, учитељи итд. – изгубе вјеру у могућност да се на јеванђелским принципима, хришћанском вјером, молитвом и врлинама може побиједити зло и оно што атакује на дјечије душу у периоду њиховог узрастања. Другим ријечима, проблем настаје онда када васпитачи забораве и занемаре силу Јеванђеља и саобразе се духу овог свијета и времена. За правилно васпитање дјетета неопходно је да, по ријечима преподобног Порфирија Кавсокаливита, родитељи стоје на светим животним основама, да „милују дјецу молитвом“ и да их спасавају светошћу свог живота. Према томе, хришћанско васпитање дјеце почиње од раста духовне свијести родитеља и јачања њихове црквености. Говорећи о благодатном утицају Цркве на дјецу, Свети Теофан Затворник напомиње да немарност, одсуство вјере и непорочан живот родитеља обезврјеђују све напоре који се улажу у васпитање дјеце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је дјеци потребно. Родитељи су дужни да дјецу васпитавају у хришћанским врлинама, прије свега у духу хришћанског смирења. Међутим, у највећем броју случајева, данашњи родитељи својим поступцима код дјеце потхрањују егоизам те га на тај начин удаљују од свих животних вриједности. Природно човјеково стање јесте смирење и на њему изграђено схватање да „сваки добри дар“ јесте од Бога и израз је Његове љубави и милосрђа. Егоизам је управо супротност томе, то је неприродно и болесно стање од којег потиче бунт који дјеца испоље прије или касније. Погрешна слика коју егоистично дијете о себи створи током узрастања, у једном тренутку буде нарушена и такво дијете без благодатне Божије помоћи није у стању да се „помири“ са свијетом у којем оно није у центру сваке пажње. Зато је потребно подизати дјецу „у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4), научити их да живе смјерно и једноставно, да би схватили да скромност и смиреност представљају највеће животно здравље. Дијете је највећи Божији дар човјеку за који је дужан да непрестано благодари, чувајући чистоту Божијег Образа у дјетету. Образовање, стога, и значи: обнављање образа (слике, иконе, лика) Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој. Како је лијепо запазио блаженопочивши Митрополит Амфилохије, прост народ, незагађен површним европским рационализмом, никада није заборавио у свом језику то дубоко етичко значење образа („образа ми!“ или „човјек без образа“, „гдје ти је образ“, „безобразан је“, итд.), што значи органску везу између образовања и етике, образовања и духовног живота уопште. Према томе, и васпитање се дефинише као обнављање и обликовање човјека по Образу Онога Који га је створио и његово питање (храњење) божанским добрима, моралом и духовношћу. Дјеца ће током свог сазријевања неминовно да упознају зло које у овом свијету има много облика и маски. Владика Николај је говорио да је и потребно да дјеца упознају па и да отрпе зло, али да науче да распознају добро од зла и да се боре против зла у себи и око себе: „Не сакривај од сина, да и зло има у овоме свету свој висок и темељит престо, коме се милиони људи даноноћно клањају. Но утврди га у вери, да он не спада у милионе, који се злу клањају, но да је предодређен за војника добра“. Тако посматрано васпитање није само омогућавање дјетету да стекне одређена знања из једне или више области него је истовремено и његово спасење од гријеха, зла и смрти, које разарају човјекову богообразност. Борба са овим свијетом који сав у злу лежи (1Јн. 5,19) није лака и једноставна. Око нас је много зла и ругобе од којих је једино могуће бранити се Љепотом и Добром – Христом. Када нас потресу трагични догађаји попут недавних у београдској школи „Владислав Рибникар“ и Младеновцу, склони смо да трагамо за коријенима и узроцима несреће. Имали смо прилику да чујемо разне „експерте“ чије анализе су углавном у домену периферних и секундарних узрока. Међутим, заједнички коријен свих трагичних дешавања попут ових јесте – обезбоженост народа који постаје лак плијен „сина погибли“ (2Сол. 2,3). Наш задатак јесте да чувамо истину Цркве, проповиједамо Јеванђеље, гајимо код дјеце љубав према истинским вриједностима. Све то захтијева дубоко преумљење код родитеља и свих носилаца васпитног рада. Да би васпитање дјеце било успјешно и заиста било васпитање благодаћу Божијом, онда и сами родитељи најприје треба да задобију благодат врлинским животом, молитвом и покајањем. Зато је најсигурнија стратегија васпитања дјеце за вријеме које долази – покајање и обнављање хришћанских начела живљења. https://mitropolija.com/2023/05/16/protojerej-slobodan-lukic-kako-vaspitavati-djecu-u-obezbozenom-svijetu/-
- 1
-
-
- васпитавати
- како
- (и још 6 )
-
Данак у крви СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ Родитељи морају да слушају децу, јер је то једини доказ да децу не "злостављају", а наставници морају да буду послушни, како деца на њима не би испољавала своју моћ. Када се ови предуслови испуне, онда корпорацијско васпитање Мегалополиса постаје једино могуће васпитање Трагедија која се догодила у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду не спада у групу оних догађаја за које ћемо, дресирани на аутошовинизам, казати да могу да се догоде само овде и нигде више. На тзв. "Западу" се, наиме, дешавају сличне ствари. Међутим, то није никаква утеха за нас овде. Напротив. Горак укус у устима додатно се појачава и потпуно немуштим "објашњењима" и "мерама" које се најављују како би се спречило понављање оваквих злочина. Један од начина спиновања ове трагедије, јесте психолошко "објашњење" из кога произлази "савет" родитељима да треба да разговарају са својом децом. Циљ овог плитког психолошког "објашњења" је да проблем забашури, а не да га открије у његовој дубини и ширини. Оно што психолози не знају, то је да проблем није у недостатку разговора између деце и родитеља, већ у недостатку ауторитета очева и мајки. Знам за случај родитеља који не желе да свог сина васпитају као дечака, већ га васпитају "родно неутрално" како би на крају "само" одлучило шта јесте, или тачније речено, шта све јесте у појединим тренуцима свог живота. То је, за сада, у Србији екстреман случај. Понављам – за сада. Већина других родитеља сматра да је cool да каже како је пријатељ са својом децом, као да се стиде што су им тате и маме. А пријатељи се, ако су пријатељи, не мешају у живот својих другара и не соле им памет шта је добро, а шта не, већ пријатеље прихватају таквима какви јесу. Очекивати, дакле, да ће ови родитељи нешто моћи да "разговором" објасне својој деци, то стварно нема никаквог смисла. И да се ове речи не изговарају над гробовима осморо мртвих људи, савет да "треба разговарати са децом" могао би се замислити као реплика у ситкому, иза које следи громогласан смех из конзерве. Како смо дошли до родитељског одрицања од улоге васпитача сопствене деце? Прво, то није никакав индивидуални случај, већ последица политичког нормирања једног друштвеног феномена, који датира још из педесетих година прошлог века. Тада је, наиме, амерички социолог Дејвид Рисман приметио да међу младим људима из великих градова на источној и западној обали Америке настаје један посебан тип карактера који је именовао као "карактер усмерен другима". За младића или девојку која поседује овај тип карактера, ауторитет нису више родитељи, већ, пре свега, вршњаци. Другим речима, те младе људе више не васпитају родитељи, већ медији који одређују склоп вредности једне генерације. Тако ствари почињу, а настављају се негде после пада Берлинског зида, када је победничка западна олигархија одлучила да убрза темељно преобликовање онога што се до тада звало "Запад". Правац преобликовања: постепено укидање националне државе и успостављање транснационалног ентитета, који сам назвао Мегалополис. За разлику од "Запада", који је, бар номинално, веровао у своје хришћанске-хуманистичке темеље, као и у демократску државу која поседује јасан национални идентитет и суверенитет који се темељи на том идентитету, Мегалополис