Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'биће'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Човек је биће прогреса и регреса. Ако не радимо сваки дан нешто ваљано, за неколико дана то што смо научили ваљано, почињемо да заборављамо. Прогресивно – ако напредујемо духовно. Човек ако не напредује, он ће назадовати. Нема статике. Kао што каже јеврејска изрека: ако не постанемо бољи, постаћемо гори. Полазимо од претпоставке (за мене чињенице) да сваки човек у некога или у нешто верује. Вера у некога је првобитна, природна вера новорођеног детета у своје родитеље, најпре мајку. Ерик Ериксон ову прву веру назива „праповерење”. Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке), овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – и уколико остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави), створени су повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна. Тада може започети и трајан процес преуобличавања (трансформације) вере. Пошто ништа у космосу – кажу астрономи и астрофизичари – не може бити заувек дато, остати исто и непромењиво, а каже се с правом да „Kако је горе, тако је и доле, и обратно”, тако треба да буде и са човековом вером. Не може, дакле, бити истина да постоји неки човек у свету који и када је стекао повољно веру у детињству и задржао је у адолесценцији и касније (што није увек случај), остаје на тој истој вери целог свог живота, без обзира колико дуго живео. Зато волим стару јеврејску изреку: ако не постанеш бољи, постаћеш гори! Једном речи, вера треба, па и мора да доживљава преиначавања, што значи да се она природно колеба између јаче и/или слабије вере; у повољном случају ова се човекова вера спиралним путем ипак постепено (некад и брже) пење пут несагледаног краја, јер краја заправо нема (према Христовим речима: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески). Управо на путу преиспитивања вере, плодног незадовољства достигнутог ступња своје вере, почиње прелаз „из разреда у разред”, увек виши, до највишег, никад доступног. Овај благословени процес, Kарл Густав Јунг назвао је индивидуација или „индивидуациони процес”, а хришћанство – обожење. Препреке (искушења) на овако дугом путу бројне су; Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; циљ је индивидуације стићи до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос. Од јачине наше вере (никад довољно јаке!) зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи или ће доћи до привременог или трајног застоја. Човек похађа школу прелазећи из разреда у разред. остаје незадовољан (плодно незадовољан!) па наставља (слутећи) ново и друкчије школовање, откривајући трансценденцију". Владета Јеротић извор: mojaucionica.com
  2. Предавању је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, затим, многобројно свештенство, представници градске власти, декан Правног факултета проф. др Драган Вујисић са осталим професорима, као и велики број студената.
  3. Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ
  4. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, од 13. до 21. септембра 2021. лета Господњег, биће одржан шести Фестивал хришћанске културе. У оквиру овогодишњег фестивала посебна пажња биће посвећена 350-годишњици престављења Светог Василија Острошког, као и 200-годишњици од рођења и 140-годишњици од упокојења Фјодора Достојевског. Повезан садржај: Епископ нишки г. Арсеније о значају Фестивала хришћанске културе Најава: Премијерно приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок васкрсењаˮ Фестивал хришћанске културе као манифестација која промовише духовне, културне и уметничке вредности, и ову шесту годину за редом, својим садржајем наставља да оплемењује и обогаћује учеснике, госте и свакога човека. Фестивал се одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије и Града Зајечара. Свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе заказано је за понедељак, 13. септембра од 18. часова. Након поздравног слова предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, и свечаног отварања овогодишњег Фестивала, у оквиру прве фестивалске вечери беседу о Светом Василију Острошком у духу 350-годишњице светитељевог преласка (пасхе) у вечност, изговориће протопрезвитер-ставрофор мр Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Хор Преподобне мати Ангелине крушедолске из Никшића, који пуних двадесет година под уметничким руководством проф. Ане Бојић умилним појањем прославља Господа, одржаће свечани концерт дајући славословни допринос обележавању 350-годишњице упокојења великог чудотворца острошког. Поводом 350-годишњице упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, у продукцији Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке приређен је документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ аутора катихете Бранислава Илића. Након премијерног приказивања филма у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице, које је заказано за 19.30ч, о филму ће говорити Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион; Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид; др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност; Мира Лолић-Мочевић, уредница Телевизије Храм; и катихета Бранислав Илић, аутор филма. У музичком делу програма поводом премијере филма, наступиће хор Преподобне мати Ангелине крушедолске из Никшића, под уметничким руководством проф. Ане Бојић. Сутрадан, 14. септембра у 9. часова, на празник Преподобног Симеона Столпника, поводом почетка Црквене нове године, на темељима ранохришћанске базилике у окриљу локалитета Феликс Ромилијана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, свештенства и верног народа Божјег, служиће свету архијерејску Литургију. Благољепију ће допринети милозвучно удружено појање хора Преподобне мати Ангелине из Никшића и хора Саборног храма Рождества Пресвете Богородице у Зајечару. *** Након литургијског сабрања, са почетком у 11. часова, у Кули 19 локалитета Феликс Ромулијана, биће уприличена посета изложбе „Запад у источном рухуˮ, аутора Мирне Јовановић, док ће у наставку бити приказан драмски приказ Биографије Достојевског. У вечерњим часовима истога дана, у свечаној дворани Народног музеја у Зајечару, са почетком у 19. часова, одржаће се свечано отварање „Ранохришћанске гробнице Нишаˮ. Сат времена касније, у порти Саборног храма у Зајечару заказана је промоција Зборника радова „800. година аутокефалности СПЦ у Епархији тимочкојˮ. У среду, 15. септембра са почетком у 12. часова, у историјском архиву одржаће се промоција књиге „Прота Милан Рашић – свештеник и управник Архива у Зајечаруˮ. Истога дана, са почетком у 19. часова, у порти зајечарског Саборног храма, предавање на тему: „Достојевски као боготражитељˮ, одржаће господин Ненад Плавшић. У четвртак, 16. септембра, са почетком у 12. часова, у „Гостопримнициˮ одражаће се промоција књиге „Савремена читања Великог инквизитораˮ. У свечаној дворани зајечарске Библиотеке са почетком у 17. часова, предавање на тему: „Стваралаштво Достојевскогˮ, одржаће др Дејан Милутиновић и Владимир Пиштало. Истога дана у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице, са почетком у 19. часова, предавање на тему: „Светотајински живот Цркве Божјеˮ, одржаће протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић и презвитер др Србољуб Убипариповић. Након предавања у Саборном храму биће уприличен наступ хорова, у којем ће учествовати камерни хор „Лавиринтˮ; градски хор „Мокрањацˮ, као и хор храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. *** У петак, 17. септембар, са поечтком у 10ч, у свечаној дворани зајечарске Гимназије биће приређен књижевни портрет Владимира Пиштала, у којем ће учествовати Владимир Пиштало и Ненад Шапоња. Истога дана, у порти Саборног храма, са почетком у 19.30ч, заказано је свечано отварање петог Фестивала духовно-документарног филма, док ће се у наставку одражати премијерно приказивање филма о Светом Нектарију Егинском „Божји човекˮ. У суботу 18. септембра планирано је приказивање филмова у такмичарској конкуренцији. Дечја недеља на овогодишњем Фестивалу хришћанске културе почеће у недељу, 19. септембра, на празник Чуда Светог Архангела Михаила у Хони (Колоси), литургијским сабрањем у зајечарском Саборном храму, док ће се у наставку Литургије служити молепствије на почетку нове школске године. Након молитвеног сабрања у порти ће бити одржана дечја представа. Истога дана у порти храма, са почетком у 17. часова, биће уприличен музичко-сценски приказ „Поема Фјодорˮ. Ретроспектива анимираног филма одржаће се сат времена касније. Свечано затварање петог Фестивала духовно-документарног филма, заказано је за 19. часова, у свечаној дворани зајечарског позоришта, након чега ће бити приказан победнички филм. У мисионарском центру Епархије тимочке „Гостопримницаˮ, од 21ч, одржаће се завршни концерт филмског фестивала. У понедељак, 20. септембра, у навечерје престоног празника зајечарског Саборног храма, након служења празничног вечерњег богослужења и литије улицама града, портрет Достојевског биће свечано уручен Епархији тимочкој. У порти Саборног храма, у 20.30ч, предавање на тему: „Достојевски, вера и хришћанствоˮ, одржаће др Богдан Лубардић. На празник Рождества Пресвете Богородице, 21. септембра, са почетком у 8.30ч, служиће се света архијерејска Литургија у Саборном храму. Након литругијског сабрања у порти храма свечано ће бити отворена изложба „Мој храм – мој градˮ. Свечано затварање шестог Фестивала хришћанске културе одржаће се у свечаној дворани зајечарског позоришта, са почетком од 19. часова, док ће у наставку бити одржан завршни концерт уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Биничкиˮ. Владика Иларион о Фестивалу хришћанске културе Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Фестивала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота, рекао је Епископ тимочки г. Иларион у интервјуу на таласима Радио Светигоре. Приредио, Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Премијера документарног филма о Светом Василију биће сабрање под светитељевим молитвеним омофором, рекао је катихета Бранислав Илић у оквиру разговора за Радио-Глас, Епархије нишке. Аутор документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" истиче да је предстојећа премијера филма прилика да се сви саберемо на Световасилијевски сабор у Зајечару, да прославимо име Божје и узнесемо благодарност Светом Василију Острошком који нас свакога дана милује својом љубављу и очинском бригом. Повезана вест: Катихета Бранислав Илић за Радио-Глас: Фестивал хришћанске културе нас укрепљује и обогаћује благословеним садржајима Звучни запис разговора Овај документарни филм свакога човека хришћанина подстиче и позива да усрдно следи пут и пример Светог Василија, позива нас да ходимо том благословеном и свештеном духовном стазом која је утабана молитвама и чудесном љубављу Светог Василија Острошког, закључио је катихета Бранислав Илић позивајући све на Световасилијевско сабрање у оквиру шестог Фестивала хришћанске културе у Епархији тимочкој. Извор: Радио Глас
  6. О седмој годишњици архијерејског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, за Радио "Глас" Епархије нишке, говорио је новосадски катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Звучни запис разговора Према речима катихете Бранислава Илића, преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. Божанственом пастироначалнику Христу, било је угодно да пре тачно седам година узведе у почаст Вишњег звања, архимандрита Илариона (Голубовића), игумана свештене обитељи манастира Буково, и да му благодаћу Духа Светога пројављеном кроз Архијерејски Сабор отачаствених архијереја СПЦ, повери на архијерејско старање знамениту Епархију тимочку, украсивши је многочисленим даровима, и препоручивши је мудром руковођењу словесног стада. Брижном очинском љубављу и надахнутом архијерејском речју Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион, мудро и смирено са љубављу поучава поверене му пастире да са смиреношћу и мудрошћу напасају Цркву Господа и Бога, коју Он стече Крвљу својом. У савременој епохи нивелисања и гажења традиционалних духовно-етичких вредности, предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, постао је неустрашиви заштитник свог многострадалног народа бранећи православно јединство и духовно здравље нашег благочестивог народа који је суочен са великим искушењима, како споља, тако нажалост, и изнутра, закључио је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Глас
  7. На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка
  8. Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о недавној посети светињама Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. Повезан садржај: Стазама Светог Василија Острошког Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку Звучни запис разговора "Ходочашћа су вековима саставни део хришћанског живота. Узмимо као пример Етерију, која је у четвртом веку походила Свету Земљу и оставила нам своје драгоцене путописе, а безбројни су примери оваквих и сличних ходочашћа. И ово моје хођење светињама у походе било је живописно и испуњено великом љубављу, зато је мој путопис са овог вишедневног путовања записан најпре у срцу, а потрудићу се да осећај мога срца поделим и са драгом ми у Христу браћом и сестрама", рекао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. Говорећи о својој духовној вези са манастиром Острогом и ћивотом Светог Василија Острошког, новосадски катихета је истакао да је манастир Острог његова друга кућа, јер је од најранијег узраста везан за светитеља Острошког, као и да је наведена духовна веза обострана, јер је благослов Светог Василија Острошког уткан у његово биће. Као ученик београдске Богословије духовно сам стасавао уз омофор Светог Василија који се чува у београдском храму светих цара Константина и Јелене на Вождовцу. То су биле године када ми животне околности нису дозвољавале да одлазим у Острог, али преко тог омофора Свети Василије и његов благослов су били самном. Бројни су примери из мог живота који доказују присуство Светог Василија, али овај ми је посебно драгоцен, рекао је катихета Бранислав, и додао: Свети Василије је својим благословом трасирао пут мог живота и његове молитве су ме упутиле да пригрлим призив Божји и цео свој живот посветим служби Богу. Све је то дело Светога Василија. У осврту на своју недавну посету Црној Гори, гост Радија "Глас" је нагласио да је Црна Гора васкрсла, да је дивна и јака вера тамошњег народа који је истрајао у праведној борби против безаконог закона. Боравећи у Црној Гори учинио сам велику метанију пред тим дивним свештенством и монаштвом, пред тим благочестивим христољубивим светосавским и световасилијевским народом, учинио сам метанију пред митрополитом Амфилохијем, који је иако телом у гробу, делатно присутан у животима свих нас. Учинио сам велику метанију пред свештеним ћивотима, молећи се Светом Василију и Светом Петру Цетињском, да и нама подаре ту тврду Божју веру и снагу љубави, да и ми у овим нашим крајевима будемо делатници љубави и сведоци да је наша вера, вера Васкрсења, истакао је катихета Бранислав. Према сведочанству Бранислава Илића, Свети Василије Острошки је светитељ који збратимљује и угодник Божји који позива на љубав и праштање, јер је својим животом посведочио да је христолика љубав једина мера хришћанског живота. Ми ништа не дугујемо једни другима, једино смо дужни да по примеру Светог Василија имамо љубав једни према другима, и да кроз ту љубав угађамо Ономе који је сушта љубав и чије је друго име управо Љубав, поучио је катихета Бранислав. Гост емисије "Пирг" је на крају говорио о сусретима са архијерејима који Богу и своме роду служе на територији Црне Горе. Он се сусрео са изабраним митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем на Цетињу, са Епископом буеносајреским и јужно-централно америчким г. Кирилом у Подгорици, као и са изабраним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем у Никшићу. Према речима катихете Бранислава, гостопримство протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, доказују да су наведени људи чеда ћивота Светога Василија и настављачи његовог свештеног етоса. На крају овог разговора катихета Бранислав Илић је упутио поруку медијским делатницима и слушаоцима Радија Епархије нишке: "Свима желим да молитве, љубав и доброта Светога Василија буду са свима вама. Да храм који се подиже у Нишу у његову част, што пре засија у пуном сјају, како би као матица сабирао све православне хришћане прелепог Града Ниша, и сведочио велику љубав Светог Василија према вама који живите у Нишу. Будите уверени да је Свети Василије молитвени покровитељ Радија "Глас", зато нека вас његове молитве руководе у вашем делању и мисији, а да ви као чеда Светог Василија знате да никада нисте сами, већ увек под молитвеним покровитељством великог чудотворца Острошког". Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. МЕМОРИЈАЛНИ комплекс у помен свим српским жртвама ратова на простору Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије биће изграђен на територији општине Земун. Како је за "Новости" потврдио главни градски урбаниста Марко Стојчић, Град и Општина Земун тренутно траже локацију на којој ће бити спомен парк посвећен Србима страдалим у прогонима и крвавим сукобима на простору бивше Југославије од 1990. до 1999. године. Према Стојчићевим речима, биће то велики меморијални центар, где ће бити исписана имена свих погинулих и несталих и где ће се људи окупљати када буду обележаване годишњице страдања. - Значајније је да на једном месту имамо велики простор посвећен свим жртвама, него да правимо појединачне споменике - каже Стојчић за наш лист. - Биће то попут спомен-парка у Јајинцима, не у архитектонском, већ у симболичком смислу. Када нађемо адекватну локацију, расписаћемо конкурс како би почела реализација пројекта којим бисмо се одужили свим жртвама. Општина Земун тражи погодно место, детаље ћемо знати следеће недеље. Председник ГО Земун Гаврило Ковачевић открива, за "Новости", да ће овај комплекс највероватније бити у близини Батајнице, Угриноваца или Бусија, односно код оних насеља где су се настанили прогнани Срби током "Олује", "Бљеска" и других погрома деведесетих. - Још тражимо конкретну локацију, идеја је да то обележје не буде у центру Земуна, али да то направимо онако како приличи жртвама - истиче Гаврило Ковачевић. - Вероватно ће то бити око насеља Батајница, Бусије, као и делова где су дошли наши прогнани и преживели Срби, изградили куће и ту почели нови живот. МОНУМЕНТ У НЕМАЊИНОЈ УЛИЦИ ИСПРЕД Железничког музеја у Немањиној улици, највероватније на Видовдан, биће постављен Споменик жртвама ратова и браниоцима отаџбине 1990-1999, који је био на Савском тргу, али је одатле склоњен због реконструкције овог потеза. Како нам је рекао председник Удружења ратних војних инвалида Жељко Васиљевић, овај монумент је добио нови изглед. ИЗВОР: МЕМОРИЈАЛ СРПСКИМ ЖРТВАМА У ЗЕМУНУ: Тражи се локација за изградњу споменичког комплекса посвећеног страдалима у ратовима деведесетих WWW.NOVOSTI.RS МЕМОРИЈАЛНИ комплекс у помен свим српским жртвама ратова на простору Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије биће изграђен на територији општине Земун.
  10. Државни ТВ канал Русија-24 емитује 40-минутни документарни филм о историји изградње и украшавања Храма Светог Саве у Београду, извјештава Патриархия.ru. Посљедњих година радило се на мозаичној декорацији храма. Радови су започели захваљујући споразуму између руског и српског предсједника, постигнутим уз учешће Руске православне цркве и лично Његове светости патријарха московског и цијеле Русије Кирила. У име предсједника Русије В.В. Путина, додијељена су знатна средства, захваљујући којима је група више од 300 мозаичара, изабраних на конкурсу Академије умјетности, успјела да мозаицима покрије површину од преко десет хиљада квадратних метара. Саборни храм Светог Саве, који се гради више од сто година, захваљујући помоћи Руске Федерације и раду руских мозаичара, постао је један од најистакнутијих споменика православне архитектуре на Балкану. Филм казује о историји изградње храма и о томе како су извођени радови на његовом мозаику. О томе, поред осталих, говори народни умјетник Русије Н. Мухин, као и српски стручњаци и архијереји Српске православне цркве. Документарни филм укључује видео-снимке посјете храму Светог Саве руског предсједника. Патријарх српски Иринеј, који је преминуо у новембру 2020. године, посветио је посебну пажњу радовима унутар Саборног храма Светог Саве, чија је сахрана било прво свечано богослужење обављено у овој цркви. О Светом Сави и историји храма, који је подигнут у његову част, говоре архијереји и свештенослужитељи Српске цркве, укључујући почившег патријарха Иринеја, митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, епископа бачког Иринеја и нишког епископа Арсенија, протојереја-ставрофора Драгомира Санда. Аутор и водитељ филма – митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије – филм завршава ријечима да ће Храм Светог Саве, који су украшавали руски мозаичари, „заувијек остати и споменик руско-српског пријатељства и свједочанство јединствених односа који су се развили између Руске православне цркве и Српске православне цркве“. Документарни филм биће приказан и на Првом каналу српске телевизије 27. јануара, на Савиндан. С руског: Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Државни ТВ канал Русија-24 емитује 40-минутни документарни филм о историји изградње и украшавања Храма Светог Саве у Београду, извјештава Патриархия.ru. Посљедњих година радило се на мозаичној декорацији храма. Радови су започели захваљујући споразуму између руског и српског предсједника, постигнутим уз учешће Руске православне цркве и лично Његове светости патријарха московског и цијеле Русије Кирила. У име предсједника Русије В.В. Путина, додијељена су знатна средства, захваљујући којима је група више од 300 мозаичара, изабраних на конкурсу Академије умјетности, успјела да мозаицима покрије површину од преко десет хиљада квадратних метара. Саборни храм Светог Саве, који се гради више од сто година, захваљујући помоћи Руске Федерације и раду руских мозаичара, постао је један од најистакнутијих споменика православне архитектуре на Балкану. Филм казује о историји изградње храма и о томе како су извођени радови на његовом мозаику. О томе, поред осталих, говори народни умјетник Русије Н. Мухин, као и српски стручњаци и архијереји Српске православне цркве. Документарни филм укључује видео-снимке посјете храму Светог Саве руског предсједника. Патријарх српски Иринеј, који је преминуо у новембру 2020. године, посветио је посебну пажњу радовима унутар Саборног храма Светог Саве, чија је сахрана било прво свечано богослужење обављено у овој цркви. О Светом Сави и историји храма, који је подигнут у његову част, говоре архијереји и свештенослужитељи Српске цркве, укључујући почившег патријарха Иринеја, митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, епископа бачког Иринеја и нишког епископа Арсенија, протојереја-ставрофора Драгомира Санда. Аутор и водитељ филма – митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије – филм завршава ријечима да ће Храм Светог Саве, који су украшавали руски мозаичари, „заувијек остати и споменик руско-српског пријатељства и свједочанство јединствених односа који су се развили између Руске православне цркве и Српске православне цркве“. Документарни филм биће приказан и на Првом каналу српске телевизије 27. јануара, на Савиндан. С руског: Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Божићни интервју Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Херувима дат Инфо-служби Епархије осечкопољске и барањске. *Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији? Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем. *Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха? Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом. Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота. *Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији? Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20) Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство. *Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире? Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности. Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса. У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена. Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10) *Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници? Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности. *Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе? Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима. Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској. Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави. Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве. *Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја? Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао. *Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи? Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима. Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио. *Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима? Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти. Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника: Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на својој седници од 24. децембра 2020. године, донео је одлуку да се сазове Свети Архијерејски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве, који ће се одржати 18. фебуара 2021. године. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Благодарећи сестри Зорици Ковачев, у навечерје празника Материце, доносимо предавање које је на тему ријечи Светог Владике Николаја: “Мајка, биће најсличније Богу“ одржао протођакон Љубомир Ранковић 26. децембра 2019. године у Парохијском дому Храма Светог Јована Владимира у Београду. Звучни запис предавања Отац Љубомир је своју бесједу започео ријечима о Мајци Бога нашега Исуса Христа и Мајци свих нас Пресветој Богородици, а затим је наставио о свим мајкама и женама кроз историју до данашњих дана. Домаћин вечери био је свештеник о. Игор Лукић, који је најављујући госта рекао да благодарећи о. Љуби сва дела Св. Владике Николаја угледала су светлост дана и ушла у домове нашег народа. Извор: Радио Светигора
  15. Предрага браћо и сестре, драги сви прославитељи, пријатељи и поклоници Тајне Оваплоћења Радостан сам што сам са Вама! Са Вама у заједништву неописиво чудесне Тајне живота; са Вама у нади и вери да смо од Носиоца свеколиког живота, Исуса Христа, живот и примили, и да смо сада, у овом земаљском ходочашћу, на путу ка пуноћи истинског живота. То осећам толико снажније сада, након 20 година своје бискупске службе и 20 година примљеног дара служења у Београду. Свестан сам да оба ова дара нисам заслужио, па управо због тога желим Вама свима, предрага браћо и сестре, још личније проговорити. У тих 20 година сам, наиме, дословно могао опипати колико је судбоносно исправно схватати живот. Живот се, заправо, у свим својим разноврсним бојама и небројеним димензијама богатства објављује искључиво уколико га откривамо у његовом Извору, Извору свег живота, у непојмљивој Тајни Тројединог Бога. У том бесконачном Океану могућности свих могућности; у тој, нотама незаписивој Симфонији космичке бесконачности. Тек у том Извору без извора може се колико-толико наслућивати шта заправо Живот јесте. То је, пре свега, онај Живот о коме говори Исус из Назарета. „Дођох“, каже, „да ви имате живот! И да га имате у изобиљу!“ Исус, дакле, не шкртари са животом. Исусу свакако није драго што живимо у пандемији Цовида-19. Исус се не мири са тим да живимо у страху и неизвесности. Није, наиме, воља Његова да будемо затворени, изоловани, удаљени једни од других, камоли да је жеља Његова да живимо са маскама на лицу. На лицу које одражава наш идентитет, нашу посебност, наше непоновљиво историјско и космичко место. Све то није по вољи Његовој, све то смо нажалост, свесно или несвесно, сами изабрали. Мислили смо да можемо мењати сопствени идентитет и да себе прогласимо „творцима“, „боговима“, „произвођачима“ силе Божје. Не само у подизању величанственог торња у Паризу, и не само у толиким атеистичким и антитеистичним идеологијама и режимима, него и у нашем практичном атеизму, ми сами свесно протерујемо Бога, уклањамо Извор живота, па тиме и здравље. Уместо да живимо узвишеност Божјих синова и кћери, и самим тим достојанство сарадника Божјих, радије бирамо свој ништавни егоцентризам, а тако и нарцисоидност, који нас бацају у реку пролазног. Kада сваке недеље и под сваком великом свечаношћу у Цркви молимо величанствени захвални хвалоспев, познат по првим речима римског оригинала „Те Деум лаудамус“, сваки пут ме, да ми колена клецну, толико дубоко гану следеће речи: „Ти да за наше спасење постанеш човеком, Христе Господе, ниси се устукнуо крила Ђевице.“ Предрага браћо и сестре, зар није невероватно да је баш хришћанство, које је на први поглед тако универзално, али и – чини се за многе – тако апстрактно, и – како многи мисле – неопипљиво, управо толико конкретно, толико опипљиво, непоновљиво историјско, тако елементарно? Баш хришћанство говори о нашем спасењу, о сваком конкретном човеку, конкретној жени, о крилу конкретне Мајке. Може ли постојати нешто конкретније, практичније, свакидашњије, уочљивије, „приручније“? Да, управо хришћанство, које је тако недокучиво и тако универзално, истовремено је и најопипљивије и најконкретније. Само хришћанство даје јасну улогу и смисао микро и макрокосмосу, и омогућава нам целовито разумевање свих односа, свих релација и корелација, разумевање свих улога, свих служби, свих задатака и свих могућности. Зато и ова пандемија – коју неки називају „пошаст“, а други се њоме баве само једнострано и једносмерно, док је се трећи само боје, од ње беже и чекају вакцинацију – може за нас постати истинска пророчка снага. Није ли још одавно записано: „Бог увек прашта. Човек је способан да прашта, мада ретко то чини. Али природа никада не прашта.“ Природа, наиме, и не може да прашта. Не може, јер или функционише по од Бога датим законима или сама нужно постаје бунт, отпор, болест, носилац смрти. Пандемија је зато најопаснији бунт нашег неусклађеног односа живота и Живота. Човек је разумно и слободно биће које може да схвата, али често не жели да схвати; човек може логично, нормално и, дакле, морално деловати; истовремено, он може да чини и не жели чинити; може рећи „не“, може окренути леђа добру, истини, хармонији, па тако и здрављу. Специфичност нашега времена јесте у томе да се човек бори само за, у једнодимензионалном смислу, аутономију; за независност у смислу самодовољности, што значи: изван заједнице; за слободу у апсолутном смислу, а такву слободу у апсолутном смислу може живети само потпуно савршено биће – Бог. Оваквим схватањима се, на несрећу, углавном препустила целокупна савремена наука о човеку, антропологија, веома често и савремена филозофија, и, нажалост, ту и тамо и сама теологија. Па и сама Христова Црква се из тих нелогичних разлога поделила. Медији, опет, по својој психолошкој законитости искључиво говоре о сензацијама свакога времена. Зашто је, дакле, истинско славље Божића тако битно? Управо зато што нам само Бог може рећи ко јесте Бог, и ко јесте човек, и какав људски живот треба да буде. Само зато је, наиме, Бог постао човек. Зато је сам чин гледања, расуђивања, прихватања и поистовећења са Богочовеком – Исусом Христом, и прослављање Његовог оваплоћења, једини излаз из свих данашњих редукција живота. Ако нам данас пружају вакцине – које су састављене и из манипулисаних ћелија људскога бића, из људских фетуса – и говоре нам да нам дају лек, онда нам заправо на дуге стазе пружају нови ЦОВИД. А Божић је, пре свега, величанствено славље живота по законима Бога Створитеља. Не може нам себична људска рука, која тражи новац и славу, донети здравље. То може само безусловна љубав склопљена у нераскидивом брачном завету, која се бесплатно даје, живи и рађа живот у мајчинском крилу. Због своје несебичне љубави, мајчинско крило именујемо „чистим жртвеником себедаровања“. Није савременик Светог Саве, Свети Фрањо Асишки без разлога задрхтао на речи пророка Исаије (Ис 1, 2-3): „Чујте, небеса, и слушај земљо (…); Синове одгојих, подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а (…) народ мој не разумије!“ Спознавши ове речи, Свети Фрањо је одмах израдио оно што данас називамо „јаслице“ или „Витлејем“. И пред њима је клечао, молио и вапио, да би и он, и сва браћа његова фрањевци спознали и свесно се опредељивали искључиво за добро. Од срца желим, браћо и сестре, да и ове године имамо времена да читамо тај „револуционарни“ текст највећег пророка и времена да пред јаслицама контемплирамо пресудну битност отеловљења самог Бога. Свеукупно нас може излечити само наше слободно и целовито сједињење са Богочовеком Исусом Христом. Ево зашто је свето богослужје од судбоносног значења за свакога од нас. Вера и богослужје нису намењени привилегованима. Они су дар за све: „Да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (…) хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке“ – позива нас апостол народа. Искрено се молим за свакога понаособ, за све наше породице и све наше заједнице, да бисмо новим, дубљим открићем Божића заживели наше ново заједништво, нову близину, нову радост. Нека нас, дакле, Новорођени уведе и током целе Године Господње 2021. води интегралном здрављу. „Тебе, стога, Новорођени, молимо: помози слугама и слушкињама својим!“ – закључимо речима захвалног хвалоспева. Мир Божији: Христос се роди – уистину се роди. А ја Вас, браћо и сестре, најпонизније благосиљам: У Име Оца и Сина и Духа Светога. + Станислав Хочевар надбискуп и метрополит београдски Извор: Београдска Надбискупија
  16. У уторак, 22. децембра 2020. године, када наша Црква прославља празник Зачећа свете Ане, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Сенић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Владика Јован је верницима протумачио поруку светог апостола Павла, нагласивши значај вере у животу сваког хришћанина: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Свети и велики и богомудри апостол Павле, браћо и сестре, саветује хришћане свих времена па им каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Каква дивна и поучна реченица. Заиста, браћо и сестре, да би човек схватио тајну живота, тајну овога и онога света, и тајну самога Бога, то не може постићи никаквом науком, никаквом философијом, већ једино тврдом и јаком вером у Бога и чистим срцем. Вером се Бог усељава у нас, а чисто срце види Бога. Када је човеку чисто срце, онда он слави Бога, он благодари Богу, он захваљује Богу и осећа да је дужник Божији, да му је Бог све дао. А човек који се осећа дужником Божијим, тај човек ће се трудити да живи по Богу и трудиће се да се у њега не усели гордост и сујета, мада сваки човек има у себи и гордости и сујете, неко у мањој неко у већој мери, али неће доћи до таквог стања да каже мени не треба Бог, ја сам довољно самоме себи. Такав човек је губитник и овог и оног света и што је још трагичније он је губитник своје душе. Зато апостол Павле каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Вером човек ходи, а не знањем. Када се Христос усели у наша срца, онда се унутрашњи човек утврђује у правди и истини и вечној Божијој љубави. Вера је право знање, јер вером долазимо до правог знања о Богу, о свему ономе што је Божије. Вером долазимо до знања шта је Црква, шта су свете тајне, шта су врлине. Бог се открива човеку онолико колико човек верује у Бога и колико осећа Бога у себи. Али човек мисли из своје гордости да он треба да сазна и суштину Божију, али ми то не можемо сазнати јер је суштина Божија позната само Богу. Нама је Бог дао онолико колико нам је довољно за спасење. Гледајући лице Божије у оном животу, човек ће схватити оно што није могао да схвати док је био у телу. Зато апостол Павле веру назива основом живота и ишчекивањем оног невидљивог. Ми живимо за тај тренутак да се сретнемо са тим невидљивим, а тај невидљиви је Бог. Можемо поставити питање откуд вера у човеку ако је он само земаљско биће које живи у овом свету који је условљен простором, временом и рађањем? Откуд да вера постане саставни део његовог бића? То је врло важно. И зато кад ово све имамо на уму, можемо мирне душе рећи да је човек биће вере. Зато човек који нема вере он само носи облик човека, а није човек у суштини, онај човек Божији. Ми се рађамо са клицом религиозности, а сва историја људског бића показује да је човек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом. Човек је биће које чезне за другим, тим другим то је важно да знамо, за другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави смисао, даје јој заједницу са Богом и самим човеком. Са вером долази Христос у срце, а са Христом долази љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у вери. Што више вере у човеку, то више Бога у човеку. Вера то је оно што треба да знамо, а онда са вером и присуство Христово у срцу човековом, а са вером у Христа се у човека усељује и све оно што је божанско и вера и нада и љубав и милосрђе. Господ сишао у овај свет и учинио чудо да човека који је отпао од Бога и престао да буде биће, да га поново врати у биће, зато човек треба да буде Божије биће, а када је човек Божије биће онда је човек за сваког другог биће и други је за њега биће, ако то тако и схвата. Апостол Павле нам у неколико речи указује на једну целу степеницу, јаку степеницу ка савршенству, а ми смо позвани да се усавршавамо. Дакле, почетак је вера нашег живота, а завршетак је љубав. И зато ће нестати и вере и наде, када променимо овај свет, али зато љубав неће да нестане никада. Јачањем вере смањујемо ту разлику, тј. раздаљину између нас и Христа. Што јача вера то ближи Христос. Паднеш ли, значи да ти је ослабила вера. Људски је пасти, али је ђавољски не устати. А човек када падне и преда се том паду, онда те ни Бог неће подићи. Бог је ту и са нама само ако ми јесмо са Њим. Ако смо ми са Њим, Он онда зна нашу реч и нашу мисао. Зато не смемо да изгубимо вољу и жељу. За пад нам треба покајања. Срце је Христово најомиљенији дом у којем Бог обитава. И сад замислите да нехришћанским животом затворимо тај дом. Господ стоји поред срца и куца. А човек када нема вере он нема слуха да чује то куцање и зов Божији. Бог нас стално позива на разне начине. Тако да човек са радошћу прима Христа у себе и само по себи из срца човековог излази она најлепша дивна молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног". Тако се љубав сједињује са вером и надом, и кад се сједине вера и нада онда се губи граница између вере, наде и љубави. Човек не може ни мишљу својом одредити докле иде вера, кажу свети оци, а одакле почиње нада и љубав. Ништа на свету нам не може заменити веру у Бога, ни наука, ни богатство ни слава. То ђаво зна, и зато је његов најважнији посао да нас убеди да не верујемо у Бога. Сваки човек без вере је онда губитник. Када већ ђаво зна да је вера та која носи човека, и душу и дух итело његово, онда ми бар хришћани треба то да знамо и да чувамо веру, а вера се не чува ни галамом ни виком ни буком, него се чува смирењем, молитвом, животом. Па нека нам Господ помогне и свети апостол Павле да заиста да покушамо да имамо ову мисао светог апостола Павла која каже: “А вером да се усели Христос у срца ваша”. Е онда је срце пуно, онда човек не осећа никакав недостатак јер има веру, а има и Бога у себи. Без тога човеку стално нешто недостаје и стално је незадовољан. А кад имамо Бога, онда имамо све и онда смо задовољни. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  17. Епископ диоклијски г. Методије казао је данас у манастиру Горњи Брчели, да је непотребно дизање тензија због радова на гробници митрополита Арсенија Пламенца у манастиру Горњи Брчели, те да ће све бити завршено с Божјим благословом и у сагласју са законима државе Црне Горе. “Ово је вријеме које је осјетљиво, не само у Митрополији тренутно, јер Митрополија је, као што знате, у жалости због митрополитовог упокојења, него и због ситуације у цијелом црногорском друштву која је ровита и у неком вакуум стању. И сад због сплета неких неспретних околности бојим се да неко не узме да додатно набија тензије и притисак у друштву када нам је то најмање потребно”, казао је он новинарима након протеста дијела мјештана Црмнице у Горњим Брчелима због радова на гробу митрополита Арсенија Пламенца. Додао јер да све то што се десило у кругу манастира није ништа тако алармантно нити злонамјерно да би неко ту видио разлог да би се дизала толика ујдурма око цијеле приче. “Јер, ово је манастир о коме сестре и цијела Митрополија брину деценијама и све што се радило у њему, радило се на унапређење ове светиње, никако не на њено скрнављење”, казао је он. Владика је казао да све што се у манастиру убудуће буде радило биће у сагласности с Управом за заштиту културних добара, односно са свим надлежним институцијама. “Тако да је сад ово вријеме у којем је најмање потребно дизање тензија и ове буре и немира”, рекао је Епископ диоклијски. На новинарско питање шта је сада урађено, Владика је рекао да је требало да се стави крст на гробну плочу митрополита Арсенија Пламенца. “И сад, да би се на крст ставио натпис, треба да знамо да ли само он ту почива или има више њих који су ту сахрањени. Због тога се подигла плоча. Али, све ће се радити у сагласности са надлежнима. Нама је у интересу да све буде онако какав је Божји благослов и како налаже закон ове државе”, закључио је Владика Методије. Зоран Лековић, предсједник Удружења Црмничана “13. јул” рекао је да је дошао до информације неколицине мјештана да је дошло до ископавања гробног мјеста ради утврђивања идентитета сахрањених у њему. “Претпоставио сам да ту треба да буду само Црмничани, међутим, видим да међу учесницима протеста има и људи са стране. Ово је мало непријатна ситуација.Ми Црмничани увијек смо били оани и својој Цркви и својој држави и увијек смо знали паметно и умно размишљамо. И управо сам дошао као предсједник Удружења да, уколико би било каквих ексцеса, као предсједник станем између једних и других и да покушамо да проблем разјаснимо управо овако како то ради наш Владика”, рекао је Лековић. Никола Клисић, предсједник Црквене општине црмничке рекао је такође да проблем треба решавати на “неки најбезболнији начин”. “Ми Црмничани не желимо свађу и не треба нам свађа између нас”, рекао је Клисић и позвао све Црмничане да заједнички решавају све проблеме и да овај проблем препусте надлежнима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Крајем 2019. године у издању Храма Светог Саве на Врачару, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, објављена је књига дипл. теол. Славише Тубина Јесте и биће – црквени аспекти Крсне славе у уредништву презвитера Бранислава Кличковића. Књига се бави можда и најбитнијим идентитетским питањем српског народа и православног етоса, али са црквеног становишта, што је врло битно јер се о Крсној слави до ове књиге у српској јавности шаролико писало, па су се методолошки мешале етнолошке, социолошке и црквене претпоставке, тако да је на крају таквих истраживања закључак морао да буде сагледаван са више становишта. Ова књига искључиво говори о црквеном аспекту историјско-богословског феномена Крсне славе. Подељена је у три дела. Први део – Историјско-теолошка генеза – бави се библијским и предањским коренима Крсне славе, са истицањем четири темеља за генезу овог феномена јединственог за српски народ. На крају првог дела књиге, аутор се бави улогом Светог Саве у обликовању обреда Крсне славе, али и каснијим поменима Славе у светосавском наслеђу. У другом делу књиге – Литургијска симболика славских елемената – аутор анализира саставне елементе обреда из литургијско-литургичке перспективе, а посебно потпоглавље посвећује односу Крсне славе и Евхаристије. У трећем делу – Прослава славе – Славиша Тубин анализира појам славског завета, затим објашњава сам славски дан као освећење времена, улогу домаћина Славе у односу на молитву и трпезу. У овом делу књиге, аутор се посебно бави улогом пароха и парохијана – свечара, кроз објашњење обреда и обичаја резања славског колача. На крају књиге, аутор доноси и делове старих здравица у српском народу, али у контексту библијског, а не етнолошког. На крају књиге налази се и потпоглавље Укратко о богослужбеној символици славског обреда и обеда, где је одговорено на двадесет и седам питања које је аутор чуо и сакупио у својој парохији. То овој књизи даје многоструки значај, јер је та практична поука као закључак отворила могућност да се ово истраживање настави. Књигу препоручујемо верницима, парохијанима, катихетама, ђацима и студентима, а посебно свештеницима који су – можда већ и – чули за многа питања својих парохијана, на која у овој књизи могу да нађу одговор. Ова релација аутор-читалац даје овој књизи мултидисциплинарни оквир, али у богословском миљеу, а са друге стране је и поучна, јер су многе хипотезе у овој књизи проистекле из практичних питања која су се наметнула у животу Цркве. Књигу можете набавити у продавници Храма Светог Саве на Врачару или наручити преко броја телефона: 064-9508872. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Силазак Благодатног огња биће преношен уживо Иако ће се Чин силаска Благодатног огња савршити без верника и хиљада поклоника, он ће се на Велику суботу уживо преносити из цркве Христовог Гроба, чиме ће бити омогућено православним верницима широм света да прате овај свети догађај преко малих екрана. Чин ће се преносити преко фејсбука Јерусалимске Патријаршије Jerusalem Patriarchate’s Facebook page, Служба ће почети у 13:00 ч. по јерусалимском времену (06:00 по источном). Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Информативна служба СПЦ) Извор радио Слово љубве LIVE STEAMING на званичној страници Јерусалимске патријаршије: https://www.facebook.com/JerusalemPatriarchate/
  20. После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица, управо због тога што је родила Спаситеља света. Овај празник кога славимо данас, Благовести или Зачеће Господа нашег Исуса Христа, уздиже Пресвету Богородицу мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем своје воље Божијој, суделовала у име рода људског у спасењу света. Када је створио свет Господ је имао намеру да тај свет буде кроз једног човека сједињен са Богом личним приношењем и сједињењем од стране човека. Међутим, први човек Адам није хтео да прати Божији план о свету. У томе и јесте трагедија што је свет остао смртним, дакле онаквим какав је створен, изгубивши код првог човека Адама могућност да постане бесмртан. Но, оно што први човек Адам није учинио, учинила је Пресвета Богородица. Када је дошао Арханђео Гаврило да јој пренесе вољу Божију, односно вест Великог савета, како се каже у Светом Писму, она је на ту благу вест за све нас одговорила: „Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38), дакле, управо супротно од онога што је Адам урадио када му је Бог заповедио да не једе од дрвета познања добра и зла. Уместо да каже: „Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи твојој“, Адам је то прекршио и чинио по вољи својој. Дакле, Бог је замислио да се кроз човека свет спасе и да дође у заједницу с Њим. Другачије заправо и није могло бити, јер је човек једини могао да буде посредник између света и Бога, с обзиром да је носилац тога света по своме створењу тиме што је сам створен од створене природе, те је носи у личности својој најприсније сједињен са њом. То, дакле, није могао да учини нико други, никакво друго створено биће, па чак ни анђели, јер они немају створену природу у себи, већ само човек. Управо је стога наша захвалност Богородици велика, јер је она, у ствари, као човек принела природу своју и нашу, дала да се она сједини са Господом Христом у личности другог лица Свете Тројице, и да се у томе збуде и спасење тј. вечни живот за читаву творевину. И Господ Христос је сада тај нови Адам, Христос - и Бог и човек, у коме је сва творевина нашла спасење. Мимо Њега не можемо ни ми нити било ко од створених бића имати живот вечни, јер је живот вечни, драга браћо и сестре, плод сједињења са Богом. А то се збило само овде у Христу зато јер је Он потпуни Бог и потпуни човек. У Његовој личности сједињена је тварна и нетварна природа. Зато нема ниједног бића на небесима и под њима, на земљи, кроз које би могли да се спасемо осим преко Господа Христа. Тако се ми заправо спашавамо учествујући у заједници са Христом, учествујући у Телу Христовом. То чинимо увек када суделујемо у Светој Литургији, зато јер је Господ Христос, после Свог вазнесења на небо, остао присутан овде међу нама управо кроз епископску службу кроз коју се пројављује у Светој Литургији. Свету Литургију зато не служи човек, него сам Господ Христос. Вазда је стога у нашој православној традицији Света Литургија била синоним и за Цркву и за Царство Небеско и за спасење, јер нигде на другом месту не можемо срести Господа осим овде и не можемо нигде доћи с Њим у личну заједницу осим овде на Светој Литургији. Зато је, драга браћо и сестре, толико важно да учествујемо на Светој Литургији и да будемо увек присутни овде са Господом. То наше присуство је, у ствари, предокус онога што ће доћи, онога што нам је Господ обећао да ће се збити онда када не буде више био присутан у икони кроз служитеља епископа, него када сам буде дошао у другом свом доласку и када Га будемо видели лицем к лицу. Тада ће се заправо десити и васкрсење свих и обожење читаве творевине, дакле, свих оних који су имали заједницу са Њим. А све дотле кроз Свету Литургију учествујемо у том будућем веку. Коначно, читав живот овде на земљи символ је и икона, који је утолико истинит уколико има заједницу са истином и суделује у њој. А истина овога света, драга браћо и сестре, нити је у њему нити је он сам, већ је истина, у ствари, будући век. Света Литургија је зато једино место спасења јер је она једина права икона тога будућег Царства, те истине, и суделујући у њој ми, сада и овде, суделујемо у истини и предокушамо је док не дође у другом доласку Господа нашег Исуса Христа. Зато, поред тога што треба да учествујемо у Светој Литургији, она треба да буде и права икона Царства Божијег. То значи да у њој треба да буду присутне све службе: епископ, свештенство, ђакони и народ Божији. Ако нешто од тога недостаје, тада, у ствари, немамо праву икону Царства Божијег, а ако ње немамо, тада, у ствари, немамо ни учешће у спасењу. И зато данас, будући да смо сви присутни, овде изображавамо праву икону Царства Божијег. Увек треба да се трудимо да евхаристијско сабрање, Света Литургија, буде што вернија икона Царства Божијег. Зато није небитно како ћемо служити, да ли ће, на пример, неко служити сам за себе или можда двојица-тројица тек реда ради, јер то онда није Света Литургија. Она је права тек кад испуњава све ове услове, када има све ове елементе. Тада је, у ствари, права Црква, тада је она пројава будућег Царства и тада ми, ту присутни, учествујемо у будућем Царству. Нека молитвама Пресвете Богородице благослови Бог Отац да нам брзо дође Господ наш Исус Христос и да нас све сабере, те да тада заиста од предокуса и иконе учествујемо у истини, да нестане, као што рече Свети Апостол Павле, и вера и пророштва и знања, а да се појави управо то - заједница Царства Божијег или љубав, како је назива Свети Апостол Павле. Амин. Извор: Саборник
  21. Светом архијерејском литургијом Пређеосвећених дарова која је данас служена у Цркви Светог Ђорђа под Горицом почело је братско сабрање свештенства Архијерејског протопрезвитеријата цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског. Звучни запис беседе Литургију је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је у архипастирској бесједи подсјетио да у току овог Великог и светог поста понављамо чудесне текстове из Светога писма, Старога и Новога завјета, нарочито Псалме и пророштва Светих пророка, дакле све оно што је живо свједочанство о доласку Христовом у овај свијет. Владика је казао да се у овим великопосним данима између осталог молимо и да Господ наш језик прилијепи за грло и огради уста наша својом силом и благодаћу да би наша уста и језик говорили оно због чега су дати и призвани. “Нема мањег органа и нема већега добра, али ни већег зла од људскога језика. Језик који је дат човјеку и уста његова да говоре дивне и чудесне ствари и миришу на Божију благодат, да свједоче име живога Бога и да се кроз њих посвједочује љубав према Богу и ближњима, често постају извор великога зла, отрова, прљавштине и гадости”, подсјетио је Митрополит. У исто вријеме се молимо да Господ такође и нашу душу, срце, ум и сво наше биће преобрази и препороди, да, како је казао, не допусти да наша душа и срце иду у гријехове него да се сабирају и служе Господу. Објаснио је да се молимо да човјек чистим срцем, душом и умом служи живоме Господу и да изнутра из њих извире све оно што је Богом дато и благословено: “Молимо се да и ум човјеков буде обиталиште ума Божијега, вјечнога и непролазнога, а срце човјеково да не буде потркалиште демона и сатанске силе, демонске мржње, зависти, злобе, љубоморе, него да буде извор и мјесто обитавања имена Божијега, обитавање Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога, обитавање Сина Божијега јединороднога. И да Господ сво наше биће, срце, ум и сву нашу душу, испуни собом, својом љубављу према Богу живоме и својом љубављу истинском и правом једних према другима.” Високопреосвећни Митрополит је казао да је то звање човјеково и да је то оно на шта је призван док живи овдје на земљи да би постао сасуд Божије истине, благодати, да би људско тијело постало обиталиште Духа Светога а људска душа, такође, обиталиште силе Божије, доброте, мудрости и милосрђа Божијега. “Нека би нам Господ подарио да и наш језик и наш ум и наше срце и сво наше биће буде обиталиште Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин”, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 9. фебруара, у Недјељу о митару и фарисеју, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У току Литургије крштена је и миропомазана нова слушкиња Божија Јована, коју је Митрополит благословио и пожелио да се угледа на Светог Јована Крститеља и Светога Јована Златоустога, и да је Бог благослови да цијели живот проведе у страху Божијем, вјери и љубави и да задобије вјечно и непролазно Царство Божије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије своју архипастирску бесједу почео је ријечима Светога апостола Павла: Сви који хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени, која се и на њему остварила као и на свим осталим Христовим ученицима. „Сви су били гоњени и прогоњени, управо зато што су свједочили Христа распетога и васкрслога“, бесједио је владика и подсјетио да су сви апостоли за Христа пострадали, само се природном смрћу упокојио Свети Јован Богослов. У знаку тога распећа за Христа, али и живљења за Христом, је и Света тајна крштења коју је данас на диван празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, примила мала Јована сараспета са Христом у Светој тајни крштења, погружена, гдје умире стари и рађа се нови човјек саздан по лику и подобију Божијем, казао је, између осталог, Митрополит и додао: „Онај који се крштава сараспиње се са Христом, и умире заједно са Њима да би задобио дар вјечнога и непролазнога живота Христовим васкрсењем и Христом васкрслим.“ Казао је да је рођење од мајке рођење за овај пролазни живот, а рођење у Тајни крштења рођење Духом Светим животворним за вјечни и непролазни. Нагласио је да се душа оног који се крштава испуњава Духом који је Дух вјечнога Оца од кога исходи, коме се заједно са Оцем и Сином поклањамо, а којим дише све што дише и живи све што живи. „Тај Свети Дух се уселио у новокрштену Јовану и она је од смртнога постала бесмртно, вјечно биће, рођена Духом животворним вјечним за непролазни и вјечни живот. Два су рођења: тјелесно од мајке и духовно од Духа Светога и воде у Тајни крштења. Кроз задобијања печата дара Духа Светога запечаћује се новокрштени печатом дара Духа Светога животворнога и Дух Свети је онај који га испуњује, води, руководи и узводи у вјечни и непролазни божански живот.“ Архиепископ цетињски је истакао да је један од таквих дивних Христових ученика, великих светитеља и просветитеља и страдалника, Свети Јован Златоуст чију Литургију служимо сваког празника и недјеље. Подсјетио је да данас празнујемо пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, гдје је као изгнаник умро, назад у Цариград гдје је раније као патријарх управљао Црквом. Наиме, тридесет година од упокојења Светог Јована Златоустог, његов ученик Прокл замолио је тадашњег цара Теодосија млађег да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима није дао покренути с мјеста све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај и за себе и за своју мајку Евдоксију, која је протјерала светитеља. Народ Цариграда је радосно дочекао мошти светитеља, а многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. „Дивни Божији угодник, велики мудрац, највећи бесједник у историји Цркве Божије. Нашега владику Николаја су по њему називали Златоусти, јер је био изузетно обдарен од Бога, а надахнут Светим Јованом Златоустим, те је оставио дивне бесједе о Христу Господу, Мајци Божијој и Цркви Божијој“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цетињском манастиру. Вјерни који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето причешће. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. У уторак 28. јануара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и г. Владан Степовић. Чтецирали су вероучитељи г. Марко Гаљак и г. Борко Богићевић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је у беседи рекао: “Драга браћо и сестре, Бог из ничега ствара свет а из таме изводи светлост, и тако Бог чини непрестано. И за ову светлост, о којој говори свети апостол Павле, можемо да поставимо питање, шта је то светлост? О којој то светлости апостол Павле говори? Он говори браћо и сестре, да је светлост сам Господ Исус Христос. Он који обасјава свакога човека који долази на свет, јер је Он сам рекао: “Ја сам светлост свету, који за мном иде неће никада ходити по тами”. Дивна је ово поука која нам говори ако идемо за Христом, онда ће у нама све бити светло, онда у нама неће бити таме зато што светлост управо протерује таму. Ако идемо за Христом, и ако Христа имамо у себи, наш ће ум, наше срце, воља, цело наше биће браћо и сестре биће у светлости. У Христовој светлости. Јер је само та Христова светлост која прогони таму из нас самих, прогони таму из нашег ума, из нашег срца, из наше воље, значи Христос прогони таму из читавог нашег бића. Али да би светлост Христова била у нама, онда морамо браћо и сестре да верујемо у ту светлост”, поручио је између осталог у беседи Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  24. Мир Божији, Христос се роди! Благословена Нова година доброте Господње! Поздрављајући се, браћо, овим чудесним поздравом, исто је као да кажемо: човјек се роди! Прави и истински, вјечни човјек се роди! Рођењем Христа Богочовјека, човјек од смртнога бића постаје бесмртно биће, богочовјечанско биће. Тјелесно рођење од мајке представља рођење за смрт. Христово рођење од Богомајке призива свако срце мајке да постане срце Богомајке, по пјеснику, како би свако новорођенче рођењем ”водом и Светим Духом” – тајном крштења, задобило дар богочовјечности, квасац бесмртности и вјечног људског достојанства. То је оно што дарује Црква Божија као Тијело Христово, призивајући свако људско биће, сав људски род у вјечну и непролазну заједницу Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави. Јер, земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. Као свједочанство своје богочовјечанске љубави, Исус Христос, савршени Бог и савршени Човјек, оставио нам је тајну Светог Причешћа тијелом и крвљу, распетог и васкрслог тијела свог. Има ли веће и савршеније љубави од те и такве саможртвене Христове љубави, којом нас Богочовјек храни и призива?! Милиони људи из свих земаљских народа и покољења постали су и постају чланови те Заједнице и причасници те и такве Богочовјечанске љубави широм свијета. Само Господ знаде колико је било за вјечни живот и љубав опредјељених душа и на овим нашим просторима, од великог цара Константина, па и прије њега, од кад је овдје одјекнула Божанска ријеч и блага Христова вијест. Опипљиви свједоци овог Божијег народа, Цркве Божије од прадревних времена, јесу древне крстионице, древни храмови, обнављани и подизани до најновијих времена, па и бројне њихове рушевине. Све је то подизао крштени народ Божији, у славу Божију, за своје и своје дјеце спасење и преображење, просвећење вјечном свјетлошћу Божијом. Својатање светиња од било које власти или властодржаца, нарочито оних обезбожених, секуларизованих, једно је од безумља и безакоња наших дана. Наследници богоубица и братоубица, за које не постоје ни Бог ни душа ни вјечно људско достојанство, који се клањају златном земаљском телету и празном богатству, обоготворују културу без култа (=богослужења) који је рађа. Жељели би, посебно у нашој Црној Гори, да својим нељудским законима, подвргну свете храмове своме властољубљу и частољубљу, отимајући их од Цркве Божије која их је изњедрила и која их рађа. Нарочито храмове из времена крштене Црне Горе краља Николе, одричући се свега онога суштинског што је красило тадашњу Црну Гору: њене вјере православне, Крста часнога, њеног хришћанског морала, вјерности вјечном људском достојанству. Ови модерни идолопоклоници и идолослужитељи кличу својој држави да је вјечна, лишавајући је притом и уништавајући у њој све оно што је чинило и чини истински вјечном. Зато сваког разумног човјека радује овдашња молитвена и црквена пробуђеност, која је најдивнији украс и најчудеснији божићни бадњак и храм данашње Црне Горе. Пробудила се у народу вјера и вјерност Божијој истини и правди, вјера и вјерност Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и Светог Петра Другог. Утамничен у пагански маузолеј, Ловћенски Тајновидац се, са распетог и оскрнављеног Ловћена, радује свом духовно пробуђеном народу, с једне стране, а с друге стране, понавља своју потресну јадиковку: ”Црни дане, а црна судбино! / О кукавно српство угашено, Зла надживјех твоја сваколика, А с најгорим хоћу да се борим!”. У нади, међутим, да ће бити изведен из тамнице и враћен у своју обновљену задужбину посвећену Светом Петру Првом, он се тим, такође, припрема да поново запјева радосну божићну пјесму на Ловћену: ”Славио сам Божић у Витлејем, / Славио га у Атонску Гору, / Славио га у Свето Кијево, / Ал је ова слава одвојила / Са простотом и са веселошћу…” Благодарећи патријарсима Цариградском и Јерусалимском, Антиохијском и Московском, Митрополиту украјинском Онуфрију и Митрополиту Илариону Руске Заграничне Цркве и свим представницима васељенске Православне Цркве и свима људима добре воље, на божићним молитвама и подршци распетој Цркви и народу Црне Горе, и ми пјевамо ову божићну пјесму Ловћенског Тајновидца и Пророка, као и ону анђелско-пастирску из Витлејема: ”Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.” Све вас и све људе на земљи поздрављамо поздравом свеспасоносне истине и вјечног богочовјечанског људског достојанства: Ваистину се Христос роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. У 28. недјељу по Духовима – светих Праотаца, другу пред Божић 29. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Материце и празник Светог пророка Агеја и Свете Теофаније Царице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Миленко Јекић которски парох и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. После читања зачала из Светог Јеванђеља о званим и изабраним, сабране је бесједећи поучавао о. Дарко, који је тумачећи ријечи Светог Писма казао да прочитана прича може бити схваћена као прича о народу Божијем, али и као прича о свим народима, групама, људима, идентитетима. – Народ Божији се углавном посвети својим активностима и самом себи и то је вјечити проблем свих народа који хоће да живе свој живот, народа који се предаје гордости, посвећености себи, а не позиву Божијем. Онда заиста такви народи почињу на позив Божији да се одричу силе Божије и да налазе изговоре зашто да не учествују у Царству Божијем. Од свакидашњих послова, до великих прослава, од изговора ”купих њиву и одох да је пробам”, до изговора ”ожених се и не могу ти доћи”. Такви народи се одричу силе Божије. Онда Господ призове врло често и оне народе који живе можда на неком окрајку историје, као некада Словене, преко светих Кирила и Методија, да они буду ти који ће учествовати у Царству Божијем, да они буду ти које ће Господ призвати – казао је о. Дарко. Подсјетио је да је један од највећих дарова које људско биће може имати, дар материнства, те да Црква Божија управо данас прославља тај дар. Према ријечима Апостола Павла, мајке ће се спастити рађањем дјеце, што данас нажалост, казао је о. Дарко, многи осуђују. – Најлажнија од свих лажних ријечи данас је ”пустите ме да живим” јер духовна смрт је у данашњем свијету названа животом. Данас млад човјек живи док се заправо предаје смрти. Тек кад почиње његов живот када себе даје другом бићу и када тим давањем себе настане треће биће и породица заличи на цркву, то је данас названо крајем живота. Ми немамо пречег задатка данас него да се не миримо са лажним језиком, са лажима са којима живимо – казао је о. Дарко и нагласио да се великом ријечју завршава данашње Јеванђеље, ”много је званих, али мало изабраних”. Извор: Манастир Острог
×
×
  • Креирај ново...