Претражи Живе Речи Утехе

Треће недеље Великог поста, Крстопоклоне, 27. марта 2022. године, Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су протојереј Никола Перковић и протођакон Иван Савић. Божанско сабрање верног народа својим појањем увеличале су милешевске монахиње са својом игуманијом мати Аквилином. У пастирској беседи Епископ Атанасије је говорио о значају Часног Крста за хришћане: – Крст је главно обележје нашег живота...Као што се на завршетку овог Часног поста поставило Васкрсење Христово, тако, ето, и наш сав живот тако је планиран да се заврши том победом, Васкрсењем и радошћу. Извор: Епархија милешевска Беседа Владике Атанасија у Крстопоклону недељу:

У среду 20. јануара 2021. године, на дан када Света Православна Црква слави успомену на Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју. Саслуживали су архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић и протојереј Немања Вранић. Звучни запис беседе – Свети Јован се удостојио да буде Божији сарадник и ми данас слушамо његов глас који позива и данас, као и онда, да учествујемо у радости Богојављења. Он је позивао да сусретнемо Господа, он који је Господа крстио у Јордану и скренуо пажњу целога света на Њега говорећи: Гле Јагње Божије које узима на себе грех света. Он жели да и ми видимо то Јагње Божије и да се радујемо у догађају Богојављења, да се Господ јави у срцима нашим. – И ми можемо бити учесници Богојављења ако послушамо Светога Јована и сперемо са себе, из душе своје, све недостатке, све грехе. Свако ко успе да очисти себе од греха може постати учесник Богојављења. Зато и славимо Светога Јована у наставку великога празника Богојављења да њега чујемо, да чујемо његов глас, његов позив и да поступамо по његовом примеру. – Посебно сада, када страдамо од овога вируса, јесу значајне речи Светога Јована Крститеља, да се ослободимо од много опаснијег вируса. Свети Јован је позивао у оно време да се заштитимо од много кобнијег вируса, који је много успешнији и мења људску природу. Грех много јаче и кобније утиче на људску природу, много јаче је мења, стварајући зле навике живота. Свети Јован је позивао да се ослободимо тога вируса. – Претпоставимо да наука и успе да нађе неку вакцину која може заштитити од тог спољашњег вируса, али и даље остаје онај кобни вирус који ће правити нове проблеме и нова зла. А тај вирус који и даље остаје и који ће и даље наставити да зла доноси јесте грех, грехољубивост. Зато је много значајнији Свети Јован Крститељ са својим позивом: Покајте се јер се приближило Царство Небеско, упозорио је и нагласио Епископ Атанасије. Након свете службе, Епископ Атанасије је био гост на крсној слави код проте Марка Папића, у чијем је дому освештао славско жито и са којим је преломио славски колач у славу Божију и част Светог Јована Крститеља. Извор: Епархија милешевска

На Нову годину и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, у четвртак 14. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио Божанску Литургију у Богојављењском храму манастира Давидовице код Бродарева. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Саслуживали су парох бродаревски протојереј-ставрофор Бране Буквић, архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и протојереј Никола Перковић. Говорећи о великим и значајним празницима које у данашњи дан прослављамо Епископ Атанасије је рекао: – Апостол Павле у посланици Тимотеју препоручује: Бори се добрим подвигом вере, хватај се за Небо. Јер, само тако може се пловити кроз ово време и опстати. Ово време и простор на коме живимо испуњени су искушењима, препрекама, које се могу савладати само јаком вером. – Држећи се тога начела да је Господ наш Исус Христос Учитељ и да је Његова наука истинита наука о животу, и то о Животу Вечноме, имамо поуздање и неће нас страх пред животом, пред непознаницама обузимати, јер ћемо се поуздати у Господа свога који је Пут, Истина и Живот. – Ми нећемо заборавити да данас поново заблагодаримо Богу нашем за сва добра која нам је дао у претходним временима, и у прошлој години и у годинама пре тога. Благодаримо му за здравље, благодаримо му што је дао светлост дана, што нам је дао очи да ту светлост можемо гледати и да се можемо кретати овим простором, да можемо сагледавати лепоту Његове творевине. За све то ми му благодаримо. Благодаримо му и за здравље и молимо му се да га можемо осмислити. То су Његови дарови дати нама да са њима нешто постигнемо. За све то ми благодаримо Њему и молимо му се да не престане чинити нам добро и давати нам своје дарове. И нећемо престати да га славимо јер Он то заслужује, и да се дивимо Његовој доброти и Његовој премудрости, нагласио је Епископ Атанасије. Након Литургије у храму је служено и опело новопрестављеној игуманији давидовичкој мати Дарији. Саслужитељи Епископу Атанасију у чину опела били су и настојатељ манастира Бања код Прибоја архимандрит Теофило, протојереј-ставрофор Бране Буквић, протојереј Игор Ерић, протојереј Никола Перковић и свештеномонах Павле, сабрат манастира Тумане. У опроштајној беседи Преосвећени је рекао: – Монахиња Дарија припада оној групи хришћана која се сматра за најодважније, најхрабрије. Припада монашкој групи хришћана. Монаси су они који се директно угледају на Свете апостоле и Свете мученике, на најдоследније следбенике Христове. – Два су основна момента у животу монаха, два најсвечанија. Први је када монах, монахиња, даје своје завете. Завет даје Христу да ће увек бити са Њиме, Његов верни следбеник у свему, чак и до смрти, ако би било неопходно за Њега и пострадати. То је најсвечанији моменат. А други свечани моменат је када се сагледава колико су завети које је монах дао испуњени. – Као што се обнављају наши храмови тако се монаси труде да обнове, да усаврше, свој духовни храм то јест себе као личност. Да себе украсе врлинама, и такви украшени врлинама онда да иду пред Господа Христа. Прича о мати Дарији није испричана само зато што она заслужује да се о њој прича сваки дан, да се прича о њој сваки дан допричава. Помолимо се сада за тај тренутак који је најсудбоноснији за сваког хришћанина, а посебно за монаха, да Господ Христос дочека мати Дарију речима задовољства и похвале, да је представи Оцу Своме Небескоме као вернога слугу свога и да је награди Животом Вечним, додао је на крају Епископ Атанасије. Новопрестављена слушкиња Божија игуманија Дарија сахрањена је на манастирском монашком гробљу. Извор: Епархија милешевска

У недељу Светих Отаца, 3. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије предстојао је литургијским сабрањем у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју. Звучни запис беседе Саслуживали су старешина цркве Лазарице у Старом Прибоју протојереј-ставрофор Ранко Милинчић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и ђакон Иван Савић. За певницом су одговарали протојереј Немања Вранић и богословци Никола Видаковић и Јован Спајић. Верни народ прибојског краја сабрао се у храму Божијем да са својим духовним оцем и Владиком узнесе Богу молитву благодарности. Благодарећи Богу на свему, већина верника је приступила Трпези Господњој, насладошћујући се Пречасним даровима Христовим. Све смо ближе радосном дану Божићу па је Преосвећени указао на начин како да што боље дочекамо тај јединствени тренутак историје људског рода, Рођење Богомладенца Христа: – Данас у Недељу Светих отаца сагледавамо тај пут ка Божићу, како смо дошли до Божића. Божић је дан велике радости јер је Господ дошао, родио се, да живи са нама, да повеже свој живот са нама, са нашим животом, и да вечно буде та заједница Бога и човека, богочовечанска заједница. Али, Бог није дошао насилно. Он, Бог Љубави, иако нас воли, и као што је записано, Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да буде са нама и да нас води, руководи, спасава, и да имамо у Њему Живот, опет Бог није насилно дошао него је Његов долазак припремљен. – Иако је Он мотивисан Љубављу опет је требало да неко припреми Његов долазак, да се нађе неко, да направи Њему места на земљи. Управо таквих се данас сећамо, који су Богу направили места у времену, кроз историју, места на земљи, да би Он имао простор свој на земљи, да би се могао родити. Потребно је било да Га неко прима, прихвата, отвореног срца, да одговори неко на Његову Љубав својом љубављу. Да му изрази добродошлицу. – Данас се сећамо и свих оних који су по Христовом рођењу, прихвативши Христа, у заједници са Њиме, сачували веру и заједницу са Богом до наших времена. Сећамо се данас, са захвалношћу, свих оних који су се трудили на нама, као наши учитељи, као наши путеводитељи, оних који су нам предали истину вере, истину знања, садржану у Символу вере. – Захваљујући њима који су према Богу увек отворени, који остају у заједници са Њиме, Бог је и даље присутан и и даље он руководи народ свој, нагласио је Преосвећени Епископ Атанасије, пожелевши свима да Божић проведу у чврстој вери, у љубави према Богу и једни према другима, у богољубљу и братољубљу. Извор: Епархија милешевска