је постнационална, постхришћанска, постхуманистичка и постдемократска творевина у којој реч "суверенитет" треба писати под наводницима, баш као и реч "држава". Преобликовање националних држава у територије Мегалополиса почело је паралелним процесом поткупљивањем политичке касте националних држава и променом свести омладине. Како се то чини? Укратко речено, политичким средствима се појачава доминација карактера усмереног другима. Да би се променила свест деце и омладине, треба их дакле, одвојити од осталих ауторитета, пре свега цркве, родитеља и школе, тј. свих оних извора прича које још увек рачунају на хришћанске, демократске, националне и породичне вредности. Тако се успоставља атмосфера у којој се родитељима оспорава право да васпитају децу. "Права деце" постају свепонављајући лајтмотив, уз прећутну претпоставку да та права највише угрожавају – родитељи. (Да родитељи могу да воле своју децу више од поборника "дечијих права" која ту конкретну децу никада нису видели у животу, то у Мегалополису делује као научна фантастика.) Дакле, "права деце" су заправо правно-политичка интервенција Мегалополиса чији је циљ урушавање ауторитета родитеља. Дете тако де фацто више не припада родитељима, јер га Мегалополис – преко армија својих чиновника који тако зарађују своје ајфоне, крпице и путовања – претвара у неку врсту "специјалног правног субјекта". Последица: однос између детета и родитеља све више постаје правни однос над којим непрекидно виси тзв. Дамоклов мач правне арбитраже услед потенцијалног злостављања детета. А опсег злостављања се све више шири, јер је преко гомиле филмова и серија, Мегалополис створио атмосферу у којој хетеросексуални очеви могу да буду само насилници, а хетеросексуалне мајке само недовољно одлучне у заштити своје деце (зато што су "патријахално" васпитане), па тако данас изгледа потпуно невероватно оно што су људи, у другој половини 19. века, мислили за породицу: наиме, да је то место љубави између супружника и деце (одатле Змајеве збирке песама Ђулићи и Ђулићи увеоци). И зато данас прва асоцијација на реч породица, више није "љубав", већ "насиље". Када нас науче да тако гледамо на породицу, онда постаје логично да деца, као најслабија, морају да буду и највише заштићена, па то оправдава њихов специјалан правни статус. Кажем, "специјални" зато што се клинци и клинцезе уче да за њих не важе исти закони као за друге људе: примера ради, ако са 23 година убијеш осам људи, онда си убица, али ако то урадиш са 13, онда је проблем у томе што родитељи нису разговарали са тобом како би пребродио трауму (што ниси постао председник разреда, рецимо). Дакле, ниси ти ништа крив, криви су други. Из овог разлога, степен познавања закона данашње деце је вероватно без преседана у историји човечанства. То знају, наравно и адвокати који обигравају њихове родитеље, саветујући им да туже школе и професоре, као када се купују срећке: наиме, ако никога не тужиш, ништа не можеш ни да добијеш. Деца могу да буду добри другари, да поштују туђ живот, воле своју земљу и своје родитеље. Да се то не би десило, Мегалополис је ту децу претворио у мале правнике који цео свет посматрају са правно-формално стране, како би могли да стекну неку корист или да испоље, некажњено, своју вољу за моћ. Примера ради, ако се потучем у школи са "пријатељем", врло добро знам да наставник нема право да нас физички раздвоји, већ мора да то покуша да учини "речима", односно "разговором". На тај начин он, наравно, прави будалу од себе, а будале се не слушају, већ им се људи смеју. Што и јесте циљ Мегалополиса: да професора направи будалом пре свега статусно; да га претвори у лутку на којој ћу ја, као кривично неодговорно дете, моћи да искаљујем своју правно загарантовану моћ, а ако ме, у самодбрани, неко од те професорске "гамади" дотакне (и тако угрози моје "дечије право") зна се шта му следи – суспензија. Овом логиком Мегалополис учи децу да постану паметни злочинци. Да не би постали паметни људи. (Моји бивши студенти, који се у школама и око њих, боре против Мегалополиса, често ми говоре да спашавају људске душе. То је потпуно тачно и ко тога није свестан, тај је улудо студирао хуманистичке науке. Јер данас бити профор значи дословце то: спашавати људске душе које уништава Мегалополис.) Тако смо дошли до идеала Мегалополиса: родитељи морају да слушају децу, јер је то једини доказ да децу не "злостављају", а наставници морају да буду послушни, како деца на њима не би испољавала своју моћ. Када се ови предуслови испуне, онда корпорацијско васпитање Мегалополиса постаје једино могуће васпитање: деца гледају корпорацијске цртане филмове, играју корпорацијске видео игре (док им послушне тате или маме читају лектире, или их обрабрују да је то превазиђено) да би ускоро научили да могу да зарађују новац преко броја пратилаца и број прегледа, на корпорацијским друштвеним мрежама, што значи да се нарцизам исплати, а живот постаје борба у којима друге треба потчинити својој вољи или свом лику, што је исто. Укратко, деца су одузета и родитељима и наставницима: они су само физички у кући, и само физички у школи, али ни родитељи, ни школе (а самим тим ни држава Србија) не образују ту децу. И када родитељи на крају овог процеса послушају психотерапеуте и покушају да "разговарају" са својим дететом, нека их не изненади следећи сценарио: Родитељ: "Дете моје [нема дечака и девојчица, све родно неутрално] не смеш да убијаш другу децу по школи." Дете: "Зашто не могу? Ионако на овој планети људи има превише." ["Зелена агенда": човек као онај ко уништава планету; дакле, мање људи – здравија планета] Родитељ: "Ко то каже?" Дете: "Бил Гејтс. Човек се нада да би се светска популација могла смањити за 10 до 15 одсто." Родитељ (збуњено): "Бил Гејтс не зна шта говори." Дете: "Како не зна? Он је један од најбогатијих људи на свету, а шта си ти?" [Родитељ 1 или родитељ 2 се повлачи на резервни положај, пошто је Гејтс пример "успешног" човека, дакле, није "лузер". А пошто ни родитељ 1-2-3 не жели да буде лузер, онда је Гејтсова реч закон, а он идол. Идемо даље....] Родитељ: "Добро, али не можеш ти да одлучујеш ко треба да живи, а ко не." Дете: "Како не могу, па ја сам најпаметније дете у разреду и сви ме мрзе због тога." [Који родитељ – 1, 2, 3 или 4... – може да каже да његово дете није најпаметније? Али рецимо, да се овај осмели да то каже....] Родитељ: "Па можда ниси најпаметније..." Дете: "Како нисам???? Сада идем код школског психолога да му се пожалим на психолошко злостављање, јер сте ми казали да су сви остали паметнији од мене... Добио сам комплекс инфериорности због вас... Нећу више да разговарам са вама!!!" [Ово је најмање зло] Укратко, Мегалополис је створио атмосферу у којој је логично да родитељи не могу да разговарају са децом, а није нелогично убити другог човека, посебно, ако се, са правне тачке гледишта, не сносе никакве консеквенце. Јер шта су други људи у Мегалополису? Пријатељи? Само ако од тога има користи, иначе су конкуренти. Сународници? Па нисмо ваљда "националисти" и "фашисти"? Божија створења? Па нисмо ваљда "верски фанатици"? Вредност по себи? Па нисмо ваљда хуманисти у доба када се пишу књиге о постхуманизму, размишља о пост-наталном абортусу (= законски дозвољеном ликвидирању беба) или либерализацији еутаназије (= ликвидирању старих чије одржавање у животу превише кошта, а они сами не могу да сносе те трошкове). Последица овог размишљања јесу приватно обезбеђење и квартови ограђени зидовима и оградом, са ограниченим приступом. Да ли вам то звучи познато? Трагедију у ОШ "Владислав Рибникар" зато треба схватити баш онаквом каква она јесте: то је данак који дајемо Мегалополису, јер смо неспособни да му се супротставимо. Само што је овога пута тај данак био у крви. Данак у крви — RT Balkan RT.RS Родитељи морају да слушају децу, јер је то једини доказ да децу не "злостављају", а наставници морају да буду послушни, како деца на њима не би испољавала своју...
