Претражи Живе Речи Утехе

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакав напредак у односу са Богом. Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао: – Старче, бојиш се да ћеш умрети? – Не, не бојим се. – А шта ако одеш у пакао? – Нисам глуп да одем у пакао! Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља. Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава. Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јеванђељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси. митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/photo/?fbid=1015863543972728&set=a.446487460910342

Говорићу врло сликовито и практично. Можда сурово. Из учионице. Јер сви ви ми знамо шта је најбоље. У теорији. Али нас некако пракса стално демантује. Замислите ситуацију. Одете у тоалет. Уђете у кабину. Очекујете да је тај простор приватан. И онда се појави ваш снимак из истог тог тоалета који кружи по школи. Како ће се то дете осећати када види тај снимак? Како ће се осећати сваки пут када крене у тоалет? Па и у старијем добу на неком јавном простору! Како ће се осећати сваки пут када види онога ко је то урадио. И све оне који су снимак делили. И све оне који су имали реакцију на тај снимак. И мислите ли да је адекватна мера јединица из владања која ће се рачунати са претходном петицом и неће значити суштински ништа са последицама које је тај чин направио. И та порука стиже до деце. А порука је – Десиће се САМО то. И ово све искључиво онда када се зна ко је извршио то дело. А сви знамо да је у већини случајева онај који врши дигитално насиље – анониман. Замислите следећи случај. Неко је окачио слику своје другарице на сајт за одрасле са њеним бројем телефона и личним подацима. Месец дана њен телефон не престаје да звони. Дуг, период, наравно. Прво је мислила да може сама да реши, било је срамота да каже и објашњава откуд њена слика на том месту. Касније су случај преузели родитељи који су све пријавили полицији. Школа је пријавила НН лице. Позиви јесу престали. Слика је уклоњена. Епилог никада нисмо сазнали. И навешћу још само један случај. Треба истаћи да дигитално насиље у школи не постоји само на релацији ученик-ученик, већ и на релацији ученик-наставник и то све чешће. Наставница у сред ноћи добија анонимну претњу да ће њена деца од три и седам година бити силована и убијена. После првог шока добија следећу поруку, такође претњу смрћу њеној деци, али и додатак – деца ће бити убијена и силована ако не буде знала одговор на питање из градива које је предавала. И знате шта осети у први мах? Олакшање – Добро је, то су деца, није неки манијак. Знате шта осети у следећем тренутку? Ужас! То су деца! Деца су то урадила! Деца прете деци! Истој оној коју доводимо на њихове приредбе и прославе Дана школе и Светог Саве! Поруке су се настављале данима. Чак и док је наставница у школи. Чак и док седи у полицијској станици и даје изјаву. Стиже јој порука на очи инспектора да неко нишани главу њеног детета кроз ограду школског дворишта. Инспектор на то каже да је то заиста страшно. Добила је и поруку да је у школи бомба, па је морала да долази и полиција да је прегледа. А врхунац свега је то што су све поруке биле скриншотоване, и дистрибуиране у све дечије вибер групе. Сви ученици су знали ко је то урадио. Велики део родитеља је знао шта се десило и ко је то урадио. И сви су ћутали уз реченицу – Нећемо ми да офирамо нашу децу! Један родитељ је отишао и корак даље. Дошао је на отворена врата наставнице и рекао – Не брините, неће они стварно убити Вашу децу. То је био само изазов! Аха, у реду, то је само изазов. Дете добија поруку да је то САМО. Дете добија поруку да је то у реду. Дете добија поруку да је родитељ заштитник јер да је нешто страшно, он би реаговао. Дете добија поруку да то сутра може било коме да уради. Знате кад је то било? Пре пет месеци. И да ли је решено. Није. Да ли су икакву последицу сносили у школи. Не. Обавештене су све службе. Случај је стигао до високотехнолошког криминала. Замислите само колико оваквих случајева до њих стигне! На хиљаде. А колико не стигне? На стотине хиљада. Школа нема доказ да се ишта десило. Самим тим не може да покрене поступак. Самим тим се шаље порука – Радите шта хоћете, последице не постоје. А они који су спремни на овакве ствари, помераће границе докле год могу. И замислите наставника који сваки дан улази у учионицу оних који су упутили такве претње његовој деци, толико страшне да је инспектор који је узимао изјаву, молио да их јавно не изговара. И замислите тог истог наставника који треба тој и било којој другој деци на том или часу одељењскњ заједнице да прича о дигиталном насиљу и да охрабри жртве да га пријаве, да не трпе, да им каже да ће се то решити. Да се не плаше! А цела школа зна, док то изговара, да он не говори истину. Мало после овог случаја дошли су инспектори из Одељења за малолетничку делинквенцију и држали предавање о дигиталном насиљу. Пуни су дивних порука охрабрења да се исти случајеви пријаве уз речи да о њима брину старији који ће те проблеме решити. Седим у последњој клупи. Слушам предавање заједно са ученицима. А један ђак се окреће према мени – Да, да, разредна, решиће се. Додаћу и случај из Рибникара уз одобрење родитеља чије је дете преживело и тај кабинет историје и страшно дигитално насиље након велике трагедије, јер је његово име било на списку. Никада нису сазнали ко је месецима претио њиховом детету смрћу, правио најстрашније монтаже, нити докле је тај процес стигао. Једини податак који су добили, јер је, просто, догађај био у фокусу, јесте да је један од оних ко је претио из иностранства и да му је улаз у нашу земљу забрањен. То је све. Значи, деци нису потребне приче, деци су потребна решења и разрешења кад дође до дате ситуације. Јер шта да помисле дечак и девојчица који у овом тренутку пролазе кроз исто – Како ће се њихов случај решити, кад не може једној одраслој особи?! И то наставнику у том великом, одраслом свету?! Или некоме ко је преживео велику трагедију?! И није довољно направити само неке платформе као опипљив доказ да се нешто ради и дати додатно ангажовање свим људима и службама који су већ у сваком смислу претрпани редовним послом. Потребно је ангажовати и циљано усмерити људе који ће се овом озбиљном проблематиком бавити и довести процесе до краја. И мора се послати јасна и недвосмислена порука – То не сме да се радити! То носи озбиљне санкције. И да закључим. Када се деси дигитално насиље и свако друго насиље, а оно је у огромном порасту од прошле године, децу и родитеље интересују само две ствари. Прво – да насиље престане. Друго – да се види адекватна санкција за оног ко је насиље учинио. Не интересују их ни правилници, ни протоколи, ни извештаји друштвено-корисног рада, ни састанци тимова, ни све остало што чини предуге и компликоване процедуре и озбиљан посао за сваког у ланцу спровођења истих. Уколико нешто од ова два изостане, са правом ће рећи – Школа није учинила ништа. С правом ће рећи – Друштво није учинило ништа. С правом ће рећи – Ми нисмо учинили ништа. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Београда. https://zelenaucionica.com/zamislite-situaciju-odete-u-skolski-toalet-i-onda-se-pojavi-vas-snimak-iz-istog-tog-toaleta-koji-kruzi-po-skoli-kako-biste-se-osecali/

