Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'светитељи'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. «Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен» (Мк 16,16). Сви светитељи, без изузетка, у којој год ери живели, придавали су велику важност чистоти вере. А ово је изузетно важна чињеница. Из сопственог искуства су научили колико је важно не одступити од истине, не бити кукавица, не издати. Стога и нас, који живимо, благочестиви оци упозоравају на страшни, неизбрисиви грех – извртање истине, грех који води свакојаким јересима, расколима и неизбежној личној катастрофи. На пример, на Првом Васељенском сабору такви стубови Цркве као што су Свети Атанасије Велики и Николај Мирликијски бранили су чистоту вере Христове, по цену своје слободе и наклоности оних који су на власти. Упркос често отвореном непријатељству од стране власти, они су осудили Аријеве јеретичке грешке, које су свакако биле туђе правом хришћанском учењу. Светитељи упозоравају хришћане на лукаву софистицираност: искривљавање речи Светог Писма, промене догмата вере које су усвојили Васељенски сабори, а такође позивају на верност црквеним правилима и традицијама. Св. Игњатије (Брјанчанинов) је поучавао: «Велика је несрећа – удаљити се од догматског и моралног учења Цркве, од учења Светог Духа, било каквим умовањем! То је охолост, која устаје против познања Божијега. Потребно је збацивати и предавати такав разум на послушност Христу». Мало удаљење немилосрдно води до трагичних последица. Свети апостол Павле директно каже да јеретику за отпадништво од истине прети анатема: «Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!» (Гал. 1:8). Свети Оци потврђују да је наша православна вера истинита и животворна, вера коју је Сам Господ наш Исус Христос заповедио и која спасава, оправдава и даје човеку живот вечни: «…Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот» (Jн 5,24). Дакле, наша вера треба да нам буде најдрагоценија ствар на свету. Вера коју су бранили светитељи, наши преци, дала је земаљском и небеском свету небројено мноштво светих који су код Престола Божијег и моле се за нас. Они су, бранећи истину, подносили искушења, невоље, туге и муке да би нам сачували веру у неискривљеној, истинитој светлости, тако да «веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија сатремо, да се победитељи греха јавимо, и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу». И наша је хришћанска дужност да следимо њихов пример. Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8). Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија. Господ Срцезналац зна шта је у срцу сваког од нас, Он њега чита као отворену књигу, и свестан је свих наших могућности, страхова. И Он неће пустити да се искушате већма него што можете. Искушења се не треба бојати, она су спасоносна. „Да није било искушења, нико не би стекао Царство Небеско“, рекао је св. Антоније Велики. Кроз искушења Господ нас води ка Себи. Треба неизмерно благодарити Свемилосрдном Богу за све што нам је послато, уздати се у Његову безграничну љубав, веровати Му и следити Га без освртања. Понекад, у тешком тренутку, када се толико чекамо помоћ од Свевишњег, она не дође одмах. Али то не значи да нас Господ не чује. Ни у ком случају не треба очајавати и одустајати. То значи да Бог боље зна када треба дати оно што се тражи. На крају крајева, понекад је корисније издржати потешкоће и невоље. Стрпљење са искушењима, понекад дугим, је врста духовне вежбе и лека. Потрудимо се свим срцем за Свеблагога Бога, послушајмо свете и послушајмо речи апостола, који су свакако знали шта су прогони, искушења и искушења. «Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се» (1 Кор. 16:13). https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-svetitelji-nas-upozoravaju-na-strashni-neizbrisivi-greh
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порифирије началствovao je, у недељу Свих Светих, 19. јуна 2022. године, светом архијерејском Литургијом у манастиру Глоговац у Епархији бихаћко-петровачкој, поводом тридесетогодишњице ове Богомспасаване Епархије. Његовој Светости саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи врањски Пахомије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, буеносаирески и јужно-централноамерички Кирило и мохачки Дамаскин. Након благосиљања славских дарова, жита и колача, патријарх Порфирије је беседећи на прочитано јеванђељско зачало истакао да данас: ”Славимо све свете, данашња недеља је посвећена свим Светима. А то значи, да данас, као и сваке недеље, а још за нијансу више, подсећамо себе и друге да смо позвани на то да се угледамо на светитеље Божије. На оне из Јања и на све оне који красе календар наше Цркве. Да се угледамо на њих, не тако што ћемо просто рећи ја сам Православан, ја сам шта више Православни Србин и ко може мени било шта да каже. Наравно, рећићемо и да смо Православни и да смо Срби. Али то нећемо рећи само речју, то нећемо рећи само словом, то ћемо рећи онако како су светитељи, кроз векове, Христови говорили, то ћемо рећи собом, својим животом, то ћемо рећи тако што ће Христос из нас говорити. А то, браћо и сестре, значи то ћемо рећи тако што ћемо живети по заповестима Христовим, што ће Јеванђеље бити систем вредности који регулише наш живот, по којем ми живимо, које управља наш живот. Има много система вредности, погледа на свет, који покушавају да се наметну, да се наметну, често, силом, не водећи о томе да ли неко коме се то намеће то прихвата, да ли му то одговара, да ли је то његов поглед на свет. Ми свој поглед на свет никоме нећемо наметати, нисмо никада наметали, не намећемо ни сада. Али ћемо свој поглед на свет, а то је поглед кроз Јеванђеље, кроз Христа, имати као основ свога живота. Неће то бити само поглед, него ће бити живот, живот у Христу, живот у вери и Православљу. А онда ће тај живот бити сведочење и најбољи могући позив да нема, и сведочанство, да нема ништа лепше од вере Хришћанске. Да када човек живи Јеванђељем изнутра је слободан, испуњен је радошћу, стало му је до другога, стало је комшији до комшије, брату до брата, стало је деци до родитеља, али и родитељи не жале себе за децу. То је наш поглед на свет”. Патријарх Порфирије се посебно осврнуо и на питање односа у породи истичући: ”ту унутар породице супружници једно друго виде као такмаца, као непријатеља, као супарника, докле смо дошли. Кажу нам: ”кад улазиш у брачну заједницу потпиши уговор, да се унапред зна, ако дође до развода, коме шта припада”. Мој ђед, и ђедови многих од нас, ни пред смрт није хтео да тестаментом, а имао је десеторо деце, одреди коме шта припада. Својим синовима, а осморо их је имао, је рекао: ”ако се не можете договорити нисте моји, побите се, не интересује ме”. Зашто? Зато што за њега није било празника, хришћанског којег није славио, није било ручка пред којим није изговорио молитву ”Оче наш”, није отишао у постељу а да се није прекрстио и помолио се Господу. И то је сведочио својим потомцима, својој деци, а онда је пред Богом знао, ако то сведочанство није било аутентично, истинско, исправно узалуд су уговори и потписи и писане речи, јер то је за овај свет, за пролазност, а ми смо створени за вечност”. ”Много се данас говори о хуманистичкој љубави, о љубави према онима који су далеко од нас. Да ли ти слушаш Бога докажи и покажи жено у односу на свога мужа, али и ти мужу у односу на своју жену. Ту се докажи, ако си ту истински и прави онда волиш и читав свет. Покажите се родитељи у односу на своју децу, да ли се ту распињете. Али и ви децо да ли слушате своје родитеље, или мислите шта знају ови превазиђени, старомодни, ми смо прогресивни и напредни. Ту, дакле, да покаже свако од нас истинску љубав, разумевање, спремност да прихватимо једни друге, да опростимо једни другима, да праштамо једни другима, то је кључ. Без тога нема ништа. Охоли хришћанин није хришћанин. Онај који све осуђује, свима држи лекције, боље све зна од свих, мисли да је незаменљив. То није хришћански дух. Смирење. А смирење се пројављује у праштању и искању опроштаја. То значи отварању себе, своје душе, да те ма какав си, сместим овде на своје груди и да за тебе увек имам места ту и обрнуто. То је хришћански, то можда овима који проповедају неке друге системе вредности изгледа као слабост, који би на силу, који би да наметну, који би да укину оно што је Бог устројио. Никога ми не осуђујемо унапред, нити ћемо рећи да смо бољи од њих. Али немојмо стварати идеологије од онога што Богом није дато. Не можеш против Бога, можеш али ти је кратак пут. И ево, данас, такође у Јеванђељу, зато Господ каже да нам Он мора бити на првом месту, Његова реч, Јеванђеље његово, јер кад смо чули да каже Господ ученицима својим: ”који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан. Или који љуби сина или кћер већма него мене није Мене достојан”, не значи то супротно од онога што смо претходно говорили да не волимо оца, мајку, брата, сестру, децу, родитеље и тако даље. Не, него то само значи да само онда када их волимо ослоњени на Јеванђеље Христово, на заповест Божију, само онда када се трудимо да живимо по Јеванђељу Христовом онда ћемо истински добити и оца и мајку и брата и сестру. Онда ћемо их на прави начин волети. Не егоистично, не да родитељи очекују од своје деце да испуњавају њихове снове, па кад није тако да имају проблем. А не да деца, заправо, воле своје родитеље само зато што су их донели на овај свет, а да истински и суштински немају правога поштовања. Волеће деца своје родитеље само кад Христа буду непрестано имали пред очима, Његову заповест”, закључио је патријарх Порфирије. Извор: Радио Слово љубве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија
  3. ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA POMOGLA MNOGIM BRAČNIM PAROVIMA DA STEKNU POTOMSTVO ratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi. Požarevljani Boban (45) i Slađana Mitić (42) poslije 20 godina zajedničkog života dobili su sina Ognjena. -Kum Draško mi je dao dva zrna grožđa iz manastira Hilandar, od loze koju je posadio Stefan Nemanja. Posrećilo nam se, i sad smo presrećni. Nikad nijesmo gubili nadu da ćemo jednog dana i mi dobiti dijete. Konačno, poslije mnogo godina, dobili smo sina, a ako Bog da, biće ih još, kaže srećni otac Boban. Njegova supruga Slađana kaže da su obilazili mnoge ljekare i institute i svi su im govorili da su rezultati dobri i da će imati porod. -Na sreću, nije nam trebala vantjelesna oplodnja, iako smo se bili dogovorili sa ljekarom, dodaje srećni otac. Bratstvo manastira Hilandar daje pismena uputstva neplodnim supružnicima prikupljena iz Svetog pisma. Loza stara hiljadu i više godina izinikla je na južnoj strani saborne crkve Hilandara. Njeno stablo niče iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba Svetog Simeona (Stefana Nemanje), koji se nalazi pored istog zida s unutrašnje strane hrama. Hilandarsko predanje o toj lozi kaže: -Kad je od smrti Svetog Simeona (26. februara 1200.) proteklo sedam godina i kad je Sveti Sava došao iz karejske isposnice u manastir da bi pripremio prenos moštiju svoga oca u Srbiju radi mirenja zavađene mu braće, onda su hilandarski monasi neutješno plakali. Tada se Sveti Simeon u snu javi igumanu Metodiju i kaže kako je i koliko potrebno da njegove mošti budu prenijete u rodnu grudu. Zauzvrat i utjehu hilandarskom bratstvu iz praznog njegovog groba iznići će vinova loza i dok ona bude rađala dotle će i njegov blagoslov počivati na Hilandaru. Loza se održala i do naših dana; svake godine, bez izuzetka bogato rađa, i predstavlja veliko čudo Božje. Od njenog ploda razrješuje se neplodnost supružnika koji s vjerom i molitvom prihvate ovo čudotvorno sredstvo. Najstarije sačuvano predanje o ovome potiče iz 1585. godine kada je jedan Turčin doveo svog sina prvijenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju djecu, po upotrebi grožđa loze Svetog Simeona. Od onda do danas ovaj sveti srpski pravoslavni manastir neprekidno čudotvorna zrna grožđa dijeli poklonicima, ili ih dostavlja, u naše dane, poštom, onima koji im se pismom obrate. Nekad su iz Rusije vjernici masovno dolazili na Svetu Goru i tražili ovo grožđe. Danas ga potražuju i iz Srbije, Crne Gore i Grčke, jer su, naročito u poslednje vrijeme, rezultati njegove upotrebe zadivljujući. Bratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi, kako bi se povremenim objavljivanjem toga jačala vjera i drugih bezdjetnih bračnih parova. Pravila korišćenja čudotvornih zrna.. Oni koji žele da po Božjem blagoslovu imaju plod utrobe svoje treba da se obrate molitvama svojim Svetom Simeonu Mirotočivom, koji je bio podvižnik Svete Gore Atoske i dobio dar od Boga da čini čuda – da driješi neplodnost onih supružnika, koji vjerom njemu pribjegavaju. U jedno sledovanje spadaju tri zrna grožđa i jedno parče od orezane loze. Ovo se parče stavlja u litar osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju prije svakog jela za četrdeset dana. Potom uzima suprug jedno zrno grožđa, a supruga preostala dva. Za ovih četrdeset dana supružnici treba da ispunjavaju sledeće pravilo: da jedu samo posnu hranu, da čine svakodnevno po pedeset poklona, dvadeset pet ujutru s molitvom: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj nas", i dvadeset pet uveče sa molitvom: "Prepodobni Oče Simeone, moli Boga za nas". Ko želi može da udvostruči poklone, tojest, da doda još pedeset poklona dnevno s molitvom: "Presveta Bogorodice spasi nas". Za to vreme supružnici treba da se uzdržavaju od svoje supružanske postelje. Po isteku tih četrdeset dana supružnici su dužni da se ispovijede i pričeste Svetom tajnom Pričešća i tada će im Gospod, po vjeri njihovoj, blagoslovom svojim podariti plod utrobe njihove. Poslije začeća, za svo vrijeme trudnoće i dojenja djeteta, supružnici su dužni da potpuno prekrate i isključe supružanske odnose i da žive cjelomudreno – u moralnoj čistoti. манастир Лепавина
  4. Епископ бачки Иринеј: „Свети Димитрије је жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј началствовао је на празник Светог великомученика Димитрија, у понедељак, 26. октобра/8. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу, Епископ бачки Иринеј је произвео протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, у чин протопрезвитера. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности светог великомученика Димитрија, о смислу страдања хришћана и нагласио: „Нису мученици били ни слабићи, ни кукавице – ни свети Димитрије, ни свети Георгије, ни многи други свети. Били су војници по занимању, али не само обични војници него војсковође, истакнути војници. Дакле, људи храбри, спремни да се боре и да се жртвују. Али никада нису ставили на прво место овоземаљска добра. Зашто је частан војнички позив? Зато што он није срачунат на то да иде да осваја, да пљачка, да чини злочине. Нажалост, у наше време, много више него у ранијим вековима, благодарећи људској злоби и савременој технологији ратној, то се дешава у много већој мери него раније у историји. Огромна су страдања широм наше планете. Али, они који су у војсци да би бранили правду, да би бранили своје ближње, да би бранили невине и притом свој живот излажу свакој опасности, не жале га – о чему у целој нашој историји и историји многих народа налазимо многе примере, све до наших дана – ти људи тиме сведоче своју љубав према Господу Христу; сведоче спремност да се жртвују за правду, пре свега за правду Божју, а онда и људску. Зато је реч сведок почела да добија значење мученик, онај који сведочи својим страдањем, својом спремношћу да жртвује себе за друге, за ближње. То се види из речӣ Јеванђеља које смо слушали, када Господ Христос каже ученицима, апостолима, да ће они страдати због вере у Христа, да ће бити прогоњени. Тако су и ови велики људи, као свети Димитрије, свети Георгије и други, били сведоци љубави Христове и своје љубави према Христу, у своме времену. И зато су прослављени од Бога. До дана данашњега мошти светог Димитрија се чувају у граду Солуну, где је пострадао. Његово тело Господ чува до данас и оно точи миро на чудесан начин, миро које исцељује болесне. То се дешава и са другим великим светитељима. Дакле, светитељи нису мртви него живи, живљи од нас који мислимо да смо живи. Зато се ми њима молитвено обраћамо, са љубављу, да они буду наши молитвени заступници и посредници пред Господом. Зато је и овај дан радостан празник, без обзира на то што вршимо спомен страдања једног човека; радостан и велики празник, јер свети Димитрије јесте жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ У току свете Литургије, Епископ бачки Иринеј је у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Шарчанског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Након синоћње премијере у Београду филма заснованог на животу Светог Нектарија Егинског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на инстаграм профилу поручио: „Заиста је изванредан утисак на мене оставио филм "Божји човек". У времену егоизма, оптерећени нарцисоидношћу и у потпуној конфузији због површности, као и због одсуства критеријума филм "Божји човек" о Светом Нектарију је управо оно што нам је било потребно. Светитељи Божији због јединства са Христом постају беспочетни, али они немају ни краја, припадају свим временима и припадају свим људима. Светитељи Божији су универзални људи који надилазе и свој простор, своју породицу, своје време, па чак и своју Цркву. Што значи да сваки човек који се светитељима Божијим обраћа, а сведоци смо и многи од нас, управо људи који се обраћају Светом Нектарију, независно од тога одакле су и ко су, ако му се обраћају са поверењем - сила Божија је увек целебна и увек помаже ономе ко се са вером и једноставношћу и отвореном срцу обраћа Светом Нектарију и другим светитељима Божијим. И то је оно што нам овај филм својом причом поручује и што га препоручује гледаоцима“, поручио је Патријарх Порфирије. Извор: Рorfirije_patrijarh
  6. Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић
  7. http://agapi.mk/bolki-vo-organizmot-i-lekovi/ "Ако хоћеш, постани сав огањ", рекао је један од пустињских подвижника свом духоносном сину, при чему се прсти његових руку, подигнутих на молитву, заблистали нествореним божанским огњем. Велики Старечник је књига која свом читаоцу преноси божански огањ православног духовног живота какав је заблистао међу раним монасима Црве од Истока. За ове људе хришћанство није било само празан звук и академско теологисање, него сведочење да је пут ка Христу пут љубави која пролази кроз страдално очишћење од греха, смрти и демонских обмана. Поуке су даване конкретним људима у конкретним околностима, али пошто се духовна стања понављају кроз векове, то је и њихово значење васељенско и у простору и у времену.
  8. Слава храма Саборa српских светитеља на Карабурми прослављена је 13. септембра 2020. године светом Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су протојереји-ставрофори Тоде Јефтемић, Драган Станишић и Милош Мићић, протојереј Александар Лукавац, јереј Јован Јефтић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић, Немања Ристић и Филип Новаковић у молитвеном присуству старешине храма протојереја Ђорђа Драгутиновића, братства храма и благочестивог народа престонице. Звучни запис беседе Током свете архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх је рукоположио ђакона Филипа Новаковића у чин свештеника. Пошто је преломио славски колач са домаћином славе г. Драганом Микићем, Његова Светост Патријарх је уручио грамате добротворима који су допринели уређењу храма, парохијског дома и пратећих објеката, господи Драгану Микићу, Мирославу Антићу, Милији Илићу, Драгану Нијемчевићу, Дејану Ранђеловићу, Јовану Шуменковићу, Владимиру Скерлићу и Зорану Јовићу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Историјски музеј Србије има задовољство да Вас обавести да ће од четвртка 7. маја, у складу са Препоруком Министарства културе и информисања о наставку рада музеја, изложба „Краљеви и светитељи српски” бити отворена за посетиоце. Галерија ће радити од понедељка до петка, у периоду од 12 до 16 часова. Имајући у виду величину простора обухваћеног изложбом, мерама здравствене превентиве ради спречавања ширења вируса КОВИД-19, предвиђено је да у истом тренутку у галерији не борави више од 30 особа, уз обавезно коришћење заштитне опреме (маске и рукавице) и одржавање физичке дистанце. Изложба је посвећена најзначајнијој српској средњовековној династији Немањић и реализује се под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, а уз подршку компаније ДДОР осигурања. Изложба „Краљеви и светитељи српски”, ауторке Вање Вуксан, резултат је вишегодишњег истраживачког рада ауторке и настоји да прикаже значај династије Немањић за настанак, развој и хармоничну усклађеност српске државе и цркве, као и важност култа „старе српске државе”, оличеном управо у овој славној светородној владарској породици, за истрајавање српског народа током вишевековне турске власти и коначну обнову државности у 19. веку. Поставка изложбе је сачињена од 12 тематских целина које описују прве династије преднемањићког доба, порекло и постојбину династије Немањић, симболички и титуларни карактер имена Стефан и Урош, значај патрона Светог Стефана Првомученика за династију, владарске инсигније Немањића, њихова столна места, тј. владарске дворове, улогу државних сабора, култ владара ратника, династичку лозу Немањића, процес стицања аутокефалије, процват задужбинарства, гробне цркве и светост владара. Изложба обухвата бројне оригиналне предмете (накит, оружје, владарски новац и рукописе), копије и репродукције фресака, икона и реликвија, које приказују богатство и разноликост сачуваног материјалног наслеђа државе Стефана Немање и наследника током два века власти и њихове изузетне доприносе не само на државотворним и црквенотворним пословима него и у областима просвете, књижевности, архитектуре и задужбинарства, изразито важног за династију, о чему сведоче бројне цркве и манастири, посебно Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница и Сопоћани, које је УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине. Посетиоци имају јединствену прилику да виде и изузетно вредне предмете: један од најзначајнијих предмета у Историјском музеју Србије – печатњак кнеза Стројимира, владара преднемањићке епохе, део каменог трона цара Душана из манастира Студеница, парапетну плочу из Дежеве, део збирке Музеја „Рас” у Новом Пазару, као и прву Дечанску хрисовуљу, оснивачку повељу манастира Дечани из 1330, која се чува у Архиву Србије, и кивот краља Стефана Дечанског из Музеја СПЦ, који ће, као посебна екслузивност, бити део изложбе до петка 12. јуна. Изложба је отворена до 20. новембра текуће године, а током трајања планирани су бројни пратећи програми (стручна вођња, дечје радионице, предавања итд.) о којима ће јавност бити благовремено обавештена. Реализацију изложбе су материјалима из својих фондова помогли су: Музеј СПЦ, Музеј „Рас” у Новом Пазару, Народни музеј у Београду, Народни музеј Краљево, Народни музеј Ниш, Народни музеј Аранђеловац, Народни музеј Лесковац, Народни музеј Чачак, Музеј у Смедереву, Музеј рударства и металургије у Бору, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Архив САНУ, Библиотека Српске патријаршије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Универзитетска библиотека у Санкт Петербургу и Галерија Матице српске. Историјски музеј Србије се посебно захваљује на помоћи и благослову за реализацију изложбе митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, епископу милешевском Атанасију, епископу рашко-призренском Теодосију, епископу жичком Јустину, епископу будимљанско-никшићком Јоаникију и свештенству манастира Студеница, Манастира Ђурђеви Ступови, манастира Градац, манастира Сопоћани, манастира Жича, манастира Кончул, манастира Бања у Прибојској бањи, манастира Милешева, манастира Давидовица, манастира Вољевац, Манастира Ђурђеви Ступови у Будимљу код Берана, манастира Морача, Манастира Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Манастира Светог Николе у Псачи, манастира Лесново, Манастира Светог Пантелејмона у Нерези, Манастира Светог Никите у Бањанима, Цркве Светог Петра и Павла у Расу, Цркве Светог Николе у Баљевцу, Цркве Светог Ахилија у Ариљу, Цркве Светог Ђорђа у Мажићима и Цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Аутор изложбе: Вања Вуксан Сарадници: Марко Вуксан и Весна Драговић Поп-Лазић Поставка изложбе: Бранко Цвијић Графички дизајн: Изабела Мартинов Томовић и Ива Јотић Лубура Дизајн текстилних подлога за витрине: Дејана Вучићевић Графичка припрема текстилних подлога за витрине: Маја Гецић Помоћ у реализацији изложбе: Бобан Вељковић, Андреј Вујновић, Дејан Милосављевић, Немања Митровић, Владимир Мереник, Ана Ћук Драгомировић, Оливера Милићевић и Наташа Сучевић Техничка подршка: фирма „Home lines”, Ненад Нићин, Ђорђе Нићин и Бранислав Мркојевић Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je 6. децембра 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Александра Невског на Дорћолу. Звучни запис беседе Поводом храмовне преславе, дана престављења великог руског кнеза, вернима су на поклоњење изнете мошти тог Божјег угодника. Саслуживали су протојереји-ставрофори Вајо Јовић и Видан Томанић, протојереји Жарко Барац, Душан Јовановић и Јован Гардовић и ђакон Александар Секулић. -Свети Александар Невски је био Божји човек који је прослављао Бога својим животом. Данас славимо молитвеника, светог човека, који је био савременик Светог Саве. Наше Немањиће народ је поштовао јер су они поштовали Бога. А такав је био и Александар Невски. Зато је то време, и наше и руско, било свето време. Тада су владари били свети људи. Молили се Богу, подизали цркве и манастире, остављали народу оно што је вредно. На том темељу стварала се и руска и српска историја. Славећи светитеље ми треба и да се угледамо на њих. Јер пред лицем Божјим нећемо имати изговора да нисмо имали на кога се се угледамо. И нашем и руском народу Бог је дао велике примере који су светила не само нама већ свим народима. Они су живи пример свима нама. Зато нам остаје само да их у животу следимо и Бога славимо, беседио је патријарх Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. У склопу прославе 630 година постојања манастира Тумане, у којем почивају мошти Светог Зосима Чудотворца и Светог Јакова, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у овој великој светињи у Епархији пожаревачко-браничевској. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да на земљи постоје двије врсте сљепила: тјелесно и духовно. „Много је опасније оно духовно сљепило од овога тјелеснога сљепила. И могли бисмо мирне душе рећи да човјечанство, кроз сву историју, вапи вапајем ове двојице слијепих: Господе, просвети нас, отвори очи наше, отвори очи ума нашега, срца нашега и душе наше, да прогледамо, да видимо твоју тајну, да видимо тајну нашега живота, да видимо тајну живота и свијета у коме живимо“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се Господ дотакао људских очију самим тим што се родио од Пресвете Дјеве. „Дотакао се људске природе. Не само да је обновио људску природу онакву каква је она била, у каквој је изашао први човјек из руку Божјих, очистивши је од гријеха, од прљавшртине и од смрти, и од сљепила, него је обдарио људску природу, обдарио је човјека много већим и савршенијим даровима призвавши га да напредује, не само тјелесно и духовно док је овдје на земљи, него да узраста у безмјерну мјеру висине Сина Божјега“, казао је он. Казао је да Црква кроз вјекова непрекидно отвара очи ума, душе и срца, и тјелесне очи свима онима који се дотичу Христа. „Свима онима који вапију, који се сабирају око Њега. И остаје Његова ријеч, вјечна и непролазна: Гдје су двојица или тројица сабрани у име моје, ондје сам и ја“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да су Свети Зосима и Свети Јаков такође били двојица слијепаца који су духовно прогледали. „Не само што су духовно прогледали него су се сјединили са Господом својим животом, својим подвигом, својом молитвом. И није ни битно којему народу су они припадали, јер припадају Божјем Христовом народу. И то је оно што је вјечно и непролазно“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је учествовао у раду Научног скупа „Исихазам у српским и приморским земљама“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14. сепембра предавање је одржао протопрезвитер Остоја Кнежевић, на тему: Светитељи Божији, наши старији сродници. Извор: Манастир Острог
  13. У манастиру Улије код Лепосавића свечано је прослављена слава манастира Преподобномученице Параскеве. Свету Литургију служио је Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење намесника митровачког протојереја-ставрофора Милије Арсовића, као и свештенства и монаштва Eпархије рашко-призренске. Владика Теодосије је подсетио на житије Светог преподобномученице Параскеве која је пострадала у време римског цара Антонина одбијајући да се одрекне своје вере: -Светитељка је поднела и најтежа мучења и остајала чудесно неповређена. У народу је посебно поштована као девица мученица и исповедница вере Христове, рекао је владика Теодосије и указао: -Светитељи нам својим живим примером указују како не треба да се одричемо ни своје вере, али ни свог наслеђа. Наши преци су вековима остајали верни Богу у најтежим околностима, не напуштајући свој родни крај - Косово и Метохију, што је и порука за све нас данас да останемо достојни баштиници њиховог примера и никада се не одрекнемо Косова и Метохије и наших светиња уз које смо порасли. Манастир Свете Параскеве у Улијама код Лепосавића недавно је обновљен и у њему сада живе игуманија Нина и монахиња Јулијана које су претходно служиле Богу у манастиру Кончул. Народ лепосавићког краја са великом радошћу је прихватио обнову манастира у коме се поново свакодневно чује молитва монахиња. Извор: Српска Православна Црква
  14. Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 1. августа у Вазнесењској цркви Светом Литургијом поводом празника Светог деспота Стефана и преподобне Евгеније Лазаревић - царице Милице. Звучни запис беседе Саслуживало је братство овог храма на челу са о. Арсенијем Арсенијевићем. Патријарх је затим пресекао славски колач поводом празника, као и колач Удружења "Свети деспот Стефан" из Крушевца, обративши се вернима беседом о светлим личностима Светог деспота Стефана и царице Милице, преподобне Евгеније који су носили Бога у срцу, о тешким приликама у којима су живели животом Јеванђељским по угледу на животе светих отаца: "Сву наду су посветили Господу своме, а зато их је Господ и сачувао", казао је Свјатјејши и подсетио на велику мудрост, али и велику жртву царице Милице, закључујући да су "Наши свети - увек живи". У Вазнесењској цркви су од марта 2017. године похрањене свете мошти Светог деспота Стефана у посебном кивоту са иконом светитеља. Извор: Радио Слово љубве
  15. У оквиру манифестације „Духовне вечери у Горњем манастиру Острогу“ протојереј Драган Крушић одржао је синоћ предавање на тему ”Светитељи Божији као истински свједоци Васкрслога Христа”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Свештенство ваљевске Покровске цркве служило је на празник Светог Апостола и јеванђелисте Луке 31. октобра Свету Литургију, а беседио је протонамесник Бранко Чолић који је говорио о Светом Луки и Светом Петру Цетињском, двема личностима које су живеле у различитим временима, а које су радиле најбоље за свој народ, односно за своју веру. „Свети Петар Цетињски и Свети Лука су изузетни људи, један владар и Владика, а други Апостол, јеванђелист, књижевник, лекар, иконописац“, нагласио је отац Бранко. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  17. Саслуживали су му свештеник Лука из Сремске епархије, јереји Радмило Чизмовић пјешивчки парох и Александар Орландић из Бара. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Данило, који је подсјетио да је чудновати, велики и свети пророк Илија живио 900 година прије Христа и додао да име Илија на ромејском језику значи „мој Бог је истинит“. -Он је заиста служио истинитом Богу. Није се одвајао од божанске славе, од истинитог, тешког и трновитог пута. Ако ходамо Божијим путем, Бог помаже и не да да скренемо странпутицом и паднемо у безбожништво или да славимо туђе, неваљале или измишљене богове – казао је о. Данило. Он је подсјетио да је у времену Светог пророка Илије Израиљ био у страшном стању, гдје се народ подијелио у два царства и пао у тешко идолопоклонство. -Изгубили су правац, силу и моћ свога Бога, Бога истине, Бога творца и Бога љубави. Приносили су боговима телад, драго камење, злато, жртве свакојаке, клањајући се пустим, неправедним и никаквим боговима, боговима овога свијета којима је човјек често склон да се клања. То је трајало, али Бог је дао свога пророка Илију, праведнога који је од младости већ осјећао нит истинитог Бога. Он није могао да трпи пропаст свога народа. Да би опаметио народ његовом молитвом затворило се небо и није било кише три године и шест мјесеци – казао је о. Данило и додао да је Свети Илија то урадио да би свој народ вратио Богу Аврама, Исака и Јакова. Ми као народ, а посебно као православни хришћани имамо обавезу да држимо истински жртвеник првога Бога. -Нашу вјеру потврђују наши светитељи свакога дана. И на овом мјесту гдје се сакупљамо око Светог Василија Острошког исто као што су се стари Јевреји окупили око пророка Илије и тиме били спасени – казао је о. Данило. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају Богослужења о. Александар и о. Радмило благосиљали су славске колаче, које су у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијели браћа Чизмовићи, о. Радмило и Миодраг са својим породицама поводом приславе и Игор Ђуровић са породицом из Београда коме је Илиндан крсна слава. Извор: Манастир Острог
  18. Празник Светог пророка Илије – Илиндан, саборно и молитвено прослављен је у острошкој светињи у четвртак 2. августа 2018. љета Господњег. Острошка братија и сестринство празник су дочекали у свеноћном бденију у цркви Светог мученика Станка, а у наставку богослужења одслужена је Света Литургија. Литургијски је празник прослављен и у Горњем острошком манастиру поред моштију Светог Василија, а Светом службом Божијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му свештеник Лука из Сремске епархије, јереји Радмило Чизмовић пјешивчки парох и Александар Орландић из Бара. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Данило, који је подсјетио да је чудновати, велики и свети пророк Илија живио 900 година прије Христа и додао да име Илија на ромејском језику значи „мој Бог је истинит“. -Он је заиста служио истинитом Богу. Није се одвајао од божанске славе, од истинитог, тешког и трновитог пута. Ако ходамо Божијим путем, Бог помаже и не да да скренемо странпутицом и паднемо у безбожништво или да славимо туђе, неваљале или измишљене богове – казао је о. Данило. Он је подсјетио да је у времену Светог пророка Илије Израиљ био у страшном стању, гдје се народ подијелио у два царства и пао у тешко идолопоклонство. -Изгубили су правац, силу и моћ свога Бога, Бога истине, Бога творца и Бога љубави. Приносили су боговима телад, драго камење, злато, жртве свакојаке, клањајући се пустим, неправедним и никаквим боговима, боговима овога свијета којима је човјек често склон да се клања. То је трајало, али Бог је дао свога пророка Илију, праведнога који је од младости већ осјећао нит истинитог Бога. Он није могао да трпи пропаст свога народа. Да би опаметио народ његовом молитвом затворило се небо и није било кише три године и шест мјесеци – казао је о. Данило и додао да је Свети Илија то урадио да би свој народ вратио Богу Аврама, Исака и Јакова. Ми као народ, а посебно као православни хришћани имамо обавезу да држимо истински жртвеник првога Бога. -Нашу вјеру потврђују наши светитељи свакога дана. И на овом мјесту гдје се сакупљамо око Светог Василија Острошког исто као што су се стари Јевреји окупили око пророка Илије и тиме били спасени – казао је о. Данило. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. На крају Богослужења о. Александар и о. Радмило благосиљали су славске колаче, које су у славу Божију, а у част Светог пророка Илије принијели браћа Чизмовићи, о. Радмило и Миодраг са својим породицама поводом приславе и Игор Ђуровић са породицом из Београда коме је Илиндан крсна слава. Извор: Манастир Острог View full Странице
  19. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети цар Константин и Јелена - равноапостолни светитељи" Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић View full Странице
  20. Поводом празника Св. цара Уроша, сина цара Душана и царице Јелене, последњег владара из лозе Немањића, молитвена литургијска прослава одржана је данас у манастиру Јазак на Фрушкој Гори, где почивају његове свете мошти. Обраћајући се игуманији Параскеви (Драпшин) и сестринству, свештенослужитељима, присутним војницима и сабраном верном народу, Преосвећени Епископ сремски г. Василије је истакао да је „Господ подарио српском роду Урошеве нетрулежне мошти, које кроз векове чувају и сабирају нас у нашој Цркви“. Владика је поучио све сабране да „ми треба себе да тражимо у том богоходу и будемо хришћани као што су и свети били, да покушамо себе да уткамо у ту огромну тканицу светитељства“. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  21. Након реферата о прослављању светитеља Мардарија и преподобног Севастијана у Српској Цркви Свети Синод је одлучио: 1. С благодарењем Господу треба примити вест о прослављању у збору светих епископа Мардарија (Ускоковића) и архимандрита Севастијана (Дабовића). 2. Име светитеља Мардарија треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 29. новембра / 12. децембра. 3. Име преподобног Севастијана Џексонског треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 17/30. новембра. Извор: Православие.ру
  22. Имена светитеља Мардарија (Ускоковића) и преподобног Севастијана (Дабовића) су уписана у црквени и званични богослужбени календар Руске Православне Цркве. Ова одлука је донета на седници Светог Синода Руске Православне Цркве који је одржан 6. октобра у Москви. Житије Светог и богоносног оца нашег Мардарија (ПДФ) Након реферата о прослављању светитеља Мардарија и преподобног Севастијана у Српској Цркви Свети Синод је одлучио: 1. С благодарењем Господу треба примити вест о прослављању у збору светих епископа Мардарија (Ускоковића) и архимандрита Севастијана (Дабовића). 2. Име светитеља Мардарија треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 29. новембра / 12. децембра. 3. Име преподобног Севастијана Џексонског треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 17/30. новембра. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...