У уторак 29. децембра 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском г. Иринеју у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесници: протојереј-ставрофор Марко Папић из Прибоја, протојереј Станко Благојевић из Нове Вароши, протојереј Игор Ерић из Пријепоља, затим настојатељ Светоуспењске обитељи у Сељанима јеромонах Петар и ђакон Иван Савић. У пригодној беседи Епископ Атанасије је рекао:– Ево и ми у овој милешевској обитељи сачинисмо четрдесетдневни помен блаженоупокојеном Патријарху нашем Иринеју желећи и молећи се да га Господ упокоји у Царству своме, да га весели у Животу Вечноме, и да га прослави са другим својим угодницима, а молећи се такође и блаженоупокојеном Свјатјејшем Патријарху Иринеју да заједно са другим, најпре оним из рода нашега, који Богу Христу угодише, и са свима Светима, моли се за нас да и ми честит и праведан живот поживимо и да Богу служимо честито и праведно. Да живимо и ми спасењским животом, животом који је за Живот Вечни у Царству Небеском. Преосвећени је затим кратко подсетио на неке детаље из живота блаженопочившег Патријарха Иринеја: – Чини ми се да је оно што Свјатјејшег посебно одликује била његова огромна отпорност према онима који су настојали да га обману својим унапред смишљеним плановима који нису увек бивали испланирани за добре циљеве, према онима који су настојали да га инструментализују и у неким лошим стварима. Имао је огромну духовну моћ да се одбрани од лукавих планова лукавих наговарача, од оних који би настојали да друге људе оклеветају, лажно оптуже, а њега да употребе против тих људи. Имао је ту способност зато што је био испуњен смирењем и мудрошћу по Јеванђељу. И имао је навику да најпре прибегне расуђивању па да онда доноси закључке. И захваљујући тој његовој особини многи су остали спасени, да им се не направи нека штета. Као посебно драгоцену особину треба истаћи управо ту његову Јеванђељску црту у његовом лику, нагласио је Епископ Атанасије. Након свете службе, у манастирском конаку милешевске сестре су уприличила послужење. Епископ и свештеници разговарали су о предстојећој прослави Божића, с посебним освртом на сиромашне којима треба помоћи да Празник Христовог рођења дочекају у радости. Према речима оца Марка, православна омладина Прибоја се већ организовала у прикупљању новчаних средстава која ће пред Божић бити подељена сиромашним породицама. Извор: Епархија милешевска

У недељу Праотаца, 27. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Вазнесењском храму милешевске обитељи. Звучни запис беседе Саслужитељи на литургијском сабрању били су архимандрит Леонтије и ђакон Иван Савић. Говорећи о Божићу коме се приближавамо Епископ Атанасије је указао и на сам циљ нашег живота овде на земљи: – Божић је дан највеће блискости Бога и људи. Божић означава и циљ нашег живота, управо тиме што он представља блискост са Богом, а то је циљ нашег живота, циљ за који се боримо. И сам Бог нам у томе помаже да ту блискост остваримо јер човек се по својој слабости настоји од Бога удаљити, показује одметништво од Бога а тиме и одметништво од живота. Од удаљености од Бога долази свака несрећа, свако зло. Због те слабости човекове и због тога што је живот зависан од блискости са Богом, сам Бог иде у сусрет човеку да оствари ту блискост, ту близину. Преосвећени је затим укратко протумачио прочитани одељак из Јеванђеља, причу о добром домаћину који је уготовио вечеру и позвао госте да му дођу: – Послушајмо шта чине мудри људи. Мудри људи се осврћу на те позиве божанске, позив домаћина, и иду да буду у блискости са Њиме, почаствовани позивом и том могућношћу да буду у дому домаћина. На разне начине се може остварити та блискост. Може и у учествовању за трпезом, међутим може и у примању божанских добара на други начин, божанског исцељења. Јер Господ наш је и лекар, и душа и тела. – Блискост према Богу се остварује увек у љубави, у човечности. Ми смо данас помињали и Свете који су блискост са Богом остварили кроз страдање за Њега – Свете мученике. Како ми да изразимо најадекватније ту блискост са Богом? Кроз поправљање свог живота, тако што бисмо ступили на пут праведности и трудили се да испунимо сваку заповест Божију. И кроз тај начин да приђемо Богу и постанемо блиски, кратко речено – кроз покајање! Још прецизније, кроз оне речи које изговарамо и на Светој Литургији – Боже милостив буди мени грешноме! То су речи љубави, то су речи памети, то су речи савести. То је смисао Божића, да се оствари та блискост са Богом. И онда ћемо бити јачи од сваке болести, и што је најбитније, јачи од својих заблуда и својих промашаја, јачи од сваког вируса који долази, било споља било изнутра, нагласио је и упутио све Преосвећени Епископ Атанасије. На крају свог обраћања Епископ Атанасије је упознао присутне да ће у Храму Светог Саве у Београду, али и у свим храмовима Епархије милешевске, у уторак 29. децембра 2020. године, бити служен Четрдесетодневни помен блаженоупокојеном Патријарху српском Иринеју. Извор: Епархија милешевска

Древни манастир Дубница у селу Божетићи код Нове Вароши свој највећи процват доживео је у време Светог Патријарха српског Гаврила. Поводом прослављања успомене на овог знаменитог првојерарха, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у овој светињи Божанску Литургију у суботу 26. децембра 2020. године. Саслуживали су протојереј Никола Перковић, јереј Мишел Мемишевић и ђакон Иван Савић. Звучни запис беседе Верни народ нововарошког и ивањичког краја сабрао се да прослави Бога и Његовог угодника, Светог Гаврила Српског. У току свете службе освештано је славско жито и преломљен славски колач. У својој беседи, Епископ Атанасије је најпре похвалио веру и љубав коју исказују мештани села Божетићи и околине својим трудом и настојањем да веру православну сачувају сталним доласцима и учествовањем у богослужењима у овој древној светињи: – Видећи како ви волите овај свети храм, овај свети манастир Свете Тројице, и слушајући како лепо певате Господу Богу и светима Његовима, како не дозвољавате да се молитва, песма, вера и љубав овде угасе него да вечно, трајно, овде светли вера у Господа, закључујемо да на првом месту треба макар данас, макар овде, похвалити вас, јер јесте за похвалу то што чините. Свако време за нас хришћане има своје потешкоће, подсетио је Владика говорећи о Светом Гаврилу који је предводио српски народ у бременито време робовања под Турцима: – Због свега онога што је радио на просвећивању и утврђивању српског народа у вери, Патријарх Гаврило је од стране Турака био ухапшен и одведен у Турску и тамо му је суђено. И као онај који је био присталица вере православне и није хтео да се потурчи осуђен је на смрт, и смртна казна је извршена вешањем. Патријарх Гаврило је остао вечно да светли као човек, као хришћанин, као Патријарх, као пастир. Пример од кога и из кога се учи. – И ово наше време има своје испите, питања која треба положити. Искушења су разна али је задатак свих нас да се сви заједно Богу помолимо да нам Господ да мудрости да правилно, адекватно, одговоримо на сва питања. Од свакога се тражи такав допринос да се Богу помолимо, да се духовно напрегне целокупно српско православно биће, и да нас Бог ту погледа и помилује, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

У недељу 28. по Духовдану, 20. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког Чудотворца у Пријепољу. Саслуживали су парох андријевички из Епархије будимљанско-никшићке протојереј-ставрофор Боро Врховац, старешина Саборног храма јереј Горан Крстић и ђакон Иван Савић. Звучни запис беседе Тумачећи прочитани одељак из Светог Јеванђеља Преосвећени Епископ Атанасије је указао на свима знану чињеницу да је Божија доброта безгранична, безмерна. И о тој доброти је Епископ Атанасије поближе говорио у својој беседи присутнима у храму: – Данас смо више окусили од Божије доброте, од Његових дарова, овде у божанскоме храму на Светој Литургији. И читали, и певали, и кушали храну Божанску. Причестили се самим Телом и Крвљу Господа нашега, Животом Његовим. Јер то је што нам Он даје, Његов Живот. Господ наш каже: Ја хоћу да имају Живот и да га имају у изобиљу. То је намера Божанског присуства са нама и Он непрестано уготовљава своју трпезу. Све ово што имамо од Бога смо примили. Али, као да је мало Богу у Његовој доброти то што нам даје па хоће да нам да и бескрајно више дарова него што можемо очима видети. Он жели да живимо у Вечности, та трпеза коју нам Он даје да буде вечна трпеза Вечног Живота. Зато смо се причестили Његовим Телом и Његовом Крвљу. – У својој доброти Бог је сличан једном домаћину који је богат и не може сам да учествује у својим добрима него жели да све што има подели са другима. Сви који дођу за Божанску трпезу искусиће божанску доброту и божанску љубав. Људи се односе према божанској доброти различито, али, како се према божанској доброти односимо од тога зависи колико ћемо имати користи од божанске доброте. Од нас се тражи само да будемо отворени према Богу, према Његовим даровима, да их прихватимо, примимо. И ако будемо отворени према њима, према божанској доброти, према божанској љубави, онда ће бити и одговор исправан, онда ћемо одговорити у захвалности. Ако смо отвореног срца прихватили божанске дарове, божанску љубав, онда ће сама од себе из нас произаћи захвалност Богу. Без икаквог усиљавања, спонтано, одговорићемо и ми љубављу према Богу. – Ако будемо разумевали ове детаље, ово што је описано у Јеванђељу, па то настојимо применити у нашим животима много тога ће нам постати јасније, успећемо много тога и својим слабим умом да схватимо и да разјаснимо јер је све тако фино описано и протумачено. Схватићемо и зашто ми сами оболевамо, зашто долазе невоље у наше животе, и видећемо да је то из те недовољне отворености према Богу, нагласио је Епископ Атанасије. Након Божанске службе Преосвећени је честитао свој деци њихов празник – Детињце а братство храма Светог Василија Осторшког им је припремило и поделило слаткише уз честитку. Извор: Епархија милешевска

-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије. Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска

-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска, Kurir.rs/Б. К.

Свему свештенству, монаштву и верном народу Епархије милешевске Драга браћо и сестре, почело је време Божићног поста. Тим поводом вам се обраћам, и стојећи у молитви и благосиљајући ваш побожни труд, желим да поделим са вама неколико мисли, и то као одговор на питања која многи постављају. Важна су то питања, и зато их сада стављам пред све нас, а то је: зашто се пре слављења Божића, тог радосног, великог празника пости и зашто тако дуго. Кратко бих одговорио. Пре Божића се пости да бисмо боље приметили да на Божић славимо велики догађај а то је- улазак у историју Господа нашег Исуса Христа. Сам Бог је дошао да живи са нама у нашим условима живота. И живео је нашим животом од почетка. На Божић славимо Његово рођење. Христос је наш Учитељ и наш Вођа који нам је прокрчио пут кроз сва наша животна беспућа и теснаце. Са Њиме смо постали јачи од сваке болести, од греха и од смрти… Христос је јасно казао: „ Ја дођох да имају живот, и да га имају у изобиљу“ ( Јн. 10,10). Ове Христове рeчи треба схватити као „програм“ Његовог доласка и Његовог сталног борављења са нама кроз читаву историју. Са Његовим доласком и живљењем међу нама живот је постао незаустављив. Не може га прекинути ни болест ни смрт. Али може да га упропасти грех и отпадништво од Бога. Зато је неопходно да учвршћујемо своју свест о Богу, Његовој блискости, љубави, о Његовој моћи коју је јасно показао и показује даље у стварности нашег живота. Што јаче сећање на Христа, – то и већа наша сигурност у овоме животу и у вечности. На жалост, догађа се често да људи славе велике догађаје површно не уносећи се у њихов смисао и значај. Такав однос имају и према Божићу па због тога, не добијају од слављења Божића духовни плод. Да бисмо што више имали „користи“ од Божића, да би догађај постао и увек био део нашег живота, Црква Христова, која мудро руководи нашим животом, и све чини за наше спасење, из тих разлога је одредила да се дуго пости пред Божић. У ово време Божићног поста ми обнављамо и учвршћујемо своје виђење Христа, а то чинимо нарочито молитвом, живим обраћањем Њему, постом и причешћем Њиме у Светој Евхаристији. Драга браћо и сестре, у своме промишљању о свима нама Црква је одредила да се баш на почетку Божићног поста слави спомен на Светог апостола Матеја, ученика и апостола Христовог који је као очевидац свега што је Господ говорио и чинио, написао и прву књигу о Њему. То је Свето Јеванђеље од Матеја. И само име Матеј, које на српском значи Божидар, само по себи много говори, а реч Јеванђеље на српском значи добра и радосна вест. Ово јеванђеље као и остала три, која такође описују речи и дела Христова, расположива су нам и на српском језику. Ја позивам себе и Вас, да га, током Божићњег поста интензивније читамо, те да тако обновимо и осигурамо у свом памћењу Лик Христов, па и да испунимо позив Апостола Павла да Христа убличимо у себи. Ово је заиста велики задатак, и поред великог труда он захтева и пуно времена. Све ово што рекосмо, уверени смо, добија још више смисла и значаја, и још више постаје нам потребно у ово време пандемије злог вируса короне и других болести и слабости људских, страха и неизвесности пред животом, збуњености, и одметништва од Бога које се јавља код многих у разним облицима, јер знамо да из поремећености људских односа са Богом долази свако зло у људском бићу и животу. Догађај Божића и пост пре њега подсећају нас да је Христос и сада присутан и да је Он Господ наш и Господ историје, који је јачи од болести, од греха и од смрти. Главни нам је циљ да у ово време поста постанемо блискији са Христом, који ће нас научити да ценимо живот и здравље као Божије дарове, и да, поред оних људских стручних медицинских мера, којих се држимо, нарочито Њему, Христу Богу, врховном лекару, се обраћамо, да од Њега молимо и Њему захваљујемо, да Он сачува дарове које смо од Њега добили. Драга браћо и сестре, нека је благословен ток Божићног поста и сећање на Христовог Апостола и Јеванђелиста Матеја. Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Извор: Епархија милешевска

Срећан и Богом благословен празник Преноса моштију Светог Георгија – Ђурђиц, верном народу Епархије милешевске, а посебно свечарима који овај празник прослављају као своју крсну славу. Срећна и храмовна слава древног манастира Ораховица у Мажићима код Прибоја, и храмoва у Лопижама код Сјенице и Гукама код Пљеваља. Нека Свети Георгије свима вама подари мир, здравље и спасење, а у ваше домове унесе Божији благослов и благостање у личном и породичном животу. Да свима нама Свети Георгије буде духовни узор тврде и истинске вере у Господа Бога и да својим копљем убије злог вируса и спасе цео човечански род. Ваш молитвеник и доброжелатељ, Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска

Празник Свете Тројице, посебно је свечано прослављен у Новој Вароши. Како је Нововарошки храм посвећен управо Тројичном Богу, осим што је слава храма, уједно и слава целог града Нове Вароши. Тим поводом Нововарошани организују свечану литију која полази од храма Свете Тројице и пролази улицама њиховог града. Звучни запис беседе У недељу 7. јуна 2020. године, у поподневним часовима, најпре је у самом храму Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије са свештенством и монаштвом варошког Епархије милешевске служио Молебан Пресветој Богородици. Предвођени својим првопастиром, Владиком Атанасијем, велики број Варошана и њихових гостију кренули су уз молитвене песме градским улицама. Ни обилна киша која је баш у то време погодила Нову Варош није спречила велики број верника да учествује у молитвеном ходу улицама родног града, и тиме ода благодарност Богу на свим даровима које нам обилато пружа. Након повратка литије, у храму је Епископ је најпре освештао кољиво и славски колач које су ове године припремили браћа у Христу Дејан Бијелић, Александар Друловић, Немања Мариновић и Милан Пивјаковић са својим породицама. Честитајући свима сабранима Празник и храмовну славу Владика је рекао: – Данас је дан Цркве, најсавршеније заједнице која постоји, и на небу и на земљи. Нема савршеније заједнице од Цркве. То је заједница Бога и људи и анђела Божијих. На данашњи дан је основана Црква. – Требало је да неко, као слуга Христов, настави Његово дело. Бог хоће да будемо Његови сарадници. Видите, колико је Бог добар… Ученици Христови нису могли сами од себе извршити поверени им задатак. На данашњи дан догодило се управо оно што је Христос обећао. А он је рекао: Послаћу вам силу са висине. Послаћу вам Духа Светога који има све потребне особине, сва оруђа, свеоружије Божије. То је Дух храбрости, смелости, мира, Дух ведрине, слободе, Дух љубави, Дух свакога позитивног корисног знања. – Дух Свети је присутан свуда, али на жалост, срца људска најчешће су затворена за Њега. И онда у многим срцима нема места Богу Духу Светоме. Сви они који се у вери, нади и љубави отворе у молитви бивају насељени, обогаћени Духом Светим, рекао је Епископ Атанасије. Заједничарење Епископа и верног народа у славу Свете Тројице настављено је за трпезом љубави коју су уприличили овогодишњи домаћини. Извор: Епархија милешевска

У недељу 7. јуна 2020. године, на дан када наша Света Православна Црква прославља велики догађај из свештене своје историје, Силазак Светог Духа на апостоле, Педесетницу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије савршио је Божанску Литургију у Спасовом храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архимандрит Леонтије, јереј Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Монашко сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало је на произнесене прозбе и јектеније. Честитајући свима светли празник Педесетнице – Тројичиндан, Преосвећени је подсетио на значај празника који данас прослављамо: – Ово је дан рођења Цркве Христове на земљи, дан када је Бог Отац послао Духа Свога Светога, преко Господа Христа Сина Свога, на Свете апостоле, а кроз њих раширио га по свима просторима на којима се верује у Бога Оца, Сина и Духа Светога, у којима се верује у истинитога Бога, и у којима се остварује заједница са Богом живим и истинитим. Црква Христова је Тело Христово које живи Духом Светим. – Записано је да, по Христовом Вазнесењу на Небеса, када се Он узнео у својој слави коју је вечно имао, и сео са десне стране Бога Оца у тој части, остали су ученици Његови на земљи са великим задатком да изврше, да наставе Његово дело спасења. Да Његово дело спасења оприсутњују непрестано, на сваком простору и у сваком времену. Тежак задатак. Могу ли га испунити, то је било главно питање, они, обични људи. Истина, они су имали привилегију да прате Господа Христа, слушају Његову науку, гледају својим очима Његова знамења која је чинио, Његова чуда. Све су они то видели и знају, и били су привржени своме Учитељу у љубави. Али задатак је ипак тежак јер тај задатак проповеди Христа треба да обаве у овоме свету који је земљотресан, пун смутњи и мрака, олуја, мржње, зависти људске. Шта више, Господ им је раније говорио: Ако мене изгнаше и вас ће изгнати. Видите колико се то разликује од онога што светски учитељи и вође говоре. Светски учитељи и предводници обично говоре својим следбеницима: Биће вам добро, а само пођите са мном биће вам најбоље, рај је пред вама, лак пут. А Господ наш каже својим следбеницима да ће страдати на томе путу. Он није крио. Истина, то је пут Истине и Живота, пут у Царство Небеско, али изборити се за то треба, кроз страдање, савладати сва искушења не заобилазећи их. – Силаском Духа Светога апостоли се испуњавају оним што је Господ обећао, да ће бити обучени у Силу са висине. То је тај Дух Свети, дух свега доброга, мудрости, разума, храбрости, знања, снаге, силе, смелости. Све што је потребно да би се успешно водила та духовна борба која је пред њима, нагласио је Епископ Атанасије. Након Свете Литургије у продужетку је служено и празнично вечерње у оквиру ког се читају молитве током којих традиционално верници клече и плету венчиће од младе траве које затим носе својим домовима ради благослова. Извор: Епархија милешевска

Његово преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије се данас се поново обратио писмом предсједнику и одборницима СО Пљевља да стану у одбрану Манастира Свете Тројице и његове имовине, заклињући их Светом Тројицом и гробовима њихових славних предака. Раније данас, прије сједнице, владика је упутио молбу да из продаје Мотела „Водице“ изузму камену воденицу Манастира Свете Тројице која се налази на ријеци Брезници. Упркос молитвеним позивима владике Атанасија, Скупштинска већина пљеваљског парламента је усвојила данас одлуку о продаји Мотела „Водице“са воденицом која је стара 500 година и припада Манастиру Св. Тројице из 16. вијека. Писма владике Атанасије упућена предсједнику и одборницима СО Пљевља преносимо у цјелости: Владика Атанасије упутио ново писмо председнику и одборницима: Заклињем вас Светом Тројицом и гробовима предака да заштитите манастирску имовину Господине Председниче, Господо пљеваљски одборници, Захваљујем Вам се што сте са пажњом примили наше писмо и још једном молитвено позивам и апелујем на вашу савест да не изгласате продају манастирске воденице. Заклињем вас Светом Тројицом и гробовима ваших славних предака да данас станете у одбрану Манастира Свете Тројице и његове имовине. Учините то због своје деце. Усрдно се молећи Господу да у миру дочекамо и прославимо празник Свете Тројице шаљем вам Наш архијерејски благослов. Уочи Тројичиндана, 5. јуна 2020. Епископ милешевски Атанасије Писмо које је Епископ Атанасије раније данас упутио предсједнику и одборницима Oпштине Пљевља: Најљубазније молимо да не продајете манастирску воденицу Уважени Председниче, Поштовани народни одборници, У сазнању смо да Скупштина Општине Пљевља на својој седници заказаној за данас намерава у оквиру продаје Мотела „Водице“ огласити и продају камене воденице Манастира Свете Тројице која се налази на реци Брезници. Ми вас као ваш епархијски архипастир и искрени молитвеник пред Васкрслим Господом, најљубазније молимо да из поменуте продаје изузмете манастирску воденицу. Јер Општина Пљевља није њен стварни власник, већ Управа Манастира Свете Тројице. Надам се да вас, рођене Пљевљаке, не морам подсећати да је на реци Брезници било пет манастирских воденица. Четири воденице су одузете након Другог светског рата, док је поменута воденица једина остала у властиштву Манастира. Истина је да је манастирско земљиште на коме се данас налази нови дeо Средње стручне школе, градски стадион под Голубињом, спортска дворана „Ада“, ресторан „Милет башта“ и комплетан парк Водице, као и истоимени Мотел, шездесетих година прошлог вијека (у време управе игуманије Катарине Јовановић) одузето од манастира уз симболичну надокнаду. Манастир се са том насилном експропријацијом никада није сложио, али је Воденица тада остала у власништву Манастира и за њено одузимање Манастир никад од Општине није добио ни један динар. И након спроведене спорне експропријације, манастирска Управа је y њој млела брашно за своје потребе и убирала приход од ујма, мељући брашно тамошњем народу – све док је за тим било потребе. Наиме, камена Воденица на Брезници стара је колико и сам Манастир Свете Тројице и она је, као и Манастир, вековима уживала заштиту од турских власти, па чак и од самог султана. Свако зрно жита које су Турци у њој самлели, платили су Манастиру. Надам се да вас не морам подсећати колико је пљеваљске сиротиње, све од средњег века па до новијег времена, без икакве накнаде, нахрањено брашном самлевеним у овој Воденици. Камена Воденица на Брезници је обновљена и покривена тридесетих година прошлог века у време игумана Серафима (Џарића). Последњи пут Воденица је покривена у договору са Управом Мнастира Свете Тројице средствима Општине пре неколико година и то из разлога што су претходни, такорећи нови цреп који је поставила Управа Манастира, годинама ломили несавесни грађани, обурдавајући камење са оближње стрмине. Тај цреп који се тренутно налази на нашој Воденици је једино власништво Општине, све остало је, до последњег камена, саграђено средствима Манастира и био би греx манастиру одузети оно што је његово. Манастир Свете Тројице је доста дао овоме граду. У време Краљевине Југославије, као и Титове Југославије, Манастиру је одузето преко 800 хектара земље, шуме, бројни дућани, зграде и куће. Већином одузетог манастирског земљишта данас газдује управо Општина Пљевља. Ко је, када и с којим циљем укњижио воденицу на Општину, ми тренутно не знамо, али то није тешко утврдити. Оно што је сигурно – укњижба је извршена противзаконито. Ми, као духовни старешина града Пљеваља, желимо да, као и до сада, у духу обостраног поштовања и истинске братске љубави, са уваженим Председником и са свим представницима световне власти овога града сарађујемо на корист нашега народа. Стога вас још једном очински молим да одустанете од поменуте продаје и учините да се Воденица врати Манастиру Свете Тројице који поседује сву потребну документацију за власништво над њом. Не дао Бог да неко од Вас, баш уочи Тројичиндана, дигне своју руку и својим гласом Тројичкој лаври одузме Воденицу коју су ваши преци чували и из ње хлеба јели. Ако, не дај Боже, до тога дође, бићемо принуђени да покренемо судски поступак против вас (Што ми драге воље нећемо чинити!) и своја права заштитимо пред надлежним судом. Општина Пљевља нема и не може имати ни један доказ да је Воденица њена, јер од манастира никада није одузета. Са друге стране Манастир Свете Тројице поседује сву потребну документацију o власништву над овом Воденицом, па чак и o њеној градњи, обнови и новчаним издацима за њено одржавање. Уколико уважите нашу молбу, Ми изражавамо своју спремност да преко Управе Манастира Свете Тројице опет покренемо нашу Воденицу и y сарадњи са цењеном Општином и новим власником мотела „Водице“ учинимо све да допринесемо улепшању саме Воденице и простора око ње, што би истински употпунило туристичку понуду града Пљеваља. У нади да ћете ово наше писмо примити к знању и услишити Наше мољење, Ми вас очински поздрављамо, шаљући вам Наш архијерејски благослов и молећи се Пресветој Тројици. Пресвета Тројицa да вас и ваше домове сачува од сваког зла и искушења. Дано у Епархији милешевској уочи Тројичиндана, 5. јуна љета Господњег 2020. ЕПИСКОП МИЛЕШЕВСКИ АТАНАСИЈЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник успомене на Светог цара Константина и његову мајку Свету царицу Јелену, свечано је прослављен у храму посвећеном овим дивним угодницима Божијим у Сељашници код Пријепоља, у среду 3. јуна 2020. године Божанском Литургијом коју је савршио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, настојатеља Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонаха Петра и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Колика је радост на Небесима, када се верни окупе у храму на Светој Литургији, указао је Епископ Атанасије, честитајући празник свима присутнима: – Ми који смо успели да се одазовемо позиву Божије љубави и сабрали се овде у овом светом храму, посвећеном онима који су љубили Бога, цару Константину и царици Јелени, ми смо такође данас обрадовали Небеса, обрадовали Господа творца нашега, јер је Он могао да види управо из овог нашег одзива Његовој љубави, да смо и ми живи. Живи смо, то се види по томе што смо показали да можемо и ми чинити богоугодна дела. Јер ово сабирање овде у овоме светоме храму јесте угодно Богу. И све ово што смо данас изразили својим срцем, својим умом, својим речима. Замислите само те доброте Божије да Господ не само да прима из руку нас грешних дарове него се и радује да их прими од нас. – Може Бог без нас по својој свемоћи, али по својој љубави као да не може без нас, јер нас воли. И баш због тога што нас воли ми смо Њему потребни… У свакој часној професији могуће је угодити Богу. Од чега то зависи? Не од тога која је врста професије него од тога какви смо ми, колико је срце наше оплемењено, колико је отворено за добро, да се у њега усели љубав Божија, да се усели у њега врлина, колико се може добро уселити у наше срце. Црква данас слави и цареве земаљске који су знали како да свој статус искористе часно, за корист људи, за Цркву, за спасење човека. Епископ је затим укратко подсетио чиме су то свети цар Константин и његова мајка царица Јелена заслужили да их Бог прослави и да их ми данас прослављамо: – Они имају јединствен положај у историји, јединствену улогу. То је привилегија којом је Бог почаствовао царицу Јелену да она из рушевина откопа затрпани Крст Господњи. – Кад год видимо Крст Господњи ми се подсећамо на ту љубав Божију исказану на њему. Јер је на њему Господ за нас положио свој живот, на њему је за нас страдао. Ако неко нас хришћане пита шта је Крст, то је знак који нас подсећа на љубав Христову према нама. То је и чудотворан знак који чудодејствује у животу свакога од нас. Ми истичемо и показујемо свуда Крст Господњи, али је најважније да Крст Господњи сместимо у себи, унутра, и да Он светли у нашем срцу, да Он чудодејствује у нама. Крст је за нас такође наставак оне борбе коју је Христос водио, против греха, против палости, против трулежи, против смрти. И Крст у нама распиње нашу жељу да служимо греху. То он распиње, то он разгони. Разгони таму. Крст Господњи нас унутра ојачава. Постајемо јачи и способнији за добро, за љубав, нагласио је Епископ Атанасије. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач и освештано славско жито које је за ову годину припремио г. Зоран Нинчић из Пријепоља са својом породицом. Старешина храма Светих Константина и Јелене у Сељашници протојереј-ставрофор Слободан Симић захвалио се Богу на овом дивном дану, Епископу на љубави коју показује према верном народу овога краја својим посетама и служењем у овом храму, свима присутнима на учешћу у Божанској Литургији а кумовима овогодишњег славља на њиховом труду и помоћи да се што достојније прослави храмовна слава. За домаћина славе за наредну годину јавио се г. Радоица Тописировић из Сељашнице. Након Божанске службе, домаћин славе је са породицом у порти храма приредио славски ручак за све присутне па су уз послужење, верни овога краја и њихови гости имали прилику да поразговарају са својим Епископом о свим аспектима вере и живота у Богу. Извор: Епархија милешевска

На радост верног народа града Прибоја и околине, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије савршио је Божанску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју у седму недељу по Вазнесењу Господњем – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Драган Видаковић, старешина храма у Новом Прибоју протојереј-ставрофор Марко Папић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић, јереј Никола Перковић и ђакон Иван Савић. На прозбе и јектеније одговарао је црквено-градски хор Свети кнез Лазар из овог града. Поред свештенослужитеља, учесници трпезе Господње били су и верници, а посебно деца. Говорећи о важности учешћа на светим богослужењима, а нарочито на Светој Литургији, Преосвећени Епископ Атанасије је напоменуо: – Честитајући вам данашњи дан и учешће на Божанској Литургији желим да вас подсетим на оно што Црква памти као најважније, да се Господ наш Исус Христос, извршивши дело спасења, у послушности Оцу своме небескоме, узнео на Небо, у своју вечну славу, и сео са десне стране Бога и Оца, и полазећи благословио своје свете ученике, а преко њих тако благословио и све друге који буду у заједници са Његовим ученицима и који буду веровали у Њега у свима временима. И тај благослов се пренео и почива данас и овде у овоме светом храму где смо се ми сабрали. Тај благослов је са нама као Христовим ученицима. – Обратимо пажњу нарочито на то како Господ прави своје следбенике, своје ученике. Они нису као такви рођени него су узведени да буду Његови ученици. Господ их је преобразио, начинио својим ученицима. Он је своје ученике стварао и од мудрих људи, и од жена, деце, болесника, од великих грешника чак, он је правио своје следбенике, своје ученике. Али како? Они нису остали такви какви су били него их је Он преобразио, препородио… Он је себи правио следбенике чак и од некадашњих својих прогонитеља. Апостол Павле, који се у оно време звао Савле, био је мрзитељ Христов и прогонитељ Његових следбеника. Међутим он је био способан у души за добро. Он није био озлобљен, није био озлотворен, његова душа није била прожета злом, али је био инструментализован од зла, био је обманут у уму. И Господ наш који види срца и умове, који види мисли, и све зна, знао је да од њега може направити добар сасуд и слугу свога, и јавио му се. И пошто је Савле био чисте душе одмах га је препознао и постао Његов верни следбеник до краја и пострадао за Њега. – Господ је Цркву своју, заједницу којој и ми данас припадамо, оставио у сигурним рукама. Његови следбеници имају праву Његову науку и снабдевени су силом са висине, силом Духа Светога. Јер ми се крштавамо у име Господа Исуса Христа и примамо дар Духа Светога у светој тајни која је спојена са крштењем, у миропомазању. И ми сви треба да будемо свесни тога. Срамота је да не будемо свесни те благодати и тога богатства које нам је дато, које поседујемо. Јер се може догодити да губимо животне битке не знајући да имамо праву моћ у себи и праву силу. Треба да знамо шта имамо и треба то и да употребимо, ту благодат и ту моћ. Сваки хришћанин који је свестан тих дарова које има, може да победи сваки грех, нагласио је Епископ Атанасије. Саборовање Епископа са верним народом настављено је и за трпезом љубави уз богоугодни разговор. Извор: Епархија милешевска

Празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија учитеља словенских прослављен је у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани код Нове Вароши. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља ове свете обитељи архимандрита Теофила и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Говорећи о важности учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Божанској Литургији, Епископ Атанасије је рекао: – На свакој Божанској Литургији примамо неизмерно богатство Божијих дарова. Причешћујемо се Господом, Његовим живим животом, Његовом крепошћу и Његовом мудрошћу. Тешко је набројати све те дарове које на Литургији примамо. Треба, између осталог, да знамо и то да недељама и великим празницима када учествујемо у Божанској Литургији, имамо могућност једног већег сазнања, бољег сагледавања стварности, сагледавања живота, разазнавања ствари и путева. То примамо сагледавајући и личности које прослављамо тога дана, затим читајући из Светог Јеванђеља, и апостолских посланица одређене текстове, одељке. Тако данас наша Света Православна Црква прославља оне који су Бога прославили на висок начин, равно апостолима, прославља апостолима равне Свете Кирила и Методија, учитеље свих православних Словена, и прославља Светог Никодима, Архиепископа српскога. – Најштетнији, најубитачнији, најсмртоноснији вирус јесте грех, сваки грех. Од малог, почетног, до оног који се развио у велики. Сваки грех је смртоносан, јер грех се управо састоји у погрешном живљењу, а погрешно живљење је пре свега одвајање од Бога. Сваки грех од Бога одваја и зато води у смрт, јер је извор живота Бог. Он је живот, Он је светлост, Он је мудрост, Он је свако добро. – Најважније је увидети да наше спасење, сваког човека, спасење човека у историји, спасење човечанства, зависи од љубави. Љубав је најважнија. Људи врло радо изговарају ту реч али уопште не улазе у смисао њеног садржаја. А Господ рече за себе: Ја сам љубав! а то је правилан, исправан начин живљења, то су здравље личности, то су здрави односи, исправни односи човека према Богу, исправни односи међу људима, односи у заједници… Способност давања себе другима, то је љубав. Да можемо даривати себе другоме, кроз служење другоме, помоћ другоме. Та способност, и то чињење то се зове љубав, то је љубав која је од Бога ушла у овај свет. Зато и кажемо да једино љубав спасава овај свет. – Видите како је Господ дао себе за наш живот, распет на Крсту. И кажемо да је тај однос, такав, давањем себе, пружањем себе, у свет ушао са Христом. И Његови апостоли, први су се угледали на Њега, и Он их је послао по целом свету да такав однос проповедају и успостављају. И сви апостоли одрекли су се себе и свих својих удобности, и све своје време су дали служењу Христу, рекао је Епископ Атанасије сабранима. Извор: Епархија милешевска

Обасјани пасхалном радошћу у „Православљу“ - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276, 15. мај 2020), објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским Г. Атанасијем (Ракитом). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у pdf формату Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. У попразништву празника Васкрсења Господњег разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем (Ракитом). *Ваше Преосвештенство, Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). У духу наведене свештене истине, поучите нас о значају Васкрсења и победе живота над смрћу? Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај и најефектнији догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега. Мислим да би смо најбоље приближили овај догађај нашој свести ако бисмо погледали у историју изабраног народа Божијега, јеврејског народа, подсетили се његовог искуства, ослобођења из египатског ропства, јер тема Васкрса јесте управо тема ослобођења, тема живота. Да би Мојсије, изабраник Божији, довољно нагласио израиљском народу значај изласка из Египта он је после преласка преко Црвеног мора када је Израиљ ступио на обалу, ослобођен и од морских таласа и од египатске потере, Мојсије је наредио да се Израиљ осврне па да погледа шта је за собом оставио. И када је ослобођени народ погледао видео је египатску војску, фараонову војску, која је била у потери, како се дави у таласима морским. Они застрашујући коњаници, убојити, који су јуришали на обичан народ, били су поражени. И више нису ништа могли да науде Израиљу. Било је неопходно да се Израиљ подсећа на тај догађај, и било је одређено сваке године опет и опет да се подсећају, управо на тај призор. Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први задатак нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима велике догађаје оповршњује умањује, тако да они не бивају више, не остају више велики догађаји. И овај најкрупнији догађај у историји Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан. *Долазимо до тога да наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог, је ли тако? Тако је. Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија. *Које су то аномалије које муче савременог човек? Ми сад говоримо о неком вирусу корона, али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни, а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје, а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Kад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује, али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола, а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили, а да није било ефекта? Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни, а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети. *Ових дана који су заодевени пасхалном радошћу над радостима видимо да искушење које нас је задесило различито утиче на људе; у некима побуђује јачу веру, али код неких изазива осећај усамљености и страха. Какав је Ваш поглед да ову чињеницу? Могуће је да неки и губе веру, али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик „Ништа вас не може раставити од љубави Христове“. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно Његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Kао и Христа васкрслога који је нама пропутио пут, а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето Писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светога Писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да је управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса било садржајније од оних раскошних јер смо из њега изашли јачи. *Преосвећени Владико кажете да је овогодишња прослава Васкрса имала и видно исцелитељно дејство на све нас. На шта конкретно мислите? Тема Васкрса, рекосмо, јесте живот, али ова лекција је веома садржајна, коју је допустио Божији промисао. Треба да видимо колико смо рањиви, цео људски род. Да будемо свесни Христових речи: Без мене не можете чинити ништа. Рекао је Господ да без Њега не можемо чинити ништа, и заиста смо немоћни без Њега. Господ хоће да будемо активни делатељи у историји, и да би смо били конструктивни у нашој историји Господ нас позива преко апостола Павла да се наоружамо свеоружјем Божијим. А свеоружје Божије јесу оне особине које красе Господа Христа, његове апостоле, Свете учитеље Цркве. То су врлине, оне крунске врлине: мудрост, љубав, доброта, трпљење, подношљивост, истрајност, правда, чистота, светост. Апостол Павле нас позива да се тим оружјем наоружамо и да тако активно и конструктивно водимо овај живот. И подсећа нас да је наш рат веома сложен. Не ратујемо, каже апостол Павле, против крви и меса него против поглаварстава у поднебесју, духова таме, против Сатане и његових војски, и против свега оног поретка који Сатана ствара, који Сатана инспирише, и у који жели да зароби људски род. Јер Сатана је и даље активан и он има своје зле путеве, а плод послушности Сатани јесте смрт. Апостол нас позива да избегавамо зле путеве, а да се наоружамо оружјем Христовим. И да се богатимо Духом Светим. Све то сагледавамо о празнику Васкрса и његовог исцелитељног дејства на нас. *Ове године Празник над празницима дочекујемо у нешто другачијим околностима, услед искушења које нас је задесило - пандемије вируса корона. Према Вашем мишљењу, како да у својим душама сачувамо радост Васкрсења, када смо суочени са пандемијом која у многим људима побуђује бригу и страх? Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог Писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. *Да ли је ово искушење које је Господ допустио, прилика да дубље проникнемо у суштину Празника над празницима и да свеобухватније учинимо смотру над својим животом? Христос је победио, али рат није завршен, битке нису завршене. Христос је устао из мртвих, Христос се показао надмоћнији у односу на оне који су били против Њега, и Он је јачи од оних који су против Њега у свима временима. Али нама то није довољно. Није зато што ми треба да се такође покажемо јачи од свакога зла, од свакога искушења. Да се ми покажемо јачи од греха, јачи од смрти. Како то треба бити надмоћан у односу на зло можемо видети читајући о нашем Господу. Читајући Јеванђеље видимо да је Он надмоћан у односу на оне који га нападају. Нај- пре се показао надмоћан у односу на сатану који га је кушао у пустињи, настојећи да га заведе, као што је завео наше прародитеље. Господ наш се показао надмоћним и у односу на смрт, прошао је кроз смрт. Прошавши кроз њу, и њу је преобратио, преобразио, и показао да када се остаје са Оцем небеским у заједници, у љубави, онда смрт нема дејства над оним који тако кроз њу пролази, надмоћно. И многи други који су веровали у Господа Христа исправно и за- једницу са Њим имали, надмоћно су прошли и кроз смрт. Међутим, глава Цркве је прошла победоносно, Христос је прошао победоносно, али тело Његово, које ми сачињавамо, још је у борби. Тело Христово, дакле ми који смо у овом свету, треба да покажемо, да постигнемо и покажемо надмоћ у односу на оно што нас сада разара, у односу на грех, у односу на свако зло и сваку немоћ, то би била истинска смотра и преображај. *Ваше Преосвештенство, замолио бих Вас да на крају читаоцима Православља упутите Васкршњу поруку. Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да се саберемо, да сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање васкрса, један мали васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Потребно је да се поправимо и исцелимо, а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у којем живимо. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом: Христос васкрсе! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276. 15. Мај 2020, стр. 9-12) Извор: Православље

Епископ милешевски г. Атанасије обратио се синоћ јавности пастрирским саопштењем које преносимо у цјелости: “Вечерас се на територији Архијерејског намесништва пљеваљског које је под нашим духовним старањем десило изненадно насилничко понашање полиције над недужним народом који је мирно шетао улицама града Пљеваља, изражавајући своје незадовољство поводом хапшења Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седам свештеника у Никшићу. У нападу полиције на голоруки народ, међу повређенима били су једно дете и једна бака. Само сазнање да су животи многе деце у Пљевљима вечерас били угрожени и да у редовима пљеваљске полиције постоје људи који су спремни да употребе силу на децу, старце и голоруки народ у нама изазива дубоки бол и тугу. Стога позивамо власти које господаре над полицијом која би требала да буде народна, да се уразуме и престану са насиљем над недужним народом. Дубоко саосећамо са пљеваљским породицама чији су чланови вечерас повређени и позивамо сву нашу паству у пљеваљском крају да као и до сада остане достојанствена и у љубави са својим ближњим. Такође апелујемо на надлежне државне органе да што пре ослободе нашег у Xристу брата Епископa Јоаникија и седморицу свештеника. Молимо се васкрслом Господу, Победитељу над сваким злом и неправдом да у Црној Гори завладају мир, љубав и слога. Епископ милешевски Атанасије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Велики угодник Божији и Чудотворац Свети Василије Острошки прослављен је и ове године свечано и молитвено како и доликује том дивном светилу Цркве Божије. Како је Саборни храм у Пријепољу посвећен овом светитељу то је овај дан уједно слава не само храма већ и целог града Пријепоља. Звучни запис беседе Већ дужи низ година организује се и Свечана литија градским улицама након Литургије у храму у којој учешће узме велики број верника Пријепоља и околине који излазе на улице, дочекују учеснике Литије и примају благослов Светог Василија и онда се сви заједно враћају до храма. У навечерје празника, 11. маја 2020. године, служено је Свечано празнично вечерње у коме је молитвено учествовао и Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије. На сам празник 12. маја 2020. године Свету архијерејску Литургију предводио је Епископ Атанасије уз саслужење архијерејског намесника прибојског протојереја-ставрофора Драгана Видаковића, пароха ивањског протојереја-ставрофора Дамјана Јанковића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, настојатеља Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонаха Петра, пароха пријепољског протојереја Бранислава Стојановића, пароха прибојског јереја Немање Вранића и ђакона Ивана Савића. Хор Саборног храма Свети краљ Владислав одговарао је на прозбе и јектеније. Након заамвоне молитве освештано је славско жито и преломљен славски колач које је припремио домаћин овогодишње славе г. Станко Јањушевић са својом породицом. Честитајући празник братству Саборног храма, свима присутнима али и свим житељима града Пријепоља Епископ Атанасије се укратко осврнуо на житије дивног угодника Божијег, Светог Василија Острошког, кога данас прослављамо: – Бог увек нађе начина да нас обрадује, и да нас подржи, умудри, охрабри, оспособи да наставимо живот, и то да га наставимо у вечности. Нас је Бог сабрао, данас овде, да чинимо оно што треба, и ми управо чинимо оно што треба, јер прослављамо Бога и Његове угоднике који су умели живети, који су исправно живели, успешно живели и прославили се начином свога живота. Својим избором у животу успели су да то добро што су изабрали остваре. Међу таквима јесте Свети Василије Острошки Чудотворац. – Од нас се тражи да знамо држати прави пут и правити праве изборе, одабире, и борити се за оно што је право. Црква Христова нас позива да се не успављујемо него увек да будни будемо, а пример нам даје светитељ кога данас прослављамо. И нама је заиста много лакше јер имамо добре предводнике. Зато погледајмо поново на Светог Василија Острошкога. Пре свега подсећамо се на његове честите родитеље, Петра и Анастасију. – Због разних обмана и превара многи из нашега рода, на жалост, одустали су од својих честитих корена, од својих честитих предака, од своје светле вере, од Јеванђеља, и постали су нешто друго. И не само то, него су покретали и физичке нападе на оне који су се одржали на правом путу. Многи који су, наизглед, желели добро својим сродницима су препоручивали да треба одустати од свог историјског пута, од истине, да би се сачували и опстали. Међутим, није тако мислио Свети Василије. Он је опстојао сва та страдања, и страдао, и био протериван. И он је успео и опстао, и спасао је многе који су веровали као и он да је потребно придржавати се истине па макар се и страдало за њу, знајући да Господ у Јеванђељу обећава живот вечни онима који су са Њиме, који су са истином. – Ми смо се данас сабрали да прославимо Светог Василија, да прославимо Бога који је њега дао, који је њему узор. Да се обратимо Светом Василију са захвалношћу за сва доброчинства која нам је до сада учинио, знајући да ће он и даље наставити да нам чини многа добра, исцељења, умудривања, да ће нам бити орјентир, светионик у нашем животу, поручио је Епископ Атанасије. Старешина саборног храма Светог Василија Oстрошког у Пријепољу јереј Горан Крстић захвалио се најпре Епископу Атанасију, затим и свима који су дошли да заједно узнесу молитве и благодарност Богу и Његовом угоднику Светом Василију и на крају се захвалио и домаћину овогодишње славе г. Станку Јањушевићу и његовој породици као и домаћину који се пријавио за идућу годину г. Ивану Љујићу који је од Епископа Атанасија добио део овогодишњег славског колача. У складу са препорукама Владе Републике Србије због могуће опасности од ширења епидемије вируса Covid19 уобичајена литија, која је дуги низ година ишла улицама Пријепоља, ове године је изостала. Али Пријепољци нису остали без благослова Светог Василија. Икона његова је прошла градским улицама уз два свештенослужитеља који су са благословом Владике Атанасија благосиљали сав град и све мештане кадећи и кропећи их освештаном водицом. Након Божанске службе у порти храма су домаћини овогодишње славе припремили послужење за све присутне, те су се тако верници могли окрепити и телесном храном након духовног окрепљења и благослова у храму. Извор: Епархија милешевска

Празник Светог Великомученика Георгија Победоносца, који је крсна слава великог броја Срба, а међу њима и Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, свечано је прослављен 6. маја 2020. године у манастиру Милешеви. Звучни запис беседе Тим поводом, Преосвећени Епископ Атанасије предстојао је литургијским сабрањем уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, протођакона Николе Перковића и ђакона Ивана Савића. За певницом је одговарало милешевско сестринство са својом игуманијом мати Аквилином. У току Божанске службе Преосвећени Епископ Атанасије је рукоположио у чин презвитера свог дугогодишњег ђакона Николу Перковића, који је са њим заједно прошао све недаће и искушења и у Епархији бихаћко-петровачкој али и у Милешевској епархији од њиховог доласка 2017. године до данас. Благодарећи Богу на свим даровима из Његове непотрошиве ризнице добара, Епископ Атанасије је у беседи рекао: – Благодаримо Богу што нам је дао да га славимо у Светима Његовима, посебно у Његовим Светим исповедницима и мученицима, као што беше јуче у дивном Свештеномученику Платону Бањалучком а данас у Светом Великомученику и Победоносцу Георгију. Благодарећи Богу за Његова доброчинства која исповедамо и препознајемо, посебно бих се сада обратио нашем новом свештенослужитељу, презвитеру Николи, а кроз њега опет, и свима другима који су раније примили презвитерски чин и друге одговорне службе у Цркви. – Речено је да ми треба да будемо сарадници Божији, сарадници у Његовом спасењу света. Можете ли замислити онда колико је одговорна свештеничка служба, бити сарадник Господу Христу, Њему као Спаситељу. А то је свештеник кроз служење Свете Литургије и других светих тајни, кроз проповедање Јеванђеља, поучавањем других самим начином свога живота, свим својим пастирским радом. – Ми имамо и блиских примера из нашега рода како се треба угледати на Христа и како треба испуњавати свештеничку службу у било ком чину, и уопште како треба, као прави хришћанин живети… У послушности и љубави до краја се испуњава свака служба у Цркви. Из послушности Цркви и Господу Христу, у љубави према Цркви и Господу Христу. Према Цркви то значи према свима ближњима, опет испуњење оне Христове заповести коју смо данас чули: Нову вам заповест дајем да љубите једни друге. То је заповест Христова. Све што је узвишено и добро у Цркви учињено учињено је из послушности и љубави… Тако је и светитељ кога данас прослављамо, и Господа Христа прослављајући у њему, Свети великомученик Георгије посведочио Христа на свој начин, својим мучеништвом. – На страшном Другом доласку Христовоме, када буде општа смотра свега човечанства, свих људи и преглед целе историје, онда ће бити за верне слуге Божије најрадоснији тренутак. Онда ће се пред целим светом обелоданити управо то како су они признали Христа и како сада Христос признаје и препознаје њих, беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

У храму у насељу Коловрат код Пријепоља у недељу 3. маја 2020. прослављена је храмовна слава – Свети Николај Охридски, Жички и Свесрпски. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у коловратској светињи Свету архијерејску Литургију уз саслужење пароха жупског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, јереја Горана Крстића и протођакона Николе Перковића. За певницом су били архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и старешина Светониколајевског храма јереј Небојша Јовановић. Звучни запис беседе Ова Трећа недеља по Васкрсењу посвећена је женама Мироносицама, стога је Епископ Атанасије указао пре свега на њих и њихово дело: – Ми православни размишљамо о ономе што је најбоље, што је најсветлије, што је најјаче у нашем животу. А нема ништа светлије од личности Господа Христа и Његових дела, и Његовог највећег дела, Његовог Васкрсења из мртвих, и плодова Његовог Васкрсења из мртвих. О томе ми размишљамо, о томе размишља цела Црква Христова. На то нас Црква позива, баш да то имамо у своме уму и своме срцу, и то ми и чинимо. Ево, кад отворите календар наше Свете Цркве видећете да је сва пажња Цркве усмерена и даље на то славно дело Христовог Васкрсења из мртвих. Наша пажња усмерена је и прати оне који су такође били загледани и загледани су у то славно Христово дело. А то значи да и даље имамо у виду Апостоле Христове, све оне који су Њега пратили, слушали Његову реч и гледали Његова дела, што значи да у виду имамо и жене Мироносице којима је посвећена ова недеља, овај данашњи дан. – Најпре им је Анђео објавио Христово Васкрсење на самом Гробу, празном Гробу Васкрслога Христа, а онда им се и сам Христос јавио на путу куда им је рекао да иду, и пошто их је тиме обрадовао, послао их је да јаве и Апостолима и другима. Оне су онда биле први весници другима. Онда се Господ јављао, не само тим својим пратиљама које су Га највише волеле, него се јављао и појединачно Апостолима, па онда свима Апостолима заједно, њима једанаесторици, јер један, као што знамо, беше отпао, и онда се јављао и другима. Васкрсли Христос Победитељ, обрадовао је све оне који су Њега пратили, који су Њега слушали, снабдео их, ово морамо запамтити, снабдео их оним што је најважније, снабдео их најпре знањем, и то најважнијим знањем које постоји, знањем о Себи, о Њему, Христу Васкрсломе, Христу Живоме, Христу који је чинио чудеса, који је беседио, Христу Учитељу, Христу Победитељу. Победитељу сатане, Победитељу болести, Победитељу смрти. То је најдрагоценије знање којим је Господ снабдео своје пратиоце… И још их је снабдео силом Духа Светога. Знањем и Силом. И снабдео их радошћу Живота. И као такве, задужио их да то знање преносе другима, да ту силу примењују на другима, и да радошћу Божијег присуства, радошћу Духа Светога испуњавају срца других. – Све се ово дивно уклапа и даље у наставак нашег слављења, нашег славља данас, ове недеље, у храму посвећеном Светом Николају Српском овде у Коловрату. Уклапа се зато што се Свети Николај потпуно угледао на свете Апостоле Христове, наставио њихово дело у нашем времену. Наставио да проповеда Живог Васкрслог Христа, и то исто онако успешно. И исто онако је Господ потврђивао његово дело, његову проповед, његове речи, знацима, јер Свети Николај Српски, Жички, светски Николај, Свеправославни, успешан је исто тако био у проповедању Васкрслога Христа, указао је Епископ Атанасије, па је затим укратко изложио животни пут и дело овог дивног великог српског светитеља – Светог Николаја Свесрпског. Након заамвоне молитве Епископ Атанасије је освештао славско жито и преломио славски колач које су припремили чланови црквеног одбора заједно са својим свештеником. Извор: Епархија милешевска

У недељу Антипасхе, Томину, 26. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Световазнесењско-милешевској обитељи. Саслуживали су парох прибојски протојереј-ставрофор Јово Андан, протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Милешевско сестринство са игуманијом Аквилином одговарало је за певницом. Звучни запис беседе – Христово Васкрсење представља највећу радост за све хришћане а Он сам нас стално подсећа на Његово присуство међу нама. Ова недеља управо је посвећена Његовом сталном јављању и подсећању нас на Себе, рекао је Епископ Атанасије, и наставио: – И они који су свесни Његовога присуства и они који нису, могу се радовати Његовоме присуству. Данашње прочитано Јеванђеље нам сведочи да је за нас најважније управо Његово присуство међу нама. Ма шта се догађало у свету не може бити тако важно као Христово присуство међу нама, и ма какве трагедије се догађале у историји не могу поништити тај ефекат Христовог присуства међу нама. А Он је присутан не као било ко него је присутан као Бог, Богочовек, као Онај који нас воли, као онај који је све учинио за нас да бисмо живели, Онај који је жив, који је јачи од свакога зла, који је свако зло победио, и који нас води путем живота у васкрсење, да би нам дао живот вечни. – Господ се јавља и каже: Мир вам! То је Његов поздрав, поздрав свима уплашеним који верују у Њега. И Он тај свој поздрав упућује свакоме, али не могу се окористити од њега сви, него они који верују у Христа. Имају прилику сви да имају користи од таквог поздрава, али треба да поверују у Христа да би те Христове речи њих умириле и да би им дале снагу. Господ је сабрао међу својим ученицима људе различитих нарави, различито устројене, са различитим способностима, различитим талентима, различитим склоностима, баш тако да би заједно онда они представљали једну пуноћу, пуноћу целога света. – Добро је веровати када се види, али је много јаче и сигурније бити способан да верујеш на основу уверења од самог Господа, на основу оног што су рекли очевици Христови, Његови слушаоци, на основу оног што је пренела Света Црква, коју води Дух Свети. Овај догађај перфектно се повезује и са овим што се нама данас дешава. Господ је тада хтео а и сада хоће да каже да је заједништво са Њиме најбитније. А оно може да се оствари на сваком месту и у свим условима живота. Овај догађај, а и ово што нам се данас дешава, упућује нас да себи постављамо питање колико нам је важан Господ Христос. Да ли нам је Он све или је Он само на површини наше свести. Да поставимо себи питање колико је Он у нашем срцу, подсетио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска