Претражи Живе Речи Утехе

У ноћи између 22 и 23 маја непознате особе обиле су саборни храм светог Јована Владимира у Бару. Како су за сада пренијели интернет портали извиђај је извршен јутрос, а детаље о овом немилом догађају за Радио-Светигору пренио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски који је казао да је начињена материјална штета и да је светиња оскрнављена, јер су разбојници извршили и преметачину олтара. Звучни запис разговора Отац Слободан је истакао да се нада да ће полицијска истрага довести до откривања починиоца и да ће они изаћи пред лице правде а да се свакако од Суда Божијег не могу сакрити и да ће ово гнусно дјело које су учинили бити на вјечну срамоту свима њима. Отац Слободан је истакао да скорије није забиљежено обијање богомоља у граду под Румијом: „Прије двије година било је пар случајева да су са наших и римокатоличких цркава скинута звона, али су починиоци убрзо откривени и они се налазе на издржавању затворске казне. Е сад, разбојништво овог типа заиста није до сада забиљежено у Бару, да се било чија богомоља на овакав начин оскрнави и буде покрадена. У сваком случају ја сам сигуран да ће полиција у оквиру својих надлежности предузети све потребне мјере да се дође до починилаца овога недјела“, рекао је он. На крају разговора отац Слободан је нагласио да су сви остали шокирани и саблажњени овим што се десило у Бару и изразио наду да се овако зло убудуће ниједној богомољи не догоди и да се сви потрудимо да се сличне ствари, колико је то могуће, сузбију у нашем друштву. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Молимо се једни за друге, будимо сложни и заједно. Своје домове претворимо у мале храмове у којима ћемо узносити молитве Господу и у духу молитве, останимо заједно да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, поручио је јуче на Благовијести протојереј ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, гостујући у поподневном програму Радио Бара. Он је на почетку разговора са Немањом Јанковићем, честитао свим православним хришћанима Благовијести. На питање шта савјетује вјерницима и онима са којима је у контакту, парох барски је рекао да је појава вируса корона велика непознаница и за љекаре и медицинске раднике. “С почетка смо сви мало били опуштени, сматрајући да је можда у питању неки обичан вирус, међутим, како је вријеме одмицало, видјело се да све може да буде опасно и компликовано, па су предузете превентивне мјере како би се ширење вируса успорило и у неко догледно вријеме и зауставило. Од почетка увођења превентивних мјера од стране здравствених институција Црне Горе, наша Митрополија се придржава датих упутстава и сходно томе смо саобразили и наш цјелокупни богослужбени живот. Од првога дана, дакле, обуставили смо све наше активности, изузев богослужења. Пошто су у јеку доношења превентивних мјера још увијек биле литије у црногорским градовима, оне су одмах, истог дана, обустављене. Исто тако и часови вјеронауке, предавања, пробе хорова, разна друга окупљања која су била свакодневна при нашим парохијама. И богослужења су доста редукована и усклађена, колико је то могуће, са мјерама које су на снази“, нагласио је протојереј Слободан Зековић. Путем црквених медија и друштвених мрежа Митрополија се труди да обавјештава вјернике о свим актуелним дешавањима тако да је и његова препорука вјерницима да прате званична саопштења Митрополије, а ко има било какву недоумицу да буде у контакту са својим парохијским свештеником. Богослужења су редовна, дакле, сва дневна, недјељна и празнична богослужења се обављају у нашим храмовима, с тим да њима не могу да присуствују вјерници. Он позива све хришћане да, у овим данима који су заиста једно велико искушење које је дошло изненада, буду трпељиви, да по ријечи Господњој, трпљењем спасавају душе своје, да буду у својим домовима, да своје домове претворе у мале храмове у којима ће узносити молитве Господу. “Знамо да свим вјерницима много недостају заједничка богослужења у нашим храмовима, а прије свега Свете литургије. Али они знају у којим се интервалима та богослужења врше. Она се и даље обављају додуше без њиховог присуства. У то вријеме требало би и наши вјерници у својим домовима да узносе своје молиитве Господу и да на тај начин, у духу молитве, останемо заједно и да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, објашњава парох барски. Свештеник Зековић је на питање како ће бити организован Васкрс одговорио да све зависи од тога како ће се одвијати ситуација са епидемијом. “Надамо се да ће епидемолошка ситуација кренути на боље и да ће и временом мјере почети да се постепено укидајју. Тешко је предвидјети шта ће се десити у наредним данима. Ако буде ситуација као што је ових дана, ми ћемо, свакако, дневна, празнична и ова остала богослужења обављати редовно. Уколико и даље буде на снази мјера да богослужења буду без присуства вјерника, мораћемо сви мало да се стрпимо, да умножимо наше молитве у домовима. А опет, ако неко има било какву недоумицу и у вези са прославом празником, мој је савјет да контактира свог свештеника, да од њега добије ријеч и утјехе и поуке како да се сви држимо ових дана. Исто тако да прати званична саопштења која буде објављивала наша Митрополија“, савјетује протојереј Зековић. Све организације при Митрополији које се баве хуманитарним радом ових дана имају појачане активности, како Народне кухиње Митрополије, тако и добротворни фонд “Човјекољубље”. Такође, при свим црквеним општинама и парохијама дјелују и Кола српских сестара која су ових дана имала пуне руке посла. Сви се труде да, по ријечима пароха барског, сходно својим могућностима, свима који им се обрате за помоћ, изађу у сусрет како бисмо сви ово тешко бреме заједнички, са љубављу, што лакше пребродили. Његова порука свим слушаоцима Радио Бара и читаоцима портала Бар Инфо, без обзира на вјеру, јесте да покажемо слогу, да водимо рачуна једни о другима, да се трудимо да пошујемо препоруке наших љекара и надлежних институција, да пружимо ријеч утјехе ономе коме је потребна, да помогнемо посебно старијим, немоћним људима који су највише угрожени од вируса и којима је препорука да нипошто не излазе из својих домова. Њима је помоћ у храни и другим намирницама драгоцјена. Да се молимо једни за друге, да се, као хришћани, Богу молимо да ова епидемија што прије престане, да се молимо за оне који су у тешком стању да што прије опораве, а они који су здрави, да у добром здрављу остану. Да будемо сложни и заједно. “И ако се то заједништво испољи као некад у сличним тешким временима и ово ће искушење брзо проћи. Надам се да ћемо се у што скорије вријеме вратити нормалном животу“, казао је на крају парох барски, протојереј ставрофор, Слободан Зековић, честитајући предстојећи празник васкрсења Христовог и римокатоличкој браћи и православцима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 28. недељу по Духовима Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под вођством магистра Маје Басараб. Апостола је читао Дејан Томовић, а отац Слободан се окупљеном и вјерном народу обратио бесједом након што је прочитао Свето Јеванђеље. „У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево полако се приближавамо великоме празнику, рођењу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Поклањамо се тој великој и Светој тајни оваплоћења Сина Божијега које је пројава велике љубави Божије према свакоме од нас. Господ из љубави према нама постаје један од нас, долази међу нас, рађа се од Пресвете Дјеве као мало дијете, смирава се, унижава себе добровољно, да би нас пале узвисио и једном заувјек обновио људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека. Велика и Света тајна за коју велики учитељи Цркве и велики Патријарх цариградски Фотије каже да када год размишља о тој великој и светој тајни да му се у глави занебеса. Тој великој и Светој тајни ми се поклањамо. Осјећамо ту љубав Божију која грије срца наша и зато увијек и кажемо да је најрадоснији празник Божић – Рођење Христа Богомладенца. Данас се налазимо у недељи Светих праотаца. Иначе у току читавога Божићнога поста ми у молитвеним химнама, у свакодневним службама, помињемо Свете пророке старозавјетне који су објављивали изабраном народу Божијем вољу Божију. Који су најављивали долазак обећанога Спаситеља. И ова данашња јеванђелска прича, а Господ је често говорио кроз приче, открива нам велику и Свету тајну и открива нам судбину цијелога свијета и човјечанства. Дакле она говори и о судбини изабраног народа Божијег, старозавјетне Цркве Израиља, који су били први позвани на ову вечеру о којој Господ овдје говори. Вечеру Сина Божијега, вечеру незалазнога Царства небескога. А пророци Божији и Свети праоци које данас прослављамо, били су ти који су позивали народ на ту трпезу Господњу, трпезу Царства небескога. И видимо шта се десило, да су они који су у срцу своме на мјесту