Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'арсеније'.
-
Среда у Вазнесењској: О. Арсеније Арсенијевић о тумачењу Јеванђеља
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У оквиру редовних духовних сабрања која се одржавају у Вазнесењском храму у центру Београда (улица Адмирала Гепрата број 19), ове јесени је са благословом Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија почео циклус разговора о Светом Јеванђељу. Наставак је у среду, 15. новембра 2023. године од 18 часова, када ће старешина ове светиње, протојереј Арсеније Арсенијевић беседити на тему "Тумачење Јеванђеља". Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"-
- тумачењу
- арсенијевић
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Епископ нишки Арсеније и ВДС поделили пакетиће ђацима у Димитровграду
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
У понедељак, 23. јануара 2023. године, Верско добротворно старатељство Епархије нишке "Добри Самарјанин", на челу са Његовим Преосвештенством Епископом нишким г. Арсенијем, поделило је празничне пакетиће димитровградским основцима, ученицима ОШ "Христо Ботев" у Димитровграду. Овом приликом, у просторијама школе подељено је преко четири стотине пакетића, на радост свих ученика овог училишта. Верско добротворно старатељство Епархије нишке "Добри Самарјанин" нарочито благодари хуманитарној организацији "Our Serbs" из Чикага, која је обезбедила дарове за димитровградске малишане. Извор: Епархија нишка -
Владика нишки Арсеније одржаће предавање у Крушевцу
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Епархија крушевачка објавила је најаву за циклус предавања у цркви св. Ђорђа, на тему "Православље и медицина", а гост-предавач ће 29. децембра бити Епископ нишки г. Арсеније који је, након доксологије, вечерње службе и Акатиста св. Нектарију, говорити од 18. 30 часова на тему "Свето причешће - лек бесмртности". Извор: Епархија крушевачка -
О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“. Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског. Радован Пилиповић Извор: СПЦ
- 1 коментар
-
- aрхиепископ
- други
- (и још 4 )
-
Епископ Арсеније на ктиторској слави Хиландара
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У периоду од 11. до 13. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки и војни г. Арсеније, заједно са Начелником Генералштаба Војске Србије генералом Миланом Мојсиловићем и делегацијом Војске Србије, борави на Светој Гори, у манастиру Хиландар. Повод посете јесте ктиторска слава ове царске лавре, празник Светог краља Милутина, великог владара и задужбинара, који је Хиландару, као и многим црквама и манастирима у српским земљама, великодушно помагао. Манастирска црква, која до данас сведочи о древним временима и повезује нас са блиставим моментима наше историје, подигнута је као прва у низу грађевина изграђених у време великог краља Милутина, као и његовог чувеног и великог сарадника и пријатеља, Архиепископа Данила II. Присуством Његовог Преосвештенства и Начелника Генералштаба, чија је ово прва званична посета манастиру, увеличана је свечана прослава ктиторске славе. На празничном бденију уочи празника, као и Евхаристијским сабрањем на сам дан празника, началствовао је Преосвећени Владика, уз саслужење манастирског братства и војног свештенства. На дан празника Светог краља Милутина, обележава се такође и Дан верске службе у Војсци Србије, у спомен на 12. новембар 1839. године, када је донет закон којим је регулисана свештеничка служба у тадашњој војсци. Гостопримство игумана Методија и братства древног манастира Хиландара, као и прослава овог великог дана, настављени су на свечаној славској трпези, припремљеној у спомен великог ктитора и владара. Извор: Епархија нишка-
- ктиторској
- арсеније
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Свети Арсеније Сремац – слава манастира Ждребаоник, богослужио Митрополит Јоаникије
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Поводом празника Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српскога, чије свете мошти почивају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас је служио Свету архијерејску литургију у овом манастиру, уз саслужење архимадрита Павла (Радусиновића), игумана манастира Ораховица у Славонији и свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Данашњом службом у Ждребаонику је обиљежена и 755. годишњица престављења овога великог светитеља и угодника Божјега. Митрополит Јоаникије је кумовао на крштењу слуги Божијем Василију Станишићу. а у току Литургије је рукоположио дипломираног теолога Зарију Вуковића у чин ђакона. По заамвоној молитви пререзан је славски колач. На крају богослужења Владика је у архипастирској бесједи рекао да Светог Арсенија, и поред свих његових врлина и подвига, најчешће зовемо једноставно – наследником Светога Саве. “А то је највећи епитет. Није било лако бити наследником Светога Саве, који је утемељио наш народ, који га је са Христом сјединио, који га је оплеменио, духовно родио. Али, требало је то дјело наставити. А тада је било још доста тешкоћа, немира и нестабилност и у држави, а помало и у Цркви. Ко је могао да понесе то бреме да обједини народ и да га води напријед, да му да силу да ствара. Могао је само прави и истински наследник Светога Саве на коме је починуо његов дух”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се мало што написало о земаљском животу Светог Арсенија зато што је био повучен и тих. “Али је стварао. Мислим да је имао доброг наследника у нашем блаженопочившем патријарху Павлу. Тих, молитвен, радан, карактеран, издржљив, ненаметљив, али иде напријед великим корацима. У његово вријеме подигнуте су велике светиње: манастир Морача, манастир Сопоћани, а он је подигао Пећку Патријаршију и поштује се као њен ктитор”, казао је он. Његово житије, нагласио је Митрополит Јоаникије, наставило је да се пише након његовог упокојења и пише се до дана данашњега. “А и унудуће ће јер је то такав Божји угодник. Па као што је за живота обилазио и посјећивао све српске земље и светиње, тако је и после свог упокојења, кад је нашем, народу било најтеже, кренуо Свети Арсеније. Историјски гледано, то је била бјежанија нашега народа и спашавање светих моштију. Али, са духовне стране гледано, то је био нови ход Светога Арсенија да укрепљује и благосиља свој народ, и да га чува и њиме пастирствује као светитељ Божји”, нагласио је Митрополит Јоаникије. Рекао је да је Свети Арсеније ишао западним српским земљама. “Прво је отишасо у Херцеговину, у манастир Довољу. То је данашња Црна Гора. И тамо су његове мошти почивале преко сто година. А онда су опет ишле у једном обрнутом луку до манастира Добриловине, Мораче, Куча, па до Ждребаоника, па послије до манастира Косијерева. И опет се Свети Арсеније вратио овдје у Бјелопавлиће”, подсјетио је Владика Јоаникије. Владика је, благосиљајући своје кумче Василија Станишића поручио да буде што више крштења и вјенчања, и у Ждребаонику и у другим мјестима. “Желим ове младе, који су стасали за ступање у брак, да опоменем да то не одлажу него да на вријеме узимају обавезу да стварају породицу јер се тако умножава и Божји благослов”, рекао је он. Новоме ђакону Зарији Вуковићу, чији је прађед Петар био свештеник у Косовом лугу, пожелио је благословен пут будуће свештеничке службе. “И нека га Свети Арсеније руководи у све дане његовога живота”, рекао је Митрополит Јоаникије. На крају је игуманија Јустина (Таушан) Митрополиту Јоаникију предала на дар икону Мајке Божије са груди Светога Арсенија, препоручујући себе и своје сестринство Митрополитовом духовном старању. “Да нам, молитвама Светог Арсенија и Светог нашег Митрополита и оца Амфилохија, будете од данас и отац и мајка. Хвала вам и увијек нам добро долазили”, казала је мати Јустина. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- ждребаоник
- јоаникије
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Свети Арсеније Сремац - пример смирења, апсолутне љубави и жртве за другог човека
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Благодарећи Телевизији Храм, поводом празника Светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, доносимо празнични разговор са протопрезвитером Јованом Милановићем, ректором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У разговору који је водила новинар Мирјана Миловановић, прота Јован је указао да смо сви призвани да следимо животни пример Светог Арсенија Сремца, светитеља који је у свом животу до појединости послужио Господу своме. Љубав и пожртвованост коју је имао Свети Арсеније потребна је и нама данас, како бисмо успели да спознамо који је истински смисао и циљ нашега живота, те да схавтимо да светост у својој бити није апстрахтна, већ опипљива и конкретна, поучио је протопрезвитер Јован Милановић у овом надахнутом разговору који препоручујемо вашој пажњи. Ризница литургијског богословља и живота: Свети Арсеније Сремац - пример смирења, апсолутне љубави и жртве за другог човека BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Благодарећи Телевизији Храм , поводом празника Светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, доносимо празничн... -
У недељу, 31. октобра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, као изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Апостола и Јеванђелисте Луке у Нишу, која данас прославља своју славу. Ниш: Свечана доксологија у част Епископа хвостанског Јустина, викара Патријарха српског Саслуживали су архимандрит Серафим (Мишић), игуман суковске обитељи, протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Св. Николаја Чудотворца у Нишу, протођакон Стеван Кричка и ђакон Бранислав Јоцић. Храм је био у потпуности испуњен верним народом, увеличавши прославу храмовне славе у великој мери. На крају Свете Литургије, освећени су славски дарови и пререзан славски колач, припремљен од стране домаћина славе. ЦЕНТАР ЗА ЦРКВЕНЕ СТУДИЈЕ ПРОСЛАВИО СВЕТОГ АПОСТОЛА ЛУКУ У недељу, 31. октобра 2021. године, у просторијама Центра за црквене студије, а у присуству Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског г. Јустина, проф. др Драгише Бојовића, управника Центра, као и многих других чланова и пријатеља ове институције, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније осветио је славске дарове и пререзао славски колач, припремљен од стране домаћина славе. Овим свечаним чином обележена је и двадесета годишњица постојања Центра за црквене студије, велики јубилеј за ову значајну институцију, која је од својих скромних почетака достигла признање у ширим научним круговима, са сарадницима како у земљи, тако и у иностранству. СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА ЦЕНТРА ЗА ЦРКВЕНЕ СТУДИЈЕ ПОВОДОМ КРСНЕ СЛАВЕ И 20 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Центар за црквене студије ове године обележава велики јубилеј. Наиме, о празнику Светог Апостола и Јеванђелиста Луке, пре тачно 20 година, овај Центар је основан. Тако су и ове године, као и сваке до сада, чланови Центра прославили своју крсну славу. Уз великолепно појање хора „Бранко“, један по један низали су се говори људи везаних за рад ове интелектуалне заједнице. Окупљенима се обратио Његово Преосвештенство, Епископ нишки г. Арсеније, а одмах потом уследило је и обраћање Његовог Преосвештенства Епископа хвостанског г. Јустина, који је овом скупу присуствовао као делегат Његове Светости. Такође, присутни су били и окупљенима се обратили и државни секретар Министарства просвете, науке и технолошког развоја Небојша Ранђеловић, заменица градоначелнице Града Ниша Душица Давидовић, директор Републичког секретаријата за вјере Републике Српске Драган Давидовић, као и многи други угледни пријатељи и чланови Центра за црквене студије. Такође, овом приликом су, руком Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, уручени ордени Светог Цара Константина професорима из страних земаља, који су помогли и настављају да помажу не само популаризацији овог Центра, већ и словенске културе и духовности уопште. Добитници ордена су професори Александар Наумов, угледни слависта из Пољске, Жан Клод Ларше, угледни француски теолог, и Ангелики Деликари, професор Средњовековне историје Словена на Философском Факултету Универзитета у Солуну. Од троје добитника ордена, једино је проф. Деликари, услед тренутних околности, била у могућности да се лично појави, и из руке Преосвећеног Владике прими заслужено одликовање. Извор: Епархија нишка
-
- богослужили
- нишу
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
У среду, 21. јула 2021. године, када Црква молитвено прославља Светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију у храму посвећеном овом дивном Божијем угоднику у Прокупљу. Преосвећеном Владики саслуживали су свештеници и свештеномонаси из више Епархија Српске Православне Цркве. Благолепију службе допринело је појање хора прокупачког храма. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је славске дарове и пререзао колач. Његово Преосвештенство надахнутим словом говорио о данашњем празнику. Извор: Епархија нишка
-
- богослужио
- прокупљу
- (и још 9 )
-
Гост у студију радија Светигора био је протојереј Јован Милановић, ректор богословије „Свети Арсеније сремац“ који претходно служио Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. „Црква Божија је велики брод“ рекао је карловачки прота наставивши своју метафору „један морнар је на палуби, други у потпаљубљу али су сви на истом задатку да поведу пут ка Царству Небеском“ објашњава прота говорећи о значају богословских школа у наше вријеме. „Ми смо позадинци јер припремамо војнике који ће ићи у прве борбене редове“ рекао је ректор Милановић нагласивши да је велика одговорност ан професорима богословија јер „ипак све зависи како их наоружамо, које знање ће понијети из наше школе.“ У разговору је нарочито било веза између Црне Горе и Срема. „Једно је тијело – Српски Сион и Српска Спарта“ наглашава отац ректор додавши да су Цетиње и Сремски карловци испрелетени кроз историју. „Сремски Карловци су везани и за Светог Петра цетињског гдје је он хиротонисан“ подсјећа отац Јован и наглашава да су Карловци језгро и стјециште, не само црквене просвете и катедре, већ и монаштва јер су унаоколо изникли бројни манастири који формилари фрушкогорску свету гору. „Црну Гору и Срем повезују и Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија а Карловачку богословију је походио и свештеномученик Ристо Јарамаз“ рекао је отац Јован и нарочито подсјетио да је овај свештеномученик из Другог светског рата у своје вријеме писао и стихове, тако да је он један од пјесника Карловачке богословије. https://mitropolija.com/2021/07/19/rektor-karlovacke-bogoslovije-o-jovan-milanovic-crnu-goru-i-srem-vjecno-povezuju-sveti-petar-cetinjski-i-sveti-arskenije-sremac/
-
Монах Арсеније (Јовановић) предавања, текстови
тема је објавио/ла Ignjatije у Православни видео/аудио
Od autora knjige "Bog i rokenrol" jedno odlicno predavanje. http://www.svetigora.com/node/9726 -
Свети Арсеније Сремац - небески патрон Епископа нишког Арсенија
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Велики угодник Божији Свети Арсеније Сремац свечано и молитвено је прослављен у катедралном храму Епархије нишке у понедељак 10. новембра 2020. године. Управо тог светитеља из рода нашег великог јерарха Српске Цркве и наследника Светога Саве, кога је Господ просијао међу светима својим, као свог небеског заштитника прославља духовни отац Богоспасаване Епархије нишке-Епископ Арсеније. Звучни запис беседе Тим поводом у Саборном храму Епархије нишке Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију. На овом Евхаристијском слављу Преосвећеном Владики саслуживали су свештеномонаси и свештеници Епархије нишке. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је кољиво у спомен свог небеског заштитника. Његово Преосвештенство је поучио све присутне говорећи о дивном житију Светог Арсенија Сремца. Извор: Епархија нишка -
Епископ нишки Арсеније у посети Епархији милешевској
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У петак 23. октобра 2020. године манастир Милешеву посетио је Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније. Уваженог госта дочекао је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије. Након поклоњења гробу Светог Саве, моштима Светог краља Владислава и Светог Нестора Милешевског, и другим манастирским светињама првопастир Епархије милешевске показао је драгом госту зграду будуће манастирске радионице у којој ће сестринство моћи несметано и много квалитетније обављати своја монашка послушања. Епископ Арсеније посетио је и епископско седиште у Пријепољу, где је са домаћином, Владиком Атанасијем, разговарао о актуелним темама у нашем друштву. Извор: Епархија милешевска -
Епископ нишки г. Арсеније о значају Фестивала хришћанске културе
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Гостујући у емисији "Живе речи" Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније се осврнуо на пети Фестивал хришћанске културе, који је недавно одржан у Зајечару благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Са преосвећеним владиком Арсенијем разговарао је катихета Бранислав Илић. Комплетан разговор са Епископом нишким Арсенијем можете погледати овде: ОВДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Отац Арсеније - О лажним богомољама и лажним богомољцима
тема је објавио/ла Н И Н Е у Актуелна дешавања у СПЦ
Текст са Фејсбук странице Манастир Рибница - Монах Арсеније: "О лажним богомољама и лажним богомољцима Прави богомољац није никаква необична нити тајанствена појава, већ је то прави православни хришћанин,односно ревнитељ своје вере и љубитељ свога народа. Богомољачки покрет носи своје корене из неформалних богомољачких група насталих у војводини половином 19. века, који се затим ширио по свим крајевима Србије, да би коначно настао и добио своје име – Православна Народна Хришћанска Заједница, 1920г. на великом сабору у Крњеву. Богомољачки покрет је у својој пуној форми и делатности настао као труд св. владике Николаја Жичког. Свети Сабор Српске Православне Цркве њему је, као најупућенијем, поверио старање и развој овог покрета. На првом месту да га очисти од спиритизма, раскола и јереси, који су увек били присутни и представљали опасност од појаве секташког застрањивања. Св. Владика је овај покрет успешно водио пуних 20 година, а који је постао једна од најдивнијих појава у целом свету. Нажалост, у трагедији другог светског рата и потоњег доласка комуниста на власт, Св. Владика је морао да напусти Југославију. Тада је богомољачки покрет остао без свог родитеља. Наравно, било је ту и других епископа који су такође схватали вредност тог покрета, и богомољци су наставили своје делатности и молитвена окупљања током друге половине 20 века. Али, као што то обично бива, када је нешто чисто и свето, и у богомољачки покрет је временом почео да се увлачи дух спиритизма и секташтва. Додуше, он је увек био ту, и чекао свој моменат да поново крене да руши оно што су чисте и свете душе, на челу са владиком Николајем, градиле током дугог низа година. Тако да смо данас дошли до једне готово невероватне појаве масовног ширења јереси спиритизма, на целој територији Србије. Те такозване „богомоље“ налазе се у приватним домовима, где долази до окупљања људи који су наизглед православни хришћани. Зидови су у тим одајама прекривени иконама, крстовима и кандилима. А највећа обмана је у томе што они себе представљају као настављаче богомољачког покрета Св. Николаја Жичког. Често поседују, и то увек показују новопридошлима, и писмени благослов и печат месног епископа. Писац ових редова је био запрепашћен када је кренуо да се више интересује за ову појаву, и о томе слуша од оних који су тамо одлазили и припадали тим заједницама. Вероватно се не бисмо ни одлучили да пишемо о томе нити упознали са деловањем те секте, да се није догодила једна тешка трагедија, током овог лета, у једном граду у Србији. Наиме, једна млада жена, супруга и мајка малог детета, је задњих годину дана повремено долазила код нас на духовне разговоре и саветовања. Деловала је као ревносни и искрени православни хришћанин, и ми смо је као такву и прихватили. Додуше, она никада није своју душу дубље отварала, на чему ми свакако нисмо ни инсистирали, већ су то била обична питања у вези брака, подизања детета и црквеног живота. Нама је донекле била чудна та затвореност, али то је право сваког човека, па чак и у односу са духовним лицем. Но, колико је то корисно или штетно, друго је питање. На један дан пред сам кобни догађај, дотична је, после дужег времена, дошла у посету са мужем и дететом. Одмах је било јасно да се налази у изузетно узнемиреном и тешком стању душе и духа. Чим је мало дошла к себи почела је, у крајње очајном тону , да од нас тражи опроштај, зато што нам раније није открила њене одласке у ту „заједницу“ и учествовање у тим „молитвама“. Нама одмах није било јасно о чему говори, о којим заједницама и каквим молитвама и, на наше смирено питање о чему се заправо ради, она је почела своју причу, односно исповест. Пре неколико година, она је први пут, са својим мужем и још једном блиском рођаком, отишла, по препоруци једног „побожног и смерног богомољца“ у ту „богомољу“. А затим у другу или трећу, док нису стигли у једну од познатијих, у том свету, у Сурчину крај Београда. Када су ушли у тај дом, у приличној тајности, одмах им је био предочен писмени благослов са печатом епископа, као некаква врло битна потврда да они нису никаква секта већ благословена богомољачка кућа. Затим су ушли у одају где су се обављале молитве. Свуда су биле иконе и кандила а на поду се налазио тепих. Било је ту око 20-так људи, сви по изгледу смерни и побожни православни хрићани, који су тврдили да редовно иду на литургије и причешћују се. Затим су сви клекли на под, а главна особа и духовни вођа, жена од својих 70 година, извесна Славица, је такође клекла, затим подигла руке, као кад свештеник започиње Св. Литургију, и почела са „молитвом“. У том тренутку као у некаквим грчевима и телесним трзајима, ушавши у стање слично трансу, са потпуно измењеним гласом, она је почела да се обраћа свима, као да из ње говори, час Христос, или Богородица и Св. Сава, или већ у зависности од дана и надахнућа. Док су за сво то време, које је трајало близу пола часа, сви присутни на коленима плакали, а неки и ридали. И ова млада жена је такође плакала, објашњавајући нам, да заправо уопште није знала зашто плаче. Када се све завршило, било им је објашњено да дотична Славица поседује велики дар од Бога, да може да „види“ и „чује“, и да буде у директном контакту са „духовним светом“. А као круна свега, да се она, као и још неки који поседују тај дар, углавном жене, зове, односно има некакав чин –„Црква Благодати“. Значи да поновимо, та жена назива себе „ЦРКВОМ БЛАГОДАТИ“!!! Ту у сурчинској богомољи је у то време била још једна таква жена по имену Рада, од неких 55 година. Затим им је речено да, ово што су видели, ником не говоре, поготово не црквеним лицима, јер они то неће „разумети“. Заправо они који припадају тој заједници, а сада су и они ту примљени јесу „изабрани“ од Бога, а да су сви остали нижег духовног стања и да то не треба њима откривати. Када је та млада жена завршила своју причу и опис тих сеанси, и колико је још пута одлазила тамо и на слична места, нама је, са великом муком и тугом, било јасно колико се та млада душа могла тамо страшно демонизовати и духовно упропастити. Тада нам је, са ужасним страхом у гласу и очима, рекла да ју је „ђаво у потпуности обузео и да јој нема спаса!“ Тај глас, који јој је говорио, и издавао наређења директно из срца, задњих дана јој је у пар наврата наређивао да баци дете са терасе, а затим да и она скочи, а онда би јој говориио, да је баш она изабрана да са Христом, који долази за „двадесет дана“ спасе свет! Тако да јој је час говорио да је изабрана од Бога, а час да треба да се убије...!!! Класична и тешка демонопоседнутост. Ми смо јој, престрављени од ужасног изгледа и још ужаснијих њених речи, строго замерили што је прихватила њихово инсистирање да нам то не открије и не исповеди. А затим смо јој наложили да под хитно, још тог поподнева, оде код свог парохијског свештеника и све потанко исповеди испод епитрахиља, са надом да ће господ имати милости. Поред тога смо покушали да чујемо да ли она још увек сматра да је изабрана да са Христом спасе свет. Она је после кратког оклевања , на наше тешко разочарење , ипак изговорила да ЈЕСТЕ изабрана! Дали смо јој још пар конкретних савета у вези читања јеванђеља, псалтира и поста, не би ли се донекле ослободила те страшне прелести, односно духовне самообмане. Нажалост, и на нашу велику тугу и ужас, она је сутрадан починила ту страхоту, готово дословно како јој је зла сила наређивала. Ускоро смо сазнали да је она те вечери отишла у цркву на исповест, али да јој демон то није дозволио и да је, пред саму молитву, истрчала из цркве и више се није вратила. Овде ћемо на кратко цитирати речи блаженопочившег патријаха српског Павла, из његовог текста о „прелести спиритизма“. Он каже... Суштина спиритистичке заблуде је не у томе што спиритисти желе да познају божанску истину, него што до ње хоће да дођу мимо Цркве.Већина њих долазе у цркву на богослужења, учествују са православнима у молитвама, светим тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе непријатељски, сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнањаи доживљавања, и тек у својим посебним скуповима „сеханама“, долазе до пуне истине и сазнања...“ А по речима московског митрополита Филарета: „Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности – лажним кључевима!“ Ми смо у нашем раду са људима, у задњих десетак година, имали прилику да сазнамо, од оних који су пропатили од сличних менталних проблема, да се јасно могу чути гласови који говоре или наређују одређене ствари. Те гласове, који се у психијатрији називају аудио халуцинацијама, људи описују као да чују у самој својој глави или да долазе са таванице, испод кревета, из фијоке, у самим ушима, али до сада још никада нисмо чули од неког, као од ове младе жене, да долазе из самог срца. То нас је навело да дубље поразмислимо о овом феномену.Свети оци наше Цркве уче да се, пре крштења, антихристов дух налази у самом срцу човековом, а да се, после крштења и примања печата дара Духа Светога миропомазањем, истерује из срца. Нашим каснијим грешним животом, демону је допуштено да нас тиранише али му благодат крштења више не дозвољава повратак у само људско срце. Зато, из свега наведеног, закључујемо да се одласком и учествовањем на оваквим спиритистичким сеансама, односно хулом на Духа Светога, поништава крштењска благодат, да долази до духовног пада и до „разкрштења“. А тада се, на велику несрећу, Сатана враћа у људско срце, и одатле поново може да загосподари целим људским бићем. Од људи који су тамо одлазили, чули смо да постоје и вође тих заједница, углавном мушкарци, који немају такав „дар од Бога“ као оне претходно описане „благодатне жене“. Међутим, и они на тим скуповима, клечећи испред осталих, подижу руке и за време „замољавања“ падају у све већи занос, клањајући се, преклињући, плачући и и тражећи од Бога „помоћ и спасење“! Но, Црква и Свети Оци нас уче да ми, док смо сами у својој монашкој келији или у своме стану, можемо се кајати пред Богом, молити га за опроштај својих грехова, плакат, падати на под пред иконама, ударати се у груди, и слично, али да то, на молитвеним скуповима и богослужењима, никако не требамо радити пред другима. На тај начин се само исказује наша гордост и жеља да се покажемо „ побожнији“ од других. Када смо са другима, наше емоције и побожност задржавамо, у пристојном понашању, у дубини нашег срца. Све остало је спектакл уображене сујете и демонске прелести у коју, такви лажни богомољци, увлаче и друге наивне и неупућене. Све ово пишемо из превелике туге за оном младом мајком, која је, посећујући и учествујући у таквим скуповима и јеретичким сеансама, демонизовала себе, и тако страшно упропастила свој живот и тешко израњавила и хендикепирала своје дете, које је неким чудом остало живо, после тог језивог пада. Ти лажни богомољци, односно вуци у јагњећој кожи, заиста понекад имају благослов епископа или свештеника. Но, они до тога долазе својим лукавим претварањем, извештачено преподобним, спољашњим изгледом и лицемерним и лажним, смерним и скрушеним наступом. А добронамерне владике и свештеници, мисливши да пред собом имају праве и ревносне вернике, са радошћу им дају благослов за њихове скупове. А ови опет, са своје стране, перфидно крију своје право лице и делатност, као што ђаво крије свој реп. Сазнавши од неких, који су се покајали за своје учешће у тим скуповима, за места где се налазе те лажне „богомоље“, овде ћемо изнети списак само неколико, од многобројних које су се запатиле у овој нашој Србији. -Село Бусије, код Батајнице, -у Батајници на два места, -село Лединци, код Сремске Митровице, одмах прекопута Цркве, -село Бегеш на салашу, по стотине људи, -село Лаћарак, код Сремске Митровице, духовни вођа, извесна Јасна, око 50 год. старости, -у Београду, на насељу Видиковац, извесна Мирославка, 77 година, -у Бешки, -у селу Буковац, код Новог Сада, иза Петроварадина извесна Драгица, од око 52 године старости, -на Убу, по 50 и више људи, на скуповима... Занимљив податак, до ког смо дошли, је да су све те лажне духовне вође, односно спиритистички медијуми, доживели пре тога смрт својих најближих. Интересантно би било направити психолошку студију тих личности. По нашем расуђивању, могуће је да су они, после тих траума, осудили Бога због губитка својих вољених, и да су у свом гордом безумљу прешавши на антихристову страну кренули у освету Богу и рушењу Цркве Божије, отимајући наивне душе из окриља светог православља. Овде ћемо још једном цитирати нашег светог патријаха Павла, из његовог ауторског текста „Прелест спиритизма“... Но, морамо признати да, у томе што су ови људи напустили правоверје, има кривице и до нас свештеника. Својим непромишљеним поступцима делујемо збуњујуће на вернике тако да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас вернике, који желе пунији и интезивнији религиозни живот, препуштамо њима самима. Завршимо богослужење на застарелом и неразумљивом језику, не проговоривши речи објашњења прочитаног Св. Писма, и повлачимо се, а верник остаје сам са проблемима своје вере, без јеванђелског одговора која им постављају разни сектанти и атеисти. И када нас упитају, ми им одговарамо са досадом и суво: „Не слушајте их, то су јеретици и безбожници!“, без изношења разлога и озбиљнијих објашњења. Без свега онога што је вернијима давао изворни богомољачки покрет, није чудо да они, које све то озбиљније интересује, потраже објашњење код спиритиста или суботара и осталих секташа. „Корак у безверје, одатле је кратак“. Ми искрено верујемо да је ситуација, код нас црквених лица, по овом питању, од времена када је блаженопочивши Патријах писао ове редове, неупоредиво боља, али је и препреденост и безочност ових лажних богомољаца, са своје стране, још више напредовала. Стога смо се усудили да напишемо овај текст и да још једном замолимо и упозоримо верни народ да се клоне свих тих „тајних и скривених“ скупова, јер ако је нешто Богу угодно оно не треба скривати већ пружити свима на спасење. А само оно што је Луциферово дело, који је отац свих лажи и људске пропасти, чини се у тајности, иза закључаних врата и у некаквој конспирацији. Зато никада не пристајмо и не верујмо онима који нас маме својом извештаченом побожноћу у некакве „богомоље“ мимо Свете Цркве, говорећи нам да смо „изабрани“ и да то нипошто, никоме не откривамо. Наша вера је вера светлости и дневнога видела, а Сатана се крије у тами свога пакла. Будимо деца светлости која се не крију ни од кога, а за децу таме се молимо као за нашу прелешћену и заблуделу браћу и сестре, да се покају и врате на светлоносни православни пут спасења – док још има времена!"- 4 нових одговора
-
У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на преподобног Симона монаха, 7. Октобра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гост био је Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић. На самом почетку емисије Епископ нишки Арсеније је благословио почетак разговора призивајући молитвено посредништво Преподобног Симона монаха, крај чијег свештеног кивота је духовно стасавао и подвизавао се као студенички пострижник и монах. У даљем току владика је казивао о свом богатом животопису од рођења у питомој и плодоносној Војводини, па до избора за Епископа и устоличења у свештени трон епископа нишких. Из сведочанства нашег уваженог госта уочили смо да је целокупан живот преосвећеног владике Арсенија пратила дивна и благословена нит духовног стасавања уз великог и надасве знаменитог и незаборавног блаженопочившег епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Арсеније се са љубављу присетио живота уз епископа Хризостома указујући да је целокупни живот блаженопочившег владике било богослужење и љубав према богослужењу. Према сведочанству Епископа нишког владика Хризостом је до краја свога живота остао светогорац, човек који је своју љубав према литургијском богословљу пројавио импозантним и значајним литургијским издаваштвом које је оставило велики и неизбрисиви траг до наших дана. Подсећамо да је на нашој интернет страници доступна емисија посвећена блаженопочившем епископу жичком Хризостому (Столићу). Да је монаштво најдивнији украс Цркве Христове, сведоче речи Епископа нишког Арсенија који је указао на значај монаштва као равноангелног живљења. У духу разговора о монаштву владика се присетио међународног симпосиона о женском монаштву, који је 2011. лета Господњег одржан у свештеној жичкој обитељи. Своје казивање о монаштву и монашком подвигу наш гост је указао да је богослужење центар и смисао монашког живота. Други део емисије био је посвећен историјату и значају Епархије нишке, древне епархије која у освештаном континуитету сведочи и проповеда Христа Богочовека и љубав Његову. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији нишкој упознао је гледаоце са знаменитостима и великим светињама древне нишке епископије, подсећајући да освештани континуитет ове епархије све нас обавезује да још усрдније наставимо дело знаменитих претходника који су служећи Господу себе уградили у вечност. Архипастир Епархије нишке је поделио са нама утиске са недавне посете Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, уз изразе благодарности за све људе који су помогли обнову древних светиња у Куршумлији. Са великом радошћу владика је изразио наду да ће обнова бити настављена, те да ће дрвене куршумлијске светиње бити духовни центар и место постојаног и усрдног молитвеног сабирања. Пред крај емисије владика Арсеније је учинио осврт на недавно одржани Фестивал хришћанске културе у Епархији тимочкој. Оваква сабрања су од изузетног значаја, она су литургија после Литургије, она духовно изграђују младе људе. Зато је потребно посебно посветити пажњу и време младим људима, истакао је Епископ нишки Арсеније. Ова изузетна емисија која је била надахнута мудрошћу и архипастирском љубављу Његовог Преосвештенства Епископа нишког г Арсенија, закључена је срдачним архипастирским словом овог архијереја који тихо, постојано и ревносно носи омофор архипарског служења Богу и своме роду. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
Протопрезвитер Арсеније Арсенијевић: О страху Божијем, страху људском и анксиозности
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- протопрезвитер
- арсеније
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
У новом издању емисије Врлинослов на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, гост је био протопрезвитер Арсеније Арсенијевић, Световазнесенског храма у Београду. Тема разговора био је страх Божији, страх људски и анксиозност. Извор: Телевизија Храм View full Странице
-
Протопрезвитер Арсеније Арсенијевић: Бог је тај који спасава!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
"Добро је да кад чинимо заповести Божије, да се непрекидно питамо јесмо ли учинили довољно", рекао је протојереј Арсеније Арсенијевић говорећи на тему јеванђељског зачала о богатом младићу, које је на светој Литургији прочитано у недељу 12. по Духовима. Звучни запис разговора Господ нас учи да све оно што је од овога света, а за шта смо везани, треба одбацити да бисмо били савршени, стога питамо о. Арсенија како је могуће схватити и прихватити тако нешто у савременом свету у коме смо од рођења васпитавани потпуно другачије? "Треба имати мало више вере у Господа" каже наш гост који подсећа да "човек не може сам да узраста у свету - без Бога". Данашње друштво је потпуно окренуто човековој удобности, што је сигуран пут за потпуно одвајање од Бога. "Човек данашњице жели да створи изгубљени рај у овоме свету", каже између осталог о. Арсеније. Извор: Радио Слово љубве-
- протопрезвитер
- арсеније
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Протопрезвитер Арсеније Арсенијевић: Свет првих људи
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Гост овонедељне емисије Храм био је протопрезвитер Арсеније Арсенијевић, старешина Цркве Вазнесења Господњег у Београду, аутор књиге „Свет првих људи". Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије „Зашто са умножавањем знања није дошло до умножавања среће? Да ли човек уопште може само са знањем овога света и законитости у њему да дође до пуноће знања или је потребно нешто више од тога? Да ли је заправо човеку могуће да појми овај свет? Да ли се човек, када покушава да објасни настанак света, живота на земљи, човека и смисла постојања свега овога, бави питањима на која наука и људско знање могу дати одговор?" (из књиге свештеника Арсенија Арсенијевића „Свет првих људи"). Извор: РТС-
- протопрезвитер
- арсеније
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Ниш: Епископ нишки Арсеније служио Литургију и парастос јунацима Чегарског боја
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, у Недељу Свих Светих, 31. маја 2020. године, на дан када се обележава годишњица Чегарског боја, служио је Свету aрхијерејску Литургију у капели Светих Врача Козме и Дамјана у комплексу Војне болнице у Нишу. Владики Арсенију су саслуживали протојереј-ставрофор Јован Илић, парох у храму Светог Пантелејмона у Нишу, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Предраг Радосављевић, старешина храма Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу, јереј Ђорђе Димић, војни свештеник и ђакон Ђорђе Филиповић. По благослову Преосвећеног Епископа Арсенија, беседио је отац Ђорђе Димић, чију беседу можете чути у прилогу на крају текста. Затим је Владика нишки у спомен-костурници Ћеле Кула служио парастос јунацима Чегарског боја, који су дали своје животе за слободу пре 211 година. Светој архијерејској Литургији и парастосу присуствовали с представници Војске Републике Србије и Града Ниша на челу са градоначелником господином Дарком Булатовићем. Бој на Чегру у близини Ниша, један од најтрагичнијих оружаних сукоба у историји Србије, одиграо се 31. маја 1809. године. Процењује се да је том приликом погинуло око 6.000 турских ратника, а укупни губици на страни Срба процењују се на око 4.000. О Ћеле Кули Ћеле – кула је споменик из Првог српског устанка, који је у знак одмазде тадашња Отоманска власт изградила од лобања погинулих српских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у бици на Чегру. Стеван Синђелић је учествовао у свим борбама у Поморављу од почетка устанка 1804. и истакао се у бојевима на Иванковцу 1805, кад је за показану храброст добио чин војводе, и на Делиграду 1806. под командом Петра Добрњца. У мају 1809. године војвода Синђелић се са 3.000 Ресаваца придружио устаницима који су намеравали да ослободе Ниш. На Чегру је био у најистуренијем од шест српских шанчева и на њега је напад усмерио командант нишке тврђаве Хуршид паша, али су устаници одбили више турских јуриша. Пошто је увидео да браниоци, упркос невиђеном херојству, не могу да одоле турској сили, Синђелић је у јеку борбе запалио складиште муниције, испаливши у њега хитац из кубуре. Експлозија је дигла шанац у ваздух, усмртивши преостале браниоце и велики број Турака који су упали у утврђење. Процењује се да су укупни губици турске војске били око 6.000, док је на српској страни страдало близу 4.000 устаника. После чегарске битке Турци су желели да се на најсвирепији начин освете српском народу. Они су на периферији Ниша, на путу који води ка Цариграду, одлучили да подигну кулу од глава изгинулих српских војника. Турски заповедник Ниша од 1809 – 1812, Хуршид паша, наредио је Србима ћурчијама да одеру главе и коже испуне памуком. За то им је плаћао по 25 гроша. Коже испуњене памуком послате су султану у Цариград, у знак победе. Од лобања je подигнута Ћеле – кула, што на турском језику значи кула од људских лобања. Ћеле – кула је четвороугаоног облика, висине око 4 метра. Главе су биле окренуте напоље, а биле су утврђене кречом и песком. Било је 952 лобање, у 14 редова са сваке стране. У почетку су мештани, по сведочењу летописаца из тог времена, кришом вадили лобање из куле и са почастима их сахрањивали, а на смањење броја лобања у Ћеле – кули утицало је, поред осталог, и само време, тако да је данас сачувано од заборава 58 лобања, од којих је једна, која се сматра лобањом Стевана Синђелића, издвојена из куле и посебно изложена. Заштита и уређење Ћеле – куле, предузете првих година после ослобођења града, настављени су и касније. Изнад куле од лобања, најпре је 1892. године подигнута капела по пројекту архитекте Димитрија Лека.Приликом прославе 60-то годишњице ослобођења Ниша од Турака (1937. године) око куле је подигнута гвоздена ограда. Годину дана после тога испред Ћеле – куле постављен је споменик са бистом Стевана Синђелића и рељефом на коме је приказана битка на Чегру. Споменик је дело вајара Славка Милетића. Поводом прославе 180. годишњице Чегарске битке 31. маја 1989. годнине уређен је простор око Ћеле – куле и обновљена је сама капела.Ћеле – кула је сврстана у споменикe културе од изузетног значаја за Републику Србију. Извор: Радио Глас -
Поводом доласка моштију Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског у подгорички саборни храм Васкрсења Христовог, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овом храму са свештенством Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља парох подгорички протојереј Мирчета Шљиванчанин је рекао да ми православни хришћани имамо и Учитеља и учитеље пута у живот вјечни. “Имамо онога учитеља који је први прошао тај пут и дошао у тај наш дом, а то је наш Господ Исус Христос, чију смо ријеч управо чули и празник тог Његовог пута управо славимо. У празновању смо догађаја Вазнесења Господњег, кад се Господ наш, након 40 дана од свога Васкрсења, вазнио у славу небеску и сјео с десне стране Бога Оца. И вазнио у својој личности нашу човјечанску природу”, рекао је отац Мирчета. Додао је да су вјером у Христа Богочовјека, у Његово Васкрсење и Вазнесење, кроз историју Цркве живјели многи. “Ту вјеру у вјечни живот свједочили су многи, а посебно мјесто међу њима припада свакако Светом оцу нашем Сави, који је прва ластавица која је кренула за Христом Господом из нашег народа и повела за собом јато ластавица из нашега рода да лете у ту топлу земљу, на то пријатно мјесто живота, свјетлости, љубави и милости Божје. За Светим Савом полетјели су многи, зато што је он полетио за Христом Господом”, рекао је прота Шљиванчанин. Казао је да се данашњи сугуби празник, када сабране у храму грију мошти наследника Светога Саве – Светог Арсенија Сремца и када славимо многе свете Божје угоднике мијеша у једну радост и у једну славу. “Мијеша се у славу Христову, славу Његовога Васкрсења и Његовога Вазнесења, и у славу силаска Светога Духа који очекујемо као и његови ученици у Јерусалиму”, нагласио је он. Рекао је да би се могло рећи да је данас и Савин празник, зато што су нас обрадовале мошти његовог наследника Светог Арсенија. Подсјетио је да данас празнујемо и икону Пресвете Богородице Пећке Краснице коју је Свети Сава добио онога дана кад је постао архиепископ српских и поморских земаља и која се чува у Пећкој патријаршији – светињи коју је управо основао Свети Арсеније. Додао је да такође вршимо и помен Светог Теодора Вршачкога, епископа банатскога, такође једног од наследника Светога Саве, који је такође посвједочио вјеру у Христово Васкрсење и Вазнесење. “И који се није одрекао пута који нам је показао Господ, него је својом мученичком крвљу посвједочио тај пут управо у вријеме када су спаљене мошти Светог Саве на Врачару 1594. године”, подсјетио је отац Мирчета. Отац Мирчета је подсјетио да данас спомињемо.и Светога старца Вукашина из Клепаца. “Опет човјека вјере Христове, вјере Савине и Арсенијеве, и вјере Теодорове, вјере која надахњује човјека да живи слободно и да све остави Христа ради, да би био Христов ученик. Свети Вукашин је пострадао у Јасеновцу кад је усташа затражио да се поклони њиховом поглавнику, као што и данашњи поглавници желе да им се поклонимо. Свети Вукашин, надахнут вјером, имао је храбрости да каже: Само ти дијете ради свој посао”, казао је он и додао да то може само онај који живи вјером у Васкрсење и вјером у небеску отаџбину. Отац Мирчета је на крају поручио да наша Црква и даље то свједочи у овоме свијету и у овом животу. “И данас, када смо опхрвани новим искушењима, када хоће да нам отимају храмове, када нам хапсе епископе и свештенике, када вјерни народ прогоне, ми имамо на кога да се угледамо. Иамо од кога снагу да црпимо. Иамо оне који иду пред нама: То је, прије свих, наш Господ, а онда и јато Његових свједока из нашега рода на челу са Светим Савом, и за њим са Светим Арсенијем, који нас данас овдје благосиља, и Светим Вукашином и Светим Теодором и свима светима из рода нашега”, поручио је прота Мирчета Шљиванчанин. Након светог причешћа Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније изузетна личност, онај који је понио крст Христов, на коме су се оствариле Господње ријечи: Ако мене гонише и вас ће гонити. “И он је гоњен и прогоњен, већ и као архиепископ жички, када је згоњења и страдања Цркве Божије морао да пређе из Жиче у Пећ и да тамо сагради цркву Светих апостола и Светога Вазнесења, на темељима древне цркве из 5 – 6. вијека. То његово дјело је остало живо свједочанство, ево, до наших времена. А и његово страдање”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. И манастир Црнча, у којем се упокојио, и Пећка Патријаршија, рекао је Митрополит рушени су и разарани кроз историју. “И његов гроб је страдао у Пећкој патријаршији, па је у 18. вијеку морао да буде пренијет и сакривен у ове наше крајеве, у манастир Довољу”, рекао је Владика. Говорећи о светитељевом страдању кроз вјекове, Митрополит Амфилохије је нагласио да је дошао у Подгорицу да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога. “Да својом љубављу, и до смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима – ту вјечну љубав, боголику, христолику љубав, богочовјечну љубав, небеску љубав”, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да је Свети Арсеније дошао да посвједочи Бога и онима који су у наше вријеме отуђили од Бога и од Цркве, који су у наша времена убијали његове наследнике епископе и свештенике. “И дај Боже да се опамете они који прогоне Цркву Божју, који су избезумљени, који хоће да отимају светиње Божје. И дај Боже да Господ уразуми и оне који су сада на власти да не отимају светиње, да се и они врате светињи Божјој, Цркви Божјој која овдје постоји вјековима”, поручио је Владика Амфилохије. Мошти Светог Арсенија биће у поподневним часовима враћене у манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије:
-
(и још 12 )
Таговано са:
-
Презвитер Арсеније Арсенијевић: Победа над пандемијом страха!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Зашто се 40 дана после празника Васкрсења Христовог поздрављамо са „Христос воскресе“ и у току Литургије певамо васкршњи тропар, шта се дешавало од Вазнесења до Тројичиндана, нека су од питања која смо данас поставили јереју Арсенију Арсенијевићу старешини храма Вазнесења Господњег у центру Београда. Звучни запис емисије Како можемо повући паралелу између збуњених и уплашених апостола (после Васкрсења и Вазнесења Господњег) и нас данас? „Христос је рекао да ће сви они који живе по Богу бити гоњени“ подсећа о. Арсеније и напомиње да „то гоњење никад у ствари није ни престало, само је у неким историјским периодима имало већи или мањи интензитет“. „Због недавних турбуленција смо имали прилику да поразмислимо о свом односу према Богу“ каже о. Арсеније који додаје да је изгледа тренутно светски тренд да се сузбија „религиозност и потреба људи да се окупљају на молитви“, што се може односити и на „увезени термин социјална дистанца“. Отац Арсеније појашњава да је нама благодат Духа Светога понуђена свакога тренутка и ако је имамо - она изгони страх. „Ми смо нашу религиозност спојили са неким комформистичким начином живота данашњице, али тај комформизам нам је дат привремено - ми ћемо се ипак од њега растати, није наша одлука када“ каже о. Арсеније и подвлачи да „наш фокус и бављење у животу треба да буде Христ, а не антихрист“. Извор: Радио Слово љубве -
Епископ нишки Арсеније служио Молебни канон Пресветој Богородици
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У петак 15. маја 2020. године у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније након јутарњег богослужења служио је молбени канон Пресветој Богородици у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу. На овај начин Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније заједно са свштеницима епархије Нишке пружио је молитвену подршку неправедно утамниченом Епископу будимљанском - никшићком Г. Јоаникију и целокупној Цркви у Црној Гори. Молбени канон Пресвете Богородице служен је и у осталим храмовима Епархије нишке. Извор: Епархија нишка
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.