-
Србија је, дакле, за двадесет година, сервисирајући модел привреде (полу)колоније, потрошила оно што је остало од претходних генерација (приватизација), оно што је зарадило милион сународника из иностранства (дознаке), и оно што ће тек зарадити наредне генерације њених житеља (кредити). О различитим показатељима да је Србија колонија већ сам писао у серији чланака (овде). Сада ћу да изнесем још неке економске показатеље. Србија је у неоколонијални положај доспела након 5. октобра 2000. Тај дан слободно се може назвати колонијалном контрареволуцијом. Ако је 1804. била година антиколонијалне револуције и почетка стицања суверености, 2000. година је почетак пада српског друштва у колонијалну зависност. То се види, између осталог, и по томе да је, после 2000. године, највећи део производне имовине, кроз „приватизацију“, доспео у руке странаца. За време Милошевића свега 15% запослених радило је у приватном сектору (овде 77), да би до 2020. године приватни сектор нарастао на 74% запослених (овде 79). Од тога, највећи део припада странцима. Током српске приватизације укупан износ трансакција износио је око пет милијарди евра. О тога су странци купили предузећа за 4,1 милијарду, а домаћи капиталисти за 0,9 милијарди (овде 73). „Странцима је продато готово све што су желели да купе, по ценама по којима су то желели“ (овде 198). Па ако већ говоримо о пљачкашкој приватизацији, „највећа пљачка у приватизацији била је у корист странаца“ (овде 69; 73). Статистички завод, који је некада водио евиденцију о структури власништва (домаће – страно; овде 48), то више не ради. Ни у статистичким годишњацима више се не могу наћи подаци за БНП – вредност робе и услуга остварених средствима у власништву домаћег становништва. Ипак, несумњива је доминација страног капитала у српској привреди. Од 15 највећих извозничких компанија свих 15 припадају странцима (овде). Но, тек поређењем БНП с БДП могао би да се процени обим укупног вишка исисаног из Србије. Једна од процена је да у Србији „одлив капитала прикупљен по основу дивиденди, реинвестираних профита, камата итд. (у корист странаца – С. А.), у просеку годишње износи преко милијарду евра“ (овде 53) – при чему томе треба додати још и „две милијарде евра годишње, колико се из Србије одлије кроз трансферне цене“ (исто 54-55). Трансферне цене представљају лажно приказивање цена по којима домаћа подружница неке транснационалне компаније купује или продаје производе централи. Најчешће, увозне цене се надувавају, а извозне багателишу – како би се смањио или сасвим избегао порез на профит. Тај механизам дренаже вредности из колоније се, рецимо, лепо види из податка да је 2011. извоз из Србије у Аустрију износио 267 милиона евра, док аустријски подаци о увозу из Србије приказују 385 милиона евра. То значи да је само у Аустрију, те године, овим путем трансферисано преко сто милиона евра (исто 54). На основу односа улагања страног капитала и профита процењено да је сразмера оплодње страног капитала у Србији 1:2,5 (на уложени евро добит од 2,5 евра. То сасвим одговара Манделовој рачуници сразмере од 1:2,5 оплодње америчког капитала у Латинској Америци 1957-1964. (овде). То је права слика српског (полу)колонијалног статуса, односно полупериферијског положаја данашње Србије у светском капиталистичком систему (овде). Србија, ако и свака колонија, води политику безусловног спољнотрговинског дефицита. Овај дефицит значи непрекидно задуживање, структуралну зависност економије од Запада и конторолу привредне политике од стране ММФ. Према званичним подацима, разлика између српског увоза и извоза, 2000-2020, износи 129 милијарди долара. Спољнотрговински дефицит Србије 2000-2020. година у мил. $ 2000. -1.772 2001. -2.540 2002. -3.539 2003. -4.718 2004. -7.230 2005. -5.979 2006. -6.744 2007. -9.729 2008. -11.902 2009. -7.462 2010. -6.675 2011. -8.081 2012. -7.700 2013. -5.939 2014. -5.351 2015. -4.499 2016. -4.016 2017. -4.923 2018. -6.644 2019. -7.098 2020. -6.732 Укупно -129.273 Извори: за 2000-2008: овде iii; за 2009-2013: овде 309; за 2014-2018: овде 299; за 2019-2020: овде 313. У питању је мањак од 6,5 милијарди долара годишње или 538,6 милиона долара месечно. Ради поређења, годишњи дефицит Србије у доба социјализма (1988) био је свега 80 милиона долара (овде iii). Тих 6,4 милијарди долара годишњег мањка и јесте разлика између привреде у релативно сувереној земљи (каква је била СФРЈ) и привреде у (полу)колонији. Дефицит од 129 милијарди долара покривен је: дознакама наших радника из иностранства, које су 2001-2020. изнеле 77 милијарди долара (процењено према WB); страним кредитима: укупно 38,3 милијарди долара (овде); приходом од приватизације: преко 7 милијарди долара (овде). Србија је, дакле, за двадесет година, сервисирајући модел привреде (полу)колоније, потрошила оно што је остало од претходних генерација (приватизација), оно што је зарадило милион сународника из иностранства (дознаке), и оно што ће тек зарадити наредне генерације њених житеља (кредити). Наравно, постоји још економских показатеља (полу)колонијалног положаја данашње Србије. На пример, банкарски сектор. Док је у Немачкој, Француској или Британији већина банака у власништву домаћег капитала, на екс-социјалистичком истоку Европе доминантан је страни банкарски капитал (овде). Али, у Србији све банке осим једне (Поштанска штедионица) у власништву су иностраних, првенствено евроамеричких структура. Само у једној години стране банке су из Србије извукле 1,5 милијарди евра (овде). Друго, у Србији страни капиталисти од српске владе добијају 14,5 пута више субвенција за новоотворене погоне него српски капиталисти (овде). Износ субвенција креће се и до 142.000 евра по новозапосленом раднику (овде). Тиме стране компаније у Србији практично обезбеђују бесплатну радну снагу за наредних неколико година. Оваква пракса се оправдава тврдњом да се субвенције враћају кроз порез који плаћа страна компанија. Али, подаци сведоче да је износ субвенција најчешће двоструко већи од плаћеног пореза (овде). На субвенције странцима је потрошено око пола милијарде евра (овде 68). Домаћи капиталисти се жале и да велике инфраструктурне послове од државе (тренутно вредни пет милијарди евра), обавезно добијају странци (овде), да највећи део профита странац може легално да изнесе из Србије а домаћи предузетник не може, и да је странац је ослобођен царине на увоз производне опреме, а домаћи капиталиста не (овде). Треће, положај домаће радне снаге. Закон о раду 2014. донет је тако што су српске власти „прихватиле 65% препорука Савета страних инвеститора у Србији“ везаних за измену дотичног закона – како се похвалила сама председница српског Foreign Investors Council-а (овде). Влада Србије је платила рекламу на CNN -у, у којој се позива страни капитал да дође у Србију, будући да у њој има, како је стајало у реклами, „високостручних, а јефтиних радника“ („high-skilled, low-cost workers“; овде 0:19). Некад и девет десетина запослених код странаца ради на одређено време, што значи – нема синдиката, нема плаћања прековремених сати, нема паузе за тоалет, нема одмора за викенд… Као што је сликовито примећено: „Страни инвеститори осећају се у Србији као британски туристи на Закинтосу: све норме, социјалне, правне и моралне, укинуте су, и – идемо!“ (овде). На крају, мало теорије. Објашњење начина експлоатације неформалних колонија почива на теорији скривеног цеђења или одливања вишка (capitalist surplus extraction, surplus drain). Економски вишак је „разлика између онога што друштво произведе и трошкова производње“ (овде 9). Савремено тржиште се састоји из ланаца различитих прикривених монопола, преко којих доминантни економски актери елиминишу компетитивно тржиште и систематски присвајају неплаћену вредност (oligopoly capitalism; овде). То омогућава извлачење економског вишка из практично свих чиниоца производње: земље, сировина, рада, енергије, знања, технологије или капитала (овде 197). Савремени светски капиталистички систем управо се састоји из пирамиде уланчаних монопола, на чијем врху су глобалне компаније, а на дну су локални произвођачи (подизвођачи). На свакој тачки те пирамиде, актери који су изнад (компаније или њихови делови), захваљујући монополском положају, присвајају део вредности коју су створили хијерархијски нижи актери. Класичан случај је компанија Apple и његов производни ланац. Реч је о компанији без сопствене фабрике (fabless company). Apple је на врху система који чине, редом надоле, фабрике за склапање компоненти, фабрике за производњу компоненти и снабдевачи сировинама. Apple контролише дизајн, коородинира цео производни систем и управља маркетингом и продајом. Apple увек