Претражи Живе Речи Утехе

Срамни гаф Политике Слободан Самарџић Шта је Политици требало да у наслов интервјуа стави овај фалсификат? Њој то ништа није требало, али јесте Александру Вучићу, коме је Политика само послужила, или му се наместила на услугу. Данашња Политика (9. мај 2020) појавила се са насловним текстом „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“ (стр. 1 и 6). Под тим насловом објављен је интервју са амбасадором Руске Федерације Александром Боцан-Харшченком поводом Дана победе над фашизмом. Највећи део интерјуа тиче се самог повода, да би у његовом последњем, мањем делу амбасадору била постављена и три питања поводом Косова и Метохије. Наслов под којим је интервју објављен нема везе са главном темом разговора, али нема везе ни са садржајем амбасадоровог одговора на питања о ситуацији поводом Косова и Метохије. Наиме, насловом се читаоцу сугерише да званична Русија мисли да „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, што је у суштој супротности са одговорима на постављена питања. Најпре, на питање о будућим преговорима и могућим учешћем руског предствника, амбасадор јасно каже да је за тако нешто „потребан пре свега позив Београда“ и наставља: „При томе, сам преговарачки процес треба да се води у разумљивом, за нас прихватљивом међународном оквиру, на основу Резолуције СБ УН 1244 и треба да има прихватљиву форму и садржај“. На питање о „подели Косова“ амбасадор даје прави дипломатски одговор, који води рачуна и о претходном темељном ставу и о данашњем шеврдању српске званичне политике: „Одржив расплет косовског питања остварив је само као резултат узимања у обзир избалансираних узајамних интереса, компромиса – на основу међународног права, без наметања спољних шема и временских оквира.“ Најзад, ко стигне до последњег питања и последњег одговора запрепастиће се степеном кривотворења који је садржан у наслову интервјуа. На питање о улози Савета безбедности УН у остваривању „правног решења“, амбасадор је, поред подвлачења значаја овог форума УН, рекао: „Дефинитивно решење косовског питања треба да буде утврђено у СБ УН доношењем нове резолуције која би заменила важећу Резолуцију 1244“. Значи, за разлику од наговора Политикиног наслова „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, амбасадор јасно говори о „дефинитивном решењу“ утврђеном у СБ, које би се по природи ствари формално заокружило „новом резолуцијом“ као заменом за важећу Резолуцију 1244. Шта је Политици требало да у наслов интервјуа стави овај фалсификат? Њој то ништа није требало, али јесте Александру Вучићу, коме је Политика само послужила, или му се наместила на услугу. У својим разним званичним својствима од 2013. године, од Првог бриселског споразума, Вучић не помиње Резолуцију СБ УН 1244, јер је безочно крши, као и Устав Србије. Тим „споразумом“ он се одрекао ефективних функција Србије на Косову и Метохији и све их превео у правни поредак лажне државе „Косово“. Уз то, прихватио је и обавезу да на крају некаквог преговарачког процеса прихвати de jure признање тог “Косова“. Њему никада нису сметала упозорења и критике таквих чинова унутар земље, јер је завео личну страховладу. Али, сметњу му представља често понављани званични став Русије – од Путина преко Лаврова до данас Боцан-Харшченка – да ова утицајна чланица СБ УН инсистира на Резолуцији 1244 као једином легалном оквиру „политичког решења“ како дословце у њој и пише. Стога званични Београд избегава да у завршној фази преговора, која је на прагу, позове Русију да именује свог „специјалног представника“ како су то учиниле САД и ЕУ. Шта би тај неко радио на преговорима о предмету који Вучић третира као приватну ствар. Од њиховог исхода, наиме, директно зависи подршка САД и ЕУ његовој доживотној владавини. Уосталом, управо је Александар Боцан-Харшченко био члан међународне тројке (САД-Русија-ЕУ) у једној фази преговора (јесен 2007) када је делегација Србије водила државну а не приватну политику поводом Косова и Метохије. Ако је амбасадор Боцан-Харшченко