У понедељак ујутру после Литургије у манастиру је тихо. Птице настављају да певају у паузама између служби како би помогле уморним људима. Окружен шумом, Драганац заиста изгледа као велико, топло гнездо. Гнездо у које се враћају птице и људи – посебно млади Срби, који у манастир све чешће долазе издалека или из оближњих преосталих српских села. Са оцем Христифором смо разговарали о томе шта Драганац значи за људе, зашто га толико воле косовски православци, да ли манастир има исто значење за све или свако има своје значење. – Сви осећају светињу, видим. Али свако на свој начин, наравно. Они који долазе издалека су вероватно отворенији и одмах примећују неке разлике. Увек је овако: ако је човек на новом месту, пажљивији је и брже ће говорити о својим осећањима. Свако такво откровење за мене лично је још један доказ доброг чуда које се не може објаснити нашим земаљским језиком. То је немогуће објаснити, нити разумети – само се радујте. Да, наравно, манастир се придржава правила традиционалног монашког гостопримства – овде је сваки гост добродошао, сви ће бити дочекани и нахрањени, разговарати и молити се – ово је овде од памтивека. Али има и нешто што се не може објаснити само љубазним односом према људима. Добра тајна су и млади из околних српских села који стално долазе или дођу у Драганац, они ужурбано помажу у разним пословима, више ћуте него причају, десет пута размисле пре него што нешто кажу – тако су васпитани. Долазе из разних села: Шилово, Кусце, Коретиште, Прилужје, Пасјан… Али долазе некако код куће, са бригом о родном манастиру, и та брига је за њих природна. Према томе, у њима нећете видети спољашњу сласт – постоји радост тихог, смиреног рада за вашу светињу. – Прилично је чудно: у наше време пуног подругљиве „критике” свега, наше цркве су пуне младих људи, а све више младих ходочасника долази на Косово. Како се ово може објаснити? Шта млади траже? – Да, генерално, у Србији су цркве пуне младих. И да, у праву сте: све више људи долази на Косово и Метохију. Људи траже смисао. Шта је смисао Србина без Косова? Тако је својевремено било и са мном: овде немам родбине, али осећам да је ово моје. Косово и Метохија је у том смислу нешто потпуно надземаљски, необјашњиво, постоји дух добре непослушности, поштовање завета, живи осећај да постоји нешто много више, важније него што смо, можда, навикли да мислимо. Оно што је изнад нас, али оно без чега се не можемо осећати људима: Свети цар Лазар, Милош Обилић, Милан Топлица, Косовка девојка, Свети краљ Стефан Дечански, Грачаница, Свети краљ Милутин. Косово некако зове нас, људе 21. века, изгубљене у хаосу ужурбаног и љутог света. Косово нам помаже да пробијемо овај зли хаос, помаже нам да видимо извор истинске светлости. Осетивши то, почећете да схватате да сте се вратили – себи. Све остало, што савремени свет може да нам понуди, (и упорно нуди) одише смрћу. Све је тако споредно, сав тај друштвени напредак, пројекти, „како до духовности“, „борба за права и једнакост“, сва та непосредност, уздигнута у култ, не даје и никада неће дати одговор на главно питање за које идемо у цркву: „Зашто живим?“ Схвативши ово, заиста ћете чути поруку Цркве о Христу, о нечему невиђеном и незапамћеном у историји – доласку Божијем у свет ради нашег спасења. О распетом Богу, о Истини – да Васкрсење не бива без смрти, да нема радости без голготе. Ово је парадокс, али дубоко у нашим срцима сви осећамо да је у праву. А када упознамо Цркву, када идемо у цркву, схватамо да смо нашли оно што смо тражили, чак, можда, и не умејући још да јасно формулишемо питање. Јер човек је сложено створење: кад би могао себи да објасни шта тражи, отишао би у прву продавницу и купио шта му је потребно. Само, испоставило се, ми немамо такве продавнице. И хвала Богу да није. – Већ сам говорио о несхватљивим добрим чудима која се никако не могу објаснити, а можда и не треба објашњавати. Мислим да је то дејство Божје милости, а објашњавање „механизма њеног деловања“ је помало самоуверена активност. Рецимо овако: Драганац је „обично“ чудо Божије. Да: мали, скромни манастир негде у шумама и брдима Косовског Поморавја је чудо Божије. С друге стране, не заборавимо да и човек мора нешто да уради. Говорио сам о гостопримству које је познато нашим манастирима, о способности и жељи да се упознамо и утешимо људе, да им помогнемо. Како је рекао Свети Николај Српски, „ако су Срби нешто научили од Христа, то је гостопримство“. Ово је вероватно истина. Ми, сабрани у Драганцу, ништавни монаси, никако не можемо да служимо за пример духовног живота, ми нисмо свети старци, ни преосвећени по којима је позната наша Црква. Ми нисмо велики молитвеници – како кажу Руси, „од моје молитве умиру кокошке“. Али уз све ово, чини ми се да имамо прилику да угодимо и утешимо људе: људи виде нашу радост јер нас је Господ довео да живимо и молимо се овде, на Косову и Метохији. Такав живот заиста заувек мења душу. Људи виде ову нашу радост и сами се радују. То значи много. Сарадња такође много значи. Не грандиозни пројекти, већ једноставнији, рецимо, сакупљање ораха, љуштење лука, метење манастирске двориште… Велико у малом: са каквом радошћу људи причају о манастиру када се сете да су овде сви заједно радили то и то. „Кад смо љуштили лук, сећаш ли се – цео манастир је плакао! Кад би бар толико плакали о гресима!“ – „Сећаш ли се како смо ишли на фарму?“ – „Опет идемо у Драганац?“ – “Питај!” Када сви раде заједно, страхови нестају, најчешће ирационални – о послу, о животу. Људска природа је занимљива: оно што дајемо другима је наше. То је посебно уочљиво у манастиру. – За неколико дана почиње Велики пост. Како превазићи те стрепње које „штрче“ из свих вести, како бити мирни у нашим немирним временима? – Мир мора бити у срцу, без обзира на све спољашње. Морамо тражити овај мир, жудети за њим. Људи су ми често говорили: отишао си у манастир, и тамо ти је тихо и мирно… Искрено говорећи, што се тиче спољашњег мира и тишине, мени је било много тише и мирније док сам још живео у свету. И живео сам сасвим удобно, имао посла са много мање људи, бирао са ким да се сретнем, шта да радим – потпуно задовољство, пријатно место, по светским стандардима. Али такав удобан свет (ја га зовем спољашњим) није оно што би требало да буде наш циљ. Мир у свету и мир у манастиру су две различите ствари. Осетио сам прави мир овде у Драганцу јер сам ту нашао смисао свог постојања. У манастиру имате доста својих тестова и искушења: ми смо различити људи, свако са својом биографијом, својим мислима, идејама, недостацима, послушањима, различити људи стално долазе. Колико сам пута хтео да одустанем од свега и одем, но осећао сам да ми срце говори да то није у реду, да нема Божијег благослова, да не треба да ропћем. Тада сам схватио да је, упркос свим искушењима, овде прави мир и спокој. Мој савет би могао бити следећи: човек мора да се избори за мир у себи. Постоји књига „Отац Арсеније“, често је читам, сећам се прича одатле. Руски страстотерпец свештеник који је био затворен у бољшевичком Гулагу доживео је страхоте совјетског безбожништва. Али какав је мир био у његовом срцу, који је спасао и њега и људе око њега! Мислим да човек када чита ову књигу схвата да је мир у срцу – питање личног избора, личног опредељења за Христа. Да ропћете, проклињете или се борите за мир у свом срцу – ту је избор. Без патње, лишавања удобности, неће успети. Дела апостолска говоре да кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије (Дела ап. 14; 22). Нико на овој земљи нам није обећао „комфор“ или благостање, о чему би телевизори громко трештали – све је управо супротно. Све обилује тугом, патњом, ратовима, а ко зна колико ће их бити! – ово не можемо да видимо, и добро је што не можемо. Али оно што можемо видети је Христос пред нама. И ако се држимо Њега, бићемо спасени овде на земљи. Не кад одемо, већ овде – Св. причешћем, исповешћу… Држите се Христа, молим вас. Могу вам дати један сасвим скорашњи пример, из времена пандемије, таквог следовања Христу упркос свему. Бака Стојанка из села Горње Кусце, наша парохијанка, ишла је пешке кроз шуме, преко брда до Драганца, заобилазећи полицијске кордоне, да би донела свежу салату у манастир. А то је око 10 километара. Дошла је, спустила салату, помолила се у храму и отишла. У повратку је, како смо касније сазнали, ископала и бразде на нашим парцелама. Само тако, сама. Никоме није рекла ни реч – дошла је, помолила се и урадила. Зар ово није подвиг? Ето од кога треба да се учимо верности Христу! Такве су наше баке. Међутим, не само баке и деке: Ваша добротворна организација „Косовско Поморавље“ је такође веома добар пример очувања или неговања љубави према ближњем. Млади којима је делатана љубав важнија од каријере или бесплодног сањарења – чини ми се да су будућност Србије. Ово је лепота наше земље. Имамо са ким и за кога да се молимо, са ким да прославимо распетог, али васкрслог Христа. Са јерођаконом Христифором из манастира Драганац разговарала Марија Васић Приредио Петар Давидов,12. марта 2024. године Извор: Православие.ру

Велики српски светитељ савременог доба, монах Јустин Ћелијски, писао је : „Дан Духа Светога, који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно се наставља у Цркви неисказаном пуноћом свих Божанских дарова и животворних сила (видети Дела 10,44-48, 11: 15-16,15:8–9, 19:6). Све се у Цркви врши Духом Светим: и најмање и највеће“. То је оно што је Црква. Православни катихизис Светог Филарета (Дроздова) даје следећу дефиницију Цркве: „Црква је богоустановљено друштво људи уједињених православном вером, законом Божијим, јерархијом и Тајнама. А у деветом делу „Символа вере“ говори се о особинама Цркве: „Верујем... у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Свети првоврховни апостол Павле за Цркву каже следеће: „А ви сте тело Христово, и поједини удови“ (1. Кор. 12, 27). И опет: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени, као што је Христос глава Цркве, а Он је и Спаситељ тела. Али као што се Црква покорава Христу, тако се и жене у свему покоравају својим мужевима. Мужеви, волите своје жене, као што је и Христос волео Цркву и предао Себе за њу да је освети, очистивши је водом кроз реч; да је представи као славну Цркву, без мрље, или бора, или било чега сличног, да буде света и неоскрнављена. Тако мужеви треба да воле своје жене као своја тела: ко воли своју жену, воли себе. Јер нико никада није мрзео своје тело, него га храни и греје, као што Господ чини за Цркву, јер смо удови тела Његовог, од тела Његовог и од костију Његових. Зато ће човек оставити оца и мајку и прилепити се уз своју жену, и биће двоје једно тело. Ова мистерија је велика; Ја говорим у односу на Христа и на Цркву“ (Еф. 5,22–32). Све наведено је, наравно, засновано на величанственим, тријумфалним и победоносним речима Господа нашег Исуса. „Али Симон Петар одговарајући рече: Ти си Христос, Син Бога живога. Тада Исус одговори и рече му: Благословен си Симоне, сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима; а ја ти кажем: ти си Петар („камен“ са грчког – прим.), и на овој стени сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати; И даћу вам кључеве Царства небеског: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Матеј 16:16-19). Односно, Сам Бог је рекао да ће Црква победити и као лађа одвести Своју верну децу у блажени рај. Па зашто је толика неслога у Цркви? Расколи, јереси, разни сукоби и неспоразуми међу људима? Прво, Сатана са страшном мржњом устаје против Цркве Божије, покушавајући да отргне православне хришћане од Ње и одвуче их у пакао. Потврда ових речи налази се у новозаветној књизи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова „Откривење“, у дванаестој глави. „И разбесне се змај на жену своју, и оде да зарати са осталим потомством својим, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исуса Христа“ (Откр. 12:17). Зато се и земаљска Црква назива ратоборном Црквом – борбом против греха и сатане. А Небеска Црква је већ Тријумфална Црква, Победоносна Црква. Зато је овде, у земаљској Цркви, све тако компликовано. Још увек смо у рату са грехом. Падамо и устајемо, па падамо и опет устајемо. У молитвама парастоса за православног хришћанина, где се Црква посебно дубоко и снажно моли за опроштај грехова упокојеног, који стоји на граници раја или пакла на приватном Страшном суду пред својим Богом, постоје такве речи: „Сваки грех учињен од њега [или: ње] речју, или делом, или мишљу, као добри и човекољубиви Бог, опрости. Јер нема човека који би живео, а не грешио, јер си само Ти без греха, Твоја правда је правда заувек и Твоја реч је истина.” Сви смо ми грешници. Свако има своју централну страст. Свако пада и устаје у покајању много пута на дан. Господ је ово дозволио јер му не требају роботи, које Он својом силом може учинити праведним у трен ока. Потребни су му појединци са слободном вољом, који су добровољно, чистог срца и свом душом одани доброти, одани Њему. А ово није толико стање колико пут. Кретање ка Богу уз падове и успоне. И сви идемо овим путем. Свако од нас има свој централни грех. Свако има понос и сујету. Неко је пијанац. Неко воли новац. Неко је у заблуди. Неко има раздражљивост и бес итд. И свако се бори са својим страстима. И сви падају, јер нема човека који би живео и не грешио. Али Господ пази на његово срце. И спасилачки тим који се састоји од Пресвете Богородице, светих и анђела, помаже му. Главно је да или хода, или пузи, или лежи бар главом према лађи Цркве, крећући се ка Царству Небеском. Ако постоји овај правац у људском срцу, онда ће Господ сигурно помоћи. А Црква је и даље друштво покајаних грешника, који се пробијају ка своме Богу. И на овом путу они падају и дижу се као и ти. Запамти ово. И поред раздора и сукоба, Отац Небески који нас неизмерно воли, васпитава свакога од нас и све заједно и благо, побожно, пожртвовано, служећи свакоме од нас, води ка спасењу. И ти, нежно, с поштовањем, пожртвовано, с љубављу, помози грешнику да устане. Јер, сутра и ти можеш пасти. И неко ће ти помоћи. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/ako-je-crkva-sveta-i-nepobediva-zashto-onda-u-njoj-postoje-nesloge

На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка

У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу. Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

С обзиром да су Великопосна богослужења покајничког карактера кроз који провејава радосна туга, покајање и исповест су интегрални делови поста којим се верници припремају за најрадоснији хришћански празник – Васкрс. Протонамесник Живојин Кнежевић, парох Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву, каже да покајањем човек показује колико је моћан самим тим што признаје своју грешку. „Кад смо са Христом, ми смо јаки“, каже отац Живојин који додаје да хришћанство није само поштовање прописа, већ уподобљавање Христу. Исповест је друга страна покајања, за коју отац Живојин каже да је веома важна и да човек треба што чешће да се исповеда и да се искрено каје за своје грехове. „Молите се непрестано, богослужења су слика Царства Небеског, њихов предукус“, поручује отац Живојин који кроз дивне примере из хришћанске традиције објашњава шта су покајање и исповест. Извор: Радио Источник

У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”. Звучни запис беседе Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет. Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди. Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”. Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама. Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован. У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма. Извор: Епархија шумадијска

У четвртак 6. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Ксенију Римску и св. Ксенију Петроградску, Владика Јован је служио свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслужење архијерејског намесника лепеничког протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, јереја проф. Владана Костадиновића и драгог госта из Епархије аустијско-швајцарске презвитера и пароха бечког Миљана Антића. Звучни запис беседе Владика је беседећи рекао да: “Ако Божанску реч читамо са вером, смирењем и тражећи од Цркве тумачење, онда ћемо је правилно разумети. Потребно је да се владамо достојно Господа и Јеванђеља, угађајући Му у свему. Тако можемо наћи своје божанско назначење и остварити га. То можемо са трудом, дајући превагу духовном у себи и одричући се лоших навика. Бог обитава у срцу човековом, те је чисто срце најмилији дом Господњи. Једина права радост за нас је живети у Богу и по Богу. Љубав је од Духа Светога. Ми дајемо срцем. Дух Свети даје љубав. Где је љубав нема мржње, злобе, пакости и надмености. Чистом човеку је све чисто, а прљавом човеку је прљаво срце и мрзи друге људе, обожавајући самог себе. Зато ако хоћемо да живимо у Господу, треба да чистимо себе, најпре своје мисли, речи и дела”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски г. Теодосије, служио је данас Свету архијерејску литургију поводом прославе Светог Јоаникија девичког, у присуству више од хиљаду и по верника пристиглих из централне Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије. Звучни запис беседе Владика је подсетио да Срби, који су током историје морали да напусте ове просторе, једино нису напустили манастир и гроб Светог Јоаникија, чије мошти почивају у његовој задужбини: ,,Данашњи празник и светост овога места сабрали су нас овде све заједно, не само из околине, јер у околини нема наших сународника, Срба, Православаца. Некада су само они живели на овим просторима, али током историје, због многих невоља и прогањања, напустили смо ове просторе, осим ове светиње овог манастира и гроба Светог Јоаникија, који се овде налази.” Све који долазе у манастир Девич, Епископ рашко-призренски је благословио, те указао на потребу останка на овим просторима, уз светињу Јоаникија Девичког за коју је рекао да никад није била светија, јер је страдала и васкрсла као што ће васкрснути и српски народ. Управо светост овог места, истакао је Владика, привлачи вјернике, јер је ову светињу Господ оставио као свећњак. Он је напоменуо и да светитељи не напуштају ове просторе, те навео пример Светог Стефана Дечанског, Светог Јоаникија Девичког и осталих Светитеља чије се мошти налазе на простору Косова и Метохије. -Ако они нису напустили ове просторе имамо ли ми право да кренемо другим путем - упитао је владика Теодосије. Владика је напоменуо да хришћани увијек вјерују у Божију правду, ако не у овом животу, онда у оном вјечном. Манастир Девич саграђен је 1455. године и налази се у шуми, подно венца Девичке планине, пет километара јужно од Србице. Саграђен је на месту где се у шупљој букви подвизавао Свети Јоаникије Девички, који је ту прешао из Црне Реке и остао све до своје смрти, где се и данас чувају његове мошти. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић. Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу. Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен! Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин. Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави. Извор: Епархија жичка

У петак, 13. септембра 2019. године, када наша Црква прославља и празнује празник Полагање појаса Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Говорећи о празнику Полагања појаса Пресвете Богородице, Епископ Јован истакао је чуда које се догађају крај одевних предмета и икона Пресвете Богородице, као и врлине којима је Богомајка живела и којима би сваки хришћанин требало да живи. “Много имамо примера како кроз одећу Пресвете Богородице бивају исцељења. Постоји и данас појас Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду, и који многима помаже, постоје и многе чудотворне иконе Пресвете Богородице које и данас заиста чудотворе. Дакле, све нас ово упућује на то како је Господ нама учинио велику милост што нам је подарио Пресвету Богородицу да нам она буде заштитница, да нам она буде молитвеница. Она јесте заштитница оних који верују у Сина Њеног и Господа нашег Исуса Христа. О Богомајци немамо много записа и сведочанстава у Јеванђељу, осим оног сусрета са Јелисаветом. Оно мало што је записано, што је Богомајка изговорила, представља, како свети оци кажу, друго Јеванђеље. У данашњем Јеванђељу, из ове поуке коју је Господ упутио Марти (“Марта, Марта, бринеш се за много, а само је једно потребно”, Лк. 10 42), видимо да Господ апсолутно није против тога да се Он дочека и да се угости, али не смемо заборавити на оно што је најважније, а то је она духовна страна, јер ми нисмо само душа и нисмо само тело, него смо и тело и душа и ми, браћо и сестре, треба да хранимо и једно идруго; а душа се храни Речју Божијом. Данашње Јеванђеље даље говори да је једна жена повикала: “Благо утроби која те је носила и дојкама које си дојио”. А Господ на то одговара: “Благо онима који слушају Реч Божију и држе је”. Ако слушамо и испуњавамо Реч Божију, онда можемо осетити близину Божију. Слушати значи бити послушан, односно препустити се Речи Божијој, јер особа која хоће да слуша она занемарује све што је у њој, онај его, гордост и сујету, и ствара простор за оно што долази од другога, што долази од Бога. Јер ако човек не слуша другога и не слуша Бога, он онда није оставио простора за другога јер само себе слуша. Послушност и смиреност су Пресвету Богородицу учинили Богородицом. Ништа нам не вреди што читамо Свето Писмо, а радимо и живимо супротно Светом Писму. Верник који се може поучити од Мајке Марије, учи се ревности, али се учи и да свему постоји тренутак – време за слушање и време за рад. И ако хоћете, цео свет се дели на Марту и Марију - један се део света труди за себе, за оно што је телесно и спољашње, а други део живи духовно. Данас смо заиста гладни и жедни Речи Божије. Ми хоћемо да послушамо и кад се чита Јеванђеље, а да ли примењујемо? Зато нам је потребна мудрост и правилно расуђивање, да знамо шта је оно што је од овога света и шта је оно што је од онога света. Да се помолимо Мајци Божијој да нас она научи да слушамо. Онај који слуша, он је спреман да прими савет. Не сме хришћанин да буде лабилна личност, јер нама је све дато. Имамо Цркву своју у којој се спасавамо, али како да се спасемо ако не слушамо? Човек треба зато да припреми себе да га води рука Божија, да буде вођен, јер онај који не дозвољава да буде вођен, никад неће научити да води другога, а онај који није научио да слуша, никада неће научити правилно да заповеда. Нека нам Мајка Божија помогне да научимо да слушамо и да верујемо да ће нас Мајка Божија водити и упутити на прави пут који води у Царство Небеско, а то је оно што нам је најпотребније”, истакао је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

У среду 4. септембра 2019. године, када света православна Црква слави светог мученика Агатоника и светог свештеномученика Горазда Чешког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе У богонадахнутој беседи Владика Јован је између осталог рекао да када би сваки човек послушао речи светог апостола Павла, онда би обратио пажњу на своје срце, зато што је срце средиште бића човековог, и не само бића већ и живота човековог, јер из срца човековог излази и наше добро и наше зло. “У срцу се зачиње, расте и сазрева и добро и зло, и због тога је срце радионица добра и зла. У срцу човековом јесте и светлост и тама и како кажу свети оци и Бог и ђаво, а шта ће преовладати то зависи од нас самих. Човек је христоносац када је његово срце испуњено јеванђељским добродетељима. Када је срце човечије испуњено јеванђељском љубављу онда то срце може да смести у себе и Бога и анђеле и људе. Срце човечије је широко кад је добро у њему, кад је Бог у њему”, поручио је Епископ Јован у бресничком храму. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством и свештеномонаштвом, у 11. Недјељу по Духовима, 1. септембра 2019, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У литургијској проповједи, којом се обратио сабраном вјерном народу, Преосвећени Епископ Јоаникије говорио је о зачалу из прочитаног светог Јеванђеља у којем господар тражи од свог слуге да плати дугове, а како овај сиромах није имао чиме да плати, он измоли од господара да га сачека и да ће му дугове вратити. „Препознали смо се сви у улози човјека, који је имао велики дуг код свог господара, код цара, дуг који више није могао да отплати, али, када је замолио да се сачека и да ће отплатити, господар му све опрашта. Не само да не тражи од њега да накнадно врати свој дуг, него каже да не мора ништа да враћа, све му је опроштено“, навео је Владика. Тај човјек, додао је Његово Преосвештенство, иако је добио опроштај, није се изнутра препородио, него, чим је срео неког човјека који му је нешто мало дуговао немилосрдно га је напао да му врати тај дуг одмах, без одлагања. „Ко је тај Који је све опростио – то је Господ Исус Христос, Који је то посвједочио својом крвљу на Крсту када је, ради нас и због наших грехова, примивши наше гријехе на себе, примио и страшну смрт, излио своју живоносну крв за нас. Таква је Христова жртва према нама, људима, много већа него што ријечима можемо описати. Љубав Божја је безобална, љубав Божја се јавља као жртва за нас“. „Који је проблем што ми не знамо да опростимо и онда се вежемо? Шта бива са оним који не зна да опрости свом ближњем, а то су, углавном, ситнице? Бива му као оном човјеку, а чули смо у Јеванђељу; чуо онај господар, онај цар да овај није опростио свом ближњем неку ситницу и каже му: Ти си, коначно, себе осудио на пропаст, онда више опроштаја нема“, поучавао је Епископ Јоаникије. У томе је, по Владикиним ријечима, наша трагедија. Господ Исус Христос излио је своју живоносну крв за све нас, и за онога за кога мислимо да нам је нешто крив. „Кад се ради о кривицама према ближњима, човјек може да буде нешто крив, али то се у нашим очима увелича, чини нам се огромно, а кад погледамо боље то је ништа. Заправо, имали бисмо сви снаге да смо имали вјере да опростимо свом ближњем, али, ми се држимо онога што пише у Старом завјету и мислимо да је то праведно, а Господ Исус Христос, видјећи да је то недовољно за спасење, дошао је да све то помакне у страну. То је старозавјетна праведност, која није донијела спасење људима: Око за око, зуб за зуб“, указао је Владика Јоаникије. На такав начин се, појаснио је он, умножава зло у овом свијету ако враћамо истом мјером. Ако имамо ширине срца да опростимо, не само са ће нам бити лакше, него ће се, истакао је Владика, и наш ближњи препородити. „Ми се, редовно, молимо, по заповјести Господњој, оном савршеном молитвом „Оче наш Који си на Небесима“, прослављајући, најприје, име Божје, а, потом, молимо оно што нам треба. Понајвише што нам треба, осим хљеба нашег насушног за сваки дан, је да нам Господ опрости. У молитви „Оче наш“ исповједамо ову истину: И опрости нам дугове наше, можемо слободно схватити као гријехе наше, Као што и ми опраштамо дужницима својим, ближњима својим“. „Нема, дакле, опроштаја ако и ми не опростимо. Ако и ми научимо да опраштамо онда имамо слободу пред Богом да тражимо опроштај. Ма колики гријех човјек учинио у овом свијету, Господ је спреман да му опрости ако се каје. Толика је Божја љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући на крају своје бесједе да када опростимо свом ближњем ми васкрсавамо из гријеха, јер је сваки гријех мала смрт; ако научимо да праштамо својим ближњима, а то не може без велике Божје благодати и милости, ми, већ, овдје, имамо предокушај васкресења, новог живота, Царства небеског вјечног и непролазног. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

На празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана (15.8.2019.) Њихова Преосвештенства Епископ новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин и Епископ далматински Г. Никодим служили су Свету Архијерејску Литургију у Голубићу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У храму посвећеном овом великом светитељу окупио се велики број верника којима се Епископ Никодим обратио честитавши им данашњу славу. Владика Никодим најпре је захвалио Епископу Лонгину на његовом труду и бризи о нашем народу на овим просторима, коју стално показује иако је одавде удаљен хиљадама километара. „Владика Лонгин је провео пуно времена на овим просторима, најпре као ђак у крчкој богословији, касније као професор, а онда и као Епсикоп деведесетих година када је овде било најтеже. Он и сада, када је у далекој Америци, стално зове и пита за нас, често нас и посети и за то желим од срца да му захвалим“, рекао је Епископ далматински. Он је такође изразио радост што смо се данас овде окупили у тако великом броју да прославимо једног дивног угодника Божијег који је међу првима пострадао и показао нам како треба да исповедамо веру Христову. Владика Никодим предао је затим реч Епископу Лонгину који је нагласио да му је пре свега драго што овдашњи свештеници на челу са својим Епсикопом са таквим ентузијазмом чувају нашу стару веру. „Видим да овде има пуно радости и да се они јако труде, а радује их, наравно, кад има народа који овде борави и долази. Нисмо заборавили светиње Епархије далматинске, а посебно наше манастире и богословску школу и где год да смо отишли, увек смо присутни овде макар молитвом. Јако сам радостан што је баш Владика Никодим овде сад Епископ, млади човек који је рођен овде и после дуго година да је мајка родила сина који је завршио богословију, постао школовани калуђер и кога је Црква поставила на светилник, да буде светлост да би други верници могли слушајући њега, сарађујући са својим Владиком и свештеницима и да душу спасу и веру одрже. Ми овде имамо праву, аутентичну веру, онакву какву је Христос проповедао, а од нас зависи колико ми ту веру живимо и колико од ње имамо духовне користи. Можемо ми да волимо што су цркве старе, што су манастири лепи, а конаци украшени, али ако у нашем срцу и души нема вере, ако нам срце није отворено за Бога и за ближње своје онда ми нећемо имати много користи од тога што се називамо православним хришћанима. Што смо више Духом Светим просвећени и што више има јеванђељске љубави у нама, ми смо јачи, снажнији, радоснији, осећамо да смо сви браћа и сестре и онада нам ништа није тешко. Кад нам је Бог првом месту, онда нам је све друго у животу на свом месту, а ако Бога нема све нам се поремети, приоритети нам се помешају и онда патимо. Ту нам помаже наше свето православље и Црква и зато је добро знати о својој вери, читати житија светаља, то није намењено само калуђерима, већ је за све људе“, поручио је Епископ Лонгин и пожелео да Господ чува православни народ Далмације и све људе добре воље, да сви живимо у миру и да наше сутра буде веселије. Извор: Епархија далматинска ..:: СПЦ - Епархија далматинска ::.. WWW.EPARHIJA-DALMATINSKA.HR

Гошћа емисије ”Изабери веронауку” је Љубица Ковачевић, магистар дефектолошких наука, специјални педагог и катихета више од 15 година у школи за основно и средње образовање ”Милан Петровић” у Новом Саду, а ова школа још и носи назив ”Школа великог срца.” Ову школу похађају деца са посебним потребама, односно деца са различитим потешкоћама у развоју које могу бити привремене или трајне. Поред ових сметњи која деца имају, многа деца долазе из социјално угрожених породица, има деце која одрастају без родитељске бриге, деца која су одгајана у дому или болници. Како изгледа рад, учење и дружење са децом кроз верску наставу, говорила нам је данашња гошћа. Аутор и водитељ емисије: Драгана Машић.

”Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе” - рекао је Епископ. У недељу, дана 17.02.2019. године, када наша Црква слави преподобног Исидора Пелусиота и преподобног Николаја, свету архијерејску Литургију у Сотину служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј Миладин Спасојевић, парох сотински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На крају свете Евхаристије Епископ је изговорио беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан Господњи! Свака недеља је дан Господњи – дан љубави и милости Божије! Љубав и милост Божија изливају се на свакога човека који жели заједницу са Живим и Делатним Богом. Литургија је икона Царства Божијега – вечне заједнице Бога и човека. Та вечна заједница се испуњава у светој Тајни Причешћа. Данас смо из светог Јеванђеља чули дивну причу о митару и фарисеју која нам даје образац савременог човека наспрам духовног човека који жели заједницу са Богом. Фарисеј, говорећи о себи је заправо себе хвалио износећи своја добра дела. Са друге стране видимо човека који је у другом духу стајао пред Господом говорећи: ”Господе, милостив буди мени грешном”. Често пута када из нашег угла сагледавамо стварност можемо рећи да фарисеј није урадио ништа погрешно, али греши гледајући све земаљским очима које терају у филозофију живота која нас одваја од заједнице са Богом. Митар је гледао свет духовним очима стражећи тако над својом душом и молећи се за опроштај својих грехова. То је праобраз покајања које нас прати у припремним данима пред свету четрдесетницу. Ово је је прва од припремних недеља пред свету четрдесетницу у којој нас Црква упућује на покајање и изграђивање љубави једних међу другима. Требамо да изграђујемо љубав према Богу и према ближњима, јер ако негујемо заједницу и љубав према ближњима имаћемо и однос и заједницу са Живим Богом. Кроз свети Апостол чули смо исто тако дивну причу која нас упућује на ревност и открива нам смисао нашег живота у овом свету. Свети апостол Павле упућује писмо свом ученику апостолу Титу које говори каква то љубав и вера сваког човека треба да буде. Иако је било тешко време гоњења у којем су се хришћани морали сакривати по пећинама како би узносили своје молитве Господу. Љубав и вера коју су апостоли имали, о којој смо кроз историју као народ могли да сведочимо, била је откривана кроз њихову ревност. Као народ требамо бити ревнитељи своје вере, они кроз које ће се отеловити љубав Божија у овом свету. Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе. На то нас упућује Црква и учи нас томе од времена светих апостола све до данас. То је идеологија љубави, мира и толеранције. То је пут свакога хришћанина, а превасходно нас православних који желимо љубав, утеху и милост Божију. Стога, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Сотину. Молимо се да наша заједница овде опстане. Црква Божија никада неће заборавити на наш народ где год се он налазио. Док год кандило вере овде гори света Служба ће се служити и народ ће се сабирати. Ми ћемо овде долазити и бићемо нашем народу утеха и раме на којем ће наш народ пронаћи своју наду и утеху. Живели! Бог вас љубио и благословио! Трпеза љубави приређена је трудом пароха сотинског протојереја Миладина Спасојевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На Детињце, 23. децембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Пљевљима. Саслуживали су протојереј-ставрофор Дарко Јовић, протојереј Никола Олић и ђакон Горан Крстић. Мноштво деце сабрало се у храму за свој празник да својим прелепим гласовима улепшају Свету службу, да Богу захвале и да буду причасници Пречасног Тела и Крви Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Звучни запис беседе У проповеди, Владика је нагласио да је храм место намењено за наше сабирање, за наше састајање са Богом и свим Његовим светима, за састајање нас међусобно, једних са другима, и са прецима нашим: – Није случајно што на неким просторима где живе православни, свако недељно окупљање зове се сабирање, сабор. Када смо и где смо најјачи? Најјачи смо онда када се саберемо у храму Божијем, у храму православном. А где и када смо најслабији? Када се осамимо, када останемо сами са собом. Ако се затворимо у себе, ако нам се и видици затворе, ако нам из сећања и свести нестану светитељи, учитељи, ако се сузимо, онда смо најслабији. Има људи који себи дозволе да се толико сузе и да се угасе, сами у себи. Човек може да се угаси као лампа, нестане уља у њој и угаси се. Нема на чему да гори, светли. А ми се не можемо угасити зато што имамо Бога у себи, светитеље Његове, имамо искуство предака, имамо векове у себи. Након Божанске Литургије братство храма уприличило је трпезу љубави. Извор: Епархија милешевска

“Христос је говорио кроз ријечи, а те ријечи, те параболе односе се на свакодневни живот човјеков. А зашто нам је Господ тако говорио (у причама) ? Говорио је тако да би нам кроз то показао да је ријеч Божија животна. Да се увијек може посматрати у контексту живота свакога човјека у овом свијету. Што значи да та ријеч Божија није са неког другог свијета или да је намијењена за неки други свијет, него то значи да је то ријеч спасења намијењена нама, у овоме свијету, намијењена је свима нама који желимо спасење”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета се осврнуо и на сами смисао прочитане јеванђелске приче. “Наш живот је свакако виноград који нам је Господ дао као слугама да га обрађујемо и да га уређујемо, али тако, на такав начин, да никад не заборавимо на онога Домаћина чији је виноград и да никада не помислимо да сами можемо обрађивати тај виноград а да заборавимо на Онога који нам га је и дао. Ми људи управо често то заборављамо. Мислимо да оно што имамо и да је овај наш живот који нам је Господ дао да живимо – само наш. Заборављамо и Домаћина, али заборављамо и оне друге слуге које је Господ такође поставио у овај свијет, а то су наши ближњи. И често се дешава да у животу као да говоримо : “Не требаш ми Господе, не требаш ми, сам ћу ја уређивати мој живот, мој свијет.” Као да говоримо често и ближњем : “Не требаш ми могу ја сам да уређујем мој свијет.” А тако се у ствари показујемо и постајемо као и ови зли виноградари. Јер они су заборавили да је виноград који им је повјерен виноград Домаћинов и заборавили су на ближње своје. А како да уређујемо тај виноград Божији, односно наш живот и свој свијет, поучава нас Господ на разне начине, а поучава нас и кроз Свето Јеванђеље“, казао је он. Отац Мирчета се на крају свог пастирског обраћања осврнуо и на велику дјелатну мисију, на жртву, на подвиг и на труд једног таквог човјека на кога се можемо и требамо угледати, на човјека који свим својим животом свједочи љубав према Богу и према ближњем, подсјећајући и напомињући да је нама предање Православно велико даривање и благослов, али и велика одговорност па га утолико више требамо чувати, нашим животом и нашим примјером. “Један такав човјек јесте наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је истински виноградар винограда Господњег, а тај виноград који он обрађује није ограничен на уске географске просторе, је он је човјек пун љубави. Наш Митрополит сада проповједа Јеванђеље Христово на Андима, тамо крштава људе, тамо доводи Христа, тамо доноси Христа, тамо доноси Ријеч јеванђеља. И видите, када човјек живи јеванђељем онда му ништа није немогуће. Људи примају истину Светог Јеванђеља много далеко од ових земаља које су историјски православне, који историјски примају и држе и имају предање православно. А шта нам то говори ? Да ми који имамо такво предање имамо и велику одговорност. Да се не деси нама да који имамо такве претке, светитеље, такве учитеље савремене, да нам се не деси као овим људима из јеванђелске приче, онима који су имали историју и традицију Божијег народа да нам Господ не каже да ће тај виноград повјерени – дати другима. Јер нама којима је више дато, више се од нас тражи, више смо одговорни. Зато, да нам Господ да да истински уређујемо виноград Господњи и да истински живимо свој живот и да из тог свог винограда који нам је Господ дао да обрађујемо – имамо истинске плодове, да из грожђа тог винограда источимо право вино и да га принесемо у Евхаристију као благодарење Домаћину за све и свја“, закључио је своје обраћање отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска