Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'петка'.
Found 21 results
-
Страдање Христово или страст Исусова, како их Црква назива, достигло је свој врхунац на дан Његовог распећа. Осуђен без кривице, бичеван, вређан и понижаван, Спаситељ је кренуо стрмим путем према Голготи, касније названим „Via Dolorosa“. Разапет и прикован на крст између два разбојника, Он је последњом снагом упутио молитву Свом Оцу да опрости Његовим мучитељима који нису знали шта раде... На последње сате овоземаљског живота Сина Божјег подсећају нас сваке године на празничним богослужењима у храмовима и у јеванђелским текстовима. За хришћане то је најтужнији дан, када се сећају догађаја који су претходили Христовом распећу. У знак туге и жалости на Велики петак не смеју звонити црквена звона, већ се на богослужења позива дрвеним клепеталима: „Велики петак је једини дан у години на који се не служи Света литургија и нема Еухаристије, тј. не слави се радосна тајна цркве, јер је то дан када се догодила највећа могућа трагедија у Васиони,“ каже Борис Борисов, отац храма Светог Преображења Господњег и настаља: „Творац Васионе, сам Бог који се оваплотио и постао човек, чинио је само добра дела, лечио је болесне. Он је три пута васкрсао мртве, бар је тако описано у Јеванђељу. А убијен је од човека, од круне Свог стварања – изведен је пред суд Синедриона и осуђен на смрт за богохуљење, зато што је тврдио да је Божји Син, Месија. Убити Бога за богохуљење – у томе је парадокс.“ И као што је описано у Јеванђељу, када је Исус умро на крсту, земља се потресла, сунце помрачило, а завеса у храму се поцепала на два дела. „Било је то сведочанство природе – живе и неживе, да је Син Божји пострадао,“ рекао је свештеник. Велики петак – дан за свођење рачуна и прихватање безусловне љубави На Блиском истоку, где се верује да је живео Исус, и данас православни верници сведоче како се сваке године на Велики петак сунце скрива иза облака, а небом се проламају громови, и то без обзира на прогнозу времена за тај дан. „Између осталог, постоје и нехришћански извори који сведоче да се заиста у годинама о којима је реч – 33 године после Христа, догодило помрачење Сунца, које се могло видети из различитих делова древног света,“ каже отац Борис и додаје: „И то што се завеса у храму поцепала такође се може тумачити двојако. Да, то је најтужнији дан за хришћане у години, али је уједно и симбол победе живота над смрћу, јер је Христос својом смрћу победио смрт и подарио мртвима вечни живот.“ У православљу постоји концепт обожења човека и његовог освећења као сврхе људског живота. Он се заснива на Светом писму у чијем првом поглављу читамо како је Бог створио небо и земљу и све што је на земљи, а човека је створио према Свом лику и обличју. Дакле, човек је посредством „лика“ призван од Творца да добије „обличје:“ И као што је говорио Свети Атанасије Велики: „Бог је постао човек да би човек постао бог. Управо у томе је суштина Христове жртве за нас. Он је учинио тако да ми смртници будемо избављени од смрти и да постанемо део самог Бога.“ У православним храмовима је ова симболика приказана кроз куполу где је исписано Христос Сведржитељ. Он је сишао с неба на земљу захваљујући Божјој мајци која је приказана на олтарској апсиди. https://bnr.bg/sr/post/101808599/simboli-velikog-petka-i-put-ka-bogu -
Ова славна светитељка би пореклом Српкиња, рођена у Епивату, близу Цариграда у 10. веку. Родитељи њени беху имућни и побожни, те своју децу Петку и њеног брата Јефтимија, васпитаваху у богоугађању и врлинама. (Брат њен је постао монах, потом Епископ Мадитски и његов спомен празнује се 5. маја.) По смрти родитеља, девица Параскева, напустивши родитељски дом замонаши се у Цариграду, где се предаваше све ревноснијем подвижничком животу. После пет година проведених у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, отпутова у Јерусалим да се поклони светим местима и вођена огњеном љубављу према Господу, настани се у Јорданској пустињи. Који језик може описати њене трудове и подвиге у пустињи током 40 година, којима се уподобила пророку Божијем Илији и Крститељу Господњем Јовану… У женском телу, у суровости пустиње, мужаствено је угодила Господу и задобила дар чудотворења. Кад дође време, јави јој се анђео Господњи на ноћној молитви и објави да треба да се врати у своје отачаство и тамо преда дух свој Господу. Покоривши се небеској вољи, она похрли најпре у Цариград да се поклони својој заштитници, Влахернској Богородици, а затим се врати у Епиват, где је више нико није памтио. Наставила је да се подвизава ходећи пољима и брдима свога завичаја још две године. Молећи се свим срцем за сав свет, она предаде дух свој Богу и добри људи је сахранише као странкињу, не на гробљу, већ где је смрт затекла, у једном пољу близу мора. Тајну њене светости Бог је открио људима много година касније. Близу гроба светитељке сахранише неког морнара и том приликом нађоше нетрулежно тело у земљи, али не обративши потребну пажњу на то, тело поново закопаше. Међу присутнима беше и неки христољубиви Георгије и он ноћу у сну имаде чудесно виђење- Царица седи на пресветлом престолу и мноштво светлих војника око ње, која поручује да похитају и изваде из земље мошти које су нашли близу морске обале. Исто виђење угледа и нека благочестива жена Јефтимија. Чувши за чудесно јављање, благочестиви народ са свећама и појањем, свечано са свештенством нађоше мошти Преподобне Параскеве као скупоцено благо и положише у цркви Светих Апостола у Епивату. Од тада до данас, мошти Свете Петке точе исцељења слепим, одузетим и ђавоиманим, болесним и свим ожалошћеним… Упокојила се у првој половини 11. века. У делу „Опис како је Преподобна Параскева пренесена у српску земљу“, средњевековног књижевника Григорија Цамблака, биографа Стефана Лазаревића, имамо опис како је кнегиња Милица 1398. године измолила од султана Бајазита да пренесе мошти Свете Петке из Видина у Србију. Ту налазимо претпоставку да су мошти привремено биле смештене у манастирску цркву насеобине синаита, близу видинског друма, на три сата од Паракиновог брода, да би потом почивале у цркви Лазарици у Крушевцу до 1404. године. Када је деспот Стефан 1404. године Београд прогласио престоницом, пренео је и мошти Свете Петке у Београд, прво у Успенску цркву, а 1417. године у капелу посвећену Светој Петки на Калемегдану. У капели је потекао чудотворни извор исцелитељске воде, који постоји и данас. У Београду су мошти остале до 1521. године када су у походу султана Сулејмана поново враћене у Цариград. Коначно, 1641. године мошти Свете Петке пренесене су у град Јаши, у цркву Света Три Јерарха, где се и до данас налазе. https://www.svetapetkaizvor.com/prepodobna-mati-paraskeva/ -
Ускоро премијера филма "Св. Петка - крст у пустињи"
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
На званичном јутјуб каналу продуцентске куће “Александрија Филм” објављена је кратка најава (тизер) за дугометражни играни филм “Света Петка – Kрст у пустињи” у режији Хаџи-Александра Ђуровића, чија премијера ће бити одржана 6. септембра 2022. године у МТС дворани у Београду, известила је Епархија зворничко-тузланска. Филм о животу најпоштованије светитељке православља настао је по роману “Петкана” (2001) Љиљане Хабјановић Ђуровић која је и сценаристкиња филма уз редитеља Хаџи-Александра Ђуровића. Извршни продуцент је Милован Ђуровић, а копродуцент је Khaled Haddad. Продуцентске куће “Александрија Филм” из Београда и “Јордан Пионеерс” из Јордана су овом сарадњом оствариле прву српско-јорданску копродукцију, а филм је сниман на локацијама у јорданским пустињама, Србији и Румунији у Јашију, где се данас налазе мошти Свете Петке. Пројекат је 2018. године на предлог Филмског центра Србије подржала Влада Републике Србије – Министарство културе и информисања Републике Србије. На конкурсу за филм 2017. године, средства је доделио и Секретаријат за културу АП Војводине, а подржан је и од стране Kраљевског филмског центра Јордана (РФЦ). Снимање је завршено крајем 2019, али је услед пандемије постпродукција филма окончана тек 2021. године. Фото: Епархија зворничко-тузланска -
Јутрење Великог петка у Саборном храму у Новом Саду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На Велики четвртак, 16/29. априла 2021. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, служено је Велико бденије, током којег је прочитано дванаест одељака из светог Јеванђеља о страдањима Господа Исуса Христа. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј прочитао је први јеванђелски одељак и дванаести, у којем је описан догађај запечаћења гроба, где је положено тело Христово. Јеванђелска зачала о спасоносним страдањима Господа Исуса Христа читали су и свештеници и ђакони Саборног храма у Новом Саду. Јутрење Великог петка нам произноси благовест о спасоносним страдањима и смрти Богочовека Исуса Христа, и све нас позива да заблагодаримо Господу нашем, не престајући са појањем светих речи које у потпуности изражавају суштину периода у којем се налазимо – Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. Са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем разговарали смо о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издвајамо одређене сегменте из химнографије ових великих дана. Ово је још једна у низу специјална емисија серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић. Извор: Радио Беседа -
Вечерње Великог петка и Јутрење Велике суботе у Саборном храму у Новом Саду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На Велики петак, 4/17. априла 2020. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, са почетком у 12 часова служено је свечано вечерње богослужење са изношењем плаштанице. Уз појање стихире ,,Тебе одјејушчагосја свјетом јако ризоју”, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење братства Саборног храма, предводио је део Вечерње службе, када се износи и полаже плаштаница у Христов гроб. У наставку вечерњег богослужења служено је Мало повечерје, а потом и Јутрење Велике суботе са статијама. На крају Јутрења, после троструког опхода око храма са плаштаницом, владика Иринеј је прочитао јеванђелски одељак из Јеванђеља по Матеју. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Царски часови Великог петка у Саборном храму у Новом Саду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На Велики петак, 4/17. априла 2020. године, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, протојереј-ставрофор Стојан Билић служио је Царске часове. У оквиру Царских часова на Велики петак (Први, Трећи, Шести и Девети час са Изобразитељном) бивају читани посебни псалми, старозаветна пророштва, као и одељци из Апостола и Јеванђеља, који се односе на света и спасоносна страдања Господа Исуса Христа. Богослужење прати химнографија која верном народу дочарава и приближава Тајну страдања и Крсне жртве, коју је поднео Спаситељ наш Господ Исус Христос ради нашег спасења. Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио. Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима Твојих, Христе. Поклањамо се страдањима Твојим, Христе. Поклањамо се страдањима Твојим, Христе. Покажи нам и славно Твоје Васкрсење. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Из хиландарске ризнице: Нотни запис 15. Антифон јутрења Великог петка
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У хиландарској библиотеци међу рукописним књигама чува се и рукописни нотни зборник (византијска нотација свакако) из XII века, У питању је Посни триод, а на фотографији је стихира која се вечерас пева на бденију приликом изношења Распећа. Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који je Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење. Извор: Инфо-служба СПЦ-
- 2
-
-
- хиландарске
- ризнице:
- (и још 7 )
-
Улице су затворене, на друмовима пустош, у душама празнина, у умовима сумња… Нада тоне на хоризонту. Човјечанство се уплашило себе, а човјек је човјеку (п)остао вук. Да ли откуцава посљедњи час свијета каквог смо познавали? Егоизам западног човјека коначно је стигао на касу историје, да плати дуг који дугује свему свијету. Остарјела Европа још увијек даје знакове живота, ослањајући се на економске штаке, без којих би се стропоштала у сопствени понор похлепе. Заборављени Бог (издан, попљуван и распет), потиснут у крајност постојања, чека да му се врате они који су Га оставили самог на Крсту. Али, како рече велики Берђајев: „Европа је бесрамно богата и зато не осјећа потребу за Богом“. Наши храмови данас су готово пусти, али у њима обитава Бог са Светима Својим, чекајући да евхаристијски пригрли Чеда Своја, која ће у тишини дома свога, заједно с Њим, поћи на Голготу. Србина није миловала историја. Он зна шта је страдање, мука, невоља. Србин зна да пати, да патећи пјева, да страдајући ревнује, да умирући живи. Зато је Србин Христов, па чак и онда када мисли да није. Сваки наш предак је Симон из Кирине, који Крст Господњи носи хиљаду година. Наша огњишта имају судбу Голготе, а наша прошлост наликује Великом Петку. Зато нам је позната свака суза Господња. Исус плаче, а нама сузе низ образе теку. Христа шибају а ми јаучемо, Њега распињу а ми умиремо. Плачући са Христом живимо своје дане, са вјером да ће нас Господ познати по вјери нашој, коју је имао и пјесмом опјевани незнани монах. „Испред двери царских, у одежди црној, Стари монах ћути. И он би да плаче, Ал` у њему вјера, као ватра плану, Па усрдно поче молити се јаче. Окрену се пастви па јој тихо рече: Не бојте се чеда, доћи ће спасење. Ова смрт ће нама нови живот дати: У недјељу рано – биће Васкрсење!“ Извор: Епархија бихаћко-петровачка -
Јутрење Великог петка у Саборном храму у Новом Саду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На Велики четвртак, 3/16. априла 2020. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, служено је Велико бденије, током кога је прочитано дванаест одељака из светог Јеванђеља о страдањима Господа Исуса Христа. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј прочитао је први јеванђелски одељак и дванаести, у којем је описан догађај запечаћења гроба, где је положено тело Христово. Јеванђелска зачала о спасоносним страдањима Господа Исуса Христа читали су и свештеници и ђакони Саборног храма у Новом Саду. Јутрење Великог петка нам произноси благовест о спасоносним страдањима и смрти Богочовека Исуса Христа, и све нас позива да заблагодаримо Господу нашем, не престајући са појањем светих речи које у потпуности изражавају суштину периода у којем се налазимо – Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Епископ Херувим: Света Петка сабира наш народ!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На празник Преподобне мати Параскеве, дана 27. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у храму Преподобне мати Параскеве на Доброј Води у Вуковару. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, први парох вуковарски, протојереј-ставрофор Слободан Блажић, први парох боровонасељски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Срђан Лукић и ђакон Војислав Николић. Овом приликом Епископ Херувим је рукоположио ђакона Срђана Лукића у чин презвитера. Епископ је у својој архипастирској беседи измеђуосталог рекао: Видимо да је благословен пут који је следила Света Петка, јер где год се данас служи Служба Божија окупља се мноштво нашег народа, окупља се око Олтара Божјега, око Тела и Крви Христове и тако прославља ову дивну светитељку, нашу мајку Параскеву. Заиста је данашњи сабор у овој светој обитељи на Доброј Води пример како света Петка сабира наш народ, како се моли Богу да целокупни наш род буде крстоваскрсан, народ охристовљен и обожен, достојан награде Царства Небеског. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
ТВ Храм: Апел за помоћ манастиру Света Петка Изворска код Параћина
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
-
Јутрење Великог петка у Саборном храму у Новом Саду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На Велики четвртак, 12/25. априла 2019. године, са почетком у 18 часова, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, служено је Велико бденије, током кога је прочитано дванаест одељака из Светог Јеванђеља о страдањима Господа Исуса Христа. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Господин Иринеј прочитао је први јеванђелски одељак и дванаести у коме је описан догађај печаћења гроба у коме је положено тело Христово и на тај начин дао печат овом јединственом богослужењу које је јутрење Великог петка (код нас се служи на Велики четвртак увече). Јутрење Великог петка нам произноси благовест о спасоносним страдањима и смрти Богочовека Исуса Христа и све нас позива да заблагодаримо Господу нашем, не престајући са појањем светих речи које у потпуности изражавају суштину дана у којима се налазимо, Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Извор: Епархија бачка -
Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. Са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем разговарали смо о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издвајамо одређене сегменте из химнографије ових великих дана. Ово је још једна у низу специјална емисија серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић. Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАН САДРЖАЈ: -
Из Триода: Синаксар петка прве седмице поста, поука Светог Теодора Студита
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Браћо и оци! Мирјанин, када крене да гради велику и лепу кућу, нема покоја ни дању ни ноћу, труди се, трчи и трпи лишавања све док не заврши градњу. Он је тако усрдан и брижан, да његов ум и све мисли његове бивају заузети само тиме да кров испадне леп и раскошан, и да све остало буде тако украшено и сређено, да би свако пожелио да има такву кућу. И ако би неко почео да обуздава таквог брижног неимара, већма би га повредио. Шта овим хоћу да кажем вашој љубави, браћо честита? С обзиром да сваки од нас за своју душу не гради кућу пропадљиву, од камена и дрвета, него кућу небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од врлине и дарова Светог Духа, реците ми онда, зар ћемо ми бити мање вредни и више лени од оних који граде пропадљиве куће? Нећемо ли велики губитак претрпети због тога? Тим пре што кућа трулежна прима плотске људе, а када се смени много власника, и сама стари и руши се; духовна, пак, кућа, грађена од врлина, прима Светог Духа, као што и Апостол говори: ви сте храм Божији, и Дух Свети живи у вама (1 Кор. 3:16). И када наступи време да напустимо овај свет, наше духовно (благо) кренуће за нама на небеса, и биће тамо вечно. Почетак сазидања врлина је страх Божији, јер Божанствено Писмо говори: почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110:10). А затим четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, праведност, и остале са њима, које се сједињују и сазидавају савезом љубави, и израстају у свети храм Господа. Правимо стога, браћо, такву обитељ и украшавајмо је врлинама, да бисмо стекли у себи Духа Светога и развеселили свете ангеле и да бисмо и људима донели корист својим врлинама. А пошто је и уздржавање, у којем се сада подвизавамо, једна од великих врлина, уздајмо славу Богу, Који нас је удостојио да свршимо једно поприште свете седмице. Лица наша су се изменила и побледела, али зато сијају благодаћу уздржавања. Од жучи која се појавила услед поста, у устима је нашим горчина, али душе наше су се насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и плот по природи ратују једна против друге, и када једно јача, друго слаби. Према томе, браћо, радујмо се што смо боље од то двоје учинили јачим. Може неко да пита: „Узимати храну једном на дан – није ли то нарушавање савршенства уздржавања?“ Не. Тога се не требамо бојати, јер да је тако, не би нам Христос наредио у молитви „Оче наш“ да молимо за потребну храну сваког дана, не би доносио вране пророку Илији, као и божанственом Павлу Тивејском сваки дан храну; ни Антоније Велики не би сматрао да је боље да се сваки дан једе по мало, него да се буде у посту по три, четири, седам дана. А ја мислим да је за то разлог следеће: тело наше од дневног труда изнемаже и слаби, и Бог, стварајући нас, тако га је устројио, да се оно свакодневном храном поткрепљује, како бисмо могли да извршавамо заповести Божије, и да се човек не раслаби, као што бива са онима који посте по два и три дана; они не могу вршити ни честе метаније, нити могу да упражњавају како је заповеђено читање и псалмопеније, нити могу да исправно извршавају остале службе и обавезе; да и не говоримо о ономе што је изнад тога. Према томе, узимање хране сваког дана, према правилу и чину који указасмо, није дело несавршених, него и већма савршених; уосталом, све што су код нас установили божанствени оци јест добро и богољубиво. О, када би нам Господ даровао и мало више здравља и снаге душевне и телесне, да служимо Богу Живом и Истинитом и да очекујемо последњи дан узвраћања, у који вам желим да са свима од века светим просијате попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Преуређен Дом штићеника Манастира Света Петка
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Цркве
Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији. Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба. Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру. За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места. Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи. Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира. Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/ Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.) Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ. То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне. Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху... После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома. Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно. Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина. У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године. На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета. Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско". Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују. После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година. То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама... -
Како преноси Танјуг, а објављује данашња Политика, јуче је у Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина (епархија браничевска) извршена примопредаја и освећење Дома штићеника овог јединственог места у Србији. Захваљујући помоћи Цементаре из Параћина и Центра за социјални рад из истог града завршена је потпуна обнава Дома, штићеницима је сада на располагању велелепно двориште, али и сензорна соба. Редакција Поука са великом радошчу преноси ову вест, са жаљењем примећујући да није довољно пренета у нашим медијима. Свима у Српској Цркви заједничко је осећање топле благодарности Блаженог Спомена епископу + Хризостому, што је својевремено вратио овај Дом у старање предивног сестринства, као и према садашњем епископу браничевском Господину Игнатију, који особиту пажњу поклања овом манастиру. За нове чланове Цркве и све читаоце који нису упознати са радом Манастира Свете Петке преносимо историјат Дома са манастирског сајта. Ипак, препоручујемо да никако не заобиђете овај манастир у молитвама, а ако сте у прилици бићете радо дочекани, а осим социјалног служења, упознаћете и велику духовност свакидашњу овога места. Осим тога, иако се у свим нашим женским манастирима праве најлепше торте, најлепше од најлепших су у Манастиру Свете Петке Изворске, јер за децу и људе са посебним благословом и благослов израде слаткиша је највећи. Очекујемо нове фотографије реновираног Дома и дворишта, порте манастира. Дом за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петкеhttp://www.svetapetkaizvor.com/dom/ Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.) Првих двадесет година Дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања Дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна медицинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ. То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне. Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог Дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима безрезервну љубав, бригу и духовну утеху... После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу Дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманије Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију Дома. Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно, а неуропсихијатрија једном недељно. Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања Дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог Дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању Дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног Министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина. У последњих неколико година Дом је значајно обновљен и унапређен, јер је поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак се после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно Министарство, као и многи донатори из црквених кругова или хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године. На згради Дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште Дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета. Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом Дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у Дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их... На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско". Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависи од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој Литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у Дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у Дом, и више се за њих не интересују. После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година. То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено, а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом Дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама... View full Странице
-
О богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
Извор: Српска Православна Црква -
У другој специјалној емисији посвећеној Страсној седмици катихета Бранислав Илић говори о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издваја одређене сегменте из химнографије ових великих дана. звучни запис (Радио Беседа) Повезана вест: О богослужбеним особеностима прва три дана Страдалне недеље Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
-
Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. У нашој другој по реду емисији посвећеној страсној седмици, говоримо о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издвајамо одређене сегменте из химнографије ових великих дана. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић ПОВЕЗАНА ЕМИСИЈА: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.