Претражи Живе Речи Утехе

Jуче је на дан када наша Света Црква прославља Св. Јоаникија Великог служена је Света Литургија у подгоричком храму Светог великомученика Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића, ђакона Луке Павићевића и молитвено присуство проте Милуна Фемића. На литургијске возгласе одговарали су појци Цркве Светог Ђорђа, предвођени о. Јованом Радовићем. Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се прота Гојко Перовић: „У данашњем Светом Јеванђељу имамо прилику да видимо како Божију Ријеч примамо, како она дјелује на људе, кад нам је Бог открива и даје. Зашто људи на ријечи истога Бога реагују различито ? Тиче се много тога и како смо чули ту ријеч, пазимо ли на те ријечи, јесмо ли сами са Богом, или смо у друштву ко зна кога и чега. Ако смо и чули дату ријеч, колико си је задржао у своме срцу, или си дозволио да разне бриге овога свијета је загуше? Ако си је и примио, колико је плодно тло на коме она пада? И коначно, ако си примио у себе Божију ријеч она код некога роди са тридесет плодова, код некога са шездесет, код некога са стотину. Драга браћо и сестре чини ми се да ова прича не дијели људе на разне групе и народе: Па да кажемо- ја слушам пажљиво, бринем о Богу и демонима па је код мене плодно тле. То не би било добро. Било би најмудрије да схватимо ову причу, да све ово може бити код једног истог човјека. Али да знаш да ти такав позвани, који је кренуо Божијим путем, чим то пређе у неки ред, да може бити да си баш ти тај коме ће следеће Божије обраћање у некој ситуацији бити да ти непменик понесе све што си добио. А понесе зато што не пазимо како слушамо и причамо. Данашње Јеванђеље, између осталог говори и да су нам важније бриге од Божије ријечи. Па и ако смо чули како треба Божанску ријеч, опет рађа како Бог хоће, а не онако како ми мислимо и како смо планирали. Доста је до мене а и до других околности. Са Богом не можеш ништа планирати осим: „Ако Бог да“. Богу нашем, који је диван у Светима својим и у поукама које нам даје, нека је слава, у векове векова, Амин“, поручио је отац Гојко Перовић. Потом су они који су се припремили, приступили Светој тајни причешћа. Заједничарење свештеника и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском Дому. Час вјеронауке одржала је протиница Надица Радовић, за полазнике Школе Свети Ђорђе. https://mitropolija.com/2024/11/18/protojerej-gojko-perovic-jesmo-li-culi-rijec-boziju-kako-treba-ili-su-je-zagusile-brige-ovog-svijeta/

Душа онога ко се самооправдава не налази спокојство. Такав човек лишен је утехе. Он оправдава своје „ја“ – али да ли то његово „ја“ оправдава њега? Његово „ја“, његова савест не налази за њега оправдања, и зато његова душа није спокојна. Та чињеница упућује на његову кривицу. Како је само Бог све устројио! Човеку је дао савест! Страшно! Уз помоћ насиља, лукавства или ласкања човек може да достигне оно што је наумио, али на тај начин спокојство душе не може да достигне. Кроз то и сам може да се увери да је сишао с правог пута. Када човек без роптања прихвата неправду, то је као да прима духовно богатство и радује се. А када се самооправдава, то је као да губи део свог богатства, па не осећа радост. Хоћу да кажем да он нема оно духовно спокојство које би имао да се није самооправдавао. Шта тек да се каже о ономе ко налази оправдања за себе и поред тога што није у праву! Такав човек згрће на своју главу гнев Божији, јер је то што чини – проневера; он расипа богатство које му је дато. Еда ли спокојство налази онај који расипа? Самооправдање чини човека слепим. Чак и да почини убиство, ђаво ће га оправдати. „Како си га само трпео толико времена? Требало је много раније да га убијеш“, говори му ђаво. Такав човек још може пожелети да од Христа добије плату за то мало времена што је „трпео“. Схваташ? Дотле се долази! – Старче, ако се већ онај ко се самооправдава мучи, зашто то наставља да чини, и тиме пристаје на грижу савести? – То је ствар навике. Да би се пресекла, потребна је снага воље. А треба да научи не само да се не самооправдава, већ и да се унутар себе постави исправно. Уколико се не самооправдава, али у себи верује да му је учињена неправда – то је још горе. Јер да се оправдао наглас, неко би му већ нешто поводом тога рекао, па би тако могао да се ослободи прелести. А овако, он може да ћути, али у себи да помишља: „Ја сам у праву, али нећу ништа да кажем јер сам виши од њега.“ На тај начин човек остаје у прелести. – Старче, ако неко из неког мог поступка изведе погрешан закључак, да ли је потребно да објасним зашто сам поступила баш тако како јесам? – Ако си духовно јака, односно смирена, прихвати кривицу и ништа не говори. Остави Богу да те оправда. Ако не будеш ти говорила, после ће проговорити Бог. Видиш, када су Јосифа[3] продала његова браћа, он није рекао: „Ја сам њихов брат; нисам роб; отац ме воли више од све своје деце!“ Није говорио, а после је проговорио Бог и начинио га царем[4]. Зар мислиш да Бог није могао да обавесги људе о томе како ствари стоје? Па ако Бог покаже истину ради твога добра – у реду. Али и ако је не покаже, то ће опет бити ради твога добра. Када ти неко учини неку неправду, сматрај да ти он то није учинио из злобе, већ просто зато што он на тај начин посматра ствари. Касније, ако у њему није било злобе, Бог ће му открити како заиста ствари стоје, схватиће да ти је нанео неправду и покајаће се. Само када је човек зао, Бог му не открива право стање ствари, јер је фреквенца Божијег деловања: љубав – смирење. О, страшно је разговарати са човеком који је навикао да се самооправдава! То је исто као да разговараш са ђавоиманим! Они који се самооправдавају – Бог нека ми опрости за ово што ћу рећи – имају ђавола за духовника. То су измучени људи који немају мира у себи. Самооправдање су учинили својом науком. Као што један лопов не спава по читаву ноћ, мислећи о томе како да успе у крађи, тако исто и они непрестано размишљају о томе како да оправдају сад ову, сад ону своју грешку. Или, као што неко размишља како да уграби прилику да учини неко добро или да се смири, тако ови насупрот томе размишљају како да оправдају неоправдиво. Постају прави адвокати! Не можеш да изађеш на крај са њима! То ти је као да причаш са самим ђаволом. Како сам се само намучио са једним таквим човеком! Иако сам му рекао: „То што чиниш није у реду, требало би да обратиш пажњу на неке ствари. Не идеш добрим путем, ваљало би да поступаш тако-и тако…“ он је на сваку мој реч налазио оправдање за своје поступке, да би ми на крају свега рекао: „Ниси ми рекао шта да чиним!“ „Бре, добри мој човече! О чему разговарамо толико сати? Разговарамо о твојим гресима, о томе како не идеш добрим путем, али ти се непрестано самооправдаваш. Три сата ме овде истјазаваш, мучиш! Како ти нисам рекао?“ Ето, наводиш човеку примере не би ли схватио да начин на који се он суочава са проблемима носи у себи сатански егоизам, говориш му о томе да се налази под демонским утицајем и да ће пропасти уколико се не промени, а он ти на крају каже: „Ниси ми рекао шта да чиним“! Заиста, како да не експлодираш од муке? Ако је човек равнодушан, све то ће проћи уз једно: „Нема везе.“ Али ако није равнодушан – експлодираће од муке. Благо равнодушним људима! старац Пајсије https://svetosavlje.org

Како препознати у свакодневном животу вољу Божију, како у конкретној ситуацији разумети на шта нас Бог позива? У труду да се приближимо Богу и разумемо његову вољу, често се водимо само разумом. Научени смо да се ослањамо на разум у свему. Међутим, не заборавимо да се Бог пре свега открива срцем, док је разум тек посредник у том процесу. Божију вољу препознајемо исто онако како препознајемо вољу наших ближњих: Кроз познавање нашег супружника, родитеља, детета познати су нам и покрети њихових душа, јер волећи неког постајемо му блиски и повезани и упознајемо га као јединствену личност. Знамо да би нашег ближњег обрадовала баш ова књига коју смо видели у излогу... јер га познајемо и његова воља нам постаје позната временом. Што смо више са њим и упознајемо га, почињемо да приметимо и онај један његов готово нечујан уздах и већ тада знамо да га је нешто оптеретило. Упознајући га, упознајемо и његову вољу. Знамо шта би му значило како да поступимо у одређеној ситуацији. Али, да бисмо се са њим упознали, потребно је да са њим често разговарамо, да делимо лепе и нелагодне тренутке причајући. Али, како разговарати са Богом? То је тренутак који се може открити тек у срцу, искуством. Ту откривамо да са Богом разговарамо не тек у нашим мислима, него молитвом која потиче искрено из нашег срца. Молитва је разговор са Богом, дијалог који се одвија у нашем срцу, где иако не чујемо речи Божије као од других саговорника, временом почнемо да осећамо благодат његовог присуства када му се искрено и упорно молимо. Тада се у срцу распламсава љубав према Богу и свим људима, и налазећи се у некој недоумици како да поступимо, почињемо да се молимо како би нам Бог просветлио разум. Духом Светим бива просветљен и наш разум и почињемо да назиремо вољу Божију у нашем животу, при чему себе преиспитујемо поверавајући наше помисли и покрете душе духовном оцу. Зато је молитва изузетно важна у откривању воље Божије. Кроз њу наше срце почиње да куца благодаћу Духа Светог и саглашава своје откуцаје са својим Творцем. Тада се полако рађа љубав према Христу и он се усељава у наше срце. И све постаје лакше. Док смо се пре са напором трудили да се молимо, да истрпимо другог, сада срце чезне за молитвом и у оном кога трпимо видимо лик Христов и бол коју носи, а не грех и пакост. Кроз упознавање Бога и развијањем љубави према њему, постоје нам препознатљива и његова воља у нашем животу. Бог се упознаје кроз љубав која се огледа у испуњењу његових јеванђелских заповести и смиреноумље (како ћемо испуњавати његове заповести, ако их нисмо упознали, јер не читамо редовно Јеванђеље?). Љубав увек подразумева изаћи из себе зарад сједињења са другим, изаћи из својих уверења да боље знамо од другог шта он мисли, из ограничених видика, страхова... Волети не значи ”напустити себе” и изгубити се у удовољавању другом из страха да не будемо кажњени, или да нас не остави, него у себи искорачити ка другом не остављајући при томе своју суштину без пажње и подмирења потреба наше душе. Управо у том изласку из себе отварају се наше духовне очи да спознамо вољу Божију и у њему све потребе наше душе бивају подмирене: потреба за блискости јер смо усамљени, да нас неко разуме, да нас прихвати, да нас види и чује… да нас избави од нас заглављености у сопственој боли. Разумски и логиком несхватљиво, али срцу које воли постаје апсолутно познато искуство. Како да будем сигуран шта је воља Божија у свакој ситуацији? Опет разум у нама тражи извесност и сигурност… Ова потреба да са сигурношћу знамо вољу Божију често у себи крије страх од тога да ћемо погрешити. Лепо је не желети грешити, али ако нам је преокупација “не погрешити” у тражењу воље Божије, узрок томе може бити страх да ће нас Бог одбацити ако погрешимо. И управо то нас најчешће спречава да тражимо вољу Божију и препознамо је - баш тај страх да нећемо успети да је препознамо, да ћемо погрешити. А тај страх временом подиже напетост у нама и онда се преоптеретимо и одустанемо. Да те утешим: Сигурно ћеш грешити у томе да препознаш вољу Божију и то много пута, али то не значи да ће те Бог због тога одбацити! Замисли да имаш пријатеља који жели да препозна која је твоја воља, нпр. шта би желео да добијеш за рођендан. И онд се он толико оптерети тражећи и размишљајући о томе и на крају ипак не пронађе оно што си желео. Да ли би га одбацио због тога, или би ти његов труд био дражи од погрешног поклона? Да ли би ти оваквим својим трудом и добром намером