Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'света'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У храму св. Цара Костантина и царице Јелене на Вождовцу ће у среду, 22. марта 2023. године са почетком у 17 часова, бити служена Света Тајна јелеосвећења, сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи свештенику Јову Калинићу, старешини ове београдске светиње. Вождовачки храм у коме је већ деценијама похрањена честица Часног крста Господњег, налази се у улици Јове Илића 123. Сви су као и увек добродошли на молитву, поручује братство овог светог храма. Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Помаже Бог, браћо и сестре. Имам питање у вези са Крштењем. Које уље се користи за Свету Тајну Крштења (осим Светог Мира)?
  3. Први пут после 150 година мошти се износе из храма у Румунији и доносе у Београд у Храм Светог великомученика Трифуна. Мошти света три јерарха – Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоустог – данас су први пут донете у Београд из Румуније, у Храм Светог великомученика Трифуна у Малом Мокром Лугу. До цркве, која се налази у Улици 20. октобра број 13ц, стиже се минибусом ГСП-а 310, који полази са окретнице у Шумицама. – Дочек моштију је у подне када ће бити служен и акатист, а празнично бденије почиње од 16 часова, док ће сутра на празник Света три јерарха литургија бити служена од девет, а света тајна јелеосвећења од 16 сати. Мошти долазе са благословом његовог преосвештенства епископа будимског и администратора темишварског Лукијана, а донеће их архијерејски намесник темишварски протојереј-ставрофор Стојан Петровић. Мошти ће у нашој цркви остати током овог викенда, а за вернике црква ће оба дана бити отворена од 7 до 19 сати – поручио је свештеник Миодраг Поповић. Мошти света три јерарха, смештене у сребрном кивоту, даривала је Лаура Мочоњи Чарнојевић (1839–1892), праунука Јоакима Чарнојевића, брата патријарха Арсенија Чарнојевића, Храму Успенија Пресвете Богородице у селу Фењ, у румунском делу Баната, а оне се и данас тамо чувају као велика светиња. – Први пут после 150 година мошти се износе из фењског храма и доносе у Србију, а ово је прилика да у нашу цркву на молитву и поклон светињи уз парохијане дође и народ из других насеља у престоници, али према могућностима и из других градова – поручио је Поповић. Село Фењ се први пут помиње крајем 13. века, а као место насељено Србима истиче се 1660. година, када су српски монаси пописали Србе приложнике за Пећку патријаршију. Приликом пописа православног клира 1797. године регистровани су православни свештеници – отац Николаје Савић и отац Василије Поповић, који су се служили српским и румунским језиком. Када су се продавали ераријални поседи 1781. године, село је купила племићка породица Поповић-Мочоњи. Прва православна црква у Фењу подигнута је 1750. године и посвећена је празнику Успенија Пресвете Богородице. Због трошности, 1878. године била је затворена. Нову српску богомољу по пројекту архитекте Константина Јовановића (који је пројектовао и Народну банку Србије и здање Народне скупштине) направила је и поклонила Србима из Фења племенита Лаура. Она је била и добротворка српске цркве и школе у Фењу, а супруга Андреја Мочоњија, румунског академика и добротвора, и кћерка нашег познатог племића Петра Чарнојевића „од Маче”. Црквена општина Фењска јавно је захвалила Петру 1893. године на поклону полијелеја са 18 свећњака тамошњој цркви. Тако је записано да, док год буде и последњег дана православне Србинове душе у Фењу, увек ће се са благодарношћу спомињати и величати имена великих заштитника – добротвора српске православне цркве у Фењу. Мислило се на кнеза Александра Карађорђевића, чијој кући је Петар био кум. Кнез Алекса дао је да се запише да велико звоно прилаже фењској цркви у знак вечног спомена и љубави за православље. И данас се у цркви чува звоно и крст за часну трпезу које је поклонио кнез Александар Карађорђевић, као и црквене књиге из 18. и 19. века. Житељи Фења памте да је српска црква за време велике поплаве 2005. године остала непотопљена, као острво, иако се ово село налази близу реке Тамиш. Село је од давнина било вишенародно, а Срби су увек били мањина, али верно чувају свој духовни и културни идентитет, сложно живећи са другим сународницима. Празник Света три јерарха Празник Света три јерарха – Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоусти – непокретни је празник, што значи да се увек обележава 12. фебруара и у календару је означен црвеним словом. То је и крсна слава многих породица, цркава и манастира. Свети Василије Велики био је чувен по књижевној мудрости, реторици и филозофији. Свети Григорије Богослов своју величину исказао је и у светости врлинског живота, док је Свети Јован Златоусти био чувен и по дивним беседама и тумачењу Светог писма. Сваки од ове тројице светитеља имају и свој засебни празник у календару Српске православне цркве. А заједничко за Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог је састављање анафора светих литургија које носе њихова имена, а које се до данас служе у цркви. Постоје и народна веровања за овај празник, према којима Света три јерарха штите народ и животиње од јаких ветрова и мразева. А чобани у појединим крајевима наше земље окупљају се на овај дан и удружено свирају фрулу. https://www.politika.rs/scc/clanak/537237/mosti-rumunija-zvezdara
  4. ПОСТ И ВЕРА - ВАСИЛИЈЕ, БОГОСЛОВЉЕ - ГРИГОРИЈЕ, МИЛОСРЂЕ - ЗЛАТОУСТИ. Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. ТРОПАР (глас 4): Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-tri-jerarha
  5. Блажена Ксенија Петроградска је још за живота и током XIX-XX века била поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву. У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована. Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем. Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“. Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели. Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија. Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој. Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу. Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“. Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост. Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна. Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века. Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава. Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније. Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве. Нека би дао Господ молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин. Тропар, глас 7 Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства, ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших. Кондак, Глас 3. Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење. https://srpska.pravoslavie.ru/51414.html
  6. У петак 27. јануара 2023. године, на дан првог српског архиепископа и просветитеља Светога Саве, у храму св. великомученика Трифуна у Малом мокром лугу биће служена Света тајна јелеосвећења, сазнаје Радио "Слово љубве". Почетак овог богослужења је у 17 часова, а потребно је понети уље и брашно које ће бити освештано и дељено народу за употребу. Храм св. Трифуна налази се на Општини Звездара, у улици 20. октобра број 13ц, а до њега се стиже минибусом ГСП број 310 који полази са окретнице у Шумицама. Извор: Радио "Слово љубве"
  7. Уочи празника св. београдских раномученика Ермила и Стратоника, у среду 25. јануара 2023. године, у храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици биће служено свеноћно бдење и у наставку света Литургија, сазнаје Радио "Слово љубве" од свештеника Јована Бабића. Молитвено сабрање почиње у 22 часа, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  8. БОГ ЈОЈ ДАДЕ СВОЈЕ БЛАГОДАТИ ДА ЊЕГА МОЖЕ ПОСТРАДАТИ. Света мученица Анисија. Рођена у Солуну од родитеља угледних и богатих, и васпитана у вери Христовој. Оста рано сироче, и сва се предаде богомислију и молитви у дому своме. Одушевљена љубављу Христовом често говораше: ,,О лажни животе младих, јер или саблажњаваш или се саблажњаваш. Боља је старост, но, ах, туга ме обузима због дужине времена, која ме дели од небесних“. Потом продаде све своје имање и раздаде нишчим, а сама живљаше од труда руку својих. Држаше строги пост, спаваше врло мало и непрестано сузе пролеваше на молитви. Када би је сан савлађивао, она говораше себи: ,,Опасно је спавати када непријатељ мој бди“. У то време издаде опаки цар Максимијан проглас, да свак може убити хришћанина где га види и сретне, без суда и осуде. Једном изађе ова света девојка на улицу, да иде у цркву. Тог дана беше незнабожачки празник сунца. Неки војник виде је красну у лицу, па јој приђе с нечистом жељом и упита је за име. Она се прекрсти крстом и рече му: ,,Слушкиња сам Христова, и идем у цркву“. Када јој дрски војник приђе ближе и поче јој безумно говорити, она га одгурну и пљуну му у лице. Војник је удари мачем испод ребара и прободе. Пострада ова света девица 298. године и би од хришћана чесно погребена, а од Бога у Царству небеском венцем славе увенчана. Над њеним гробом би подигнута црква. Тропар (глас 4): Овчица Твоја Исусе, Анисија, зове силним гласом: "Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе." Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-mucenica-anisija-prepodobna-teodora
  9. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у цркви Ружици на Калемегдану ће 29. децембра 2022. године, у навечерје празника св. преподобномученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, бити служено свеноћно бденије и у наставку света архијерејска Литургија. Почетак богослужења је у 22 часа, сви су добродошли на молитву, поручује братство цркве Ружице на челу са протом проф. др Владимиром Вукашиновићем. Извор: Радио "Слово љубве"
  10. Света Тајна јелеосвећења биће служена у храму св. великомученика Трифуна у Малом мокром лугу у петак 23. децембра 2022. године од 17 часова, потврдио је за Радио "Слово љубве" старешина храма, свештеник Миодраг Поповић. Храм св. Трифуна налази се на Општини Звездара, у улици 20. октобра број 13ц, а до њега се стиже минибусом ГСП број 310 који полази са окретнице у Шумицама. Извор: Радио "Слово љубве"
  11. JESSY

    Света великомученица Варвара

    Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице. Тропар (глас 8): Варвару свјатују почтим; вражија бо сјети сокруши и јако птица избависја от њих, помошчију и оружијем креста, всечестнаја. https://svetigora.com/sveta-velikomucenica-varvara/
  12. Света великомученица Екатерина Александријска (грч. ἡ Ἁγία Αἰκατερίνη ἡ Μεγαλομάρτυς; Александрија, 287- Александрија, 305) ранохришћанска мученица и светитељка. Екатерина Александријска је рођена у Александрији 287. године. Према предању, у једној својој визији Исус Христос јој је даровао прстен, што је она протумачила као знак да свој живот треба да посвети Богу. Била је врло образована, и веома је добро познавала грчку филозофију, медицину, реторику и логику. Према предању, цар Максенције је једном приликом позвао 50 мудраца и организовао расправу у којој би се расправљало о вери. У тој расправи Екатерина је однела победу, а цар Максенције је као казну наредио да се свих 50 мудраца спале. Пред смрт, на Екатеринину молбу, ови мудраци су примили хришћанство и исповедили се. Екатерина је била ухваћена, мучена и погубљена у својој 18. години, 24. новембра 305. године. По предању, при њеном погубљењу, из њеног тела потекло је тада млеко место крви. Њене мошти чувају се на Синају. Православна црква прославља свету Екатерину 24. новембра по јулијанском календару, тј. 7. децембра по грегоријанском календару. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Екатерина_Александријска
  13. Велики српски светитељ савременог доба, монах Јустин Ћелијски, писао је : „Дан Духа Светога, који је почео на дан Свете Педесетнице, непрекидно се наставља у Цркви неисказаном пуноћом свих Божанских дарова и животворних сила (видети Дела 10,44-48, 11: 15-16,15:8–9, 19:6). Све се у Цркви врши Духом Светим: и најмање и највеће“. То је оно што је Црква. Православни катихизис Светог Филарета (Дроздова) даје следећу дефиницију Цркве: „Црква је богоустановљено друштво људи уједињених православном вером, законом Божијим, јерархијом и Тајнама. А у деветом делу „Символа вере“ говори се о особинама Цркве: „Верујем... у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Свети првоврховни апостол Павле за Цркву каже следеће: „А ви сте тело Христово, и поједини удови“ (1. Кор. 12, 27). И опет: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени, као што је Христос глава Цркве, а Он је и Спаситељ тела. Али као што се Црква покорава Христу, тако се и жене у свему покоравају својим мужевима. Мужеви, волите своје жене, као што је и Христос волео Цркву и предао Себе за њу да је освети, очистивши је водом кроз реч; да је представи као славну Цркву, без мрље, или бора, или било чега сличног, да буде света и неоскрнављена. Тако мужеви треба да воле своје жене као своја тела: ко воли своју жену, воли себе. Јер нико никада није мрзео своје тело, него га храни и греје, као што Господ чини за Цркву, јер смо удови тела Његовог, од тела Његовог и од костију Његових. Зато ће човек оставити оца и мајку и прилепити се уз своју жену, и биће двоје једно тело. Ова мистерија је велика; Ја говорим у односу на Христа и на Цркву“ (Еф. 5,22–32). Све наведено је, наравно, засновано на величанственим, тријумфалним и победоносним речима Господа нашег Исуса. „Али Симон Петар одговарајући рече: Ти си Христос, Син Бога живога. Тада Исус одговори и рече му: Благословен си Симоне, сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима; а ја ти кажем: ти си Петар („камен“ са грчког – прим.), и на овој стени сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати; И даћу вам кључеве Царства небеског: што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Матеј 16:16-19). Односно, Сам Бог је рекао да ће Црква победити и као лађа одвести Своју верну децу у блажени рај. Па зашто је толика неслога у Цркви? Расколи, јереси, разни сукоби и неспоразуми међу људима? Прво, Сатана са страшном мржњом устаје против Цркве Божије, покушавајући да отргне православне хришћане од Ње и одвуче их у пакао. Потврда ових речи налази се у новозаветној књизи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова „Откривење“, у дванаестој глави. „И разбесне се змај на жену своју, и оде да зарати са осталим потомством својим, који држе заповести Божије и имају сведочанство Исуса Христа“ (Откр. 12:17). Зато се и земаљска Црква назива ратоборном Црквом – борбом против греха и сатане. А Небеска Црква је већ Тријумфална Црква, Победоносна Црква. Зато је овде, у земаљској Цркви, све тако компликовано. Још увек смо у рату са грехом. Падамо и устајемо, па падамо и опет устајемо. У молитвама парастоса за православног хришћанина, где се Црква посебно дубоко и снажно моли за опроштај грехова упокојеног, који стоји на граници раја или пакла на приватном Страшном суду пред својим Богом, постоје такве речи: „Сваки грех учињен од њега [или: ње] речју, или делом, или мишљу, као добри и човекољубиви Бог, опрости. Јер нема човека који би живео, а не грешио, јер си само Ти без греха, Твоја правда је правда заувек и Твоја реч је истина.” Сви смо ми грешници. Свако има своју централну страст. Свако пада и устаје у покајању много пута на дан. Господ је ово дозволио јер му не требају роботи, које Он својом силом може учинити праведним у трен ока. Потребни су му појединци са слободном вољом, који су добровољно, чистог срца и свом душом одани доброти, одани Њему. А ово није толико стање колико пут. Кретање ка Богу уз падове и успоне. И сви идемо овим путем. Свако од нас има свој централни грех. Свако има понос и сујету. Неко је пијанац. Неко воли новац. Неко је у заблуди. Неко има раздражљивост и бес итд. И свако се бори са својим страстима. И сви падају, јер нема човека који би живео и не грешио. Али Господ пази на његово срце. И спасилачки тим који се састоји од Пресвете Богородице, светих и анђела, помаже му. Главно је да или хода, или пузи, или лежи бар главом према лађи Цркве, крећући се ка Царству Небеском. Ако постоји овај правац у људском срцу, онда ће Господ сигурно помоћи. А Црква је и даље друштво покајаних грешника, који се пробијају ка своме Богу. И на овом путу они падају и дижу се као и ти. Запамти ово. И поред раздора и сукоба, Отац Небески који нас неизмерно воли, васпитава свакога од нас и све заједно и благо, побожно, пожртвовано, служећи свакоме од нас, води ка спасењу. И ти, нежно, с поштовањем, пожртвовано, с љубављу, помози грешнику да устане. Јер, сутра и ти можеш пасти. И неко ће ти помоћи. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/ako-je-crkva-sveta-i-nepobediva-zashto-onda-u-njoj-postoje-nesloge
