Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'морамо'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржао је у уторак, 5. априла 2022. године, у крипти Храма Светог Саве предавање на тему ”А овај род не изгони осим молитвом и постом (Мт 17,21)”. Говорећи о молитви светог Јефрема Сирина патријарх Порфирије је посебно истакао да смо: ”добили таленте да би смо улагали напор, да би смо без страха избегавали сваку врсту неактивности, а нарочито лењост. Добили смо таленте и дарове да би смо, како каже апостол Павле, искупљивали време, то јест да би смо испуњавали нама дато време смислом. Смислом који је резултат дара Божијег који смо добили и нашег напора и труда да сарађујући са благодаћу Божијом тај дар умножавамо дарујући себе или чинећи уздарје Богу и дарујући себе својим ближњима. Дакле, нисмо добили време и таленат да би смо убијали време, да би смо, како то често кажемо ”умирали од досаде”. Активно развијање својих дарова води ка друге две прозбе молитве светог Јефрема Сирина у којима се молимо да избегнемо дух унинија, или депресије и очајавања, и дух властољубља, који се не односи само на некакву политичку власт, рекао је Патријарх истакавши да је униније или очајавање главни узрок сваког нашег духовног пада. Предавању су присуствовали преосвећена господа епископи марчански Сава и умировљени канадски Георгије, ректор Богословије ”Светог Саве”, професори Православног богословског факултета др Ненад Милошевић и јереј др Србољуб Убипариповић, ђакон др Драган Радић, др Драган Каран, директор Патријаршијске управне канцеларије протосинђел Данило, свештенство Архиепископије београдско-карловачке и многобројни верни народ. Звучни запис овог предавања Патријарха Порфирија можете чути 6. априла 2022. године у програму Радија "Слово љубве", у емисији "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве Део предавања Патријарха Порфирија
  2. Прашчално је вече, а наша црква, пре него што уђемо у Велики пост, тражи од нас да учинимо оно што ће дати смисао нашем посту и молитвама. Да опростимо. Само срце које прашта и воли може осетити Божје кораке у себи. Ми, људи, тешко праштамо из много разлога, а највише због страха. Страх нас тера да се бранимо, затворимо, да не би били повређени. Па ипак, опрост је пут ка срећи, остварењу, еволуцији и сазревању нашег бића. Праштање није само морал без укуса и мириса, морање, још један страх од Божије казне. Бирам опроштај јер тако осећам да Бог расте у мени, шири се и цвета као постојање. Бирам да будем испуњен светлошћу и радошћу. Да ли желите да будете срећни, здрави, ведри, да осетите како ваш дух расте, цвета и улепшава се? Научите да волите и праштате. То ни у ком случају не значи да живите без граница, већ да живите без зла. То не значи да заборављате, већ да идете даље. Живиш свој живот, мењаш странице, исписујеш на новој табли пут свог постојања. Без токсичних осећања, освете и озлојеђености, без менталних врећа које клече на степеницама твоје душе. Ослободите се сваке токсичне емоције која вас чини болесним, живите ближе ономе за шта вас је Бог створио, ближе светлости и радости. Једном приликом сам срео блаженог човека Божијег, монаха, чији дах је одисао невероватним мирисом, попут мириса десетина расцветалих ружа. Био је тако сладак и позитиван, опуштен, јер је сам себи опростио, односно направио је место за починак у својим сенкама и ранама. Помирио се са самим собом и са онима који су га озлоједили. Када праштамо, позивамо оне који нам не одговарају и оне којима ми не одговарамо, да се уклопимо са онима који су нам отежавали живот или нам наносили бол, да им дамо простор у свом срцу и животу. Да кажемо - „дођи оче, дођи мајко, друже, колега или шефе, смести се код мене. Има места и за тебе…“. Када праштам, дајем простор свакоме ко треба да има места у мом срцу. То јест, почињем да схватам да су сви они које сам видео, срео и са којима сам се повезао, играли неку улогу у мом животу, нису били случајни људи. Сви су ме нечему научили, нечему су послужили, негде ме натерали или благословили. Они су били моји учитељи. Бог им је дозволио да уђу у мој живот, ја да уђем у њихов, и да кроз тешку или благословену интеракцију дамо и добијемо животне лекције. Ми смо бића која корачају ка Царству Божијем и на свом путу морамо добити поуке духовне еволуције. Сваки човек, свако искуство и догађај је и позив на лекцију о бесмртности. Морамо да опростимо да би наставили даље... Живот нас чека, чека нас рај… о. Пападопулос facebook.com/p.libyos
  3. „Морамо бити опрезни, пажљиви и послушни према нашим властима, које се труде да осигурају безбедност грађана своје земље. Ова ситуација ће ускоро бити окончана и, према томе, моћи ћемо да учествијемо у богослужењима“, рекао је архиепископ Синајске горе Дамјан у посланици коју је написао уочи Велике недеље. Посебно се обратио грчким православнима хришћанима Синајске архиепископије и својој духовној деци. Истакао је: „Морамо бити свесни предузетих мера (против пандемије вируса корона) и не смемо бити незадовољни.“ Такође је поздравио иницијативе које је египатска држава предузела око безбедности грађана и похвалио гувернера Јужног Синаја Каледа Фуда на његовим напорима. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. „Свједоци смо притиска на нашу Цркву у Црној Гори али смо, хвала Богу, и свједоци буђења вјере у нашем народу. Литије у Црној Гори су Божије дјело и изливање Божије благодати на вјерни народ. Малој Црној Гори Господ је повјерио таланте великих Светиња које морамо да умножимо“-каже отац Сергије (Рекић) сабрат манастира Острог говорећи о томе колики је благослов овакво величанствених моливтвених входова за учеснике, за наше градове, нашу Црну Гору и наше потомство. Звучни запис емисије Отац Сегије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 33. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле у којој наша Црква доноси причу о Закхеју. Протосинђел Сергије је, одговарајући на питање наших слушалаца како бити искрени православни хришћанин по духу а не по форми и објашњавајући зашто је потребно долазити у Цркву, казао да смо једино у Цркви на правој адреси за примање благодатних дарова од Господа. Он је тумачио и значење молитве пред Свето причешће и одговарао на бројна питања наших слушалаца. Емисију са Протосинђелом Сергијем (Рекићем) сабратом манастира Острог топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  5. „Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мученици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.“ Дана 30. 12. 2019. године, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Преосвећени Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Благовештењу, који се налази у близини Чачка у селу Трнава, на обронцима планине Јелице. Манастир су основали Немањићи у XIII веку. Храм је обновљен 1554. године. У њему је 1814. године подигнута Хаџи-Проданова буна. Храм је поново обновљен 1837. године. Преосвећеном Епископу саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протонамесник Слободан Алексић, парох белановички, јереј Богдан Митровић, парох јежевички, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Радиша Сеочанац, парох атенички, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Епископ жички Г. Јустин се беседом обратио сабраном монаштву, свештенству и верном народу. Ево неколико дана нас још дели од Рођења Господа нашег Исуса Христа, празника који се у народу зове Божић. Бог наш је примио људско тело и родио се у пећини повијен у јаслама, јер није било места за њега у свету. Такво смирење је показао Господ који је примио све грехе рода људскога на себе и понео, и све то изнео Васкрсењем својим и Вазнесењем својим и поставио са десне стране Бога Оца. Када је васкрсао ученици његови нису за то знали, него су се окупили у Јерусалиму у једној просторији. Они су били уплашени, видели су да је њихов Учитељ разапет, да су и њих почели да гоне. Господ да би их оснажио пролази једним надприродним путем кроз врата, јер је Њему све могуће. Улази међу њих и храбри их говорећи: „Мир вам, не бојте се!“. Он, Син мира, љубави, утехе и свакога добра данас нама говори још нешто што нисмо знали. Очекујемо од њега само мир, свако добро, а он овде данас каже: „Нисам дошао на земљу да донесем мир него мач“ (Мт 10,32). То не значи да донесе сукобе, него да раздели светлост од таме, истину од лажи, правог Бога од лажних богова, јединог Цара од осталих господара. Зар није Господ рекао да будемо послушни родитељима својим? А зар није Свети Сава све слушао своје родитеље док није дошао тренутак да пође ка Господу, јер га је Господ призвао? Иако се цео живот из љубави и смирења покоравао својим родитељима, када га је Господ позвао пошао је за Њим. И имамо Светога Саву. Игуман Пајсије и ђакон Авакум који су страдали, били су житељи овог светог манастира. Ми имамо ту благодат да данас пред велики празник Рођења Господа и Спаситеља нашега дођемо овде да се оснажимо њиховом вером, њиховом истрајношћу за веру и отечество. И ђакону Авакуму је мајка саветовала да се одрекне своје вере да би спасао свој живот, а он јој каже: “Мајко моја на млеку ти хвала! Ал’ не хвала на науци таквој“. Он није послушао своју мајку у овом случају, хвала Богу . Шта то значи онда када данас каже Господ да је донео мач, да раздвоји у самој породици децу од родитеља? Ако родитељи одвараћају своју децу од вере, од цркве, од благочешћа – ту је раздор, ту је мач, и ту не можемо да слушамо. Све можемо, али када је у питању вера, кад је у питању наше спасење не можемо никога да слушамо ако нас противно томе саветује. А Господ је знао какви су људи. Још у Старом Завету, у књизи Постања, када се описује како Каин убија Авеља, до дана данашњега то непријатељство је у свету. А знате откуд непријатељство у свету? Зато што нису сви људи хтели да приме Спаситеља као Сина мира и утехе, да им Он буде путовођа у животу, да им Он буде светлост живота овога. Да су сви прихватили, овде би било Царство небеско већ на земљи, и не би било потребно да Господ долази, на земљи би био рај. Али пошто људи имају своју слободну вољу да живе како год хоће, апостол Павле каже: Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слобoдно али нећу да што овлада мноме (1Кор 10,23). Тако и ми слободни смо све да чинимо, али је питање да ли нам је све на корист. Једино што је на корист јесте да са Богом заједно сабирамо, да његову реч слушамо, да се напајамо светлошћу истине Његове. Јер ко пребива у истини он не може да слуша лаж, он мора да штити свој народ, своју веру. То су чинили сви наши преци, и баш због тога што су због вере и отечества страдали они су прослављени пред Богом. Није мали подвиг страдати, велики је подвиг и живети за Христа, највећи подвиг. Морамо свакодневно да се одричемо своје воље, да остављамо грешни живот пун сласти и варљивих жеља, и да прихватимо трновит пут који води у Царство небеско. А да би то могли да испунимо потребно је да држимо реч Божију, заповести Његове, да постимо, да се молимо, да чинимо добра дела, да кад грешимо исповедамо грехе своје и да обећамо Господу да то више нећемо чинити, и да се полако управимо на прави пут. Данас је школа и поука свима нама, јер имамо од кога да научимо за ових 800 година наше Српске Цркве. Много је било искушења, прогонстава, страдања. Ако би поређали главе свих страдалника, та Ћеле кула би досегла до неба. То су сведоци праве вере, они нас треба да ободре да се уздигнемо, и да се ничег не бојимо, јер је Господ рекао: Не бој се мало стадо. Ми живимо и данас у тешким временим, доста има мржње међу људима, баш зато што су заборавили Христа, Који је због превелике љубави страдао за нас. Господ се рађа за нас, страда за нас грешнике и то је највећа жртва. Том жртвом инспирисани и остали следбеници његови сведочећи праву истину дадоше животе своје, рекао је Епископ Јустин. Након заамвоне молитве, Владика је пререзао славки колач и честитао славу игуманији Февронију са сестринством. Торжествености Литургије је допринело појање Немање Старовлаха, професора појања у Богословији “Светог Јована Златоустог“ у Крагујевцу, као и хора “Слово љубве“. Сестринство ове свете обитељи заједно са свештеником Миланом Тодорићем, уготовило је трпезу љубави за све присутне. Извор: Епархија жичка
  6. У недељу 25. по Духовима, дана 08. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Боботи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј Горан Горановић, парох боботски и ђакон Војислав Николић. На светој Литургији се поред мноштва верника причестио и велик број деце предвођен својим вероучитељем господином Вукашином Бојићем. Владика Херувим беседио је после заамвоне молитве: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење данашњи недељни дан који нас је сабрао у храм Светог великомученика Георгија овде у Боботи. Сабрали смо се да прославимо име Божје и да се кроз молитву сетимо наших предака и свих оних који су својим животом угодили Господу. Суштина сваког Сабрања је да нас упућује на стазу спасења, стазу која води у вечни живот. Све што је у Домостроју спасења откривено поручује човеку да ходи правим путем ка Царству Небеском. Слушајући Свето Јеванђеље слушамо речи Царства Небеског које у свом животу требамо да подражавамо. Многа искушења нас одвраћају од јеванђелског пута, али Црква Божја установила је период поста и покајања да бисмо могли припремати своје душе за вечност. Кад год се сабирамо у свети храмовима на светој Литургији ми можемо предокусити благодатне дарове Царства Небеског. Нема лепше заједнице нити пуноће ван Цркве Божје, јер се ту открива Живи и Делатни Бог. Даје нам се кроз Крв и Тело Христово, а то су енергије Божје. Лепо је данас бити овде, видети да се цела Црква причести и да учествује у Тајни. То је Тајна живота која нас упућује на пут покајања и чишћење душе, на задобијање врлина које су нам потребне да бисмо ходили трновитим путем ка Царству Небеском. Данашње Свето Јеванђеље нас поучава да требамо изграђивати братску љубав. Морамо изграђивати братску љубав да бисмо били небески народ, да бисмо посведочили све лепоте које су нас кроз историју красиле. Братска слога је испуњење нашег светосавског пута. Не може бити ништа прече од изграђивања међусобне љубави. Често пута можемо чути како једни са другима не причамо и немамо никакав однос, комшија са комшијом, брат са братом, сестра са сестром. То није добро. То није благословен пут, није пут ка изграђивању наше заједнице са Богом. Свето Јеванђеље нас упућује на братску љубав која почиње од нас самих, од свакога човека понаособ. Сваки човек треба у свом срцу да осећа ту братску љубав. Братска љубав треба да буде делатна, да својим дејством плени и грли онога поред себе. То је она светосавска етика којој требамо да стремимо, оно што нам је свети Сава својим животом осведочио, а на шта нам указују штива која читамо. Нека би да Бог да заиста ходимо светосавским путем, да изграђујемо љубав која нас води ка пуноћи живота у Цркви Божјој. Црква Божја нека нам увек буде место на којем ћемо наћи наду и утеху и све оно што нам је потребно да излечимо своју душу. Црква је бања излечења за свакога човека, јер је Христос Глава Цркве. Господ Исус Христос се разапиње да би народ, иако огреховљен, могао имати заједницу са Богом. Заиста је велика радост што можемо видети велики број деце окупљене око Цркве Божје, окупљене око Тела и Крви Христове. Тако треба да се поучавају, да буду истински светосавци, носиоци и проносиоци светосавског завета. Свакоме од нас мора да је срце пуно што су они данас овде са нама и учествују у овој литургијској заједници. Нека би дао Бог да наша заједница овде у Боботи опстане и остане од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  7. Патријарх јерусалимски позвао на окупљање поглаваре свих православних цркава. Упознао сам сву истинску лепоту српске душе у најтежим данима за ваш народ, каже архиепископ Макарије. Док патријарх јерусалимски Теофил Трећи, поглавар темељне православне цркве, уочи овог викенда, богослужењима и разговорима са сабеседницима у Москви покушава да премости јаз најновијих подела, изасланик духовног поглавара из Свете земље, архиепископ катарски Макарије, у интервјуу за „Новости“, одгонетнуо је суштину поруке са значајног сусрета у престоници Руске православне цркве: – Патријарх јерусалимски Теофил је упутио позив поглаварима свих православних цркава у свету да је спреман да у Аману окупи све њих, како би се сагледао проблем подела и нашао лек да се оне зауставе, јер не доносе добро никоме у нашој, православној заједници. Јерусалимска патријаршија, као што знате, није подржала пут једног дела Украјинске цркве да се одвоји од своје, матичне руске цркве. Напротив, јерусалимски патријарх је пружио пуну подршку Украјинској православној цркви и њеним верницима који желе да остану под окриљем Московске патријаршије. Истовремено, Јерусалимска патријаршија је спремна, као што је и била, за међурелигијски дијалог и са другим конфесијама. Само тако може да се успостави мир за добро свих, без обзира на то којој вери припадају. Са архиепископом катарским разговарамо у Београду, непосредно пред његов повратак у Катар, а после седмодневног боравка у Србији и Хрватској, где је богослужио у манастирима пакрачко-славонске епархије, где је међу свештенством, монаштвом и народом који је после погрома остао и опстао на вековним огњиштима примљен као да је одвајкада с њима био сапатник и сапутник. Каже нам да је обрадован и охрабрен обновом манастира у овој епархији, која враћа наду народу. Ми се, у разговору са архиепископом Макаријем, ипак враћамо вестима из Москве, које нам ексклузивно преноси. * Да ли се позив из Москве патријарха Теофила, у чијој је надлежности и ваша, Катарска архиепископија, може тумачити и као звоно које призива на саборност угроженог православног света, који разни центри моћи желе да распарчају? – Православни хришћани су још од времена светих апостола били пред бројним искушењима – одговара архиепископ Макарије. – Ипак смо одолевали, покајавали се и враћали светионику вере Христове, свесни да су поделе најтежи грех против љубави божанске. Поделе међу браћом, поделе у вери нашој, поделе у држави које штете бићу народа, заустављају га у томе да се унапреди у добру и у љубави за оне који долазе и чувају да се не угаси свећа вере. Верујем да ће нас то поново сабрати. Немамо право, а нема ни времена да се, као што рече српски патријарх Иринеј недавно у Славонији, не огледамо у иконама светих. Оних чија смо лица сви. Немамо право да се грешимо о оно што Бог жели. Он жели братску љубав. То морамо да знамо. * Ви сте протекле седмице служили прву литургију у обновљеном храму у завичају патријарха Павла у славонским Кућанцима, поводом десетогодишњице упокојења омиљеног духовног вође Срба. Многи се питају: зашто баш ви? – Учињена ми је велика част, а одговор је, мислим, у томе што сам још као студент Богословског факултета у Београду, потом и постдипломац, са патријархом Павлом служио бројне литургије у манастирима Српске православне цркве. Током тих дана, а и после неколико година, био сам сведок страдања и уздизања српског народа. Тада сам упознао лепоту српске душе. Несвакидашњу лепоту, и када се пати и када се у патњи прашта. Провео сам с вама све те тешке године рата, и свуда сведочим о томе. Верујем да ће, заслужено, ваш народ доживети спасење о коме је говорио патријарх Павле, а недавно подсетио и патријарх Иринеј у Кућанцима. Поштовање, које посебно имам према патријарху Павлу, том светом човеку – а какво је то поштовање, о томе знају архијереји српске цркве – било је, верујем, пресудно што сам почаствован да, најпре са владиком пакрачко-славонским, с којим имам готово братске везе, служим прву литургију, а потом и литургију на освећењу храма. Моје срце је пуно што сам био део узвишене, у мом сећању незаборавне литургије и почасти која ми је тим поводом указана. Сви ми који проносимо истину и истрајност православне вере треба да се угледамо на патријарха Павла. Он је путоказ како да будемо људи. Свагда и у свему. Уколико нисмо такви, уколико у себи не носимо ту доброту, скромност и племенитост, не можемо, не смемо и немамо право да од других тражимо да буду добри. * Где је покретач доброте о којој говорите? Како, данас, можемо да је покренемо у себи и другима? – Да се владамо по јеванђељу. То би био мој одговор. Да трпимо и истрпимо, да у свакоме гледамо брата, да у свакоме налазимо добро, а не оно што је лоше. Верујем да у свима нама има и једног и другог. Важно је да наше речи, јеванђелске, доброту пробуде. Да лоше остане иза нас. * У околностима у којима траје и бори се за пуноћу православља у окружењу прилично агресивних других вера, није лако. Како одолевате? – Да, није лако. Али потребно је много мудрости, толеранције, па и великог трпљења, како бисмо и у будућности трајали. Када смо истрајали готово миленијум и по у таквом окружењу, традиција, историја и све што краси нашу веру, обавеза је више да је сачувамо. * Јерусалимска и Српска патријаршија уписују многа заједничка страдања. Ви говорите да се у невољама истрајава. Има ли у томе негде и неке границе? – Носим велику тугу због страдања Српске цркве и народа током и крајем деведесетих, па и двехиљадитих. Погром Срба из бивших крајева некадашње заједничке, ваше, домовине. Прогон са Косова и Метохије… Када се то догађало, а био сам сведок свега, у мојим мислима је било, на пример, страдање јерусалимског свештеника, оца Филумана, свеца јерусалимског. Њега су, крајем седамдесетих, док је служио вечерњу литургију, секиром исекли са четрдесет удараца. Ко? Палестинци, наравно. Трагедија се убрзо поновила. Мајку нашег јеромонаха Јоакима мучили су, на крају је удавили, а он је од туге убрзо умро. Питате, где је та граница. Не могу да је одредим и нисам позван да је обележим. Оно што нас наша православна вера учи јесте то да нас страдање прочишћава. Да нас духовно јача. А искушења пред којима смо вековима одолевали и одолели, увек нам покажу ко је вера, а ко је невера. Тако је било и тако ће бити. ВЕЗА СА СВИМ ДОБРИМ ЉУДИМА УЗ ПРАВОСЛАВНЕ вернике Јерусалимске-катарске епархије у Дохи, архиепископија катарска, на чијем је челу Макарије, у своје окриље прима и око хиљаду Срба који су у ову луку бацили сидро могућег, бољег живота. – Долазе готово свакодневно – каже архиепископ Макарије. – Траже савет, помоћ, а ја сам срећан да чувају своју веру православну и радујем се кад могу да помогнем. Али то нису једине везе које ја негујем са Србијом. Три деценије, колико трају, заиста чврсте, заиста искрене и пуне љубави, изнеговале су и бројна пријатељства, па сам ја у Србији као код куће. Увек добродошао и захвалан сам на тој вашој несвојственој доброти. ДЕЛО РАВНО ПОДВИГУ АРХИЕПИСКОП катарски Макарије са репортерима „Новости“ скромно је обележио три деценије своје нераскидиве везе са Србијом. У новембру 1989. Јерусалимска патријаршија га је упутила у Београд да учи српски и упише Богословски факултет, како би био спона не само између две патријаршије, већ и између Свете земље, коју су све више походили ходочасници с наших простора. Али он није био само клирик. Био је до српске трагедије током и после деведесетих, када је српској деци била потребна помоћ и када су рањеним српским војницима били потребни лекови, утеха и подршка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић. Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу. Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен! Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин. Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави. Извор: Епархија жичка
  9. Слава Српске Атине ‒ Обновљење храма Светога великомученика Георгија, прослављена је служењем свете архијерејске Литургије и свечаном академијом. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у суботу, 3/16. новембра 2019. године, у Светогеoргијевском храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија и свештенства Епархије бачке. Литургији су присуствовали: г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, професор др Драган Станић, председник Матице српске, г. Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, др Радивоје Стојковић, директор Гимназије Јован Јовановић Змај, г. Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, и многи други представници јавног и културног живота нашег Града. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је позвао на духовну будност и трпљење. У том трпљењу Бог нам даје утехе, снаге, надахнућа и охрабрења да никада не губимо наду, него да – и у највећим невољама животним – осећамо да никада нисмо сами, да је Господ с нама. Он је и сада са нама, међу нама, и у нама, и овде у овоме светоме храму, Саборном храму Новог Сада. Нека Бог да дâ свагда тако буде молитвама светога Георгија и свих светих, навео је владика Иринеј. Звучни запис беседе владике Иринеја Током свете Литургије, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој у чин протопрезвитера произвео је протонамеснике: Милета Мајкића, Брану Влајковића, Ненада Стојшића и Бранислава Мркића. Правом ношења напрсног крста одликовани су протопрезвитери: Бранко Ћурчин, Стојан Билић и Милован Миодраговић. Презвитера Горана Димића владика Иринеј је произвео у чин протонамесника. Преосвећени је благосиљао славске дарове, колач и кољиво, а после отпуста, владика Иринеј је уручио орден Светога Саве другог степена Библиотеци Матице српске, којом ју је, на предлог Епископа бачког, одликовао Свети Архијерејски Синод наше Цркве, у знак признања за неизмерни допринос унапређењу културе, очувању српскога језика, традиције и културне баштине нашега народа уопште. У име наведене иституције, орден је примила гђа Новка Шокица Шуваковић, заменица управника Библиотеке Матице српске. За неизмерни допринос унапређењу културе, очувању српскога језика, традиције и културне баштине нашега народа уопште, Свети Архијерејски Синод наше Цркве, на предлог Епископа бачког, орденом Светога деспота Стефана Лазаревића одликовао је: Галерију Матице српске (орден је примио г. Данило Вуксановић, конзерватор-рестауратор Галерије), професора др Драгана Станића, председника Матице српске, и г. Селимира Радуловића, управника Библиотеке Матице српске. Орден Светога деспота Стефана Лазаревића, у знак признања за велики допринос унапређењу културе и очувању културне баштине нашега народа, Свети Архијерејски Синод наше Цркве, на предлог Епископа бачког, доделио је г. Зорану Вапи, директору Покрајинског завода за заштиту споменика културе. На предлог настојатељâ храмова у Новом Саду и дописа Црквене општине новосадске, архијерејске грамате признања додељене су благочестивим хришћанкама и заслужним парохијанкама новосадских храмова. Прослава Ђурђица настављена је благосиљањем славских дарова у Градској кући, уз присуство чланова Градског већа, представника Војске, свештенства Епархије бачке, представника традиционалних Цркава и верских заједница, као и многобројних званица из јавног живота Српске Атине. Чин благосиљања колача и кољива извршио је Епископ мохачки, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, и ђакона Ивана Васиљевића. Том приликом, владика Исихије честитао је славу свим Новосађанима. Велика је част и радост да можемо да се окупимо у Градској кући, да извршимо благосиљање славских дарова и да призовемо благодат Божју на овај Град, поручио је Преосвећени. Овогодишњи кум славе Града Новог Сада је г. Петар Ђурђев. Звучни запис беседе Владике Исихија у Градској кући Градоначелник је казао да је Ђурђиц заједничка слава свих Новосађана. Верујем да ћемо се окупљати још много година и заједно прослављати овај велики празник, рекао је г. Вучевић. Звучни запис обраћања градоначелника Милоша Вучевића У просторијама Црквене општине новосадске припремљено је послужење за епископе, градске оце, добитнике ордена, као и за остале госте. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, у организацији Митрополије црногорско-приморске и Института за упоредно право из Београда а под покровитељством Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, у манастиру Подмаине у Будви данас је почео са радом дводневни Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове”. Звучни запис беседе Повезане вести: „Државно-црквено право кроз вјекове“: Проучавањем историје можемо научити много о односима Цркве и државе Друга сесија научног скупа „Државно-црквено право кроз вјекове“: Међународно право и слобода вјероисповијести Трећа сесија научног скупа у манастиру Подмаине: Управно-правни аспект теме „Државно-црквено право кроз вјекове“ Научно-духовно сабрање је почело Светом архијерејском литургијом коју је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије. На почетку Свете службе Божије, Митрополит Амфилохије је замонашио у чин расе досадашњег искушеника Александра, давши му име Харитон по Светом Харитону који се данас прославља. По завршетку молитвеног сабрања, Његово високопреосвештенство г. др Амфилохије је благословио и отворио радни дио Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” у којем је учешће узело око 40 научних посленика из Црне Горе, Србије и других држава. Захвљујући се учесницима скупа, истакнутим научним посленицима, на учешћу, владика Амфилохије је казао да је то посебно важно у овом садашњем тренутку живота наше Цркве и наше државе када је Влада Црне Горе утврдила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Констатовао је да је велики дио нашег народа против тако формулисаног закона. „Живимо у времену односа између државе и религије, државе и Цркве који је по много чему другачији од древних времена. У Европи, посебно у Источној Европи тај однос је утемељен од времена цара Константина, чувеног Миланског едикта, који је оставио дубоког трага до наших времена у том односу, у оквирима онога што бих назвао константиновском епохом историје и хришћанства, првенствено европско-америчког друштва, а онда и читавог свијета.“ Појаснио је да је однос државе и Цркве утемељен на том историјском догађају времена Источно ромејско царства, као и да је на Западу у томе посебну улогу одиграо епископ Рима преко свога папскога примата: „И једно и друго оставило је дубоке трагове и на Истоку и на Западу, а све је опет утемељено, не само на Новом завјету, на Христовом доласку у овај свијет, него и на Старом завјету, гдје је била заједница изабраног Божијег народа која је на неки начин поистовећена са вјером изабранога народа. Мојсијев закон, 10 Божијих заповјести, су били темељ основа свеукупног живота и устројства старозавјетне заједнице.“ Што се тиче самога хришћанства и односа државе и Цркве, познат је однос тадашње јеврејске заједнице и њених првосвештеника према самом оснивачу и темељу хришћанства, као и однос Понтија Пилата који је осудио Христа на распеће, казао је Митрополит и подсјетио на Господње ријечи: Ако Мене гонише, и вас ће гонити. Нисам дошао да донесем мир, него мач, које се и данас остварују што се тиче саме Цркве: „У оквиру тога се развија историја хришћанске цивилизације, с једне стране прихватање те благе вијести Јеванђеља, на коме се темељи историја хришћанства, а с друге стране непрекидно сукобљавање и гоњење оних који су прихватили Христа. Тако имамо 300 година историје хришћанске Цркве, гдје је Црква и хришћанство било забрањено и гоњено од државе – римске власти, и то свједочи календар црквени који је препун, и на Истоку и на Западу, имена мученика који су пострадали за своју вјеру.“ Митрополит је дао преглед најзначајнијих примјера складних односа између Цркве и државе, како на Истоку тако и на Западу, али навео и нека скретања са тог пута која су довела до бројних феномена, као што су реформација и револуције. Казао је да је сав православни Исток кроз вјекове темељио свој однос на начелу симфоније државе и Цркве, и да је то код нас пренијето преко Законоправила Светога Саве, и да је то трајало до ових новијих времена 20. вијека. Говорећи и односу државе и Цркве у Црној Гори, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије је казао да су се односи Цркве и државе кроз вјекове заснивали на симфонији која је трајала кроз владавину свих династија које су управљале овим подручјем од Војислављевића до Петровића-Његоша. Митрополит Амфилохије је нарочито истакао да је симфонија кулмиринарала у вријеме династије Петровић-Његош када су митрополити црногорски били владари Црне Горе, а Митрополија цетињска створила савремену црногорску државу: „Данашње уређење засновано је на другом принципу, не симфоније, већ секуларизма бољшевичко-комунистичког типа.“ Високопреосвећени Митрополит је закључио да је до данас питање односа државе и Цркве отворено и о њему се дискутује, па је и овај скуп допринос проматрању ове теме, како би се и на научни начин помогло законодавцима да донесу што боље законско решење. „Да заједно пронађемо решење које би било засновано, не на превазиђеним револуционарним постулатима, већ на најбољим традицијама европског правног поретка“, закључио је Митрополит Амфилохије. Проф. др Владимир Чоловић, дирекор Института за упоредно право, своје слово на отварању научног скупа почео је честитајући велики јубилеј 8 вјекова СПЦ, рекавши да је он повод да поново промислимо о односима Цркве и државе: „Црква је одвојена од државе, али није одвојена од друштва, и принцип одвојености заправо подразумијева кооперативну одвојеност у којој се црквено и државно право допуњују.“ Проф. др Владимир Чоловић у свом обраћању представио је зборник радова чија је припремна верзија подијељена ученисицима скупа. „Захваљујем се Вашем високопреосвештенству на благослову и учешћу. Захваљујем се и вама оче Велиборе за велики префосионализам и ангажман на припреми зборника“, казао је професор и нарочито истакао допринос професора Ђурића и Станића, као и г. Перезановића који је радио технички прелом. Истакнуто је да овом скупу нарочиту важност даје учешће гостију из иностранства: Аугусто Синагра, Ана Валво, Валентина Раналдо и Волганг Рохбах који предсједавају првом сесијом. Раније су организатори и учесници научног скупа, као и приређивачи зборника радова, изразили увјерење да ће научни радови са овог скупа у будућности бити од користи научним посленицима, Влади и Скупштини Црне Горе како би се, у складу са међународно-правним актима, правним поретком и друштвеном реалноћу Црне Горе, припремио и усвојио нови закон о слободи вјероисповјести, којим ће се уважити улога, значај и мјесто Цркве и вјерских заједница у друштву и држави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Љубав према Богу и љубав према ближњем јесу заповести којима се морамо руководити уколико желимо да живимо на хришћански начин. Колико ми сами од тога одступамо и колико нас проблеми савременог света колебају у нашој искреној намери да покажемо истинску љубав према ближњем била су само нека од питања која смо разматрали у разговору са протонамесником Миодрагом Андрићем у емисији Ристрето. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. У недељу, дана 04. августа 2019. године, када Црква прославља успомену на свету Марију Магдалену, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим је у својој беседи поучио верни народ: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословено наше сабрање у Даљ Планини, у нашем прелепом манастиру под окриљем омофора Пресвете Богородице. Нека је благословен данашњи дан који треба увек да је испуњен истином коју је Господ открио човеку - да је Христос Светлост свету и да онај ко ходи путем Христовим неће ходити по тами. Као народ Божји требамо да ходимо ка испуњењу те светлости, ка заједници са Христом. Ту се налази наша суштина и наш животни пут. Данас смо у светом Јеванђељу чули причу о слепоме. Свети апостол Матеј нам лепо описује како су два слепа човека ишли путем и затражили милост од Господа. Молитва "Смилуј се Господе на нас" исцелила је те људе, прогледали су. Тако и ми као народ не можемо да ходимо путем таме, тј. не можемо да не гледамо Христа. Требамо увек имати на уму да је Христос наше испуњење и живот, Онај ка Коме ми хришћани требамо да идемо. Тада нећемо ходити путем таме, а наше очи неће бити замрачене. Очима ћемо видети пут ка Христу, видећемо пут ка Царству Небескоме. Тај пут води ка светој Литургији и заједници са Господом. Када год се причешћујемо ступамо у заједницу са Господом , отварају нам се духовне очи да можемо видети Господа и осетити Таворску преображену светлост. Том светлошћу се Господ отвара човеку и показује којим путем човек треба да ходи у овом свету таме, греха и обремењености. Требамо на путу свога спасења увек гледати у Христа јер светлост Христова отвара стазе ка Царству Небеском. Наши дивни светитељи посведочили су нам да тако требамо да живимо. Почевши од светога Саве и светога Симеона и осталих наших светитеља који су за свога овоземаљског живота ходили путем светлости. Нису знали за други пут сем Христовог, својим животом су охристовили наше стадо. Руководили су нас кроз историју наше Цркве која није тако мала. Ове године није прва, него осамстота годишњица постојања наше свете Цркве која има венац светитељства и своје молитвенике пред Престолом Свевишњег Бога. Почевши од наших родоначелника светог Симеона и Саве све до исповедника, проповедника, преподобних, који су својим животом на различите начине угодили Господу. Наши дивни свети су нам показали управо ту светлост у којој требамо да ходимо. Ако бисмо чинили тако поистоветили бисмо се са примером из данашњег светог Јеванђеља и само једном речју из чистог срца и отворене душе можемо се удостојити Господа. "Господе смилуј се на мене грешнога" биће лек са наше срце и душу. Ако желимо да сабирамо врлине жртва и подвиг морају пратити једно друго. То је пут трпљења и страдања и као народ требамо увек бити на том путу којим су ишли и светитељи. Много је дивних примера људи, можда и међу нама, који сведоче ту истину. Сведоче истину носећи Крст Христов. Кроз Страдање Христово омогућен нам је живот вечни и видимо да овај свет није једина реалност. Овај живот нас води у онај лепши живот у Царству Небеском, води нас у испуњен живот у заједници са Господом. То је живот, како се каже у молитвама, "где свети блаженствују", тамо где нема туге и бола. Овај живот је само праг за ону вечну реалност која је испуњена у Господу. Морамо се трудити да будемо христоносан и богоносан народ. То је пут човекољубља на ком се испуњавају највеће заповести, да љубимо Бога и ближње своје. Тако ћемо и као народ знати свој циљ, свој пут и усмерење. Наше усмерење не могу бити никакве идеологије сем живота и богословља које требамо да носимо у својим срцима. Радујем се што сам данас овде са вама, што могу да кроз ову литургијску Жртву делим са вама радост данашњег дана. Ако Бог да ове године ће по први пут у нашем манастиру у неком масовнијем облику бити одржан Преображењски Сабор. То је црквено-народни сабор који треба да буде пројава саборног духа нашег народа. Кроз саборност требамо да пројавимо своју културу, да очувамо свој језик и традицију. Преображењски Сабор треба да има тај карактер - да буде светионик нашем народу како требамо да живимо. Требамо да живимо једни другима раме уз раме и да носимо једни другима муку и тескобу. Тада ћемо бити на путу светог Симеона и светога Саве који су нас и учили томе путу. Нека је благословен данашњи дан и нека сте благословени кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. Патријарх српски Иринеј дао је, приликом посете Антиохијској Патријаршији од 31. маја до 8. јуна 2019, изјаву за Радио станицу Дамаск, замољен да упути поруку из Дамаска, из Сирије, целом свету. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Patrijarh Irinej izjava za radio stanicu Damask.mp3 Патријарх је поред осталог рекао да у данашњем времену "морамо бити блиски једни другима и помагати једни друге, да оставимо иза себе најбоље трагове свога времена који ће бити доказ времена у коме смо живели". На питање шта поручује онима који су водили рат против народа Сирије, Патријарх је казао: "Не само онима који довели до рата у Сирији, него уопште бих поручио свима који доводе и стварају узрок за ратовање да је то нешто што представља велико зло у народу једноме, то је нешто што се руши све што се у том народу до тог времена изградило", те да треба да "водимо рачуна да не рушимо оно што смо наследили него да се потрудимо ако не можемо да нешто урадимо, да бар то оставимо то у наслеђе онима који долазе после нас". На звучном запису благодаримо протођакону др Дамјану Божићу из делегације наше свете Цркве. Извор: Радио Слово љубве
  14. На Светој служби Божијој сабрало се бројно монаштво и вјерни народ, а након читања свједочанства Светог јеванђелисте Марка о страдању Светог Јована, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије. Он је казао да је данашњи дан после Великог петка следећи догађај који ужасава род људски и све оно што је Богом дано. – Страшан догађај, трагедија огромна, страдање праведника који говори истину, који ревнујући за истину и правду, за народ, за Бога прије свега, бива обезглављен. Међутим, кад се мало боље погледа, није то трагедија самоједног човјека, него трагедија рода људскога, да човјек препустивши се блуду, страстима, сујети, властољубљу, осветољубљу одсијеца главу Пророка Божијега, а неколико година после тога распиње Богочовјека,који је дошао да спасе род људски – казао је о. Сергије. Подсјетио је на поруку Патријарха Павла да треба да будемо људи. – Велико је бити човјек. Привидна власт и привидна сила којоим је располагала та несретна и неблагословена заједница Ирода, Иродијаде и Саломије, али убрзо после тога дешава се да правда Божија њих лишава и части и власти и на крају бивају на сраман начин лишени живота – истакао је о. Сергије и додао да се кроз цијелу историју човјечанства нажалост дешавају слични примјери ступања у неблагословене заједнице. Зато, казао је о. Сергије, морамо водити рачуна о чистоти живота. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  15. Дан молитвеног сјећања на страшно страдање Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, молитвено је обиљежен у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије економ у острошкој обитељи, а саслуживали су му јереји Шпиро Живковић морињски парох и Радмило Чизмовић пјешивачки парох, као и острошки сабрат јерођакон Зосима. Звучни запис беседе оца Сергија -ФОТОГАЛЕРИЈА- На Светој служби Божијој сабрало се бројно монаштво и вјерни народ, а након читања свједочанства Светог јеванђелисте Марка о страдању Светог Јована, сабране је бесједећи поучавао о. Сергије. Он је казао да је данашњи дан после Великог петка следећи догађај који ужасава род људски и све оно што је Богом дано. – Страшан догађај, трагедија огромна, страдање праведника који говори истину, који ревнујући за истину и правду, за народ, за Бога прије свега, бива обезглављен. Међутим, кад се мало боље погледа, није то трагедија самоједног човјека, него трагедија рода људскога, да човјек препустивши се блуду, страстима, сујети, властољубљу, осветољубљу одсијеца главу Пророка Божијега, а неколико година после тога распиње Богочовјека,који је дошао да спасе род људски – казао је о. Сергије. Подсјетио је на поруку Патријарха Павла да треба да будемо људи. – Велико је бити човјек. Привидна власт и привидна сила којоим је располагала та несретна и неблагословена заједница Ирода, Иродијаде и Саломије, али убрзо после тога дешава се да правда Божија њих лишава и части и власти и на крају бивају на сраман начин лишени живота – истакао је о. Сергије и додао да се кроз цијелу историју човјечанства нажалост дешавају слични примјери ступања у неблагословене заједнице. Зато, казао је о. Сергије, морамо водити рачуна о чистоти живота. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице
  16. Срце мамино, пиле бабино, ако поједеш мало белог меса и шаргарепе, добићеш то и то…“ родитељи говоре деци, а за свега седам дана одговор детета биће: „Хоћу, ако…“ И ту почиње непрестана „игранка“ Кажу да деца и часовници не смеју непрестано да се навијају, ваља их некада пустити и да иду. Али, шта са ситуацијама у којима деца, неприпремљена за свет око себе, остану ускраћена чак и за основе доброг васпитања или препуштена сама себи? У историји људског рода, кажу, човек није живео брже и једноставније, али су техника и технологија тако усавршиле људска чула, да се човек и сам улењио. Парадокс савременог доба је да су људи све мање срећни, радосни, слободни и способни, и у васпитавању деце, и у сналажењу са самим собом. Техника, технологија и медији нуде човеку илузију да лако може да превазиђе све животне проблеме, због чега људи све више живе „поцепани“ између реалности и виртуелног, односно „кобајаги“ света, поручују психолози данашњице. Модеран човек има све мање времена за породицу као заједницу што је, кажу, основни разлог што не успева довољно добро да помогне својој деци како би она могла да изаберу добру страну живота. Јер, право је питање зашто су замке одрастања, од којих су неке и раније постојале, сада актуелније него икада? Стручњаци тврде да узроке, можда, треба тражити у појму родитељског ауторитета. Невероватно је, кажу, да неки од оних они који су из љубави ушли у брак и у њему добили децу, у једном тренутку престају да буду партнери и постају ривали. Тако породица губи обележје заједнице, а данас су родитељи, нажалост, све чешће ривали, а не партнери. Основна улога родитеља је да деци помогну, да препознају њихове потенцијале, охрабре их и омогуће да деца те потенцијале развију, пре свега кроз здраве навика и ставове, односно, кроз усвојени систем вредности, који ће им омогућити да се определе за добру страну живота (јер, стално им се нуди и она лоша). Таква деца умеће да преузму одговорност за своје понашање. На питање како да више времена са својом децом проводе родитељи преоптерећени послом, јер поједини, у борби за опстанак на различитим радним местима раде и по 16 сати дневно, клинички психолог Влајко Пановић одговара тврдњом да је важнији квалитет, од дужине заједнички проведеног времена. Јер, каже: постоје родитељи који по читав дан проведу заједно са својом децом, али – нема ефекта: – Квалитет односа је тај који одређује судбину детета. Ако током одрастања охрабрујемо децу да истрају у усвајању навика и одговорног понашања, довољно је да их помазимо, похвалимо, да их гледамо у очи док их слушамо, да би она умела да развију унутрашњу мотивацију. Савремени човек је све изнео напоље. Медији су утицали да своју свест окрене ка спољашњој реалности и да стално као награду очекује спектакл, сензацију, камеру. рефлекторе и аплауз. Због тога смо децу претворили у робове. На почетку у њих гледамо као у божанства, све им дајемо и чинимо, а онда креће условљавање. Ево, рецимо, примера како родитељи праве катастрофалне грешке. Уместо да пусте децу да спонтано поједу оброк, они их пожурују и условљавају. Обично им говоре: „Срце мамино, пиле бабино, ако поједеш мало белог меса и шаргарепе, добићеш то и то…“ Запамтите, деца уче по моделу, упијајући све, као сунђер. За свега седам дана такав родитељ добиће од детета одговор: „Хоћу, ако…“ И ту почиње непрестана „игранка“. Нашао сам директну повезаност у погледу тих манипулација са каснијом булимијом, анорексијом, или са другим поремећајима у исхрани. Такав модел понудили су родитељи, а деца усвојила – појашњава Пановић. Његов савет је да се, у таквим ситуацијама, врати достојанство заједничкој трпези, да се породица окупи за једним столом, да се чланови фамилије погледају у очи, да дете изнесе проблем који има или да га родитељи, ако је заслужило – похвале. Омогућити деци правилне изборе У наше животе, сматрају и психолози, и социолози, треба вратити спонтаност и заједништво, које је модерно доба успут загубило. Савремена породица умногоме се разликује од традиционалне, а и даље постоје предности традиционалног које је потребно вратити и оплеменити. – Наравно да нико од нас није за враћање цивилизације уназад, нити је то могуће, али чињеница је да модерна техничко-технолошка помагала, уместо да нам омогуће слободу избора, неретко доводе до тога да постајемо њихови заробљеници. Традиционална породица имала је огњиште, као место у дому око којег се породица окупљала сваке вечери после напорног рада у пољу, школи. Огњиште је било место где су људи грејали, а било је и најосветљеније у дому, место где су размењиване девне информације и догађаји, дељена упутства и савети, критиковани непослушни. Данас такво место немамо ни у метафоричком, симболичком облику: свако у својој соби има телевизор, компјутер, мобилни телефон, огњиште смо заменили самоизолацијом – опомиње Пановић. Невероватан је податак да децу у Србији данас подиже нешто мање од 40 процената самохраних мајки, што указује на поремећену структуру породице и на кризу очинске улоге. У таквим дисфункционалним породицама омета се основно – усвајање радних навика које су врло битне за постизање самопоштовања, али и одговорног понашања једног детета. У Уставу Србије прецизира се да је породица дужна да заштити развој, не само физички, већ и да омогући правилан емосционални и духовни развој детета. Неки закони у колизији су са Уставом, зато што родитеље онемогућавају да завире у картон свог детета после 15-те године. Влајко Пановић као посебан проблем наводи то што се деца одгајају као божанства, што онемогућава њихову припрему за реалан свет, а повећава агресивне одговоре: – Често породица, некомплетна због одсуства оца условљава неравномерну расподелу улога, не постоји заједнички организовано време, бар не у оној мери која је потребна да родитељи деци пренесу своја искуства, омогуће правилне изборе и да их науче да се определе за истинске, проверене вредности, које се односе на лепоту живота, ред, рад, толеранцију и стрпљење. Као да се све ради да деца не усвоје ни навике, ни границе, због чега немају самопоуздање, не могу да усвоје одговорно понашање Зато данас многима недостаје, не само одговорност за дату реч, већ и за понашање. У савременој породици нема довољно разговора, нема дијалога. Основна формула љубави каже: да би се људи волели, морају се познавати. А да би се познавали, људи морају да разговарају. А да би тазговарали – морају да имају време и место где ће размењивати искуства, помоћи младима да оно што током дана успут „покупе“ у себи подведу под добро или лоше. Због тога је неопходно да и родитељи добро разумеју реалност у којој одраствају њихова деца. Јер, реалност говори да је данас много родитеља који галаме на своју децу, а психолошки – то је увек контрапродуктивно. Два страха са којима се човек рађа су од гласног, изненадног звука и од губитка подлоге. Сваки повишени тон у кући, а данас је таквих, нажалост много више, него стрпљивог и толерантног разговора, код деце изазива фрустрацију – сматра Пановић. Стручњаци кажу да је биолошки одговор на фрустрацију – затварање. Што год да родитељи више вичу, деца их све мање чују. Поред тога, вишесатно одсуство родитеља из куће оставља деци простор за разна искушења. Мало пажње се посвећује дечјем напору и труду, а углавном се награђује оцена. Уз све то, награђивање је најчешће материјално, што ствара спољашњу, а не унутрашњу мотивацију. Похвале и емоционално награђивање су ретки. – Немојте код деце да награђујете оцену! Мотивишите их и награђујте труд, марљивост, вредноћу, стрпљење, јер резултат тада не може да изостане. Ако награђујете труд, то је очекивање награде споља или ударца, штапа или шаргарепе. Када човек нема оријентацију, границу, репер, у себи ће носити збуњеност и деловати умртвљено. Теорија стреса говори о томе. Приликом стреса, човек има две могућности: једну, да се брани, а другу – да побегне, дакле, да мобилише енергију на борбу или бекство. Ако стрес траје дуго, онда ми потрошимо своје физиолошке ресурсе за адаптацију, а последица тога је – нереаговање, умртвљење. Ми се данас налазимо у таквом стању умртвљености, јер се над нама примењује прво правило црне пропаганде – обиље контрадикторних информација. Резултат тога је слуђивање. Спас је да дефинишемо себе, јер је и грешка доказ да смо нешто покушали – појашњава он. Изгубљена радост Нарочито деца препуштена искушењима могу постати жртве медијске понуде, која им бомбардује чула екстремним дражима: звук, светло, брзо смењивање слике, што подиже ниво узбуђења, а декодира се као лажна пријатност и потреба за сталним стимулацијама. Зато често деца, док играју видео игре, на позиве својих родитеља одговарају са: „Сад ћу!“ – На родитељима је да деци помогну да не постану жртве. Недовољно добро организована деца остају лења, не усвајају здраве навике и вештине односа са другим људима кроз непосредни контакт, већ стварају лажна, виртуелна пријатељства са неколико стотина особа. Таква породица често негује везивање уместо осамостаљивања, па деца постају лења и инертна. Један од највећих проблема код нас ускоро ће бити организација простора, времена и мотивације за школу. Данас бележимо и одсуство радости, због којег је потребна прсихотерапија за мотивисање човека да превазиђе неки сукоб. Изгубивши спонтаност, изгубили смо радост и зато је важно да се вратимо себи – поручује Пановић. Због недовољно квалитетних разговора, односи унутар породица губе спонтаност, постају формализовани, а мањак физичке блискости условљава и мањак емоционалне размене, упозоравају стручњаци. Зато деца често имају утисак да их родитељи не воле. – Родитељи често постављају стереотипна питања када деца дођу из школе: „Шта је било у школи? Да ли је пала нека петица?“ Деца често сматрају да је њиховим родитељима важна само школа, зато што их мама и тата ретко питају како се осећају, шта се догодило на путу од школе до куће. То је замка коју сваки родитељ мора да препозна. Важније је да однегујемо здраву личност, него шта ће она постићи од образовања. Миран и стрпљив човек може да ствара и да ужива, а немиран се бави својим немирима, кроз алкохол, дрогу или промискуитетно понашање. Немиран човек не може да буде ни добар васпитач, ни добар радник или учитељ. А цивилизација управо све чини да нас стално држи у стању узнемирености, узбуђености. Деца која одрастају у таквим илузијама, поклекну када се нађу у реалном животу, а тада изгубимо и могућност да разговарамо са њима, како бисмо им помогли не само да схвате и прихвате, већ и да направе промену у понашању – сматра Пановић. За кога чувамо љубав? Он додаје да присуство компјутера, телевизора и мобилних телефона у спаваћим собама представља не само велике гутаче времена, него и велике ометаче развоја деце. Јер, они доносе радозналост са једне стране, а са друге непредвидивост софтверских креација појединца чини немоћним да управља својим временом: – Велики број деце не распрема своју собу, не намешта кревет, разбацане су им ствари. Немају времена, нити стрпљења, не зна се када одлазе на спавање, када устају, доручкују, када уче. Због тога се родитељи додатно исцрпљују мотившући их често на погрешан начин, кроз вику, галаму, притисак и уцену. Разумљиво, као резултат тога добијамо бес, инат или уцену са дечје стране. Зато је важно у кући имати место које бисмо могли назвати модерно огњиште. Разгварајмо, да бисмо могли да разрешимо сукобе, дилеме, неспоразуме или неслагања, јер они су разумљиви део одрастања. Свако, нажалост, у својој соби четује, сурфује, порукује, а живот пролази поред нас. Човек је некада организовао своје време на основу планирања неких крупних догађаја, а данас ћете често чути тужан коментар како време убрзава и да се људи не радују више ничему. Није се време убрзало, него смо ми у своје умове некритички пустили све, због чега не можемо да направимо критичку дистанцу. Децa постају жртве бомбардовањем информација споља. Ремети им се спонтаност маште, а њу замењује дириговани свет виртуелног, који деца често умеју да помешају са реалним. То је форсирани свет неприродног и ружног који ми нисмо препознали. Тај наопаки свет њих чини узнемиреним. Морамо да се бавимо својом децом, како би она разумела реалност у којој одрастају – порука је Пановића. Његов је став да родитељи, куповином скупих, престижних мобилних телефона својој деци, доприносе да се њихова деца идентификују са нереалним светом који почињу, не само да опонашају, него и да верују у њега. Медији такође континуирано нуде слику нереалног живота, са форсирањем забаве, лаког живота, илузије бескрајних слобода и сталног задовољства. Психолози данашњице бележе нову врсту зависности, она коју модеран човек испољава због забринутости. Зависност од забринутости негују многи људи, испољавајући је кроз мисао: „Шта ако?“ Уплашен човек себе пројектује у лошу будућност, иако свако од нас живи само у садашњем времену. Време је да, и одрасли, и деца буду окренути ка размишљању о лепом, ка неговању директних разговора са јасним порукама слободног изражавања осећања, али и доследности у понашању родитеља. Вреди запамтити да деца опонашају наше понашање, а не наше речи. Ако сањате о љубави према целом свету, а не подносите ни најближе, запитајте се – за кога онда чувамо љубав? Извор
  17. Сагласно поузданим информацијама до којих је дошла Ромфеа.гр, на 190-тој страни књиге, буквално пише да ће се после смрти садашњег Патријарха Вартоломеја деградирати улога Константинопољске Патријаршије и управо из тог разлога расколнички митрополит Јосиф сматра да је неопходно да се нађе нови град за првопрестолну Цркву. Такође расколнички митрополит Јосиф Кумановски наглашава да је начин којим се данас управља у православљу хаотичан. За нови град овај расколнички митрополит предлаже да се расколничка Македонска Црква договори са Москвом. Расколнички митрополит Јосиф наглашава да је, као што карактеристично каже - такозвани Васељенски Патријарх изгубио значење да има назив Васељенски и да је он само један турски чиновник који се покорава турској држави. Извор: Ромфеа / превод Поуке.орг
  18. У својој новој књизи под насловом “Аутокефална Македонска Православна Црква - Охридска Архиепископија” (Куманово 2018), која циркулише у скопским књижарама, раскилнички митрополит Јосиф Кумановски (из расколничке "Македонске" Цркве у БЈРМ) који је и писац књиге, осврће се на Васељенску Патријаршију и Патријарха Вартоломеја. Сагласно поузданим информацијама до којих је дошла Ромфеа.гр, на 190-тој страни књиге, буквално пише да ће се после смрти садашњег Патријарха Вартоломеја деградирати улога Константинопољске Патријаршије и управо из тог разлога расколнички митрополит Јосиф сматра да је неопходно да се нађе нови град за првопрестолну Цркву. Такође расколнички митрополит Јосиф Кумановски наглашава да је начин којим се данас управља у православљу хаотичан. За нови град овај расколнички митрополит предлаже да се расколничка Македонска Црква договори са Москвом. Расколнички митрополит Јосиф наглашава да је, као што карактеристично каже - такозвани Васељенски Патријарх изгубио значење да има назив Васељенски и да је он само један турски чиновник који се покорава турској држави. Извор: Ромфеа / превод Поуке.орг View full Странице
  19. Отац Предраг је са нама подијелио своја сјећања на свој први сусрет са Светим Василијем Острошким. Шта је то духовно сљепило и како да духовно прогледамо објаснио нам је отац Предраг тумачећи јеванђелску причу на Недјељу о слијепом. Како да се исповиједамо на прави начин и колико је битно да искреном исповијешћу чистимо своју душу и од најмањих гријехова. Отац Предраг нам је говорио и како да побиједимо страх, посебно код младих људи и шта је прави живот у покајању. На ова и још многа питања добићете одговоре од оца Предрага Видаковића у овој нашој емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  20. Дан након празника Светог Василија Острошког чудотворца, на шесту недјељу по Васкрсењу Христовом, имали смо благослов да слушамо дивне духовне поуке оца Предрага Видаковића који је велики дио своје младости и живота провео управо у Острошкој Светој обитељи, поред моштију Светог оца нашег Василија. Звучни запис емисије Отац Предраг је са нама подијелио своја сјећања на свој први сусрет са Светим Василијем Острошким. Шта је то духовно сљепило и како да духовно прогледамо објаснио нам је отац Предраг тумачећи јеванђелску причу на Недјељу о слијепом. Како да се исповиједамо на прави начин и колико је битно да искреном исповијешћу чистимо своју душу и од најмањих гријехова. Отац Предраг нам је говорио и како да побиједимо страх, посебно код младих људи и шта је прави живот у покајању. На ова и још многа питања добићете одговоре од оца Предрага Видаковића у овој нашој емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  21. У данашњој емисији разговарамо са челним човеком Одбора за верску наставу АЕМ, протојерејем-ставрофором др Драгомиром Сандом, професором на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Питали смо о. Драгомира како би оценио рад у периоду иза нас и овом полугодишту, који су то новитети у настави и какви су његови утисци о огледном часу одржаном недавно? Да ли су и колико студенти ПБФ спремни за свој будући позив и да ли су мотивисани за педагошки рад? Колико деце у АЕМ похађа верску наставу, како децу али и њихово окружење, више заинтересовати за верску наставу? "Морамо имати стрпљења и вере у оно што радимо", истиче о. Драгомир. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве View full Странице
×
×
  • Креирај ново...