он био ближи или даљи? Тако је и са нама и Богом. “Бог намеру љуби” (Св. Јован Златоусти), тј. битни су му твоја жеља и твој труд. И ако си упоран у томе, временом он благосиља жељу и труд и усељава се у твоје срце. Тада више не тражиш разумом његову вољу, него је срцем видиш. Нема извесности и сигурности на том путу тражења воље Његове. Баш то и јесте поента: Иако је неизвесно, ходати вером према њему. И управо по ”вери твојој биће ти (проналази ћеш)”. Ходати вером према њему кроз живот јесте пут поверења који се развија према Богу и у таквом односу временом човек почиње све више да ослушкује, испитује ситуације тражећи Бога у њима. И у том стремљењу да га види у свему полако почиње да открива Бога као љубав која му се даје. И кроз тај процес сам човек узраста стремећи свом Творцу. У суштини је веома једноставно, али није лако: ”Желим вољу твоју и молим те да ми отвориш очи да је видим. У свакој ситуацији трудићу се да чиним оно што је до мене (своје поступке ћу усклађивати са оним што читам у Јеванђељу), а исход сваке ситуације.... то препуштам теби. Нека буде воља твоја”. Једноставно је... али често није лако, јер се још увек из несвесне навике више ослањамо на себе него на Бога. Трудити се да искрено целим бићем молимо Бога да буде воља његова и тражити је у свакидашњем животу јесте пут ка превазилажењу анксиозности и страхова. Престајем да стрепим шта ће бити ”јер БИРАМ да верујем да ти бдиш нада мном и зато желим вољу твоју јер ти најбоље знаш шта је добро за мене, волиш ме више и боље него ја самог себе и знаш све шта ће се догодити јер си ти створио простор и време. Нека буде воља твоја. Молим те, само ми подари очи да је спознам и снаге да је испуни”. Како и зашто то умањује страхове и анксиозност? Мој слободан избор да желим вољу Божију преображава (преобликује) сваку наредну ситуацију тако да у њој тражим (а временом и видим) Божије присуство и његову близину и заступништво. Тражећи вољу његову, откривамо да је он већ све време ту и да нисмо сами. Само што то сада по први пут спознајемо срцем, јер смо се одлучили да верујемо иако нисмо разумом схватали. Та одлука да верујемо Богу више него себи није лака и доноси се сваког дана много пута, готово у свакој неизвеснијој ситуацији са којом се суочимо колико год она била мала. То је простор за вежбање себе у томе да се непрестано подсећамо да тражимо Божију вољу и препустимо му се. Мање гледам у талас страха који прети да ме потопи, више у Христа ка коме већ корачам по води. Понекад нам није лако желети вољу Божију, јер то значи изаћи из себе и свог ”планирања”, превазићи поузданост у себе и своја решења... предати себе другом у руке и немати контролу над ситуацијом. Важну ствар тада заборављамо... Коме предајемо себе? Чије и какве су те руке? Ономе који нас толико воли да је свог Сина Јединородног дао за нас. У те руке које су све ово створиле и које се сваког дана старају о овом свету и целом космосу, које су нам пружене сваког дана. И баш као и апостол Петар када је повикао ”Господе спаси”, јер је почео да тоне у воду пошто је претходно вером ходао по њој, и ми када завапимо Богу у молитви руку нам пружа одмах. Руку пружа на разна начине. Кроз наше ближње, нашег свештеника, изненадни поветарац или леп призор у природи, утеху у срцу и неки необични спокој иако је хаос око нас… Благодат Духа Светог. Ту је. Не дозволи да те страх од неизвесности удаљи од извесне и очигледне љубави Божије. Тражи вољу његову и проналазићеш је свакодневно. И све твоје бриге предаћеш њему. аутор: др Данило Михајловић

Његово високопреосвештенство Митрополит Павле из канонске Украјинске православне цркве, намесник Кијевско-печерске лавре који се налазио најпре у кућном притвору а сада је утамничен одлуком државних власти Украјине, обратио се сабраћи писмом које је Лавра објавила на својој интернет-страници. Његово обраћење у преводу на српски језик преноси Епархија горњокарловачка: “Мир вама, љубљени оци и браћо! Пишем Вам из истражног затвора Лукјановски у Кијеву, где су 1920-30-их година братију наше Свете Лавре затворили. Тражили су од мене, да напустим Лавру, да вас и вашу породицу предам, убудуће на уцене и провере Службе безбедности Украјине, што нисам учинио. Све оптужбе су чисте лажи. Лукави сведоци, укључујући и оне од братије, не могу ми наћи ништа за шта би ме оптужили. Адвокати су врло способни, али их нико не слуша. Сведочим о томе јер су сви политички затвореници у мом одељењу. Одлуке судије су дуго припремане. Тужилац, иследник, судија су исте оне тројке које су некада судиле Михаилу Семјоновичу Литвињенку и другим исповедницима и мученицима вере. Чуо сам у ходнику у истражном затвору да сам под посебним надзором: три браве и, очигледно, кључеве држе различити људи, које контролише прва особа у земљи. Молим за ваше свете молитве. Не требају вам намесници са стране, имамо сву братију достојну, само чините све са благословом, стрпљиво и са дубоком вером, тада Господ, Богородица и преподобни оци неће оставити ни вас ни мене убогог. Хтели су да ми забране не само да идем у Свету Лавру, већ и у било који храм, по свему судећи, целе многострадалне Украјине. Ја сам човек Свете Цркве, верник, уз Божију помоћ све ћу издржати. Призивам Божји благослов на све вас. Радост моја после Исуса Христа, Богородице и преподобних отаца Кијевских пећина сте ви. Нека вас све чува Бог. Ваш убоги затвореник и молитвеник, +М. Павле Све вас много волим и поштујем, хвала Богу на свему” https://mitropolija.com/2023/07/19/obracanje-mitropolita-pavla-iz-zatocenistva-uz-boziju-pomoc-sve-cu-izdrzati/

Молимо се да имамо ревност старијег сина, али и љубав, покајање и спремност да будемо бољи људи. Грешимо и падамо, али потребно је да поверујемо у безграничну љубав Божију, да поверујемо у благодат и призив Божји, те да се вратимо на прави пут, рекао је Епископ ремезијански г. Стефан у својој архипастирској поуци након литургијског отпуста у спомен-храму Светог Саве на Врачару. Евхаристијским сабрањем у другу припрему недељу Великог поста - о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, у заветном спомен-храму Светог Саве началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Преосвећеном владици Стефану саслуживало је мноштво презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће народа Божјег који се сабрао под сводовима највећег храма у Српској Цркви, учествујућу у светој Евхаристији и хранећи се са Трпезе Царства небеског. Након литургијског отпуста, речима архипастирске поуке сабране је поучио Епископ ремезијански Стефан, између осталог рекавши: Потребно је да се пред светињом поклонимо, потребно је да верујемо да су ближњи бољи од нас, а када греше да им дајемо шансу како би се поправили, јер живот је такав - пун искушења. Молимо се да имамо ревност старијег сина, али и љубав, покајање и спремност да будемо бољи људи. Грешимо и падамо, али потребно је да поверујемо у безграничну љубав Божију, да поверујемо у благодат и призив Божји, те да се вратимо на прави пут. Млађи син је нама пример да је све у Богу могуће. Трудимо се и данас, да ако имамо искушења са ближњима, пријатељима и непријатељима, исправимо те грешке, како бисмо били бољи људи и спремније дочекали Велики пост. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, у Покровској Цркви у Београду. Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног јеванђелског зачала о Сејачу и семену, Епископ Сава је рекао: "Потребно је припремити срце своје. Потребно је припремити тло на које ће пасти реч Божија, а срце човечије се не може другачије припремити него прије свега љубављу, молитвом, очистити покајањем, добром врлином, милостињом - свим оним што је добро и на шта нас упућује Господ у свом јеванђељу, како би у таквом срцу, реч Божија коју чујемо, могла да узраста." Епископ Сава је у наставку истакао: "Потребено је и када чујемо реч Божију не останемо само на томе, потребно је да ту реч извршавамо." Јеванђељску причу о Сејачу и семену Преосвећени је сликовито упоредио са Сунцем које обасјава сваког човека: "Као што и Сунце када сија, исту светлост даје исту светлост свакоме од нас, али не отвара свако, или не отвара довољно прозоре на кући да уђе та светлост, тако и реч Господња која се упућује свакоме од нас, јесте једна те иста – јесте реч о спасењу, о љубави Христовој, али не узраста у свачијем срцу једнако", закључује Епископ Сава. Извор: Телевизија Храм

Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого професор Богословије у Фочи каже да је мишљења да је Митрополит Амфилохије у односу на свог духовног оца Преподобног аву Јустина Ћелијског и Врањског увећени, обогаћени и додатно облагодаћени отац Јустин пренијет кроз вијекове, житија Светих и живот Цркве. ”Не дајмо светиње, не само неком другом него не дајмо светињу Божију у себи. Да наше данашње полагање сјемена Митрополитовог тијела у облагодаћену Подгорицу, облагодаћену Црну Гору и облагодаћену Српску Православну Цркву буде нешто што ће нас увијек обавезивати да никад не издамо Ђеда и да никад не будемо испод његовог погледа и испод његовога ”благо мени“. Догодине на Ловћену, догодине у Призрену, догодине, ако Бог да, јединствени, сложни и обожени и увијек бољи молитвама нашег Митрополита Амфилохија“, каже отац Дарко Ђого. Извор: Митрополија црногорско-приморска

,,У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја сам победио свет“, говори Господ наш Исус Христос у Светом Јеванђељу. Знајући за многобројне неприлике које ће имати они који поверују и крсте се у име Оца и Сина и Светога Духа, Господ упућује речи утехе и охрабрења које су вековима напајале оне који су срцем поверовали. Особито су те речи дубоко биле уткане у свести хришћана прва три века који су немилосрдно прогањани и убијани од стране римских царева. Божијом милошћу и просвећеним умом и срцем римског цара Константина, одгајаног у духу своје мајке хришћанке царице Јелене, почетком четвртог века хришћани су добили право да слободно исповедају своју до тада непоколебљиву веру. И ако прогони и тешкоће хришћана ни тада ни у потоњим вековима нису сасвим престали, Свети цар Константин и царица Јелена остали су упамћени као равноапостолни, допуштајући и ширећи реч Божију по читавом свету. Захваљујући њиховој благочестивости и благоверности, путем наших предака реч Божија стигла је и на наше просторе, вечно се усадивши у срца оних који су познали љубав Божију. Та се љубав препознаје код мештана града Пожеге, који су своју дубинску захвалност томе пројавили кроз градњу храма посветивши га управо равноапостолним царевима Константину и Јелени. И ове године храм је био испуњен верним народом, а празновање Светих Константина и Јелене започето је празничним бдењем које је уочи празника вршило братство храма са својим парохијанима. Светом Божанственом Литургијом, по благослову Епископа жичког Г. Јустина, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Теодосије уз саслуживање протојереје-ставрофора Дмитра Луковића (свештеника у пензији), протојереја Драгана Стевића (архијерејског намесника пожешко-ариљског), протојереја Радомира Трипковића (Косјерић), протојереја Миломира Радића (Краљево), јереја Милуна Стефановића (Гуча), протонамесника Владимира Кораћа (Севојно), јереја Рада Марића (Лучани), протојереја-ставрофора Ненада Величковића (Пожега), као и ђакона Михајла Живковића. Својим појањем Литургију су украсили свештеници, братство храма са браћом свештеницима гостима. У Литургији су учествовали и представници друштвеног и приватног сектора, председник општине Пожега Ђорђе Никитовић, начелник полицијске станице Јовица Лазаревић и многи други. Након причешћа Светим Тајнама Христовим, свештенству и верном народу обратио се Преосвештени Владика Теодосије, честитајући храмовну