Претражи Живе Речи Утехе

Господ ...потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан но веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Ради Томе Господ се и јавио по други пут, ради једног човека, једног грешника. Онај, кога хорови ангелски окружаваху, с радосним клицањем Њему као победитељу смрти, оставља Своје небесно стадо и хита да спасе једну залуталу овцу. Нека се постиде од Његовог примера сви они људи, који кад дођу до велике славе и силе у овоме свету забораве своје немоћне и бедне пријатеље, па се још са стидом и презрењем уклањају од њих. Због Свог човекољубља Господ не преза ни од каква понижења ни од каква труда. Из човекољубља Он силази по други пут у једну скромну собу у Јерусалиму, као прослављен и свесилан. О, та благословена соба, из које се излило више благослова на род човечји него из свих палата царских! Кад се господ показао Томи, Тома је радосно узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Тим речима Тома је признао Христа као човека и као Бога, обоје у једној живој личности. А сад додир прослављеног Господа био је довољан да да Томи ону благодат Духа, оно обновљење живота, и ону власт праштања и задржавања греха, коју је Господ на осам дана раније дао осталим апостолима речју и духновењем. Јер кад је Господ још као непрослављен, у смртноме телу, могао кроз додир тога тела исцелити крвоточну жену и испунити је силом и здрављем, тим пре је Он могао, у Свом васкрслом и прослављеном телу, подарити Томи кроз прикосновење сву ону силу и власт, коју је подарио био другим апостолима на други начин. Наравно, није искључено, да је Господ баш и на исти начин подарио овом приликом силу и власт Томи као раније и осталим ученицима, мада се о томе у Јеванђељу не говори. Јер ни издалека није све записано, што је Господ рекао и учинио после Свога славнога васкрсења, као што мало доцније јеванђелист сам то изрично потврђује. Главно је, да је и Тома, на овај или онај начин, примио од Господа онакву исту силу и власт као и остали ученици, што се, у осталом, доцније јасно показало у његовој апостолској служби, у чудотворним делима и у херојској смрти. (Из житија св. апостола Томе види се, да је он због своје неустрашиве проповеди о васкрслом Господу Христу био осуђен на смрт. Пет војника проболи су са пет копаља овога храброга војника Христова. Владика Николај Велимировић https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid0265L2bh54TLPhR6MEERqSP5Gg7SefaV6qq157EWkAf9XvdXsYHHMtbthDiAB69jDml/

Већ неко време (које укључује више година) филозофија је један од највећих проблема у оквиру средњих стручних школа. Проблеми нису, дакле, застарели стручни програми, недостатак добре праксе, све неозбиљнији рад ученика и пука форма коју треба испоштовати већ – филозофија. Изгледа да ће, када се коначно филозофија из стручних школа изостави из програма, ученици знање усвајати боље те ће се и стручно знање прилично побољшати. Укратко – филозофија као вишак мора да отпадне и тако остави простор за рад струке. Све би ово било у реду да је заиста тако. Међутим, није. Најпре, филозофија као вештина аргументованог мишљења и основ (мајка) свих наука ни на који начин, уколико се спроводи како треба, не може да смета већ од ње ученици могу имати искључиво бенефите. Наравно, уколико хоћемо да заиста извршимо реформу програма филозофије – то би без сумње требало хитно урадити и то на следећи начин: већина смерова средњих стручних школа би требало да задржи оно што већ има а предмет би требало преименовати у „Историја филозофије“ и два часа недељно током последње године у школи изучавати историју људске мисли и напретка мишљења кроз епохе. Почевши од Талеса па до наших дана показати, дакле, шта је и на који начин мучило људски ум и како су се ти проблеми решавали. На тај начин, ученици ће бити упућени у основ филозофије што је и део опште културе сваког образованог човека (на исти начин као што је то историја уопште, затим историја уметности и сл.) Поред тога, као отворену опцију за избор би требало оставити логику. Ово се односи на готово све смерове осим нпр. „правног техничара и економског техничара“ јер би ови и слични смерови филозофију требало да имају знатно више и то због саме природе њиховог будућег посла (замислите само судију или адвоката који никада није имао филозофију те који је, у оквиру својих школских дана, био ускраћен вештине мишљења). Исто важи за уметничке школе и гимназије. Филозофију би ту требало реформисати на следећи начин: Логику и Историју филозофије по два часа недељно имати у трећој години док би филозофију требало слушати у четвртој, завршној години и то три часа недељно. Тај програм би, сходно томе, хитно требало урадити и на тај начин бисмо заиста имали истинску реформу филозофије у школама. Трик који се сада спроводи јесте у томе да се изборним предметом „Логика са етиком“ (који би требало да послужи као адекватна замена) решава проблем. Међутим, тај предмет не само да је изборни већ је и врло невешто конципиран те ни на који начин не може да буде замена изучавању филозофије. Као што сам поменуо, тај предмет може да евентуално остане у оквиру избора али статус филозофије као обавезног предмета (односно у средњим стручним школама „Историје филозофије“) се не сме доводити у питање. Филозофија је данас више него потребна јер без ње није могуће разумети на који смо начин дошли до овога што данас имамо и знамо јер не знамо одакле смо и на који начин уопште кренули „ка нама самима“. Такође, проблеми људских права и слобода, дужности, проблеми добра и зла, лепог и ружног као и проблеми савремене медицине (део биоетике) не можемо разумети уколико се у образовању нисмо дотакли филозофије. И најзад, разумевање вештачке интелигенције и њене евентуалне користи. Не смемо дозволити да млади који долазе остану без свести о томе шта значи мислити. Заблуде и предрасуде управо из тога долазе. Замислите да сте у детињству пропустили игру и љубопитљивост те да сте одмах бачени у некакву канцеларију са хрпом папира. Тако отприлике изгледа образовање у коме се никада нисмо дотакли филозофије. Аутор: Иван Вучковић, филозоф https://zelenaucionica.com/filozof-ivan-vuckovic-ne-smemo-dozvoliti-da-mladi-koji-dolaze-ostanu-bez-svesti-o-tome-sta-znaci-misliti/

Пре нешто мање од две деценије, аутор овог текста је упитао једног познатог интелектуалца, припадника политичке левице, зашто је у јавности напао иницијативу Српске Православне Цркве која се тицала одбране електронске приватности у домену биометријских система идентификације. Он је сасвим озбиљно одговорио (парафразирано) да Црква нема шта да се меша у то питање, јер је хришћанство настало пре две хиљаде година, а микрочипови у XX веку. Управо је тај исти „генијални“ мислилац током маја месеца ове године у неким мас-медијима делио лекције Патријарху о томе шта би требало да ради да би то било у корист Цркве. И није био једини, напротив. Подсетимо се, у овогодишњој васкршњој посланици Српске Православне Цркве, коју потписује Патријарх са свим отачаственим архијерејима, изнет је осврт на иницијативу водећих западних земаља и њихових балканских сателита да искористе трагичне догађаје у Сребреници зарад остваривања сопствених геополитичких интереса. Основна теза дежурних прозападно орјентисаних медијских критичара била је да Патријарх Порфирије овом посланицом даје подршку владајућем режиму, који то користи за сопствене политичке поене. Хајде на самом почетку да цитирамо „спорна“ места Посланице и да видимо да ли у њима постоји нешто што је погрешно у чисто садржајном смислу. Дакле, да ли је заиста у питању „покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида“? Да ли је тачно да се на „злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру предлагачи резолуција“? Да ли је тачно да је „свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили“? И на крају крајева, да ли је тачно да је „свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна Голгота“. Ако је све то тачно – а јесте – зашто онда медијске критичаре боли истина? Вероватно ће већина њих одговорити: „јесте истина и она нас не боли, већ је проблем зато што се Посланицом даје подршка владајућем режиму“. За адекватан одговор, вратимо се на текст који претходи овом („Ретроспектива за шири контекст медијских напада на патријарха Порфирија“) и присетимо се чињенице да је у последње две и по деценије однос државних и црквених власти моделован концептом раздвојености уз начело сарадње на општу добробит друштва. Приметимо, с тим у вези, да су критичари Патријарха прескочили једно начелно питање пре било каквог даљег разматрања дневно-политичког контекста (за који није спорно да може бити валидна тема за расправу). А то начелно питање гласи: да ли у поменуту општу добробит друштва, у оквиру које српска држава и Црква сарађују према моделу који траје две и по деценије, спада и тежња да се сазна истина о Србима? То суштинско питање открива много тога јер ако пажљиво читамо поруке критичара Патријарха, испада да би Српска Православна Црква могла да реагује на лицемерну политичку иницијативу западних земаља тек пошто буде смењен тренутно владајући режим, да му не би ишла наруку. А управо такав приступ би Цркву довео у зависан положај – конкретно, да изношење њеног става зависи од статуса било ког политичког субјекта. На овом месту долазимо до јако важне поенте о којој говоре медијски теоретичари какви су Пол Лазарфелд и Роберт Мартон, напомињући да је од суштинског значаја обратити пажњу не на оно што је у медијима речено, већ на оно што је у њима изостављено. А у либерално-прозападним медијима у Србији је очигледно изостављен осврт на горепоменута питања. Поставимо у том случају радикалним критичарима питање на другачији начин: да ли је требало оћутати лицемерну представу западних земаља и држати се само уско-богословских тема (управо према једном од наслова из зборника проте Душана Петровића, поменутог у претходном тексту, у коме стоји „Црква у верске оквире“) да би се избегла оштрица лево-либералних медија? Тек би то био класичан конформизам, и то у односу на оне који стално критикују Цркву. На крају крајева, ако су познате личности опозиционог спектра (попут Вука Јеремића и Бориса Тадића) дале јасан став на ујдурму западних сила и подржали борбу за српске интересе, зашто је онда проблем ако се тим поводом огласи и Патријарх са архијерејима васкршњом посланицом, будући да Црква по природи ствари треба да се бори за истину и правду, поготово када је у питању поверени јој верни народ? Шта год ко мислио, ово је тема у којој једноставно није смело (и у будућности не сме) бити подела. Да не би било чудних учитавања овог текста, аутор напомиње да је по својим друштвеним погледима убеђени монархиста, и то у оном кључу у коме је монархизам сагледавао раније поменути епископ Данило Крстић. То значи да му се не може „пришити“ било какав политичи опортунизам у овој теми, поготово узевши у обзир да је већ писао о погубности феномена партократије, вишедеценијске хроничне болести која је створила менталитет императивног партијског чланства (по угледу на црвене књижице у време комунизма, без чијег поседовања је такође веома тешко било наћи посао у државној управи, а за управљачке функције да и не говоримо). Но када је реч о питањима која су од виталног интереса за цео српски народ (и притом су питања борбе за истину и правду), аутору је апсолутно свеједно да ли се за тај циљ боре леви, десни, црвени, плави, жути, опозиционари, владајући, републиканци или монархисти. У овим питањима су све политичке разлике небитне и апсолутно нико нема право да буде по страни. Зато је Српска Православна Црква, у лику српског Патријарха на њеном челу, сасвим правилно учинила што је одреаговала на ову подвалу западних сила, осврћући се у васкршњој посланици на историјску неправду учињену српском народу. А када смо већ код историје, сваки озбиљан и савестан српски историчар ће потврдити да је итекако требало реаговати. Разлог је једноставан: дневно-политичке констелације ће једног дана бити заборављене, а Патријархова реч остаје. Та реч ће за стотину година имати посебну снагу и бити вредно историјско сведочанство, када многи и не буду знали који режим је у то време уопште био владајући у српској држави. На ову тему се међу медијским критичарима „накалемила“ и тема молебна који је патријарх Порфирије одржао за српску делегацију и следствено давање благослова председнику државе пред наступање у Генералној скупштини Уједињених нација. И ову тему треба рашчланити, конкретно на два дела. Први део је сама могућност чина молебна и давања благослова државнику православне вероисповести, у чему не може бити (а није ни било, колико је аутору овог текста познато) никаквог спора. Лично право сваког човека је да добије молитвену подршку свог верског поглавара и то је сасвим јасно, бар у слободним државама. Друго питање је да ли је поменути догађај требало да буде медијски покривен, у чему заиста можемо имати различите ставове и размењивати аргументе. Као свештенослужитељ који се проблематиком утицаја мас-медија на црквени живот бави скоро две деценије, аутор текста се верно држи става да молитвословља (поготово литургијска) не треба уопште медијски преносити, осим у случајевима проповеди које редовно треба забележити, као и изузетних прилика попут интронизације, где би требало медијски преносити целу службу. Тај став је, међутим, изразито мањински када је реч о преовлађујућој пракси – одавно је доминантно другачије гледиште, по коме треба медијски преносити службе и молитвословља, што је пракса која је посебно интензивирана у време корона пандемије. Какав год став заузели у доктринарном смислу, у конкретном случају молебна-благослова треба поставити једно важно питање медијским ултра-критичарима Патријарха. Оно гласи: откуда то да против поменутог медијског преноса молебна и давања благослова председнику државе пред камерама иступају управо лево-либерални прозападни медији, који се свим силама труде да својим објективима „завире“ у сваки друштвено интересантан догађај? Да ли то можда говори о политичком мотиву критике која је упућена на рачун Патријарха? Ево правог питање за јавну расправу: у којој су мери данашњи „независни“ медији заправо зависни од политичког утицаја, а не само од утицаја структуре капитала? Додатно, код медијске критике на поменути догађај је потребно укључити и „периферни вид“ када је реч о извештавању једног дела мас-медија. Наиме, оно што је за искусно око било одмах уочљиво је динамика смењивања пропагандистичких текстова и коментара везаних за Цркву тих дана. Наиме, упоредо са медијским критикама упућеним на рачун Патријарха, на порталу Nova S на насловној страни су се све време смењивали текстови о градњи скупих некретнина у центру Београда од стране Српске Православне Цркве и, уопште, теме које се тичу „имовинске карте“ Цркве. Откуда такво преплитање тема? Није ли Црква поседовала некретнине и раније? Откуда баш сада да се ти текстови појаве и преплићу са темом молебна? Свако ко иоле размишља својом главом ће доћи до закључка да то није случајност, већ концептуално спроведена пропагандна шема у којој читалац треба да чита како текст тако и подтекст, то јест и критику медијског покривања молебна и упоредну серију чланака о црквеним некретнинама. Може се са великом извесношћу претпоставити да је идеја таквог уклапања медијских извештаја била да читаоца наведе на закључак да је Црква материјално повлашћена у друштву само да би заузврат пружила подршку властима. Дакле, ништа друго до прикривена пропагандистичка схема чији је циљ да се код медијских пратилаца смањи углед Цркве, „случајним“ уклапањем разнородних вести које треба да наводе на одређени закључак. Но ни ту није био крај медијским мајским нападима на патријарха Порфирија. Критички (а у доброј мери и пропагандистички) извештаји су заокружени Патријарховим појављивањем на Породичној шетњи уз градоначелника Београда, што је изнето као финални аргумент тобожње Патријархове укључености у предизборни маркетинг владајуће политичке партије. Опет, осврћући се на важност испитивања онога шта у медијима није речено, поставимо једно важно питање. Зашто у изразито критичким извештајима није јасно наглашено да је: а) Породична шетња градска манифестација формирана од стране Скупштине Града Београда годину дана раније, б) да је тим поводом градоначелник био на пријему код Патријарха, наводећи жељу да се настави сарадња са Српском Православном Црквом на пољима од општег значаја и в) да је Патријарх још прошле године започео традицију присуства у Породичној шетњи која се у Београду од тада спроводи сваког маја? Коначно, постоји и једно веома важно питање које открива крајњу пристрасност медијског покривања овог догађаја од стране поменуте лево-либералне медијске сцене. То питање гласи: зашто је у њиховим мајским критичким медијским извештајима потпуно прећутана чињеница да је, са благословом Патријарха Порфирија, свештенство Архиепископије београдско-карловачке пре нешто мање од две године учествовало са верним народом на сасвим другачијој породичној шетњи у Београду – оној која је била спонтани свенародни вид окупљања и протеста против у то време најављеног Europride-a (познатијег под називом „геј парада“)? И како то да се нису сетили да је управо Патријарх Порфирије на крају те манифестације, испред Храма Светог Саве, одслужио молебан за светињу брака и породице пред више хиљада окупљених грађана? С тим у вези, подсетимо да српски народ има лепу пословицу која каже: „Криво седи, право реци“. Ту пословицу, изгледа, неки медијски делатници или нису чули или су је чули, па пречули. И код ове теме имамо један упоредни медијски „траг“ који не би смео да нам промакне ако желимо да уочимо ширу слику. Наиме, исти тај градоначелник са којим је патријарх Порфирије био у Породичној мајској шетњи је, само месец дана раније, дао јавну иницијативу да се посмртни остаци Јосипа Броза Тита, комунистичког диктатора директно одговорног за насилну ликвидацију више десетина хиљада Срба (од којих је највећи део са територије Београда) преместе у Кумровец (Хрватска). Огромна већина православних Срба и клира Цркве би здушно подржали ту иницијативу, макар у начелу, у смислу да се Брозови посмртни остаци преместе на неко гробље, без државних почасти које им се сада указују, а да се такозвана Кућа цвећа претвори у музеј са одговарајућом поставком која би обухватила аутентичне, праве хероје српске историје. Патријарх се, међутим, ниједном једином речју није огласио када је реч о овој идеји, колико год да је то несумњива жеља верног народа и клира, остављајући то питање државним властима, колико год да је иницијатива исправна. Није ли то пример уздржаности када је реч о политичким питањима, чак и у ситуацији у којој сама Црква има пуно право да захтева коначни раскид са титоизмом, од кога је брутално пропатила толике деценије? Са друге стране, већина медија који су критиковали посланицу и медијско преношење молебна нису имали Патријархову суздржаност када је у питању тема тзв. Куће цвећа, те су моментално и унисоно „гракнули“ на саму идеју да се реши питање последњег преосталог симбола окупације Србије од стране комуниста. Југословенство је, као што то неко добро примети, јако вино које озбиљно опија. А по свему судећи, мамурлук после те врсте опијености се најдуже задржао на лево-либералним медијима у Србији. Но то је већ тема за неку другу опсервацију… * Можемо са великом извесношћу претпоставити да ће се медијски напади на патријарха Порфирија и даље наставити. Оно што је важно тим поводом јесте да се шира јавност упути на расуђивање и разликовање добронамерне критике (која је свакако пожељна и стимулативна) од циљно мотивисаних пропагандистичких памфлета (које треба недвосмислено раскринкавати). Скромни прилог тој делатности представља и овај текст, уз онај који му је претходио. Оба текста уједно представљају и позив на самокритичност браћи у Христу која су се неопрезно упрегла у јарам медијских осуда Патријарха. Ако ништа, нека се барем пре своје критике мислено ставе у Патријархов положај и промисле колико је његова позиција тешка, сложена и одговорна. То није позив за апологију сваког Патријарховог потеза – и он је само човек (уп. ДАп 10, 26), те као такав свакако није непогрешив – већ је позив на суштинско разумевање његовог положаја пре изношења судова, посебно вредносних. На крају, овај аналитички осврт је и својеврсни апел упућен оним медијским делатницима чија савест не дозвољава да имају цену за коју могу бити купљени и који су спремни на преиспитивање својих ставова у светлу другачијих перспектива. Таквих несумњиво има, колико год да су у мањини. А што се тиче интересно ангажованих медијских „критичара“ и пропагандиста којима је савест спаљена (уп. 1 Тим 4, 2)… Њима људска реч, па ни овај текст, не може помоћи. Њима може помоћи само Господ Бог. Презвитер др Оливер Суботић Управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке https://spc.rs/o-majskim-medijskim-napadima-na-patrijarha-porfirija-i-o-tome-sta-nije-receno-u-njima/

Шта је васпитање? Постоји толико “модела” васпитања који нам се нуде, да смо као родитељи често збуњени и забринути да нисмо одабрали прави начин? Нема научног васпитања и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Васпитање је наш нормалан, емоционални и спонтани однос са нашом децом. Велики немачки филозоф Гадамер, који је умро пре неколико месеци, кад су га питали како да најбоље васпитамо децу, рекао је да је најбоље да васпитавате себе, па ћете знати како да васпитавате и дете. А кад су га питали – како да подижу децу да буду образована, онда је рекао – образујте себе и ваша деца ће бити образована! То је велика истина и мени врло смета када се дају рецепти за васпитавање. Васпитни процес је у ствари наш живот. Кад нешто шкрипи, кад се не осећамо добро, онда се наравно, можемо саветовати и са стручњацима. Шта значи посветити се детету? Која је права мера те посвећености – како да знамо да нисмо претерали, и “полегли” по детету, а да га нисмо ни превише занемарили? Ми кажемо да волимо нашу децу, али то се не показује на начин што ћемо им наметати неке наше рецепте и концепте у васпитању. Кад волимо децу онда се играмо са њима кад су мали. Кад имају 3-4 године, тражимо да нам помогну у кући, да нам додају крпу, да нешто ураде, донесу, однесу. То је једно играње за дете, а за нас је посао. Дете мора да нас упија кроз живот. Нико још није васпитавао своју децу упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се бију по утакмицама, а деца то све раде. Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца васпитавају гледањем. Ту негде, до 10-11 године, речи су врло мало присутне у васпитном процесу. Дете гледа шта ми радимо. Гледа како се нешто сагнемо да дохватимо, како седнемо, како се осмехујемо, како кажемо “добар дан” кад дођемо кући или не кажемо. Гледајте како вас имитирају. Видећете многе ствари које вам неће бити пријатне. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Ако нам је дете драго и ако га волимо, онда се волимо и с њим играти. Оно нам помаже, то је за њега игра, и то је васпитни процес. Како су дечаци и девојчице старији, тако су и озбиљнија њихова учествовања у прању пода, у великом спремању, у спремању ручка, у животу. Кад имате неког ко стално седи за столом и стално учи или нешто ради, и само помилује децу кад прођу поред њега, неће бити да тај баш васпитава своју децу како би желео.. Кад смо стално ван куће, на послу, на службеном путу, ван видног поља детета, онда га не васпитавамо. Шта значи “цивилизовати” дете? Дете мора да уђе у неку цивилизацију – научити како се и кад перу руке, кад су наши породични празници, знати кад се седи за столом или не седи за столом, мора ући у оно што ми јесмо. Не можемо ми дете учити некаквој цивилизацији изван које смо. Јер ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије. А тамо смо ми некада гледали каубојске филмове, где се тачно знало ко је разбојник а ко је добар, кога треба волети, кога не треба волети. А дете воли покрет, воли акцију. Воли правду. Међутим, у нашим тв-серијама које се приказују сваке вечери, не зна се више ко је разбојник а ко није. Ти разбојници су некад врло шармантни, и деца се идентификују са оним кога гледају. Приказивати на пример фудбалске утакмице, па како се туку навијачи! Шта ће нама сад да ми гледамо тај инцидент? Па нек гледа полиција, а не тата са дететом који навија за Звезду, на пример. “Ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије” Да ли родитељи данас децу сувише гурају на разне активности, некад и због кривице због тога што пуно раде и мало им се посвећују? Тога је било увек, и тога имате и тамо где мајке не раде. Битно је да то, што хоћемо да им дамо – дамо са нашим учествовањем и нашим задовољством. Ми да их водимо на тренинге, часове. Ми, као родитељи, имамо неку нашу концепцију како га васпитавати. А када родитељи раде, онда постоји нека бака, постоји неко. А и кад не постоји нико други осим тате и маме, ако тата и мама то време, које проводе са децом – проводе квалитетно, неће бити ни проблема. То значи – ако иду једанпут недељно негде заједно, ако живе у хармоничним односима, ако дете учествује у свему, има своје задатке као и мама и тата… Проблем је ако време са децом не проводе стварно са децом. Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине! Имао сам једног колегу који се разочарао пуно у себе. Претурајући са ћерком по њеној библиотеци из детињства, приметио је: „Ау, шта си све ти добила за рођендан, а никад ниси ни отворила те књиге!“ „Па и нисам,“ каже она „Кад сам ја добијала од тебе на поклон за рођендан све те књиге, ја сам увек мислила да ћеш ми ти то читати. А ти си увек читао само нешто твоје, ниси мене ни погледао!“ То се тако не ради. Можемо и да замолимо дете да нама нешто прочита: „Мама је уморна, баш бих волела да ми прочиташ“ – наравно, узмите књигу која је детету интересантна. Говорили сте једном приликом о томе да је деци потребан ауторитет часног и естетског понашања. Шта је естетско понашање? Свака породица, сваки крај града има своју естетику. То је принцип. Да мама увек буде уредна и чиста. Или да се тачно, таксативно зна шта се очекује од чланова породице. Проблем је, да ли ми нашем детету довољно импонујемо као људи, да би они нас имитирали? Или смо ми за њих неки тата и мама, а оно имитира неке друге, који су били упадљивији, ближи, приметљивији? Естетика је узајамно поштовање, да дете од малих ногу васпитавамо да поштује друге. Имате породице где се викенд проводи уз новине и телевизор. А имате и оне где се сваки викенд проводи на неком другом излетишту. Како се понашамо, како изгледамо, томе васпитавамо. Да ли ми перемо зубе, или само захтевамо да дете пере зубе? Да ли ми перемо руке пре и после јела, или то само захтевамо од детета? Ако ми то не радимо а тражимо од детета, онда смо у конфликту, и нити оно верује нама, нити ми њему верујемо. Дете већ ту негде, кад крене у школу, а и раније, жели да буде неко, онима који су њему неко. Ако га научимо да буде неко на етички начин, не спрдајући се неком што има велик нос или је дебео, ако подижемо децу да поштују другога и ако виде да ми поштујемо другога, неће бити проблема. Да ли данас родитељи децу превише штите, забринути због разних опасности о којима се стално говори, и како то утиче на младе? Имао сам познаника, купио је својој ћерки од 12 година бицикл. Ја сам забринуто запитао, није ли опасно да вози по Београду, ипак је прометно? Он ми је одговорио „Е мој докторе, најопасније је живети.“ Имам утисак да сам од тога нешто научио. Сигурно да треба, кад је дете мало, бранити да дира струју. Нема ту објашњавања – не смеш, и тачка! Како дете постаје паметније и зрелије, тако му више пушташ, више се ослањаш њега, на његову самозаштиту и самоувид. И та забрана онога што дете хоће, а не разуме – нема шта да се објашњава. Брига око деце мора бити активна и ми родитељи морамо да сазревамо са нашим дететом. А ризик преузимамо колико можемо. Ризик да се пређе улица је и за нас одрасле као и за децу. Морамо знати шта дете може, шта можемо да му дозволимо. Са стрепњом, али ипак морамо. Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш! Како се изборити са проблемима у учењу и вечитом дилемом – треба ли вршити притисак или ће то изазвати још већи отпор? Ми морамо децу терати да уче. Али морамо знати и да ће деца бити успешна само ако то и заволе. Морамо покушати да деци осладимо учење, да она хоће да уче! Није исто да ли ми дете само “малтретирамо” да учи, или ми с њим заједно учимо. Никада не треба рећи детету: “иди учи, иди ради!” Од нултог дана, па до петнаесте године, морамо да радимо са њим. Па кад дете дође са лошом оценом, да кажемо „Хајде да пробамо то сад да решимо, да видимо како да решимо проблем!“ Како се дете полако индивидуализује у свему, тако ће се индивидуализовати и у раду. Ако смо успели да га мотивишемо, само ће хтети да ради. Ако нисмо успели, морамо га терати. Каже се „немој да затиреш стари бунар док зидаш нови”. Док не будемо нашли неке праве моделе, не смемо да запустимо оно што смо бар досада имали. С тим што морамо избацити казну из сваког проблема у учењу. Проблем у учењу је озбиљна ствар и ми не можемо тражити од детета да учи, а причати истовремено како је комшија подигао кућу а нема ни школу, нити ради. Кад пред дететом оговарамо другог, или говоримо да школа ништа не вреди данас, онда ми збуњујемо нашу децу. https://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-sta-znaci-posvetiti-se-detetu-koja-je-prava-mera-te-posvecenosti/

Ближи се грађанска Нова година – време коме се, вероватно, сви људи (па и верници) у овој или оној мери радују са надом. Авај, ове наде су често неосноване. Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. "То је само почетак!" – рећи ће песимиста. Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало. Сетимо се шта нам о томе говори Свето Писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт и поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово? Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано. Зато многи из године у годину доживљавају разочарење. Иако је права нада ту, у близини. Пророк Исаија каже: „Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере. Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост. Деца се море и сустају, и младићи падају; Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.“ (Исаија 40:28-31). Међутим, чак и током периода најтежих невоља, хришћани не треба да клону духом. Напротив, туге у нама рађају истинску наду: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим. 5,3-5). https://pravlife.org/ru

Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"

Његово Преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у четврту недјељу по Духовима, 18. јула 2021. Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Како досадашњи старјешина никшићке Саборне цркве, протојереј Остоја Кнежевић прелази на дужност секретара новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, Владика и никшићко свештенство заједно са вјерним народом се, овом приликом, захвалило свом сабрату и сатруднику, пожељевши му Божјег благослова у даљој свештеничкој служби. Саслуживало је више свештенослужитеља Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројних вјерника. Преосвећени Епископ Методије је, након причешћа, сабране поучио ријечју архипастирске бесједе. Он је казао да сви који следују за Христом имају Његову судбину, сви који хоће добровољно да крену за Њим узимају Крст свој, одричу се себе и иду за Њим. „Судбина Христова постаје субина наша. Крстимо се крштењем Његовим, смрћу Његовом умиремо и Њиме васкрсавамо. Сви који иду за Њим, иду тим путем. Одрећи се себе, служити Христу и служити ономе који носи Његов лик, то јесте ближњем нашем, то је наш призив. Основа нашег хришћанског живота не заснива се на логици овог свијета, логици моћи, положаја, иметка, јер је то, кроз вријеме је доказано, пропадљиво и промјењљиво. Ми храбро темељимо живот на нечему много темељнијем, стаменијем, непролазнијем, истинитијем, бољем, на истини, правди и доброти који су друго име за име Божје“, рекао је Владика. Име Божје је и љубав и на томе, додао је он, заснивамо свој живот. „Зато треба да будемо веома храбри, а то је за овај свијет антилогика,безумље и лудост. Сви они који иду за Христом су, по логици овог свијета, луди и безумни, али оно што ћемо да добијемо, следујући Исусу и Његовом Јеванђељу, а нећемо добити иметак, јер нам то није обећано, ни моћ, ни положај, али ћемо добити близину Божју и то је једина корист коју извлачимо из овог пута ходења за Христом, одрицања од своје воље и ношења Крста, смирено идући за њим. Близина Божја и благодат је смисао и циљ нашег живота. Сви наши преци који су ишли тим путем имали су дубоко искуство и познање близине и благодати Божје“, бесједио је Преосвећени владика Методије. Додао је да данас осјећамо и тугу зато што свог сабрата и старјешину Храма, оца Остоју Кнежевића испраћамо из Никшића. „Он просторно не иде далеко, што нам је утјеха, зато што ће бити поред нашег Владике Јоаникија, али и да оде просторно далеко ми знамо да смо духовно близу и то је главно и основно у нашем животу. Просторна одредница никад није била суштинска, близина духовна, односно Божја је суштина за којом идемо и трагамо. Духовна близина не зависи од просторне удаљености, него од наше блискости Христу Богу нашем“, поучавао је Владика. Захвалио је оцу Остоји Кнежевићу за сву жртву и љубав, коју је несебично давао никшићком Храму и свима који су долазили овдје, напајали се благодатним силама Божјим. „Ја му захваљујем и за његову храброст што иде путем Христовим и што носи Крст свој отмено, племенито и достојанствено, што је смирени слуга Божји, угледајући се на Мајку Божју, који говори: Нека ми буде, Господе, по ријечи Твојој. То треба да буде задатак сваког хришћанина и свих нас који смо се овдје окупили“, поручио је изабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије. Владика је, у име никшићког свештенства и вјерног народа, о. Остоји уручио на дар икону Светог Василија Острошког, заштитника града Никшића и његових житеља. У своје име, у име свештенства Саборног храма и свештенства никшићког, као и вјерног народа од свештеника Остоје Кнежевића, ријечима пуним братске љубави, опростио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. „Шта рећи о служби о. Остоје, овој десетогодишњој у Никшићу и вишегодишњој као старјешине Саборног храма? Можемо само рећи да је била благословена, пуна жеље да узраста и да се усавршава у пуноћу бескраја, пуноћу узрастања Христовог. Према колегама јасан, недвосмилен, чист, чврст, одлучан, према народу Божјем очински брижан, предусретљив да саслуша, исповједи, прочита молитву, са пуно радости и очинске одговорности. Дјецу и омладину гледао као своју дјецу, а посебно се бринуо за многољепност цркава које су му повјерене, нарочито овог светог храма, да га украси, уљепша и што је најбитније да га уљепша благословеним службама“, навео је свештеник Јокић, истакавши: „Ми смо сви једна Господња породица гдје не смије да буде лажи и преваре, него гдје треба да царује љубав и истина. Тако смо градили пријатељство, он своју свештеничку службу испунио богочовјечанским реализмом, а пријатељство чврстином и искреношћу. Надамо се и молимо Богу да ће оно потрајати и да ће се овај круг увијек приближавати центру, да будемо ближи Господу, једни другима, а знам да ће тако бити, јер ова веза је изграђена на бескрајној љубави Господњој“. На крају се обратио и протојереј Остоја Кнежевић: „Одлазим да вршим своју службу тамо гдје сам и започео да се за њу спремам. Данас, овдје, стојећи пред вама, на првом мјесту, имам осјећај велике благодарности, најприје Богу и Светитељу Василију Острошком, који ме је удостојио да будем служитељ овог његовог велелепног и славног Храма. Сво вријеме службе у његовом храму осјећао сам се сигурно и заштићено, и када смо сви заједно пролазили неке изазовне моменте, управо, је он био тај који нам је давао снагу, храброст и сигурност. Исти такав Светитељ је и Петар Цетињски, то најбоље зна Владика Методије, који је своје монашко и послушање игумана Цетињског манастира вршио многе године. Тако и ја одлазим одавде, укријепљен тиме да ћу своје свештеничко служење вршити у близини кивота Светог Петра Цетињског и под духовним окриљем Митрополита Јоаникија, који ме је провео кроз ову службу, кроз ђаконски и свештенички чин“, рекао је о. Остоја. Захвалио је никшићком свештенству, вјерном народу, свима који су му, како је казао, пуноћу части и достојанства свештеничког указивали годинама, насупрот слабостима и недостацима са којима се он као човјек свакодневно бори у животу и пастирском раду. „У Црној Гори се граде и градиће се још много велелепних и дивних цркава, али овај храм Светог Василија има своје посебно мјесто због жртве и љубави са којом је саграђен, звог свих ових имена која су и чије су кости уткане у слободу овог града. Зато, увијек је посебна лакоћа и љепота молитве у овој светој цркви. Ја сам сигуран да долазе године благословене за овај град и за овај Храм, да ће се овај Храм обновити, украсити и уљепшати. Данас, овдје, стојећи окружени љубављу, добротом и осмјехом Владике Методија, видимо да ћемо и у његовом лику имати велико оснажење и човјека који ће пред Богом за све нас предстојати и бити заједно са нама, у свим нашим животним вољама и невољама“, казао је протојереј Остоја Кнежевић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У својој овогодишњој поруци поводом Недеље мироносица, Његово Блаженство патријарх Данило изразио је захвалност хришћанкама које су „обрасци вере и храбрости у време искушења“. Порука која ће се читати у целој Румунској патријаршији ове недеље, подсећа на присуство жена мироносица на Христовом гробу као на чин велике храбрости и сведочења. Пошто је њихова љубав била већа од страха, мироносице су се показале да су више предане Господу него Апостолима. Румунски патријарх је благословио све хришћанке које показују исту жртву и храброст у својим породицама и друштву васпитавањем деце и старањем о старима. Жене мироносице - обрасци вере и храбрости у време искушења: Христос васкрсе! Треће недеље по Васкрсу, која се назива и Недеља мироносица, Православна црква велича и одаје почаст светим женама мироносицама, које су дошле на гроб Спаситеља Исуса Христа с драгоценом миром, пре него што су од анђела примиле вест да је Христос васкрсао из мртвих. Те жена мироносице постале су одважне исповеднице Васкрсења Господњег, удостојене велике радости сусрета са самим Васкрслим Христом (Матеј 28, 9). Из Новога завета знамо имена жена мироносица: Марија МагдалИна, Марија мајка Јакова и ЈосиФа или ЈоСије, Марија Клеопина, Јоана, жена Хузе, дворјанина цара Ирода, Салома и Сузана, које су помагале Спаситељу и светим Апостолима у светом делу проповедања Јеванђеља. Њима се придодају Марта и Марија, сестре Лазара из Витиније. Присуство жена мироносица на Гробу Господњем јесте чин велике храбрости и одговорног прихватања вере, јер је њихова љубав према Христу Господу била јача од страха који су изазвали они који су наредили Његово распеће. Захваљујући својој верности и побожности, жене мироносице су се показале храбрије и преданије Господу Исусу Христу него Његови ученици, као „апостоли апостолима“, како их је звао свети Јован Златоуст. С обзиром на то да је 2020. година проглашене у Румунској Патријаршији Свечаном годином пастирског старања о родитељима и деци, са захвалношћу се сећамо наших мајки и бака, васпитачица, учитеља и наставница религије које су усадиле деци и младима веру у Распетог и Васкрслог Христа, изграђујући их као вернике у Румунској Православној цркви и румунском народу. Стално марљиви у породичном животу, помажући супружницима и родитељима, подижући децу у вери или молећи се и радећи у манастирима, болницама и другим установама, побожне и храбре хришћанке јесу сведоци вере у сваком тренутку. Зато су имена многих хришћанки уписана у црквени календар, где представљају светле и молитвене портрете за сву Цркву. И данас побожне и марљиве хришћанке у нашој земљи негују милосрдну љубав према патњама људи у болницама и установама социјалне заштите. Пружају верско васпитање деце, али углавном као мајке и жене доносе свети мир и радост породицама и друштву. Посебно ценимо жртву хришћанки које су упошљенекао медицинско особље (лекари, медицинске сестре) и умешно и пожртвовно раде на лечењу и излечењу оболелих од тренутне пандемије. Поводом Недеље жена мироносица обраћамо се захвалницама и благословима свим женама хришћанкама на њиховом целокупном раду учињеном за добро румунског народа и желимо им добро здравље и помоћ у животу, миру и свештеној радости, на многаја лета! † Данило, Патријарх Румунске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ

Ријеч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Отац Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу оценио је да хаос у Црној Гори ником добро не може донети. Он за вечерашњу емисију “Вечерас заједно” објашњава како је до нереда у Црној Гори дошло. “С једне стране, на тако легитимне и јасне захтеве цркве да је Закон о слободи вероисповести лош и да треба донети бољи, имате једноумну реакцију црногорских власти, где се ни између редова не појављује никакво питање да ли су можда погрешили и да ли 250 хиљада људи на улицама представљају знак да можда није требало да донесу тај Закон. У тако затегнутој ситуацији, потпуно је нормално и природно да спонтанитет младости, духовитости, креативности и на тај начин протествује. С друге стране, отвара се простор, а има и смишљених акција које иду на провокације и заоштравање, како за тему не би имали Закон и мирне црквене литије. Да цитирам пријатеља, ако ми из цркве нисмо позивали на то да литије буду без страначких и политичких обележја, онда ни море није слано. Све што иде у прилог стављања Закона у други план, није добро, ни за цркву ни за народ. Јер, неко из власти ће радије да се бави немирима, сукобима и тучама него да га неко пита да ли си донео добар закон и хоћеш ли га поправити. Отворено тврдим да је властима у Црној Гори драже да има сукоба, јер показују потпуно одсуство жеље за дијалогом. И сад ове последње поруке које су нам послали, то је позив на разговор о примени Закона. То мало личи на неку непримерену трговину. Ми имамо нормалнији, легитимнији захтев – промените закон. А хаос у држави ником добро не може донети.” Гојко Перовић подсећа да црква непрекидно позива на миран и молитвен тон литија, али да, каже сама чињеница да је све већи број људи на улици говори да је теже одржати поредак. “Црква је одговорна за своје литије, а оне су и даље у црквеном и молитвеном тону. Међутим, литије су подигле и друго грађанство и омладину која жели да искаже и друго незадовољство. Тако последњих дана имамо бојење зидова у боје српске тробојке, које су истовремено и боје Краљевине Црне Горе. Те боје су нађене кад смо преносили посмртне остатке краља Николе из Француске у Црну Гору. Дакле, то није ништа против Црне Горе, а јесте буђење свести код те омладине. И на то имамо једну бесмислену, репресивну реакцију полиције, која сузавцем растерује ту омладину. А онда имамо још смешнију сцену да полицијска патрола чува бели зид. Да сад не набрајам каквих све графита има, каквих скарадности и неморалности, то се не дира. Наравно, тробојка није старија од Француске буржоаске револуције, али, ако је и тако, она представља универзалне симболе слободе, братства и једнакост. Перовић наглашава да су литије које организује Митрополија већ месец дана откако је спорни Закон усвојен, легитиман градјански протест. “Неко ће рећи да се народ пробудио, неко ће рећи да је чудо, неко, као власти у ЦГ – политичке демонстрације обучене у црквено рухо, али сви који прате збивања ових месец дана се слажу да толико народа на улицама у Црној Гори никад није било. Било је музичких догађаја и спортских такмичења, били су и политички митинзи, али да истовремено тргови свих црногорских градова буду пуни и да се све одвија у мирном и молитвеном тону, то још нисмо имали. О томе сам причао и са неким НВО и грађанским активистима – сви имају само једно мишљење – да је у питању легитиман грађански протест верника и не само верника, него и људи који који се залажу за то да Црна Гора има нормалне законе, законе који не крше Устав и основна људска права. Онда се ту сабрало много људи и сви смо у истом тону. Неко ће рећи ово је борба за цркву, а ја бих томе обавезно додао и борба за Црну Гору која ће имати нормалне законе, поштовати основна људска права и Устав. Ту се увек мора рећи да Влада у Црној Гори претходних годину дана није хтела никакав дијалог, да је (не)вешто избегавала ситуације да се расправља и зато је то први аргумент против Владиног исказа. Јер, да су наше примедбе неосноване, сигурно бисмо лако разговарали и они би нам лако на то указали. Дакле, они су се нечега плашили. Наше су примедбе итекако основане. Реч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Све то овај Закон крши и то је лако и читљиво и ономе који није правник. Имате ових дана и чињеницу из црногорских медија – готово да не постоји правник, који је вољан и способан да такав закон брани.”, рекао је Гојко Перовић за Радио Београд Ускоро правни приговори СПЦ Наш правни тим врло брижљиво припрема те приговоре и они су управо ових дана прошли проверу највећих стручњака за та правна питања, професора универзитета. Контактирали смо све људе из те бранше и управо смо сад у фази пред предавање тих приговора. Да ли ће бити усвојене или не? Имате земљу у којој иста власт влада 30 година, а први човек те власти, иако би требало да буде председник свих градјана, иако би требало да буду одвојене законодавна, извршна и судска власт, тај председник и пре наше иницијативе изричито каже да се Закон неће повући. Па сад замислите у каквој су ситуацији судије Уставног суда, кад председник који би макар требало да ћути сада док се процес не заврши а о протестима говори да су лудости Нема неслоге Нема никакве неслоге, али и домаћице кад спремају славу, кад се по кући рашире брашно и јаја, па додје до неког несагласја, али увек се заврши са богатом славском трпезом. Потпуно је нормално да ми који живимо у Црној Гори и тамо делимо добро и зло са тим народом па и са тим властима, да ми можда боље разумемо ситуацију него било који добронамерни Србин у Београду. Али ту не може и не сме бити размимоилажења. Извор: Митрополија црногорско-приморска / РТС

Из овога што смо до сада говорили, јасно је да се овом свештеном службом освећују сви верници. Но, вредно би било видети да ли се то увек збива. 2. Ово свештенослужење представља приношење Дарова; али дарови не бивају увек прихваћени од Бога, него има случајева када због неваљалства оних који их приносе, бивају презрени и одбачени. Много је примера за то како код старих тако и код оних који живе у доба благодати. Испитајмо, дакле, да ли се можда и ови Дарови понекад не приносе узалуд, па пошто нису примљени, и не освећују онако како то служба обећава; а то све зато што их не приносе увек врлински људи, него их понекад чак и они неваљали приносе. 3. Да Бог заиста и те Дарове одбија кад је нечист онај ко их приноси, то је очито из онога што Црква чини. Наиме, онима за које зна да су смртно сагрешили, не допушта да такве Дарове приносе; а ако се они на тако нешто и дрзну, она их не прима, него их одбацује заједно са њиховим Даровима. Али, пошто Црква не познаје добро све те људе, него већина од њих остаје незнана, а божанска Трпеза ипак прима њихове Дарове, шта о тим Даровима треба да знамо? Јесу ли неприхваћени од стране Бога и јесу ли лишени свакога освећења? Ако је то тачно, незнано је кад су освећени – јер, углавном, или сумњамо у начин приношења тих Дарова, или нам је он у потпуности непознат. И тако ће верници, приступајући светим Тајнама колебљиво и без вере, остати без икакве користи од њих. 4. Шта бисмо о овоме могли рећи? Да се приношење Дарова савршава у два чина. Најпре верник од своје куће приноси Дарове и предаје их свештенику у руке, а затим Црква те исте Дарове приноси Богу. Прво приношење, кад је грешан онај ко прилаже, бива узалудно и никакве користи приложнику не доноси управо зато што „је грешан; јер, то што се приноси није само по себи одбојно Богу, будући да је сва творевина Божија добра. 5. Оно друго приношење Дарова, међутим, које врлински људи чине у славу Бога и у славу светих, за спасење васељене и за сваки добри захтев уопште, ништа не може омести да буде добро примљено. Јер, никаква нечистоћа од руку онога који их је најпре донео, није остала на Даровима;него, пошто остају чисти и пошто су чисти они који их сада приносе, бивају освећени и освећују оне који се моле. И никаква прљавштина греха никада не може почивати на бесловесним и неживим стварима, јер грех је болест воље, па само словесна бића могу бити упрљана грехом. 6. Али, ако су Дарови које грешници приносе увек чисти, зашто их онда правило Цркве не прихвата? Да би посрамила оне који их приносе како би научили колико је велики гнев Божији против њих, јер Он чак и Своја створења, којима нема шта приговорити, због њих одбија и презире; и да се, поучивши се томе, уплаше и поправе свој живот. Но, самим Даровима Црква никакво неваљалство не приписује. Због тога нема никакве сметње да ови Дарови буду прихваћени и освећени, јер њихово друго приношење обављају честити људи. 7. Могао би, међутим, неко рећи: па нису честити ни сви свештеници који обављају принос, него неки од њих болују од великог неваљалства;на тај начин наше речи долазе под сумњу. Наиме, кад се деси да су оба приносиоца Дарова богомрски, што може да буде, како ће се онда постићи то да Дарови буду угодни Богу и да их Он прими, односно да буду свети и освећујући? Никако;него ће тада уистину бити неприхватљиви; и увекће бити под сумњом пошто су сумњиви и начинионих који их приносе службу савршавајући. Јер, Апостол каже: „Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему?“ Тако ће бити много неверице и сумње у вези са службом, и нигде никакве извесности; а причешће светим Даровима неће донети никакве користи верницима који се без вере причешћују. 8. То ће рећи и у таквој недоумици ће бити онај ко сматра да је свештеник сам господар приношења ових Дарова. Наравно да није; оно главно што остварује ово приношење јесте благодат која освећује – јер приношење Дарова садржано је у њиховом освећењу – а свештеник је у свакој прилици њен служитељ. Јер, он од себе ништа не приноси, нити се усуђује да учини или да каже нешто по свом расуђивању и по свом уму, него само оно што је од благодати примио – било да је то чин, или реч, или дело; поступајући на начин који му је одређен, он узвраћа Богу оно што је од Њега добио. И тако су Дарови увек богоугодни и од Бога прихваћени јер су увек принесени на начин који је Њему угодан. 9. Колико је значајно да ли је приносилац Дарова по себи неваљао? Јер, његово неваљалство ништа не придодаје Даровима нити тај принос чини горим – као што неки лек који је начинио човек неук и невешт лекарском умећу, ништа не спречава да донесе оздрављење; довољно је да га је овај начинио по заповести лекара и по упутству за припремање које му је дато. Такав лек, заиста, неће бити узалудан због неукости онога који га припрема, него ће бити спасоносан због умећа онога који је дао упутство за његово справљање. Јер, од неукости служитеља ништа није примио, него је потпуно начињен лекаровим умећем. 10. Тако и овде, божанска благодат све остварује. Свештеник је само њен служитељ, који чак ни тај дар служења нема по себи – и њега је од благодати стекао. Јер, свештенство је то: сила која опслужује светиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Свете Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

По питању освећења, душе ослобођене од тела имају предност у односу на оне које живе у телу. Наиме, кроз молитве свештеника и посредством светих Дарова, оне се очишћују и задобијају отпуштење грехова ништа мање него душе живих. Оне, међутим, више не греше, нити својим старим сагрешењима придодају нова, као што то већина живих чини, него или им се у потпуности опрашта свака кривица, или им се бар сагрешења стално одстрањују. Тако бивају спремније и ваљаније за заједничарење са Спаситељем, и то не само од већине оних који живе у телу, него и од њих самих кад би се налазиле у телу. И само то што су од тела слободне, чини их много подобнијима за причешћивање светим Тајнама него што би им то било могуће да су у телу. 2. Тамо, уистину, постоје многи и различити „станови“, где ће свака мера врлине бити награђена, и ништа неће остати без плате од стране праведнога и човекољубивога Судије. Јер и они који су највећих одличја достојни, који су савршени и који су наследници савршеног блаженства, као што је апостол Павле и они њему равни, на чистији начин у том спокоју уживају после смрти него онда кад су били у овоме животу; тако и они који су до каквог умеренијег спокоја доспели, сасвим природно у њему више уживају отишавши одавде него што су то могли живећи са телом. 3. Показали смо, дакле, да свако упокојење душа и свака награда за врлину, била она мала или велика, није ништа друго него овај Хлеб и ова Чаша, који достојно причешћују и једне и друге, односно и живе и умрле. Због тога је Господ ову Вечеру назвао ужитком светих у будућем веку, да би показао да тамо, осим ове Трпезе, нема ничега више. 4. Стога се ова свештена служба Евхаристије савршава и за умрле као и за живе. Па пошто се, као што је већ речено, живи освећују на два начина, тако се и умрли освећују на два начина;те ни по чему упокојени нису мањи од живих, него су у нечему и већи. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће. 2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан. 3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих. 4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала. 5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће. 6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих. 7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа. 8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи? 9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове. 10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне. 11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру? Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети? 12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно? Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују. 2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“. „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво. Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Кад се оконча приношење жртве, свештеник гледа пред собом залог божанског човекољубља, односно Јагње Божије; па пошто је већ примио Посредника и има са собом Утешитеља, он објављује своје прозбе Богу и упућује молитву са добрим и поузданим надањем. Моли се за све оне које је поменуо на светом предложењу и за које је принео Дарове молећи се да Дарови буду примљени; а сад кад су Дарови примљени, свештеник се моли да они покажу своје дејство. 2. У чему је њихово дејство? Заједничко дејство и за живе и за упокојене је у томе да Бог иједнима и другима пошаље Своју благодат као уздарје за Дарове које је примио. Засебно је у томе да упокојенима подари упокојење душа и наслеђе Царства небеског заједно са упокојеним светитељима; живима да дарује Причешће са свештене Трпезе и освећење, и да се нико не причести на суд или на осуду, да им дарује отпуштење грехова, мир, изобиље плодова, снабдевање свим што је потребно и, коначно, да им дарује да се пред Богом појаве достојни Царства Његовог. 3. Ово приношење жртве, међутим, нема само молитвени садржај него и благодарни; због тога, као и на почетку Литургије, кад је свештеник, полажући пред Бога жртвене приносе као Дарове, истовремено изражавао и благодарност и прозбу, он и сада, кад су Дарови жртвовани и претворени, истовремено и благодари Богу кроз њих и упућује прозбу, односно и износи разлоге за благодарност и наводи оно за шта се моли. 4. Који су разлози за ову благодарност? То су светитељи, као што је раније већ речено. Јер, у њима је Црква пронашла оно што је тражила и задобила оно за шта се молила, а то је Царство небеско. 5. За шта се Црква овде моли? За оне који још нису доспели до савршенства и којима је потребна молитва. 6. За светитеље свештеник каже: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника преминулог у вери; особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију. У наставку свештеник набраја сав збор светих. Они за Цркву представљају разлог за благодарење Богу. За њих она приноси ову словесну службу као благодарност Богу, а пре свих за Блажену Мајку Божију, која је изнад сваке светости. Због тога свештеник и не тражи ништа за њих, већ напротив, у молитвама му је неопходна њихова помоћ. Јер, као што је већ речено, он приноси Дарове за њих не као прозбу, већ као благодарност. 7. После тога свештеник изражава мољење и набраја оне за које се моли, те за све иште спасење и свако друго добро које приличи и одговара свакоме. Између осталог каже: Још Ти приносимо ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за оне који живе у невиности и часним животом, за благоверне и христољубиве цареве. Тако се он моли. 8. На тај начин блажени Јован Златоусти, показујући да је смисао ове свештене службе двојак, односно благодарни и молитвени, одвојено помиње оне за које благодари, а одвојено оне за које се моли. Док божански Василије у својој Литургији благодарење меша са молитвом. То чинитоком целе Литургије, тако да можеш видети да скоро све молитве имају и овај и онај смисао. И он, као и Јован, помиње исте светитеље и на истом месту, али не на исти начин. Наиме, пошто се помолио да се сви удостоје Причешћа светим Тајнама не на суд или на осуду, он наставља:… Него да обретемо благодат и милост са свима светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, и даље што следи;а затим додаје: Особито са Пресветом…. И ове речи, наиме, садрже прозбу, али показују и благодарност, проповедајући Бога као Добротвора људскога рода, јер помињу оне којима је Он подарио савршенство и светост. Само што не кажу:Да нам дарујеш благодат као што си светима раније даровао, да нас осветиш као што си друге из нашега рода већ осветио. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пошто верницима овлада најуузвишеније и најпобожније расположење, шта друго свештенику преостаје него да се окрене благодарењу Богу, Даваоцу свих добара. Уосталом, он се угледа на Христа, Првосвештеника, Који је благодарио Богу и Оцу пре него што је апостолима предао Тајну Причешћа; тако и свештеник, пре молитве којом се савршава освећење Дарова, упућује благодарност Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа, говорећи: Заблагодаримо Господу. Па кад се сви са тим сагласе и гласно узврате: Достојно је и праведно, свештеник сам заблагодари Богу; пошто Му упути славословље и у Његову славу заједно са анђелима отпева химне и захвали Му за сва добра која нам је од самог почетка даровао, и коначно, пошто помене неизрециви и неописиви домострој Спаситељев остварен ради нас, он тада освећује часне Дарове и тако се савршава свеукупно жртвоприношење. 2. На који начин? Свештеник казује повест о оној страшној Вечери: и како ју је Христос пре Свога страдања предао Својим светим ученицима; и како је узео Чашу у руке; и како је узео Хлеб и заблагодаривши, осветио их; и како је изрекао речи којима је Тајну објавио. Па пошто понови те Христове речи, свештеник приклања главу и моли се Богу и преклиње Га да оне божанске речи Његовога Јединороднога Сина и Спаситеља нашега буду примењене и на ове предложене Дарове; а Дарови, пошто приме Његовог Пресветог и свесилног Духа, да буду претворени: Хлеб у само часно и свето Тело Његово, а Вино у саму пречисту и свету Крв Његову. 3. Пошто свештеник све ово учини и изговори, тиме се целина свештенослужења испуни и изврши; Дарови су освештани, жртвоприношење је окончано, а велики жртвени Принос, свештено Јагње које је заклано за свет, почива пред нашим очима на светој Трпези. Јер, Хлеб више не представља обличје Тела Господњег, нити дар представља образ истинскога Дара, нити он, као на каквој слици, собом изображава спасоносна страдања Христова – то је само Пресвето Тело Владике Христа, које је истински поднело све оне патње, увреде и ране; које је распето и заклано; које је посведочило пред Понтијем Пилатом добро исповедање; које је шибано, злостављано, које је подносило пљувања, окусило жуч. Исто тако, и Вино постаје сама Крв која је истекла кад је Тело било прободено. 4. Ово је Крв и ово је Тело, које је зачето од Духа Светога, рођено од Блажене Девице Марије; које је погребено, које је устало у трећи дан, узнело се на небеса и село са десне стране Оца. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све што је изговорено и учињено при Жртвовању хлеба, а чиме је представљена смрт Господња, имало је само снагу изображења и символа, док је хлеб и даље остајао хлеб. Наиме, једино што је хлеб попримио јесте то да је постао дар Богу, и зато представља символ Тела Господњег у Његовом првобитном узрасту, јер и оно Тело је од самог почетка било Дар, као што је већ речено. Зато свештеник набраја и приказује на хлебу она страдања која је Христос претрпео док је још био новорођенче и док је у повоју лежао. Јер, док изнад дарка поставља такозвану звездицу, он каже: И дошавши, звезда стаде над местом где беше Дете; а затим придодаје оно што су пророци још у давнини говорили, а што Њему као Богу приличи, да не би људи, због Његовог Тела и због свега што у вези са Њим могу видети, мислили о Њему приземно и на начин који је недостојан Његовог Божанства. „Речју Господњом небеса се створише.„ „Господ се зацари, у красоту се одену.„ „Врлина Његова покри небеса, и земља се напуни хвале Његове. „ 2. Изговарајући ове речи, свештеник покрива Хлеб и Чашу скупоценим прекривачем и кади их са свих страна. Јер, и сила оваплоћенога Бога испрва је била скривена, све док није дошло време чудеса и сведочанства са неба. 5 Но, они који су за Њега умели да кажу: Господ се зацари, у красоту се одену, и који су умели да кажу све оне остале богодоличне речи, они су Га признавали, поштовали Га као Бога и тражили своје уточиште код Њега. Имајући то на уму свештеник над покривеним Даровима изговара речи: „Закрили нас окриљем крила Твојих“, и кади их са свих страна. 3. Пошто све то изговори и обави, и пошто се помоли да се сва добра ове свештене Службе остваре у складу са њеним светим циљем, свештеник ступа у Жртвеник, стаје пред свету Трпезу и започиње Литургију. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт. 2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих. 3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова. 4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили. 5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе. 6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије? 7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског. 8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра. 9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли. 10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника. 11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми. 12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара. 13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У чему је смисао таквог обличја Дарова? Стари су приносили првине својих плодова, или своје стоке, или говеда, или осталих добара. А ми, као првине свога живота, Богу посвећујемо ове Дарове, који представљају човечију храну којом се телесни живот одржава. И не само да се живот одржава кроз ову храну, него се кроз њу и показује. Јер, апостоли су говорили за Христа: „Једосмо и писмо по Његовом васкрсењу“, како би показали да су Га видели живог. Господ је, такође, заповедио да принесу јело ономе кога је Он васкрсао из мртвих, како би храном показао да је овај жив. Природно је, дакле, да сматрамо да онај ко приноси првине хране, тај приноси првине свога живота. 2. Али, можда ће неко рећи да скоро све оно што су стари Богу приносили, може бити човеку за храну; јер, то беху плодови које ратари својим трудом производе и беху то животиње које су човеку за јело. Па шта онда? Јесу ли све то биле првине човековог живота? Никако. Јер, ништа од свега тога не беше искључиво човечија храна, већ то беше заједничка храна и осталим животињама: неком су се храниле птице и биљоједи, а неком звери и месоједи. Човечијом храном називамо ону која само човеку приличи. А припремање хлеба ради јела и прерада вина ради пића – то је само човеку својствено. 3. Такав је, дакле, смисао приношења Дарова. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће. 2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан. 3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих. 4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала. 5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће. 6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих. 7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа. 8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи? 9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове. 10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне. 11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру?[9] Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети? 12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно? Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота