Претражи Живе Речи Утехе

Колико ми – човечанство – не одговарамо Јеванђељу! Пре две хиљаде двадесет и четири године Господ и Спаситељ наш Исус Христос дошао на свет да нас све спасе, да нас исцели од ропства греха, смрти и ђавола. Он је утро пут човеку у небо. Нешто касније, по благослову Божијем и руководству Духа Светога, четири човека, који су визионари Божији и сведоци овоземаљског живота Христовог, пишу четири књиге – Јеванђеља. Ове књиге, допуњујући једна другу, постају једна целовита књига – Четворојеванђеље. И она је, заједно са Старим Заветом, Апостолским посланицама и Откровењем светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, најсветија књига на Земљи. Књига над књигама. Управо тако се преводи реч „Библија“. Скоро сваки њен стих је заповест Господња, Радосна вест, животно правило за сваког човека, а поштовање овог правила отвара човеку вечни живот. Библија је најчитанија, најтиражнија и најцитиранија књига у читавој људској историји. Налази се у скоро сваком дому од Јапана до Алабаме, од Чукотке до Јужне Африке. Ради погодности, Библија (све ове стотине страница) је подељена на стихове. Многи свети оци, библисти и научници из целог света писали су своја библијска тумачења, која чине ризницу и срж светске аскетске и научне литературе. Постоји чак и посебна наука „егзегеза“ (од грчког „тумачење“), која проучава различита тумачења Светог писма Старог и Новог завета. Али и даље је невероватно колико ретко отварамо ову Књигу и колико је не пратимо. Њене речи сијају и теку у свет, претварајући га у рај, као плодна вода која даје живот Универзуму. Али како су наша срца далеко од Бога и од ове велике Књиге! Бог рече: Ја сам Господ Бог твој; Нека за вас нема других богова осим Мене. И не прави од себе идола. А ми стално градимо себи идоле. Од новца, моћи, сујете, сопствених пожуда, нација, народа, политичких партија, држава, појединаца који су кроз људску историју тежили, труде се и вероватно ће се трудити до краја времена да иду путем, не Христовим, већ антихриста, правећи од себе „богове“ за обожавање других људи. Материјалне идоле себи стварамо и од ствари – аутомобила, станова, пића, телевизора, компјутера и телефона, хране и још много тога. Светогрдимо и хулимо, поново разапињемо Христа својим гресима, нашим лажним заклетвама и обећањима, својим клетвама и осудама, које се дешавају сваког минута. Не сећамо се недеље и не благодаримо Богу за Васкрсење Христово и за васкрсење у Христу сваког од нас. Не желимо да васкрснемо! Напротив, хоћемо да живимо у гадостима и прљавштини. Не поштујемо своје родитеље, не поштујемо старије. А заповест „Не убиј“ је недавно постала веома незгодна. Чини се да многе људске заједнице генерално желе да је укину и из ње уклоне реч „не“. А најгоре у свему томе је то што су се у многим периодима људске историје, уместо да испуне Јеванђеље, крили иза Јеванђеља. Покушавали су и покушавају да га "искриве" и пошаљу хиљаде људи у смрт под заставом Христовом. Ово је, наравно, страшно богохуљење. Труде се да Онај који је љубав, и Онај који је позивао на љубав са свих страница Јеванђеља, буде оруђе мржње и убиства. Да, ми смо фарисеји. Волимо веру у себе. Пажљиво пратимо ритуале да би нас сматрали светима и да себе сматрамо светима. Да, ми смо садукеји. Волимо своју малу моћ, похабану столицу испред телевизора, свој новчаник више од Другог Христовог доласка и неба. Да, нисмо сиромашни духом – ми ходамо „Вавилонским кулама“. Ми нисмо миротворци.. И да ли у овом случају можемо да страдамо за Христа, да будемо гоњени због Христа? Да ли смо способни да идемо путем Христовим? Пред нама је период Великог поста. Време је да промените себе. Зауставите се, покајте се и почните свој пут ка Богу. Како? Кроз читање Библије и пре свега Светог Јеванђеља. Нека се његова света вода улије у вашу душу. Нека свете Заповести постану ваш унутрашњи темељ и структура вашег срца, ума и душе, и коначно, тела! Ово је пут ка Богу. И у овој блаженој чистоти заповести Он ће вам се свакако открити. А све остало је уништење. Ужасна, страшна, болна смрт. Преживеће само онај ко скочи на камен из ове немирне земаљске долине. А овај Камен је Христос и Његова Света Црква. „На непомичном, Христе, камену заповести Твојих, утврди мисли моје...“ – ускоро ће се у Цркви чути великопосно појање. Пожурите да напустите погубни и празан пут и окренете се Богу. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Изненађујуће, али ова жудња да се Нова година дочека по сваку цену уз обилну трпезу (чак и упркос рату, финансијским проблемима и периодичном недостатку струје) међу људима је неискорењива. Психолошки, то се, наравно, може објаснити: у критичним ситуацијама људи се хватају за неке познате атрибуте „нормалног живота“. Оваква варијанта психолошке заштите, додуше врло илузорна. Али проблем није само у покушају да се неко време побегне од стварности. Проблем овако бурног дочека Нове године је увек исти: неадекватно велика очекивања и готово обавезно разочарање после. Сваке године 31. децембра, окупљајући се за новогодишњом трпезом, људи „испраћају“ стару годину са жељом да „однесе са собом све лоше“, а да нова, како се очекује, „донесе све добро“. Али то се не дешава. И последње године су то показале. Подсетимо се: донедавно нам се чинило да је живот тежак, и да су сви чекали Нову годину са извесним надањима – а онда је дошла и са собом донела невиђене карантинске мере са свиме што је са њима долазило. Ваљало је пожелети да све ово престане, и престало jе, али је дошла још већа несрећа - рат. И сада било какав трезвен објективан поглед не даје разлога за оптимизам. Мада ће, нема сумње, овога пута сви подићи чаше, попити за нову годину, која би требало да буде боља од старе. Али хоће ли бити? Фрустрирана очекивања су увек праћена разочарањем и обесхрабрењем. А све зато што људи имају "наду за нову годину". Размислимо о томе: надају се једноставној астрономској промени у циклусу Земљине револуције око Сунца. То толико подсећа на наде пагана за природне појаве, у којима су видели испољавање воље лажних богова. Ко хоће, али хришћани морају да се уздају само у Господа. Врло је могуће да ће нам наредна година донети још већа искушења од претходних. Црква се већ ове године суочила са притиском који све више личи на прогон од стране безбожних совјетских власти у првим деценијама након револуције. Али то није разлог за кукавичлук или страх. Црква је то већ прошла. Напротив, сада више него икада сви православни хришћани који пате од неправедних прогона и због рата, имају потребу да се уједине. Уједините се у својој љубави према Господу и ближњем. Уједините се у свом поверењу у Божији Промисао и препустите се Његовој милости. Године долазе и пролазе, али Господ је увек са нама. Уђимо са Њим у наредну годину! митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-pravilno-dochekati-novu-godinu-0

Непрестана тутњава петарди, која почиње много пре Нове године и не престаје још дуго после, ствара непријатности великом броју људи. А колико се новца и труда троши на припрему за дочек. Последњих дана, па и сати пред празник, у продавницама се стварају редови за храну и пиће. Заиста нема ништа лоше у слављу, а овде не треба бити лицемер. Не вреди објашњавати неверницима или маловерницима зашто није добро јести превише и опијати се током поста. Али ни верници не заостају за осталима. Многи људи троше већину свог новца на прославу. А на шта се троше средства? На толико јела, да тешко да ће неко моћи да цени њихов укус. Нарочито другог и трећег дана (jер једноставно је немогуће одмах појести такву количину хране). А ако се узме у обзир огромна количина алкохола која се пије!.. Није ли то чудно ирационално понашање? Па ипак, многи људи славе празнике на овај начин. Некада су новогодишњи празници, макар и световни, били време комуникације са рођацима, а посластице су биле само нешто што је пратило празник. Сада се чини да невероватна количина хране и пића постаје готово сама себи циљ. Као да људи покушавају да попуне духовну празнину, да надокнаде недостатак духовне топлине свом овом засићеношћу храном. Али испада некако не баш добро. Уосталом, сви очекују нешто посебно од доласка Нове године. А у пракси, многи први дан нове године дочекају са непријатним осећајем мамурлука и спознајом да се заправо ништа није променило. Све је ово тужно, наравно. Али хајде да се подсетимо шта је суштина празника. Нарочито за нас хришћане. У ствари Нова година је само прелаз из једног временског циклуса у други. Ниjе јединствен (jер почетком септембра већ смо славили Црквену нову годину). А за православце је ово само подсећање на приближавање Божића, за који се треба припремити физички, психички и духовно. Сваки празник подразумева осећај радости, а ово је кључни тренутак. Пошто радост је заправо у нама. Само треба да њу откриjете и обавезно поделите са ближњима. И ако, уместо да трошимо огромна средства на прождрљивост и пијанство, ових дана поделимо их бар мало са онима којима недостају, то ће донети радост не само нама. И није чак ни у питању материјално богатство. Током празника, усамљеност се оштрије осећа, па вреди делити топлину душе са онима којима недостаје: са заборављеним старијим рођацима, можда са усамљеним старијим комшијама – свако од нас најбоље зна коме је његова помоћ потребна. Али свакако треба некоме помоћи. И тада ће осећај духовне празнине уз пун стомак, бити замењен истинском духовном радошћу. Митрополит Антоније (Паканич)