у свом интервјуу навео две непријатне ствари за Вучића – подсећање на изостанак позива Русији за учешће на преговорима и Резолуцију 1244, и ако Политика није могла да цензурише његове јасне одговоре, онда јој је једино преостало да насловом фалсификује прави одговор. Послужила се триком nomen est omen (у имену је знак) сугеришући пожељно (а не дословно)) значење амбасадорових речи. Како време пролази, и како се ближи час голе истине Вучићевог брижно припреманог недела, може се очекивати још сијасет оваквих медијских финти чији је циљ стављање повеза преко очију српске јавности. Једини одговор који креатор сценарија и медијски извођачи заслужују јесте – иш бре, не лажи! Ако се овај сценарио не може спречити, бар ће за њега остати да важи изрека: није мени што ме лажеш, него што мислиш да ти верујем. Из таквог става може да се изроди и прави одговор на ову политику лажи и преваре. Извор: блог "Србија и свет"

New York Times: "U.S. Escalates Online Attacks on Russia’s Power Grid." Russia: "Hold my Борщ..." ... https://www.facebook.com/miodrag.kuzmanovic https://www.nytimes.com/2019/06/15/us/politics/trump-cyber-russia-grid.html https://edition.cnn.com/2019/07/14/us/new-york-power-restored/index.html?fbclid=IwAR1i-Xir5pRWcRxrQ3IgI-NVrKBBrYRaSJJmMFU93Sy993bXRE8xRGWiEG4

Данас је у Београду одржана заједничка седница Колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, након које је издате следеће саопштење објављено на сајту Министарства одбране. Безбедносни изазови настали увођењем такси и формирањем паравојске на Косову и Метохији чине да Војска Србије са пажњом прати свако дешавање које може изазвати немир међу Србима на Косову и Метохији и још једном подсећа и КФОР и међународну заједницу у целини да су они на првом месту одговорни за мир и безбедност свих који живе на Косову и Метохији.Министарство одбране и Војска Србије оцењују да је материјални положај наших припадника унапређен и захваљују се врховном команданту на упорном и посвећеном раду на даљем побољшавању материјалног положаја свих припадника војске и министарства као и на убрзаној модернизацији и јачању Војске Србије. Војска Србије поручује свима, и у земљи и у иностранству, да није и неће бити средство за обарање легалне и легитимне власти у Републици Србији и насилно рушење уставног поретка. Војска Србије, као чувар мира и стабилности, неће дозволити никакве покушаје државног удара и упозорава да би сви који га најављују и траже требало да одговарају у складу са законом. Војска Србије је опремљена и спремна да изврши свако наређење свог врховног комаданта и да сачува мир и стабилност наше земље и нашег народа. Ово, на моменте панегерично саопштење, прокоментарисао је за агенцију Бета генерал у пензији Срето Малиновић, некадашњи Заменик команданта РВ и ПВО. http://www.mod.gov.rs/cir/13809/saopstenje-sa-zajednicke-sednice-kolegijuma-ministra-odbrane-i-nacelnika-generalstaba-vojske-srbije-13809 Malinović: Saopštenje krije nameru da se Vojska Srbije zloupotrebi u političke svrhe Brigadni general avijacije u penziji Sreto Malinović ocenio je danas da se u saopštenju izdatom nakon zajedničke sednice Kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštava Vojske Srbije (VS) radi o klasičnoj zameni teza iza koje se krije namera da se vojska zloupotrebi u političke svrhe. "Niko od onih koji protestuju nije jednu ružnu reč rekao za vojsku ili policiju, niti je pomišljao na državni udar. Traži se samo da se obezbede normalni izborni uslovi u kojima će narod imati priliku da se izjasni", rekao je Malinović agenciji Beta. Nakon zajedničke sednice Kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštaba VS Vojska Srbije ranije je poslata "poruka svima, i u zemlji i u inostranstvu", da vojska nije i neće biti sredstvo za obaranje legalne i legitimne vlasti u Srbiji i nasilno rušenje ustavnog poretka. "Vojska Srbije, kao čuvar mira i stabilnosti, neće dozvoliti nikakve pokušaje državnog udara i upozorava da bi svi koji ga najavljuju i traže trebalo