славу старешини и братству рекавши да је цар Константин био међу првим римским царевима који је примио светлост Божију у себи, преко кога је Бог дао слободу хришћанима. Видевши знамење часног крста на небу и како пише ,,Овим побеђуј“, он је наредио да се начини велики крст са којим је пошао у одлучујућу борбу и победио. Године 313. дао је слободу хришћанима. Голготски пут којим иду хришћани завршава се славним васкрсењем и спасењем. Цар Константин потекао је из наших крајева и постао је равноапостолни. Заузимањем његове мајке царице Јелене подигнути су бројни храмови. Многи потоњи хришћански владари угледали су се на њих, и у нашем роду најпре Свети Немањићи, захваљујући којима потиче све оно вредно што данас има у нашем народу. Особито након свог крштења, захваљујући коме се цар Константин излечио од тешке болести, постао је проповедник речи Божије. То чудо вере Константинове видели су многи сведоци и пројаву Божије милости који неће ништа да чини на силу па ни оно што је за нас добро ако ми вером и слободом не приступимо к њему. Након смрти из гроба цара Константина текло је миро на исцелење многим болесницима. Тако се Господ прославио преко великог државног владара, који је све чинио у име Божије и на добробит свог народа. Владика је у наставку беседе испричао како је као млади средњошколац почетком осамдесетих година у овом светом храму потражио Бога те захваљујући помоћи оца Дмитра био упућен на пут хришћански који га је касније одвео у монаштво. У она тешка времена ризик и храброст био је одлазак у храм и молитва Богу. Благодаримо Богу те се то тешко време потпуно променило. Владика је још једном захвалио на гостољубљу и честитао славу братству храма као и мештанима града Пожеге. По завршетку Свете Божанствене Литургије, благодарење Богу настављено је заједничком трпезом љубави. Том приликом, Владика Теодосије је старешини храма оцу Божи и братству поклонио вредан поклон – књигу свих задужбина цркава и манастира Косова и Метохије. Старешина храма јереј Божо Главоњић захвалио се Епископу на вредном дару. Позвао га је да чешће посети наш храм, исказавши своју наду да ћемо се сабирати у још већем броју. Извор: Епархија жичка

На дивни и велики Празник Благовести Пресвете Богородице, 7. априла 2020. године у манастиру Милешеви, у параклису Свете Касијане, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије био је предстојатељ литургијског сабрања, уз саслужење јерејa Горанa Крстићa и протођаконa Николe Перковићa. Сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом Аквилином одговарало је на прозбе. Звучни запис беседе Указујући на значај догађаја из града Назарета за спасење рода људског, Епископ Атанасије је рекао: – Данас славимо празник радости. Прослављамо догађај који је преокренуо људску историју. Славимо догађај којим се отворило небо, засијало Сунце на земљи, разагнала тама. Празник који Црква Божија прославља преко 2000 година и у коме ми, према својој снази, настојимо да учествујемо. Колико смо у снази да учествујемо у овом догађају и у овој радости, може се мерити колико смо живи, колико живота има у нама. Радовати се Богу и оном што Бог чини, оном што Бог говори, у томе је срећа човекова. – Разумети овај догађај правилно, довољно, могу они који су у Цркви, потпуно посвећени Богу, који имају поверења у Цркву и у њену реч. Овај догађај не могу разумети они који су изван Цркве. Црква у раним временима била је свесна тога да њене истине, њену веру, не могу схватити незнабошци, људи који су непросвећени Јеванђељем, непросвећени Духом Светим, непреображеног живота, људи који су у греху. Не могу разумети истине Божије, тајне Божије. За разумевање истина Божијих, Његових тајни, за разумевање онога што Бог чини и што Бог говори потребан је преображај ума. Зато је Црква постепено уводила у своју заједницу оне које је крштавала. А ово је данас тајна коју ни многи у Цркви не могу довољно да схвате. Надумна тајна. Владика је затим укратко препричао део из Јеванђеља који је данас прочитан и који говори о догађају који данас прослављамо, и продужио: – Када хоћемо да разумемо што више од овог догађаја треба да се сетимо пре свега ових двеју ствари, да је то надуман догађај и да Архангел Гаврило није послан било коме него једној јединственој личности, јединственој у историји рода људскога, Пресветој Дјеви Марији. Њој нема равне у роду људскоме. Она се једина удостојила да споји небо и земљу. – Пресвета Дјева је прихватила вољу Божију из поверења према Богу. Она није имала потребу да даље било шта испитује. Чим је чула да је то од Бога у кога она верује, у кога има поверење, према коме има љубави, њој је то било довољно да прихвати тај план Божији и да се у тај план укључи. Зато је она прва послушница Божија. Овај свет и даље постоји захваљујући само томе што има послушника Божијих, који се угледају на Пресвету Богородицу. – Ову радосну вест прослављамо ове године у време велике светске туге, у време помора у целом свету, у време када једна болест искаљује своју моћ над човеком. Управо то што се догађа данас у свету може нам помоћи да више схватимо и природу и значај данашњег славља, када Бог разведрава наше животе. Јер страдања и помрчина долазе од људских погрешака, од греха. А грех је погрешан однос човека према Богу, неправилан однос човека према другим људима, према себи самоме, неправилан однос човека према природи. А исправан однос би био онај који је Бог назначио на самом почетку – однос љубави, подсетио је и нагласио Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Вечерашња литија је за Херцег Нови била историјска. Молитвени вход свештенства и вјерног народа је од цркве Вазнесења Господњег на Топлој до манастира Савина пратио благослов иконе Пресвете Богородице Савинске. Литију је предводио Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски господин Теодосије. По доласку