ангажује више добављача, намећући им се као једини купац, али и постављајући их у међусобно конкурентски положај, како би им оборио цену производа. Добављачи морају да притискају своје добављаче, или да обарају цену рада, да руинирају ресурсе и околину, да траже субвенције од државе (општине) и слично. Наизглед, све почива на слободном тржишном уговарању. Али, системски монопол доминатних актера омогућава постојано цеђење (одлив) системске ренте (овде). Обезбеђење локалних делова система скривених мопола основна је улога компрадора (в. овде). Напослетку и питање у односу на коју је земљу (или блок земаља) Србија у колонијалном положају. Миодраг Ранковић Србију види као жртву првенствено америчког хегемонизма и империјализма (овде), док Јово Бакић износи оцену да је „Србија колонија не само САД и ЕУ, већ и Русије и Кине“ (овде). Међутим, од страног капитала који је у Србију ушао 2010-2020, 67,6% долази из ЕУ, 9,3% из Русије, 4,3% из Кине и 2,3% из САД (овде). Србија је у економском погледу под јасном доминацијом ЕУ, док у медијској сфери ЕУ дели утицај са САД. Само једна америчка агенција (USAID), у раздобљу 2001-2019, уложила је 140 милиона долара у „пројекте“ српских медија и НВО (овде). Наравно, САД војно контролишу и јужну српску покрајину, и имају снажан утицај на српску политику. Дакле, Србија је у економској и политичкој зависности од ЕУ и САД. Србија је њихова неформална колонија. Слободан Антонић
-
Протојереј Слободан Лукић: Антицрквени нихилизам
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
У животу Цркве срећемо бројне примјере који показују да Црква, када је гоњена, ни у чему не бива слабија, већ напротив, трпљење невоља ушвршћује вјеру и спремност на свједочење. У свакој епохи, па тако и у данашњој, постоје разни покушаји да се Цркви науди, да се угрози њено јединство и наруши њен углед. Понекад су ти покушаји опаснији, перфиднији и захтијевају већу будност и трезвеност да би се препознали, а понекад су минорни и плод обичне људске сујете. Текст Владимира Вељковића под насловом ”Црквени нихилизам”, објављен на сајту пешчаник.нет ни по чему не можемо убројити у ову прву врсту насртаја на Цркву али у њему је аутор изнио неке тезе које су у суштини несмотрен покушај анти-црквеног удвориштва и које се често понављају у памфлетима сличне врсте. И зато није некорисно изнова указати на бесмисленост таквих теза, бар због основне црквене одговорности свједочења Истине увијек и на сваком мјесту, а Истина коју у Цркви живимо и исповиједамо јесте она од коју се разбијају бесмислице доконих ”публициста”. Циљ аутора чланка је, како сам казује, да на основу анализе Прогласа који је прочитан на Молебну за светињу брака и очување породице у Подгорици (који он из неког разлога карактерише као ”црквено-политички”) одговори на питање ”да ли у Српској Православној Цркви вјерују у постојање универзалних и апсолутних људских вриједности.” Добро би било да нам Вељковић одговори због чега сматра да би оданост ”универзалним и апсолутним људским вриједностима” какве их заговарају носиоци савремене неолибералне идеологије било нешто што Црква безрезервно мора да поштује. Јесу ли те анти-вриједности нека нова догма коју Црква по сваку цијену мора да усвоји? Карактеристика понашања СПЦ у Црној Гори протеклих година, према аутору, јесте та да се она позивала на одређена уставна права која су јој као вјерској организацији загарантована, као у случају заштите њене имовине, или приликом устоличења Митрополита Јоаникија на Цетињу (када је захтијевала да јој се омогући вршење богослужбеног чина), а такође и кад је оправдано захтијевала потписивање Темељног уговора са државом Црном Гором, у складу са Уставом и законима државе. Заиста је немогуће у томе видјети нешто спорно, Црква се позивала на Устав или, боље речено, није кршила Устав државе у којој дјелује када је настојала да врши своју мисију. Она тиме није, како то закључује Вељковић, усвјала неки ”сет вриједности”, јер Црква свој ”сет вриједности” који се назива Предање чува и исповиједа вијековима. Не нарушавајући одредбе Устава, она те предањске вриједности слободно исповиједа и њих поставља у темељ своје мисије и дјеловања. Према томе, и Молебан у Подгорици који је мотивисао Вељковића да изнесе своја запажања, јесте управо то – проповијед Цркве и позив њеним чедима, па и оним заблудјелим, на заштиту и чување породичних и брачних вриједности које су данас нарочито на удару промотера содомитске идеологије. Црква и у овом случају позива на покајање и повратак њеном мајчинском окриљу. Није тачна ни Вељковићева тврдња да Црква некоме нешто забрањује. Слобода јесте суштински принцип црквеног живота. Она не забрањује али позива, брине и тражи ”залутале овце”, њена мисија је да укаже на то шта је од свега што нам свијет доноси штетно и погубни, а с друге стране шта је спасоносно и душекорисно. Црква никога не напада, нити угрожава ничија права, она ”напада” гријех. У природи њеног свједочења јесте управо Христова побједа и уништење гријеха те би свако одступање од тога, свако одбијање да се разобличи гријех значило одбијање учешћа у тој Побједи. ”Непризнавање универзалних једнакости” аутор приписује и патријарху Порфирију и оптужује га за ”хомофобични говор” на Молебну који је у септембру служен у храму Светог Саве у Београду. Међутим, свакој доборнамјерној души јасно је да оно у чему је Вељковић препознао хомофобичност јесте пастриски говор којим је изражен глас Цркве у контексту актуелне пропаганде содомитства. За тај глас и позив Цркве многи нажалост немају уши, било да су поклоници савремених ”сетова вриједности” попут аутора чланка на који се осврћемо, било да су ангажовани ”ревнитељи” без елементарне црквене свијести. Упркос томе, глас Цркве одјекује и ријеч њене проповиједи и даље налази пут до срца вјерујућег народа, а то можда и јесте оно што највише боли заштитнике ”универзалних људских права и једнакости”. https://mitropolija.com/2022/10/18/protojerej-slobodan-lukic-anticrkveni-nihilizam/ -
Слободан Владушић: ДОБРОДОШЛИ У ПАКАО Недавно сам седео са једним пријатељем, који има сина у основној школи. Разговарали смо о чувеном уџбенику из биологије. Тај мој пријатељ ми је говорио како његовог сина у школи уче да није дечак, већ да тек треба да одлучи шта ће (све) да буде. Потпуно очајан, питао ме је: ко има право да ТО говори мом сину? Док сам га слушао, сетио сам се сцене из романа На Дрини ћуприја, где Османлије мајкама отимају мушку децу. Некада се то звало данак у крви, а данас изгледа, одлазак у школу. ,,Добродошли у годину 2030. Добродошли у мој град – или би требало да кажем ‘наш град’. Ја не поседујем ништа. Немам аутомобил, немам кућу, немам било какве апарате, нити одећу. То вам можда изгледа чудно, али за нас, у овом граду, то је потпуно разумно.” Недавно сам седео са једним пријатељем, који има сина у основној школи. Разговарали смо о чувеном уџбенику из биологије. Тај мој пријатељ ми је говорио како његовог сина у школи уче да није дечак, већ да тек треба да одлучи шта ће (све) да буде. Потпуно очајан, питао ме је: ко има право да ТО говори мом сину? Док сам га слушао, сетио сам се сцене из романа На Дрини ћуприја, где Османлије мајкама отимају мушку децу. Некада се то звало данак у крви, а данас изгледа, одлазак у школу. Уместо ко, боље је питати се, на самом почетку, зашто? Одговор на ово питање није једноставан, иако почиње једним (наоко) врло једноставним текстом који је написала штићеница Светског економског форума, извесна Ида Аукен. Наслов текста гласи (дословно): Добродошли у 2030: ништа не поседујем, немам приватност а живот никада није био бољи. Ево како текст почиње: ,,Добродошли у годину 2030. Добродошли у мој град – или би требало да кажем ‘наш град’. Ја не поседујем ништа. Немам аутомобил, немам кућу, немам било какве апарате, нити одећу. То вам можда изгледа чудно, али за нас, у овом граду, то је потпуно разумно.” Прво што читалац запази у овом (привидно) идиличном и ведром тексту јесте да се посед ствари претворио у право употребе ствари. На први поглед, изгледа као да можемо да користимо све што смо раније пожелели да имамо (а нисмо могли). Међутим, оно што се у тексту не каже – а не каже се много тога – јесте да нас посед над стварима чини слободним. Ако немамо ништа, онда то заправо значи да смо потпуно зависни у односу неки центар моћи који све то поседује и који нам даје право да ми то користимо… све док он то жели. Укратко, Ида Аукен идеалним градом назива идеални логор у коме су људи претворени у робове који у сваком тренутку могу да буду лишени права на, примера ради, храну – ако су рецимо, болесни или стари, или ако центар моћи који располаже храном, тог јутра, просто речено, пожели да тог роба више нема. Разуме се, читалац се сада пита како ће људи бити натерани да буду део тог логора? Одговор на ово питање нуди нам сам текст Иде Аукен. Имагинарна јунакиња која ужива у овом граду будућности не спомиње ни оца, ни мајку, ни брата, ни сестру, ни сопствену породицу – дакле, јунакиња је, у ствари, усамљена у том мноштву људи попут ње, зато што је лишена било каквих трајних и стабилних веза са другим људима. Још је Аристотел у Политици знао да тиранска власт мора да људе држи међусобно раздвојене. Наравно, то се неће догодити тако што ће вам неко упасти у стан и насилно вас одвојити од ваших ближњих. Постоје много суптилније технологије које се базирају на савременој пропаганди. Идеја је једноставна: људи постају усамљени тако што се вештачки ствара атмосфера у којој ће усамљеност људи постати ,,природна”. Рецимо, ако сваки контакт између мушкарца и жене може да се тумачи као сексуално насиље, онда је јасно да ће се мушкарци уздржавати од било каквог контакта. Ако се девојчица од младости учи да је бити мајка срамота за њу, онда ће вероватно живот посветити каријери, док ће сексуалне потребе задовољавати успутним партнерима, брижно пазећи да не затрудни. Укратко, људи ће бити дресирани да буду сами. Међу папирима у својој архиви налазим и неколико текстова који потврђују успешност овог тренинга: у тексту под насловом Американци живе сами више него икада раније, наводи се податак да 28% америчке популације живи у једночланим домаћинствима (у поређењу са 13% из 1960. године). Текст под насловом Осећаш се усамљеним: превише времена на социјалним мрежама може бити разлог доноси резултате који показују да је степен употреба социјалних мрежа повезан са појачаним осећањем социјалне изолације. (Питање да ли социјалне мреже узрокују ово осећање или га ублажавају, оставља се, јасно, по страни). Поред ове физичке или тзв. спољашње усамљености постоји и друга, унутрашња усамљеност, која се намеће управо преко феномена ,,родног идентитета”, односно свесног дезоријентисања деце. Пол детета је биолошка датост, али то је исто тако, и чин првобитне, базичне оријентације у свету, јер се дечаци и девојчице биолошки разликују, као што то знају сви биолози осим аутора уџбеника с почетка текста. (Питањем да ли то сме да се каже, бавићемо се касније). Дечак постаје свестан да је дечак, а девојчица да је девојчица. Када се пол укине, односно када се деца дресирају као да пол не постоји, онда уместо дечака и девојчица које имају своје маме и тате, добијамо особе које тек треба да одреде своје идентитете. Нека од тих бесполних особа ће се изјаснити као девојчица, нека као дечак, а нека ни као девојчица ни као дечак; нека ће тврдити да је мачка, па ће се у ближој будућности сусрести са конзервативним, фашистички оријентисаним мачкама које неће да се паре са њом, јер не признају њен ,,родни идентитет”; нека бесполна особа ће пак, дићи руке од људскости, па ће тражити да буде третирана као alien, односно као не-људско биће страно свим људима и свим животињама. Без обзира шта се изабрало да се буде, сви ови изабрани ,,родни идентитети” су само суплементи који прикривају унутрашњу празнину човека који негира своју биолошку датост у већој или мањој мери: управо зато што може да замисли да буде било шта, укључујући ту и бића која нису људска, ова особа прећутно пристаје да буде третирана тек као живо биће односно као биочестица са флуидним, несталним идентитетом који у сваком тренутку може да се промени. Стална је можда, само усамљеност ових биочестица. Наиме, можемо се запитати како особа чији идентитет није сталан, може да оствари тајне и стабилне везе са другим људима, будући да овој особи трајност у највећој мери недостаје и у властитом животу. А она недостаје управо зато што сваки пут када дође до трења између њих и света, ове особе могу да промене идентитет, надајући се да ће се проблем тако решити сам од себе. Дакле, уместо да учествују (такви какви јесу) у свету или да свет мењају ако тај свет жели да им укине слободу да буду то што јесу, ови људи се повлаче у усамљеност свог идентитета, који онда сами мењају, да би угодили свету, остављајући свет да буде онакав какав јесте, дакле, непромењив. Тешко да је могуће замислити боље робове од овако дресираних људи. Наивни читалац може да ме пита: а шта је са оним људима који се природно не осећају пријатно у свом биолошком полу? Верујем да је таквих људи веома мало и сматрам да им треба помоћи и заштитити их. Међутим, тема овог текста и нису такви појединачни случајеви, већ стварање друштвене климе у којој се ,,родни идентитет” намеће као једини дозвољени идентитет, а који се потврђује управо кроз чин негације биолошког пола. Лекар и истраживач Лиза Литман је у једном интервјуу 2018. године казала да су родитељи са којима је била у контакту ,,описали врло необичан образац трансродне идентификације, где више пријатеља или читава друштва истовремено [мој курзив] почињу да се идентификују као трансродне особе” (тј. да осећају нелагоду због свог билошког пола и жељу да другачије ,,родно” идентификују). Литманова даље наставља: ,,Била бих неозбиљна, уколико не бих размотрила социјалну заразу и утицај вршњака као потенцијалне факторе који утичу на овај феномен.” Другим речима, Литманова се понела као прави научник, показујући да жеља за променом пола није само урођена потреба, већ у врло великој мери последица учинка друштвене климе која утиче на младе и која чини промену пола друштвено пожељном. Уместо да овај сасвим логичан закључак буде увод у толерантно и научно разматрање ,,родног идентитета”, Литманова је била изложена организованој кампањи која је довела у питање њен углед и научну репутацију. И није једина која је тако прошла: доктор Ален Џозефсон је на једном панелу 2017. године, казао: ,,Не дозвољамо им да гласају, не дозвољавамо им да возе – али ћемо зато деци од осам, девет година дозволити да одлуче да више нису дечаци или девојчице. Невероватно!” Џозефсон је после ове изјаве био смењен са места директора Одељена за дечију и адолесцентску психијатрију и психологију Универзитета у Луисвилу. У име толеранције. Има још таквих занимљивих, ,,толерантних” примера: професор Гермунд Хеслоу, са Универзитета у Лунду (Шведска) осмелио се да каже да су разлике између жена и мушкараца биолошки утемељене и да зато род (gender) не може бити посматран само као социјална конструкција: толерантно је оптужен је за трансфобију и антифеминизам, а његов универзитет је исто тако толерантно покренуо истрагу против њега. Јасно је да се нарација о родном идентитету не може одржати у слободној дискусији са науком и зато се научници морају утишати или преподобити тако да речима једног немачког писца из 1949. године, не само признају првенство власти ,,већ и да интензивно раде на логичном образложењу тог првенства”. Овај прогон научника није само порука научницима већ и свима осталима: тако пролазе они који се буне. Они пак, који пристају на нарацију о ,,родном идентитету” добиће моћ да угрожавају свакога ко ту нарацију доводи у питање. Људима се дакле, шаље порука да прихватањем нарације о ,,родном идентитету” постају ,,свемоћни”, а то делује привлачно, зар не? Нажалост, ,,свемоћ” је само илузија: ти људи постају, на жалост, само средства на путу за идеални логор. Укратко: када се научници попут Литманове и осталих утишају, на њихова места ће доћи робови који ће играти улогу ,,научника”. Процес је већ почео: већ сада је тзв. ,,претерана” жалост за покојном ближњом особом проглашена за болест, а ускоро ће цела јавност бити тако подешена тако да никоме не падне на памет да аргументима и позивањима на вредности као што су хришћанство или хуманизам доведе у питање овај процес великог ,,родног” осамљивања људи, који се тако припремају за живот у градовима у којима неће имати ни маму, ни тату, ни брата, ни сестру, ни вагину, ни ,,пишу”, ни мужа, ни жену, ни ћерку, ни сина, а ни трунчицу слободе јер ће ,,све што учине, помисле или сањају бити негде забележено“ – цитирам поново Иду Акунен. И да наставим њеним речима: ,,Све у свему, то је добар живот”. Да, наравно. Вратимо се сада на уџбеник из биологије којим почиње наш пут у Идину будућност. Ресорни министар треба да поменути уџбеник једноставно повуче из употребе. Све мање од тога је мазање очију јавности. Родитељи, са своје стране, треба да схвате следећу једноставну истину: ако желе да особе које су створили и у будуће буду њихова деца, онда ће морати да ту децу у великој мери васпитају сами. Упорно, сваког дана. У супротном ће остати без њих. (Знам да звучи патетично, али истина је управо таква). Текст првобитно објављен у часопису „Печат“.
