Претражи Живе Речи Утехе

- Сви су већ разумели да је та обредна побожност празна ствар ако је формалност. Али како та три озлоглашена канона пред Причешће и све остало испунити смислом да заиста пожелиш да дођеш у цркву и да се у њој радујеш? - Мислим да читање канона пре Причешћа уопште не одговара свима. На пример, не читам их увек. Осим тога, не постоји строги рецепт за све мирјане да читају три канона. Ово је монашко правило. А пошто ми немамо Ватикан, нема докумената који су опште обавезујући за све, нема те традиције... И људима је потребно да разјаснимо да није потребно преузимати осећање кривице јер нису испоштовали каноне, и све остале бескрајне међукарике које су добре и помажу у припреми за литургију. Тешко је читати акатист... – Рећи ће неко, напротив, за славу Божију се трудио. - Да, овде је опет питање у значењима која ми сами дсајемо. Ако сте радили на славу Божију најбоље што сте могли, Господ ће то прихватити. Верујем да понекад човек, силујући саму себе, то не чини узалуд и то није апсурдно. Али апсурд не треба подржавати. - Људи често говоре: „Зар не можемо да принесемо малу жртву Богу?“ Зашто свој однос са Богом описујемо као „жртву“? Када то чујете, то покреће одбрамбену реакцију. - То су потешкоће превођења. За савремене урбане православце, реч „жртва“ је обележена негативним значењима: не смемо се жртвовати, морамо да живимо за себе, о томе говори читава наша грађанска култура. Не треба да се спутавамо ни у чему, треба да дозволимо себи да сањамо, постављамо високе циљеве и тако даље. Али средњовековна култура, у којој је хришћанство сазрело, доживљавала је то као жртву, као племенити импулс. Има доста истине у овоме и за модерног православног буржуја понекад је корисно да се причести овом истином. Понекад морамо да жртвујемо и удобност, и време, и неке околности у којима нарушавамо себе. Неће све у нашем животу бити удобно, и не треба. У цркви, како год се тамо сместили, и даље ће понекад бити непријатно. Са свештеником, ма колико био изванредан исповедник, с времена на време ће бити непријатно. Тако живот функционише. – Рекли сте да данас настаје нови стил верског живота, назван „побожност слободе“. Објасните шта мислите под овим концептом? „Мислим да је побожност слободе само идеал. Ову категорију за себе лично сматрам синонимом за идеју стваралачке побожности оца Сергија Булгакова. Односно тај креативни рад, који хришћанин себи мора дозволити у потрази за сопственим искључивим стилом духовног живота. Много је лакше размишљати о духовном животу као о скупу правила која су универзално обавезујућа за све и која свима одговарају. Али није. Зато је отац Сергије рекао да треба себи дозволити стваралачки импулс, да се према свом духовном животу односите као према задатку уметника. Чини ми се да је ово плодна идеја коју савремени теолози и просто мислећи, читајући људи треба да схвате озбиљно и да себи дозволе ову стваралачку смелост у побожности. Знаш, када човек створи слику, напише причу - он је у креативној потрази, нико га због тога не грди. Али чим покушате да у свом духовном животу схватите како живи ваше тело, како треба да пости, који је ритам молитве, на пример, за вас прихватљив, то изазива страх, који, иначе, разумем, јер за почетника, Наравно, треба ићи провереним, утабаним стазама. Даље, када сте већ прошли овај период, треба да дозволите себи да трагате за собом, не плашећи се грешака и руководећи се Јеванђељем и богатим наслеђем које је остало из црквене историје. - Постоји мишљење да Црква не воли свештенике који размишљају. Шта је са вашим запажањима? Мислим да је то нека врста стереотипа. Заиста, ако изнесете своје мишљење и оно се не поклапа са мишљењем, на пример, епископа, онда ће пре или касније доћи до сукоба. Али ова ситуација ми је јасна изнутра, јер сам и сам тако незгодан за своје епископе. А да сам ја сам газда, био бих још строжи према себи. Јер морамо схватити да је