литије у манастир Савину, владику Теодосије и сабране вјернике је прво поздравио игуман савински Макарије. Звучни запис беседе „Можда нисте сви знали али вечерас смо учествовали и учествујемо у историјској литији. Ова литија где се на челу вечерас налазила икона Пресвете Богородице Савинске која је пре 250 година сачувала ову свету обитељ и овај град. И ево после толико времена прошла је поново улицама овога града и ви сте вечерас сведоци живи сведоци, живи људи да је овај народ жив и да ће остати жив, све док буде ишао за истином, за правдом и за истинитим Богом”, казао је отац Макарије. Најављујући обраћање владике Теодосија он је казао да је са Косова донио благослове свих оних светитеља са Косова и Метохије који су свој живот положили за веру и отачаство. „Вечерас су са нама сви они дошли у лику епископа Теодосија и они се моле за нас и у овој светој литији вечерас и они су били са нама и остаће са нама док је света и века”, рекао је савински игуман. Владика Теодосије је поздрављајући присутно свештенство и народ, прокоментарисао чињеницу да ни вечерас порта манастира Савине није могла да прими све учеснике молитвеног входа. „Рече отац Макарије да је мала порта овог манастира да прими све вас вечерас. У том тренутку родила ми се мисао да је довољно широко наше срце, да сви можете да станете у њега. И срце свих вас које прима ближње у њега. То је Божија заповест о љубави, да изнад свега љубимо Бога, Цркву Његову Свету и да љубимо једни друге. Овај догађај, ова литија, молитва, то најбоље потврђују”, рекао је владика Теодосије. Осврнувши се на данашњи празник, он је казао да се у Недељи Православља свуда чине литије са иконама у знак побједе Православља над јереси и правог учења над лажним, те исказао радост због свог данашњег учешћа у овој литији. „Ја сам много благодаран Богу и свима вама на вашој љубави што сам био учесник једне овакве литије јединствене и можда најлепше и највеће у мом животу у Недељу Православља. Ово је дар Божији, ово је дар Мајке Божије свима нама”, казао је владика Теодосије и додао да је и обилна киша која је вечерас пратила литију благослов Божији који показује колика је љубав и решеност народа Божијег да сачува оно најсветије, а то су светиње и вера православна. „Чувајући своје светиње ми тиме чувамо и своје биће. И оно што смо били и што јесмо и што треба да будемо. Ми који долазимо са Косова и Метохије добро знамо шта значе светиње за све нас. Оне су нас одржале и светиње чине да истрајемо на нашем путу Христовом. Путу Крста, страдања али и Васкрсења”, казао је Епископ рашко-призренски. Он је нагласио да се данас тако громогласно у Црној Гори ори „Не дамо светиње” зато што се Црна Гора прошавши своју голготу и вријеме у којем су светиње много пострадале од руку оних који не знају за Бога, обновила. „Све у историји што је часно и поштено, бивало је управо када нам је било тешко и када смо у тим невољама и тешкоћама тражили помоћ Божију. Прошли смо ми многа страдања, многе ратове али сачували смо своју веру и то је оно што је Божије у нама. Наше уздање је у Мајку Божију, у свете који су нам заступници и у помоћ Божију”, закључио је владика. Раније у току дана је у цркву Вазнесења Господњег на Топлој донешена чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске, да би током вечерашње литије на чијем челу је ношена, враћена у манастир Савину. Владика Теодосије је јутрос служио Свету архијерејску литургију у манастиру Савина. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство, Епископ рашко-призренски г. Теодосије, служио је данас Свету архијерејску литургију поводом прославе Светог Јоаникија девичког, у присуству више од хиљаду и по верника пристиглих из централне Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије. Звучни запис беседе Владика је подсетио да Срби, који су током историје морали да напусте ове просторе, једино нису напустили манастир и гроб Светог Јоаникија, чије мошти почивају у његовој задужбини: ,,Данашњи празник и светост овога места сабрали су нас овде све заједно, не само из околине, јер у околини нема наших сународника, Срба, Православаца. Некада су само они живели на овим просторима, али током историје, због многих невоља и прогањања, напустили смо ове просторе, осим ове светиње овог манастира и гроба Светог Јоаникија, који се овде налази.” Све који долазе у манастир Девич, Епископ рашко-призренски је благословио, те указао на потребу останка на овим просторима, уз светињу Јоаникија Девичког за коју је рекао да никад није била светија, јер је страдала и васкрсла као што ће васкрснути и српски народ. Управо светост овог места, истакао је Владика, привлачи вјернике, јер је ову светињу Господ оставио као свећњак. Он је напоменуо и да светитељи не напуштају ове просторе, те навео пример Светог Стефана Дечанског, Светог Јоаникија Девичког и осталих Светитеља чије се мошти налазе на простору Косова и Метохије. -Ако они нису напустили ове просторе имамо ли ми право да кренемо другим путем - упитао је владика Теодосије. Владика је напоменуо да хришћани увијек вјерују у Божију правду, ако не у овом животу, онда у оном вјечном. Манастир Девич саграђен је 1455. године и налази се у шуми, подно венца Девичке планине, пет километара јужно од Србице. Саграђен је на месту где се у шупљој букви подвизавао Свети Јоаникије Девички, који је ту прешао из Црне Реке и остао све до своје смрти, где се и данас чувају његове мошти. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

У петак, 13. септембра 2019. године, када наша Црква прославља и празнује празник Полагање појаса Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Говорећи о празнику Полагања појаса Пресвете Богородице, Епископ Јован истакао је чуда које се догађају крај одевних предмета и икона Пресвете Богородице, као и врлине којима је Богомајка живела и којима би сваки хришћанин требало да живи. “Много имамо примера како кроз одећу Пресвете Богородице бивају исцељења. Постоји и данас појас Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду, и који многима помаже, постоје и многе чудотворне иконе Пресвете Богородице које и данас заиста чудотворе. Дакле, све нас ово упућује на то како је Господ нама учинио велику милост што нам је подарио Пресвету Богородицу да нам она буде заштитница, да нам она буде молитвеница. Она јесте заштитница оних који верују у Сина Њеног и Господа нашег Исуса Христа. О Богомајци немамо много записа и сведочанстава у Јеванђељу, осим оног сусрета са Јелисаветом. Оно мало што је записано, што је Богомајка изговорила, представља, како свети оци кажу, друго Јеванђеље. У данашњем Јеванђељу, из ове поуке коју је Господ упутио Марти (“Марта, Марта, бринеш се за много, а само је једно потребно”, Лк. 10 42), видимо да Господ апсолутно није против тога да се Он дочека и да се угости, али не смемо заборавити на оно што је најважније, а то је она духовна страна, јер ми нисмо само душа и нисмо само тело, него смо и тело и душа и ми, браћо и сестре, треба да хранимо и једно идруго; а душа се храни Речју Божијом. Данашње Јеванђеље даље говори да је једна жена повикала: “Благо утроби која те је носила и дојкама које си дојио”. А Господ на то одговара: “Благо онима који слушају Реч Божију и држе је”. Ако слушамо и испуњавамо Реч Божију, онда можемо осетити близину Божију. Слушати значи бити послушан, односно препустити се Речи Божијој, јер особа која хоће да слуша она занемарује све што је у њој, онај его, гордост и сујету, и ствара простор за оно што долази од другога, што долази од Бога. Јер ако човек не слуша другога и не слуша Бога, он онда није оставио простора за другога јер само себе слуша. Послушност и смиреност су Пресвету Богородицу учинили Богородицом. Ништа нам не вреди што читамо Свето Писмо, а радимо и живимо супротно Светом Писму. Верник који се може поучити од Мајке Марије, учи се ревности, али се учи и да свему постоји тренутак – време за слушање и време за рад. И ако хоћете, цео свет се дели на Марту и Марију - један се део света труди за себе, за оно што је телесно и спољашње, а други део живи духовно. Данас смо заиста гладни и жедни Речи Божије. Ми хоћемо да послушамо и кад се чита Јеванђеље, а да ли примењујемо? Зато нам је потребна мудрост и правилно расуђивање, да знамо шта је оно што је од овога света и шта је оно што је од онога света. Да се помолимо Мајци Божијој да нас она научи да слушамо. Онај који слуша, он је спреман да прими савет. Не сме хришћанин да буде лабилна личност, јер нама је све дато. Имамо Цркву своју у којој се спасавамо, али како да се спасемо ако не слушамо? Човек треба зато да припреми себе да га води рука Божија, да буде вођен, јер онај који не дозвољава да буде вођен, никад неће научити да води другога, а онај који није научио да слуша, никада неће научити правилно да заповеда. Нека нам Мајка Божија помогне да научимо да слушамо и да верујемо да ће нас Мајка Божија водити и упутити на прави пут који води у Царство Небеско, а то је оно што нам је најпотребније”, истакао је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

У четврту недјељу Васкршњег поста, посвећену Светом Јовану Лествичнику, на празник Благовјести, у Цетињском манастиру служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су протојереј ставрофор Обрен Јовановић, протосинђел Исак Симић протојереј Арсеније Радовић, јеромонаси Прохор Јосифов, Јустин Мреновић и ђакон Александар Лекић. У литургијској проповједи отац Гојко је казао да су Благовијести дан зачећа Господњег у утроби Мајке Божије: Дух Свети сићи ће на тебе и сила Свевишњег осјенићете и да се тај догађај догодио тачно девет мјесеци прије Божића и шест мјесеци послије зачећа Светог Јована Крститеља, како каже Јеванђеље. Објаснио је да је за разлику од осталих јеванђелиста, апостол и јеванђелист Лука своје Јеванђеље почео управо од тог најранијег догађаја, од зачећа Јована Крститеља, па онда од зачећа Господњег. Он је казао да смо кренули Божијим и путем и мислимо да можемо тачно повезати које који човјек, зашто се нешто дешава, зашто баш тада, али да није све онако како изгледа. „А погледај ово, знало се још хиљаду година прије овога догађаја да ће Месија избавитељ бити из дома Давидова. Још је Натан пророк рекао Давиду нећеш ти подићи храм Господњи и утврдити него ће твој потомак утврдити царство које ће бити довијека. И то се стварно остварило, у неком смислу, јер је Соломон, син Давидов, утврдио највеће јеврејско царство у историји тога народа“, казао је отац Гојко. Појаснио је да су Јевреји вјеровали да и послије Соломона чије се царство распало, треба да дође други Месија, то су пророковали и други пророци, поготово Јеремија и Језекиљ: „Зато је много битно када анђео каже Мајци Божијој: Дух Свети ће те осјенити а тај кога ћеш родити даће му Бог престо оца његовога Давида, и те ријечи говоре да је у питању баш тај Месија.“ Да није све како изгледа подсјећа и недјеља која је посвећена Светом Јовану Лествичнику који је оставио књигу Лествица, гдје 33 степеника говоре о усходу Божије душе према Богу и о томе шта све човјеку треба да би се Богу приближио, а да јело и пиће представљају први степеник: „Тешко да ми можемо у нашем животу да се позабавимо са сва 33 степеника, то је дато посебено подвижницима, али не би било лоше да знамо које су то степенице“, казао је отац Гојко. Још једном је нагласио да није све како изгледа и да кад нам изгледа да ништа не ваља и да се џабе трудимо, није тако, али зато није ни кад мислимо да смо најбољи, најпаметнији…. „Нит је најгоре, нит је најбоље, зато што је Бог најбољи и Божију ријеч треба слушати сваки дан. Ако мислиш да нешто знаш, сваки дан се моли Богу и испитуј гдје си ти, а гдје је Бог! Можеш бити једно јутро у Галилеји, друго у Витлејему, треће ко зна гдје, а четвртога, браћо и сестре, неће ни бити.Зато, слава Богу, док смо ту да се учимо овим поукама, да славимо ове лијепе празнике који нас вазда враћају на то да смо ништа, да смо прах а кад смо с Богом да сјајимо као Божије звијезде“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 29.12.2018. године, када наша Света Црква слави светог пророка Агеја и свету царицу Теофанију, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и бањањски г. Херувим је принео бескрвну жртву од свих и за све у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Душан Марковић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Епископ је по отпусту поучио верни народ: - У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драги народе Божији и децо Божија, нека је на здравље и спасење данашњи дан милости, љубави и радости Божије која се излила на нашу зједницу у Трпињи. Принели смо Господу бескрвну жртву од свих и за све. Принели смо жртву Ономе који је због нас људи Страдао и Васкрсао, те нам поново омогућио заједницу у радости и љубави. Благословен је данашњи дан, већина вас је приступила Светој Тајни Причешћа. Свето Причешће је залог вечности у нашега живота у Цркви Божијој и ка том залогу увек требамо ићи. Свето Причешће нама отвара Двери Небескога Царства. Као Народ Божији требамо увек да ходимо путем подвига и Јеванђеља Господњег. Јеванђеље нам је дато као смерница којим путем требамо ићи и као закон према којем требамо да се владамо. Јеванђеље није закон који нас гони, присиљава и удаљује од заједнице, него је то онај закон који нам открива слободу и љубав. Тај закон није у овоземаљским оквирима , то је закон љубави Божије – закон слободе. Он нас увек враћа у наручје Божије, у наручје Онога који је због нас људи страдао, био погребен и васкрсао. Наша православна вера није вера туге него љубави, наде и радости. На Светим Службама осетимо радост Божију, Његову љубав и милост. Наши подвижници који су ходили овим светом знали су да једино љубављу према Богу и пребивајући у заједници са Богом могу задобити небеске врлине. Остао нам је пример ка којем требамо да стремимо. Много је примера из наше богате историје кроз коју су људи подвигом и љубављу угодили Творцу и задобили венац вечне славе. Требамо се угледати на такве људе почевши од Светога Саве и целог Немањићког рода. Све до данашњих дана много је било људи који су живели за народ и за Цркву Божију. Као небески народ требамо да следујемо таквим примерима. Подвигом и крстом који су носили били су сведоци Васрксења и радости која се излила на целокупно човечанство. У данашњем прокимену апостола могли смо да чујемо стих „Зарадоваће се праведник у Господу и уздаће се у Њега“ – јер је праведност пут врлине, љубави и милости Божије. У првим временима хришћанства људи који су сведочили веру су страдали, нису се одрицали Бога. Сакривали су се, али су и упркос тескоби носили Крст Господњи сведочећи Васкрсење. Као народ требамо и у овим временима да носимо Крст Господњи. Можда су наша времена лакша, али су свакако бременита и тешка. Печат вере увек треба да носимо у нашим срцима. Нека је благословен данашњи дан и нека сте благословени народе Божији и децо Божија, нека се наша заједница у Трпињи сачува и умножи и нека је Господ благослови од сада и кроз сву вечност. Амин. Радост заједничарења настављена је у парохијском дому за трпезом коју су са љубављу припремили парох трпињски отац Марко Шукунда и чланови одбора ЦО Трпиња. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору погинуо спасавајући бескућника са шина на железничкој станици Георгиј Великанов (Фото: Борис Прокудин) Крајем прошле недеље, Георгиј Великанов, историчар, вероучитељ, појац у црквеном хору и помоћник у олтару храма Свемилостивога Спаситеља у московском предграђу Митино, погинуо је спасавајући бескућника са шина на железничкој станици. Он је извукао мушкарца који је пао са перона на пругу, и тако му спасао живот, али није успео да избегне брзи воз који је наилазио. „Баш ових дана смо расправљали о неким текстовима које је написао. Правили смо планове. Али он је имао храбрости да оде даље. Ка Христу“, написао је на Фејсбуку игуман Силуан Туманов, који је обавестио јавност о овој несрећи. „Умро је невероватно светли и добри парохијан нашега храма! Човек који је познао љубав Христову! Човек чија је кротост недостижна многим људима! Он је умро учинивши подвиг! Он је умро испунивши заповест Христа: ‘Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје’,“ написао је Алексеј Јуљин, Георгијев дугогодишњи пријатељ. Георгије Великанов је завршио Богословски факултет Православног хуманитарног универзитета Св. Тихона. Писао је за православни сајт „Православие.ру“, који је на вест о погибији свог сарадника одмах објавио један од његова два текста која је послао дан пре свог упокојења. Великанов је радио као секретар православне службе помоћи „Милосрђе“, и био је запослен у Синодалном одсеку за црквену добротворну делатност и социјалну службу. Био је ожењен и желео је да постане свештеник. „Гоша је жарко желео да пронађе свој призив, смирено је сматрао себе човеком немоћним, слабим, неспособним за право служење. Притом се сваки минут само тиме и бавио, немогуће је избројати све оне које је он подржао, утешио, ободрио, помогао им да осете да их Бог воли. То је за њега било најважније, он је још у детињству био спреман све да пружи, само да се ближњи осети вољеним“, рекла је његова школска другарица Анастасија Бељтјукова. „И знате шта сам овде схватио? … Да Господ прихвата било какву нашу жртву. За Њега је веома, веома драгоцен сваки покрет нашег срца ка Њему, сваки чин љубави и давања, сваки поступак, мисао или реч, у којем се пројавила љубав. За Њега је то дар…“ написао је Великанов 2012. године. Вјечнаја памјат! Информација узета са: http://www.pravmir.ru/ За Стање ствари приредио: Светозар Поштић