Претражи Живе Речи Утехе

Из штампе је изашао дванаести број пете серије часописа Глас Епархије нишке. Први број овог гласила штампан је 1899. године и сматра се епархијским часописом са најдужом традицијом излажења, али са честим прекидима континуитета у његовом објављивању. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, часопис излази квартално. Једино Својим славним Васкрсењем чудесни Господ нас је ослободио бесмислености, јер ни на небу ни под небом нема веће бесмислице од овог света без васкрсења, и нема већег очајања од овог живота без бесмртности. И ни у једном свету нема несрећнијег бића од човека који не верује у васкрсење мртвих, читамо у делу богословља, речи Преподобног Јустина Ћелијског, на почетkу часописа Глас Епархије нишке. Тема овог броја Васкрсење Христово. Глас Епархије нишке се једнако обраћа свима: православним и другим хришћанским верницима, академским личностима, интелигенцији, катихетама и другим просветним радницима, студентима, ученицима и онима који желе да се упознају са актуелним животом Цркве, као и свима који су жедни и гладни Речи Божје. Међу богословским темама су: Посланица епископу јерусалимском Макарију, Светог равноапостолног цара Константина Великог; Осуђени на бесмртност, Преподобног Јустина Ћелијског; Извор бескрајне Силе која спасава, протојереја Светислава Петровића; Беседа на натпис Дела Апостолских, Светог Јована Златоуста и Говор разним језицима, епископа Јована (Илића), преузето из Прегледа Епархије нишке за 1936. годину. Богословској теми припада и веома занимљив текст Сунчице Денић, професорке на Педагошком факултету у Врању, на тему симбола духовног подвига у биљном и животињском свету: Срна у изгубљеном рају оца Јустина и јасика монахиње Стефане: ... И данас је отворено питање, колико и шта могу симболи срна и јасика да значе нашем осећању и нашем разуму. И јасика и срна, али и цвеће. травке и биље, за које се везују отац Јустин и монахиња Стефана, знаци су својеврсног начина постојања. Духовно нас поучавају архимандрит Рафаил, игуман манастира Височка Ржана (разговор је водио јеромонах Нектарије (Ђурић) и старац Јустин из манастира Петру Вода у Румунији (са румунског је превела Данијела Станковић). На савремене теме из живота Цркве читамо текст Ми верујемо да је Исус Христос васкрсао, протојереја Андреја Ткачова (са руског превео лазар Поповић) и текст Смемо ли се надати спасењу свих?, Митрополита Калиста Вера (приредио и превео Ивица Живковић), из којег доносимо кратак део: "Има питања на која ни у којој мери на нашем садашњем ступњу знања не можемо д ати договор, а опет, колико год да нема одговора, не можемо избећи да та питања постављамо. Гледајући из прага смрти, ми питамо: како може душа постојати без тела? Каква је природа наше обестеловљене свести између нашег сада постојећег тела духовног (1. Кор 15.44) које ће праведни примити у будућем веку? најзад, не и најмање важно, питамо: Смемо ли се надати спасењу свих?" Из живота Цркве је свакако вредан пажње текст Законодавство цара Константина против корупције (Милица Станковић, проф. Правно-пословне школе у Нишу). Посебан значај редакција коју чине протојереј Дејан Јовановић, јеромонах Нектарије (Ђурић) и ђакон Далибор Мидић, посвећује објављивању архивске грађе и историјских чланака, које доприносе ближем упознавању богатог наслеђа ових крајева. Хришћански живот тако доноси Сећање на Проту Драгутина Ђорђевића Моравског Вук Караџића (1907-1999) које потписује Милош Павловић и текст о манастиру Светог Романа у Ђунису. Из прошлости су публикована два изузетна текста: Црква Светог Мине у Штави, протојереја Тихомира Танасијевића, Манастир Светог Јована Богослова у Поганову, Јелена и Мара - велике српске задужбинарке и текстови о латинским црквама у Епархији нишкој: латинска црква у Горњем Матејевцу, Орљану, Прокупљу и у Глашинцу. Поводом стогодишњице упокојења Горан Ћирић надахнуто пише о Јеромонаху Ксенофонту Живковићу (1880-1919) хиландарском монаху и протоепистату првом званичнику монашке државе Свете Горе, рођеном у пиротском пазару, под световним именом Коста, Кона Ђорђевић. Значајан део сваког броја Гласа Епархије нишке посвећен је верској настави. Разматрају се актуелни проблеми у верској настави и искуства вероучитеља у раду са школском децом, о чему говори презвитер Владимир Стевановић: "Господ је рекао: пустите децу к мени, јер таквих је Царство небеско". То спомињући треба увек да се присетимо - чисто срце и искрена жеља јесте оно што Господ очекује од нас. Када узмемо у разматрање да тога највише налазимо у дечјим срцима, уочићемо да је вероучитељ, већ онај који освећује њихове душе, освешћујући их и упућујући их на прави пут, пут љубави и васкрсења. У томе је лепота вероучитељског позива, да у младим душама, тек поораним њивама Господњим, засеје семе љубави, оно које се сеје као љубав према Богу, а рађа и развија животом који плодове љубави доноси и усмерава у свим рпавцима њиховог битисања. Та лепота је и главна сличност вероучитељског позива са свештеничким..." (Катихетска служба је припрема за свештеника, разговор водио Ивица Живковић) У истом делу часописа који је врхунски приређен и одштампан, је и текст Алексеја Алексејевича Заварина: Сви смо били наши - Једно сведочанство о верској настави у старом Нишу. У најновијем броју на две стране је објављен текст о активностима младих на Радио Гласу Епархије нишке који у сарадњи са Катихетским одбором Епархије, почев од 6. новембра 2018. године реализује емисију Млади у сусрет Христу. Приказима духовне литературе је посвећена значајна пажња те исцрпно читамо приказ Tематског зборника о православном монаштву , издавач: Центар за црквене студије Ниш 2019. Службени део часописа садржи изводе из летописа Епархије, попис служби и канонских посета Епископа нишког г. Арсенија чије уводно слово читамо на почетку часописа Глас Епархије Нишке који се обраћа вернима са Вером у Васкрслог Христа, вером апостола, вером отаца, вером мученика Цркве Божј, поздрављајући најрадоснијим поздравом Христос васкрсе! Уредник часописа теолог др Ивица Живковић Извор: Српска Православна Црква

Гошћа емисије ”Изабери веронауку” је Љубица Ковачевић, магистар дефектолошких наука, специјални педагог и катихета више од 15 година у школи за основно и средње образовање ”Милан Петровић” у Новом Саду, а ова школа још и носи назив ”Школа великог срца.” Ову школу похађају деца са посебним потребама, односно деца са различитим потешкоћама у развоју које могу бити привремене или трајне. Поред ових сметњи која деца имају, многа деца долазе из социјално угрожених породица, има деце која одрастају без родитељске бриге, деца која су одгајана у дому или болници. Како изгледа рад, учење и дружење са децом кроз верску наставу, говорила нам је данашња гошћа. Аутор и водитељ емисије: Драгана Машић.

ПОВОД Повод за изговарање параболе је молба једног непознатог човека Исусу да преузме улогу судије у једном имовинском спору између два брата (Лк 12, 13–15). Исус је у народу цењен као мудар учитељ и није било чудно да се од једног писмознанца потражи да просуди по сличним питањима. Исус одбија да у имовинском спору преузме улогу судије (Лк 12, 14). Он себе не види као писмознанца који треба да одлучује у таквим споровима. Немогуће је да Он расуди шта коме припада од имовине, пошто је Његов став по том питању већ познат: „Свакоме који тражи од тебе подај, и који твоје узме, не тражи од њега“ (Лк 6, 30). Његова коначна реч гласи: „Гледајте и чувајте се од сваке грамзивости, јер нико не живи тиме што је сувише богат“ (Лк 12, 15). У античком свету осуда похлепног богатства није непозната. Један фрагмент јелинског песника Пиндара гласи: „О смртниче јадни, како у ветар говориш и о ситним ситницама збориш, хвалећи богатство“. У сваком случају, Исус за повод приче о безумном богаташу узима управо спор око имовине између два брата. ПРИЧА Прича о безумном богаташу представља једног човека коме стицање иде од руке. Његови усеви су толико обилни да нема где да их смести. Он одлучује да поруши житнице и сагради нове, веће. У њих ће сместити сва своја добра. Тада ће моћи да каже својој души да добара има за много година и да сада може да се опусти, да једе, пије и весели се. Његови планови бивају поремећени једном интервенцијом одозго. Бог га назива безумним, најављује да ће иста та душа којој је обећан спокој још исте ноћи бити узета од њега. Коме ће онда припасти све што је стекао? Господ Исус завршава причу констатацијом: „Тако бива ономе који себи стиче благо, а не богати се Богом“ (Лк 12, 21). После приче следи низ упутстава ученицима како да се опходе према материјалним добрима (Лк 12, 22–59). ТУМАЧЕЊЕ Ова парабола отвара питања: зашто је богаташ безуман? Шта је он то учинио да заслужи ову сурову казну? У чему је његов грех? Зар није у човековој природи да стиче и обезбеђује своју будућност? Поједини тумачи сматрају да је богаташева идеја да поруши мање житнице и сагради веће безумна, претерана и да се његова безумност у ствари састоји у његовој похлепи. Међутим, опште људско искуство говори да је његова реакција све, само не безумна. Она је природна последица новонастале ситуације: обиље усева треба негде сместити и његова идеја да поруши старе житнице и сагради нове је сасвим реална. Цела парабола се састоји из једног монолога који се потом претвара у монолог унутар монолога. Богаташ размишља у себи и разговара са својом душом. То указује на потпуну концентрисаност богаташа на самога себе. Он прави планове сам са собом, постоји само он. Сав његов труд има за циљ да себи омогући леп и пријатан живот. У Посланици Јаковљевој описује је слична ситуација (Јак 4, 13–15): „Слушајте сад ви који говорите: данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град … Ви који не знате шта ће бити сутра. Јер шта је ваш живот? Он је пара која се замало покаже, а потом је нестане. Уместо да говорите: ако Господ хоће и живи будемо, учинићемо ово или оно.“ У сваком случају, у своје сопствене планове заробљени богаташ, највероватније у сну, добија посету. Бог га назива безумним и најављује његову смрт исте ноћи. Он ће морати да положи рачуне за свој живот. А како је водио и планирао да води свој живот јасно је: душа треба да се опусти, једе, пије и ужива у животу. То су познати принципи хедонистичке животне философије. Они су познати из бројних докумената античког света, нарочито њима обилују гробни натписи. Апостол Павле јасно критикује хедонизам као животну философију: „Ако мртви не устају, да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети“ (1Кор 15, 32). Безумност богаташа је двострука. Она није у његовим плановима, него у начину како их прави. Он сматра да су његов живот и његова будућност у његовим рукама. Надаље, стицање добара има за циљ само његова уживања. Управо супротно томе, Господ Исус захтева од оних који му следују: „Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари“ (Лк 12, 33). КОЈИ ЋЕ СЕ БОГАТАШ СПАСИТИ? Око 200. године александријски учитељ Цркве Климент Александријски написао је једно дело под називом: „Који ће се богаташ спасити?“. Ово дело је јединствено у античком свету. Ниједан прехришћански аутор није дошао на идеју да се бави овом темом. Ово питање је на свет донео тек Исус из Назарета. Његове речи су те које су Климента и његову заједницу суочиле са питањем вечне судбине богаташа. Вредно је приметити да Климент не пита „Да ли ће се богаташ спасити?“, већ „Који ће се богаташ спасити?“. Већ та формулација сама по себи говори да постоји могућност да се богати спасу. Климент сматра да је богатство по себи неутрално, исто као и сиромаштво по себи. Оно што је пресудно је став према једном или другом. Климент надаље сматра да у хришћанском контексту богатство има смисла само када се ставља у службу ближњима. Тумачећи Лк 16, 9, Климент закључује „да је свака имовина коју неко користи само за себе и не ставља је на располагање потребитима, у суштини неправедна.“ У овом смислу треба разумети и причу о богаташу која није просто прича о богатом човеку, већ управо прича о безумном богаташу који своју имовину умножава само за себе и сопствене потребе, губећи из вида пролазност и крхкост свеколико земне егзистенције.