које припада једино Богу живоме ставили било шта друго, било да је то иметак, било да је то неки други идол који су поставили на мјесто које само Богу припада, ти су се показали недостојни да буду званице на тој вечери. И видимо читајући Свето писмо да су многи остали изван те вечере. Да нису прихватили позив. Да су презрели господара који их је позвао на ту вечеру. Да су Христа презрели. Спаситеља свога и Спаситеља цијелога свијета. И да је добар дио тога изабранога народа, коме је та Света и велика тајна прво била откривена, да су нажалост отпали. А Господ онда позива своје слуге да изађу на путеве, на раскршћа и да покупе и хроме и богаље и слијепе и све које затекну. И да му се напуни дворана гдје је спремљена вечера. И тако се и десило. Те слуге господареве које су отишле по раскршћима и путевима јесу апостоли Христови који су отишли на све четири стране свијета и проповиједали Јеванђеље Христово и опет на ту исту вечеру позивали све народе овога свијета. И заиста се напунила дворана. А та дворана јесте Црква Христова. Напунила се људима из свих земаљских народа, а Црква Божија раширила се по читавој васељени. И сви они који су познали Христа као свога Спаситеља, који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, који су се миропомазали и добили на себе печат Духа Светога, су постали нови изабрани народ Божији – нови Израиљ. И сви народи овога свијета позвани су за ту трпезу и за ту вечеру. Али, видимо да и данас, као и тада, многи опет на мјесто које Богу припада постављају разне идоле и њима се клањају умјесто Богу живоме, и тако бивају и они изван те благословене трпезе, изван вечере Господа и Бога нашега. И наш народ који је од давних времена постао хришћански народ, кроз сву своју историју имао је оне који су остали вјерни овоме позиву, остали вјерни вјери Светих апостола, остали вјерни вјери својих отаца и праотаца. И остали у окриљу Цркве Христове. И остали за овом благословеном трпезом. А било је и оних који су остајали глуви на овај позив и тако себе учинили недостојнима да буду званице на овој благословеној и спасоносној светој трпези. И тако је бивало кроз историју, тако је видимо и данас. И данас има људи из нашега народа чији су преци кроз вјекове били одани Цркви Христовој, били одани вјери Светих апостола, били увјек спремни да се одазову на позив за ову благословену и свету трпезу, да их има и данас коју су у своје срце на престо који припада једино Богу живоме, поставили разне идоле. Неко је поставио, као у овој јеванђелској причи, своје богаство, неко је поставио разне пролазне идеологије, неко је ставио нацију, неко државу…. Било какав идол да се постави на престо срца нашега који једини Богу припада, кренули смо путем пропасти и путем погибије и духовне смрти. Видимо нажалост и данас, ево у ове свете дана којима се увијек радујемо и са радошћу их ишчекујемо, да је та наша радост мало помућена ових дана због несретних и тужних збивања око изгласавања овога срамнога закона који атакује на Цркву, на њену имовину, на њене светиње. Али, сви они који су атаковали на Цркву… знамо како су прошли кроз сву историју. Тако ни данашњи богоборци немају се чему надати ако не дођу разуму, ако се не опамете, ако своје срце и свој ум не просвијетли им се покајањем. Дај Боже да тако буде! А ако не буде, проћи ће као и сви богоборци кроз историју, чија се имена помињу само по злу. Црква Божија, по ријечи Господњој: „Ако мене гонише и вас ће гонити“, пролазила је кроз сву историју кроз периоде гоњења, и ријетки су били они периоди кад је био мир и благостање. Кроз те периоде страдања кроз које је Црква пролазила само је из њих увијек излазила јача и снажнија, јер је сазидана на тврдој стијени вјере и ко је на ту стијену покушао да удари о њу се и разбио, а Црква Божија остала је чврста и непоколебљива. Тако и ми да се у ове дане, у ово вријеме нових искушења не препаднемо, него да будемо чврсти и истрајни у својој вјери. Да будемо сложни, јединствени. Да слушамо глас наших отаца и архијереја, и њихов благослов да слушамо. Да се никога не бојимо и не плашимо, јер ако смо са Христом онда је и побједа наша и вјечно спасење је само у Њему и кроз Њега. Данас је драга браћо и сестре још један велики и дивни празник, а то су Материце. Празник свих мајки. У ове дане пред Божић увијек нас Света црква подсјећа колико је важно да чувамо своју породицу која је Црква у малом. Прошле недеље прославили смо Дјетињце. Данас је празник свих мајки. Свим мајкама које су у овоме храму данас сабране и онима које из било којег разлога нису могле доћи, које су остале у својим домовима честитамо данашњи празник. Послије имена Божијег, нема љепшега имена које са толиком топлином и љубављу изговарамо као што је име мајке. По ријечи пјесника срце мајке, сваке мајке, је срце Богомајке. Нико тако не пружа човјеку тако топлу љубав, послије љубави Божије, као што мајка пружа своме дјетету. Дар материнства јесте нешто најљепше што је Господ дао нама. Утроба мајке јесте радионица живота. Ту се зачиње нови живот. И кроз тај дар родитељства, очинства и материнства, ми смо сарадници Божији у стварању свијета. Тај дар материнства, очинства, родитељства, да чувамо, да његујемо. Увијек на овај свети дан морамо да поменемо да морамо чувати и његовати светињу живота. Зашто то увијек помињемо? Јер се поред свих других слабости и грехова и мана које су се међу нама умножиле, јако је присутан и даље један велики гријех. То је гријех чедоморства. Има на жалост и даље много мајки које у својим утробама убијају своју дјецу. То је велики гријех. Крв те невино убијене дјеце вапије ка небу. Морамо томе стати на пут. Оно што је Господ благословио да се зачне у утроби мајке, нови живот, то треба да се роди и да се са љубављу одгаја и васпитава. Јер ће се управо рађањем, васпитавањем и подизањем своје дјеце са љубављу, мајке пред Господом оправдати и ући у радост Царства небескога. Не смијемо презрети тај дар. Од момемнта зачећа у утроби мајке то мало сићушно биће, то је комплетан човјек. То је нова личност. И нико нема право да томе човјеку одузима живот. Значи, једини ко живот даје и ко га опет к себи узима јесте Бог. Немојмо то да радимо. И ако чујемо међу собом да неко о томе прича, или да то оправдава, требамо као хришћани да посвједочимо да је то гријех. Да је то гријех који вапије ка небу и због којега гријеха сви испаштамо и као појединци и као народ. Јер кроз тај страшни гријех, а он се чини….имамо на десетине хиљада сваке године те пострадале дјеце, тако да ми сами себе на жалост сваке године један нови Јасеновац направимо. Немојмо то да радимо. То је велики гријех. Него да чувамо светињу живота, да чувамо светињу материнства и очинства, да чувамо светињу брака, да чувамо светињу породице. На то нас позива данашњи празник. На то нас позива и следеће недеље празник Светих отаца, празних свих очева. На то нас позива празник, велики, који је пред нама. Рођење Богомладенца Христа, Спаситеља нашега, Спаситеља цијелога свијета. Свим мајкама нека је срећан и благословен празник. Да их Господ све благослови. Све наша мајке. Да их утврди и њих и све нас у вјери, у трпљењу, у љубави и у свакоме доброме дјелу, по којима ће нас Господ признати и препознати као своје и удостојити нас да и ми будемо учесници ове свете благословене вечере. Вечере Царства небескога на коју Господ призива све и свакога. Нека сте сви Богом благословени. Амин.“ Велики број вјерног народа који је данас молитвено боравио на Светој служби сјединио се са Господом причешћујући се Светим тајнама. У приптрати храма своје рукодјеље на продају изнијеле су чланице Кола српских сестара и дјеца са вјеронауке. Сав приход од продаје ићи ће као помоћ за старе, болесне и сиромашне грађане Бара. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештеник Слободан Зековић казао је синоћ у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, након одлсужене вечерње службе и Молебана Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом Пећком красницом, да се власт оглушила о очинске позиве, поруке и благослове страца Амфилохија и осталих архијереја у Црној Гори и презрела глас народа са два велика црквено-народна сабора у Подгорици и Никшићу, као и позив свештенства и монаштва, и усвојила дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести. „Нису ни једног тренутка ни уздрхтали пред клетвом Светога Василија Острошког Чудотворца и показали тиме да су њихове савјести спржене а кад пред собом имате такве људи с њима је тешко разговарати и било какав договор постићи… Нису ни свјесни колико су бреме натоварили на плећа, не само своја, него и на плећа чланова својих породица. Неће много времена проћи, нажалост, многи од ових који су подржали ово безакоње, клечаће пред нашим Митрополитом и тражити опроштај.“ Помолио се да се ум и срце властодржаца просвијетли покајањем и да се врате са овог беспућа којим су кренули. Отац Слободан Зековић се захвалио вјерном народу на оданости својој Цркви и пренио им благослове свих архијереја Православне цркве у Црној Гори: Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Преосвећене господе Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, захумско-херцеговачког Димитрија и диоклијскиг Методија. На крају протојереј-ставрофор Слободан Зековић је обавјестио сабрани народ да ће се до Божића, по благослову наших архијереја, сваки дан послије вечерње служити Молебан Пресветој Богородици, који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене вјерне. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У двадесетшесту недељу по Духовима, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира у Бару служио је протојереј Љубомир Јовановић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и јереј Младен Томовић. У пастирској бесједи отац Слободан је казао да ако пажљиво читамо Јеванђеље видјећемо да Господ није осудио никога од великих грешника који се помињу кроз јеванђељске, него је свакога пригрлио са очинском љубављу, поучио и упутио да више не гријеше, и свакоме опростио. А једино кога Господ у Јеванђељу осуђује јесу лицемјери. И тога, како га Господ назива, злога квасца да се чувамо. „Да не робујемо тим неким спољашњим формама и да се тиме задовољавамо, него да своју вјеру заиста срцем исповједамо и дјелима да је творимо. На то смо призвани и позвани да се тако трудимо, да не би и ми дошли под осуду због свога лицемјерја и своје неискрености. Најљепши примјер творења ријечи Божије и живота по њој дају нам Светитељи Божији.“ Отац је казао да читајући њихова житија ми богатимо своје срце и треба да се трудимо онолико колико смо кадри, колико можемо, да и ми њиховом светом примјеру подражавамо. Подсјетио је да данас прослављамо и два светитеља из нашега рода: Светога великомученика цара Уроша нејаког и Светога Јоаникија Девичког Чудотворца: „Свети цар Урош у младости својој примио је тешко бреме управљања моћном и великом државом коју је наслиједио од свога оца великога цара Душана Силног, који је у напону своје снаге напрасно умро. Био је кротак срцем, имао је љубав велику према Господу и ближњима својим. Урош кротак и смирен срцем и духом није хтио да врши насиље и да силом власти покорава своју браћу и сроднике и великаше, него је то чинио кротко и смирено позивајући их на слогу и љубав. Презрели су тај његов позив љубави и Урош је мученички пострадао у тридесетој својој години. Али га је Господ убрзо прославио, пројавио силу своју преко нетљених моштију Светога цара Уроша, које и до данас чудотворе. Почивају на Фрушкој Гори у манастиру Јаску и Господа прослављају и свједоче Христа васкрслога. Велика благодат Божија се кроз вијекове излива преко његових светих и чудотворних моштију.“ Свети Јоаникије Девички је велики чудотворц родом из ових крајева. На подвиг монашки, пустињачки, је отишао у Црну Реку, а након тога, бјежећи од људске славе, у још дубљу пустињу, Дреничке шуме, гдје је наставио свој подвиг. Али ни тамо се није могао сакрити. „По ријечи Божијој да се не може сакрити град кад на гори стоји, тако и светост његовог живота се прочула и дошла је вијест о њему и до деспота Ђурђа Бранковића, који је имао болесну кћер. И он је отишао да тражи тога угодника Божијег, и да га моли да се помоли за њу. И на молитве Светога Јоаникија деспотова кћерка је оздравила, а он је у знак благодарности у Дреничкој шуми непроходној подигао манастир, који и до дан данас стоји. Манастир Девич. Једна од највећих наших светиња на Косову и Метохији. Као и све наше друге светиње на Косову, и манастир Девич је имао тешку историју. Много пута страдао, много пута био паљен и скрнављен, али опстао до данашњега дана.“ Говорио је отац и о страдању ове светиње, 2004 године, у мартовском погрому, када је био спаљен, а гробница Светог Јоаникија оскрнављена, али, Богу хвала, манастир се опет обнавља. Даље је говорио о данашњем животу манастира у којем живи и подвизава се мало монашко сестринство на челу са мати Анастасијом. „Мало их има по броју, али имају срце Обилића. И опстају у немогућим и тешким условима, у непријатељском окружењу, на простору гдје су били највећи терористи а гдје су многи наши сународници мученички пострадали. И оне су страдале, биле изложене насиљу. Али имале су велику вјеру, велико повјерење у Господа и Светога Јоаникија и сва та искушења издржале мушки и храбро и остале на томе светоме мјесту да се моле Богу за спасење своје и својега рода и цијелога свијета.“ Позвао је прота да се девичког сестринства увијек сјетимо у нашим молитвама а када можемо и да пођемо до њих и да им помогнемо ако смо у могућности: “ Али изнад свега да се молимо за њих, да им Господ подари снаге и трпљења да опстану на томе светоме мјесту. Јер њихов опстанак, опстанак наших светиња јесте сигурни гарант да ће се и народ наш, прије или касније, вратити на своја огњишта и у своје светиње.“ У својој бесједи отац Слободан се дотакао и страдања Цркве, истичући да је читава историја наше Цркве и нашега рода била у знаку страдања, у знаку крста Христовога, али и у знаку васкрсења. „Па ево видимо и у ове наше дане да Црква Христова страда по свему свијету. Страда Црква и наш народ и на Косову и Метохији, страда Црква у Украјини, страда Црква у Сирији, у Палестини, у Етиопији. И дан данас се пролива мученичка крв многих Хришћана. Али крв мученика је увијек била, како кажу Свети оци, сјеме нових хришћана. После сваког страдања, Црква је излазила још јача. Зато што је она саздана по ријечи Господњој на тврдој стијени вјере и врата пакла неће јој одољети. Не постоји та сила овога свијета која може бити јача од Цркве Христове и која је може савладати.“ И у Црној Гори се надвио облак и пријетња некога новога страдања за Цркву, казао је отац, подсјетивши да они којима је у овом моменту дато да имају власт у Црној Гори, они на своју срамоту и на своју бруку сврставају се противно свој традицији и историји Црне Горе, у ред гонитеља Цркве. Држава коју је створила Црква, Митрополија Цетињска и митрополити, на своју срамоту и бруку гони Цркву. „А знамо како су звршили и римски императори и турски султани и како су прошли бољшевички диктатори. Сви су они били, па прошли. И њихова сила била, па прошла и пропала. А Црква Божија остала чврста, јака и непоколебљива. И тако ће бити до краја свијета и вијека.“ Истакао је да је нама пало у дио, у ове дане, да следујући нашим светим прецима, покажемо одлучност, спремност и храброст да станемо у одбрану наших светиња, и позвао, преносећи благослов и позив наших архијереја, Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, да се 21. децембра сви саберемо у Саборни Храм Светог Василија Острошког чудотворца у Никшићу. „Да се заједно Богу помолимо, да још једном потврдимо наш завјет који смо дали и љетос на Тројичинданском сабору, да ћемо неоступно бранити наше светиње, цркве и манастире, нашу свету мајку Цркву и бити јој одани до краја. И да се заједно помолимо да Господ просвијетли ум и срце оних који најављују насиље над Црквом, да од тога одустану. И да се вратимо братској љубави и слози која нам је данас потребнија него икада. Да живимо као браћа у миру и слози и све своје проблеме и неспоразуме које имамо, у духу мира и помирења да решавамо. Ако смо људи и браћа тако ће бити. А у томе нека би нам Господ помогао, Мајка Божија и сви Свети из рода нашега.“ Даље је протојереј-ставрофор Слободан Зековић информисао сабране да ће тог дана свете и чудотворне мошти Светог Василија да нас походе и благослове: „А ми да останемо као и наши свети преци вјерни његовом светом ћивоту и његовом завјету који нам је оставио. Да будемо народ Божији, да будемо одани Христовом Јеванђељу, да будемо одани свима светима из нашега рода који су нам показали пут којим треба да идемо и како да живимо и како да се спасавамо. Да тога дана да се потрудимо да своје обавезе, оставимо по страни, и да се саберемо око ћивота Светог Василија и да се заједно, братски Богу помолимо и покажемо нашу снагу, наше јединство која је у Христу Господу, која је у Светом Василију, Светом Јоаникију Девичком и свима светима из рода нашега. Богу нашем нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Бог вас благословио и свако добро даровао.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Драга браћо и сестре, драга дјецо нека је још једном свима срећан и благословен данашњи празник. Да нам ова Света Литургија и Свето Причешће буде на утјеху, на радост, на спасење. Да се увијек сабирамо у нашим Храмовима и да се сретамо са живим Господом и да се радујемо једни другима, како су то радили и Свети Апостоли и сви свети који од памтивијека Богу угодише. Поменусмо у оној Јеванђељској бесједи колико је велики данашњи дан и велики празник, али не можемо данас да не поменемо да, на жалост, ево сабрали смо се ми данас овдје, јесте и радни дан и толико је колико нас има, али на жалост данас мало ће се људи, поготово наше омладине и дјеце у школама, сјетити овога дана и празника. А славимо Светога Луку и Светога Петра Цетињскога. Највећи који се икада појавио у Црној Гори. Имамо ли већега од Светог Петра Цетињског? Немамо! Мало ће га ко данас у нашим школама поменути, али зато данас у школама се праве скарадне приредбе поводом „дана вјештица“. Замислите то? У Његошевој и Светога Петра Црној Гори, данас се обиљежава на најсвечанији могући начин „дан вјештица“. И праве се приредбе у школама нашим гдје се дјеца наша наговарају и приморавају да демонске неке скарадне ликове и маске стављају на своје главе. Да скрнаве своје невине дјечије ликове. Чисте, анђелске. Са некаквим скарадним демоским маскама. То је ужас и старшно шта смо дозволили да се у нашој средини, у нашим, што је најгоре, школама међу дјецом дешава. Чињеница је да смо слаби и неорганизовани и млитави у сваком погледу, али оно што можемо јесте да својој дјеци, родитељи, не дозволите да учествују у таквим приредбама. Својој дјеци, својим унучадима. Па нека их позивају и наставници и учитељице. Немојте то дозволити. Јер то је богохуљење. То је срамота. Да дозвољавамо да наша дјеца у таквим стварима учествују. Чак ће бити, чини ми се да сам видио и неке плакате по граду, неке такве приредбе. То је срамота свију нас. Морамо против тога дићи глас и оно што можемо и што нам нико не може забранити, да свој дјеци не дозволимо у таквим дјелима да учествују. Морамо се чувати таквих ствари, јер се на тај начин неко свјесно, а неко несвјесно, одриче и Христа и Светих Апостола и Светог Петра и свих наших светих. Нека би нас Господ и Свети Петар и Свети Лука сачували од тога зла и од свих сличних искушења. Него да останемо вјерни Христу Богу нашем, вјерни Светом Јеванђељу, вјерни нашим светим прецима. Извор: Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару

Празник Зачећа Светог Јована Крститеља Пророка и Претече Господњег молитвено је прослављен у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић а саслуживали су протојереј Љубомир Јовановић, јереј Младен Томовић, као и гости: протојереј Павел Сердјук из Минска, протојереј Николај Лишћењук из Вороњешке епархије Руске православне цркве и јереј Јарослав Јерофејев из Уваровка. На Литургији је одговарао хор Свети Јован Владимир под диригентском палицом магистра Маје Басараб, обогаћен бројним гостима из Русије а Апостола је читао Василије Ускоковић. Након прочитаног Јеванђеља отац Слободан Зековић је подсјетио на велики и диван празник који данас прослављамо, један од многих који су у години посвећени Светом Јовану Крститељу Пророку и Претечи Господњем: „Данас молитвено прослављамо дан његовог зачећа. Читав живот Светога Јована Крститеља заиста јесте чудесан и посебан. Почевши од овога данашњега дана, од дана његовога зачећа. А видјели смо да је то био чудесни догађај. Да је његово рођење објавио Свети Архангел Божији Гаврило који ће се неколико мјесеци касније јавити и Пресветој Дјеви Марији и Њој такође саопштити благу вијест да ће се преко Ње оваплотити Јединородни Син Божији, Спаситељ свијета. Када Бог хоће, побјеђују се закони природе. То је на много мјеста у Светоме писму потврђено, а једно од тих јесте и ово данашње Јеванђеље које смо чули. „ Отац Слободана је објаснио да се Свети Јован Претеча рађа од старих и бездјетних родитеља који су били, како каже Јеванђелиста, у поодмаклим годинама и већ по законима природе нису више могли имати дјецу. Али то дијете које ће се од њих родити није било обично дијете, него је био Претеча Господњи: „Пророк и Крститељ кога су старозавјетни пророци најављивали, који је последњи велики пророк који најављује долазак Христов, а такође и први пророк, и можемо рећи и апостол, који је својом руком показао на Спаситеља свијета рекавши: Ево Јагње Божије које узима на себе гријехе свијета. „ Даље је подсјетио прота Слободан да је Захарија посумњао у ријеч Архангела Гаврила, размишљајући људски умом својим, да је то просто немогуће, и да му је Архангел Гаврило рекао да ће пошто није повјеровао бити нијем до рођења Св. Јована и тако би. Када се родио Свети Јован, Захарија је проговорио и објавио надахнут Духом Светим какво се дијете родило и колико ће он бити велики пред Господом. „Заједно са Мајком Божијом најближе Престолу Божијем стоји управо Свети Јован Крститељ, за кога и сам Господ, на другом мјесту у Јеванђељу, каже да се није од рођених од жене појавио већи од Светога Јована Крститеља. Нека би нас његове молитве увијек пратиле, а ми да се трудимо да подражавамо и њему и другим угодницима Божијим који су се изнад свега трудили да живот свој проводе у страху Божијем, творећи заповијести Божије. Да сву своју наду полажемо на Господа, да Њему отворимо своје срце.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је поручио да треба да се трудимо да својим животом будемо пријемчиви за примање благодатних дарова Божијих, који су бескрајни. Нагласио је да те дарове Божије, које нам Господ обилато даје, користимо на добро, на наше спасење, као што су то радиле мудре слуге у данашњем Јеванђељу, а не као онај неблагодарни слуга да дарове Божије закопавамо и да они у нама труну и пропадају. „Јер ако се будемо трудили да себе изграђујемо у врлинском животу, да умножавамо дарове које нам је Господ подарио, онда ћемо и ми чути онај благословени глас које чуше и оне мудре и вјерне слуге: Уђи у радост господара својега. У маломе си ми био вјеран, на многима ћу те поставити“. Своју бесједу отац Слободан Зековић је завршио ријечима: „Користим ову прилику да свим данашњим свечарима, а има доста породица у нашем народу које данашњи празник Зачеће Светог Јована Крститеља славе као своју крсну славу, да честитам свима. Да Господ, молитвама Светог Јована Крститеља, благослови њих и њихове домове, њихове породице. Да им подари доброга здравља и свакога напретка. Богу нашем који је диван у Светима Својим, који је предиван у Светоме Јовану Пророку Претечи и Крститељу, нека је слава и хвала у вијекове вјекова. Амин.“ Светом причешћу приступио је велики број вјерника. Након завршетка Свете литургије свештеници су освештали и пререзали славске колаче данашњих свечара. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Воздвижења Часнога Крста прослављен је у Храму Светог Јована Владимира. Светом литургијом која је служена у јужном параклису Храма који је посвећен Воздвижењу Часнога Крста, началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а салуживао је протојереј Љубомир Јовановић. Присутном народу, након прочитаног Јеванђеља, пригодном бесједом обратио се отац Слободан који је казао да је крст и страдање Господње на крсту печат љубави Његове према свима нама, према цијеломе људскоме роду. „Оно што је до нас јесте да и ми колико смо кадри и колико умијемо одговоримо на ту љубав Божију својом љубављу. И управо нас на то позива Крст Господњи коме се данас клањамо, кога целивамо. Вертикала часнога Крста позива нас и подсјећа на ону прву и главну заповијест Божију, да Њега, јединога истинитог Бога, изнад свега љубимо свим срцем својим, свом душом и снагом својом и да се Њему јединоме клањамо и служимо. А хоризонтала Часнога Крста подсјећа нас на другу заповијест Божију, а то је да смо дужни исто тако љубав да имамо једни према другима. И, по ријечима самога Господа, о тим двијема заповјестима виси сав закон и пророци, односно у њима двијема све остале заповијести су садржане.“ Отац Слободан је казао да се на овај свети дан сјећамо једног изузетно важног догађаја из историје Цркве, а то је проналазак Часнога Крста, за који се дуго времена није знало шта се са њим десило, гдје је завршио. Подсјетио је да је Света царица Јелена равноапостолна, мајка Светога цара Константина обилазила Свету Земљу и мјеста по којима је ходио Господ, и заједно са сином подизала храмове у славу Божију. Тако је она чинила и у граду Јерусалиму, трагајући за гробом Христовим и Голготом. На на томе мјесту гдје је Господ пострадао касније су Римљани подигли један незнабожачки храм богињи Венери. Царица Јелена је наредила да се тај незнабожачки, пагански храм сруши и да се на том мјесту, гдје је по предању које се преносило са кољена на кољено, било мјесто страдања Господњега, да се копа и тражи. „И тако су, трудом Свете царице Јелене, пронађен и гроб Господњи, а пронађена су и три крста. Јер знамо да су поред Господа са лијеве и десне стране била још два крста на којима су два разбојника била распета. И нису знали који је прави крст Господњи, па је наредио тадашњи патријарх јерусалимски Макарије, да се полажу крстови на једнога покојника кога су у томе часу проносили близу тога мјеста. И када је положен Крст Христов, Часни и Животворни, покојник је оживио и по томе су и познали да је то Животворни Крст на коме је Господ разапет био. И онда је патријарх Макарије пред свима подигао тај крст високо, њиме благословио све присутне и у спомен на тај догађај из историје Цркве и успостављен је овај велики и дивни празник Воздвижења, или Узношења Часнога Крста.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је казао да је касније за благослов вјернима, Часни Крст раздијељен по цијелој васељени, подсјетивши да и ми у Црној Гори имамо велики благослов јер се у Цетињском манастиру, у ћивоту Светога Петра Цетињскога, поред његових светих и чудотворних моштију чувају још велике двије светиње, то је дио Часнога и Животворнога Крста и десна рука Светога Јована Крститеља. „Са ове двије светиње знамо да је била и трећа, Чудотворна Икона Мајке Божије Филеримске, која се тренутно налази у Цетињском музеју, а надамо се и вјерујемо да ће Господ дати у своје вријеме да и она буде враћена тамо гдје јој је мјесто. Да буде у храму Божијем, заједно са осталим поменутим светињама. Заједно данас сви пјевамо са цијелом Црквом Христовом по свој васељени: „Крсту Твоме клањамо се Христе и свето Васксење Твоје пјевамо и славимо“, поручио је прота Слободан Зековић На крају је освештан и пререзан славски колач који је ове године у Славу Воздвижења Часног Крста принијела Невенка Томић. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Љубомир Јовановић началствовао је Светом литургијом која је на празник Светих праведника Јоакима и Ане служена у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је протојереј-ставрофор Слободан Зековић који се сабранима обратио поучним словом на тему данашњег прочитаног Јеванђеља. Тумачећи причу о свадби царевога сина, отац Слободан је подсјетио да је Цар из приче Бог Отац који припрема свадбу за Сина Свога јединороднога Господа нашега Исуса Христа спаситеља свијета. Свадбена дворана у којој се спрема трпеза јесте Црква Христова која је тијело Његово, а Господ Бог Отац шаље слуге своје да позивају званице на свадбу. „Ови први који су били позвани то је изабрани народ Божији – јеврејски народ који је у мору незнабожачкога свијета једини задржао ту нит, копчу, са живим Богом истинитим и Њему се молио и клањао. Али је кроз историју своју, кроз историју спасења, често пута и скретао са тога пута. Често пута се и оглушавао о заповијести Божије. Те слуге цареве које иду да позивају званице јесу старозавјетни пророци, који су изабраном народу Божијем објављивали вољу Божију и позивали их да живе по заповијестима Божијим. „ Подсјетиоје отац Слободан да су многи од тих пророка и праведника старозавјетних били презрени, одбачени, а многи од њих, као што Господ и помиње у овој причи, и побијени: „И када је дошла пуноћа времена, када је дошло до откривења те велике Свете тајне оваплоћења Сина Божијега, тада и Њега одбацише и презреше и убише. И каже Господ: Наљути се тада цар и каза свадба је готова, а званице не бјеху достојне. И онда шаље нове слуге по раскршћима и зле и добро да покупе и да се напуни свадбена дворана. Ове друге слуге које иду да позивају сада нове званице који најприје нису ни били позвани на свадбу, то су Свети апостоли који иду по свему свијету, који одлазе међу незнабошце и проповиједају им ријеч Божију.“ Мноштво незнабожаца, који су ту ријеч чули и прихватили са љубављу и од срца, одазваше се на позив царев. И напуни се свадбена дворана, истакао је прота и додао: „И заиста, Господ преко својих Светих апостола и њихових ученика и наследника из читавога свијета и свих народа, призва слуге своје који уђоше у свадбену дворану, односно у Цркву Христову. Постадоше ученици и следбеници Христови. И напуни се Црква Божија по читавоме свијету. И нема кутка на земаљскоме шару гдје се није проповиједала Ријеч Божија и гдје не постоји данас Црква Христова света православна, у којој живећи и Богу се молећи ми предокушамо ону радост и утјеху и славу Царства небескога коју је Господ припремио од постања свијета онима који га воле и који му се моле. „ Али, видимо на крају ове приче да се ту појавио и неки човјек који је ушао у свадбену дворану, али не бијеше обучен у свадбено рухо, даље је бесједио отац Слбободан. Он је објаснио да иако смо ушли у свадбену дворану, Цркву Христову кроз Свето крштење и миропомазање, да није само то довољно, него треба да се трудимо да читав живот свој проводимо по заповијестима Божијим. „Да себе одјенемо у свадбено рухо. А то свадбено рухо јесте врлински живот, на првом мјесту вјера и живот по вјери. Јесте љубав, нада, трпљење, милосрђе и све друге јеванђелске врлине које треба да красе свакога хришћанина. И то је оно свадбено рухо које нас чини достојним званицама свадбе Божије, свадбе Цареве.“ Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је поучио све сабране да треба да се трудимо и да то свадбено рухо на себи увијек обнављамо: „Да оно увијек украшава наше душе и наша срца, да бисмо и ми били међу изабраним званицама које уђоше у радост Господара свога. Као што су то учинили кроз вијекове Свети људи Божији, угодници Божији, на које треба да се угледамо, како су то чинили и данашњи Свети и праведни Јоаким и Ана, родитељи Пресвете Дјеве Богородице које данас прослављамо.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом литургијом у Храму Светог Јована Владимира прослављен је празник Успења Пресвете Богородице. Светом службом Божјом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић, јереј Младен Томовић и протонамесник Душан Динић парох кладовски. У литургијској бесједи отац Слободан је истакао да увијек када славимо Мајку Божију то чинимо са великом љубављу и радошћу и ни пред ким хришћани не изливају своја осјећања и своје потребе у молитвама својим као када се моле Мајци Божијој. „Јер она је Мајка свију нас и са љубављу нам притиче у помоћ увијек када је са вјером и љубављу призивамо“, казао је отац и додао да овај данашњи празник заузима централно мјесто међу свим празницима који су посвећени Пресветој Богородици. Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ у кући Лазаревих сестара, Марије и Марте, рекао да Марија која је слушала ријеч Његову, док се Марта трудила око послужења , изабрала добар дио, отац Слободан је казао да тај добри дио јесте да слушамо ријеч Божију. „И да се трудимо да свој живот устројавамо по ријечи Божијој која је једина спасоносна. И зато Господ каже да је Марија добри дио изабрала. Не чита се узалуд ово Јеванђеље на празнике Мајке Божије, зато што је управо Она најљепши примјер дала свима нама како треба бити послушан ријечи Божијој, вољи Божијој и како треба по ријечи Божијој живјети.“ Оном Њеном ријечију: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечима Твојим,“ којима је Богородица одговорила на благу вијест архангела Гаврила, почело је спасење рода људскога, истакао је прота Слободан подсјетивши да је до последњега свога издисаја, Мајка Божија увјек била спремна да твори вољу Божију, послушна ријечи Његовој а по ријечи Господњој: „Заиста су блажени они који ријеч Божију слушају и држе је.“ Отац Слободан је нагласио да је Пресвета Дјева Богородица била најчистији изданак који је икада род људски подарио. И због те своје чистоте је била Божија изабраница: „Она се удостојила да послужи великој тајни оваплоћења Сина Божијега. Њена утроба, коју у овоме Јеванђељу жена из народа благосиља (Блажена је утроба која те је носила и дојке си сисао), постала је шира од небеса. У своју утробу Она је примила Сина Божијега. Преко Ње се Господ Духом Светим оваплотио, примио на себе људску природу и људско тијело. Постао у свему нама подобан, осим у гријеху. Себе је добровољно унизио да би нас гријехом пале, упрљане и отпале од заједнице са Богом, поново увео у ту заједницу једном заувјек. „ Нагласио је отац да Мајка Божија, која је понијела у утроби својој Спаситеља свијета, најближе стоји престолу Божијем и моли се за спасење рода људскога. Појаснио је да иако је Богомајка била савршена и чиста цијелога свога живота, ипак рођењем, од својих родитеља, Светих и праведних Јоакима и Ане, наслиједила је прародитељски гријех због којега је и човјек постао смртан. „Тако да је и Она у данашњи дан окусила смрт, али је Господ, Њу, мајку своју пречисту, удостојио онога што је обећао и свакоме од нас. А то је васкрсење из мртвих. Васкрсење тијела. Што ће се и десити када Господ дође поново да суди живима и мртвима. Када ће бити општи суд свему свијету и свим покољењима људским. Али прије тога општега суда и општега васкрсења, Господ је удостојио те благодати и те радости Мајку Своју. И Она са на данашњи дан упокојила, али је Господ Њу и подигао из гроба, васкрасао тијелом и узнео на небеса“, бесједио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. У даљој бесједи отац Слободан је испричао да као што је Свети апостол Тома морао да се лично увјери у Христово васкрсење, а преко њега и свако од нас, тако је опет апостол Тома послужио да се открије и ова света и велика тајна да се Мајка Божија удостојила васкрсења из мртвих. Он је трећег дана замолио да се отвори Њен гроб како би цјеливао Њено свето тијело. И гроб је био празан као и оног трећег дана када су мироносице ишле да помажу тијело Христово. Она се удостојила, милошћу и љубављу Сина Свога, васкрсења из мртвих. „Велика је радост овога празника и ту радост нека увијек носимо у својим срцима. Да се увијек молимо Мајци Божијој да нас заступа пред престолом Сина Свога. Њеним молитвама да нас Господ утврди у вјери, у свакоме доброме дјелу. И молитвама Пресвете Дјеве Богородице, да се и ми удостојимо Царства небескога гдје ћемо у сву вјечност радовати се гледању лица Божијега и сусрету са Пресветом Богородицом и свима светима. Радовати се у вјечности једни другима. Нека би нас Господ молитвама Њеним удостојио те радости, а Њему који је предиван у Пресветој Дјеви Богородици нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин“, закључио је у својој надахнутој бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Вјелики број вјерника који је постио Госпојински пост приступио је Светој чаши и причестио се Светим тајнама Господњим. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У десету недељу по Духовима, када наша Света, Саборна и Апостолска црква прославља свете мученике Аникиту и Фотија, у Саборном Храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началтвовао је старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Присутном народу, након прочитаног Светог Јеванђеља, обратио се отац Слободан. „Драга браћо и сестре, драга дјецо чули смо Свето јеванђеље у коме се по ко зна који пут појавила сила Божија, сила ријечи Божије, која изгони свако зло из овога свијета, која изгони зло из човјека. Господ, када се преобразио на гори Тавору, пред својим изабраним ученицима Петром, Јаковом и Јованом, сишао је са горе опет међу своје ученике који бијаху на окупу. И међу њима бјеше још људи и међу њима бјеше и овај несрећни човјек чији син бјеше много болестан од болести од које нема горе. Бјеше опсједнут злим демоном који га од дјетињства мучаше. И много пута, како он и каже иштући помоћи од Господа, много пута га бацаше и у ватру и у воду. И мучаше га љуто. И каже доведох га ученицима твојим и они га не могаше исцијелити. Не могаше га исцијелити, кажу Свети Оци, зато што овај човјек немаше довољно вјере. Бјеше маловјеран, а маловјерни у томе тренутку бијаху и ученици Христови. Па ни они не могаше, иако им је Господ дао сили у власт да изгоне зле духове, не могаше овог демона изагнати из болеснога младића. И зато их Господ и кори ријечима: „Роде невјерни и маловјерни докле ћу вас трпјети, докле ћу бити са вама?“ И Господ, као много пута што је до тада чинио, смиловавши се на молбу овога несрећног човјека, силом ријечи Своје Божанске изгони демона из овога младића који од тог тренутка постаде здрав. И касније га, када осташе насамо, уптаху ученици Његови: „Зашга га ми не могасмо истјерати?“ и Господ им рече: „За невјеровање ваше.“ И поред тога што је Господ пред њима толике тајне открио, толико чудеса својих пројавио, опет по слабости људској пројавило се код Његових ученика маловјерје које је и било разлог зашто они не могаше помоћи овоме несретном младићу. И Господ им онда каже: „Ако имате вјере колико зрно горушично, моћи ћете рећи овој гори премјести се одавде на друго мјесто и све ће вам бити по вашој вјери.“ А поред тога што Господ истиче колико је важна вјера и колико смо моћни и јаки када имамо вјеру у Њега, Господ нам још открива другу Свету Тајну, да се тај род демонски, нечисти, не може изагнати ничим, осим, поред вјере и постом и молитвом. Дала је Света Црква и Свети Оци да се управо у ове дане када се и ми трудимо да се кроз пост и молитву очистимо од свакога гријеха и свакога греховног зла које обитава у нашим срцима, да се управо ово Свето Јеванђеље чита. Да нас Господ још једном опомене колико је важно да се држимо поста и молитве и сваке друге јеванђелске врлине којима преображавамо своја срца и своје душе и постајемо пријемчиви за примање благодати Божије. Нека би нас ова Ријеч Господња коју смо прочитали данас надахнула и утврдила у вјери, а та вјера нека би породила у нашим срцима наду, нека би породила љубав, а из љубави нека би се родиле све остале јеванђелске врлине, које, нека би увијек биле, украс наших душа и наших срдаца“. Након ове заједничке молитве, Отац Слободан позвао је све присутне на недељно послужење у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уводном дијелу емисије отац Слободан је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на недјељу Свих светих-прву недјељу по празнику Педесетнице, а потом говорио о значају Петровског поста, који почиње 24. јуна и трајаће до празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла, 12. јула. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Слушаоци су питали како се правилно чита Псалтир, „Најљепши молитвеник“ по ријечима оца Слободана. Он је поучио слушаоце нашег радија и о томе како одагнати ружне помисли које нам се јављају током молитве, и одговарао на низ питања наших слушалаца на разне недомумице наше вјере, на које ћете чути одговоре ако будете одслушали ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора

Педесети дан након Васкрса, када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави силазак Светог Духа на Апостоле, у барском храму посвећеном Светом Јовану Владимиру служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. О догађајима који су се одиграли у то вријеме говорио је прота Слободан у својој бесједи. Он је рекао да се у тај дан када је Свети Петар проповиједао надахнут Духом Светим, повјеровало у Христа, крстило и обратило у хришћанство преко 3000 људи. И зато се овај дан, Света Педесетница, назива рођенданом Цркве. Све Свете Тајне у Цркви Христовој савршава Дух Свети. Свако од нас Га је примио на Светом крштењу и треба да се трудимо да својим хришћанским животом, благодане дарове Духа Светога које смо примили чувамо. Јер да бисмо били пријемчиви за благодатне енергије Божије, морамо да се трудимо да живимо онако како то Господ од нас засхтијева. По заповијестима Божијим. Да имамо изнад свега љубави и повијерења према Господу Богу своме, а онда и љубави једни међу другима. Велики број вјерног народа данас је литургијски прославио овај велики празник, помолио се и причестио Светим Даровима Господњим. Након завршене Свете Литургије служено је кратко Духовско вечерње богослужење у току којега су читане коленопреклоне молитве за исцјељење наших душевних и тјелесних слабости. Вјерни су по завршетку узимали траву и плели вјенчиће. Те вјенчиће су понијели својим домовима као благослов. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У дану када наша Света и саборна црква слави Свету браћу равноапостолну Кирила и Методија, Солунце, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима у Панонији и Великоморавској кнежевини, у Храму Светог Јована Владимира служена је Света литургија. Началствовао је протојереј Љубомир јовановић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и јереј Младен Томовић. За пјевницом су одговарали професор Александар Басарб, Васаилије Ускоковић, Дејан Томовић, као и дио чланова Хора Свети Јован Владимир. Апостола је читао Крсто Пламенац. Отац Слободан се обратио присутном народу, након што је отац Љубомир прочитао Јеванђеље. Говорио је о животу ове двојице светитеља који су први организовано на овим просторима дошли да шире хришћанство и писменост, а по позиву и молби Патријарху Фотију Светог кнеза моравског Растислава, коме је у овоме храму посвећен сјеверни параклис. Захваљујући њима, казао је отац Слободан, ми данас имамо ово дивно писмо које је и названо по Светом оцу Кирилу – ћирилица. Он је позвао народ да чува своју вјеру православну, своју традицију, своје писмо – ћирилицу на којој је написано све што је вриједно помена у историји нашег народа од Светога Саве до данас и да тако будемо достојни наследници наших светих предака. Нагласио је да наша Црква данас слави и Светог Никодима, наследника Светог Саве, који је остао упамћен као један од најумнијих људи на трону Светосавске српске цркве. На крају Литургије освештани су славски колач и жито, пошто је сјеверни пирг Саборног храма Светог Јована Владимира посвећен Св. Равноапостолним просветитељима словенским Кирилу и Методију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо. Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас. „Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свету литургију у Недељу о митару и фарисеју у храму Светог Јована Владимира служио је данас протојереј-ставрофор Слободан Зековић, уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића и јереја Младена Томовића. Литургијску бесједу одржао је отац Слободан, који је рекао да је ово прва недјеља пред вишемјесечни богослужбени циклус у години, који данас почиње, а завршава се Педесетницом – силаском Светог Духа на апостоле. „Од данас почиње да се у богослужењу користи књига коју називамо Посни Триод и прва служба у тој књизи је управо служба посвећена Недељи о митару и фарисеју. Све нас то уводи у велики пост у којем себе преиспитујемо, Преиспитујемо какво је заиста наше унутршње стање. Да покушамо својим малим трудом, а изнад свега, уздајући се у Божију љубав и милост, да своје срце, свој ум, своју душу очистимо од сваке гријеховне прљавштине, а да у своје срце усадимо Божанске и Јеванђелске врлине“, казао је он. Говорећи о самој теми данашњег Јеванђеља отац Слободан се осврнуо на најгори гријех који води у пропаст и погибао, а то је гријех гордости. „И овдје нам сву лошу страну и погубност тога гријеха и те страсти душевне, Господ описује кроз лик фарисеја, оног човјека који је веома добро познавао закон Божији, али чије је срце било отврднуло, зато што се умјесто смјерности и понизности пред Богом у његовом срцу зацарила гордост, поставивши себе као мјерило свега, а не живога Бога. А са друге стране, ту бијаше цариник свјестан свога гријеха који, као што Господ рече, отиде оправдан. Гордост је извор свакога зла. Због гордости је отпао и сатана који је са собом повукао мноштво анђела. Због гордости је пао и човјек. Да се угледамо на овог цариника који је нам је показао примјер смиреноумља као сигурног темеља на којем ћемо надаље изграђивати своје спасење. Тако дакле, да се потрудимо да кроз смиреноумље, смирење пред Богом, али и кроз смирење једних према другима, кроз међусобно поштовање, међусобну љубав, уважавање, праштање, градимо своје спасење. Да све то градимо кроз вјеру, кроз љубав и кроз свако добро дјело које треба да краси срце човјека, изнад свега човјека хришћанина“, поручио је отац Слободан Зековић. Након завшетка Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У храму Светог Јована Владимира у 29. недељи по Духовима, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Зековић уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића и јереја Младена Томовића. Након прочитаног Јеванђеља присутном народу поучним словом обратио се отац Слободан који је истакао да је једна од најљепших људских врлина и особина благодарност, захвалност доброчинитељу. Подсјећајући да је заједничка молитва, Света литургија благодарење Богу за сва доброчинства знана и незна, учењена нама и цијелом људском роду, отац Слободан је казао да је друге стране, једна од најружнијих особина палога човјека незахвалност – неблагодарност. О благодарности и неблагодарности, говори и данашње Јеванђеље када је Господ у једном селу излијечио десеторицу губавих људи. „Тешко је и помислити у каквој муци бједи су ти људи живјели. Губа људском тијелу је била велика несрећа. Тијело је страдало од гнојавих рана. А можемо замислити колико је њихова унутрашња патња била када су тешкој болести били изложени и понижењу“, рекао је прота Слободан објашњавајући да је у Мојсејевом закону писало да губавци треба да буду означени, тако да њихове ране буду видљиве а пролазници ријечима Нечисти упозорени на њихову близину. Господ човјекољубац, није их на лицу мјеста исцјелио, него их је упутио да се покажу свештенику. На путу они су видјели да је губа нестала и да су оздравили. Од десеторице, деветорица, који су очигледно били Јудејци, нијесу се ни окренули да заблагодаре доброчинитељу. У село се вратио само један Самарјанин и заблагодарио Господу. Тада је Господ, који је срцезналац, упитао зар се нисте сва десеторица излијечили и како се не нађе ни један од њих да заблагодари Богу него само иноплеменик. „И данас има много незнабажаца, људи који нису хришћани, који живе у заблуди по питању вјечнога спасења, али имају често пута и више страха Божјега и благодарности, спремности за молитву и добро дјело него многи од нас, хришћан, који би, по ријечи Господњој, требали да будемо са овога свијета“, истакао је отац Слободан. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић објаснио је да је Господ кроз ову причу јеванђелску укорио тадашње Јудејце- изабрани народ Божији, за њихову окорелост, тврдоћу срца: „Али ова ријеч треба да буде опомена и свакоме од нас, да се трудимо, изграђујући себе и свој живот по Јеванђељу Христовом, да поред других врлина којима украшавамо своје срце и душу, посебно треба да се трудимо око благодарности. Да благодаримо Гоподу свакога дана и часа за сву љубав Његову, а исто тако да будемо увијек захвални једни другима за љубав и доброту коју смо позвани да једни другима указујемо.“ Нагласио је да је тај труд у изграђивању себе у врлинском животу посебно присутан у ове свете дане поста када се, кроз тај мали труд и подвиг, припремамо да измирени са Богом и једни са другима дочекамо празник Христовог рождествао и поклонимо се Витлејемском Богомладенцу. На крају протојереј-ставрофор Слободан Зековић је пренио захвалност Епархије рашко-призренске, Управе Народних кухиња на Косову и Метохији за помоћ која је прије неколико дана из Бара стигла у централну народну кухињу у село Прековац. Такође, са присутнима је подијелио информацију да је у минулих 15-ак дана четири шлепера помоћи из Црне Горе стигло на Косово и Метохију: „Свима дакле преносим њихову захвалност, посебно истичем труд чланова Српског културног друштва „Слово љубве“ који су прикупили више од половине потребних средстава за успјешно спроведену добротворну акцију у Бару.“ Велики број вјерника причестио се тијелом и крвљу Господњем, а сабрање вјерног народа настављено је у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира у двадесетпрвој недјељи по Духовима служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Зековића и јереја Младена Томовића. Након Светог јеванђеља присутном народу се обратио отац Слободан. Тумачећи јеванђељске причу о сијачу, прота је казао да нас Господ и сам тумачећи ову Своју ријеч Светим апостолима, поучава да сијач који сјеме сије јесте Син Божији – Исус Христос који је из наручја Очевога са Небескога престола славе Своје сишао међу нас да нас просвети, очисти, преобрази и својом жртвом и љубављу васпостави људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека: „Изашао је Господ и на пространу њиву људских душа и срдаца почео да сије сјеме Своје спасоносне јеванђелске науке. И како тада, када је Господ почео да сије то божанско сјеме а послије Њега наставили његови ученици Свети апостоли и њихови наследници, тако до данашњега дана то сјеме пада на различиту земљу. На ону мање добру, камениту и ону у којој има трња и кукоља, па то сјеме често бива угашено. Али исто тако, пада то сјеме и на земљу добру и доноси велике плодове.“ Он је казао да се то сјеме науке јеванђелске проширило по целој васељени и на свих пет континената је родило добрим плодовима и да се то сјеме и наука јеванђељска шири и даље и тако ће бити до краја свијета и вијека: Подсјетио је отац Слободан да су пророци старозавјетни припремили ту њиву људских душа својом проповиједи, а апостоли наставили да узоравају: „Призвани смо и ми, сваки понаособ да уложимо труда да њиву своје душе и срца преоремо, уредимо и припремимо покајањем, вјером, молитвом, трпљењем, љубављу, надом, праштањем да би то сјеме јеванђелске науке пало на добру земљу и почело доносити добре и благословене плодове.“ Истакао је да кроз примјер светитеља које данас прослављамо видимо колика је благодат и сила ријечи Божије. Данас прослављамо Свету Пелагију и Свету Таису које су своју младост провеле у разврату и блудничењу. Када су чуле проповијед јеванђељску, ријеч Божију су прихватиле и кроз покајање се удостојиле да постану сасуди благодати Божије. „И ево кроз вјекове Црква Божија памти њихов спомен и молитвено им се обраћа да и нама, који такође често у гријех падамо и посрћемо, буду на помоћи и да и ми у своје срце и душу истински прихватимо реч Божију и по њој почнемо да живимо.“ Такође, данас прослављамо Сабор 365 Светих отаца седмог Васељенског сабора који су следујући оцима претходних васељенских сабора осудили све дотадашње јеретике-иконоборце који су зло сјеме јереси и богохулства сијали по људским душама: „Дакле следујући њима, Светим оцима које данас прослављамо, Преподобној Пелагији и Таиси, и свима светима који од памтивјека Богу угодише, и ми да се потрудимо да своје срце отворимо за Господа, за примање ријечи Божије, али онда ту ријеч Божију да држимо и по њој свој живот да устројавамо“, закључио је у својој пастирској проповједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Вјерни народ приступио је Светој тајни причешћа и сјединио се са Господом. Причешће је вршено из два путира, а након Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Радио Светигора

Након прочитаног Светог Јеванђеља, игуман Данило протумачио је ријечи Христове истакавши да када год слушамо ријеч Јеванђеља ми слушамо Христову објаву увијек изнова јављену сваком од нас. “ Три су кључне ствари које нам данашње Јеванђеље објављује: Најприје, да Христос суди онако како је воља Оца Небеског, друго, да је Царство Небеско смисао нашег живота и треће, да је Васкрсење темељ наше вјере“, нагласио је игуман Данило. „Нека Господ упокоји нашу сестру Младенку, јер данас и ми осјећамо Васкрсење Христово као нашу најважнију смјерницу нашега живота“, рекао је отац Данило. Након Литургије, на монашком гробљу, гдје је и сахрањена Младенка, парастос је служио владика Атанасије који се очинским и пастирским ријечима, ријечима утјехе и охрабрења обратио Младенки, њеној родбини и сабраним вјерницима рекавши, Крст је Васкрсење, а Васкрсење не бива без смрти, то је пут који је пропутио Богочовјек и ми идемо Његовим путем. „Мене подсјећа ова наша сестра Маша, на моју мајку. Дјецо, и ја сам млад остао без мајке, чак нисам био на њеном испраћају, али те вечери када се она упокојила осјаћео сам страшно гушење и муку и знао сам да се нешто дешава. Она је остала као примјер. Тако и наша Маша многима је пропутила пут, и својој дјеци али и другима показала примјер како се носи Крст и иде за Христом. Ја сам запазио покојну протиницу пред Храмом Васкрсења у Подгорици и по лику њеном и по понашању њеном видио сам да је путник за Царство Небеско, и Господ је призвао у своје Царство, јер Господ у свој врт изабира најљепше цвјетове.“ „Хришћански је да заплачемо, први хришћани су плакали за архиђаконом Стефаном на његовој сахрани, свједочи апостол Лука у Дјелима Апостолским, и није срамота плакати, али да плач иде у радост, јер нисмо на земљи изгубљени него смо путници за Царство Небеско.“ „Нека Господ упокоји нашу сестру Младенку и нека је благословена и нека јој Господ дарује вјечну младост јер је Његово Царство вјечно младо, а ви дјецо да будете радосни и да се сабирате око мајке, јер мајка вас са неба благосиња и чува, мајка је увијек радост и да будете послушни своме оцу јер вам је он од сада и отац и мајка“, поручио је владика Атанасије. Након богослужења за све присутне је припремљена трпеза хришћанске љубави за којом је настављено сабрање уз присјећање и разговор о Младенки, чији лик и дјело је остало неизбрисиво урезано у памћење сваког ко се и једном сусрео са њом. Радост вјечнога живота и силу вјере у Христа Васкрслога Маша је свједочила, не само док је земљом ходила, већ и у часу упокојења и тих дана до сахране, речитије него сви речити проповједници. Осмијех, којим је даривала сваког ко је дошао да се последњи пут опрости од ње био је њен поклон и дар који се чува у срцу човјековом као бесцјен благо. Машин осмијех са упокојеног лица био је свједок истинитости вјере, био је утјеха који је Господ њеним молитвама послао свима, а на првом мјесту њеном супругу, дјеци, брату, оцу и мајци. Тај осмијех носио је поруку – срешћемо се поново, али у сретању у коме више нема растанка, у коме ће све људске мудрости утихнути а само ће осмијех говорити. Јер осмијех је огледало душе. Машин осмјех је говорио да се туга у њеној души никада није уселила. Господ да јој дарује Царство Небеско и вјечну радост, а проти Слободан и дјеци утјехе, благослова и здравља. Вјечан јој помен! Примивши Свете Тајне Тијела и Крви Христове, уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38 – ој години живота Младенка – Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној Херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије), од благочестивих родитеља Миленка и Сенке, рођене Вујовић. Основну школу и Гимназију завршила је у Љубињу, студирала Пољопривредни Факултет у Београду. Године 2003. ступила је у брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду. Након Слободановог рукоположења у чин свештеника и његовог постављења на дужност пароха Јеленачко – Подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе на парохију Даниловградску гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. За 13 година свога боравка и служења Цркви Христовој Маша са својим супругом, протом Слободаном даје великог и благословеног плода. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Тако је цијела свештеничка породица Зековић постала примјер и свједок истинског и правог живота са Богом са свим породичним, хришћанским вриједностима. Њен успјешни вјероучитељски рад се огледао у великом броју дјеце који се сабирао на вјеронауци. Маша није само предавала основе православне вјере, већ је дјецу упућивала на учествовању у Литургијском животу, на морално живљење, а кроз академије и духовне свечаности у дјеци откривала њигове дарове и таленте. Отуда су прославе и свечаности у Даниловграду биле једне од најљепших у нашој Митрополији, а дјеца из Даниловграда на Дјечијим Саборима увијек имала запажене и успјешне наступе, са којих су сваке године односили бројна признања. Због тако преданог и успјешног рада Маша је одликована признањем Вјероучитељ године. Као што се град који на гори стоји не може сакрити, тако и њихово смирено служење Цркви није могло остати не примијећено. Због тога их Митрополит Амфилохије 2016. године шаље на нову дужност у храм Светог Јована Владимира у Бару гдје оца Слободана поставља за старјешину храма и Архијерејског протопрезвитера Барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при Храму. Долазак на нову дужност се поклапа са почетком Машине борбе са болешћу, али је то не спречава да настави своје служење сабирајући дјецу Бара под сводове новог Храма, гдје је Маша за кратко вријеме окупила велики број дјеце, који су на овогодишњем Дјечијем Сабору показали велики успјех, како у познавању основа православне вјере, тако и у креативном осмишљавању и организацији Сабора. Снага и сила Машине вјере најјасније се показала у току њене тешке болести. Примајући све са благодарношћу, тако и сазнање да болује од најтеже болести примила је смирено и са поуздањем у Господа. У том духовном настројењу и непоколебљивјој вјери, причестивши се Тијелом и Крвљу Христовом, предала је своду душу Господу на Онколошком одјељењу у Клиничко – болничком Центру Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Моја добра и лијепа сестро, Кажу људи – Не може све једна мајка да роди. И заиста не може. Ту сам истину спознала када сам тебе упознала. А упознале смо се управо једног оваквог кишног новембарског дана, као што је и овај када си отишла своме Господу, кога си толико вољела. Бојим се мила моја, да у ова црна слова која пишем на бијелој хартији не може стати опис оне љубави коју је сваки човјек осјећао у сусрету са тобом. Неће и не може. Пишем ове редове више да бих се на свој начин суочила са болом. Пишем у покушају да по ко зна који пут нешто од тебе научим. Да из моје душе на папир изађе неко сазнање које ми умом и тјелесним очима није видљиво. Пустила си нас да вјерујемо да ћеш још бити са нама овдје под овим небеским шаром. Пустила си нас да се надамо. Ти си све храбрила и гурала напријед. Као да смо ми били болесни а ти здрава. И јесмо моја Машо. Ми смо љубав и милост Божију чекали у твоме оздрављењу а ти си му спремно похрлила у загрљај. Кћери Херцеговине, Мајко Хришћанко Црне Горе, невјесто Дурмитора, доме Румије, сестро острошка, пријатељу бокешки, видиш ли колико ти је гостију данас дошло? Колико си браће и сестара својим дивним ликом сабрала да те испрати на најважнији пут – пут у Царство Небеско, Христу Богу у загрљај. Као што си и до сада у свему предњачила, тако и на овај пут мила сејо одлазиш прије свих нас, да нам и тамо приправиш мјесто, да нам освијетлиш путању када слаби и устрашени кренемо стазом којом си ти храбро и достојанствено прошла. Скупила си дјецу око себе. Седам бијелих вијенаца око твоје главе. Шесторо их те испраћа а једно дочекује. Говориш им тишином која се пролама, милујеш осмјехом неугасле жеље, љубиш их росом, грлиш крстом, једне их другима као залог остављаш. Одважни су, држе се добро. Ослушкују тишину не би ли чули твој звонки глас. Додирују те ручицама не би ли ти измамили загрљај. Прислањају своја лица на твоје, чекајући да им на образ спустиш топли пољубац. Тешко је Машо, тешко је само и гледати. И камен би заплакао, и гора зајечала. Сунце се покрило облаком да не свијетли данас, када сви плачемо због растанка с’ тобом. Но, не брини сејо. Добро си бирала. Дјецу остављаш у чврстим и сигурним рукама. И оцу Слобу си помоћ припремила. Шесторо малих људи погураће га напријед кад застане, баш онако како си то и ти чинила. Свекрви, оцу и мајци си пуну кућу радости оставила. Све нас си љубављу задужила. Тугујемо, не замјери, људи смо. Али, наша туга има и други крај. Улива се и губи у радости Васкрсења. Тог дивног часа којег нам обећа Господ. Дана, када ћемо се, ако Бог да, сви заједно радовати у Њему, тамо гдје нема плача и бола. А до тада, мила моја Приле, видимо се на Светој Литургији, тамо гдје си највише вољела да се сријећеш са онима које волиш. Путуј соколице у наручје Христа Бога живога и моли се за нас грешне. Вјечан ти спомен и Царство Небеско! Извор: Митрополија црногорско-приморска