Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'реч'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. О Женско вољено и преблажено! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). О Женско, Кћери Царева и Мајко: Кћери Давида цара и Мајко Свецара Бога. О божанска и жива Статуо, Којој се обрадова Бог који је начини (Пс. 103, 31). Јер ум имаш Богом руковођен и једино Богу обраћен; жеља пак Твоја сва је усмерена ка Једино Жељеноме и љубави Достојноме; гњев је Твој окренут једино против греха и његовог родитеља. Живот си имала изнад природе, јер си живела не ради Себе, пошто се ради Себе ниси ни родила. Живела си само Богу, ради Којег си у живот и дошла - да би послужила спасењу свега света, како би се кроз Тебе испунио Древни Савет Божји: о Бога Логоса оваплоћењу и о нашем обожењу. Твоја наклоност ка јелу била је само према храни речи Божијих и само си се њима насићивала. Била си као Маслина многоплодна у дому Божијем (Пс. 51, 10), као Дрво засађено на изворима вода Духа; као Дрво Живота, које Плод свој даде у предодређено од Бога време (Пс. 1, 3 ) - то јест Бога оваплоћенога, свих бића Живот Вечни. Сваку душекорисну и добру помисао привлачила си, а сваку сувишну и за душу штетну пре окушања си одбацивала. Очи су Ти биле свагда ка Господу (Пс. 24, 15), гледајући на Светлост вечну и неприступну. Уши су Ти слушале речи божанске и радовале се лири Духа Светога; кроз те уши уђе Реч Божја да се у Теби оваплоти. Ноздрве је Твоје привлачио једино мирис Женика Твога, Онога што је божанско Миро, Које се добровољно изли и помаза Своје човечанство. Јер вели Свето Писмо: Име је Твоје Миро изливено (Песма 1, 3). Уста су Твоја хвалила Господа и Његовим се устима прилепљивала. Језик и грло Твоје знали су само за речи Божје и наслађивали се божанском сладошћу. Срце Твоје би чисто и неупрљано, гледајући и љубећи Бога Невидљивога. Утроба Твоја би таква да се у њу усели Несместиви, и груди Твоје са млеком - да се из њих храњаше Бог Дете Исус. Двер Божја би свагда девствујућа. Руке - Бога носеће, и колена - престо узвишенији од Херувима, помоћу њих се руке слабачке и ноге одузете оснажише. Ноге - као светиљком сјајном вођене законом Божјим, и за Њим неодступно трчаху, докле љубљеног не привукоше Љубећој. Сва си обиталиште Духа Светог, сва - Град Бога Живога. Град који радосно запљускују валови реке (Пс. 45, 5), то јест таласи благодатних дарова Духа. Сва си лепа и добра, сва си блиска Богу (Песма 4, 7; 6, 4). Јер превазишавши Херувиме и надвисивши Серафиме, Ти постаде сасвим блиска Богу. https://www.facebook.com/profile.php?id=100064739734369&ref=page_internal
  2. Драга браћо и сестре, поводом данашњег празника предлажем вашој пажњи једноставну беседу. Прошле недеље, на Тројичин дан, сећали смо се силаска Светог Духа на Христове ученике – Апостоле, а кроз њих – на читаву Цркву. Молили сте се да животворећа и утемељујућа сила Духа Светога и вас испуни, и да постанете људи пуни благодати. Овиме смо завршили круг црквених празника, посвећених делу спасења људи. Током читаве година Црква се сећа догађаја, повезаних са делом спасења човека. Црквена година почиње од септембра, од празника Рођења Пресвете Богородице. Црква слави Рођење оне, која је на тајанствен начин послужила спасењу човека. Затим иде Увођење пресвете Богородице у храм, Богооваплоћење – Христово Рођење, Обрезање и Крштење; даље се нижу разни догађаји из Христовог живота, све до недеље Његових страдања – сећања на Христова страдања, на Његово Васкрсење и Педесетница – дан Светог Духа. Педесетницом се завршава круг. Господ је осветио земљу, на којој је учио, страдао, чинио чуда и васкрсао, а након Вазнесења је послао Утешитеља – Духа Светог, да би учврстио Божије дело. Зато је Господ рекао ученицима: „Нема везе што Сам отишао. Послаћу Утешитеља“. Послао га је у дан Педесетнице. Ова сила је окончала пропадљивост живота. Сада живите, Дух Свети је са вама! Зашто ваше душе не прихватају Духа Божијег? Зато што чак и пориви који су у вама, да Га примите, нису истинити, јер су људи постали сувише телесни. Данашњи празник нам говори о томе да свештени огањ треба бити у вашим душама. Зашто, пак, ваше душе, обасјане Духом Светим, не дишу ка небесима? Зашто се ваш живот, вуче једино по земљи? Зашто су људи изгубили божански огањ и немају вере? Данашњи празник одговара на ова питања и прекорева нас. Угасио се у вама огањ. Затворена су врата, душе се вуку по мраку… Ви сте материјалисти, потребне су вам чињенице. Па ево: ликујућа Црква Светих – зар то није чињеница, која вас прекорева? Данас је празник свих, рођених од Педесетнице. Празник, не само прослављених светих угодника: затворника, мученика, блажених… Данас је празник свих синова Педесетнице – ваших упокојених. Ово је и њихов празник. Али мрак у вашим душама не може да угаси светло. Данас је Сабор Светих читаве земље, читавог света, прослављених и непрослављених. Овај дан пројављује живот, запаљен од Педесетнице. А ви, децо Педесетнице, где сте? Ово је укор за вас! У својој посланици апостол Павле укорева још рескије, доводећи га до стида. Нема се куд. Застидите се! Пред вашим мисленим погледом треба да су милиони светих душа, који су Педесетницом призвани у живот. Апостол Павле у својим посланицама говори о старозаветним праведницима, који су вером побеђивали царства, творили истину, премда је у њих вера била тек у некаквој магли, нису могли јасно да је виде. Без обзира на то, вера им је била тако силна, да су ради ње били убијани камењем, странствовали, трпели немаштину и невоље. Иони којих читав свет није био достојан, склањали су се по гудурама и горама. Ето какве су биле те душе! А ваше душе су крхке, беживотне, премда сте већ видели и осетили Свештени Огањ, премда вам је већ познат. Зашто су ваше душе меланхоличне, хладне, зашто нисте (душом) на небесима? Апостол Павле у својој посланици говори какав треба да је живот онога који је обујмљен огњем нематеријалним: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих“. Ти си мртав, али не у хришћанском смислу, већ безнадежно мртав, труп који заудара. Ти си у летаргичном сну. Какав те се живи огањ може дотаћи и шта може учинити? Устани, ако желиш ужарени огањ. Отвори снене очи, разоткриј своју дремљиву душу, окрени се лицем према томе огњу, макар и без снаге, али са поривом, да би огањ дошао теби. Устани! Тада ће те огањ освештати. „Устани ти који спаваш, и обасјаће те Христос!“. У данашњем спасоносном читању се указује: ти си мртав, јер си свезан. На теби је бреме од чега не можеш ни корак направити. То је, браћо и сестре, грех. Он је разорна сила, твоја смрт. Сви ви знате да нам грех одузима крила, одузима нам снагу и смета да идемо. Куда онда узлетети! Збаци са себе ово бреме и буди као борац у арени, који трчи, да би узео награду, а ако и падне, опет устаје и трчи, Тако и ви, уколико сте изашли у борбу, устремите се ка циљу свим својим снагама. Једини услов који свако од вас треба да има на уму је да сте сви ви – деца Педесетнице и сви сте призвани да се дотакнете свештеног огња, да би осветили и оживотворили своју душу и ушли у „облак“ праведника, рођених од Педесетнице. Амин. https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-grigorije-lebedev-rec-na-nedelju-svih-svetih/