У прву припремну недељу пред Велики (Часни) пост, Недељу о митару и фарисеју, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије началствовао је на литургијском сабрању у Светотројичком храму у Новој Вароши. Саслуживали су архијерејски намесник нововарошки протојереј Станко Благојевић, старешина храма Свете Тројице протојереј-ставрофор Радмило Јањић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Да би смо успешно проживели овај живот на земљи потребно нам је да правилно будемо усмерени. О томе је говорио Епископ Атанасије тумачећи прочитани одељак из Јеванђеља Христовог: – Данас читасмо из Његове науке, из Јеванђеља, да је нама потребно право, правилно усмерење. Од правилног усмерења живота зависи све остало. Ко је правилно усмерен он може правилно и живети. А ако се неправилно усмери неће никад успети. Шта значи усмерити се у животу правилно? То значи усмерити се ка Богу. Према Богу бити окренут. – А овај други човек, цариник, он се Богу обраћао искрено. Он је имао прави однос према Богу: Боже милостив буди мени грешноме! Он је знао да Бог њега познаје, да Бог зна какав је он. Он је знао да Бог све нас познаје. Али он је осећао потребу за Богом, он је желео да Богу буде близак, и знао је да има у себи нешто што томе смета, а то је његова грешност. Он зна да је Бога повредио својим начином живота, и то њега боли, и зато он од Бога тражи опроштај. – Која је главна разлика између ова два човека, митара и фарисеја? Па та што фарисеј није осећао потребу за Богом, њему Бог није био потребан. А овај цариник је осећао да њему Бог треба, он Бога воли. А онај фарисеј Бога није волео, он је од Бога захтевао. Није се Богу обраћао са искањем него са захтевом: похвали ме Боже, похвали ме што сам овакав, ја заслужујем да ме похвалиш а не да будеш милостив према мени. А овај који је осећао свој грех, он је у љубави према Богу тражио: Боже опрости ми. Ја Тебе волим, желим само да будем заједно са Тобом. Желим само да ми опростиш и да будемо у чврстој заједници. Е то је тај прави однос и право усмерење према Богу. И од тог правог односа према Богу зависи и какав ће бити наш однос према људима, поучио је Епископ Атанасије сабране. Како и приличи добрим домаћинима, братство храма Свете Тројице приредило је заједничку трпезу љубави за присутне у црквеној сали парохијског дома. Извор: Епархија милешевска

У четвртак 6. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Ксенију Римску и св. Ксенију Петроградску, Владика Јован је служио свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслужење архијерејског намесника лепеничког протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, јереја проф. Владана Костадиновића и драгог госта из Епархије аустијско-швајцарске презвитера и пароха бечког Миљана Антића. Звучни запис беседе Владика је беседећи рекао да: “Ако Божанску реч читамо са вером, смирењем и тражећи од Цркве тумачење, онда ћемо је правилно разумети. Потребно је да се владамо достојно Господа и Јеванђеља, угађајући Му у свему. Тако можемо наћи своје божанско назначење и остварити га. То можемо са трудом, дајући превагу духовном у себи и одричући се лоших навика. Бог обитава у срцу човековом, те је чисто срце најмилији дом Господњи. Једина права радост за нас је живети у Богу и по Богу. Љубав је од Духа Светога. Ми дајемо срцем. Дух Свети даје љубав. Где је љубав нема мржње, злобе, пакости и надмености. Чистом човеку је све чисто, а прљавом човеку је прљаво срце и мрзи друге људе, обожавајући самог себе. Зато ако хоћемо да живимо у Господу, треба да чистимо себе, најпре своје мисли, речи и дела”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