-
Слободан Владушић: Ђоковић и Глобални капитал или Потера се наставља - Стање ствари STANJESTVARI.COM Слободан Владушић: Ђоковић и Глобални капитал или Потера се наставља - Стање ствари -
Најављена парада содомитâ коју њени организатори називају “Еуро-прајд“, а која би требалo да се одржи у Београду крајем септембра, изазива мноштво различитих коментара, међу којима су и приједлози о томе на који начин Црква треба да се постави према том догађају. Дрска пропаганда содомитске идеологије нешто је пред чим никако не треба затварати очи и стога не треба да изненађују очекивања народа да Црква у вези с том појавом каже своју пастирску ријеч. Међутим, у мноштву различитих сугестија и ставова могуће је препознати и недобронамјерне гласове који се често претворе у непотребно оптуживање Цркве за пасивност и дефетизам. Штетност таквих ставова могуће је препознати само уколико се на исправан начин појми суштина црквене мисије и њене пастирске бриге за паству, пред коју данашњи свијет износи разна искушења у форми девијантних антивриједности. Као прво, Цркву чине сви њени крштени чланови који у црквеном тијелу носе различите дарове и службе. Сваки члан Цркве, клирик или лаик, сходно својој служби, епископској, свештеничкој, вјероучитељској или некој другој, има слободу да сходно свом дару свједочи вјерном народу хришћанске вриједности и исказује црквени етос, истину и самосвијест. Када је ријеч о дрској и све насилнијој пропаганди хомосексуализма, потребно је да црквени пастири својом ријечју опомену, прекоре и упозоре на штетност такве пропаганде. Aли често се деси да појединци, због неутемељeног расуђивања или лоше намјере, свој пријекор упуте не изругивачима светиње живота, брака и породице већ самој Цркви! Другим ријечима, непотребно је и по биће Цркве штетно прекоријевати црквену јерархију због тога што се не оглашава увијек на начин на који неко сматра да је потребно. С друге стране, корисно је са смирењем очекивати и вјеровати да ће Црква у потребном тренутку рећи своју ријеч и да њена пастирска брига неће изостати. Хомосексуалност је крајње девијантан израз човјековог стања послије пада прародитељâ људског рода у гријех. То је плод егоцентризма и самопотврђивања насупрот Творцу и од њега назначеном начину постојања. Она је плод човјекове побуне против Бога и против сопствене природе у коју је стварањем уткана боголикост. Све док своју слабост и гријех сматрају исправним начином понашања или дозвољеним изразом “слободе“, хомосексуалци не могу бити чланови Цркве и примати свете Тајне. Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човјекове природе. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица” (3. Мојс. 20, 13). Библија свједочи о тешкој казни коју је, према светоотачком тумачењу, управо због гријеха мужелоштва, Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19, 1-29). Апостол Павле, карактеришући неморално стање тадашњег друштва, убраја хомосексуалне односе међу најсрамније страсти и развратности које скрнаве људско тијело и душу. У Посланици Римљанима Апостол пише: „И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1, 26-27). Развраћене житеље Коринта апостол Павле строго опомиње: „Не варајте се…, мужеложници… неће наслиједити Царство Божије” (1. Кор. 6, 9-10). Светоотачко Предање такође јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма. Данас се хомосексуализам, у секуларном глобалистичком друштву, тумачи као избор, као једна од „полних оријентација”, која треба да буде ослобођена од било какве карактеризације као морално извитопереног и погрешног понашања и коју треба снажно и на разне начине афирмисати. Супротстављајући се тенденцији да се хомосексуализам схвати не као полна изопаченост већ као једна од „сексуалних оријентација” са припадајућим јој правима, Црква стоји на становишту да је хомосексуализам гријеховна повреда људске природе која се превазилази духовним подвигом у циљу исцјељења човјека, кроз свете Тајне, пост, молитву, покајање, читање свештених списа, као и општењем са вјерујућим људима. Зато смо као Црква дужни да непрестано указујемо на опасност од содомитске пропаганде, а такође смо позвани да свједочимо истину да Црква и онима који страдају од тога гријеха може помоћи, јер свака страст се лијечи здравом духовношћу, покајањем и молитвом. Ово су такође моменти када се на одређени начин тестирају наша вјера и црквеност – да ли смо увијек спремни да одлуку Цркве прихватимо као Светим Духом надахнуту и као такву за нас најбољу и најдушекориснију. Често смо склони да од Цркве очекујемо да прибјегне методама које се нама чине наједакватнијим, али које се кроз искуство црквеног живота нису потврдиле као такве. Одувијек су најбоље и најјаче оружје у борби против Антихристовог духа погибли били – пост, покајање и молитва. Томе смо свједочили и недавно, када се пред репресијом државних власти у Црној Гори десила блистава пројава црквеног духа и саборно исповиједање оданости народа својој Цркви. Дакле, отпор безбожницима није био насилан и по методама кнеза овога свијета већ кроз молитву, стрпљење и послушање Цркви и њеним архијерејима. Понекад Црква говори и ћутањем, водећи се јеванђелском поуком да бисере не треба бацати пред свиње (Мт. 7,6). Позната је једна анегдота везана за блаженопочившег патријарха Павла: када је група НВО-активисткиња, озлојеђена његовим позивом на спрјечавање чедоморства, протестовала испред зграде Патријаршије, патријарх је у једном тренутку изишао пред њих, рекавши им да је њихова побуна заправо неспоразум, јер његов позив и није био упућен њима већ његовој пастви, којој оне не припадају. Дакле, црквена проповијед је увијек упућена њеном словесном стаду; без обзира на вукове који парадирају около поносећи се својом срамотом, превасходна је брига Цркве да сваког свог члана утврди на уском путу спасења. View full Странице -
Протојереј Слободан Лукић: Пастирска брига Цркве и содомски гријех
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Најављена парада содомитâ коју њени организатори називају “Еуро-прајд“, а која би требалo да се одржи у Београду крајем септембра, изазива мноштво различитих коментара, међу којима су и приједлози о томе на који начин Црква треба да се постави према том догађају. Дрска пропаганда содомитске идеологије нешто је пред чим никако не треба затварати очи и стога не треба да изненађују очекивања народа да Црква у вези с том појавом каже своју пастирску ријеч. Међутим, у мноштву различитих сугестија и ставова могуће је препознати и недобронамјерне гласове који се често претворе у непотребно оптуживање Цркве за пасивност и дефетизам. Штетност таквих ставова могуће је препознати само уколико се на исправан начин појми суштина црквене мисије и њене пастирске бриге за паству, пред коју данашњи свијет износи разна искушења у форми девијантних антивриједности. Као прво, Цркву чине сви њени крштени чланови који у црквеном тијелу носе различите дарове и службе. Сваки члан Цркве, клирик или лаик, сходно својој служби, епископској, свештеничкој, вјероучитељској или некој другој, има слободу да сходно свом дару свједочи вјерном народу хришћанске вриједности и исказује црквени етос, истину и самосвијест. Када је ријеч о дрској и све насилнијој пропаганди хомосексуализма, потребно је да црквени пастири својом ријечју опомену, прекоре и упозоре на штетност такве пропаганде. Aли често се деси да појединци, због неутемељeног расуђивања или лоше намјере, свој пријекор упуте не изругивачима светиње живота, брака и породице већ самој Цркви! Другим ријечима, непотребно је и по биће Цркве штетно прекоријевати црквену јерархију због тога што се не оглашава увијек на начин на који неко сматра да је потребно. С друге стране, корисно је са смирењем очекивати и вјеровати да ће Црква у потребном тренутку рећи своју ријеч и да њена пастирска брига неће изостати. Хомосексуалност је крајње девијантан израз човјековог стања послије пада прародитељâ људског рода у гријех. То је плод егоцентризма и самопотврђивања насупрот Творцу и од њега назначеном начину постојања. Она је плод човјекове побуне против Бога и против сопствене природе у коју је стварањем уткана боголикост. Све док своју слабост и гријех сматрају исправним начином понашања или дозвољеним изразом “слободе“, хомосексуалци не могу бити чланови Цркве и примати свете Тајне. Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човјекове природе. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица” (3. Мојс. 20, 13). Библија свједочи о тешкој казни коју је, према светоотачком тумачењу, управо због гријеха мужелоштва, Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19, 1-29). Апостол Павле, карактеришући неморално стање тадашњег друштва, убраја хомосексуалне односе међу најсрамније страсти и развратности које скрнаве људско тијело и душу. У Посланици Римљанима Апостол пише: „И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1, 26-27). Развраћене житеље Коринта апостол Павле строго опомиње: „Не варајте се…, мужеложници… неће наслиједити Царство Божије” (1. Кор. 6, 9-10). Светоотачко Предање такође јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма. Данас се хомосексуализам, у секуларном глобалистичком друштву, тумачи као избор, као једна од „полних оријентација”, која треба да буде ослобођена од било какве карактеризације као морално извитопереног и погрешног понашања и коју треба снажно и на разне начине афирмисати. Супротстављајући се тенденцији да се хомосексуализам схвати не као полна изопаченост већ као једна од „сексуалних оријентација” са припадајућим јој правима, Црква стоји на становишту да је хомосексуализам гријеховна повреда људске природе која се превазилази духовним подвигом у циљу исцјељења човјека, кроз свете Тајне, пост, молитву, покајање, читање свештених списа, као и општењем са вјерујућим људима. Зато смо као Црква дужни да непрестано указујемо на опасност од содомитске пропаганде, а такође смо позвани да свједочимо истину да Црква и онима који страдају од тога гријеха може помоћи, јер свака страст се лијечи здравом духовношћу, покајањем и молитвом. Ово су такође моменти када се на одређени начин тестирају наша вјера и црквеност – да ли смо увијек спремни да одлуку Цркве прихватимо као Светим Духом надахнуту и као такву за нас најбољу и најдушекориснију. Често смо склони да од Цркве очекујемо да прибјегне методама које се нама чине наједакватнијим, али које се кроз искуство црквеног живота нису потврдиле као такве. Одувијек су најбоље и најјаче оружје у борби против Антихристовог духа погибли били – пост, покајање и молитва. Томе смо свједочили и недавно, када се пред репресијом државних власти у Црној Гори десила блистава пројава црквеног духа и саборно исповиједање оданости народа својој Цркви. Дакле, отпор безбожницима није био насилан и по методама кнеза овога свијета већ кроз молитву, стрпљење и послушање Цркви и њеним архијерејима. Понекад Црква говори и ћутањем, водећи се јеванђелском поуком да бисере не треба бацати пред свиње (Мт. 7,6). Позната је једна анегдота везана за блаженопочившег патријарха Павла: када је група НВО-активисткиња, озлојеђена његовим позивом на спрјечавање чедоморства, протестовала испред зграде Патријаршије, патријарх је у једном тренутку изишао пред њих, рекавши им да је њихова побуна заправо неспоразум, јер његов позив и није био упућен њима већ његовој пастви, којој оне не припадају. Дакле, црквена проповијед је увијек упућена њеном словесном стаду; без обзира на вукове који парадирају около поносећи се својом срамотом, превасходна је брига Цркве да сваког свог члана утврди на уском путу спасења. -
Протојереј Слободан Лукић: Не заборавите Цркву
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав. У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела. Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено, појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!? У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби. На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу, неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала. https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/ -
Протојереј Слободан Лукић: Не заборавите Цркву
тема је објавио/ла JESSY у Духовни живот наше Свете Цркве
Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав. У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела. Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено, појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!? У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби. На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу, неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала. https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/ View full Странице -
Давно је речено да нити има хришћанства без радости, нити праве радости без хришћанства. Свака тема која се тиче Цркве и нашег живота у њој има смисла само у контексту те велике радости коју благовијести Јеванђеље, како на почетку – „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику” (Лк. 2,10) – тако и на крају – ”А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (Лк. 24,25). Период Велике 40-нице својим богослужбеним ритмом, садржајем и духом представља, по ријечима А. Шмемана, наше ходочашће на саме изворе хришћанске вјере. То је период пресааздавања нашег бића и припрема за учешће у пасхалној радости побједе над смрћу. Међутим, често се може уочити једна парадоксална ствар – немогућност да се доживи и издржи радост Васкрсења! Велики пост са свим његовим прописима и подвизима можемо да издржимо, и трећину године ћемо да постимо, чак са извјесним усхићењем. Али радост Васкрсења смо способни да доживљавамо свега неколико сати. Разлог томе је, како казује о. Софроније Сахаров, што ми, када смо схватили Христово Еванђеље као истиниту Ријеч Онога Ко је створио цио овај свијет, чекамо апсолутну непоколебљивост Његовог Царства, а живот наш протиче у сталним промјенама. Ништа не стоји. Овај свијет са свим искушењима, недаћама и видовима зла спушта тамну завјесу на наше духовне очи те не можемо да угледамо и увјеримо се да је коначна побједа – побједа радости велике. На самом шочетку Великог поста, Црква нам указује на трагику Адамовог изгнања из Раја. Седмонедјељни пост који слиједи јесте управо враћање нас, Адамових потомака у прекинуту заједницу са Творцем. Како казује један савремени духовник, и Адам је плакао због тога што ће свеколики род људски живјети у раздорима, ратовима, узајамним убијањима, узајамним угњетавањима и томе слично – што ће сви устати против закона љубави. Стога је наша хришћанска дужност да овоме свијету свједочимо радост Васкрсења и да свој живот темељимо на тој радости. Само је силазак Бога међу људе мога да разбије мрак који је окивао свијет и човјека у њему. Повијест овога Божијег силаска међу људе, говори вл. Николај, почиње са ангелом и дјевојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте: ”Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и – чудо.” Архангел Гаврил први је благовјесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дјева Марија прва је чула ту благовијест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с благовијешћу: радуј се! Том ријечју отвара се драма новога стварања. То је прва, почетна ријеч, која се чула чим се завјеса велике тајне почела подизати. Како да се радујемо поред толиких искушења, кад толико људи страда, када је читав свијет погођен страшном пандемијом опаког вируса, када свакодневно чујемо гласове о ратовима? Ова питања често не добијају прави одговор јер данашња цивилизација не познаје прави смисао радости, те се она у најбољем случају схвата као некаква разонода, одмор или бјекство од ”тешке свакодневице”. А и хришћанство све више поприма тај дух и и све се теже брани од оне Ничеове оптужбе да хришћанима недостаје радости. Заборавили смо да управо радост одозго, за коју је Христос рекао да је нико неће одузети од нас (Јн. 16,22), представља извор хришћанске вјере, а никако растерећивање или одмор од „озбиљности“. Зло које све више нараста се може побиједити једино Добром, а то не бива без Крста и Васкрсења, а битка почиње унутар нашег бића, бојно поље је наше срце. Томе нас учи и Велики пост који управо и значи поприште духовне борбе ради доласка у стање у којем је могуће примити радост тајанствене Пасхе. Господ каже: У свијету ћете имати жалост али не бојте се, ја побиједих свијет! У Христу је, дакле, ”свијет” већ побијеђен те је циљ нашег живљења улазак у радост Побједиоца, у радост која није од овога свијета и вијека. Црква сваког јутра наглашава радост доласка у свијет Спаситеља и Свјетлости: ”Бог је Господ и јави се нама…”. Та радост се не препушта ни анализи ни одредбама, у радост се улази: ”Уђи у радост господара свога” (Мт. 25,21). И ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост осим свештенодејства које је од самог почетка Цркве било и њен извор и испуњење, тј. заиста само тајинство радости, а то јесте – свештенодејство Евхаристије. https://mitropolija.com/2022/04/26/protojerej-slobodan-lukic-pashalna-radost/ -
Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај. Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота -
Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић одговарао је на питања слушалаца емисије “Питајте свештеника“ на таласима Радио-Светигоре, у Недељу пред Богојављење, у недељу 16. јануара 2022. године. Звучни запис разговора На почетку емисије отац Слободан је тумачио зачало из светог Јеванђеља на Недељу пред Богојављење, која претходи великим празицима наше свете Цркве: Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану, о којима је говорио у наставку. “Богојављење је сведочанство постојања Бога Љубави и позив човеку да учествује у животу Свете Тројице“-казао је отац Слободан осврћући се и на наш однос према богојављенској водици. “Не правимо идола од Богојављенске водице јер је то погрешан однос према тој Божијој твари“- казао је отац Слободан. Архијерејски намесник никшићки отац Слободан каже да смо ми хришћани призвани на дубље постојање и да смо велики једино у заједници са Богом Који нам даје снагу да превазиђемо своје слабости и мане. Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- свештеника":
- "питајте
- (и још 8 )
-
Разговор са протопрезвитером-ставроформ мр Слободаном-Бобаном Јокићем о другој годишњици славног Световасилијевског сабора у Никшићу - ,,другог обретења моштију Светог Василија Острошког у Никшићу“. Разговор водила Слободанка Грдинић, новинар Радио-Светигоре. Звучни запис разговора ,,Нашим изласком пред никшићки Саборни храм Светог Василија, тог 21. децембра 2021. године, по онаквом невремену, сви ми сабрани смо принијели жртву Господу коју је од нас тражио Свети Василије чије Свете мошти су тога дана биле међу нама. А како да и не будемо ту ако је међу нас дошао Свети Василије? Никшићки Световасилијевски сабор, Тројичиндански сабор и наше литије су наш и аманет наших потомака. Останимо увијек у свјетлости тог дана, другог обретења моштију Светог Василија у Никшићу, како то рече наш Митрополит Јоаникије, када је свети Василије још једном побиједио противнике Православља“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић сјећајући се 21. децембра, када је прије двије године Свети Василије Острошки походио народ свој на Световасилијевском сабору за одбрану вјере и Светиња православних. Отац Бобан подсјећа да смо овим величанственим скупом само тражили елементарно право на вјерска права и слободе која важе у Хришћанској Европи. Да нам не дирају светиње, имовину и да можемо да живимо онако како се живи у цијелом цивилизованом свијету. Наше јединство, једномислије љубав и жртву нико није могао да разори иако је било разних пристисака, остајања без посла, привођења… Сви сабрани, који су тог и дана који су услиједили поручили: не дамо светиње, су историја. После овог Сабора кренуле су литије по цијелој Црној Гори. Та молитвеност, мир одлучност, настала тог дана обиљежила је све наше литије, те догађаје љубави и жртве када смо сви били одлучни насмијани и загрљени. На данашњи дан док траје нас, наших потомака и никшићког саборног храма Светог Василија сјећаћемо се и молитвено обиљежавати 21. децембар дан ,,обретења моштију светог Василија у свој храм“- казао је Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. У Никшићу је на данашњи дан, 21. децембра 2019. године одржан велики Световасилијевски црквено-народни сабор којем су, по великом невремену, присуствовале хиљаде вјерника сабраних око моштију Светог Василија Острошког. Они су затражили од Владе Црне Горе повлачење дискриминаторног предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница. Свету архијерејску литургију у саборном храму Светог Василија Острошког, покрај моштију Острошког Чудотворца, служили су сда већ светопочивши Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и преосвећена господа Епископи: тадашњи будимљанско-никшићки, сада Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, милешевски Атанасије, пакрачко-славонски Јован, захумско-херцеговачки Димитрије, бихаћко-петровачки Сергије, диоклијски Методије, такође сада блаженопочивши тада умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Извор: Радио Светигора -
Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: О младости
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Доносимо поуку о младости, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, архијерејског намесника никшићког. „Младост носи тражење, постављање питања. Шта сам, ко сам, због чега сам ту, који је смисао мог живота? И ја сам у Православљу, у Цркви управо нашао не само одговоре на то него да и Православље носи са собом та питања. Носи питања и носи и одговоре. Шта је живот, шта је човјек, ко је Бог, да ли постоји Бог, да ли постоји нешто? Младост не воли да буде укалупљена, да има неке шаблоне. То младост не воли. И ја то нисам волео у младости. А то не воли ни Православље. Та укалупљеност, та нека херметичка затвореност. Јер Православље је излазак - Пасха. И то је оно што управо Православље нуди младом човјеку. Нуди му излазак. Иако тај млади човјек носи бунт. И улица носи са собом бунт. Против тих учмалости, једномислија, него тражи суштину, тражи да искаже свој став. И управо сам и ја, и многи људи, нашао испуњење слободе у Цркви.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- 1
-
-
- слободан
- протопрезвитер-ставрофор
- (и још 2 )
-
Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Љубав и вјечност су наше назначење
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У 25. недјељу по Духовима, 12. децембра 2021. света Литургија служена је, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки уз саслужење протојереја Данила Зиројевића и ђакона Косте Дојића. Сабранима се ријечју пастирске бесједе обратио началствујући о. Слободан Јокић, тумачећи данашње свето Јеванђеље, које говори о неком човјеку, кога су разбојници на путу напали, изубијали и оставили га полумртвог. „У овом човјеку можемо видјети себе, рањене, полумртве и остављене поред пута кад нас живот и оно што живот доноси, а још ми кад додамо својим гријехом и нечињењем, обори, па паднемо и не можемо да устанемо. Ови разбојници су гријеси које чинимо, који нас рањавају, изобличавају, обарају да не можемо да устанемо. Онда наилази човјек и прође поред нас, наилази други човјек, па и он прође поред нас, али онда долази богочовјек Христос, Он стане, подигне нас, обрише наше ране, наше муке, однесе нас у гостионицу и каже: Побрините се за њега, а ја ћу то надомјестити“, бесједио је отац Слободан. Та гостионица је, по његовим ријечима, слика Цркве у коју нас Христос води. „Води нас овдје, у Цркву, гдје су, већ, они које је Христос исцијелио, и доводи нам човјека, доводи нас да се побринемо, јер се Он, већ, побринуо за нас. С друге стране, у овој причи можемо бити и они који пролазе поред човјека, који је као и ми некад, био рањен и који је пао, па прођемо и не станемо као што, нажалост, пролазимо једни поред других и не препознајемо се, не станемо. Пролази човјек поред човјека и не види у њему брата и сестру своју“. „То није бити хришћанин, него је бити хришћанин стати и помоћи. Иди и чини тако! Господ каже да је вјера без дјела мртва вјера. Нема ту вјечног живота, нема ни овог живота, нећемо бити људи, нећемо бити онакви какве нас је Господ створио и призвао да будемо. Морамо да станемо, да помогнемо, јер само тада можемо рећи да љубимо брата свога и Бога свога. Ако не љубимо брата свога лажа смо, каже апостол, ако не љубимо брата свога то није истина и није испуњење“, указао је свештеник Јокић, поручивши да је зато Христос постао богочовјек, Бог и човјек. Позвао је вјерни народ да се учимо да чистији уђемо у радост рођења Христовог, те тајне над тајнама када је Бог постао човјек, да би нас уздигао да и ми будемо једно са Богом, једна душа, једно тијело, тијело Његово - Црква Божја. „Ми смо једно, не само кад се овдје окупимо недјељом, него сваки дан и сваки трен. Морамо да будемо једно са другима да би били једно са Господом и онда ћемо испунити закон Божји, бићемо истинске, праве слуге Божје и кад изађемо одавде рећи ће они, који се још нијесу исцијелили: Ово је хришћанин, ово је човјек Божји, њега ћу да послушам, он ће ми дати исцјељење. Довешћемо га у Цркву Божју, гдје је вјечно исцјељење, вјечни живот, вјечна заједница са Господом нашим“. „Љубав и вјечност то је наше назначење, то треба да нас руководи да би испунили закон Божји. Да завршимо ову причу као што је завршава Јеванђеље: Иди, па и ти чини тако. Да идемо, браћо и сестре, и да чинимо тако сваком човјеку, да не гледамо ко је ко, за кога и од кога је, да ли је бијел или црн, да ли ради ово или оно, је ли богат или сиромашан, образован или необразован, то није битно. Битно је да је човјек и да треба нашу помоћ. Као што смо ми лежали беспомоћни, па нас је Христос подигао. Идимо и чинимо тако у све дане живота нашег“, поручио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка -
Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа. Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет. Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан. Жабље сагледавање Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе. Зашто се ово дешава? Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација? Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“. А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим. До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“? „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!) Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?! Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници. Одбрана Цркве Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде? Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно. У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста. Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби. Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво. Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме. Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард. Насловна фотографија: spc.rs Извор Нови Стандард View full Странице- 31 нових одговора
-
- 3
-
-
-
-
- слободан
- грађанистичко
- (и још 4 )
-
Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа. Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет. Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан. Жабље сагледавање Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе. Зашто се ово дешава? Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација? Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“. А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим. До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“? „Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!) Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?! Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници. Одбрана Цркве Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде? Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно. У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста. Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби. Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво. Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме. Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард. Насловна фотографија: spc.rs Извор Нови Стандард- 31 коментара
-
- 1
-
-
- мисије
- сагледавање
- (и још 4 )
-
Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Глас народа је глас Божији
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Одлаже се суђење Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију и осморици никшићких свештеника - Слободану Јокићу, Драгану Крушићу, Данилу Зиројевићу, Василију Брборићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу и Николи Маројевићу, којима се на терет ставља кривично дело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести за које је предвиђена новчана или казна затвора до годину. Подсећамо, окривљени су за кршење здравствених мера о спречавању ширења заразних болести због литије, која је, прошле године, на празник Светог Василија Острошког, одржана у Никшићу. Суђење је требало да буде настављено у Основом суду у Никшићу, данас, сутра и прексутра, али је одложено, како је за Радио „Слово љубве“ саопштио протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки, један од ових осморице никшићких свештеника. Звучни запис разговора „Ми смо још једини који се суде по том питању и питању мера које се одлазе мера које су биле у време короне прошле године. Суђење је било заказано за данас, сутра и прекосутра – та три дана су били везали да буде суђење Владици Јоаникију и осморици никшићких свештеника, међутим, један од свештеника је у изолацији пошто један део његове породице има корону, али, хвала Богу, сви су добро. Суђење је одложено, али не знамо када ће бити нови термин. Чекамо“, рекао је за Радио „Слово љубве“ прота Слободан и истакао оно што су сви заједно и тада истицали за свој прекршај – нисмо смели да оставимо народ који нас није оставио све време борбе за светиње. „Ми смо испоштовали вољу народа који је, када смо долазили ка цркви, говорио: „Не дамо светиње, хоћемо литију“! То је био глас народа Божијег, то је нешто што Црква у сваком времену, па и у овом нашем у коме ми живимо - мора да испоштује. Глас народа је глас Божији – то је оно што је за нас најбитније“, поручио је прота Слободан Јокић. Извор: Радио Слово љубве -
Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу. На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања. Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним. Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан. Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- 1
-
-
- животу
- хришћанском
- (и још 8 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.