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија
  4. JESSY

    Реч живи вековима

    Немојте мислити да се реч која бежи из уста распршила у ваздуху, и да од речи не остане ништа. Ово није истина. Речи су живе, јуре као радио-таласи, јуре кроз свемир и уливају се у срца и умове људи. Речи су огромна сила која повезује или раздваја људе. И даље су живе речи које су изговарали велики старозаветни пророци, Христови апостоли и подвижници Божији. Свака добра, мудра реч живи у срцима људи и доноси добре плодове дуги низ година. Али и свака зла реч трује људе, који је опонашају и емитују исте зле, отровне речи. Господе и Господару живота мога, не дај ми дух празнословља! Тако се моли Свети Јефрем Сирин, а Свети пророк Давид у свом псалму каже: „Постави, Господе, стражу код језика мог, чувај врата уста мојих.“ (Пс. 141, 3). И сам Господ Исус Христос је рекао да ћемо „за сваку празну реч дати одговор на последњем суду” (Мт. 12, 36). Размислите колико је то озбиљно, колико је тешко: дати одговор за сваку празну реч. Невероватно је, невероватно како људи не схватају огроман, колосалан значај људске речи. Наша способност да говоримо нас чини сличнима самом Богу. Бог је створио цео свет речју (Пост. 1, 1), реч Божија има огромну, моћну моћ. Знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве (1. Цар. 17, 21-22), речју је зауставио кишу, затворио небо и изазвао глад (1. Цар. 17:1). Немојте мислити да се реч која бежи из уста распршила у ваздуху, и да од речи не остане ништа. Ово није истина. Реч живи, живи вековима, хиљадама година. И даље су живе речи које су изговарали велики пророци Божији, много векова пре рођења Христовог. Велике речи Мојсијеве, велике речи које су некада говорили свети апостоли, оне речи које су долазиле са усана подвижника Божијих, учење Цркве Божије, живе хиљадама година. А ако реч живи хиљадама година, то значи да је то нешто изузетно важно. Реч, која излази из наших уста, увек производи изузетно дубок утицај на људе око нас, чак и на људе удаљене од нас. Свака добра, мудра реч живи у срцима људи и доноси добре плодове дуги низ година. Свака зла реч такође живи дуги низ година, усађује се у умове, у срца и блиских и далеких људи, усмерава њихове мисли, њихове жеље. Чујући наше зле речи, трују се њима, опонашају нас и емитују исте зле, отровне речи. Благодатне и мудре речи светих стварају истину у свету, чине вечно добро, а зле, грешне речи доносе срамоту, мржњу, доносе велику штету људима око себе, па чак и целом човечанству. Речи су живе, јуре као радио-таласи, јуре кроз свемир и уливају се у срца и умове људи. Речи су огромна сила која повезује или раздваја људе. Ето колико је велики, колико је дубок смисао људске речи. Зато се и Свети Јефрем моли за избављење од празнословља, од празнословља. Сви сте у животу срели мноштво људи, а посебно жена, које брбљају, брбљају и брбљају бескрајно, а притом њихов језик не зна ни за какав умор: мељу, мељу и мељу. Празно је све што кажу, никоме не треба. А Јефрем Сирин се моли Богу да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не уништи, а ови несрећни говорници се ничега не боје. Мудри људи који живе духовним животом никада не празнослове, они су увек тихи и концентрисани. У старој Грчкој, филозофи и мудраци су били веома цењени. Филозофи никога нису прихватали за свог ученика пре него што је човек доказао да уме да ћути. И да ли би сада неко од доконоговорника прошао тест ћутања? Наравно да не. Ако је порок празнословља толико тежак, како га се ослободити, шта да радимо са својим неукротивим језиком? Треба да урадимо оно што је учинио и Свети Јефрем Сирин: да се молимо Богу за избављење од овог порока, а Господ Исус Христос ће дати оно што тражимо. Неопходно је избегавати комуникацију са људима који превише причају, бити далеко од њих, тражити друштво неколицине мудрих који отварају уста само да кажу нешто корисно, од којих се неће чути доконе, бескорисне речи. Стекните навику да пазите шта говорите, шта ваш језик ради, навикните се да држите језик под контролом. Не дозволите му да прича беспослено. Сетите се увече шта сте говорили током дана, да ли сте ћаскали, да ли сте некога вређали, да ли сте лагали, да ли сте били подмукли. Ако стекнете ову навику, знаћете да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и задржавате га. Запамтите, што је човек више усмерен на главно, унутрашње, на истинито, што више времена чита Јеванђеља, Свето писмо, дела светих отаца, то је више прожет њиховом мудрошћу и све више губи жељу да доконо ћаска. Стећи власт над језиком је велика ствар. Апостол Јаков у својој саборној посланици каже: „Ако ко у речи не греши, то је савршен човек, кадар зауздати и све тело.“ (Јак. 3:2). Да ли разумете шта значи зауздати цело тело? То значи потчињавање тела највишим циљевима духовног живота, обуздавање свих пожуда, страсти, свега лошег што тело привлачи. Почните тако што ћете обуздати језик, и ако постигнете овај циљ, достићи ћете савршенство и моћи да обуздате и цело своје тело. А ако зауздаш цело тело своје, бићеш чист и праведан пред Богом. Нека вам Господ подари сву ову чистоту и праведност, и нека вас молитва Јефрема Сирина увек на то подсећа. Амин. Свети Лука Кримски Фондацијa Пријатељ Божији Извор: azbyka.ru
  5. Ријеч о књизи Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа- народ, језик, црква, држава“, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића у Никшићу, дана 20. фебруара. По хришћанском схватању људска историја није просто след догађаја, већ догађање са једним одређеним циљем. Зато историја није просто и једино описивање догађаја из прошлости, већ проналажење њиховог смисла. Долазак Христов и Његово присуство у свијету, уводе нову перспективу у вријеме. Вјечност нам се даје у садашњости и сваки тренутак у историји поприма есхатолошки карактер. Док је стари Израиљ био заокупљен спасоносним јављањима Божијим у времену и историји, у Новозаветној Цркви вријеме и историја су усмерени према вјечности. Христос је својим животом и својим учењем, својом смрћу и Васкрсењем дао човеку перспективу вјечности, што је у ствари и циљ историје. Библијски историчари посматрају и оцењују прошле догађаје у контексту коначног циља историје, а циљ је спасење човјека и свијета у Христу. То се спасење остварује у Цркви и кроз Цркву, као сједињење свих људи и целокупне природе са Богом у Христу. Отуда су библијска и црквена историја Божанска историја. Оне говоре о Божијој дјелатности у историји ради остварења коначног циља историје, почевши од стварања свијета и човека, па до последњег догађаја – ослобођења човека и природе од гријеха и смрти кроз њихово сједињење с Богом у Христу. Значи, циљ историје човјека и свијета за хришћане је Царство Божије, односно Црква обухваћена и вођена Христом и улазак свијета у Цркву као Царство Божије, у коме ће он бити ослобођен од смрти. У књизи Црна Гора кроз историјска документа, народ, језик, црква, држава која представља једно озбиљно и надасве корисно дјело вишегодишњег труда њеног аутора Јована Маркуша у једном дијелу управо говори о једној таквој Цркви и њеној историји. Моје излагање ће ићи у два правца која су по мени најбитнија у данашње вријеме када говоримо о Цркви у савременој Црној Гори. То су континуитет постојања цркве на овим просторима са посебним нагласком од самосталности српске архиепископије успостављеној и утемељеној прије осам вјекова и контринуитет светосавске традиције која је дубоко уткана у Црну Гору. Ова књига кроз разне изворе, документа, чињенице, копије и илустрације је потврда вишевјековног непрекинутог континуитета богослужбеног живота Православне Цркве у Црној Гори, са свим различитим и светотајинско-литургијским и историјско-социјалним изазовима пред којима се она налазила у свом вишевјековном постојању. Она је свједочанство да су православље и Црква у Црној Гори присутни од 4. вијека када се датирају почеци хришћанства на подручју данашње Црне Горе, преко древних епископија Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, преко Светога Саве и Епископија Зетске, Хумске и Будимљанске, цара Душана када је и уздигнута у ранг митрополије, а увијек у канонском припадању и јединсту поменутих епархија Архијепископији Жичкој, потом Архијепископији Пећкој и Пећкој Патријаршији, тј. Српској Православној Цркви. И управо мноштво свеједочанства овог континиутета доноси нам Маркуш у својој књизи. Ту ћемо наћи да је свети Сава је основао Зетску, Хумску и Будимљанску Епископију 1219. године. Зетска је услед различитих околности више је пута мијењала своје сједиште. Пречиста Крајинска манастир, манастир Врањина на острву на Скадарском језеру све док владари из династије Црнојевића не пренесу сједиште Зетске Епископије, односно Митрополије, на Цетиње гдје 1484. године подижу и манастир гдје је њено сједиште и мјесто устоличења њених митрополита до данас. Након 1776. године па све до почетка 20 вијека, Митрополија остаје једини дио Пећке патријаршије који није признао власт фанариота. Најјаснији доказ за то је титула егзарха Пећког трона коју носе цетињски митрополити још од 1750. године. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. У овој књизи наћи ћемо још да је Митрополит Василије у својој Историји Црне Горе набројао себе са осталим архијерејима пећке патријаршије. Даље налазимо да је први помен у историји Црне Горе из 1504. када се зетски митрополит титулише као црногорски и приморски. Овај запис митрополита Романа а факсимил тог записа налазимо у Маркушевој публикацији је из рукописне књиге Молитвеник који се данас налази у бечкој националној библиотеци. Из ватиканских докумената из 1640. и 1643. јасно се види да је митрополија црногорска тих година дио Пећке патријаршије. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. Свети Сава је вјековима дубоко уткан у црквено, црквеноправно, просвјетно, књижевно, језичко и културно биће Црне Горе. Формирање култа светог Саве у средњовјековној Зети, Боки, Полимљу, Хуму и осталим крајевима данашње Црне Горе отпочело је веома рано и има свој континуитет кроз вјекове до данашњих дана. Прије свега у историјској науци је познато да је Стефан Немања отац светога Саве рођен у Рибници, на ушћу ријеке Рибнице у ријеку Морачу, у данашњој Подгорици, гдје су и данас видљиви остаци зидина града. Запис из животописа свог оца Стефана Немање тј. светог Симеона Мироточивог гласи: „Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем ктитору господину Симеону, од рођења његова до смрти. Рођење његово било је у Зети на Рибници. Осим те чињенице постоје многа свједочанства која нам преноси Мркуш а која несумњиво говоре о значају и присуству светог Саве у нашем народу у Црној Гори. Светосавска и традиција Немањића у Црној Гори је велика. Међутим, оно што је најзначајније је то да је Свети Сава своме народу у Црној Гори оставио најпоузданију вриједносну оријентацију, и то оријентацију око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за светог Саву и Светосавље. И управо око олтара као мјеста Литургијског сабрања из којега све извире и у који све увире, свети Сава је прослављан као заштитник народа и државе. Ова књига је и најновија потврда кроз коју ћемо видјети да када говоримо о Црној Гори и прослављању и утицају светога Саве да ниједна личност није више присутнија но што је дјело и мисао Светога Саве на читавом простору данашње Црне Горе. Коријени његовог дјела су дубоки и генетски су усађени у душу народа. Ти коријени су разноврсни и многобројни. У Цетињском љетопису се каже да је Свети Сава основао архиепископију у Зети 1220. године. У календарима Молитвеника/ Требника како Вуковићевом из 1538/40, тако и Црнојевића из 1495/6, уписани су у јануару свети Сава Српски, у фебруару свети Симеон Мироточиви. Дакле, неспорно је да се и у вријеме Црнојевића литургијски прослављао свети Сава и остали светитељи светородне лозе Немањића. Све то налазимо у овој књизи коју представљамо. Налазимо и фотографије страница службе са иконама светитеља у Празничном минеју, који је такође штампао Божидар Вуковић 1536-38. Даље је Маркуш публиковао странице календара од Грлице до календара владе у изгнанству у којима је уписам молитвени спомен Немањића. Даље ћемо наћи многе помене и прославе Светога Саве у пјесама, уставима, и устројствима школа, читанкама, наставним уџбеницима, прославама и државним а нарочито школским славама почев од књаза Данила па све до краља Николе. Треба напоменути да Цркава и манастира њему посвећених у Црној Гори је знатан број и да највећи број храмова и манастира посвећених светом Сави у епархијама Српске православне цркве се налази у Митрополији црногорско-приморској, а територијално на Црногорском приморју. Што се тиче световног прослављања у ондашњој Кнежевини Црној Гори, прослављен је свети Сава први пут на Цетињу 1856. Чула се химна „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. Касније, како су се оснивале школе, нарочито од 1884, свети Сава прослављао се редовно као школски патрон. Многобројне фреске и иконе овога светитеља настале су у Црној Гори. Најпознатија је његова икона у манастиру Морачи гдје су представљене сцене из његовог живота. Темељ црквеног постојања јесте да вјерно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог поријекла и развоја. Из свега приказанога у овој књизи јасно да дјела и допринос светога Саве превазилазе границе њиховог времена, задобијајући свевремени значај за будућа поколења и њихове егзистенцијалне проблеме. Из свега реченог јасно је да је Православна Црква је примила своју веру од Отаца Цркве. Њена верност учењу Отаца чини темељ њеног идентитета. С обзиром да митрополити Црногорско-приморски никада нијесу довели у знак питања тај изворни црквени поредак, апостолско прејемство и заједништво; с обзиром да нијесу сами тражили положај у коме су се нашли, него им је наметнут силом прилика; с обзиром да су све чинили што је било до њих да се успостави поновни нормални црквени поредак за њих можемо рећи и да су били и да су и данас на питу светих отаца Цркве. Црква ходи унутар ковитлаца историјских промена, држећи свој поглед ка последњим догађајима, ка визији Царства Божјег. Колико међутим, Црква остаје верна овој визији, толико више шансе има да преживи у историји. Без обзира на изузетно сложене околности у оквиру којих се одвијао црквени живот у Црној Гори он је био увијек у процесу узрастања некада већем а некада мањем, и изграђивања Тијела Христовог. Ова књига је најбољи одговор онима који оспоравају данашњој Митрополији црногорско-приморској и епархијама да су настављачи континуитета оне три светосавске епархије које смо поменули. Она је најбољи одговор онима који желе да умање или скроз да избришу чињеницу да је Црква кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, да је она стварала и уобличила и освештавала традиционални идентитет нашег народа и државе. Она је најбољи одговор свима онима који смартају да је светосавље фундаментализам и великосрпска религија без Бога. Она је одговор и онима који кажу да нема мјеста Светосављу у темељима савремене Црне Горе. На крају да закључим да овде у овој књизи је било истраживање истраживача из прве руке; било је као да се посматра грнчар за његовим точком, и дубоко се осјећа креативност истраживачког рада. Свијет историчара и истраживача не постоји тако да га свако види, већ неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости, што је Матица Српска друштво чланова у Црној Гори успјела овим својим великим издавачким подухватом. И баш на самоме крају закључујемо да Маркуш радио са највећом објективношћу и без икаквог прикривеног мотива, изузев жеље да се служи Богу кроз служење његовом народу. Извор: Ин4с
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, поводом упокојења преосвећеног епископа западноевропског Луке, на свом Инстаграм налогу написао је молитвене речи које преносимо у целости: Са болом у срцу, али са вером у Бога и надом на живот вечни у Спаситељу нашем Исусу Христу, опраштамо се од нашег брата и саслужитеља у Господу, епископа Западноевропског Луке (Ковачевића). Блаженопочившег Владику Луку сам познавао дуги низ деценија, још од студентских дана. Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову крајевима света у којима су живели православни Срби, прво у Аустралији и на Новом Зеланду (1992-1999), па потом широм Западне Европе, столојући скоро две и по деценије у граду светлости, Паризу (1997-2021). Нека те Владико драги пред Престолом Божијим сачекају Светитељи и Анђели Божији, заједно са Пресветом Богородицом, молећи се Господу Христу, Јагњету Божијем, за спасење свих нас. Вечан ти спомен блаженства достојни Владико! Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
  7. Телевизија Храм Архиепископије београдско-карловачке молитвено је прославила 4. децембра 2021. године своју крсну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Тим поводом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Патријарху су саслуживали протојереј проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ђакон др Драган Радић, у молитвеном приусуству преосвећене господе епископа источноамеричког Иринеја, ремезијанског Стефана и хвостанског Јустина; директора Патријаршијске управне канцеларије протосинђела Данила; јеромонаха студеничког Виталија; ђакона Радомира Врућинића, ректора Богословије Светог Саве у Београду; братства Светосавског храма; в.д. главног и одговорног уредника Мире Лолић Мочевић и радника ТВ Храм. Патријарх Порфирије се овим поводом обратио свим присутним и између осталог рекао: -Телевизија, као и радио и књига нису ништа друго него одсјај, рефлексија Књиге над Књигама, а то је Свето Писмо, Јеванђеље, Реч Божја. Сам наслов Телевизије у којој радимо, назив Храм, повезује шта је мотив и циљ, шта је почетак, а шта крај онога чиме се бави Телевизија Храм. Читав свет је позван да буде храм и сваки човек је храм Духа Светога. Слика и реч Телевизије Храм увек ће бити молитва за читав свет". Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. На Међународној конференцији под називом „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“, која је одржана 12. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, прочитана је и поздравна порука Његове Светости Патријарха српског Порфирија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије Епископ моравички Антоније. ***** Његовом Блаженству, Блажењејшем Онуфрију, Митрополиту кијевском и све Украјине Кијев Ваше Блаженство, Драги нам у Христу Сабрате и Саслужитељу! Срдачно поздрављамо Ваше Блаженство као и организаторе, учеснике и госте Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“. Света Христова Црква представља посебну духовну небоземну реалност, у којој сваки људски чин, свој дубоки смисао проналази у Божанском. Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину. У исто време, оно поседује и неисцрпни тајанствени смисао, као што су и остала својства, захваљујући којима се Црква препознаје као Једна, Света, Саборна и Апостолска. Управо благодарећи тој чињеници, саборност Цркве је била, она јесте и биће у сва времена једна од најважнијих тема, како за православну еклисиологију, тако и за историју и канонско право. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа. У исто време, то је и велика тајна коју је Пемудри Бог усадио за остварење пуноће времена, да са све састави у Христу (Еф 1, 10). У својим радовима, преподобни ава Јустин Ћелијски наглашава, како је управо Дух Свети „Ујединитељ свију душа свих Хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве“. Преподобни Јустин нарочито подвлачи то да „ то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве“. Смиривши се пред Богом, човек задобија нови живот у Христу, и – по речима преподобног Јустина, све што поседује такав човек „једног је срца, једне душе са свима светима: саборан му је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот“*. Из свега овога произилази да извор саборности представља сарадњу Бога и човека који негује своје срце, док су плодови јачања саборности умножавање међусобне љубави – заповеђене од стране Бога, а о чему пише и Свети апостол Павле: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1 Кор 12, 26). Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету. Директне последице те кризе јесу и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску православну цркву. Сва искушења, у којима се нашао православни народ у Украјини, нимало нису лака. На основу закона црквеног битисања, јединства и саборности, ми итекако саосећамо са нашом браћом. Када се релативно недавно српски храмови претварани у рушевине, и када је на хиљаде Срба прогнано са својих огњишта, Украјинска православна црква је духовно била са нама, тако да смо увек осећали молитвену подршку Кијева – мајке свих руских градова. Исто то се поновило и прошле године, када сте Ви лично допутовали у Подогрицу, како бисте заједно са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, стали на чело литија за заштиту светиња српског православља у Црној Гори. Подршка расколницима, претње и насиља, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља, не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква светиеља Саве је признавала и признаје на тлу Украјине само једну канонску Цркву – Украјинску православну цркву, која се налази под омофором Вашег Блаженства – древни део великог Московског Патријархата, чији се извор налази у благодатним водама „Крстионице кијевског Крштења“. Будући испуњени саборном свешћу Цркве, причешћујући се из једне Чаше и пребивајући у међусобној љубави, молимо се Господу за престанак свих невоља на тлу Украјине, искрено верујући да ће Господ дати народу Своме снагу, и да ће Господ благословити народ свој миром (Пс 28, 11). Нека би благослов Божији био на свим учесницима и гостима ове међународне научне конференције, како би оставила важан траг у православној богословској мисли, и као таква послужила јачању међуцрквених односа. Са љубављу у Господу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Извор: Подворје СПЦ у Москви
  9. Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, у Покровској Цркви у Београду. Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног јеванђелског зачала о Сејачу и семену, Епископ Сава је рекао: "Потребно је припремити срце своје. Потребно је припремити тло на које ће пасти реч Божија, а срце човечије се не може другачије припремити него прије свега љубављу, молитвом, очистити покајањем, добром врлином, милостињом - свим оним што је добро и на шта нас упућује Господ у свом јеванђељу, како би у таквом срцу, реч Божија коју чујемо, могла да узраста." Епископ Сава је у наставку истакао: "Потребено је и када чујемо реч Божију не останемо само на томе, потребно је да ту реч извршавамо." Јеванђељску причу о Сејачу и семену Преосвећени је сликовито упоредио са Сунцем које обасјава сваког човека: "Као што и Сунце када сија, исту светлост даје исту светлост свакоме од нас, али не отвара свако, или не отвара довољно прозоре на кући да уђе та светлост, тако и реч Господња која се упућује свакоме од нас, јесте једна те иста – јесте реч о спасењу, о љубави Христовој, али не узраста у свачијем срцу једнако", закључује Епископ Сава. Извор: Телевизија Храм
  10. Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Септембарско-октобарски, 381. број тематски је посвећен теми: „Бог није у сили него у правди“. Садржај новог броја „Православног мисионара“ слушаоцима Радио-Милешеве Епархије милешевске представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Разговор је водила Виолета Досковић, новинар. Циљ и задатак "Православног мисионара" је да реч љубави Божје дође до срдаца многих, да их укрепљује и утврђује у вери, нади и љубави, истакао је катихета Бранислав Илић.
  11. Еви да и једну овакву тему отворимо, мислим да је већ добро време. Овде, `нако форумски, можемо да све то непроцењиво благо мало по мало сакупљамо и њиме гостимо душу.
  12. Чуо сам јуче да се у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао, али не као Закхеј, већ као човек. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама, да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо? Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствују многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека не само духовно већ на сваки могући начин и зато апелујемо на вас који сте хришћани и овде сте присутни, али и на друге који ће чути речи ове скромне проповеди, да не идемо лажним учитељима и пророцима, да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети Оци Цркве, као и наши светитељи, Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода до најновијег светитеља – патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих отаца, браћо и сестре! Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани! Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска
  13. Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...
  14. Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога... View full Странице
  15. У недељу 8. по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије уприличио је прву канонску посету Убу, средишту Архијерејског намесништва тамнавског. У Храму Вазнесења Господњег Владика Исихије је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, уз саслуживање архијерејског заменика Епископа ваљевског, протонамесника Филипа Јаковљевића, и више свештенослужитеља Епархије ваљевске. Поимање глади у време земаљског живота Господа Христа није налик данашњем. Ми данас и најмањи апетит за јелом називамо глађу, настојећи да је што пре утолимо, а у оно време је један хлеб био мера дневних потреба човека и мало ко је за више од тога зарађивао. Догађај претварања пет хлебова и две рибе у мноштво хране, описан у данашњем Светом јеванђељу (Мт 14, 14- 22), говори да се благодаћу Божјом и учешћем Светих апостола нахранило хиљаде људи, део је литургијског слова Владике Исихија утемељеног на овом јеванђељском одломку. Господ чини огромно чудо, али не чини га на спектакуларан начин. Не рекламира Себе, не тражи Своју славу, већ чини тајно да то народ не види. Господ благосиља хлеб и уздиже поглед на небо, показујући тиме да Он не ради ништа Сам од Себе, већ у Свом божанском смирењу, објаснио је Владика Исихије. Господ обезбеђује скромно храну да би народ могао да преживи, али не чини сам већ тражи сараднике, а то су у првом реду Његови ученици, које упошљава у овом добром делу и чуду Божјем. Даје им комаде хлеба и каже да разделе. На чудесан начин, то бива довољно за све људе. И не само да бива довољно, него има и вишка – дванаест котарица, које симболично указују да се реч Божја свима дели и довољна је да свакога нахрани. Остатак припада дванаесторици апостола, који су најближи Господу и који највише могу да приме учења Његовог и Његове добродетељи и који су позвани да буду први круг око Њега који раздаје Његову благодат – рекао је ваљевски архијереј. Овај чин је предобразац Свете Литургије, Тајне вечере, која ће се догодити убрзо, када ће Господ благосиљати и преломити хлеб, а потом га разделити Својим ученицима, уз добро познати благослов о једењу Његовог тела и пијењу Његове крви на отпуштење грехова. Свака Литургија служена кроз векове до данас јесте прикључивање на „увек служећу“ Свету Литургију, коју је одслужио сам Господ Исус Христос са Својим ученицима непосредно пре страдања, истакао је Владика Исихије. Осврнувши се на празник Преноса моштију Светог архиђакона Стефана, којег наша Света Црква данас прославља, Владика Исихије је подсетио да је реч о светитељу који је први пострадао за реч Божју. Причешћен крвљу и телом Спаситеља и испуњен благодаћу, могао је први да пострада за љубљеног Господа, рекао је Владика Исихије, уз молитву Господу да се сви сједињујемо с Њим и будемо причасници космичке Литургије, коју је Господ одслужио на Велики четвртак. Велика је радост данас испунила Тамнаву, свештенства које у овом крају служи Богу и верног народа, који је љубављу према Господу подигао леп саборни храм, од чијег се освећења ове године 18. септембра навршава јубиларних десет година. Прва канонска посета Владике Исихија биће златним словима уписана у летопис светиње, рекао је старешина Храма Вазнесења Господњег протојереј – ставрофор Драган Алимпијевић у благодарју за принете молитве. За трпезом љубави, Владику Исихија, браћу свештенике, представнике Општине Уб, јавних установа и привреде овог краја, поздравио је архијерејски намесник тамнавски протојереј Небојша Миливојевић. Заблагодаривши Владики Исихију што је предводио литургијско сабрање и свима који су у њему учествовали, прота Миливојевић пожелео је свима сваког добра и да се у молитвеној љубави још много година сабирају. За крај, како традиција домаћина налаже, уследило је даривање. За успомену на своју прву канонску посету Тамнави, Владика Исихије од свештенства и председника Црквеног одбора Црквене општине Уб Мирослава Живановића добио је архијерејски чиновник и икону Светог Саве. Извор: Епархија ваљевска
  16. Браћо и сестре, Драги пријатељи, Осетио сам обавезу да вам се данас обратим, најпре да бих православнима пожелео благословен почетак поста посвећеног Пресветој Богородици и славном догађају Њеног успења, односно крају њеног земног живота и пресељењу на Небо. Желим вам да предстојећих десетак дана, колико је то год могуће, проведете у миру, да у радости прославите предстојећи празник Преображења Господњег, а да молитве за ближње, за наш род и читав свет упутите Пресветој Богомајци чија душа је, како је и приказано на величанственој сопоћанској фресци, у рукама њеног љубљеног Сина, Спаситеља света. Други разлог је велико интересовање за страницу „Патријарх Порфирије“ која је са мојим благословом и учешћем отворена на Инстаграму. Заиста, искрено ме је обрадовало да је већ у првих неколико сати ту страницу почело да прати више од 10.000 заинтересованих. О томе се мноштво верних, затим новинара и других пријатеља, интересовало преко Информативне службе Цркве, преко моје канцеларије, а и код моје маленкости лично, те ћу одговорити користећи систематизована питања поштованог г. Слободана Маричића, новинара српске редакције BBC-a. 1. На још непостављено питање „како је и због чега одлучено да патријарх отвори Инстаграм?“, прекјуче је речено је да „Патријарх жели да овим путем изађе у сусрет изразитом интересовању верних, али и целокупне домаће и иностране јавности, о његовом раду, ставовима и мишљењима“. Данас ћу одговор допунити опште познатим закључком да не само традиционални, линеарни медији (штампа, радио и телевизија), него чак и интернетски портали и сајтови по брзини, глобалној доступности, па и економичности што је исто тако важно, заостају за тзв. друштвеним медијима, а моје је мишљење да је у том смислу најефикаснији Инстаграм. Позваћу у помоћ и речи самог Господа Христа који је апостолима, дефинишући мисију Цркве у свету, рекао: „Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова!“ (Мт 10 27). Данас, су друштвени медији кров са кога свима упућујемо Реч Божју. 2. Новинара BBC-a г. Маричића и друге пријатеље занима и „какве ћемо садржаје тамо качити?“. Намера је да вернима Српске Православне Цркве, али и другим заинтересованим у нашим земљама и крајевима, али и широм света, кроз речи о било којој важној актуелној теми, и одговарајућим илустрацијама, пре свега упутим поруку Јеванђеља, спасоносну реч Христову, што представља основну улогу Цркве у свету. 3. И, на послетку, са задовољством на питање „да ли су у плану и други слични кораци“, истичем да, заједно са сарадницима, намеравам да унапредим мисију Цркве користећи све алате које нам савремена технологија ставља на располагање. Ваш пријатељ у Христу, +Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Браћо и сестре, Драги пријатељи, Осетио сам обавезу да вам се данас обратим, најпре да бих православнима пожелео благословен почетак поста посвећеног Пресветој Богородици и славном догађају Њеног успења, односно крају њеног земног живота и пресељењу на Небо. Желим вам да предстојећих десетак дана, колико је то год могуће, проведете у миру, да у радости прославите предстојећи празник Преображења Господњег, а да молитве за ближње, за наш род и читав свет упутите Пресветој Богомајци чија душа је, како је и приказано на величанственој сопоћанској фресци, у рукама њеног љубљеног Сина, Спаситеља света. Други разлог је велико интересовање за страницу „Патријарх Порфирије“ која је са мојим благословом и учешћем отворена на Инстаграму. Заиста, искрено ме је обрадовало да је већ у првих неколико сати ту страницу почело да прати више од 10.000 заинтересованих. О томе се мноштво верних, затим новинара и других пријатеља, интересовало преко Информативне службе Цркве, преко моје канцеларије, а и код моје маленкости лично, те ћу одговорити користећи систематизована питања поштованог г. Слободана Маричића, новинара српске редакције BBC-a. 1. На још непостављено питање „како је и због чега одлучено да патријарх отвори Инстаграм?“, прекјуче је речено је да „Патријарх жели да овим путем изађе у сусрет изразитом интересовању верних, али и целокупне домаће и иностране јавности, о његовом раду, ставовима и мишљењима“. Данас ћу одговор допунити опште познатим закључком да не само традиционални, линеарни медији (штампа, радио и телевизија), него чак и интернетски портали и сајтови по брзини, глобалној доступности, па и економичности што је исто тако важно, заостају за тзв. друштвеним медијима, а моје је мишљење да је у том смислу најефикаснији Инстаграм. Позваћу у помоћ и речи самог Господа Христа који је апостолима, дефинишући мисију Цркве у свету, рекао: „Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова!“ (Мт 10 27). Данас, су друштвени медији кров са кога свима упућујемо Реч Божју. 2. Новинара BBC-a г. Маричића и друге пријатеље занима и „какве ћемо садржаје тамо качити?“. Намера је да вернима Српске Православне Цркве, али и другим заинтересованим у нашим земљама и крајевима, али и широм света, кроз речи о било којој важној актуелној теми, и одговарајућим илустрацијама, пре свега упутим поруку Јеванђеља, спасоносну реч Христову, што представља основну улогу Цркве у свету. 3. И, на послетку, са задовољством на питање „да ли су у плану и други слични кораци“, истичем да, заједно са сарадницима, намеравам да унапредим мисију Цркве користећи све алате које нам савремена технологија ставља на располагање. Ваш пријатељ у Христу, +Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  18. Празник Рођења Светог Јована Претече традиционално свечано је прослављен у манастиру Јовања, чији му је храм посвећен. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и протојереја Виталија Тарасјева, старешине Подворја Московске Патријаршије у Београду, као и појање Хора Руске Православне Цркве и молитвено учешће бројних верника. Овогодишњи домаћини славе били су популарни глумац Милош Биковић и прослављени српски кошаркаш Мирослав Радуљица, а колач је за наредну годину преузео Огњен Вујичић, боксер из Београда. У данашњем дану славимо долазак на свет Светог Јована Претече, „највећег рођеног од жене“, подсетио је у празничној проповеди Владика Исихије на речи Господа Христа о највећем пророку, који је најавио долазак Спаситеља и први Га посведочио. Свети Јован је и последњи међу пророцима, јер се управо њиме завршава епоха Старог завета, отпочиње новозаветна историја, благодат и закон Господа Христа. – Свети Јован је Претеча не само зато што је својим пророчанствима, већ и својим животом указивао на Христа, ишао право испред Њега и пројављивао Га. Као кад цар долази у неки град и испред себе шаље највише војводе да га најаве, тако је Господ послао Свог Претечу Јована. Он се родио шест месеци пре Господа, а такође Га је најавио крстивши Га на Јордану после тридесет година од њиховог рођења, затим је пострадао пре Господа и својим страдањем најавио крсно и спасоносно страдање Господа Исуса Христа. Такође, пре Њега је сишао у ад, проповедао Га и чекао да избави све душе, које су тамо боравиле од почетка века – поучавао је Владика Исихије о значају личности Светог Јована Претече у хришћанској историји. Између Светог Јована и Господа Христа постоји подударност и у погледу чудесне благе вести о рођењу,које Свети архангел Гаврило доноси Дјеви Марији и првосвештенику Захарији. Пресвета Богородица, чувши речи гласника, одмах бива уверена и његову реч слуша беспоговорно. Праведни Захарија, пак, тражи знак да се у њих увери. Анђео му саопштава да ће бити нем док се то не догоди и благослови да дете назове Јован, што значи „милост од Бога“. Пресвета Богородица рађа Сина Јединороднога овде на земљи, а Који се у вечности вечно рађа, док првосвештеник Захарија и супруга му праведна Јелисавета добијају сина и дају му име Јован. Доласком Спаситеља, Стари завет се испуњава и благодат Божја долази на људски род, што су они показали као родитељи Претече. Зато, указао је Владика Исихије, сви ми треба да се трудимо да слушамо реч Божју. Не мора да нам се јави Свети архангел Гаврило да бисмо чули реч Божју. Имамо Свето писмо у коме је реч Божја на најјаснији начин изложена. Имамо безброј Светих отаца који реч Божју тумаче и њихова дела су нам свима доступна. Имамо и безброј сведока, мученика и свих осталих врста светих личности, које су испуниле реч Божју и које су нама сведоци, јер нам казују како живети у Христу, како живети за Христа и, ако је потребно, страдати за Њега. Зато, слушајмо са поверењем као што је Пресвета Богородица слушала и примила реч Божју и развијајмо њене плодове. Све оно што разумемо у Светом јеванђељу, трудимо се да применимо у свом животу – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се молитвама Пресвете Богородице и Светог Јована и ми уподобимо Господу и прославимо Га. У име обитељи манастира Јовања, Владики Исихију је заблагодарио и сабране поздравио архимандрит Михаило (Биковић), старешина ове светиње. Он је изразио посебну радост што народ Ваљевске епархије, након више од годину од престављења Епископа Милутина, поново има свог духовног оца да га молитвено предводи. Владика Исихије је узвратио благодарјем, истакавши да је епископ тај који возглављује Цркву, али да су све службе у њој такође важне. Стога, истакао је он, радује га што смо се сви данас овде сабрали и да Бог да још много оваквих сабрања у времену које долази. Након Литургије, уприличен је трократни литијски опход око храма, одслужена молитва за упокојене и преломљен славски колач. Братство манастира Јовања приредило је пригодну трпезу за све који су дошли да празник њиховог небеског заштитника са њима прославе. Извор: Епархија ваљевска
  19. Братство манастира Буково је трећи дан Божића, када наша света Црква празнује Светог првомученика и архиђакона Стефана, свечано прославило светом архијерејском Литургијом. Звучни запис беседе У току свете Литургије преломљен је славски колач и освештано кољиво које је принео архимандрит Козма прослављајући Светог Стефана као своју крсну славу. По завршетку Литургије Епископ тимочки произнео је празничну беседу. Говорећи о Светом архиђакону Стефану, владика Иларион је подсетио сабрани народ да је овај велики светитељ први пострадао за Христа када је каменован до смрти јер је проповедао Христово јеванђеље. Као што су онда устали на архиђакона Стефана под изговором да он руши веру отачку, тако се и данас поново диже аждаја на Цркву Христову под изговором да су хришћани који се причешћују ризик и опасност за здравље овога света, да су хришћани, како скарадно кажу „лижачи кашичице“. Каква срамота и какво безумље за људе који су створени по лику Божјем! А Христова наука нам дарује не само реч већ и живот, Истину, светлост и показује нам пут. Христова наука није само религиозна филозофија и некакав систем, него је то најнепосредније заједничарење са самим Богом у Светој тајни причешћа, рекао је Преосвећени Епископ. За крај, владика тимочки пожелео је свима апостолску веру, јединство у молитви и труд у испуњавању сваке хришћанске врлине. Извор: Епархија тимочка
  20. У суботу 12. децембра 2020. године, у гимназијској капели Светог Саве у Загребу, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Порфирије служио је Божанствену Литургију на којој је рукоположио у свештени чин ђакона теолога Драгана Топића из Челинца. Митрополиту су саслуживали јеромонах Никон (Цветићанин) и јерођакон Сава (Бундало). По завршетку Свете Литургије Митрополит је честитао новорукоположеном ђакону и његовој породици и говорио о важности свештеничког служења. Владика је рекао да је први степен свештеничке службе ђаконска служба и да сама реч ђакон означава онога који служи, који се дарује ближњима и Цркви. Нагласио је да свештенослужитељи треба да буду спремни да се жртвују за ближње и за Цркву и да је њихова улога у творевини да се кроз њихову молитву пројављује присуство благодати Божје. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  21. Из штампе је изашао нови септембарско-октобарски 375. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тим поводом, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", у емисији Читаоница, говорио је о Православном мисионару, по први пут за радио Глас. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас
  22. ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха – Саборска и Отачка тумачења & Савремено огледање на истоj теми (Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен) „Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт, нека иште, и даће му живот – онима који чине грех што није на смрт. Има грех што је на смрт; за њ не велим да се моли. Свака је неправда грех. А постоји грех који није на смрт.“ (1. Јованова Посланица 5,16-17). ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ
  23. ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха – Саборска и Отачка тумачења & Савремено огледање на истоj теми (Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен) „Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт, нека иште, и даће му живот – онима који чине грех што није на смрт. Има грех што је на смрт; за њ не велим да се моли. Свака је неправда грех. А постоји грех који није на смрт.“ (1. Јованова Посланица 5,16-17). ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ View full Странице
  24. Поуке.орг - инфо

    Реч о Крсту

    ‘‘Реч о Крсту је лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.’‘ (1. Кор. 1,18) У предањској приповести о проналажењу Господњег Крста, од стране светих царева Константина и Јелене, један детаљ на најбољи начин открива и објашњава дубоки смисао хришћанске вере и поштовања Крста. Наиме, светитељи откривају истинити Крст полагањем на мртваца, који истог трена бива васкрснут из мртвих, силом Часног и Живоносног Крста. Овим делом, Крст се открива као нешто много више и смисленије од пуког символа, од знака или амблема којих је Источни свет био препун, од самог свог постања. Од искона, човек у свом бићу носи порив да одређену реалност било које врсте, религијске или магијске, ослика и изрази знаком. Међутим, тек нам Стари завет кроз опис историје спасења старозаветног Израиља, и његов однос са истинитим Богом, открива разлике између знакова и символа, између Истине и лажи, спасоносне стварности и идолске заблуде. Тако, управо у бићу односа Израиља и Онога Који Јесте (Суштог), откривају се путокази и педагози за Христа али и Крст Његов, Који је органска и суштинска реалност и сила самог Богочовека. На тај начин, својом појавом и уласком међу људе, Крст као сила Божија, као слика и прилика Бога, обесмишљава, сатире и огњем сажиже све знакове и амблеме палог и заблуделог човека, ма које врсте они били. Сила Крста је у Сину Божијем који добровољно страда и умире на Њему, а за живот света и човека. Крст није само символ распознавања и барјак вере хришћана, Он је живот и сила животна, која васкрсава и преображава. Крст је вечно жива слика и опомена људске срамоте, неверја и лажи, и светлост божанске љубави која прашта и неизрециво воли, Која дарује живот вечни. Зато су гинули и гину они којима је Крст лудост и пуки знак међу знаковима, они који га газе и који му се ругају. У светлу и огњу Крста сабрани су сви свети, Он је непрегледна пучина мученичке крви која натапа земљу вером у Христа, за Кога пострадаше и данас страдају. У њему је сабрана сва вера, нада и љубав Новог Израиља, Цркве Христове којој је Крст и темељ и купола. Сва Литургија осењена је Крстом, а прожета Васкрсењем, силом Божијом којом се спасавамо и чекамо долазак Царства Божијег. Протонамесник Александар Вучај Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...