  14. Ова славна светитељка би пореклом Српкиња, рођена у Епивату, близу Цариграда у 10. веку. Родитељи њени беху имућни и побожни, те своју децу Петку и њеног брата Јефтимија, васпитаваху у богоугађању и врлинама. (Брат њен је постао монах, потом Епископ Мадитски и његов спомен празнује се 5. маја.) По смрти родитеља, девица Параскева, напустивши родитељски дом замонаши се у Цариграду, где се предаваше све ревноснијем подвижничком животу. После пет година проведених у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, отпутова у Јерусалим да се поклони светим местима и вођена огњеном љубављу према Господу, настани се у Јорданској пустињи. Који језик може описати њене трудове и подвиге у пустињи током 40 година, којима се уподобила пророку Божијем Илији и Крститељу Господњем Јовану… У женском телу, у суровости пустиње, мужаствено је угодила Господу и задобила дар чудотворења. Кад дође време, јави јој се анђео Господњи на ноћној молитви и објави да треба да се врати у своје отачаство и тамо преда дух свој Господу. Покоривши се небеској вољи, она похрли најпре у Цариград да се поклони својој заштитници, Влахернској Богородици, а затим се врати у Епиват, где је више нико није памтио. Наставила је да се подвизава ходећи пољима и брдима свога завичаја још две године. Молећи се свим срцем за сав свет, она предаде дух свој Богу и добри људи је сахранише као странкињу, не на гробљу, већ где је смрт затекла, у једном пољу близу мора. Тајну њене светости Бог је открио људима много година касније. Близу гроба светитељке сахранише неког морнара и том приликом нађоше нетрулежно тело у земљи, али не обративши потребну пажњу на то, тело поново закопаше. Међу присутнима беше и неки христољубиви Георгије и он ноћу у сну имаде чудесно виђење- Царица седи на пресветлом престолу и мноштво светлих војника око ње, која поручује да похитају и изваде из земље мошти које су нашли близу морске обале. Исто виђење угледа и нека благочестива жена Јефтимија. Чувши за чудесно јављање, благочестиви народ са свећама и појањем, свечано са свештенством нађоше мошти Преподобне Параскеве као скупоцено благо и положише у цркви Светих Апостола у Епивату. Од тада до данас, мошти Свете Петке точе исцељења слепим, одузетим и ђавоиманим, болесним и свим ожалошћеним… Упокојила се у првој половини 11. века. У делу „Опис како је Преподобна Параскева пренесена у српску земљу“, средњевековног књижевника Григорија Цамблака, биографа Стефана Лазаревића, имамо опис како је кнегиња Милица 1398. године измолила од султана Бајазита да пренесе мошти Свете Петке из Видина у Србију. Ту налазимо претпоставку да су мошти привремено биле смештене у манастирску цркву насеобине синаита, близу видинског друма, на три сата од Паракиновог брода, да би потом почивале у цркви Лазарици у Крушевцу до 1404. године. Када је деспот Стефан 1404. године Београд прогласио престоницом, пренео је и мошти Свете Петке у Београд, прво у Успенску цркву, а 1417. године у капелу посвећену Светој Петки на Калемегдану. У капели је потекао чудотворни извор исцелитељске воде, који постоји и данас. У Београду су мошти остале до 1521. године када су у походу султана Сулејмана поново враћене у Цариград. Коначно, 1641. године мошти Свете Петке пренесене су у град Јаши, у цркву Света Три Јерарха, где се и до данас налазе. https://www.svetapetkaizvor.com/prepodobna-mati-paraskeva/
  15. Као сироче у детињству би посвојена од некога угледна човека и хришћанина Клаудија, који је васпита као своју рођену кћер. Харитина беше кротка, смерна, послушна и ћутљива. Учаше се закону Божјем дан и ноћ, и завешта се проживети век у девству као права невеста Христова. Но како Харитина и друге обраћаше вери Христовој, чу за њу намесник цара Диоклецијана, неки Дометијан, и посла војнике, те је узеше од њенога поочима и изведоше пред суд. Упита је судија: „истина ли је, девојко, да си хришћанка, и да и друге обмањујеш приводећи их тој нечестивој вери?” Одговори Харитина храбро: „истина је, да сам хришћанка, а лаж је, да друге обмањујем, него заблуделе изводим на пут истине приводећи их Христу мојему”. Зли судија нареди, те јој косу ошишаше и жар на главу посуше. Но Божјом силом девица би сачувана. Бацише је у море, но Бог је избави из мора. Везаше је за точак и почеше окретати, али ангел Божји устави точак и Харитина оста неповређена. Тада пакосни судија посла неке развратне младиће, да је оскврне. Страхујући од бешчешћа св. Харитина помоли се Богу, да јој прими душу пре него би они развратници оскврнили њено тело девојачко. И док се клечећи мољаше Богу, изиђе душа из ње и пресели се у бесмртно царство Христово. Тропар (глас 4):Овчица Твоја Исусе, Харитина, зове силним гласом: “Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.” Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше. https://mitropolija.com/2022/10/18/sveta-mucenica-haritina/
  16. Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск антипат устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се 49 хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити”. Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз 19 дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како све ласке прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. По том је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећ то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. По том Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. год. и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула. Тропар (глас 4):Овчица Твоја Исусе, Јефимија, зове силним гласом: “Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.” Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше. https://mitropolija.com/2022/09/29/sveta-velikomucenica-jefimija/
