Претражи Живе Речи Утехе

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија, изговорена на Аранђеловдан 2009. љета Господњег, на литургијском сабрању у београдском Саборном храму Светог архангела Михаила. … Господ је сакрио од мудрих и разумних, а открио безазленима, открио дјеци. То су ријечи, драга браћо и сестре, из Светог јеванђеља у којима ми сазнајемо да су многе тајне које су сакривене онима који су мудри, који су разумни, или који мисле да су мудри. Оно што је њима сакрио, открио је онима који су невинога, чистога и безазленога срца. Многе су тајне сакривене од људског ума, људског разума, а једна од тих тајни која је сакривена од разумних људи јесте управо тајна наше небеске браће, Светих Архангела и Ангела, Херувима, Серафима, Господстава, Власти и осталих небеских чинова. Наше небеске браће створене руком Божијом, што је већ објашњено на првим страницама Откривења, када се говори како је Бог створио Небо и земљу. Под Небом богомудри људи су управо подразумијевали небеску, ангелску војску, небеску нашу браћу, који потврђују да човјек није сам у васиони као разумно биће. Бог је испунио своју творевину безбројним чудесима и уградио у своју творевину небеске тајне. Једна од најсветијих тајни управо јесте постојање наше небеске браће. И, с друге стране, наш живот се прожима са животом свеукупне творевине Божије, и кроз то постоји прожимање између земаљске и небеске браће, између ангелске војске и људи који су на земљи. Свеукупно предање свето, живо предање то посвједочује. Безбројни су свједоци те велике и свете истине да је наш живот сједињен са животом Архангела Михаила, да небеске силе уграђују себе силом Божијом и Божијим благословом, у творевину, нарочито у људску историју и у људски живот. /…/ Девет је ангелских и архангелских чинова који се помињу, у предању, Божијем Откривењу, који учествују у историји свијета својим дејством и својим присуством. Посебно мјесто међу њима заузима Св. архангел Михаило, па Св. архангел Гаврило. Михаило, који је вјерност Божија и доброта Божија, што значи његово име. Гаврило, који је сила и крепост Божија. Гаврило, који се толико пута, и у Старом и у Новом завјету јављао као благовјесник тајни Божијих. То је онај Гаврило који се јавио и Пресвјетој Дјеви и објавио јој радосну вијест, а преко Ње и свима нама о рођењу Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, другог лица Пресвете Тројице. Међу њима се помиње и Рафаило. Рафаило који значи: исцјељење Божије. И друга дивна имена, као што је име Ангела и Архангела Урила, који значи: огањ Божији. Други значи: узвишење Божије, прослављање имена Божијег. И тако редом, сваки од њих је свједок, носилац Божијих тајни. А сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављају Оца и Сина и Духа Светога. Јер, и то је посвједочено, да када је Сатанаил, Луцифер отпао, када се одрекао Бога, а Господ нам то свједочи како га је видио, Сатанаил је као муња пао са неба. Његовим доласком је он поражен, понижен, када је он посумњао у Бога у својој гордости, онда је Архангел Михаило рекао: „Стојмо добро, стојмо са страхом!“ – и тиме је призвао све остале небеске силе архангелске да стану са Божијим страхом и да запјевају ову пјесму коју ми пјевамо непрекидно на Светој литургији: „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја“ – „Свет, свет, свет је Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе Његове!“ Ангелска пјесма, која постаје и наша пјесма. Пјесма коју поју небеске силе око престола Божијег, неизрецивог и неисказивог, а онда и ми овдје на земљи, њихова браћа, на њихов начин, њих изображавајући, и ми такође појему ту пјесму, тако да одјекује иста пјесма и славословље Богу и на небу и на земљи. Управо ћемо сада, на Светој литургији, изговарати оне ријечи које то потврђују: „Иже Херувими тајно образујушче и животворјашчеј Тројицје, трисвјатују пјесан припјевајушче“ – ми који Херувиме тајно изображавамо и животворну Тројицу прослављамо, сада одбацимо сваку земаљску бригу да би примили, на архангелски и ангелски начин, Господа Христа и да би ми, на ангелски начин, прославили Господа на небу овом дивном пјесмом и свједочанством да је Бог Отац и Син и Дух Свети. Зато и пјевамо три пута: „Свет, свет, свет…“ Пјевају ангели и пјевамо и ми заједно са ангелима, њих изображавајући и на тај начин исказујући и своју вјерност живоме Господу, своје јединство и заједништво са нашом небеском браћом. По вјерним предањима, сваки народ има свог Архангела који управља његовим животом. А исто тако, и сваки човјек на земљи, особито онај који је крштен, има ангела чувара који га прати и који га подстиче и управља путем који води у живот вјечни. И ако су небеске силе испунила славословља имена Божијег, онда и ми који смо овдје, њихова браћа на земљи, призвани смо да непрекидно Бога славословимо. Ако је њих Господ испунио огњем Својим, небеским, вјечним, непролазним, и свјетлошћу, онда смо призвани да будемо носиоци истога огња небескога и те силе божанске. Није ли Господ рекао, када је са малом дјецом био, „то је са Бога и са неба“? О, када би се хтјело да се тај огањ распламса! Огањ Васкрсења Христовог, Свјетлост Његовог Преображења, Свјетлост лица Његовог, која обасјава сваког човјека који долази на овај свијет. Тај огањ, на коме се грију наша небеска браћа, којим се ми просвјећујемо и освећујемо, којим су се просвјећивали и освећивали сви свети пророци и апостоли, свети Божији угодници и носиоци силе Божије. Том свјетлошћу и огњем небеским се хранио и њиме се освећивао и анђео наше Цркве светосавске, блаженог спомена наш Патријарх Павле. Сав свој живот је усмјерио у том правцу, од дјетињства свог непрекидно чезнући да буде смјерни носилац тога огња Божијега. Па, и сами сте свједоци, не само док је био са нама тјелесно и док је свједочио Господа и проповједао Јеванђеље Његово, него и на његовом самртном одру, како је дивно његов лик сијао, испуњен небеским миром, небеском добротом. /…/ Каже се за једног древног пустињака да се непрекидно молио Богу да га не прослави међу људима. А Господ му подари тај огањ, ту свјетлост, тако да је лице његово засијало и било узвишеније од свјетлости сунца. Исто тако, и наш анђео наше Цркве светосавске /…/ није тражио земаљску славу, славу од људи, него се уклањао, живјећи тихо и скромно и безазлено. И, ево, Господ није услишио његове молитве да га не прослави, него га је прославио и народ Божији који се сабрао, њих стотине хиљада да га испрати и био свједок како је Господ прославио тог Свог угодника, тог ангела Цркве наше, који је изображавао својим животом ангелске силе и хранио се Хљебом живота. Нека би Господ и његовим молитвама, и молитвама свих Светих, молитвама Светих Архангела и Ангела и свих небеских сила, и нама подарио тога огња ангелскога, небескога, и нека би нас учинио вјесницима Своје славе у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин. Извор: Саборни храм у Београду

Сетимо се светог праведника Алексија Мечева – чувеног московског старца, доброг пастира који је окупио заједницу, чије наслеђе надахњује вернике до данас. За савет су му долазили разни људи – глумци, филозофи, обични радници, студенти итд.: о. Алексија су посетили свештеник Павле Флоренски, философ Николај Берђајев , вајар Ана Голубкина, уметници Михаил Нестеров, Лев Бруни и др. Објављујемо одломке из његових упутстава духовној деци, који су и данас актуелни. *** Будите строжи, строжи у духовном посту: то јест научите се савладати, понизити се, бити кротак. Нема потребе да осуђујете друге; у туђој кући, ако вам се у посном дану послужи нешто скромно, не треба занемарити нити одбити. А код куће можете попунити ову празнину јачањем било физичког поста, а што је најважније, духовног поста: то јест, не раздраживати се, не осуђивати итд. Док постите физички, постите и духовно, не будите дрски ни према коме, а посебно према старијима и овај пост ће бити већи од телесног. *** Када се пробудите, устаните одмах, немојте се покривати ћебетом. Мање филозофије, више акције, па се у животу прво развија на штету другог. Оно што предузмете мора се завршити. Не би требало да преузимате немогуће подвиге, али ако одлучите да урадите нешто, морате то учинити по сваку цену. Иначе, једном не урадите, па опет, па опет, па ћете помислити - зашто сам то урадио, јер је потпуно беспотребно. Ако желите да живите духовним животом, водите рачуна о себи. Сваке вечери размотрите шта сте учинили добро, а шта лоше, захвалите Богу за добро, а покајте се за зло. *** Никада не третирајте Јеванђеље као гатарску књигу; ако искрсну нека битна питања, консултујте се са упућенијим. Пре читања Јеванђеља прекрстите се и реците: „Господе, дај ми разум, дај да разумем шта је овде“. И после овога се дешава да случајно нађеш неку врсту увида и почнеш да схваташ значење овога или онога; а онда треба узети и записати ове мисли. *** Треба се молити као дете, са чврстом вером. Пошто је молитва Господња скраћено јеванђеље, потребно је да јој приступите са одговарајућом припремом. *** Можете се причестити сваке недеље, само се уздржите од главног греха. Ако се појаве маловерне мисли, нарочито пре причешћа, одмах реците: „Верујем, Господе, помози мом неверју“. У храму се клони оних који воле да причају. *** При јављању лоших мисли, ако је само једна, почните да се молите, а ако их је више, узмите у руке неку озбиљну књигу или започните неки посао. У свему се тако мора понашати: ако нешто треба да урадиш, сети се сада како би Исус Христос поступио овде, нека ти ово буде водич у свему. Тако ће се постепено све лоше и грешно повући од тебе. Сваког дана, као мајка, покај се Богородици за своје грехе. *** Са родитељима, ако имају било каквих недостатака, треба поступати блаже. Човек који истински воли потпуно заборавља себе, заборавља да постоји, размишља само о томе како да спасе неког другог. Морамо се трудити не само делима, већ и речима да не заведемо другог. Више живите својим умом, својим мислима; ваше срце је слабо развијено, морате га развијати: замислите себе на месту других. Не благосиљам ширење лоших гласина о другима; наша је дужност да говоримо оно што је поучно и корисно. Када видите нешто лоше око себе, погледајте себе одмах да видите да ли сте ви разлог за то. Трудите се да образујете своју млађу браћу и сестре; утичите на њих својим примером, и запамтите да ако имате било какве недостатке, они их лако могу усвојити. Господу ћете одговарати у овој ствари. Пожелите свима срећу и бићете срећни и сами. *** Гледајте ведро у даљину; нема потребе за малодушношћу. *** Васкрсли Господ захтева наше васкрсење. https://psmb.ru

Нема сумње да је живот правим црквеним животом идеал сваког верника. Вероватно бих током година различито одговарао на ово питање. Данас могу рећи ово: немогуће је живети правим црквеним животом у изолацији, мимо заједнице. Истински црквени живот је заједнички, духом сједињен. Тамо где нема тог заједничког принципа, мало је црквености у правом смислу те речи. Можете ићи на службе, учествовати у Светим Тајнама, односно покушавати да остварите своје индивидуално хришћанство, али тешко да ћете сами испунити заповести. Немогуће је понизити се када нема никога ко те понижава; немогуће је утешити кад нико не плаче итд. Ово су једноставни, груби примери, али то је суштина . Хришћанство се остварује кроз двоструку жртву – Богу и ближњем. Црквена заједница помаже да се унапреди и прво и друго. Ако је заједница јака, онда је парохија заиста као брод који плови по мору живота. Ако је заједница подељена на много познаника који се моле (као што је случај скоро свуда), онда преко мора прелазимо кајаком. Можда ћете, наравно, имати среће и препливати. Али можда и не. Под-црквеност је стање када човек само узима од цркве: Тајне, благодат, молитве итд., а сам не даје ништа, никада не пита како да помогне. Бити недовољно уцрковљен је такође стање када површно идете на службе без покушаја да нешто разумете, да се приближите Богу, одлазак у цркву по традицији или инерцији. Подхришћанство је нека врста инерције, неспремности да се ради на себи. Човек иде у цркву, али више не размишља о свом исправљању, а његов мозак већ размишља како да исправи своју децу, унуке, мужа итд. Подхришћанство је Стари завет. Када читате: „не кради“, „не чини прељубу“, „поштуј оца и мајку“ и тако даље, али ниси довршио читање „блаженстава“. И тако је постао хришћански фарисеј који је изнад свега поштовао свој мир и утеху и на сваку оптужбу одговарао: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи – разбојници, неправедници, прељубници – или као овај цариник. Постим два пута недељно и дајем десетак од свега што стекнемм два пута недељно“ итд. Подхришћанство је самозадовољна мисао о себи да сам „постигао“ и да имам „гаранцију спасења“. Христос је дошао да баци огањ (уп. Лк. 12,49) Божанске љубави. И хоће да нас овај огањ прождре и да се од љубави према Њему узнесемо ка све већим подвизима. Овај огањ не дозвољава души да се одмори на постигнутом (пошто, у суштини, ништа не постижемо), већ нас све време гура напред, како каже апостол Павле: „Браћо, не сматрам се да сам постигао ; Али само, заборављајући оно што је иза и посежући напред ка ономе што је пред нама, ја тежим ка циљу за наградом узлазног позива Божијег у Христу Исусу“ (Фил. 3:13-14). Дакле, укратко речено, подхришћанство значи сматрати себе као „постигао“ и имати „православне гаранције спасења“, а не разапињати се сваки дан у "мукама рођења." Свештеник Сергије Бегијан https://pravoslavie.ru

У недељу 23. по Педесетници када Црква богослужбено савршава молитвени спомен на свете славне и добропобедне мученике Гурија, Самона и Авива, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском храму Светог Архангела Гаврила, уз саслужење презвитерâ и ђаконâ Архиепископије београдско-карловачке. У славу Тројединог Господа једним устима и једним срцем појао је храмовни хор, а благољепију евхаристијског сабрања допринело је и учешће мноштва деце која су у стихарима прислуживала Његовој Светости и свештенству. После прочитаних светописамских чтенија Предтојатељ Српске Цркве је поучио сабрани народ и на почетку своје омилије указао на правилно разумевање Божићног поста, рекавши: Ево нас на почетку Божићног поста, поста који је Црква устројила пред радосни, велики и спасоносни празник доласка Сина Божјег међу нас. Син Божји је дошао, узео све оно што је људско, осим греха, заједно са људском природом прошао кроз све што је људско, а онда на крају узнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Тиме је отворио могућност да свако од нас, сваки човек који чезне за истином, правдом и вечношћу, има могућност да заједно са Њим седи и учествује у свему ономе што је божанско, поучио је Патријарх Порфирије и додао: Да бисмо изградили заједницу са Богом и били са њим, није довољно да имамо уверење да Бог постоји, него нас Црква позива нарочито у дане поста, да живот Христов учинимо својим животом, да оно што су заповести Христове постану правила нашег живота, заповести које јесу пут слободе, а не пут поробљавања, јер Бог изнад свега и пре свега јесте Бог љубави, а то значи Бог слободе, и ми људи по дару слободе јесмо икона Његова, рекао је Патријарх српски. Тумачећи прочитану јеванђелску перикопу о исцељењу човека који је био поседнут духом нечистим, Патријарх Порфирије је подсетио да се Бог не намеће и не чини ништа присилно, већ поштује слободу свакога човека. У данашњем Јеванђељу имамо једну драматичну слику, где Господ долази у земљу Гадаринску, где наилази на једног демонизованог, који је био опседнут бројним нечистим силама, и Господ те нечисте силе изгони из обузетог. Не би се очекивало да када је Господ учинио чудо, када је исцелио једног дугогодишњег болесника, да ће остали људи када виде то чудо једва дочекати да Господ уђе у њихове домове, али имамо изненађујући и неочекивани одговор: иди од нас. Подсетио је Патријарх на болну реалност коју нам предочава јеванђелски текст, и у наставку своје беседе наведену реалност је ставио у контекст нашег времена и живота: Онај који има потребу за спољашњим доказима и чудима, да их својим очима гледа како би прихватио живога Бога, тај само показује да је слабашан и да му је нејака вера, показује да има проблем са Богом, јер Бог је дат у Јеванђељу, Бог је дат у љубави, и нема тог срца људског које не може да осети у себи присуство Божије и благодат Његову и да га препозна само уколико више чезне за љубављу Божијом, него за афирмисањем себе без Бога. На крају свог надасве поучног слова Патријарх Порфирије је упутио архипастирску поруку која је одјекнула у срцима верних: Како видимо једни друге, како видимо творевину Божију, зависиће од начина на који слушамо реч Христову. Сваке недеље упућујемо реч спасења и свакога дана је Јеванђеље Христово и као Црква и као књига доступна свима и свакоме. Не бави се Црква примарно ни социјалним ни економским, ни било каквим другим предметима, темама и проблемима, она се бави смислом постојања у сваком контексту и ситуацији. Црква шаље поруку Јеванђеља, поруку спасења, и зато у Цркву долазимо да бисмо дотакли тајну Христа распетог и васкрслог и тајну човека, као створеног за вечност. Када на правилан начин разумемо умом и срцем ту јеванђелску поруку и тајну, онда ћемо имати исправне ставове, на прави начин ћемо разумети и све друге теме, закључио је Патријарх српски Порфирије. Извор: Телевизија Храм

На празник овог Божијег угодника, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Господин Фотије у манастиру Драгаљевац. Саборни храм у манастирском комплексу посвећен је Светом архангелу Гаврилу, док у склопу манастирског конака постоји капела Светог Нектарија Егинског, те на позив игуманије, мати Теодоре, епископ Фотије благоизволи да овдје данас узноси молитве за све нас. Сестринство манастира није крило духовну радост и срећу што им долази њихов духовни отац. Епископа Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Лазо Стјепановић, који је пуних 35 година у Драгаљевцу и служашчи је свештеник у манастиру као и душеводитељ драгаљевачке парохије у којој се налази и манастир. У украшеном и топлотом срца угријаном храму, епископу Фотију саслуживали су: високопречасни архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; протојереј - ставрофор Миодраг Тошић, парох колубарско грбавички; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко - јањски и парох 2.парохије јањске; јереј Велислав Мишура, парох 1.парохије батковићке, те ђакони Младен Јовић и Немања Спасојевић. Након Свете Литургије, епископ Фотије је преломио славски колач са овогодишњим кумом славе господином Цвијетином Ђокићем, а затим са свештенством и народом отишао у новоизграђену манастирску гостопримницу да би извршио чин освећења исте. По повратку у храм епископ је подијелио архијерејске грамате и захвалнице онима који су се највише истакли у изградњи ове гостопримнице и захвалио се свима који су на било који начин допринијели да манастир Драгаљевац изгледа сређено и уређено и да сестринство манастира може да несметано живи и ради. Владика Фотије је благословио да на крају овог дана најбоље ријечи које би требали да чујемо и прочитамо јесу управо оне које би нам говориле о животу и дјелу Светог Нектарија Егинског. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Поводом славе храма у Коњевратима 8. 11. 2021. посвећеног Светом великомученику Димитрију, верни народ из овога места и околине окупио се на Светој Архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим. Владика је свима њима пожелео срећан празник и нагласио да је изузетно радостан што је на овај дан могао да буде део овог светог сабрања. „Драга браћо и сестре драго ми је да сам успео да данас будем овде са вама и да се заједно помолимо Господу и заиштемо молитве Светога Димитрија, да он буде заштитник, како овога места, тако и свих нас и онај који, стојећи пред престолом Свевишњег, моли за наше спасење, здравље, радост и све оно чиме нас је Господ благословио у овоме животу. Чули смо у данашњем Јеванђељу да се каже да ми, хришћани, нисмо од овога света и да ћемо бити прогоњени скоро сваког дана нашег живота и да ће наши прогонитељи мислити да Богу службу чине. Такву жртву је поднео и Свети великомученик Димитрије који је био узвишнога рода, из богате породице. кога је чекала титула војводе солунског. У то време владала је безбожна власт која није признавала хришћанство, већ је прогонила хришћане желећи да нашу веру у потпуности затре. Родитељи Светог Димитрија су били побожни и свог су сина од малих ногу научили да буде хришћанин. Они су се, као и он кад их је наследио, трудили увек да заштите хришћане, нису их прогонили иако су имали такве налоге, већ су помагали да се Црква Христова развија у тим немогућим условима. Свети Димитрије није хтео да поклекне пред царским наредбама да прогони хришћане, а када је цар то чуо затворио је и њега, мучили су га на разне начине и када се упокојио Бог се прославио кроз њега. Пред његовим чудотворним моштима и дан данас се у Солуну узносе молитве за здравље, радост и спасење свих који са вером у Господа ту долазе надајући се свеопштем васкрсењу“, рекао је Епископ Никодим и додао да и ми, по угледу на Светог Димитрија, треба да чинимо све да одржимо нашу свету веру и обичаје, те да се увек изнова окупљамо око наших храмова у братској љубави и узајамној бризи. Извор: Епархија далматинска

У среду, 27. октобра, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Преосвећеном Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено присуство многобројног верног народа. У својој беседи након Јеванђеља Епископ Сава је, између осталог, рекао: "Света Параскава је својим животом показала да увек треба бити спреман. И када је човек спреман, када дочека спреман Христа, онда га Господ прослави у Царству Небеском. А неке од људи који су били спремни, Црква препозна као светитеље. Светитељи су нам пример како треба живети, како се треба припремати и ишчекивати Царство Небеско, и како се треба радовати Христу. Светитељи су, дакле, међу њима и света Параскева, испунили Јеванђеље. Они су слушали ову ријеч Божију коју и ми данас слушамо, али су и по њој живјели." Након Евхаристијског сабрања, Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач поводом славе капеле посвећене Светој Петки на Калемегдану обративши се верном народу речима: ,,Сви се сабирамо са истим циљем, да изађемо пред лице Божије, да се помолимо Господу, да изнесемо сав свој живот пред Њега, и да затражимо од Њега помоћ и благослов. Али и да прославимо име светитељке – Преподобне Праскеве, која је својим животом и делом испунила Јеванђеље Христово, испунила Реч Божију. Она која је као оних пет мудрих девојака, о којима смо слушали данас у Јеванђељу, непрестано бдила како би спремно дочекала Господа свога и ушла у Царство Небеско." Извор: Телевизија Храм

Свети Доситеј је био човјек љубави, који је изграђивао мостове и који је свој вјерни народ васпитавао да читавим својим бићем слави Бога и да читавим својим бићем воли све људе, рекао је Митрополит Порфирије. Спомен Светог Исповједника Доситеја Загребачког прослављен је, у сриједу 13. јануара, Божанственим Литургијама у загребачком Саборном храму Преображења Господњег и у гимназијској капели Светог Саве, гдје је свету архијерејску Литургију служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Саслуживало му је братство манастира Свете Петке, чији је ктитор и оснивач управо Свети Исповједник Доситеј. У литургијској бесједи Митрополит Порфирије је честитао празник и пожелио да молитве Светог Доситеја штите све људе који живе на овим просторима. Пожелио је и да, попут Светог Доситеја, имамо чисто срце и познање Бога, али истовремено и његову спремност да, ако затреба, и својим животом посведочимо веру у Христа, јер како Господ каже у Јеванђељу: ’Ко се постиди мене пред људима тога ћу се и ја постидети пред Оцем Небеским’. Свети Доситеј не само да се није постидео, него је на све четири стране света сведочио Христа и то онаквог каквог је примио у Цркви, онаквог каквог су проповедали Апостоли и сведочили свети Оци. Сведочио је Христа, који је дошао у свет, распет, умро на крсту и васкрсао, да би нама људима открио смисао нашега постојања, да би указао да постојећи у историји пролазимо кроз разна искушења и разне испите“. Владика је рекао и да „како одмиче глобална историја, али и историја појединачних живота, искушења и тешкоће, по правилу, бивају све веће и веће. У наша времена тешкоће нису мање, него што су биле у прошлости, али чим су нама дате и чим смо ми рођени у овом врмену и простору, то значи да нам Господ даје и потребну благодат, као и Своју силу и снагу да кроз та искушења пролазимо, како бисмо пролазећи кроз њих чистили своје унутарње биће, своје срце и душу и како бисмо узрастали у љубави. Искушења су, дакле, својеврсни задаци које Господ поставља пред нас. Позива нас да их решавамо како бисмо у Духу расли, а то значи расли у љубави према Њему, Живоме Богу, али и према својим ближњима, односно према сваком човеку, јер ближњи је онај кога ми у срцу своме имамо као ближњег, а не онај који каже да то јесте или није. То значи да наш ближњи може бити и онај који нам се противи, па чак и онај који, за себе, одређује да ми нисмо његови ближњи. То ко је наш ближњи зависи од тога да ли смо ми некога доживели и дефинисали и прихватили као ближњега. Позвани смо да, по Господњој речи, сваког човека прихватамо као свога ближњег“. Митрополит је истакао да је Свети Доситеј својим животом потврдио вјеру у Живог Бога, распетог и васкрслог Христа, те да је био човјек љубави и грађења мостова, али и више од тога, васпитавао је свој вјерни народ да, као и он, читавим својим бићем слави Бога и да воли све људе. „Нека би нам Господ дао ту веру, одлучност и снагу Светога Доситеја како бисмо до краја могли упознати његов подвиг и његову личност, те и сами потом ићи путем којим је он прошао, а то је пут истине и правде Божије“, позвао је Митрополит Порфирије. Прослава Светог Доситеја Исповједника Загребачког обиљежена је на имању које је 1888. године Ђуро Авировић, дугогодишњи одборник и црквени тутор, завјештао Српској православној Црквеној Општини загребачкој. Управо овдје је 1936. године Митрополит Доситеј основао манастир Свете Петке. Од оснивања манастира, па све до почетка Другог свјетског рата, сестринство манастира сачињавале су углавном монахиње руског поријекла. Данас је на овом имању изграђена Српска православна гимназија и Духовни центар, али је стари манастирски конак, са капелом посвећеном Преподобној Параскеви, мјесто на које православни Срби из Загреба радо долазе на молитву и које трајно чува успомену на мученичко страдање и непоколебиво исповједање православља његовог оснивача и првог Митрополита загребачког, Светог Доситеја. Доласком владике Порфирија на трон Митрополије загребачко-љубљанске манастир Свете Петке је поново оживио и данас функционише као мушки манастир. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У другој половини новембра 2020. љета Господњег из штампе је изашао нови 376. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог новембарско-децембраског броја саображена је са јеванђелском перикопом о Марти и Марији сестрама четвородневног Лазара и носи наслов „Марта и Марија у нашем животуˮ. Према већ устаљеном обичају садржај наведеног броја на таласима васељенског радија Светигора представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Поред представљања садржаја новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, наш гост је казивао о блаженопочившем Митрополиту Амфилохију, који је према његовим речима својим животом делатно посвједочио истинску мисију Цркве. “Представљајући садржај 376. броја „Православног мисионара“ моје молитвене мисли су упућене нашим новопрестављеним духовним оцима и учитељима – Патријарху српском Иринеју и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Ова два духовна горостаса су нам оставила животну поруку да је хришћански живот саткан од делатно пројављене христолике љубави, усрдне молитве и неуморног делања. Ми који имамо благослов и указано поверење да Богу служимо кроз црквену мисију која је равноапостолно дело и наставак јеванђелске заповести коју је Господ упутио својим апостолима, не бисмо смели да заборавимо ону важну смерницу коју нам је својим животом посведочио блаженопочивши митрополит Амфилохије. Наш незаборавни митрополит је био сведок љубави Божије, истински пастир словесног стада који је сваку своју изговорену реч потврђивао делом, био је он целим својим бићем мисионар, наш усрдни молитвеник и неуморни учитељ, истакао је катихета Бранислав Илић. Ваистину, митрополит Амфилохије нас није сасвим напустио, он се у овом тренутку радује нашем разговору на њему вољеним таласима Радио Светигоре, радује се наш драги владика и моли се за нас заједно са новопрестављеним патријархом нашим Иринејем и са свима светима који су од памтивека угодили Господу“- закључио је новосадски катихета. На самом крају разговора наш гост је упутио молитвене жеље поводом празника Ваведења Пресвете Богородице: “Чудесно је зачеће Пресвете Дјеве Марије, свештено је њено рођење но од свега је чудеснији и несравњено светији, њен спасоносни улазак у свјатаја свјатих јерусалимског храма. Трогодишња Марија као чиста голубица, добровољно се приноси Богу, бива принешена Ономе који ју је позвао још пре створења света и ово је највећа жртва која је дотле принесена Богу. Она је златна кадионица, која је хранила у себи огањ божанства. Она је златни суд од мане, у којој је била небеска мана Христос Спаситељ. Она је таблица закона, која је носила Оваплоћени закон, Слово Божије. Она је чудесно процветани жезл који је цветао цветом бесмртности. Она је кивот, који је богомајка, тј. светиња над светињом, у којој је обитивао Господ сваке светиње! Ваистину је Пресвета Дјева Марија одушевљени и живи храм живога Бога. Молитвама Светог Василија Острошког чији свештени кивот почива у Световаведењском храму острошке светиње, и молитвама наших новопрестављених духовних отаца и учитеља – Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија, нека је слава и хвала Богомајци, која је као живи и одушевљени храм Божији ушла у Светињу над светињама“- ријечи су празничне честитке катихете Бранислава Илића. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

У навечерје празника Светог Апостола Јакова, брата Господњег, 4. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и четврто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, своје казивање у нашој емисији почео је сведочанством преподобног Порфирија Кавсокаливита који је, по Богом дарованој мудрости и прозорљивости, у своје време говорио да ће рачунари бити од велике помоћи у мисији Цркве. Према речима владике Фотије истинитост речи светога старца Порфирија потврђујемо нашом емисијом трудећи се да реч Божја дође до срдаца многих. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији зворничко-тузланској нас је упознао са црквеним животом у повереној му епархији, посебно нагласивши да је света Литургија једини и основни покретач сваког богоугодног дела. Владика је говорио и о богатом издаваштву Епархије зворничко-тузланске: Потребно је да све људе поучавамо правом и истинском знању по Богу, то је јеванђелски принцип, у томе је сагледан непроцењиви значај квалитетног издаваштва које ми у нашој епархији негујемо, истакао је владика Фотије. Веронаука је од изузетног значаја јер деца стасавају учећи се речи Божјој и теорију задобијену у учионици примењују конкретно у храму Божјем на светој Литургији која је увек сагледана као велика катихеза, речи су епископа Фотија о значају православног катихизиса. У овом сегменту емисије говорили смо и о уџбеницима за веронауку које је приредио преосвећени владика. Будући да је Епископ Фотије имао посебан животни благослов и дар да упозна два велика и света светогорска старца - преподобног Порфирија кавсокаливита и преподобног Пајсија светогорца - владика је са нама поделио сећања на сусрете са овим Божјим људима нашег времена. Према сведочанству нашег уваженог госта, сусрет са овом двојицом светогорских стараца оставило је велики и неизбрисиви траг у његовом срцу, јер сусрет са светим људима јесте истинско опитовање љубави Божје. Претходних неколико дана били смо учесници радосне туге због упокојења његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Преосвећени владика Фотије је са нама поделио своја сећања из дана када је био ученик знаменитог митрополита Амфилохија, који је сваку своју реч потврђивао делом, поставши тако човек јеванђеља. Ми смо га као студенти одушевљено слушали, заиста је био велики човек наше Цркве. Посебно се сећам његових предавања из Увода у богословље, јер је митрополит био теолог исихазма, из те области је и његов докторат "Учење Светог Григорија Паламе о Светој Тројици". Та његова предавања су била жива и искуствена, слушали смо га као једног светогорца који нам говори оно што је животом својим проживео. Доживљавали смо га и као једног од ученика преподобног Јустина Ћелијског, и бивали одушевљени његовим беседама у београдским храмовима. Касније се пројавио његов дар за свештено служење. Као архијереј он је својом љубављу успео да препороди обезбожену Црну Гору, да оживи храмове и манастире, да оживи народ чинећи од њих истинске боготражитеље, истакао је Епископ зворничко-тузлански Фотије говорећи о блаженопочившем митрополиту Амфилохију. У другом делу емисије владика је говорио о љубави према поезији, поучивши све нас да ослушкујемо глас Божји и препознамо дарове којима нас Господ награђује очекујући да их у погодно време умножимо и да на тај начин послужимо Цркви. Поред тога, владика Фотије је указао да је од изузетног значаја поучавати верни народ да прави разлику између канонских и неканонских свештеника, јер живимо у времену великих искушења када неканонски самозвани свештеници смућују многе и спутавају их са јединог и истинског пута спасења. На самом крају емисије преосвећени владика Фотије је упутио архипастирску поруку указујући да смо сви призвани да свој живот темељимо на светотајинском животу, трудећи се да у љубави служимо Богу и ближњима. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са великом тугом и болом у срцу примили смо вест о упокојењу нашег вољеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија те Вам овим путем упућујемо изразе Нашег саучешћа. Свако ко је упознао Блаженопочившег Митрополита могао је да каже да је он био несвакидашњи човек. Својим преданим радом на њиви Господњој оставио је дубок траг. У време титоистичке Југославије знао је да постоји искра вере у камену Црне Горе. Он ју је нашао и разбуктао пламен од којег се цело српство и православље загрејало после деценија и деценија безбожничког мрака. Својим узорним животом био је пример свима нама – његовим студентима, ученицима у монаштву, свештентву и духовној деци коју је породио од краја до краја васељене. Чврсто верујући у Васкрсење мртвих и живот будућег века, верујемо и знамо да је наш вољени Митрополит сада са својим Авом Јустином, Петром Цетињским и Василијем Остршким и са свима светима из рода нашега. Високославни наслове, са целокупним свештенством, монаштвом и верним народом Епархије будимске молимо се Васкрслом Господу да упокоји Митрополитову благочестиву душу а удовој Митрополији нека подари утеху у Јеванђељу. Епископ будимски + Л у к и ј а н Извор: Епархија будимска

На дан када молитвено прослављамо Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, један од најстаријих нишких храмова који је подигнут овом дивном Божијем угоднику у част, прославио је торжествено своју храмовну славу. Од раних јутарњих часова, а пре Свете Литургије, братство храма освећивало је славске дарове данашњим свечарима. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, кога је у порти храма са много љубави дочекало братство храма и бројни верни народ. Звучни запис беседе Владики Арсенију су саслуживали протојереји Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки и Предраг Радосављевић, старешина храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, јереји Љубиша Костић, Огњен Станковић и Дарко Китановић, јеромонах Нектарије Ђурић и ђакони Ђорђе Филиповић и Никола Милић. Благољепији Свете Службе допринело је појање хора храма, предвођеног диригентом господином Мирославом Иванковићем, као и дивно одговарање са певнице. У Светој Евхаристији молитвено је учествовало много гостију и парохијана овог храма, међу којима је велики број оних који за свог Небеског заштитника прослављају Светог Николаја Мирликијског. Телом и Крвљу Христовом причестио се велики број верника, а посебна је радост што је највише било деце, која су од братства храма добила и слаткише. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачари су били господин Горан Павловић и госпођа Љиљана Стојановић, док је за следећу годину дивну дужност припреме славских дарова преузео господин Никола Ћирковић, члан Црквеног одбора храма. Надахнутом беседу о житију Светог Оца Николаја верном народу се обратио Преосвећени Владика нишки Арсеније, који је пожелео срећан празник свима, а посебно данашњим свечарима. Братство храма приредило је трпезу љубави за све госте. Колико је велико поштовање према Светом Николају у нашем народу, говори и слика верника који су од раних јутарњих часова долазили у храм Светог Николе да се помоле, а мноштво људи без престанка долази у храм и након Свете Литургије. Извор: Епархија нишка

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина доносимо звучни запис беседе почившег владике коју је изговорио на Лучиндан 2019. Лета Господњег. У празничној беседи, Епископ Милутин приближио је верном народу житије Светог Луке, великог проповедника вере Христове, аутора Светог јеванђеља и Дела апостолских, али и зачетника иконописа, будући да је насликао прву икону Мајке Божје. “Такође, Свети Лука је лечио људе, јер је био зналац и медицинских наука. Дакле, својим примером је посведочио сву лепоту и снагу стварања и учења, што је посебно важно за децу, која прве кораке чине на том путу”, рекао је тада Владика Милутин. Звучни запис: Радио Источник

Протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи казао је да су многе паралеле између актуелне ситуације у Црној Гори и украјинског сценарија. Звучни запис разговора “А можда је највећа та затрованост шовинизмом политичког дискурса“, казао је отац Дарко у разговору за Радио-Светигору уприличеном поводом предстојеће посјете Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине господина Онуфрија вјернима у Црној Гори. Отац Дарко, који је био гостујући професор на Кијевској духовној академији, говорио је и о личности Митрополита Онуфрија. ,,Митрополит Онуфрије, поглавар моћне и силне, мученичке Украјинске цркве је човјек који живи Светом гором и животом подвижника“, казао је он. Блажењејши Митрополит г. Онуфрије служиће са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и више архијереја Украјинске православне цркве Московске патријаршије и Српске православне цркве Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 29. фебруара, са почетком у 9 часова. Након Литургије, у 11 часова Митрополит Онуфрије ће предводити крсни вход до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду, мјеста рођења родоначелника светородне лозе Немањића, гдје ће бити одржана и духовна академија на којој ће светосимеоновску бесједу оржати управо отац Дарко Ђого. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ђакон Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду и ђакон храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас на тему великих зимских или фебруарских задушница и месопусној недељи. Звучни запис емисије Чули смо тумачење прочитане посланице Коринћанима св. Апостола Павла и питали како у данашње време созерцавамо његове речи. Чућемо зашто је Страшни суд "страшан" и зашто Христос први пут није дошао као судија, него потпуно другачији? "Господ је дошао да страда за свакога од нас, а не за неког одређеног појединца", подсећа ђакон Бошко, који је говорио о милосрђу и неопходном миру који свако од нас на првом месту треба да стекне. Извор: Радио Слово љубве

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ рашко-призренски г. Теродосије и Епископ Каракаса и Јужне Америке Руске заграничне цркве г. Јован служили су јутрос са свештенством Свету службу Божију у светогеоргијевском храму манастира Бешка на Скадарском језеру. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Теодосије је рекао да нас данашња јеванђелска прича о блудном сину учи о превеликој Божанској љубави. „И покајању као почетку нашег спасења“, рекао је Епископ рашко-призренски. Нагласио је да без покајања нема спасења. „И Господ је рекао да је дошао у овај свет ради грешника, а не ради праведника. Под праведницима подразумевао је фарисеје и књижевнике, подразумевао је оне који су споља испуњавали закон Божји који је Мојсије предао људима, а нису имали љубави, самилости, нису припремили срце своје за Господа“, објаснио је Владика Теодосије. Владика је, тумачећи данашње Јеванђеље, рекао да је Црква Божија очев дом, а отац Господ наш. „А овај млађи син представља оне људе који се у гресима удаљавају од самога Бога“, рекао је он. Нагласио је да нам ништа не вреди ако животом својим угађамо Богу, а немамо љубави према ближњем, према грешнику који исто треба да се спасе. „Ето, то је порука данашње приче јеванђелске пред свети и велики пост за који нас Господ припрема смирењем, покајањем, уздржањем, да и ми будемо носиоци његове љубави“, закључио је Владиока Теодосије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је вишеструк благослов данашњег богослужења – поред саме Литургије, благослов је и присуство Епископа Јована преко кога је стигао благослов велике Руске цркве, Владике Теодосија и дечанских монаха који су донијели благослов косовско-метохијских светиња, оца архимандрита Данила Љуботине из Пероја. „Данас имамо посебан благослов и у томе што је овдје и крст у коме је дио Часнога крста Господњега – крст старца Никанора Хиландарца, светитеља наших времена, првога светитеља аустралијскога“, рекао је Владика Амфилохије. Игуманија Фотина, поклонила је Епископима Теодосију и Јовану по икону- Епископу Каракаса Јелене Балшић, а косовско-метохијском Владици Светог пророка Јеремије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Светог Атанасија Великог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха срспког, служио је, 31. Јануара 2020. Лета Господњег, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном ову угоднику Божјем у Земуну. У свом надахнутом архипастирском слову Владика Стефан је казивао о значају светог Атанасија Великог који је на савршен начин послужио Господу и себе уградио у вечност. Доносимо видео прилог Телевизије Храм:

Овакви дискриминаторски закони нигде у свету данас се не доносе, рекао је владика Јоаникије, у интервјуу за Новости. Ми ћемо наставити са мирним, грађанским и хришћанским отпором, јавно и свенародно сведочећи своје противљење злу које власт чини газећи слободу вере и основна верска права. Истовремено ћемо покренути све правне механизме који нам стоје на располагању да код домаћих и страних институција тражимо заштиту имовинских и осталих давностечених права свих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Коначно, спремни смо да са верним народом бранимо светиње, као и наши преци, од отимања и скрнављења, ако буде требало и својим животима. Овако епископ будмиљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић), у интервјуу за "Новости", одговара на питања како ће формално изгледати борба за храмове СПЦ у Црној Гори и стрепи ли да ће све бити завршено за столом, без физичког заузимања светиња. * Да ли у свету, било где, постоји закон сличан овоме у Црној Гори? - У нашем окружењу не постоји. Сигуран сам такође да се овакви дискриминаторски закони у односу на вере више нигде не доносе. Он највише личи на револуционарне законе који су бољшевицима омогућили да опљачкају и присвоје храмове у Совјетском Савезу. Ако закон о слободи вероисповести оспорава било којој цркви право на имовину, и то насупрот Уставу и закону о својинско-правним односима, он не може бити прихватљив ни за једно цивилизовано друштво. То се данас нигде није могло догодити осим у Црној Гори, где један некрунисани аутократа влада пуних 30 година, у овој заробљеној држави, како су је већ назвали поједини западни аналитичари. * Које су ваше основне примедбе на тај закон? - Он једним параграфом омогућава држави да заобиђе Закон о својинско-правним односима и да, насупрот правном начелу о неповредивости свачије законите имовине, Цркви одузме све храмове и остала црквена здања, као и целокупну црквену имовину стечену до 1918. године. Истовремено нас лишава могућности да се, као други власници имовине, бранимо пред редовним судовима ове земље, где би онај ко нам оспорава имовинска права, у овом случају држава, сносио терет доказивања пред судовима. * Шта то практично значи? - Да неће бити доказивања да је нешто било државно него ће се само применити тај параграф, прекњижаваће се на државу уз скраћену процедуру. Догодиће се, заправо, гола пљачка под видом примене закона. Друга, не мање важна примедба је укидање правног субјективитета који је наша Црква имала у свим досадашњим државама, чак и у временима турске, па аустријске, а после и италијанско-нацистичке окупације, јер нас нови закон принуђава да се пријавимо као и новоосноване верске заједнице. * А последица је... - Насилнички удар на наша давно стечена права, на историјски континуитет и цело духовно и културно наслеђе које смо стварали кроз дуги низ прошлих векова. Осим тога, овај закон крши темељно уставно и цивилизацијско начело о одвојености Цркве и државе. Одвојеност утврђује слободу вере, обезбеђује Цркви верска и имовинска права, не спречава него поспешује сарадњу Цркве и државе ради добра грађана којима служе, а овде се ради о пљачки имовине, укидању већ стеченог правног субјективитета, демонстрацији државног анимозитета и насиља према најмногољуднијој цркви у Црној Гори. * Нема, дакле, ни речи о начелу одвојености Цркве и државе? - Не, него само о државном притиску, присвајању и насиљу. * Какав је однос државе Црне Горе према црквама и верским заједницама? Да ли је према свима исти? - Држава је према црквама и верским заједницама заузела дволичан, неискрен став. Са једне стране показала је "добру вољу" регулишући своје односе са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом путем већ потписаних уговора. Лепо је то што је држава претходно водила дијалог са тим верама и што су поменути уговори резултат коначног договора између државе и свих поменутих вера појединачно. * А са Српском православним црквом? - Држава није показала никакву намеру да сличан уговор потпише са нашом Црквом, није било ничега што би се могло назвати дијалогом са њеним епископијама у Црној Гори, нити са Патријаршијом у Београду. Уместо тога, наша Црква од стране власти Црне Горе деценијама трпи увреде и лажне оптужбе. Ако се боримо за своја елементарна права, то власт карактерише као антидржавну делатност. * Однос црногорске власти према СПЦ може се видети и по Закону о слободи вероисповести... - Да, то је закон против Православне цркве. Донесен је са злом намером, уз многобројна кршења уобичајене процедуре, без дијалога са већинском црквом којој припада више од 70 одсто грађана Црне Горе, и наметнут злоупотребом власти и њене већине у Скупштини. Укратко, у Црној Гори се не може говорити о благонаклоном и цивилизованом односу према верама нити према религији уопште. Ако се зла воља власти на овакав начин манифестује према већинској цркви која је у току прошле године прослављала осам векова од свог оснивања, шта данас или сутра могу очекивати друге вере? * Како ви после доношења овог закона гледате на садашње односе међу верама у Црној Гори? - Мултиконфесионалном складу у Црној Гори највише доприносе традиционалне вере, и суштински је важно да се већ постојећи, добри односи међу верама још више унапређују. Држава је доношењем овог закона, који Српску православну цркву ставља у неравноправан положај у односу на друге вере, учинила оно што никако није добро за мултиконфесионални склад. * Како ће се, кад је то у питању, понашати СПЦ? - Ми ћемо, без обзира на такво понашање државе, неговати традиционално добре односе са другим верама. По Уставу Црне Горе, држава треба да обезбеди подједнака права и слободе за све вере, да све оне буду равноправне, а у овом случају је, кршећи свој устав, произвела вапијућу неравноправност међу њима. То ниједна држава не сме да чини, посебно не она којој је стало до мултиконфесионалног склада. * Како тумачите то што део јавности и политичких субјеката у Београду сумњичи митрополита Амфилохија да, у ствари, иза кулиса прави рачун са Ђукановићем? - Приче да митрополит Амфилохије иза кулиса прави рачун са Ђукановићем мени личе на много пута опробане удбашке подметачине, овог пута срачунате да код нашег верног народа ослабе енергију која је покренута за одбрану светиња и слободу вере. Грех је сумњичити човека који је целог себе принео на жртву Богу, својој цркви и своме роду. Молитвом против спорног Закона о вероисповести * Поставља се питање зашто, на пример, није бацио анатему на Мила Ђукановића, а одржао је опело Влади у Србији због КиМ? - Ваљало би се, нарочито у овом тренутку, присетити тога колико је митрополит "попио" псовки и увреда у Црној Гори као архијереј и носилац светосавске и косовске идеје док је овамо васкрсавао веру, градио и обнављао на стотине светиња. Ваљало би се присетити његових заслуга за српски народ од Косова до Јужне Америке и за целу Српску православну цркву, а не да све то занемаримо и да га оцењујемо само по његовим повременим, мање или више, оштрим изјавама. Ако нам је Црква на срцу, онда морамо уважити и њене часне и верне служитеље као што је наш митрополит. У овом тешком моменту најмање су нам потребни интриге и цинични приговори. СВЕНАРОДНИ ОТПОР *Могу ли огромну народну енергију да искомпромитују опозициони политичари који се појављују као дежурни бранитељи српства у Црној Гори? - Уз сав оправдани опрез према свим политичарима из различитих странака, ми не желимо да им оспоримо право да као и остали верници учествују у свенародном отпору овој неправди коју су нам власти Црне Горе приредиле. Ми ћемо настојати да наша даља борба за право и правду буде искључиво црквеног карактера, нећемо дозволити никакве злоупотребе и, истовремено, нећемо искључивати никога ко жели да буде са нама, да се на ненасилан хришћански начин супротстави овоме злу. Ових дана са нама су у храмовима и на улицама били људи који различито мисле о многим важним питањима, али смо сви били јединствени у заједничком осећају за веру, светињу и правду. Извор: Инфо-служба СПЦ

У недјељу Светих отаца Седмог васељенског сабора, 19. по Духовима, 27. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву – Свету Петку, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му протосинђел Сергије, јереј Мирослав Михаиловић пивски парох и јерођакон Зосима. Током Литургије узношене су и молитве за данашње свечаре, нарочито из племена Бјелопавлића, који Свету Петку прослављају као небеску заштитницу. Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а они који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења о. Сергије са саслужитељима је благосиљао и пререзао славски колач, који су у славу Божију, а у част Свете Петке коју прослављају као крсну славу, принијели јеромонах Владимир и брат Жељко, послушник у острошкој обитељи. Потом се, надахнут ријечима Светог Јеванђеља сабранима обратио о. Владимир, који је тумачећи причу о мудрим и лудим дјевојкама које су стражиле и чекале Женика Христа, казао да је то прича која треба добро да нас замисли. – Ова прича говори да није довољно само имати одређене врлине. Дјеве у овом Јеванђељу су душе људске, а то су оне које нису грешне, него неразумне. То су оне душе које су имале одређене врлине, али им је нешто недостајало. За нешто су биле ускраћене, што их је учинило недостојнима Царства небеског. Христос говори да су мудре дјевојке имале упаљене свјетиљке и да су са собом имале уља, а друге неразумне дјевојке су исто имале свој свјетионик, али нису имале уља са собом. Имале су дјевственост, упаљени свјетионик, односно знак да је Христос присутан у срцу њиховом односно вјера, али шта је то уље, које је овдје од најважнијег значења? То је постојаност у вјери – казао је о. Владимир и нагласио да само они који имају све то су истински и прави хришћани. Христос је живот, казао је о. Владимир и нагласио да само животом са Христом и у Христу људи могу да се надају спасењу. – Из ове приче је јасно да не само да грешник неће ући у Царство небеско, него ни половичан праведник неће ући у Царство небеско, онај који се задовољава само дјелимично, донекле. Зато што Бог није дјелимично себе дао. Дао је себе цијелога, дошао на овај свијет, постао човјек, жртвовао се на крсту, дао нам себе као храну да до краја вијека и свијета једемо Њега, пијемо Њега, потпуно нам се предао и зато Он има право да тражи од нас да и ми будемо стално са Њим, да не будемо инстант хришћани, да немамо инстант потребу за Богом, него сталну, свакодневну потребу за Христом који је живот наш – казао је о. Владимир честитајући сабранима Петковдан. О. Сергије је потом честитао славу о. Владимиру и брату Жељку, као и свим свечарима, нарочито Бјелопавлићима, и подсјетио да је то племе дало много људи који данас служе Цркви својој. – Славимо Свету Петку која је себе поставила са те стране са које је Господ. Она је својим животом, свим својим срцем и умом, себе Христу Богу принијела, али не само саму себе, него и сав живот свој и све своје. Па ево и ми смо њени, ми који је данас прослављамо, који је се сјећамо и који њено молитвено заступништво призивамо. Нарочито приноси оне које је прослављају, а то је цијело племе Бјелопавлића. Честитамо им и желимо да их Бог благослови, да наставе даље да буду вјерни Господу Богу своме, своме племену, роду и народу, као што су и до сада били – истакао је о.Сергије. Извор: Манастир Острог

Задатак мисионара, нас свештеника је исти као и наших претходника, да ријеч Јеванђеља приближимо савременом човјеку да му она постане што више разумљива како би схватио да тема Христовог васкрсења – вјечне истине и живота – има везе са свим нашим животним, персоналним темама без обзира колико то изгледало неспојиво, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ТВ Храм, говорећи о улози коју Црква има данас у животу савременог човјека. Отац Гојко је мишљења да данас у 21 вијеку, на 800. годишњицу аутокефалности Српске православне цркве, имамо неке проблеме и теме, изазове који припадају само овом покољењу: „Многи људи су оптерећени темама овога вијека, не знају ништа о црквеној историји или им, ако знају то ништа не значи за њихове личне животе. У контексту тога, наш задатак је, као што су га имали и први апостоли и сви други касније, као и Свети Сава у свом времену, да ријеч Јеванђеља приближимо савременом човјеку, да му она постане што више разумљива, да он схвати да тема Христовог васкрсења и тема вјечне истине и вјечног живота има везе са свим нашим животним, персоналним темама без обзира колико то изгледало неспојиво.“ Када Црква каже да се Христос разапео и васкрсао ради свих нас, то је стварно истина, нагласио је ректор Цетињске богословије и објаснио да је сад задатак мисионара који носе мантије, да ту ријеч кажу, али и својим дијелом потврде: „Дакле, велики задатак, а опет исти као и претходним епохама, да мисионари, људи који су причасници црквене тајне и који њоме живе, да ту тајну пренесу на језик савременог човека и да га убиједе да велике црквене теме и истине имају везе са појединачним животима сваког од нас.“ Говорећи да о начину живота данашњег човјека, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, је казао да данас сви живимо пребрзо и да се у жељи да постанемо супериорни и успјешни људи, заправо отуђујемо: „Појам успјеха данас нас ногони на отуђење, а некад је успјех био да сједимо заједно, да се познајемо и једни другима да нешто значимо…“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свештеник Александар Милутиновић, старешина храма у изградњи посвећеног св. Владики Николају охридском и жичком у Реснику, говорио је данас о блаженопочившем Патријарху српском г. Павлу, чија је 10. годишњица упокојења обележена пригодном духовном академијом у манастиру Раковица. Звучни запис беседе "Патријарх Павле је имао план и програм свете, јеванђељске, небеске Србије", рекао је између осталог о. Александар. Замолили смо нашег госта да нам појасни дубину речи "будимо људи", али и да нам приближи појам вере код Патријарха Павла. "Црква није морално-хуманитарни сервис, већ богочовечански организам" подсетио је између осталог о. Александар, који је све време указивао да је блаженопочивши Патријарх Павле својим животом сведочио Јеванђеље. Извор: Радио Слово љубве

У недељу 15. септембра Његово Преосвештенство Епископ Григорије служио је, по благослову локалног Епископа Иринеја, литургију у Храму Светог Јована Крститеља у Патерсону, Њу Џерси. Након литургије уприличена је телесна, али и духовна гозба у виду представљања књижевних дела Владике Григорија и Владимира Пиштала, који су са присутним народом поделили своја размишљања о књижевности, али и бројним другим важним животним темама. Звучни запис беседе Извор: Епархија диселдорфска и Немачка

-Нови ђакон Цркве Божије у Архиепископији београдско-карловачкој- Његова Светост Патријарх началствовао је 8. августа 2019. године светом Литургијом у цркви Ружици на Калемегдану и том приликом рукоположио др Србољуба Убипариповића, доцента за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у чин ђакона. Звучни запис беседе Патријарха Иринеја Звучни запис поздравног слова протопрезвитера-стафрофора Владимира Вукашиновића, настојатеља храма на Калемегдану На дан прослављања Преподобномученице Параскеве, 8. августа 2019. године, светом Литургијом у цркви Ружици началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, и Драгољуб Убипариповић; протојереј Милан Лазаревић, старешина цркве Светог Василија Острошког на Бањици; јереј Бориша Шањић, духовник капеле на Православном богословском факултету; протођакон Стеван Рапајић и ђакони Славко Аничић и Петар Бакајлић. Током свете Литургије Свјатјејши Патријарх Иринеј је рукоположио др Србољуба Убипариповића, доцента за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у чин ђакона. После свете Литургије, Патријарх српски г. Иринеј је преломио славски колач кума славе г. Слађана Цветиновића. Старешина цркве Ружице и архијерејски намесник београдски први протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић је заблагодарио предстојатељу Српске Цркве што је принео бескрвну жртву поводом празника цркве Ружице и на спомен на торжествено сабрање Његовој Светости Патријарху поклонио икону Светог Саве, првог Архиепископа српског. Такође, протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић је уручио Епископу бачком г. Иринеју икону и комплет књига у издању Института за Литургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду. На самом крају празничног богослужења вернима се обратио Патријарх српски г. Иринеј који је честитао празник Преподобномученице Параскеве која се прослављауз Свету Петку као заштитница цркве Ружице. -Црква Ружица је храм молитве и покајања. То је храм пробуђених душа које траже Господа. Како је Свети владика Николај рекао: `Црква Ружица је сузавник Београда`. Ова богомоља је место где се лију сузе покајања, беседио је Његова Светост Патријарх подсећајући на подвиг Преподобномученице Параскеве: -Божја угодница Параскева је пример свима нама, а посебно девојкама, како треба да живимо и, као и она, сагледавамо смисао живота по јеванђељским начелима. Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Свако од нас је учесник свете Литургије. Сви саслужујемо, нема немих и пасивних посматрача! Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј молитвено је присуствовао светој Литургији – коју је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј – у четвртак, 8. августа 2019. године, у цркви Ружици на Калемегдану, поводом прославе преподобномученице Параскеве. У току Литургије Свјатејши је рукоположио у чин ђакона др Србољуба Убипариповића, ванредног професора на Катедри за литургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Исповедно писмо прочитао је владика Иринеј, духовник новорукоположеног ђакона Убипариповића. Наше литургијско празновање није само нека реминисценција, комеморација, неко историјско сећање, присећање и подсећање, него је то актуализација, посадашњење Светајне спасења света коју је Христос вршио, извршио и вршиће до краја. Ми постајемо савременици и удеоници онога што празнујемо и заједничари оних које празнујемо, а пре свега – кроз свето Причешће – сутелесници и једнокрвни са Самим Христом. И ми морамо, свештеници свих степени, схватати свој живот као служење, као жртву, као учешће у Христовој Жртви и Његовом Васкрсењу, али то исто мора да схвати и сваки хришћанин и свака хришћанка. Свако од нас је учесник свете Литургије, свако на свој начин. Сви саслужујемо, нема немих и пасивних посматрача, навео је Епископ бачки. Извор: Српска Православна Црква / Епархија бачка / Радио Слово љубве

Одломак из Светог јеванђеља по Матеју (Мт. 4, 18- 23) друге недеље по Духовима доноси нам причу о одабиру ученика који Господ Христос прави крај Галилејског мора. Зашто баш њих, обичне рибаре, позива да га следе и на који начин је јеванђељска порука кроз векове постала универзална порука, коју су ширили и најученији људи, слушаоцима Радија Источник објаснио је уредник гласила Епархије ваљевске протонамесник Слободан Алексић. Извор: Радио Источник