Катихета Бранислав Илић: Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ Личност Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) нераскидиво је скопчана са превеликом љубављу према богослужењу Цркве. Своју благословену љубав према химнографији и осталим сегментима свештеног богослужења, преосвећени Владика је пројавио кроз многобројна написана делâ у оквиру којих је на јасан, прецизан и недвосмислен начин приближио велику тајну богословља која је пре свега садржана у богослужењу Цркве. Његово богословско стваралаштво није импозантно само по обиму, већ и по дубини богословске мисли која је утемељена на богатом духовном искуству, оном искуству које свој темељ и врхунац налази у Светајни Цркве. Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила, богомудро вели: „Када би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовом, не би је видео другачије него као Сâмо Тело Господње у Светој Евхаристији". И, ваистину, наведене речи знаменитог тумача свештеног богослужења, Владика Јован је актуализовао у свом капиталном делу „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, које је настало на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли. Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом „Венац празникаˮ. Ово капитално дело изнедрило је посебну књигу под насловом „Богословље празникаˮ, која је, у духу великог јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске у Новом Саду. Наведено дело на посебан начин поручује да кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих и богоносних отаца, истовремено можемо опитно спознати и учествовати у искуству божанске стварности. Као припадници Цркве, учествујући у богослужењу и пратећи богослужбени годишњи круг, ми васцелим бићем учествујемо у празничним догађајима. Те нам тако црквена година у четрнаест Господњих и Богородичиних празника говори да активно живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Света Литургија као небоземна реалност, као предокушавање радости Царства небеског, чини нас активним (делатним) учесницима свих спасоносних догађаја из домостроја нашега спасења, стога у једној од молитава у Литургији Светог Василија Великог литург пред отпуст изговара: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости, - благоволи да је се сви удостојимо и у будућем веку…ˮ Кроз целокупно дело „Венац празникаˮ Епископ Јован на основу свог богословског и богослужбеног искуства износи једну нит која указује да празновање свештених догађаја из домостроја нашега спасења, богослужбена химнографија уоквирује у литургијски контекст. Такође, видно је да последовања дневног круга богослужења, особито јутрење и вечерње, који су увод у празничну Литургију, сâм празнични догађај којег се сећамо, чини једним непрекидним данас које своју пуноћу налази у Литургији. Поред ове централне теме актуализације празникâ, Владика Јован посебно истиче место Светог Писма у контексту празникâ и богослужења, те наглашава да Свето Писмо има педагошки значај за нас, јер се на свакој Светој Литургији најпре „хранимоˮ са трпезе речи Божје, кроз слушање Светописамских чтенија и усвајање истих, потпомогнути пастирском поуком, а врхунац нашег учешћа у Тајни над тајнама сагледан је у причешћу Светим Тајнама тела и крви Господње, тј. у тајанственом храњењу са Трпезе Царства небеског. Уз указивање на важност Светог Писма и Светог Предања, аутор посебно истиче васељенску поруку Светих славних и свехвалних апостола која одјекује вековима, а која нас држи увек буднима, уз подсећање да смо сви, без изузетка, позвани да делатно сведочимо радост празникâ и радост сусрета са Господом, свима светима и ближњима у Светој Литургији. Верујемо да ће ово импозантно дело Епископа др Јована (Пурића), бити савршени путоказ за правилно разумевање тајне празникâ, као и да ће многе подстакнути да усрдније и са већом пажњом слушају свештене химнографске текстове који нам приближавају велику тајну свештених догађаја из домостроја нашега спасења. Са друге стране, верујемо да ће ово дело бити добар темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Са овим скромним мислима, полажемо наду на Господа, да ће ово семе у виду капиталног дела „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, произрасти дивне и благословене плодове благодарећи којима ћемо са сваком љубављу и усрдношћу напредовати из славе у славу, из силе у силу, узрастајући у меру раста пуноће Христове! Катихета Бранислав Илић *Објављено у 1256. броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, од 15. јула 2019. године. (стр. 45-46) Извор: Ризница литургијског богословља и живота