da odgovaraju u skladu sa zakonom. Vojska Srbije je opremljena i spremna da izvrši svako naredjenje svog vrhovnog komadanta i da sačuva mir i stabilnost naše zemlje i našeg naroda", navedeno je u saopštenju. Malinović je rekao da je u pitanju zamena teza jer su državni udar isključivo pominjali tabloidi bliski vlasti. "S kojim pravom na takav način neko govori o svojoj vojsci? To je opasna zamena teza i tako oni pokušavaju da uvuku vojsku u ono što nameravaju", rekao je on. On je rekao da vojska "nema šta da dozvoljava ili nedozvoljava", već samo treba da radi u okviru svoje Ustavom odredjene uloge. Malinović je rekao da takvo saopštenje nikada ranije nije bilo prosledjeno, niti je tako nešto bilo moguće. "Bilo je takvih lobiranja 2000. godine i pokušaja pojedinaca da stave vojsku u službu jednog bračnog para i režima, ali to baš nije pozdravljeno od pripadnika vojske. Ja se nadam i da sada u VS ima dovoljno pameti i spremnosti da spreče zlo u koje neko, očigledno, ima nameru da ih uvuče", rekao je on. Malinović je rekao da je poseban problem što o tome govori ministar odbrane Aleksandar Vulin, za koga je rekao da je prekršio Ustav svojim zahtevom da se razgraničenjem sa Kosovom ustupi deo teritorije. "Nadam se da će pobediti pamet i odlučnost ljudi u vojsci da služe svojoj državi i svom narodu a ne nekakvim šarlatanima koji su u 50 godina služili vojsku tri dana", rekao je Malinović. https://beta.rs/vesti/politika-vesti-srbija/109317-malinovic-saopstenje-krije-nameru-da-se-vojska-srbije-zloupotrebi-u-politicke-svrhe

Дан након повратка из посете латиноамеричком континенту, митрополит црногорско-приморски Амфилохије узео је учешће на научном скупу о манастиру Стањевићи, чије је освећење планирано следећег викенда. У паузи између литургије у цркви Свете Тројице у будванском Старом Граду и панела на научном скупу, митрополит Амфилохије се љубазно одазвао на моју молбу за интервју, истакавши да му је увек драго да говори за медиј који у свом називу има руски предзнак. У јавности се последњих недеља много говори о намери Цариградске патријаршије да се директно укључи у црквени раскол који деценијама тиња у Украјини. Колико по Вашој оцени ове активности доприносе даљем заоштравању односа између две најважније патријаршије, Московске, која окупља највише верника, и Цариградске, прве по значају у православном свету? –Нажалост све иде у том смјеру. Постављањем тзв. егзарха у Украјини, Цариградска патријаршија наставља са активностима које подсјећају на вријеме након убиства цара Николаја Другог Романова, на 20-е године прошлог вијека, када се на престолу цариградског патријарха налазио Мелентије Четврти Метаксакис. То је била једна по много чему дискутабилна личност, која је одиграла негативну улогу у историји православља. Патријарх Мелентије Четврти нашао се на челу Цариградске патријаршије у моменту њеног највећег историјског распећа, када су милиони православних, углавном Јелина (Грка) из Мале Азије прогањани са својих вјековних огњишта. Он је покушао да губитак вјерника надокнади враћањем неких ингеренција цариградској патријаршији, које је она имала у вријеме када је Цариград био престоница Источно Ромејског царства (Византије). Тада је Цариградска патријаршија одиграла и значајну улогу у формирању аутокефалне српске и бугарске цркве. С обзиром да је велики број његових дојучерашњих вјерника отишао у Европу и Америку, патријарх Мелентије Четврти покушао је да комплетну православну дијаспору, односно све православне који живе ван граница православних држава и тадашњих епископија канонских цркава, стави под ингеренцију Цариградске патријаршије. Он је ту идеју успио да дјелимично спроведе у дјело, у првом реду на примјеру Јелина. Остале православне цркве те тежње нису прихватиле, па данас српска, руска и остале цркве, сем оних јелиноговорних, имају своје епархије широм свијета. Међутим у то вријеме, Цариград је Финској православној цркви, конституисаној након формирања финске државе 1920. године признао аутономни статус. То не представља аутокефалију у пуном капацитету, али су двије финске епархије издвојене из састава Московске партијаршије, којој су до бољшевичке револуције припадале, и укључене у Цариградску. Нездрава политика цариградског патријарха Мелентија Четвртог у православном свијету настављена је и касније након његовог одласка са престола. Године 1923. одржана је Свеправославна конференција, на којој нијесу учествовале источне православне цркве укључујучи и руску. На конференцији је учествовала наша црква представљена каснијим патријархом Гаврилом Дожићем. Биле су тамо присутне и Бугарска и Румунска црква. На тој конференцији предложено је било да се усвоји нови грегоријански календар, што је одмах прихватила Цариградска патријаршија. Овај предлог начелно је подржао и наш представник, али на црквеном сабору одржаном у Београду предлог о усвајању новог календара је одбијен. Поједине цркве, иако су првобитно одбиле промјену, нови календар су прихватиле накнадно. Умјесто да овако важно питање буде ријешено на свеправославном нивоу, дошло је нажалост до молитвеног раскола кроз увођење новог календара. Одлука о егзарсима у Украјини је управо наставак по много чему погубне политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Више од 300 година, тачније о 1686. године простор данашње Украјине налазио се под ингеренцијом Московске патријаршије, што нико није доводио у питање. Наша браћа у Цариграду морали би да схвате да ону улогу коју су имали у вријеме Византије одавно више немају. Цариградска патријаршија је и данас тотронос, првопрестолна црква, међутим то значи да она има право части, али не и власти. Цариградска патријаршија има право да иницира, али не и да доноси и намеће одлуке за свеправославни свијет. Како је стајало у канону Четвртог Васељенског сабора, епископ Византиона – Другог Рима, зато што се налази у престоници царства, гдје је и сједиште царског сената сикрита, има иста права као и епископ Првог Рима – римски папа. Неки теолози у Цариграду данас постају заговорници новог папизма цариградског патријарха, што се покушава искористити и у односу Цариграда према Руској цркви. Ту нажалост има и уплитања политике, као што је било и у вријеме 20-их година и трагичних сукоба током Првог свјетског рата и оних који су непосредно услиједили и довели до пропасти руског царства. У данашњој Европи и Америци нажалост влада антируска идеологија, коју у неком мјери нажалост прихвата и Цариград. Наравно морамо бити свијесни да Цариградској патријаршији дана заиста није лако, међутим то овој инсититуцији никако не даје за право да намеће у суштини политичке концепције и под утицајем политике Запада разара јединство православне цркве. Да ли се Српска православна црква званично одредила према спору Московске и Цариградске патријаршије у Украјини? -Наша црква упутила је писмо цариградском патријарху. Садржај писма у цјелини још није доступан јавности. Писмо је преведено и на руски језик и достављено московском патријарху. У овом обраћању Српска православна црква веома документовано и аргументовано говори о проблему егзарха у Украјини. Цариградском патријарху је указано на наставак политике патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса и његовог наследника патријарха Григорија Седмог, који је чак био склон да малтене прихвати тзв. живоцрковнике у Русији, неку врсту совјетске цркве која се одрекла патријарха исповједника Тихона и званичне руске цркве. Ова одлука, донијета под притиском историјских збивања, био је чин који није служио на част Цариграду, како му не служи на част ни ово што се сада догађа у Украјини. Ја сам лично веома изненађен да патријарх Вартолемеј, теолошки образован човјек, који је докторирао на канонском праву, прихвата политику патријарха Мелентија Четвртог Метаксакиса. Као и у 20-им година, евро-америчке политичке силе и данас имају за циљ да разбију јединство православља. Послије бурних историјских збивања током последњих неколико вјекова само је православна црква остала јединствена на простору гдје живе православни народи. Ово што се догађа у Украјини није добро, ни за саму Цариградску патријаршију која губи на свом ауторитету у православном свијету, а у исто вријеме не доприноси се превазилажењу раскола, већ се тај раскол продубљује без икакве сумње. Егзарси који су данас постављени у Украјини, од којих један долази из Цариградске патријаршије, подсјећају на јерархију створену за вријеме нацистичке окупације 1941-1943. Под притиском Хитлера, митрополит Василије Пољски неканонски је рукоположио епископе из групе аутокефалиста, тзв. самосвјатих. Послије пада нацизма, они су напустили Украјину и отишли на Запад. Украјински расколници били су на неки начин везани и за наш раскол у вријеме владике Дионисија у Америци. То што се на сличним позицијама као у вријеме нацистичке окупације покушава ријешити сложен проблем раскола у Украјини, неће добра донијети ни Цариградској патријаршији, а ни осталим православним црквама. Пре 2 године одржан је Сабор на Криту, који је бојкотовало неколико православних цркава, укључујући и Московску патријаршију. У којој мери тада испољено неразумевање две водеће православне патријаршије утиче и на актуелни спор око Украјине? -Вјероватно је овај руски изостанак са Сабора на Криту у некој мјери оптеретио односе Московске и Цариградске патријаршије. Лично сам сматрао, а сматрам и данас да је Московска патријаршија погријешила што није присуствовала сабору, јер је учествовала у његовој припреми и потписала све пратеће документе у Женеви 27. јануара 2016. године. Штавише, Московска патријаршија се до последњег тренутка припремала да учествује у раду сабора. Руско присуство и мишљење на Криту било би веома значајно, поготово по питањима која су се тицала дијаспоре. Усљед одсуства Московске патријаршије избјегнуто је да се ова питања ваљано размотре. Цариградска патријаршија је себе покушала поново да позиционира као надлежну за сву православну дијаспору. Представници српске цркве су реаговали и издвојили супротно мишљење, али заједно са Московском патријаршијом и другим православним црквама које нису дошле на Крит, ти наши ставови имали би јачу снагу. Да ли је и у којој мери учешће представника СПЦ на Критском сабору пореметило њене односе са Московском патријаршијом? –Било је притисака на нашу цркву да и она одустане од одласка на Сабор на Криту. Ми смо међутим донијели одлуку да на овом сабору ипак учествујемо. Важно је истаћи да смо ми на Криту заступали управо оне ставове које би заступала Московска патријаршија да је тамо била присутна. Заиста, по мом схватању, Московска патријаршија није требала да пропусти Сабор на Криту, први од 1961, јер је управо она била најакативнија у његовој припреми. Један од главних разлога руског одсуства био је то што није постигнут консензус са Грузијском и још двије патријаршије, међутим никада на васељенском сабору нису присуствовале све православне цркве, већ су поједине цркве одлуке прихватале накнадно. Они којима није на срцу суштинско јединство православља искористили су руско одсуство са Сабора на Криту да покрену активности које су по мом суду безумне са становишта јединства православља. Крајем октобра прошле године доделили сте Орден Светог Петра Цетињског председнику Ингушетије Јунус Бек Јевкурову, једном од најзаслужнијих за успешно заузимање приштинског аеродрома од стране руске војске у јуну 1999. године. У време највећег страдања српског народа на Косову и Метохији у лето и јесен 1999. били сте тамо. У којој је мери руско војно присуство помогло српском народу на Косову? –Руско војно присуство на Косову и Метохији било је драгоцјено. Нажалост, убрзо је и отишла. Ваља истаћи да су команданти руске армије ту акцију наредили и практично спровели без знања предсједника Бориса Јељцина и тај подвиг треба да им служи на част. Штета је што руска војска и данас није на Косову и Метохији, међутим став Русије у СБ УН и другим међународним институцијама данас је такође веома драгоцјен не само што не признаје тамошњу лажну државу, већ и што подржава српски народ у одбрани својих права. Руска подршка је много важна и драгоцјена, међутим постоји оправдана бојазан да садашње власти Србије не направе нешто слично што је урадила већ црногорска власт и признају независност Косова. Ипак добро је што власт у Србији за разлику од Црне Горе одржава добре односе са Русијом. Многе велике и моћне земље као што су Кина и Индија имају истовјетан став према Косову и Метохији као Русија. Недавно сам се вратио из Јужне Америке, континента на којем је само једна земља, Перу, под снажним притиском САД признала независнот Косова. Двије трећине човјечанства и даље не признаје ту лажну државу. Сергеју Бубликову, саветнику у Амбасади Руске Федерације у Црној Гори уручи је орден Светог Петра Цетињског додељен председнику Републике Ингушетије Јунус Бек Јекурову од стране Светог Архиерејског Синода СПЦ. Ове године митрополија на чијем се челу налазите обележила је 100 година од страдања царске породице Романов. У манастиру Дајбабе подигнуто је и спомен обележје Светим Царским Мученицима. Колико је последњи руски цар био значајан за Црну Гору и српски народ уопште? -Улога руског царства у стварању Црне Горе била је огромна у сваком погледу. Ту није ријеч само о материјалној помоћи већ и политичком покровитељству. Да није било Русије не би било Црне Горе Петровића и Црне Горе уопште. Зато је безумна политика санкција Русији од стране црногорских власти у првом реду издајничка према Црној Гори. Од свих руских царева који су били посвећени ослобођењу Балкана од турске окупавије, посебну улогу одиграо је цар Николај Други, цар који је своје царство, свој и живот своје дјеце жртвовао за спас Србије. Не само да је ушао у рат да би заштитио Србију, већ је и 1916. године испоставио ултиматум савезницима да се српска војска и краљ Петар Карађорђевић морају спасити, а да уколико се то не деси, Русија ће потписати сепаратни мир са Њемачком и Аустроугарском. Тек након његовог ултиматума савезници су послали бродове који су српску војску пребацили на Крф. Шта за вас, преосвећени владико, представља Русија? Наш народ Русију назива мајком. Она је била и остала једна од најзначајнијих православних земаља. Након пада Источно Ромејског царства (Византије) Русија је спасила православни исток. Русија је послије убиства цара Николаја и њеогове породице прошла кроз страшно совјетско распеће, али је ипак успјела да сачува своју душу и своју православну цркву. Данас су управо сатанске силе кренуле на православну цркву, једину институцију коју нису успјели да разоре ни Хитлер, ни Мусолини, ни бољшевици, ни титоисти. Са једне стране распирују раскол у Украјини, а у Црној Гори спремају отимање црквене имовине. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Тешко је писати ових дана колумну а да то није нешто у вези са изборима. Но, сигуран сам да ће вам бити занимљиво да из прве руке објасним како раде нове методе утицаја на бираче, које се зову „велики подаци” (big data) и „микротаргетирање”, а које се интензивно базирају на праћењу људи путем технологије. Такође, ово ће вам бити од користи ако имате некакав свој производ или услугу, није ограничено само на политику. Ова метода постоји већ неко време, и иако звучи „свемирски”, може се једноставно примењивати већ данас и у Србији, уз помоћ најпростијих, свима доступних система за постављање реклама на Фејсбуку, Гуглу и Јутјубу. У Америци су ову методу примењивала оба табора током последњих избора. Посебно се истакла организација ,,Кембриџ аналитика” коју је ангажовао Трампов изборни штаб. А, ево, како то ради. Пре свега, треба знати да нашу активност на интернету прате највеће компаније као што су Гугл, Фејсбук и остали сакупљачи података. То значи да, чак и ако никада нисмо оставили ниједан коментар или „лајк” на интернету, они знају које смо сајтове отварали, где смо се задржавали и шта је то што нам је привукло пажњу. Они никада неће објавити „Пера Перић је отварао ове сајтове и на њима радио ово”, али те податке имају. Ова