  17. У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила, по традицији уочи празника Чудо Светог архангела Михаила у Хони, братство овог светог храма служи Јелеосвећење, на исцељење верујућег народа. Тако ће у недељу, 18. септембра 2022, на дан светих Захарије и Јелисавете, Света Литургија почети у 9 часова, док ће Вечерња служба и Света тајна Јелеосвећења почети у 17 сати, наведено је на страници Саборне цркве. Сутрадан, у понедељак, 19. септембра, на празник Чудо Светог архангела Михаила у Хони, Света Литургија ће бити служена од 8 часова. За смисао празника Чудо у Хони везују се телесна, душевна и духовна исцељења: У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол свети Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики архистратиг Божји Михаил. Ускоро затим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцељење, а хришћани му рекоше: "У име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила". Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се свети Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони - погружење - јер се река погрузи у отворену провалију. Свети Архип подвизаваше се ту до седамдесете године своје и упокоји се мирно у Господу. Извор: Радио "Слово љубве"; Саборна црква
  18. Празник Усековања главе Светог Јована Крститеља и 108 година од рођења блаженопочившег Патријарха Павла, молитвено су прослављени у недељу 11. септембра 2022. године у храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, известио је на фејсбуку Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу. Са верним народом, свештенством и монаштвом, Свету архијерејску Литургију служио је Епископ пакрачко-славонски г. Јован. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу
  19. У уторак, 16. августа 2022. године, поводом 101. годишњице од упокојења Краља Петра I Карађорђевића Ослободитеља, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију и парастос Краљу Петру у његовој задужбини Цркви Светог великомученика Георгија на Опленцу.У својој Архипастирској беседи окупљеном народу владика Јован се обратио речима: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, сабрали смо се данас на ову божанствену Литургију у овом предивном храму посвећеном Светом великомученику Георгију, а о 101. годишњици од упокојења Краља Петра I чија је рука и започела ову предивну светињу која спада у највеће вредности уметничке и архитектонске прошлога века. Заиста, овој лепоти диви се цео свет. Када дођемо у овај прелепи храм и погледамо ове фреске, које нас посматрају са зидова, то нам даје снагу и појачава нашу духовну моћ да се што усрдније и више молимо Богу, Заиста прелеп је овај храм. Међутим, када је овај храм најлепши, браћо и сестре? Онда када је препун народа Божјега на Светој Литургији. Народ који испуњала Литургију даје лепоту сваком храму, па био он малих или великих димензија. Сваки је храм светиња. Храм посвећује оне који долазе у њега и причешћују се, али и људи освећују место на које долазе да се Богу моле и да од Бога траже помоћ и заштиту. Овај храм Краљ Петар је подигао не у своју славу, јер он по свом скромном животу није то ни чинио. Скромно је живео, али је он подигао овај храм у славу Божију да се у њему сабирају сви људи добре воље. Зато све што чинимо у животу своме треба да чинимо у славу Божију, а не у славу своју. Краљ је подигао овај храм како каже наша стара песма „да с’ у њему поје Литурђија, овог свијета као и онога“. Нема ни једнога људскога дела које може тако да држи у спомену и сећању и прошлост и садашњост до Свете Литургије. Она и прошлост и садашњост претвара у вечност. Литургија је уствари сећање. У једној дивној молитви када свештенослужитељ припрема Свете Дарове за причешће он узима просфору и каже: „У спомен Господа, Бога и Спаса нашег Исуса Христа”. У спомен свега онога што је Бог учинио и чини ради нас и ради нашега спасења. У спомен и живих и мртвих. То је оно што је веома важно, да Литургија сабира и живе и мртве и светитеље и мученике, све их сабира и све их спомиње на Светој Литургији и тако их чувамо од заборава. Понављам ову реч заборава, јер ми се чини да ми као народ и као појединци губимо памћење, а кад се изгуби памћење онда се све препушта забораву. Онда човек мисли да пре њега ништа није постојало и да после њега неће ништа постојати. Међутим, браћо и сестре, она наша дивна српска изрека каже: „Дрво се на дрво наслања, а човек на човека“. Ако се не будемо наслањали на оне наше предивне претке, онда ко смо, шта смо? Онда смо изникли за ноћ као печурка, онда немамо корена. Човек ако свој корен не залива, он ће да усахне, а из корена иде стабло, гране, лишће и тако се гранају и народи и људи, браћо и сестре. Дакле, када сам споменуо Краља Петра и његову улогу у изградњи ове светиње, онда видимо колика је била вера Краља Петра I. Видимо и колико се он трудио да ту веру пренесе на своје потомке и пренео је. Да ли чувамо то је до нас или се само позивамо на светитеље наше и наше претке када треба да се надмудримо над некима другима, браћо и сестре? Љубав Краља Петра према Богу и према ближњима је оно што га је красило, али то је оно што треба да краси и све нас. Џаба нам је вера без љубави и џаба нам је љубав без вере. Оно што човек треба стално да има у свом животном задатку јесте да верује, да воли и да прашта. Да праштамо и да трпимо јер како каже Јеванђеље, трпљење је спасење. Незлобиво трпљење, како нас уче Свети Оци и Црква то је трпљење хришћанско, а трпљење са немоћном злобом не разликује се много од освете. Што је дубље трпљење, то ће бити и већа љубав и што је већа љубав то ће бити и веће трпљење. Ми смо позвани на веру, на љубав, на наду и да трпимо. Трпети, волети и молити се јесте оно што је врло важно. Шта је то што је красило Краља Петра и шта је то што је њега чинило тако великим не само у времену у ком је живео? Он је велики и данас у очима свакога онога који иоле зна ко је био Краљ Петар I. То је првенствено била вера и љубав према Богу и према људима. Његова истина коју је сведочио Јеванђелским животом јесте то што је владао над народом тако што је народу служио. Он је знао као Краљ да се обуче у сељачко одело и да иде на њиву да види тог сељака. Народ је осећао Краљеву љубав, па је и народ узвраћао љубављу. Овде видимо да се све заснива на љубави. Из љубави је Бог створио човека. Из љубави је Бог постао човек и остао Бог. Из љубави је Бог сишао са неба на земљу да човека поново врати тамо где је његово место. Човеково је место у рају. Бог је дошао у овај свет који у злу лежи како каже Свето Јеванђеље да опет тај свет претвори у рај. То је наша дужност да свет претварамо у рај. Неко ће рећи да је неспособан да свет претвори у рај, али претвори себе у рај, па ће онда и други почети да се претварају у рај. Претвори своје срце у рај. Испуни га Богом и љубављу па ћеш онда и другима помоћи да то исто учине. Не можемо желети рај, а радити за пакао. Поновићу речи Јеванђеље: „Оно што сејемо то ћемо и да жањемо“. Дакле, служба Богу и народу чини људе великим и пред Богом и пред светом. Трошити снагу и време на оно што је привремено, земно и пролазно је непотребно јер ствара немир у души. Када је немир у нама, онда је немир и око нас. Када је Божији мир у нама, онда је човек у миру. Тако човек може живети окружен не знам каквим злом, он има мир у себи. Зато је Господ рекао: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам“. Отавио нам је Бог мир и зато треба да водимо рачуна да тај мир неразоримо. Да не позивамо на немире, него на мир, на љубав, на слогу, то је хришћанско, браћо и сестре. У овом свету у ком живимо увек се води борба између добра и зла. Човек хришћанин је увек у сталном рату између добра и зла. Коме се опредељујемо и коме ћемо се определити то зависи од нас и наше слободе. У тој борби свако се мора наћи или на једној или на другој страни, а човек се налази тамо где он жели. Некоме је лепо да буде у мраку и он се опредељује за таму, а онај који воли светлост и који је осветљен Христовом светлошћу он ће увек тежити ка светлости. Тако ће и одгонити таму у себи и тако ће разгонити и муку у себи. Добро је далеко моћније од зла. Људи често говоре, ја чиним добро, а мени се враћа зло. Човече, немој се тиме оптерећивати, ти чини добро. „Добро чините да вам се не досади“ како каже апостол Павле. Има Бог који је свевидећи и свезнајући. Он зна и наше мисли и речи и дела и не само што Он зна шта смо рекли и учинили него зна и оно шта ћемо урадити. Он је праведни Судија и Он ће поделити правду између добра и зла. Свака победа зла у свету је само временска. Немојмо се заваравати ако мислимо да кад учинимо неко зло да смо победили. Нисмо победили, јер не може човек повредити другога човека док прво не повреди себе изнутра. Не може човек да нанесе зло другоме, а да прво није учинио самоме себи. Од зла ствара се зло. Од добра ствара се добро. Истина и правда и љубав моћније су од неистине, неправде и мржње. Треба да се молимо Богу да нам да да правилно расуђујемо. Без правилног расуђивања нема правилне одлуке. Расуђујмо о другоме како би желели да расуђујемо о себи. Чинимо другоме оно што бисмо желели да други нама чини. Таквих вредности се држао и Краљ Петар коме данас о 101. годишњици палимо свећу воштаницу и молимо се Богу да му Бог опрости грехе. Када се молимо за опроштај греха других људи и нама ће Бог опростити наше грехе. Нека нам Господ помогне да будемо разумни људи у овом доста неразумном времену. Да нам Бог помогне да се сетимо наших предака и како су они поступали у невољама свога народа, а зар је била мала невоља у нашем народу. Велике невоље су нас сналазиле и сналазиће нас, али треба да се уздамо у Бога, не у неку своју силу, не у неку своју моћ, па ма ко то био, браћо и сестре. Ми треба да се молимо за добро свакога човека. Не треба никога да убеђујемо ни у шта. То је његово опредељење. Често је говорио блажене успомене Патријарх Павле: „Наше није да никога убеђујемо ни у шта, али наше је да живимо истином и да сведочимо истину“. Ако треба за истину и живот да дамо, а он онда на основу те моје и твоје истине треба сам да се увери. Нека је покој души нашем Краљу Петру и нека је покој души свим покојним члановима породице Карађорђевића. Да их се сећамо не само када дођемо у овај свети храм него увек. Да се сећамо наше прошлости да би управо кроз то сећање сачували себе од заборава. Ако човек не сачува себе од заборава он мисли да је све и всја. Нема на шта да се позива него мисли од мене је све, пре мене ништа није било и после мене ништа неће бити. Пре и мене и тебе и времена постоји Бог. Он је једини вечан. Бог вас благословио!“ На крају Свете Литургије владика Јован служио је са свештеницима парастос Краљу Петру уз присуство Њихових Краљевских Височанстава принца Филипа и принцезе Данице Карађорђевић. Након одслуженог парастоса уследило је полагање венаца уз највише војне почасти. Извор: Епархија шумадијска
