Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'буде'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Речи које нас буде

    Негде дубоко у себи тражио си и пронашао истину о свом животу, о својим изборима, и направио самокритику без изговора. Надам се да ћеш увидети своје мане и грешке, јер тек тада ћеш почети са покајањем, исправљањем, исцељењем. Ако си искрен према себи, неће ти бити тешко да кажеш „Боже, буди милостив мени грешном“. Стани смерно пред Свемилостивим Богом и тражи милост са сломљеним срцем и надом. Велика је врлина признати да си несавршен. Велика је врлина оставити свој „его“, своје „достојанство“ и „сломити“ се у тајни Исповести. Јер, то показује да те не занима „добро име“, већ да постанеш Христов. И свако је Христов који, упркос својим гресима и грешкама, прихвата своју таму, болести, хирове и тако се испуњава светлошћу и радошћу са Извора Светлости и Радости. Падови се могу наставити, али то не значи да се покајање и тражење Божје милости не могу наставити. Шта год да си урадио, шта год да си живео, немој бити разочаран. Цариник ти показује пут покајања и смирења. И ако он може да се оправда пред Господом кроз своје сломљено срце, сигурно можеш и ти. *** Много пута тражимо реч наде и утехе. И обично, слушајући речи које нас позивају да не осудимо друге, већ себе, вероватно замеримо... речи нам делују грубо. Навикли смо да нас малтретирају. Желимо да стално слушамо нешто ће нас утешити, а не шта ће нас пробудити. Зато лако прихватамо речи које амнестирају наше грехе и страсти, а не речи истине, праве љубави. Јер, права љубав се не налази у утешним и умирујућим речима, већ пре свега у речима које ће нас подстаћи да уђемо „у себе“. Запамтите да је реч наде - реч покајања. Јер нада се рађа у нама када уђемо у процес покајања. Кајемо се, и зато се надамо… и надамо се, зато се кајемо. архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј.Г. извор
  2. JESSY

    Нека ова година буде Божија

    Дошли смо до прекретнице која раздваја две године. Једна је прошла, можда са неуспесима, можда са тешкоћама и тугама, али не без наде. А сада чекамо још једну годину, бољу, светлију, повољнију, мирнију, успешнију. Боља година и бољи свет. Наше жеље и наде су добре, разумне и свете. И желимо да се остваре! Желимо бољи свет, што значи да ми, људи, постајемо бољи. Желимо бољу годину, а то значи да ће послови људи бити бољи и светлији, пунији. А постати бољи значи радити више и више се молити. Радите и штедите. Радите и чистите земљу да би могла да роди. То је земља која нас окружује и храни, и она од које је направљено наше тело. Очистите, преорите, посејте, уклоните коров и трње. Иначе не може бити лепа, богата и плодна. И такође је заштитите. Заштитити од чега? Од животиња? Да, и од животиња такође. Али, пре свега, заштити од злих духова, од сатане и његових слугу. Почетком године воде се освештавају јер вода рађа и подржава живот. И не освећују се само воде, већ и њиве, баште, земље, пчелињаци, виногради, резервоари, куће – све што човек има. Да би се све ово, осим тога, заштитило од звери у људском обличју, од слугу и робова сатане. Сви који без икакве мере експлоатишу земљу, планине, воде и шуме су похлепни! Све руше, скрнаве и пустоше зарад новца. Али ,они сами су увек празни и опседнути духом празнине. Дакле, нису они ти који сносе главну кривицу, већ њихов отац и господар, зли ђаво. Нису само они похлепни, већ и они који медијским и другим средствима скрнаве и загађују наше душе и тела, наше животе. Душе наше и наша тела, односно земља од које је састављено наше биће, треба да буду чисти, мирни, светли. Међутим, они све упрљају, разболе и онда напусте. Њихов једини мотив је новац. Како да се заштитимо од ових искушења која нас нападају непрестано и у све новијим, суптилнијим и „невинијим“ облицима? Како да заштитимо своју душу, тело и отаџбину? Само радом, поштеним радом и молитвом. Рад и молитва су прве активности које је Бог одредио човеку, као заповест, као позив, на самом почетку, у рају. Рад је светиња и сви разумеју његову важност и вредност. Шта је са молитвом? У ствари, то је и посао. Разговор са Богом је рад и уметност, активност која захтева много стрпљења, али је апсолутно неопходна. Тек са молитвом душа истински дише, јер је Бог Истина и зрачи истином, храни се и прима живот, јер је Бог истински Живот и Извор живота. Први људи у рају примили су заповест да гаје и чувају молитву (уп. Пост. 2,15). Земља је, како је тамо написано, сама од себе родила (уп. Пост. 1,11-12), а животиње су биле покорне људима. У стварности, ова заповест је значила да он мора да негује молитву и штити свој ум од злих помисли. Уосталом, само ово и некада и сада може човека учинити бољим, чистијим и срећнијим, да постане добар и чист, сличан Богу добром, и благословен вечним блаженством. Молитва значи не само разговор са Богом, већ и слушање, стање пажње и опажања. Уосталом, у разговору је понекад мудрији онај ко уме да ћути и слуша. Бог је дошао да нам буде што ближе, у нама. Он нас воли и жели дијалог љубави са нама, што дуже, бескрајно, вечно. А сада само од нас зависи колико времена ћемо да посветимо нашем Добром и Свемогућем Богу, Оцу Небеском, Љубљеном Сину и Светоме Духу. Дакле, желимо да ова година постане Божија, да буде добра, као што је Бог добар. Затим, да мрзимо зло, као што је написано: „Ви који љубите Господа, мрзите зло“. (Пс. 96:10). Да мрзимо зло, односно деловање сатане у нама и у свету. Не треба мрзети људе, који су ипак наша браћа, жртве које су пале у сотонине канџе због своје похлепе, гордости, беса, мржње, зависти, среброљубља, жудње за влашћу, љубави према задовољству, блуда итд. А друга битна ствар је - „Мрзећи зло држите се добра.“ (Рим. 12:9), то јест, Бога. Он је свемогућ и сведобри, али је и свеправедан и свесвет. Прилепимо се за Њега — то је молитва. Посветимо Му више времена. Он је љубав и њен извор, сама лепота и снага и њихов извор. Посветимо време Њему, као што се посвећујемо драгим и вољеним људима. И видећете чудо – како и сами постајемо доброта, као Он! Светлост као Он! Чистота као Он! Праведност као Он! Срећа и вечност, као Он! Сами бирамо своју молитву - акатисте, молебан, Псалтир, а Светој Литургији ћемо, наравно, присуствовати што чешће. Важно је да Му посветимо што више времена у наредној години. Одбацимо зло које нас мучи и лишава мира, и оно ће нас напустити. Заволимо доброту, односно Бога, и прилепимо се уз Њега, и Он ће нам доћи Духом Својим Светим. И, молитвом, Он ће заувек остати у нама, и тако ћемо бити срећни у Њему и са Њим. Свети апостол Павле пише да „ко призове име Господње биће спасен“ (Дела ап. 2, 21), а на другом месту: „нема другог имена под небом датог људима којим треба да се спасемо“ (Дап. Дела 4:12). Дакле, сваки пут када призовемо име Господње, ми смо спасени. Спашени смо од великих и малих зала која нас растужују, и коначно смо спасени од силе сатане. У име Господа Исуса Христа, само Њиме, сједињени смо са Богом и у Њему смо мирни, радосни и срећни. Сретна Нова година свима! Архимандрит Андреј (Коројан) https://pravoslavie.ru
  3. Да су деца боља од нас, одраслих, не виде само они који не желе да виде. Они који се чврсто, тврдоглаво, пуни сујете, грчевито држе за став да је баш она генерација којој сами припадају створила добро друштво, које деца данас газе и кваре. Да није тако видели бисмо када бисмо почели да примећујемо СВУ нашу децу, не само ону која пажњу траже на погрешан начин. Професорка српског језика у Петој београдској гимназији Виолета Кецман послала нам је писмени рад свог ученика, матуранта ова гимназије, Греогора Симеуновића. Он је ученик четвртог разреда одељења за ученике са посебним способностима за историју и географију Пете београдске гимназије. Грегоров рад прочитајте у наставку. Ову невероватну реченицу изговорио је чувени француски писац Албер Ками. Он је за живота написао широк опус познатих дела. „Мит о Сизифу” и „Странац” само су круна његове изузетне списатељске каријере. Господин Ками је у свом „Странцу” писао о апсурду. О нечему бесмисленом. О једном, наизглед повученом младићу Мерсоу и проживљавању смрти његове мајке. Међутим, Мерсо то другачије проживљава. Његова мајка је умрла јуче, а можда и пре два дана. Не сећа се. На сахрани није плакао. Убрзо након сахране започео је љубавни однос са бившом колегиницом Маријом. Почео је да се дружи са човеком који није његове природе, насилником Ремоном. И убио је Арапина. Ништа од овог претходно наведеног, није сметало друштву колико оно прво – „морално“ убијање мајке. Лишавање живота једног појединца наводно није ни приближно велики злочин као стављање болесне мајке у старачки дом. Уз подршку мишљења целокупног друштва, Мерсо добија смртну казну. Али он ипак нешто ради. Он се буни. „Човек који се буни за себе није побуњени човек”. Исто ово је рекао Ками, а Мерсо изгледа као да га није послушао. Безуспешно, али је ипак то урадио. Показао је зубе и успротивио се. Нажалост, у данашње време то је потпуна реткост. Кад би побуњеник био животиња, био би ендемска врста која живи само у Француској. Родној земљи Камија и, технички, Мерсоа. Зашто? Баш због тог побуњеног става. Скоро на сваких месец дана може се прочитати у новинама да се народ Француске побунио против нечега. Скоро увек, успешно. Они се, некако, воде реченицом: „Буним се, дакле постојим”. Ако је ова реченица истинита, запитам се – шта смо онда ми? Како смо ми постали Естрагон? Ког Годоа ми чекамо? И зашто га чекамо? Зашто смо дозволили неком Поцу да нас веже за врат и да нам дозвољава да мислимо само кад имамо шешир? Главна узречица постала нам је: „Јао, ао шта нам раде“”, а онда као Естрагон и Владимир стојимо у месту. Нажалост, овакав начин размишљања рефлектује се и у нормалном животу. У превозу сви седе и ћуте. Гледају у телефоне, и праве се да не постоје. Није важно шта се дешава у њиховом трамвају или аутобусу, они се неће помаћи. Кад бих их запитао зашто се тако понашају, зашто не отворе прозор ако им је вруће или затворе ако је хладно, одговори би свима били исти: „Нећу да се истичем!“, „Што бих ја, урадиће неко други!“, „Навикао сам и на горе”. У томе и лежи проблем. Добровољно живимо у апсурду. Потпуном апсурдизму. Често волим да замишљам и маштам. Замишљам тако неку утопију где сви мисле. У којој сви имамо шешире и размишљамо. У ком ипак имамо кичму. https://zelenaucionica.com/u-zivotu-beskicmenjaka-nema-prelomnih-trenutaka/
  4. Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/
  5. Причешће, а пре њега су три канона и пост. Можемо ли бирати? И зашто бити са пријатељима није горе од читања акатиста? „Вече пред причешће можете провести у кафићу са својим омиљеним пријатељима или се затворити код куће и прочитати акатист – урадите како желите.” Фрагменти из књиге протојереја Алексија Уминског „Књига молитве.Озбиљност правила или разговор са Оцем? “ (Питање из публике) - Оче, после причешћа, канонe које читамо - за мене је то нека врста тешког рада. И ако сам се раније причешћивао сваке 3-4 недеље, последњих година се причешћујем једном у 2 месеца. Шта бисте препоручили? - Баците свој молитвеник ( у шали ). -„Могу ли да разговарам са Господом на минут?“ Треба ми само минут... - Сјајно! То уопште није мало. То је веома добро. - Значи, могу да дођем на Причешће без прочитана три канона? - Можете. - А колико често,по вама, савремена млада особа треба да се причешћује? - Не постоје такве посебне препоруке, осим за саму литургију. Када се служи литургија, људи долазе да се причесте. - И о посту. Сазнао сам да је, када држите пуно постова, риба дозвољена чак и у суботу ујутру на пост... - Знате шта, открићу вам чак и једну већу тајну: пост у суботу забрањује Шести васељенски сабор. А онај ко пости у суботу мора бити изопштен по правилу Шестог Васељенског Сабора. - А како онда, ако држим све постове, у петак, среду, да пропустим суботу? – Литургијски пост је да се од 12 увече ништа не једе и не пије ни вода. То је то, нема више литургијског поста. Па, да будемо скроз строги, све друго смо смислили у последње време, да се човек не осећа превише слободним, већ да осети да је дошао на посао и да мора зарадити тј. заслужити Свето причешће. - Треба ли ми благослов за ово? Или могу да препустим себи свој избор? Јер, сигуран сам да за то нећу добити благослов. Било је много ситуација у којима сам га тражио и био одбијен. -„Да поновим, овде се поставља питање- од кога шта узети, разумете ли? Ко може дати. Ако вам неко може дати, онда узмите, ако не, не узимајте. Ако свештеник може дати благослов, узмите га. А ако вам не може дати такав благослов, онда је боље да га ни не тражите. Разумем да се људи суочавају са овим проблемима, јер је заиста прилично тешко ослободити се овог ужаса у који смо данас упали због наше неофитности. Али, ви сте слободни људи, можете изабрати она места где вам се неће постављати таква питања, где вас неће испитивати на исповести са предрасудама да сте за све криви. - ... Ако одем у недељу са мужем у шетњу градом по лепом времену, и одемо и у кафић, онда ме мучи да нисам уопште провела дан како треба, да је требало да будем у молитви. Како се треба понашати уочи причешћа и после? - Да, то је у реду, наравно. Ви сте оно што јесте. Ако се саберете у молитви неко вече, то не значи да ћете сутрадан бити исти молитвеник. Зато што сте оно што јесте. И помислити, да се у једном тренутку можеш напрегнути и да је то Богу потребно, је прилично чудно, јер Бог зна шта сте данас, сутра, прекосутра. Не можете судити о овом дану - па, у принципу, и другим данима када се припремате за Причешће - покушајте да будете пажљивији према себи, да никога не вређате. Просто је лоше увредити некога и свађати се уочи причешћа. Али чак и ако се то догоди, увек се можете помирити. За вас је ово прилика да мало обратите пажњу на своје срце. Али, није да је то важније од затварања и читања свих акатиста редом, то су сасвим различите ствари. Ви сте оно што јесте, и тако ћете ићи на причешће, чак и ако ово вече проведете у кафани са својим вољеним пријатељима, а да притом не учините ништа лоше, никога не осудите, никога не увредите. Или, нећете овај дан провести са пријатељима, већ се једноставно затворити и прочитати акатист. Шта вам више одговара. Урадите како желите. Желите ли да се молите, молите се. Желите ли да будете са својим пријатељима, будите са својим пријатељима. Али немојте од тога правити неку врсту духовног позоришта. протојереј Алексије Умински https://www.pravmir.ru/prichastie-a-pered-nim-tri-kanona-i-post-mozhem-li-my-vybirat/
  6. Једна госпођа у Паризу пре неколико година ми је рекла да се није усуђивала да изговори ову молитву после речи „Да дође Царство Твоје“. Толико се плашила да би, ако би искрено рекла Богу „да буде воља Твоја“, морала да прихвати „све што бива у животу“ са спремношћу да то поднесе без роптања. Недавно ми је једно друго створење говорило потпуно исте речи - „и опрости нам... као што и ми опраштамо дужницима својим“. Али и сам мислим да, када бисмо само изговорили прве две речи ове молитве, Оче наш, схватајући њихов дубоки смисао, онда би се цео наш живот у свим његовим нивоима и појавама из корена променио. Ако сам син анархичног Оца, то значи да сам ван моћи смрти, то значи да нисам роб него господар, по угледу на Господа, значи да сам аутентично слободан у јединствено истинском осећају слободе. Остајући у таквом стању, човек прихвата сваког другог ближњег као сина васкрсења и престаје да ми буде „бесмислица“ или „туђин“, већ је мој вечни брат. Како онда да убијем таквог брата? Са њим се ипак сусрећем у вечности, ван које је незамисливо постојање чак и самог времена. Или како је старац Силуан говорио, „мој брат је мој живот“. У таквом стању човек лако и природно свима опрашта све и истински воли своје непријатеље. Али ову праву еванђелско стање постижу само они који истински верују. Молитва која проистиче из такве детиње вере непосредности открива човеку друге хоризонте, пред којима све остало нема смисла... Ако човек не верује у васкрсење, ако му је овај кратак и јадан живот једини и након што се заврши потпуним уништењем, како да опрости онима који му наносе штету у његовом сиромаштву? Бранећи се од удараца, мрзи непријатеље, гнуша се сваког човека који га уцењује. Још горе, он жели у својој ништавности да се покаже као деспот и моћник, па тако долази до злочиначког насиља над братом. Овде настају бескрајни сукоби, братоубиства и међусобно убијање у ратовима, који никада не престају. И по мојој савести, једини пут ка аутентично „транспарентном“ и истински „људском“ миру јесте да цело човечанство буде створено по лику Човека-Христа. Старац Софроније https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/fovamai-otan-leo-genithito-to-thelima-soy/#
  7. Патријарх Порфирије је у беседи у Вазнесењском храму честитао Празник и славу Београђанима и позвао - "Да будемо сведоци Христови, да се не бојимо, да будемо радосни и да Господ буде на првом месту у нашим животима". Патријарх је истакао да је Спасовдан печат и круна, али и осмишљење свих осталих догађаја које славимо у цркви, а који су спомен на тајну Христовог доласка у овај свет и на тајну нашега спасења у Њему, и успомена, али истовремено и молитвено, литургијско, светотајинско учествовање духом у тим догађајима. "Бити сведок Христов значи распети се заједно са Њим и учинити Христов живот својим животом, једноставно - живети по Јеванђељу", указао је Свјатјејши. Његова Светост је овог јутра, на празник Вазнесења Христовог, служио Свету архијерејску Литургију са чином освећења славских дарова у Вазнесењској цркви, уз саслужење Епископа умировљеног канадског г. Георгија, викарног Епископа ремезијанског г. Стефана и братства Вазнесењског храма, уз молитвено учешће многобројног верног народа. После Литургије, у порти ове цркве, крај Крста у спомен пострадалима у шестоаприлском бомбардовању Патријарх је служио помен. Извор: Радио Слово љубве
  8. На Теодорову суботу, 12. марта 2022. у Цетињском манастиру је Епископ пакрачко-славонски Јован служио Свету архијерејску литургију из саслужење братије овог манастира и свештенства намјесништва цетињског, у молитвеном присуству Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Након заамвоне молитве, Владика Јован је благосиљао кољиво у част Светог теодора Тирона, чији спомен прослављамо, а након Свете службе, архипастирском бесједом се обратио вјерном народу. Владика је рекао да данашње Јеванђеље доноси једну од најважнијих поука у току године и да морамо да се присјетимо свега што се догађало у Јеванђељу, шта је оно прво што се збива у Јеванђељу, а то је да у један старозавјетни народ, први народ који је познао истинског Бога, а који је своје познање Бога уоквирио у законе, долази неко0 нови. ”Долази нови човјек, који, како сам каже долази и све ново чини, а да би се разумјело шта он чини, морамо разумјети шта је Он то, како сам каже, дошао да испуни, а не да укине”, рекао је и појаснио да се јеврејски народ у том тренутку већ стотинама година понашао према томе што је добио на Синају, али је обоготворио то и сматрао да се пуким испуњавањем ријечи, једноставно прима Господ. ”Негдје је замрло срце тих људи, замрло је оно богопознање које је имао Мојсије сретавши се са Богом на Синају и народ се навикао на оно што ми данас зовемо обичај, а онда је међу њих дошао неко ко је донио нешто ново”, рекао је и додао да је један од Јевреја који је у новије вријеме познао Христа, причао како је њему Владика данило Крстић открио како је то могуће да постоји нешто и после Старог завјета, тако што је Бог говорио једно прије Мојсија, па са Мојсијем нешто друго, а са Христом је тек дошла пуноћа откривења, говори нешто треће што је Јеврејима било несхватљиво, као што је Египћанима било несхватљиво оно што су им говорили Јевреји. ”Христос долази да нам покаже шта је то било и шта има бити. Шта Он то испуњава? Он долази и говори како су Његови ученици у данашњи дан брали жито, а у Шабат је било забрањено било шта радити рукама, возити се, радити, до те мјере да је јеврејска породица морала имати нејеврејина који би запалио огњиште у тај дан да би могла храна да се спреми, толико је крут био тај закон”, рекао је Владика Јован и нагласио како је Христос у том контексту рекао нешто што данас и Израиљци говоре, а то је да је једино због чега се смије Шабат нарушити, јесте да би се спасио живот, то је велика поука данашњег Јеванђеља. ”Господ показује милост, то је оно на шта се на крају све своди”, нагласио је Владика и додао да апостол каже: ”Љубите једни друге, дјецо, то ће бити довољно.” Владика Јован је рекао да тако имамо и Светога Теодора који у своје вријеме одбија да прими храну која је била принос идолима, као што имамо примјере у Старом завјету код Светих Макавеја, пророка и свих старозавјетних праведника који иду на страдање јер неће да принесу жртву лажним боговима, већ само једноме Богу. Такође је актуализовао житије овог светитеља, рекавши: ”Данас смо, драга браћо и сестре, у војни. Стварност нашега свијета јесте стварност Светог Теодора Тирона, Теодора војника који је одбио да послуша и свога надређенога и његовог господара, цара римскога одбио је само да не изда истинитог Бога.” Рекао је да смо тако и ми данас у једној страшној војни, војни која није започела данас и није започела у Украјини, која је нажалост започела распадом онога свијета који је постојао до 1990/91. године. ”У рату који је започео можда чак овдје, а данас се пренио на Украјину. Највећа трагедија тог рата, поред тога да човек убија човјека као брата свога, јесте да се у Украјини нажалост убијају међусобно многи они који за себе, с једне и с друге стране, говоре да су православни”, рекао је и нагласио да то нама треба да је прва порука и оно прво што нас занима у овом рату, да не смијемо као хришћани, као православни хришћани, да заузимамо страну. ”Не смијемо да ми истерујемо правду овога свијета, оно што нас треба да боли је дубоко поцијепано срце наше, поцијепано срце међусобним страдањима, међусобним убијањем”, рекао је и додао да то треба да буде прва наша молитва и оно што је прво и основно о чему треба да мислимо. ”Никакве овоземаљске правде, никакве овоземаљске претензије, никакве овоземаљске настројености, него прво да се молимо дубоко Богу да ово страдање прекине, да престане да убија брат брата и да се молимо Господу да Он то све, као и све што у историји окреће на добро, окрене, и ту трагедију и ту муку и ту невољу, на добро”, рекао је и додао да тамо нема Звезде и Партизана па да се навија за једно од њих, нема ни партизана ни четника, ни бјелаша ни зеленаша, ни једних ни других, ни усташа ни партизана, тамо се нажалост брат коље са братом. ”Да би нам Бог драги дао да што прије то престане, да се измире срца људска и да се измире у неком већем добру него што је то било прије овога свега. Да праштамо једни другима и да видимо можемо ли на било који начин да помогнемо, да прихватимо те избјеглице, као што је и Господ сам био избјеглица када је отишао у Египат, а колико је страшно у избјеглиштву Његовом било, то треба знати зато што је најмрзнија земља у Старом завјету и старозавјетном народу Египат. Он је онај којим се све проклиње, са којим се свако зло упоређује, и у тај Египат одлази Господ као дијете, води Га Јосиф, који је, каже, у сну имао виђења анђела који му рече да оде у Египат”, подсјетио је Владика и нагласио да, када је он могао да савије своју јеврејску душу, која је изнад душе мрзела тај Египат и био учен да мрзи Египат, да га проклиње, па је отишао у Египат, тако и ми треба да да схватимо, да примимо сваку људску душу, да свакоме пружимо руку, да помогнемо ономе који страда, а поготово што тамо страдају православни. ”И као Његош што каже, да пожали, ка да би помога, да пожалимо да прође то страдање што прије, да Господ све окрене на добро и да се ми остали обрадујемо у радости и миру који имамо као браћа међу собом, као што понављам, рекао је апостол: Љубите једни друге, то ће бити довољно”, закључио је Владика Јован поуку како треба да се поставимо у овој тешкој ситуацији у којој се цио свијет налази. Епископ Јован је захвалио Митрополиту Јоаникију на позиву да служи Свету Литургију у цетињском манастиру: ”Хвала на позиву да служимо у мјесту које је наша заједничка кућа и на позиву да се одазовемо поводом 30 година наше Светигоре.” ”Светигора је у своје вријеме била труба јеванђељска не само наша овдје, у Црној Гори, тада је у Црној Гори шака људи долазила у овај храм, па их све памтимо данас по имену и по лику, него је била труба јеванђељска васколикој нашој Пећкој патријаршији, помјесној Цркви, нашем древном имену којим се поносимо више од било кога другога, Цркви српској”, рекао је и додао да је била је у том тренутку и свјетило свима онима који су из мрака комунизма долазили на свјетлост Христову. ”Стога ми обиљежавамо 30 година великољепне ријечи Божије. Хвала ти што си ме позвао да овдје служимо, поготово у недјељу праштања, недјељу када грлимо једни друге. Тако и мучену Украјину да згрлимо, да згрлимо једни друге, као што кажемо пред почетак и на крају Часног поста: да праштам све васкрсењем”, закључио је Владика пакрачко-славонски Јован. https://mitropolija.com/2022/03/12/vladika-pakracko-slavonski-jovan-prva-nasa-molitva-treba-da-bude-da-prestane-brat-da-ubija-brata/
  9. Ми сви људи, верни људи свих времена, излазимо у сусрет, дочекујемо, поздрављамо Спаситеља света са љубављу и благодарношћу, али никада не заборављамо да је први пошао у сретање са нама и први је сусрео нас – Господ Христос. Наше сретање је само узвратно, накнадно. Самим Својим Рођењем, доласком у свет у људскоме телу, у људској природи, Он је већ извршио најважнији сусрет у историји свих времена. Чак и пре Његовог рођења – кроз целокупну припрему спасења у Његовој личности, у Његовом делу – Он непрекидно излази у сусрет паломе човеку, сусреће га, сједињује га са Собом и спасава га. И поред пада човековог у грех, отпадништва од Бога, Бог није напустио дело руку својих, нити заборавио створење своје, него је, у сваком нараштају, чинио све што је било потребно да би био омогућен овај чудесни и спасоносни сусрет који данас прослављамо, а који и доживљавамо на сваком месту и у свако време, посебно на светој Литургији где се не само сусрећемо лицем к лицу са Господом нашим, него се и сједињујемо са Њим на најприснији могући начин – причешћујући се Телом и Крвљу Његовом. Овај празник је не само спомен давног историјског догађаја, него је он путоказ за наш живот овде на земљи. Треба свој живот тако да замишљамо, тако да га водимо да он увек буде излажење у сретање, у сусрет са Господом, Који је већ нас сусрео и никада се од нас не одваја. Из беседе Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на празник Сретења Господњег, 2021. године
  10. У емисији ”Заједно у духу” коју Антонија Хрватин Рот води на Хрватској Телевизији, гостовао је Његова Светост патријарх српски Порфирије, који администрира Епархијом загребачко-љубљанском. Получасовни интервју са патријархом емитован је дан по Божићу, у суботу, 8. јануара. Поглавар Српске Православне Цркве честитао је Божић свима који га славе по јулијанском календару. Истакао је значај хришћанских темеља за развитак европске културе. Говорио је о духовним узроцима пандемије, осврнуо се на друштвене подјеле које су њом изазване, али и о страху који се увукао у људе. Разговор је почео честитком коју је патријарх Порфирије упутио православним хришћанима који су дан раније, у петак 25. децембра/7. јануара, прославили празник рођења Христовог. Казао је да је Бог дошао ”међу нас, да би се сусрео са нама”. Према његовим ријечима, у том сусријету отвара се могућност да се, сусревши се са Богом, сусретнемо и са самим собом и да постанемо цјеловити и хармонични, да бисмо се, из заједнице са Богом, сусретали и са ближњима, тј. са свим људима, па и са творевином Божјом. Творевина, иако дуго трпи и памти, пре или касније узвраћа Патријарх је нагласио да на сваком од тих планова ”постоји расцеп, постоји дистанца, постоји поларизација и баш данас треба да знамо да је човек у творевини саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег”. То значи, упозорио је патријарх, да човјек може бити, својим слободним оприједијељењем, и неко ко дестабилизује ту хармонију. Истакао је да кад год ”вршимо интервенцију на људској природи, кад год вршимо насиље над творевином у целини, творевина, иако дуго трпи, дуго памти, ипак, пре или касније узврћа”. Упитан о томе колико су хришћани свјесни значења прослављања Божића и да ли је у времену у ком живимо у први план стављено нешто што Божић помало и засјењује, поглавар Српске Православне Цркве је поновио да је Бог дошао међу нас да би се сусрео са нама. ”У том сусрету, нама се отвара могућност пре свега да се ми, сусревши се са Њим, сретнемо са собом и да постанемо целовити, хармонични, али онда такви, из те заједнице са Богом, да се сусрећемо и са ближњима, тј. са свим људима, па и са творевином Божјом, јер на сваком од ових планова постоји расцеп, постоји дистанца, постоји поларизација”, казао је патријарх. Нагласио је да на Божић треба да знамо да је човјек у творевини саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег, и да то значи да, својим слободним опредијељењем, може бити и неко ко дестабилизује хармонију. Када специфичност доживљавамо као свој посјед који нам је дат да се у њега затворимо и да љубоморно чувамо свој дар и таленат, поступамо супротно поруци и смислу Божића. Према патријарховим ријечима, узроци пандемије су у томе што вршимо интервенцију на људској природи и насиље над творевином у цјелини, те творевина, ”иако дуго трпи, дуго памти, ипак, пре или касније узвраћа”. Супротно поруци и смислу Божића поступамо кад љубоморно чувамо свој дар и таленат Патријарх се упитао да ли разумијемо тајну Божића или се више бавимо фолклором и казао да свему треба дати смисао и печат Христов и радост, љепоту Христову, и да, у том смислу, поздравља и спољашње манифестације прославе Божића. Међутим, истакао је, суштина је смјештена у богослужење, у Литургију Цркве, у молитвену атмосферу прославе Рођења Христовог. Његова Светост говорио је и о различитостима са којима смо створени. Истакао је да је различитост специфичан дар који сваки човјек па и народ имају, на основу ког је свако позван да, у заједници са Богом, кроз молитву, кроз вјеру и подвиг љубави, развијајући свој дар, гради јединство, дарујући себе другима. ”Оног тренутка кад специфичност доживљавамо као неки свој посед који нам је дат да се у тај свој посед затворимо и да љубоморно чувамо то што је наш дар и таленат, тада поступамо супротно поруци и смислу Божића, али и супротно јединству у Духу на које смо позвани”, рекао је патријарх Порфирије. Са Христовог пута Црква никад не одступа, али постоји проблем у јавној сфери што многи људи, не осјетивши тајну љубави Божје, очекују да се Црква саобрази њиховим шаблонима, те да она заправо треба да поступа онако како ти људи мисле. ”Црква не постоји у свету да би се саображавала свету и да би испуњавала очекивања разних сфера друштва или разних људи са различитим погледима на живот. Црква је у свету да би преображавала свет, а то значи да би снажно, не само речима, него својом суштином и својим постојањем, све позивала на преображај”, казао је Његова Светост. Што је мањи страх у нама, утолико су мањи и проблеми ”Црква никада не може да се поистовети ни са једним појединцем, али ни са једном групом људи, у смислу странака, политичких партија или у смислу некаквих економских интереса и кругова, зато што у Цркву долазимо да бисмо дотакли суштину и смисао живота, да бисмо дотакли Христа, да бисмо ту Христа открили, а онда, када Њега откријемо, почнемо да усвајамо Његов систем вредности”, рекао је патријарх и истакао да не постоји ниједна идеологија која треба да осмисли тајну Јеванђеља. На питање како се одупријети недостајању хармоније и заједништва у свијету и како људе подстаћи на заједништво, патријарх је казао да су сви људи створени са различитим даровима, а да је различитост ”специфичан дар који сваки човек и народ имају, на основу ког је свако, у заједници са Богом, кроз молитву, кроз веру и подвиг љубави, позван да својим даром, развијајући га гради јединство, дарујући себе другима. Оног тренутка кад специфичност доживљавамо као неки свој посед који нам је дат да се у тај свој посед затворимо и да љубоморно чувамо то што је наш дар и таленат, тада поступамо супротно поруци и смислу Божића, али и супротно јединству у Духу на које смо позвани”, рекао је. О страху и неповјерењу Патријарх Порфирије говорио је и о страху који се увукао у људе: ”Страх је, како је рекао један философ, онтичка категорија у људском бићу. Дакле, човек долази на овај свет са страхом и само разни поводи и спољашње провокације, са једне стране изводе тај страх на површину, а са друге стране га умножавају”. Међутим, што је мањи страх у нама, утолико су мањи и проблеми, искушења и невоље са којима се суочавамо. ”Имамо чврсту котву, имамо чврст темељ, уколико је наш унутарњи страх мањи, уз помоћу којег онда решавамо све оно што је изван нас. Тако и у овој ситуацији у којој се налазимо, реалност је таква да проблеми постоје, да су страдања изазвана коронавирусом на један начин или са једне стране ујединила читав свет, али са друге стране су и поделила свет око многих питања, опет везаних за коронавирус. И ти проблеми су сада не само физиолошко-медицински, здравствени, него су они постали и политички, и економски, и духовни”. Казао је патријарх и да страх и неповерење иду раме уз раме, једно уз друго, али и да, у озрачју доласка Сина Божјег у свијет, добијамо једну другачију перспективу. О изазовима патријарашке службе, образовању и Банији О изазовима са којима се суочавао од како је постао поглавар Српске Православне Цркве, патријарх Порфирије је рекао да је најприје требало да се упозна са задацима који стоје пред поглаварем Цркве и да то упознавање још увијек траје. Подручја својих патријарашких активности подијелио је на двије врсте, а то су унутрашњи живот и поредак Цркве и однос Цркве ка споља. Казао је да је сматрао да је важно да се извјесне структуре у Патријаршији у Београду обнове и освјеже. ”Сматрам да је просвета, да је образовање нешто што је неопходно, не само веома важно, за једно друштво, него за човечанство уопште, па, самим тим и за Цркву и на том плану сам се трудио колико је то било могуће да унапредимо неке структуралне елементе у оквиру Богословског факултета који је део Београдског Универзитета”, рекао је. Његова Светост је додао и да је вјеронаука, која у Србији постоји, као што постоји и у Хрватској, важна за образовање: ”И на том плану, заједно са представницима других цркава и верских заједница покренули смо иницијативу да се поправи статус веронауке и статус вероучитеља, који је за нијансу несигурнији, релативнији, него што је то случај овде у Хрватској. Ступили смо у разговоре, у дијалог са Министарством просвете и верујем да ће веронаука добити статус какав имају и други предмети”, казао је патријарх. Истакао је да и даље постоји потреба да се помаже људима са Баније од којих многи још увијек нису добили онакав кров над главом какав доликује. Нагласио је да ће Црква на том плану и даље учествовати. ”Сигуран сам и да ће сви храмови доживети да сијају као што су некада били, а може бити, пошто се обнављају, да ће бити још сјајнији”, рекао је. О сурету са надбискупом Галагером и посјети папе Србији Са тајником Свете Столице за односе са државама набискупом Галагером поглавар Српске Православне Цркве разговарао је о пандемији, казао је патријарх. Заједнички је констатовано да човек треба да буде једини стабилизатор у хармонији Божјој, и да онда кад је дестабилизује, човјек постаје једини вирус. ”Разговарали смо и уопште о поларизацијама које постоје у свету и да су оне опет последица исте димензије, дисторзије човека из свога лежишта, а онда, у ужем смислу те речи, разговарали смо и о проблемима који постоје, данас се то каже, овде у региону и размишљали о томе шта ми као црква или цркве можемо да учинимо да те поларизације буду колико год је то могуће мање. Кад бисмо ишчупали Јеванђеље Христово из Европе, остала би бездушна љуштура На питање о могућој посјети папе Фрање Србији, патријарх је истакао да се још ни пуну годину не налази на том мјесту и да још увијек није имао прилику да се сретне ни са једним поглаваром помјесних цркава, али и показао спремност да до сусрета дође, јер би се тако показало да ”разне спекулације које долазе из кругова који нису црквени о томе да између католика и православних постоји велика дистанца, такве би наравно, пошто то није истина, нетачне формулације показале се да заправо немају никакву снагу”. Приликом сусрета са надбискупом Галагером, разговарало се о хришћанској Европи. ”Европа и читави ови наши простори у свом темељу имају управо хришћанске вредности. Не би било европске цивилизације да није хришћанских вредности”, казао је патријарх. Истакао је да хришћани треба да свједоче хришћански систем вредности, и упозорио да он неће бити лако прихваћен од других система вриједности, јер хришћански систем вриједности постаје или критика или прозива савејст неких људи. ”Кад бисмо ишчупали јеванђеље Христово из Европе остала би напросто једна бездушна љуштура која нема никаквог виталитета нити трага живота у себи”, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  11. На светој Литургији у Храму Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду, 7. новембра 2021, беседу је произнео презвитер Оливер Суботић, тумачећи Јеванђелску приповест о васкрсењу сина наинске удовице, као алегорији васкрсења човекове душе. Звучни запис беседе Отац је, подсетивши на реч познатог грчког архијереја - да је васкрсење душе веће чудо од васкрсења четвородневног Лазара јер је то статус који се носи у вечност, указао да је смрт душе - далеко страшнија од смрти тела. "Зато је примарни задатак да нам душа буде - жива!", рекао је свештеник Оливер. Извор: Радио Слово љубве
  12. Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Септембарско-октобарски, 381. број тематски је посвећен теми: „Бог није у сили него у правди“. Садржај новог броја „Православног мисионара“ слушаоцима Радио-Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Разговор је водила Нада Вижлина Радељић, новинар. Сваки човек је призван да буде мисионар, најпре својим животним примером који је утемељен на јеванђелским начелима, а затим и мисионар истрајношћу у молитви, добрим делима, врлинама и сваком делу које нас приближава Господу, нагласио је катихета Бранислав Илић.
  13. У храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Бегечу, у недељу, 18/31. октобра 2021. године, свечано је прослављена храмовна слава. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер Драгољуб Клисарић, надлежни парох. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу Епископ бачки Иринеј је одликовао протопрезвитера Драгољуба Клисарића правом ношења напрсног крста, због исказане пожртвованости и марљивости у свештеничкој служби. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних јеванђелских одељака поучио верни народ, истакавши да Црква данас слави троструки празник: недељу, као спомен на Васкрсење, спомен светог апостола и јеванђелиста Луке, као и спомен светог Петра Цетињског. Честитајући вернима празник, Епископ бачки је поручио да је свети апостол и јеванђелист Лука управо у прочитаном одељку Јеванђеља, које је он написао, изложио шта хришћани треба да чине у данашњим временима искушењâ, болестӣ и невољâ: Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш Који је на небесима. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Луке, Епископ бачки је нагласио: „Црква је била и остала, јесте и биће увек апостолска. Апостолска служба, апостолско сведочење вере и љубави никада не престаје. У наше време, поред свештенства, поред епископата, призван је и сваки хришћанин и цела Црква као целина да врши то свето апостолско дело. Не могу и не морају данас сви да путују надалеко, па ни на близу, да би проповедали Христа, као што су чинили први хришћани. Али, онде где нас је Бог призвао да живимо, свако је призван да истовремено буде апостол Христов у маломе.ˮ Благољепију архијерејске Литургије, на којој је присуствовао многобројни верни народ, допринело је и умилно појање чланова хора „Свети Јован Крститељˮ из Бачке Паланке, којим је дириговала госпођица Снежана Жујић. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма са поменом оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. На крају свете Литургије, протопрезвитер-ставрофор Драгољуб Клисарић је захвалио Преосвећеним епископима Иринеју и Дамаскину на служењу, поуци и на части којом је одликован. После свете Литургије, у порти храма је уприличен културно-уметнички програм, који су извела деца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. У Недељу 19. по Духовима, на празник Светог апостола Филипа и Спомен Седмог Васељенског Сабора, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање братства ваљевског саборног храмаи појање Дечјег црквеног хора „Хаџи Рувим“ под управом Вање Урошевић. У литургијској проповеди Владика Исихије је указао на безусловну љубав коју Господ Христос пружа у виду утехе и подршке људима који су опхрвани болом услед овоземаљских несрећа, пре свега смрти, коју за последицу има прародитељски грехопад. Човек је створен да буде бесмртан и да се у вечности наслађује својим Творцем, да буде са Њим у заједници љубави, као и заједници са својим ближњим, казао је Епископ Исихије. Важно је да смо свесни да смо смртни и да знамо да смрт никог неће заобићи, иако се томе нада богоотпала цивилизација, која не може да се суочи са смрћу. Ми хришћани знамо да је смрт привремена и да је Господ Својим доласком и животом у овом свету у нашој природи, посебно крстоносним страдањем и васкрсењем, победио смрт. Његовим васкрсењем сви смо добили васкрсење и живот вечни – истакао је ваљевски архијереј. Говорећи о Светим оцима Седмог Васељенског Сабора, одржаног 787. године у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина, којих се данас молитвено сећамо, Владика Исихије истакао је да су захваљујући њима установљени канони Цркве који нас уче како треба веровати и захваљујући којима припадамо правој вери. Није свеједно како верујемо. Како је историја текла и Црква напредовала, јављало се све више полемика и требало је имати канона којима би се утврдила православна вера. Она је утврђена на васељенским саборима и траје непроменљиво до данас – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да нас молитвама Светих отаца Васељенских сабора помилује и сачува. Извор: Епархија ваљевска
  15. Жена Хананејка показала је изузетно смирење. Молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини, рекао је владика Сава у Загребу. У Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, у недјељу 17. октобра, Божанствену литургију служио је Епископ марчански Сава, викар патријарха српског. Владика је, по благослову Његове Светости, који је и Администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио ђакона Стефана Максимовића у свештени чин презвитера. Епископу марчанском саслуживали су протосинђел Нектарије (Ђурић) и братство Саборне цркве. Појао је хор храма под вођством Иване Србљан. Владика Сава бесједио је након прочитаног јеванђељског одломка (Мт. 15, 21-28) у ком апостол Матеј говори о Христовом преласку из Јудеје у земљу Хананску и сусрету са женом Хананејком. Тада је Христу пришла једна припадница многобожачког хананског народа и обратила му се ријечима: Помилуј ме, Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Епископ Сава рекао је да је она тим чином показала да, упркос томе што је припадница многобожачког народа, посједује сјеме искрене и праве вјере у једнога Бога и вјеру да јој једино Он може помоћи. „На њене ријечи: помилуј ме, Господе, Господ не одговара ни ријечи. Међутим, она не престаје. Не одустаје од своје молитве јер не чује ријечи Господње и непрестано призива Господа до те мјере да његови ученици и апостоли прилазе њему и кажу: Господе, отпусти је јер иде и виче за нама. А он каже: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“, казао је владика. Жена, чувши да је Господ послан народу ком она не припада, не одустаје од своје молитве, већ, приступивши Христу, поклања му се говорећи: Господе помози ми. Хананејка је својим мољењем показала упорност у молитви, чврстину вјере, али и топлину молитве. Владика је истакао да се жена коју спомиње јеванђелист није молила Господу да јој да нешто, већ да је помилује. Господ јој је потом упутио ријечи: није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. Епископ марчански казао je да је однос Господа према тој жени био такав не да би је одбацио, већ да би извукао из ње примјер вјере и упорности за оне који су били са њим. ”У том моменту она није погођена, она се не осјећа одбаченом што не припада изабраном народу коме је Господ дошао. У њој не дјејствује егоизам. Она не окреће леђа Господу који је наизглед одбацује и не обраћа пажњу на њу, него каже: Да, Господе, није добро узети хљеб са трпезе и бацити псима, али и пси једу од мрва што падају са трпеза господара њихових. Дакле, овом реченицом она исповиједа да не тражи оно што јој припада или што припада можда неком другом, већ тражи само мрвице милости Господње. Тражи да Господ, макар мало, обрати пажњу на њу и на оне којима није послан, што у суштини и јесте послање Христово. Тим својим поступком она нам показује изузетно смирење”. Владика је навео ријечи светог Јована Лествичника: немој рећи да ниси ништа стекао ако у молитви проводиш доста времена, а не видиш никаквога плода. Добитак је већ то што се молиш. Какво би ти веће благо и требало него да се припијаш уз Господа и живиш непрестано у јединству са Њим, и истакао да Господ жели да покаже да молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини. По отпусту Божанствене литургије, окупљеном сабрању владика Сава пренио је поздраве Његове Светости патријарха Порфирија и пожелио да новорукоположеном оцу Стефану свештеничка служба буде на спасење и изградњу Цркве као Тијела Христовог. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и многобројним верним народом. Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија. -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем: -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу. -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу: -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх. Извор: Тeлевизија Храм
  17. Прослава Вазнесења Господњег, храмовне и сеоске славе у Чуругу, започела је уочи Спасовдана, свечаним празничним бденијем, на којем је началствовао протопрезвитер Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење свештенства Епархије бачке и новосадских ђакона, Александра Билића и Владе Поповића. У четвртак шесте седмице по Пасхи, 28. маја/10. јуна 2021. године, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије – новоизабрани Владика ваљевски, јеромонах Јеротеј, новоизабрани Епископ топлички, свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, владика Иринеј је казао да је Вазнесење старински израз својствен свим православним словенским народима. „На данашњем говорном српском језику рекли бисмо узношење или узлазак Христа на небо, што је био видљиви знак да је Он свој Домострој спасења завршио и да остаје само још то да га запечати тиме што ће послати – од Оца Свога небескога – Светога Духа, и то ће бити коначни рођендан Цркве Његове, Цркве Христове. Сви претходни догађаји, један за другим, постепено конституишу Цркву као Тело Христово, као Храм Духа Светога, као Дом Оца Небескога, као дом свих нас. Тај празник, ако гледамо унатраг, представља пуноћу читавог подвига спасења света и човека, а ако погледамо унапред, ка будућности или ка есхатону, онда видимо да он води у силазак Духа Светога – а то значи пуноћу заједнице могућности и стварности заједнице између човека и Бога, између света и Бога”, поучио је Епископ бачки. Такође, Преосвећени владика Иринеј је истакао да је Чуруг знаменито место у историји наше Цркве и нашег народа. „Чуруг је, у прошлости, дао много угледних, честитих свештеника, монаха, увек је имао добре и верне људе у месту, а дао је, у последњим деценијама, и неколико веома угледних и духовно зрелих епископа наше Цркве и, најзад, дао је нашој светој Цркви и њеног Предстојатеља – Његову Светост Патријарха Порфирија. Нека овај празник Вазнесења Господњег буде и празник нашега узношења са земље на небо, из пролазности у непролазност, из грешности у богодаровану безгрешност, из греха у светлост”, поручио је Епископ бачки. У току свете Литургије, владика Иринеј је рукоположио ђакона Бранка Милосављева у чин презвитера, а владика Исихије је рукоположио ипођакона Бранка Батала у чин ђакона. После Литургије, верни народ је, предвођен својим епископима, кренуо у свечану литију. Током литије извршен је чин освећења жита. Поред мноштва вернога народа, светој Литургији су присуствовали господин Урош Радановић, председник Општине Жабаљ, и госпођа Весна Стјепановић, председник Месне заједнице Чуруг и Народни посланик. Вечерњим богослужењем началствовао је протопрезвитер Јован Кезан, парох србобрански, уз саслужење више свештеника. У наставку вечерњег богослужења освештано је славско жито и пререзан славски колач, које је ове године, у име свих благочестивих, браће и сестара, парохијана Световазнесењског храма, припремио славки кум, г. Миле Вукоман са својом породицом. Пригодну беседу одржао је прота Јован, честитајући славу домаћинима и празник свим сабранима. Настојатељ Световазнесењског храма је честитао храмовну славу и захвалио је браћи свештеницима који су дошли и својим присуством увеличали храмовну славу, а затим је заблагодарио кумовима, породици Вукоман, на дару приложеном светом храму и организацији трпезе љубави за госте. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. априла 2021. године, у четврту недељу Великог поста - Недељу средопоснуа, свету архијерејску Литургију у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова Светост Патријарх је изразио велико задовољство и радост што је у прилици да богослужи на Православном богословском факултету: - Факултет је једна од најважнијих тачака живота наше Цркве. Богословски факултет је корен из којег расте стабло и рађају плодови мисије наше Цркве. Факултет је наша кућа и место где се трудимо да учимо аутентично богословље, богословље које није само стерилна философска, макар и најсавршенија, мисао, а није ни само реч о Богу, него богословље које је истовремено живот у складу са оним у шта верујемо. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију су саслуживали архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије, јеромонах Нектарије (Ђурић), протонамесник Драган Поповић, јереј Бориша Шањић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Здравко Јовановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Након серије земљотреса који су погодили Хрватску, оштећени су у Епархији горњокарловачкој многобројни православни храмови и парохијски домови, као и велики број кућа. Тим поводом је са Епископом горњокарловачким г. Герасимом разговарала уредница културно-образовног и религијског програма Радија Републике Српске гђа Радмила Карановић из Бањалуке. Звучни запис разговора У разговору који преносимо у наставку, Владика Герасим је између осталог казао да се стање још не смирује, да је Петриња разрушена: "Храмови око Петриње су уништени. Храм у Мајским пољанама је потпуно срушен. Идем да обиђем људе, да им пружим утеху. Организовали смо се да однесемо помоћ у храни, води, ћебадима. Кроз неки дан ћемо знати више како и на који начин да организујемо помоћ преко граница. Војска је на терену и помаже у рашчишћавању. Нека Господ да снаге и милости да ово издржимо и да се све смири да бисмо сабрани у молитви дочекали празник Рождества Христовог". Извор: Радио Слово љубве
  20. Ресор министарке др Весне Братић, Министарство просвјете, науке, културе и спорта, активно ће учествовати у интегрисању најстарије школе у Црној Гори, цетињске Богословије у образовни систем Црне Горе. То су неки од закључака са данашњег састанка са ректором, оцем Гојком Перовићем, свештеником Мирчетом Шљиванчанином и представницима ове школе. Како је саопштено, тиме би једна од најстаријих образовних установа у Црној Гори основана давне 1863. године постала дио званичног образовног система Црне Горе и била уважена и помогнута од стране државних институција, казала је министарка Весна Братић. “Ако имамо у виду да у Црној Гори више од осамдесет одсто грађана јесу вјерници Српске православне цркве у Црној Гори, више је него логично да се цетињска Богословија акредитује и оствари сва законска права и статус који јој припада, а који до сада није имала”, поручила је она. Ректор ове школе протојереј Гојко Перовић је изразио задовољство због спремности министарке да учествује у активном дијалогу и раду на томе да ова школа постане дио званичног школског система Црне Горе. Он је казао да из Богословије не траже ништа више од статуса који има исламска школа “Медреса” у Црној Гори као и да Богословија до сада није имала никакву помоћ од стране државних органа Црне Горе. Ми ћемо у будућем периоду радити на усклађивању нашег програма са важећим школским програмом како бисмо што лакше интегрисали нашу школу у црногорски образовни систем, казао је он. Како је саопштено из Министарства, састанак је протекао у веома конструктивној атмосфери а представници Министарства и Богословије су исказали спремност да у будућности још чвршће сарађују како на превазилажењу овог иницијалног проблема тако и на унапређењу свих могућих облика сарадње. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Срећан и Богом благословен празник Преноса моштију Светог Георгија – Ђурђиц, верном народу Епархије милешевске, а посебно свечарима који овај празник прослављају као своју крсну славу. Срећна и храмовна слава древног манастира Ораховица у Мажићима код Прибоја, и храмoва у Лопижама код Сјенице и Гукама код Пљеваља. Нека Свети Георгије свима вама подари мир, здравље и спасење, а у ваше домове унесе Божији благослов и благостање у личном и породичном животу. Да свима нама Свети Георгије буде духовни узор тврде и истинске вере у Господа Бога и да својим копљем убије злог вируса и спасе цео човечански род. Ваш молитвеник и доброжелатељ, Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска
  22. Недељно јутрење и празнична Света Литургија служени су у недељу ујутро, 18. октобра, у храму Светог Димитрија у општини Светог Димитрија где се одржавају вишедневне свечаности под називом „Дани Св. Димитрија 2020“. Началствовао је игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије, уз саслужење свештеника при храму Светог Димитрија и учешће бројних верника. Појали су византијски хорови под вођством протопсалта Георгиоса Камариариса и Харалампоса Хораитиса. У богонадахнутој проповеди, игуман Методије је указао на везу Светог Луке Јеванђелисте, чији се празник управо данас прославља (по новом календару, прим. прев.), живописца Пресвете Богородице, са иконом Тројеручице која је дан раније дочекана у храму Светог Димитрија. „Пресвета Богородица“, рекао је, „Велика је Владарка нашег манастира као и целе Свете Горе, а њено чудесно присуство у животима монаха светогорске заједнице, али и свих верника који је призивају, неисцрпно је, удивљујуће и спасоносно. Њена љубав изражава се кроз безбројна чуда и утеху коју пружа свакој души мученој искушењима“. Своју кратку беседу завршио је жељом „да заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“ и очински подстакао вернике „да призивају Име Њено у сваком тренутку како би задобили благодат и милост Сина Њенога“. Извор: Хиландар
  23. Света Митрополија Пољанска и Килкиса из Јеладске Цркве издала је нову књигу. Ова Митрополија је објавила књигу Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, са насловом „Уметност и Откровење“ (која је магистарски рад аутора). Следи уводна орука Високопреосвећеног Митрополита Пољанског и Кликиса г. Емануила о књизи о којој је реч: Књига „Уметност и Откровење“ Преосвећеног Епископа стобијског г. Давида аутономне Охридске Архиепископије Српске Патријаршије (један Архијереј са уверењем Ромеја, нешто што се јасно показује од његовог благочестивог пребивања у Православном Отачком Предању), читаоцима представља одређења сагледавања по питању уметности и православне догме у периоду од краја Другог светског рата до наших дана. Желимо да овај рад читаоцу представља подстрек да испроблематизује и да разуме, између осталог, димензију постојања као наставак стварања, будући да је човек позван да буде сасаздатељ (συνδημιουργός) света, те да се у продужетку више заинтересује за текућу тему поновног сједињења и проницања теологије са уметношћу у савременој православној мисли. Са горућим молитвама, Митрополит Пољански и Килкиса Емануил Извор: Православна Охридска Архиепископија
  24. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио 21. септембра 2020. године у Добоју свету архијерејску Литургију поводом славе Саборног спомен-храма Рођења Пресвете Богородице. Саслуживали су архијерејски намесник добојски протојереј-ставрофор Мирко Николић, игуман манастира Озрена архимандрит Гаврило (Стевановић), протојереји-ставрофори Драго Хаџистевић и Драгиша Симић, протојереј Недељко Горановић, јереј Мирослав Тодоровић, протођакон Саша Милошевић и ђакон Бојан Јокановић. У надахнутој беседи владика Фотије је поручио верницима да достојанствено иду путем истине и правде, да чине добра дела за добро вере и православног народа: -Када је Свети архангел Гаврило дошао Пресветој Богородици у Назарет и рекао јој да је Богоизабрана да буде Мајка Спаситеља Светог Господа нашег Исуса Христа, Она је рекла по својој слободи: 'Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по вољи Твојој'. Тако смо и ми позвани, браћо и сестре, у нашем животу да кажемо Богу: `Нека буде воља Твоја у моме маломе, скромноме, недостојном, несавршеном животу, али ћу се трудити колико могу да будем достојан православни хришћанин или православна хришћанка`. То треба да потврђујемо својим делима на послу где радимо и породици где живимо. Том приликом, Епископ је одликовао црквењака Саву Зрнића орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста за показану ревност и љубав према Светој Цркви. Епископ је одликовао и г. Живка Мишкића и гђу Радојку Зрнић архијерејском похвалницом. Свештенство храма је изразило наду да ће локалне власти помоћи да се заврши осликавање светог храма које траје већ уназад три године. Из Градске управе добили су подршку и за велики пројекат изградње Светосавског парохијског дома. -У току је, ево већ три године, фрескописање овог светог храма. Фрескописање ће се сигурно наставити и у наредне двије године. Ми смо ријешили да, ако Бог да, уз помоћ градске власти ове године започнемо једна велики пројекат овдје у порти Спомен-храма, а то је изградња Светосавског парохијског дома, гдје ће бити једна већа сала управо за окупљање народа и у којој ће се прослављати слава и одржавати све друге културне манифестације, као што су концерти и предавања, рекао је надлежни свештеник Душко Недић. Након Литургије изабрани за кумове наредне године су изабрани градоначелник Добоја г. Борис Јеринић и посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ гђа Сања Вулић. Градска управа издваја значајна средства за рад свих верских заједница у Добоју. -Свакако да је ове године нешто другачије јер је сам број људи ограничен због епидемиолошке ситуације, али оно што је јако битно је да смо стално са Српском Православном Црквом и да смо заједно окупљени са вјерујућим народом. Подржавамо све активности Српске Православне Цркве на очувању наше традиције и обичаја, као и све активности око изградње овог Спомен-храма, а такође и све њене потребе заједно са свештенством нашег добојског намјесништва, изјавио је г. Борис Јеринић, градоначелник Добоја. -Вјерујем да је наш мали допринос да будемо кумови славе цркве самој Цркви од великог значаја, а нама је заиста велика част, задовољство и срећа имати такву привилегију. Још једанпут свим нашим Добојлијама, а и онима широм Републике Српске и свијета који славе данашњу крсну славу, желим свако добро, рекла је гђа Сања Вулић, посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Након молитве улицама града прошла је и свечана литија, а затим је служен парастос испред храма пред бистом најмлађем погинулом борцу Војске Републике Српске Споменку Гостићу. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  25. На дан када славимо рођендан Цркве Божије, силазак Светог Духа на Апостоле, Његово Преосвештенствo Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Старом храму у Краљеву. Епископ је служио уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине Светотројичног храма протојереја-ставрофора Јована Ђорема, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоја Санда, протонамесника Марка Петровића, војног свештеника јереја Владимира Благојевића, протонамесника Мирољуба Попадића, јереја Владимира Јовановића, протођаконâ Александра Грујовића и Милутина Балтића. Уз мноштво благоверних Краљевчана био је и градоначелник Краљева г. Предраг Терзић са својим сарадницима, припадници Војске и Полиције, представници многих предузећа и културно-уметничких друштава, као и многи други. Да радост празника буде већа, потрудио се и хор “Свети Архиђакон Стефан“ из Краљева. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља уследила је беседа Владике Јустина, у којој је нагласио да се на данашњи дан извршио домострој Спасења. Господ је ниспослао Духа Светога, у виду огњених језика на своје ученике, апостоле. Данас нас је Дух Свети сабрао у овај храм, да и ми примимо Духа Светога, да се обучемо у силу са висине, јер сви ми смо приликом крштења и миропомазања примили Духа Божијег. У овоме свету је тешко опстати и бити човек. Повремено се удаљимо од Господа Бога. Данас је дан када иштемо Духа Утешитеља, Духа Истине, Духа Мудрости, да нас подржи, да нас оснажи, да нам да оружје духовно кроз Свете Тајне у Цркви Божијој. Оно је опробано. Користили су га светитељи Божији и њиме задобили светост, спасли се. Свако ко се спасао од греха, смрти и ђавола, тамо је где су свети, а ако смо тамо где су свети, онда смо и ми свети. Велика је тајна побожности, велику тајну Господ крије у Цркви Својој и свако ко хоће да проникне у ту тајну мора да буде њен судеоник. То се може само у Цркви где обитава Истинити Бог, Који је Глава Цркве. У Цркви Дух Свети чини све оно што нам је на корист, за спасење наше – поручио је Владика. Током Литургије Епископ Јустин одликовао је јереја Мирољуба Попадића чином протонамесника, а ђакона Милутина Балтића чином протођакона. Након ломљења славског колача уследила је трпеза љубави. Братство Храма Свете Тројице у Краљеву даривало је крст блаженопочившег Патријарха Павла г. Обраду Лазовићу за сав несебичан труд, који је током година учинио и још чини у Старом храму у Краљеву. Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...