огромна количина података се убацује у њихове алгоритме који их обрађују и налазе законитости на великој скали, и цео тај принцип се зове „велики подаци” (big data). Резултат је такав да је нама у маркетингу данас омогућено нешто што се зове микротаргетирање. Шта то значи? Пре појаве дигиталних медија, могућности таргетирања, односно избора циљне групе за поруке, биле су такве да је могло да се „гађа” само „широко”. На пример, домаћице. И онда полазимо од претпоставке да све оне размишљају слично, што је тешка генерализација. Морали смо да правимо једну поруку која погађа све њих, а то је доста непрецизно. Данас, захваљујући ,,великим подацима” имамо могућност да направимо посебну поруку коју ће видети, рецимо, жене које су по занимању лекари и имају децу предшколског узраста. Уместо да правимо јединствену поруку која покушава да задовољи све, ми правимо низ посебних порука које пласирамо у сваку од ових мини група. То је микротаргетирање. Како се ово примењује у политичкој кампањи? Уместо да имамо један спот који приказујемо свима, ми исто овако изделимо људе на некакве мале светове унутар којих они реагују на специфичне друштвене теме које су само њима важне. Затим снимимо појединачне поруке за сваки од ових светова, и онда сваком од њих прикажемо да тај политичар говори баш о ономе што је њима важно. Ево неколико примера. Рецимо да је у питању политичар који се зове Стефан Стефановић који жели да искористи овај систем да се допадне што већем броју људи. Прво, можемо створити посебну циљну групу нпр. рођених у БиХ који данас живе у Србији. Тим људима данас на Фејсбуку искаче спот Стефана Стефановића у којем он прича о важности очувања Републике Српске и тековина Дејтонског споразума. Други људи не виде ову објаву. Можда би неко из „круга двојке” такве Стефановићеве изјаве протумачио као националистичке, али они то неће видети. Одаберемо другу циљну групу, управо те Београђане из „круга двојке” („либерални миље”), и њима пласирамо спот у којем се Стефан Стефановић залаже за некакве либералне идеје. Потом, нађемо све људе који се баве компјутерима и технологијама. За њих иде спот у којем објашањавамо како се залажемо за лакше покретање стартап компанија, увођење Пејпала и слично. Онда, одаберемо све људе који раде у просвети и њима пустимо спот у којем Стефан Стефановић прича да је наше школство у јако лошем стању, да тренутна власт није испунила очекивања и наравно – он има план за реформу и повећање плата просветара. Следеће, труднице у Србији. За њих иде прича о бенефитима за новорођену децу. Затим све то исто поновимо за пољопривреднике. ,,Држава је заборавила на вас, али ја ћу да помогнем”… Потом по једна посебна порука или видео-спот за лекаре, адвокате, особе са инвалидитетом и тако даље. На овај начин, уместо да покушавамо да придобијемо све људе једном поруком, ми придобијамо део по део кроз специфичне поруке које их погађају у срце. Специфичне поруке не виде људи из осталих светова, и то у маркетингу зовемо „тамне објаве”. Неко би можда назвао овакав приступ лицемерним и дволичним, али то је само на први поглед. У реалности, ово је начин да различитим људима фокусирамо оно што је њима најбитније. Дакле у питању је само ефикаснија комуникација. Ово што сам сада описао може да уради било који тим неког политичара данас у Србији, јер ове циљне групе се могу извући на Фејсбуку, Гуглу и Јутјубу, након чега се на истим сајтовима пласирају различите поруке. Занимљиво је да ове кампање није лако открити, јер су видљиве само унутар тих затворених светова. То значи да можда нека странка тренутно ради све ово, а да ми за то и не знамо. Укратко, то је принцип микротаргетирања и може се применити за било који тип производа, не само за политику. Ако имате свој бизнис, размислите како бисте ово применили на свој случај. Из личног искуства, могу вам рећи да је ово изузетно ефикасно. Факултет за медије и комуникације Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/375909/Veliki-podaci-i-politicke-kampanje