  20. Ова преподобномученица Параскева живљаше у време цара Антонина. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак. Од малена посвећена Богу, Параскева би од мајке своје научена хришћанској вери и одгајена у њој. А када се научи књизи, света Параскева стално читаше Свето Писмо. Бавећи се пак много у цркви, она се одаваше светој молитви. Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше. Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље. Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице. Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа. Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске. https://www.pokrovska.rs/sveta-velikomucenica-paraskeva-rimljanka-trnova-petka/
  21. МУЧЕНИЦА СЛАВНА, ДЕВИЦА ХРИСТИНА, НЕВЕСТА ИЗАБРАНА, БОЖИЈЕГА СИНА. Родом из града Тира, ћерка намесника царског Урбана, идолопоклоника. Не зна се из каквих разлога родитељи њени дадоше јој то име, Христина, но оно скриваше у себи тајну њеног будућег следовања Христу. До своје једанаесте године она не знаде ништа о Христу. А када јој би 11 година, отац њен, да би је скрио од света због њене изванредне лепоте до потпуног узраста, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи. Устроји јој све удобности за живот, даде јој робиње на службу, и постави у њене одаје идоле сребрне и златне, да им свакодневно приноси жртве. Но души младе Христине беше тескобно у тој идолопоклоничкој средини. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света а ноћу у чудесно јато сјајних звезда, она по своме природном разуму дође до чврсте вере у једнога живога Бога. Милостиви Бог, видећи њену чежњу за истином, посла јој ангела свога који је прекрсти крсним знамењем, назва је невестом Христовом и поучи је потпуно у богопознању. Тада Христина полупа све идоле у својим одајама, и тиме изазва дивљу јарост код свога оца. Отац је изведе на суд и предаде је мукама а по том баци у тамницу намеравајући, да је сутрадан посече мачем. Но те ноћи здрав читав Урбан изврже душу своју и оде у гроб пре кћери своје. За тим два намесника, Дион и Јулијан, продужише истјазавање ове свете девице. Христинина храброст у трпљењу и чудеса, која почини силом Божјом, обратише многе незнабошце тирске у Хришћанство. За време мучења Христине Дион наједанпут паде мртав усред народа. Његов наследник Јулијан одсече Христини груди и језик. Мученица узе свој језик руком и баци га у очи Јулијану. И овај на једном поста слеп. Најзад, муке њене за Христа свршише се смрћу под оштрим мачем, а њен живот продужи се у бесмртном царству ангелском. Чесно пострада света Христина у III столећу. Тропар (глас 4): Овчица Твоја Исусе, Христина, зове силним гласом: "Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе." Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-velikomucenica-hristina-prep-polokarp-pecerski-sv-mucenici-prebilovacki-i-donjokarlovacki
  22. Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Мучена од седам злих духова, она чу за Христа Спаситеља како изгони ђаволе и исцељује од свих болести. Стога она дође к Спаситељу, који у то време прохођаше градове и села у Галилеји проповедајући Еванђеље, исцељујући Својом божанском силом и свуда чинећи добро свима, и човекољубиве милости Његове удостоји се и она. Јер Господ милостиво погледа на њу и истера из ње љуте мучитеље – седам ђавола, и оздрави јој не само тело него и душу. Он јој просвети ум светлошћу познања истине, да би веровала у Њега – истинитог Месију, Сина Божјег, посланог од Бога Оца на спасење света. И постаде ова Марија ученица Христова и следбеница Његова, и са осталим светим женама служаше Му све до Његовог добровољног страдања, крсне смрти и погребења. О томе Свети еванђелист Матеј пише овако: Онде беху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле Му. Међу њима беше Марија Магдалина (Мт. 27, 55-56). Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала са Пресветом Богородицом, и тешила неутешну Богоматер којој нож пробадаше душу. И као што Света Магдалина беше верна следбеница и служитељица Господа Христа за време Његовог земног живота, таква она остаде и када Он мртав лежаше у гробу. Јер као верна ученица, желећи да Му и мртвоме послужи, она прва дође на гроб са скупоценим мирисима. И то не једанпут него трипут дође. Први пут дође рано, док још беше мрак, одбацивши слабост и страх женски; и угледавши камен одваљен од гроба отрча брзо натраг и извести Светог Петра и светог Јована Богослова говорећи: “Узеше Господа из гроба”. Петар и Јован похиташе на гроб, а за њима и Света Магдалина. И то би њен други долазак на гроб. Када ова два апостола у гробу Христовом не видеше ништа друго до погребне хаљине, вратише се, а Света Марија остаде код гроба плачући, и надвири се над гроб и виде два анђела у белим хаљинама где седе један чело главе а други чело ногу где беше лежало тело Исусово; и анђели јој рекоше: Жено, што плачеш? – А она им одговори: Узеше Господа мог, и не знам где га метнуше. – Рекавши то она се обазре натраг, и виде самог Господа Христа где стоји, и не познаде Га; но мислећи да је вртар упита Исуса за Исусово тело: Господине, ако си га ти узео кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети. – И када је Господ ослови по имену рекавши: “Марија!” тада она познаде да је то сам Господ, и припаде к ногама Његовим клањајући Му се, иако јој Господ забрањиваше да Га се не дотиче. И би послана од Господа к братији. Све се ово зби пре изласка сунца, при сијању зорњаче. А трећи пут Света Марија Магдалина дође на гроб са другим светим женама када сунце већ беше грануло. Оне тамо видеше анђела који их обавести о васкрсењу Христовом, и када се враћаху к апостолима, Света Магдалина по други пут виде васкрслог Господа који се тада јави свима Мироносицама. Јер Господ их срете и рече им: “Радујте се!” А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: “Не бојте се; идите те јавите браћи мојој”. И као што Света Магдалина би прва гледалица васкрслог Господа Христа, тако она би и прва благовесница васкрсења Његовог. По вазнесењу Господњем она пропутова многе земље благовестећи Христа, као и Свети апостоли. Допутовавши у Рим, она изађе пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздрави га речима: “Христос воскресе!” У исто време она оптужи ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. Потом Света Магдалина из Рима отпутова у Ефес ка Светом Јовану Богослову, коме је апостолски помагала у делу проповедања Еванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Еванђеље свету као прави Христов апостол, због чега је и названа равноапостолна. Пошто апостолски послужи Господу, Света Магдалина се блаженим уснућем престави ка Господу, и би сахрањена у оној истој пећини, у којој касније и свети седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, потом оживелих, па онда умрлих. Нетљене чудотворне мошти Свете равноапостолне Марије Магдалине бише у деветом веку при цару Лаву IV Мудром свечано пренете из Ефеса у Цариград и смештене у храму манастира Светога Лазара, чинећи чудеса у славу Христа Бога нашег, коме част и поклоњење кроза све векове. Амин. Неки сматрају да је Света Марија Магдалина сестра Лазарева Марија, и жена блудница која сузама опра ноге Господу Христу и косом од главе своје их отре и миром их помаза. Али то није тачно. Јер Лазарева сестра беше из Витаније, родом Јудејка, а Света Магдалина из Магдале у Сирији, због чега се и назива Магдалином; притом она је почела пратити Господа Христа у Галилеји а не у Јудеји. Осим тога очигледно је да Лазарева сестра није могла бити блудницом, пошто је Закон забрањивао кћерима Израиљским да буду блуднице; о томе у Мојсијевим књигама пише: Да не буде блуднице између кћери Израиљевих (5 Мојс. 23, 17). Ако би пак нека била ухваћена у таком греху, Закон је нарећивао да се таква камењем убије. Стога, како би Лазарева сестра близу Јерусалима, сама кћер Израиљева, могла бити јавном грешницом? Зар њу не би по Закону своме каменовали Јевреји, који су и према Лазару били непријатељски расположени? Поред тога, и Лазар је био човек честит, угледан, и високог положаја, – био је градоначелник у Витанији; – и друга сестра његова Марта, била је такође честита и виђена; и како би они допустили својој сестри Марији да буде јавна грешница? Нема дакле сумње да Лазарева сестра није она жена блудница о којој се говори у Еванђељу. Исто тако у Еванђељу нема никаквог указања да је Магдалина била та блудница која сузама опра ноге Спаситељу и косом их својом отра и миром помаза. Ако је то била она, како су људи могли имати са њом грешне односе када је она била луда, мучена од седам злих духова? И да је Магдалина била та блудница, и као јавна грешница дуго време пратила Господа Хрнста и Његове ученике, шта би на то рекли огорчени непријатељи и мрзитељи Господа Исуса – Јевреји, који су Га из злобе стално вребали да Му пронађу неку ману или кривицу, и онда оптуже и осуде? Када су се ученици Христови, једном видевши Господа где разговара са Самарјанком, чудили што разговара са женом (ср. Јн. 4, 27), утолико пре непријатељи Христови не би оћутали гледајући сваког дана где јавна грешница прати Господа Христа и служи Му. Да је жена блудница једно, а Света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о Светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Ускрсу (Цветни Триод). Извор: СПЦ
  23. МАРИНА СЕ СВЕТА ГОСПОДУ МОЉАШЕ, НА СВЕМУ ТИ ХВАЛА, ГОСПОДЕ И СПАСЕ. На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу. Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-velikomucenica-marina,-ognjena-marija
  24. JESSY

    Света великомученица Ефимија

    Српска Православна Црква 24. јула по новом, 11. јула по старом календару молитвено прославља Свету великомученицу Ефимију. Тропар, глас 4. Зато што си заволела Женика твога Христа, и свећу твоју светлу припремила, засијавши врлинама, свехвална Јефимијо, постала си Његова невеста и венац страдања од Њега примила: Избави од беда све нас који поштујемо свету успомену твоју. Кондак, глас 6. Подвиге у страдању и подвиге у вери положила си топло за Христа Женика твога. Зато и сада под ноге Православних царева покори јереси и демонске подвале, молитвама пресвете Богородице, као што си од шесто тридесет богоносних очева као закон примила, и сачувала, свехвална Јефимијо. Ова светитељка празнује се 29./16 септембра, када је и пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављеноза време IV Васељенског Сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451 год. после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора патријарха Александријског и Евтихија архимандрита Цариградског, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе, божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије патријарх Цариградски и Јувеналије патријарх Јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да их положе у ковчег, у коме стајаху мошти св. Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом решиу корист Православља. У време цара Ираклија мошти св. Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву њенога имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву св. муч. Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место.Изових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала болним и невољним. Извор: crkvaub.rs
×
×
  • Креирај ново...