дисциплина у Цркви неопходна ствар. Имати хијерархију је универзалан начин да се минимизира број сукоба, то важи свуда, не само у људској заједници. Питање није ово, већ да је потребно тражити исправан тон расправе. Не могу да кажем да се свештеници гасе. Друга ствар је што се и сами свештеници понекад плаше да жртвују своје благостање. Па чак и епископи – али не толико – могу да страдају због својих изјава. Ако останете у границама уљудности, канонског права, нико ти ништа неће. Чак и ако сте пребачени у неку парохију или замољени да пређете у другу епархију, то није критично. Али треба схватити да је неопходно обратити пажњу на слободу мисли свештеника управо зато што је реч свештеника способна да уништи онога ко је чује. Што сам старији, све више схватам колика је одговорност свештеник који говори. - Да ли увек говорите шта мислише? Не, наравно да не, то раде само лудаци! Хвала Богу што нико не чује ваше мисли, јер сте и сами шокирани оним што сте управо помислили или пожелели. Да убијете некога, на пример, зато што вас је наводно увредио... Деликатност, љубазност, такт, треба да буду својствени сваком хришћанину и уопште сваком образованом човеку. Они не дозвољавају да кажемо све што мислимо. Можемо повредити особу. А свештеник има одређену моћ говора, ма колико се томе смејали... Према томе, мислим да деликатност треба да буде у свему. Морате научити да кажете истину исправно. — Понекад постоји осећај да духовник није потпуно искрен са вама и да говори на начин који се чини „тачним“, али не онако како заиста мисли. Шта је скупље - чин свештеника или унутрашња истина? — Мислим да је ово у суштини демагошко питање. Особа можда неће бити искрена са вама, прво, зато што нисте истражитељ а ни његов психијатар. Друго, свака зрела особа увек држи дистанцу. Искреност је велики дар. Ако видите особу која је изузетно искрена према вама, ово је комплимент за вас лично. Мислите да свештеници нису само људи? И они се плаше парохијана. На пример, ја то лично доживљавам, јер знам да ми неки православни хришћани не желе добро, желе да ме искористе, и ја им то не замерам. Али увек постављам неку врсту границе. Понекад се дешава да је човек само лицемер. А да ли мислите да међу свештеницима нема лицемера? Има их доста. То је управо таква болест која погађа активно религиозне људе. Има ли улизица међу свештеницима? Много. Оних који не говоре шта мисле? Доста. Али тако функционише наш свет, јер свештеници нису надљуди отпуштени са Марса, то су само људи код којих се дешавају и кукавичлук, и жеђ за утехом, и праведна сујета, жеља да се угоди шефу . - Један свештеник је једном рекао: „Није тајна, да има доста парохија које не обављају никакав друштвени рад. Шта треба да ради свештеник који заиста жели да приближи људе Богу путем друштвених мрежа или неких догађаја, а за то му претпостављени не дају дозволу?“ „Морате да радите са људима. Власти имају своје задатке, циљеве. Најчешће су и наше владике таоци овог система. Немају прилику да буду очеви, углавном су чиновници и руководиоци. Увек морамо да радимо са људима, јер то што се у парохији не спроводи нека врста друштвеног рада је 90% кривица самих парохијана. Ово су моја запажања. Њима одговара да свештеник остане на свом предвидивом путу - згодан свештеник, згодан храм, и то је све, и не дирај ме више. Некада сам чак и очајавао: „Толико причаш и причаш, покушаваш, гураш, ништа не иде.“ Морамо да дамо људима времена да се нађу како би и они могли да чују себе. Нема потребе да очајавате, морате се припремити за веома дуг процес. Свештеник је личност која се формира деценијама, немогуће га је одгојати у богословији. Добије диплому и - сада је отац. Не, он ће постати свештеник за тридесет година, када буде служио на једном или више места, и сам доживео губитке, сам доживео издаје, прогоне – и од стране епископа и од стране парохијана, и некакве пропусте, тешкоће са својом браћом. Дакле, свештеници само треба да дозволе себи ово дугорочно искуство и да не журе нигде. - Још увек ме прогања ово питање. Замислите: ја сам млад свештеник, желим да водим мисионарски блог или неку врсту филмског клуба за своје парохијане, да разговарам са њима о филмовима и, у вези са тим, о верским питањима. Али владика ми не даје. И шта, морам да чекам тридесет година? — Не, владике не живе дуго, према мојим запажањима. Ово се мења много брже. Епископи нису вечни. Не треба журити. Као прво, збуњује ме што се у последње време појачала агресија на свештенике блогере. Ја то никако не могу да разумем, јер свештеници, који пишу чланке, отварају блогове, заправо то раде мимо целог нашег црквеног система. Изгледају као ексцентрици, руше свој углед, најчешће заврше у оловци владике. Ове људе, напротив, треба некако охрабрити. Али, с друге стране, разумем страхове епископа и декана, јер врло често ово блогерско искуство – посебно младима – толико диже главу да човек почиње да верује у себе, као у звезду, дозвољава себи много. Наравно, много је лакше не подржавати га пастирски и деликатно га прекорети, него га једноставно забранити. То се дешава због наше лењости. Забранили и смирили - нема проблема. Овде обема странама треба много стрпљења и пажње . архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru

Неко сваке недеље посећује цркву и савесно чита све молитве, а некоме је довољно да једном месечно прочита „Оче наш“ и присуствује литургији. „Ми смо људи различитих верских дарова и не можемо да живимо по истим правилима“, „У реду је ако не идете у цркву сваке недеље“ — Један читалац нам је написао следећи коментар: „Неће вас православни свештеници либералне светлости учити правом духовном животу...“ Оче Саво, какав је прави духовни живот? А где је критеријум шта је исправно, а шта није? - Очигледно, аутори овог навода покушавају да опишу „буржоаско православље”. И сам сам, на неки начин, њен представник. Ово није проклетство, само одређени стил духовног живота, који има своје границе, плусеве и минусе, укључујући и искушења. Понекад бркамо своје благостање са планом који нам је Господ припремио. Да, Господ је створио човека за радост. Али ако останемо на тако површном нивоу перцепције ове радости као удобности, благостања, онда су наши критичари потпуно у праву. Зато морамо научити да чујемо своје неистомишљенике и разумемо њихову узнемиреност. - Како онда одредити границе између ноншалантности у духовном животу и смисленог приступа и ревности? - Разлика се може пронаћи само искуством, када се годинама спотичете, грешите, али притом останете искрени према себи. Иначе, неразумна ревност може прерасти у догматизам, који нема ништа заједничко са Јеванђељем, а ни са црквеним животом. - Али свако има своју идеју о томе шта је нормално. Како се ово уклапа у црквено устројство? — Да, традиционални људи, такозвани конзервативци, забринути су да се реформе, једном започете, никада неће завршити. Црквено тело је веома суптилан и осетљив организам. Овде треба знати меру и пре него што нешто урадите, размислите како ће то утицати на људе. Можете бити напредни и читати теолошки текст на различитим језицима, одговараће вам. Али шта је са свима осталима? Они нису лењивци, једноставно не могу да читају књиге, на пример, оца Александра Шмемана. Тешке су им, уз сво поштовање према овом аутору. И шта? Хоћемо ли сада бити увредљиво присуство оваквих “незналица” у једној цркви? Не, сви смо ми једна породица. И морате покушати да чујете истину друге особе, и слушајући је, да останемо верни здравом разуму. Пронађите „прикладног“ свештеника и „згодну“ цркву - Али особа која жели да води смислен религиозни живот одједном се суочава са чињеницом да није сваки свештеник спреман да то прихвати. И треба тражити „згодан“ храм и „погодног“ свештеника, где се они слажу са вама. А ако постоји само један храм у граду или селу? Шта ако одеш у храм Богу, а ипак дођеш код свештеника? – Ово је типична изрека присталица „буржоаског православља“ – „тражите згодног свештеника“. Можда имате исповедника на другом крају света, а зваћете га на скајп једном годишње. И ви ћете посетити овај храм, овде ћете се молити, причестити и чак исповедати. Неће бити никакве разлике ако заиста имате духовни живот. - Али видите, главни сукоб пре или касније почива на Причешћу. Једна наша читатељка не може све формално да исповеди, и због тога јој свештеник не дозвољава да оде до Путира. Она пише: „Због тога се дуго нисам причестила. ” Ево, шта да радите? „Па да, то је трагедија... Ако она нема прилику да оде у други храм, то је, наравно, веома тешко. Саосећам, али не знам ни како да помогнем. У граду у коме живим има много храмова. А у нашу манастирску цркву долазе људи из целог града, иако је преко пута потпуно нова црква са дивним свештеницима. Али они долазе код нас. Можда, и зато што не захтевамо лектуру канона. У ствари, никада о томе не питамо. Ово је лична ствар за свакога. А осим тога, ми немамо обавезну исповест пре причешћа. Односно, исповедате се када осетите да постоји потреба за тим. Али таквих храмова је мало. И треба бити свестан да свештеници понекад нису спремни за нове реалности. Морамо тражити неки излаз, мислим да увек постоји. До тачке да идете у други град - можда једном месечно, али то ће бити ваша заједница. - С једне стране, човек жели да га неко води, с друге стране, заиста не воли када га неко контролише, посебно у духовном животу. Али свеједно, у мојој глави постоји стереотип: „А како то да ја не слушам свештеника? Морам да трпим…” – Ово је такође забуна у појмовима „свештеник“ и „исповедник“. Чињеница да не правимо разлику између ове две стварности доводи до разних неспоразума. У том смислу, предање Грчке цркве ми се чини разумљивијим. Не може сваки свештеник да прихвати исповест. И постоји пракса по којој се раздвајају исповест и Причешће. Исповедаш се кад ти треба, то је посебан догађај у твом духовном животу, а људи понекад иду једном годишње или на сваких шест месеци . — Знате ли случајеве када је свештеник злоупотребио своју слободу? Која су искушења и последице? — Да, међу свим људима злоупотреба слободе је класична. Али говорећи о свештеницима, боље је рећи да се ради о злоупотреби одговорности. Јер врло често свештеници мешају своје са туђим. И епископи. И патријарси. Ми смо само људи. Ево имао сам такав случај пред очима. Одличан ученик, одлична особа. Почела је да иде у цркву, отишла на исповест код једног свештеника. И он је толико почео да је продуховљује да је она водила живот готово монахиње: читала је правила, није спавала, јела некакве капљице росе. Била је веома одговорна девојка...И њено здравље је заувек уништено. Избачена је са универзитета и све се завршило у психијатријској болници, из које девојка не може да изађе неколико година. Где је овај отац? Није добио никакву казну. И веома је лоше што у нашој Цркви овај механизам није отклоњен. Кад кренете, без консултације са родитељима – да позивате тинејџера у монашки живот и испирате му мозак да дете буквално побегне од куће... Па, чему ово? Истовремено, сам свештеник је многодетан отац. Ово је велики проблем. Али, хвала Богу, у нашој Цркви много причамо о томе. - А како се у овом случају одупрети свештенику? „Ја нисам црквени јерарх. Тамо где је потребан системски канонски одговор, не могу да дам никакве препоруке. Могу да говорим само за себе. Имао сам таква искушења, хобије, када ми се чинило да ћу сад овако духовно водити човека... Али хвала Богу, имам довољно смисла за хумор да не останем озбиљан дуго и да се не занесем таквие стварима. Али немају сви смисао за хумор. Има свештеника који су веома озбиљни, који су, ето, веома зависни. Стога бих лично, препоручио свештеницима да се чешће смеју себи и да се не вређају ако им се смеју. архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru