Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'пред'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. СПЦ 2. јула по новом календару молитвено помиње великог свеправославног светитеља, Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског. Подсећамо да се честица његових светих моштију налази у београдској Саборној цркви, у Икони крај леве певнице, од 2009. године, те да се редовно служи Акатист светоме, а на дан празника Света Литургија - ове суботе, 2. јула 2022. године, почеће у 7.30 часова. У наставку је чудесно житије Светог Јована и кратка повест о томе како су честице моштију стигле у београдску Саборну цркву. У овом престоничком храму су током историје биле су похрањене мошти Св. Петке Трнове, Св. краља Стефана Првовенчаног (Симона монаха), Св. цара Лазара Косовског Св. кнеза Стефана Штиљановића и Св. цара Уроша Петог (Нејаког), а у овој светињи су и гробнице значајних историјских личности - митрополита Михаила, митрополита Инокентија, патријарха Гаврила, патријарха Викентија, затим владара Милоша и Милана Обреновића, као и гробови Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића. Житије Светог Јована Шангајског Св. Јован Шангајски и Санфранцискански рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Са очеве стране, био је српског порекла, па је стога и задржано породично прослављање Св. Архангела Михаила, по коме је он добио име на крштењу. Предак му је био Светотељ Јован Тобољски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао. Србија и Охрид Након завршеног Правног факултета, због револуције у Русији долази у Србију, земљу свог порекла, где завршава и Теолошки факултет у Београду. Зарађује за живот продајући новине испред Саборне цркве и постаје омиљен међу парохијанима, а доцније је у овоме храму и служио. У Миљковом манастиру у Србији прима монашки постриг, добивши име Јован, по свом претку-светитељу. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постаје професор на Битољској богословији, где остварује трајно пријатељство са двојицом потоњих светитеља, владиком Николајем Велимировићем и аввом Јустином Поповићем. Владика Николај је ђацима говорио за Св. Јована да је анђео Божији у људском обличју и живи Светитељ. Св. Јован Шангајски ноћу никада није спавао, већ је обилазио ђаке на спавању, покривао их, благосиљао и молио се над њима. Од дана монашења до краја живота, никада више није спавао у кревету; ноћи је проводио на коленима, у молитви. Шангај Када је хиротонисан за епископа, добио је премештај за Шангај, у Кину. Тамо утемељује Кинеску православну цркву. Оснива чувено сиротиште Св. Тихона Задонског и удомљује око 4000 деце. Архиве шангајских болница бележе бројне случајеве чудесних исцељења његовим молитвама. Св. Јован Шангајски успоставља и блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у Православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Америку. На Западу Обилази бројне западноевропске градове и оживљава спомен на западне светитеље. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне свете. Имао је дар натприродног памћења. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском и кинеском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију. Свакодневно је и обилазио душевне и друге болнице и ноћу тајно исцељивао болеснике. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске. Америка Постао је епископ Западне Америке и Сан Франциска, подизао у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасавао ноћу напуштену децу са улица, обилазио болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, молио се за њих, помагао свердно, причешћивао их и чудесно исцељивао, творећи небројена чуда још за живота. Појављивао се најчешће непозван, појмивши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво, као и веома брзо код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором. Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали када га је Св. Јован Шангајски напустио. О њему се никада није могло говорити са становишта обичних, људских мерила...По његовом благослову, о. Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који постаје расадник Православља у Америци. Као члановима Руске Заграничне Цркве, Спрска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ и прихвата их у своје окриље, као интегрални део СПЦ. Заједно са Св. владиком Николајем, Св. Јован Шангајски је заслужан за канонизацију Св. Јована Кронштатског. Упокојење Овај чудесни, прозорљиви старац, преиспуњен љубављу, чудима и молитвом, предајао је своју ангелску душу Господу 2. јула 1966. године, у молитви, пред иконом Богородице Курско-Коренске, од које се никада није одвајао. У постељу је положен након 40 година. Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског, кога је Св. Јован веома поштовао и волео. Свете мошти Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалосних Радост" у Сан Франциску, који је Св. Јован подигао. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле. Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника (алкохоличара и наркомана), неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности. Гроб Св. Јована Шангајског одмах је постао стециште многих поклоника из читаве васељене. Патријарх српски Павле походио је гроб Светога 1992. године, током своје историјске посете Америци. Архиепископ Јован Шангајски тада још није био канонизован, али се Патријарх Павле поклонио његовим моштима као Светоме и појао му тропар. Овакво поклоњење једног православног патријарха гробу Архиепископа Јована пресудно је утицало на коначну одлуку Руске Заграничне Цркве о његовој канонизацији. Канонизован је у Сан Франциску 1994. године, као Св. Јован Шангајски и Санфранцискански. Саборна црква у Београду Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборне цркве. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборној цркви. Од тога дана, братство Саборне цркве је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворској капели Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са епископом сремским Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдске Саборне цркве. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборној цркви, крај леве певнице. * * * Неке од поука светог Јована Шангајског: (Са странице Саборне цркве, рубрика Живот цркве, изабране беседе Св. Јована Шангајског) "Зар не знаш да Црква данас има непријатеље који је прогоне споља и изнутра? Зар ниси научио да је у тегобним временима сваки хришћанин одговоран за пуноту Хришћанства? И да је СВАКИ члан Православне Цркве одговоран за ЦЕЛУ Цркву? У времену попут овог, од суштинске важности за очување Хришћанства јесте да су православни посленици у стању да делају за Христа не зависећи на сваком кораку од других. Похвално је када се баве стваралачким послом, не чекајући подробна упутства". "Причешћивање Светим Тајнама ће нас припремати за трпезу у вечном Царству Божијем". "Ради тога нам је потребно свеноћно бдење, да бисмо се духовно зближили са празником и да би стварна посета Литургији за нас имала пуну вредност и била спасоносна". "Видим све тешкоће, како садашње, тако и будуће. Што су оне веће, то је значајнији успех. А сваки почетак без тешкоћа је осуђен на пропаст". "Пажљиво процењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога". "Уздам се у молитве и заштиту великог мноштва небеских заступника хришћана". "Смиреност Христова отворила је небо". "Немогуће је проповедати Јеванђеље, не показујући љубав кроз дела". "Која се корист ближњем може учинити, него да га припремимо за живот вечни..." "Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству". "Може се молити и пред старом и пред савременом иконом. Важно је да се молимо, а не да се поносимо 'ваљаним иконама'..." "С ким сте, децо, и кога желите да следите?" "Одбацимо од себе све што нас одваја од Христа!" Извор: Саборна црква Извор: Радио Слово љубве; Саборна црква
  2. У пету недељу Часнога поста, 10. априла 2022. године, у манастиру св. лекара и безсребреника Козме и Дамјана у страдалном и васкрслом српском Зочишту, у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској СПЦ, игуман ове светиње архимандрит Стефан (Миленковић) служио је свету Литургију. "Због те благодати која нам је дата, ми православни хришћани у овоме свету требамо да будемо носиоци те истине и благодати и показати другим људима, преко дела наших, да виде веру нашу и да виде да је вероисповедање исправно", рекао је у беседи о. Стефан. "Ми данашњи људи морамо бити свесни да је наш пут голготски, да је дизање на крст прво, па тек после васкрсење" наставио је о. Стефан подсетивши да нам је Господ обећао небеско, а не земаљско царство. Говорећи о покајању које је показала и св. Марија Египћанка, о. Стефан је указао да "широки пут" води у пропаст, јер је лагодан и пружа светска и земаљска уживања овога света, али да нас зато онај други пут, "уски, трновити, стрми" пут позива на сузе покајања. Овде треба да се научимо небеском животу каже о. Стефан говорећи о онима који се на прави начин спремају за одлазак ка Господу. "Шта нас то спречава у овоме свету да не волимо Господа" пита о. Стефан, појашњавајући да нас на првом месту спречава "наше неверовање у Господа и речи Његове", и додајући да ћемо пре "поверовати неком смртном моћнику" него Господу. "Ми се овде можемо изговорити, али после не можемо" каже игуман Зочишта, напоменувши да "тамо нема лажи, не можемо ни себе заварати". Ову беседу у целини делимо са вама благодарећи труду и љубави г-ђе Татјане Шарић. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа о. Стефана (Миленковића):
  3. Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост. Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста. Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно. Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом. Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати. Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може. И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор. Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом. Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство. Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач. Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести. Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова. https://dodjiividi.blogspot.com/2019/03/blog-post_93.html#more
  4. У недељу месопусну – Страшног суда, 27. фебруара, на празник светога Кирила Словенског, евхаристијским сабрањем у храму Преображења Господњег у дервентском Новом насељу, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Велики број парохијана, заједно са домаћином протонамјесником Синишом Максимовићем, дочекао је са радошћу преосвећеног Епископа Фотија и замолио за поуку и утјеху. Литургијском сабрању присуствовали су професор Ненад Милошевић и појци Православног босгословског факултета у Београду који су својим византијским појањем уљепшали цјелокупан догађај. Након Свете Литургије, епископ Фотије се обратио сабраном народу ријечима пригодне бесједе у којој је говорио о искушењима времена у коме данас живимо и која уносе немир у наше животе. Епископ Фотије је нарочито нагласио неопходност Евхаристијског живота за свакога понаособ, али и за Цркву као заједницу вјерних, будући да у Цркви долази до најприснијег сусрета и јединства човјека са Бога. Такође, епископ је нагласио да је пут којим ми Православни ходимо узак и пун страдања, али да је, исто тако, само тај пут онај који нас види радости Васкрсења и блаженству у Царству Небескоме. На крају, епископ Фотије се захвалио парохијанима на труду који подносе у изградњи светиње у Новом насељу и исказао радост због великог броја дјечице која су присуствовала Светој Литургији. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Пред читаоцима је нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021). У наведеном број између осталог читајте: ДОСТОЈАН! ΆΞΙΟΣ! ДОСТОИН! – Наречење и хиротонија Епископа мохачког Дамаскина – Његова Светост Патријарх српски Порфирије началстововао је 18. септембра у старом Саборном храму Св. архангела Михаила свечаним чином наречења, а 19. септембра 2021. светом архијерејском Литургијим и свечаним чином хиротоније у Саборном храму Светог Саве у Београду, високодостојног архимандрита Дамаскина (Грабежа) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког. – Устоличење Епископа будимљанско-никшићког Методија – Патријарх српски Порфирије началствовао је 25. септембра 2021. светом архијерејском Литургијом у манастиру Ђурђеви Ступови и том приликом у трон епископâ будимљанско-никшићких увео Његово Преосвештенство г. Методија. – Eпископ бачки Иринеј одликован мађарским ордeном за допринос на историјском помирењу два народ – На свечаности одржаној 28. септембра 2021. у Патријаршијском двору у Београду, у присуству Патријарха српског, епископа: топличког Јеротеја, хвостанског Јустина, изабраног марчанског архимандрита Саве, чланова државне делегациjе Мађарске, вицепремијер Мађарске Жолт Шејмен је у име председника Мађарске Јаноша Адера одликовао Владику Иринеја, Средњим крстом ордена за заслуге. – Дан српског јединства, слободе и националне заставе – „Молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, насупрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, и да градимо јединство са свима“, рекао је Патријарх Порфирије том приликом. У нашим новинама беседу Првојерарха српског доносимо у целини. – Међународни симпосион „Новомученици: Полиперспектива VII” поводом 80. годишњице од почетка геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској – Другог дана Централне прославе Новомученика Јасеновачких, 14. септембра 2021, одржан је седми по реду научни симпосион „Новомученици: Полиперспектива” са благословом Његове Светости Патријарха Порфирија и уз све превентивне мере услед пандемије вируса КОВИД-19, у просторијама Српске православне опште гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу. – Патријарх Порфирије: Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава – „Црква нема граница, не само историјских, него нема граница ни између овога и онога света. Како онда Црква може да се поистовети са било којом, макар и најважнијом, најмоћнијом, најлепшом земљом на свету или са било којим народом? Осим Христа све је релативно. Државе, некада веће, некада мање, неке трају вековима и миленијумима, а неке, које су биле моћне и силне и заузимале огромне просторе, данас не постоје. Нас не интересује ширење и сужавање држава. Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава”, рекао је Патријарх и подсетио на речи Владике Николаја: Ми чекамо Христа, а не боље време. – Уништавање и присвајање јерменског културног и историјског наслеђа у Азербејџану и Нагорно- Карабаху (Арцаху) – Пре годину дана, крајем септембра 2020, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима.... пише Данко Страхинић за најновији број новина Српске Патријаршије... Извор: Православље
  7. У четвртак 30. септембра, када наша Света Црква слави Свете мученице Веру, Наду, Љубав и мајку им Софију, поводом храмовне славе у земунском насељу Галеника Његово Преосвештенство Епископ ховастански Г. Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства у молитвеном присуству многобројног верног народа. На крају Свете Литургије Епископ Јустин је пререзао славски колач и освештао славско кољиво. Извор: Телевизија Храм
  8. Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј служио је, у осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Архиђакона Стефана у манастиру Сланци. У својој надахнутој беседи је рекао: „Мера нашег раста је колико узрастамо у Христу да бисмо достигли до висине раста Његовог. То је оно чему треба да стремимо и да служимо Свету Цркву тамо где нас Он постави на служење. Све те службе су часне и све су то дарови које смо добили од Бога да му служимо. Сви смо ми иконе пред Богом, суштински исти и једнаки пред Богом“. Извор: Телевизија Храм
  9. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Пред читалачком публиком је августовски двоброј "Православља" (бр. 1305-1306, 1-15. август 2021). Нови број новина Српске Патријаршије, доноси: – Ауторски текст др Милана Гулића – СРПСКА ТРАГЕДИЈА: Злочин крвавих трагова који никада неће да изблиједи: „… Да нанесемо такве ударце, да Срби практично нестану…” Фрањо Туђман, предсједник Републике Хрватске 31. јула 1995. године... – Пут сваког Србина – Из порте Манастира Св. Димитрија у Сушици пружа се одличан поглед на Широко поље, на највећу равницу Косова и Метохије. То је, у ствари, више од погледа, јер на тој равници су Свети кнез Лазар и српска војска својом жртвом одредили пут сваком Србину, заувек. Више од шест векова после Косовског боја то је јасније него икада, јер се и данас на Косову брани Србија... – Посланство Српске Православне Цркве у Кијеву на прослави 1033. годишњице Крштења Русије – Поздравно писмо Патријарха српског г. Порфирија прочитао је Преосвећени викарни Епископ топлички г. Јеротеј, у којем се истиче подвиг Митрополита Онуфриjа и Украjинске Православне Цркве у очувању канонског поретка... – Архимандрит Доситеј Хиландарац, настојатељ Манастира Св. Георгија Ћелије Колубарске – Шта веће од свог живота човек може принети Богу и Oтаџбини?... – Слава Светоархангелског манастира у Ковиљу – „Ми треба да се угледамо на анђеле; да се потрудимо да читав свој живот претворимо у непрестану службу Божју...“, беседио је Српски Патријарх поводом славе те свете обитељи – Сабора Светог архистратига Гаврила. Саслуживали су епископи: ваљевски г. Исихије и топлички г. Јеротеј, изабрани епископи: хвостански г. Јустин и марчански г. Сава, монаштво, свештенство и ђаконство из више епархија Српске Православне Цркве... – Страдање Срба у западној Славонији у љето 1942. – Ауторски текст у коме Миленко Заилац исписује сурово подсећање на чињеницу да је „по страдањима народа и села у западној Славонији најкрвавији период био август 1942. године. „Посљедица тих злочиначких оргијања су на хиљаде покланих, убијених и отјераних у логоре, десетине спаљених и опљачканих села…“ – Ауторски текст јерођакона Силуана (Поповића) – Хришћанска савест – унутрашња контрола: Добро је говорити и писати о савести, јер савест је основа нашег живота... – Ауторски текст Владимира Марјановића у Рубрици Свет књиге, у коме пише о недавно изашлој из штампе књизи о Епископу Сави Вуковићу поводом двадесетогодишњице упокојења. У тексту између осталог пише: Ова књига Издавачке установе „Каленић“ поново нас подсећа на светли лик Епископа др Саве Вуковића и прегалаштво које је он остваривао у свим сегментима рада којим се бавио... Сви његови пријатељи и верни сарадници могу поуздано закључити: Такав нам архијереј требаше (Јев 7, 26)... – НАЈАВА – 75 година од упокојења Светог Јакова Арсовића: У част 75. годишњице његовог упокојења, а на празник његов и Св. Зосима, у суботу, 21. августа 2021, Манастир Тумане биће домаћин Црквено-народног богомољачког сабора, са богатим програмом... Извор: Православље
  11. Благословом Његовог Високопреосвешенства изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, у суботу 17. јула 2021. лета Господњег, на платоу испред Горњег манастира Острога, одржано је духовно вече. Након уводних излагања др Миодрага Чизмовића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, предавање о мисији Цркве у 21. веку одржао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Доносимо текст излагања у целости: Високопречасни и пречасни оци, уважени професори, возљубљена ми у Христу браћо и сестре, Господо хришћанска, благословени народе Божји! Налазећи се вечерас у окриљу ћивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, од чијег блаженог упокојења се навршава 350. година, обузима ме благослословени страх, али и тиха роса благодати и љубави Божје, јер ја недостојни Вашом љубављу бивам удостојен да на овом светом месту кажем неколико речи. Није лако говорити на овој светој острошкој гори где сви молитвено ћуте иштући утеху и молитвено посредништво Светог Василија. Васколико моје биће је вечерас суочено са јаким емоцијама, а стога ми на ум долазе речи које је Господ рекао наредивши Мојсеју да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3) Љубљена у Христу браћо и сестре моје, пред овим светим ћивотом и пред Вама изувајући обућу душе своје, отварам срце своје за свакога од Вас, молећи се домаћину ове светиње – Светом Василију да се љубав његова настани у срцима нашим. Вечерас су са нама молитве новоизабраног митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, који је благословио ово духовно вече, и благословио моје учешће. Благодарим др Миодрагу Чизмовићу на надахнутом и лепом уводном слову, а драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, на систематичном и поучном излагању о значају мисије Цркве. Није лако говорити после Вас, а особито то није лако чинити после уваженог проф. Александра Вујовића који је више говорио о мени, него о теми која нас вечерас обједињује. Хвала драги брате Александре на речима које обавезују, а пред овим свештеним ћивотом једино ми преостаје да се још више трудим у ономе што је благословено и што је на корист Цркве. Хришћанска мисија има свој узор у проповедима које је изговорио Господ Исус Христос. Основни задатак проповеди и мисије јесте наставак божанске мисије спасења људи, по речима Господа Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа...“ (Мт. 28, 19). У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи јер је Господ дошао да спасе свијет (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, стога, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу. У богословљу су гносеологија, етика и естетика у сталном стваралачком садејству, а то није случај у неким другим научним областима (исто: 23). Стога, припадници Цркве који су у служби мисије требају да приступају богословљу целовито, знајући да знање није само нешто што чувамо за себе или чиме истичемо себе, већ оно служи на изграђивање цркве Божије. Црквена мисија је благовест спасења у Христу. Живи садржај проповеди увек носи у себи отвореност позива радости у живот и то живот у изобиљу (видети: Јн. 10, 10). Због тога тај садржај треба увек да буде осигуран стварношћу вере. Све ово спада у изграђивање цркве Христове (1. Кор. 14, 12), као сведочење стварности спасења кроз Христа. Позив Божији човеку, који се кроз мисију саопштава као позив на „свадбу Царевог Сина“ (Мт. 22, 1–14), треба да буде главни садржај обраћања и сведочења у црквеној мисији. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим aпостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. ТИХОВАЊЕ И МИСИЈА Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Са друге стране, тумачећи псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ – за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. Ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то – молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. По јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не. Вечерас налазећи се пред Вашом љубављу имам радост и част да Вам пренесем молитвене поздраве целокупне редакције „Православног мисионараˮ, а особито нашег уредника презвитера др Оливера Суботића, по чијем благослову сам овде са Вама. Осећајући се као свој међу својима и као један од Вас, подсећам Вас да је „Православни мисионарˮ часопис са дугом традицијом и мисионарско гласило наше помесне Цркве које већ више од шездесет година врши свој задатак – шири реч љубави Божје. У ово благословено делу уградили су се многи, почев од првог уредника, блажене успомене епископа браничевског Хризостома (Војиновића), који је био и остао тихи глас и утемељивач нашег часописа, онај који је трасирао мисионарске кораке „Православног мисионараˮ. Њега наслеђује тадашњи јеромонах, а данас Епископ новосадски и бачки др Иринеј, који је оставио велики траг у нашем часопису, зато се често каже да је златно доба „Православног мисионараˮ нераскидиво везано за личност Епископа Иринеја који је себе уграђивао, а и данас молитвено себе уграђује у ово велико дело. Након владике Иринеја једно време уредник је био Епископ шабачки (тада шабачко-ваљевски) Лаврентије, а од 2008. године до данас, уредник је презвитер др Оливер Суботић. Јаке су везе манастира Острога и „Православног мисионараˮ, јер велики део тиража нашег часописа долази до ове светиње. Наш драги брат Раде, али и проф. Александар, су наши верни сарадници и сатрудници и они сведоче о тој јакој вези ћивота Светога Василија и званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Међу Вама видим велики број младих људи, то ме посебно радује, јер наш часопис је намењен и посвећен младим људима, наш часопис је укрепљење свима који се налазе на путу боготражења и живота по Богу. Међу Вама се налазе две наше сестре које су посебно даровите. Радујем се што су вечерас са нама, то је израз њихове љубави према овом светом месту и ћивоту Светога Василија. Њих две су написале и спевале песму Анастасији-Ани Јовановић, мајци Светога Василија. Драге моје сестре, нека Вас Господ утврдим у том делу Ваше љубави, а ја Вам желим да сваке године припремите и снимите бар по једну песму у славу Божју. Сачувајте ту љубав, живост и жељу да кроз песму прослављате Господа. Гледајући Ваша насмејана лица и осећајући Вашу срдачност и љубав, своје излагање бих завршио подсећањем да без христолике љубави и спремности на праву и истинску хришћанску љубав, нема успеха у мисији. Проповед и мисија увек подразумевају више дела него речи. Ако ми имамо љубави једни према другима, ако по тој љубави живимо и деламо, свака наша реч ће имати смисао и снагу. Љубав је друго име за Бога, Он је безгранична и сушта љубав, зато свакога човека призива да буде делатник љубави јер се у томе остварује смисао и циљ нашега живота. Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Понављам, Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу Бога љубави. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи. Дакле, Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Како је на једном месту записао Свети владика Николај: „Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнетиˮ. Као хришћани, љубећи Бога, видимо дела Божја у свету, пратимо промисао Божју и видимо да Бог бди над свима. Ми се радујемо љубављу Божјом и ту радост не може да помуте искушења са којима смо суочени. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. У „Молитвама на језеруˮ Свети владика Николај каже: „Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Богˮ. То је, браћо и сестре хришћански начин постојања. Наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број светих угодника који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Један у сабору тих светих угодника је и Свети Василија, чија љубав нас вечерас греје, а уверен сам да ме управо његова молитвена и очинска топлина побуђује на ово слово о љубави. Дакле, угодници Божји су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: „Да ко живот свој положи за пријатеље својеˮ (Јн. 15, 13). Права и истинска љубав подразумева да победимо своје „јаˮ, да победимо свој егоизам и самодовољност, и да тако отварамо своје срце за свакога, то је једина права мера људскога живота. Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. „Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Према сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског: „Циљ је хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанстваˮ. Са овим речима све Вас срдачно поздрављам, остајем у љубави и молитвено једно са Вама, и још једном благодарим свима на пажњи и љубави, као и на указаном гостопримству и прилици да у окриљу ћивота Светога Василија одржим ово предавање. Драги моји, срце је моје молитвено отворено за свакога од Вас, зато нека нас Свети Василије сачува у овој љубави и молитвеној заједници. Катихета Бранислав Илић, у Горњем манастиру Острогу, 17. јула 2021. године Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.” На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј. После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Сергије, читао је у поноћ, 12. маја 2021. љета Господњег, Акатист Светом Василију Острошком Чудотворцу, поред његових Светих моштију, у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу. Читању акатиста присуствовало је бројно свештенство, монаштво и вјерни народ. Након узношења похвалних пјесама и молитве Острошком Чудотворцу на дан када се обиљежава 350 година од његовог представљења Господу, Владика Сергије се поздрављајући сабране радосним поздравом Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе, обратио Светом Василију. – Богоносни, велики светитељу Божији. Као што смо ти пјевали сад ове похвалне пјесме из уста прљавих и грешних, говорећи најчешће ријеч – Радуј се, ево и ми данас поред свих својих слабости, својих жеља и обавеза којих је више него молитава и покајања, дошли смо да обиљежимо и прославимо твој великии свети дан, којим нам пројављујеш и објављујеш управо ону незалазну свјетлост Христовог васкрсења из гроба Његовога. Овај твој свети гроб и твоје свето тијело, управо сисјају Христовим Васкрсењем. Зато и ми данас поред свих својих немоћи и слабости које овдје приносимо са жељом покајања и нашег усправљања, наше ријечи, ако можемо да је одржимо као завјет – казао је Владика Сергије и нагласио да се код Светитеља долази како бисмо се дотакли извора из кога извире незалазна Свејтлост Христовог Васкрсења, преко његових светих, нетрулежних моштију које су знак нашег васкрсења. Ми Свети оче Василије страхујемо од гријеха, који нас је оптеретио, па смо овдје дошли да видамо своје ране, бесједио је Владика Сергије. – Дошли смо јер смо слијепи због својих слабости и грјехова овдје да се увјеримо да је Христос васкрсао и да Он овдје с тобом лежи, односно ти у Њему и Он у теби. Да нам видаш ране. Ми смо и тужни због слабости, јер ти не доносимо дарове којима ћеш се обрадовати. Наши даорви су слаби и немоћни, зато их учини да буду моћни, да наше тијело ојача без гријеха, да се наша душа очисти покајањем и молитвом пред тобом, а ти умоли бога за сав род православни и род људски – рекао је Владика Сергије и нагласо да се поред свих слабости у острошку светињу долази са великом радошћу. Обраћајући се Светом Василију, Владика Сергије подсјетио је на велики значај блаженопочившег Митрополита Амфилохија. – Овдје када долазимо, не можемо заборавити никад блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је 30 година ишао путем твојим Свети оче Василије, носио бреме које си и ти носио, бреме свога народа и лио зној, а његов зној је његова крв мученичка. Вјерујемо да се и он данас са тобом моли за нас – нагласио је Владика Сергије. Вјерници су током цијеле ноћи приступали на поклоњење моштима Острошког Чудотворца. Прва празнична литургија служена је у цркви Воздвижења Часног Крста сат након поноћи. Потом је јутрос у 5 сати служена Литургија у цркви Ваведења поред Светитељевих моштију, а два сата касније у параклису Преподобног Исаије Острошког. Свечано бденије уочи празника Светог Василија Острошког на платоу испред Горњег манастира, синоћ, 11. маја, служио је Његово преосвештентво Епсикоп рашко-призренски Г. Теодосије са свештенством. Извор: Манастир Острог
  14. Радио-телевизија Војводине ће почев од Велике суботе, 1. маја 2021. године, после тридесет година од настанка и више од две деценије од последњег репризирања, поново емитовати култну образовну серију „Буквар православља", која је почетком деведесетих година представљала прву сарадњу Српске Православне Цркве и националне телевизије. Серија је тада емитована у оквиру школског програма Радио-телевизије Србије, а реализована је трудом екипе документарно-образовног програма Телевизије Нови Сад. Идејни покретач овог пројекта био је Епископ бачки др Иринеј (Буловић), а по његовом сценарију серију је ауторски уобличио редитељ Горан Вукчевић. Током осам година снимања по манастирима у Србији, али и у многим епархијама у региону, као и у Грчкој, на Кипру и у Мађарској, настало је чак 130 епизода у којима су на теме из црквеног живота, Старог и Новог завета, беседиле водеће личности Српске Православне Цркве. Серија је снимљена са благословом Патријарха српског Павла, који се појављује у првој и још неколико епизода. Уводну реч у сваком наставку говорио је Епископ бачки Иринеј, а уз њега у серијалу се, између осталих, појављују и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископ (у то време) банатски Атанасије. У „Буквару православља" велики број епизода је снимио садашњи Патријарх српски Порфирије, који је у то време био игуман манастира Ковиљ. Као предавачи појављују се и тадашњи јеромонаси: Фотије, Јоаникије и Јован (Пурић), који су такође касније постали епископи Српске Православне Цркве. Занимљиво је да је у једној епизоди гостовао и тадашњи игуман хиландарски Пајсије. Гледаоци ће бити у прилици да сваког викенда погледају четири епизоде „Буквара православља", две суботом и две недељом, на првом програму РТВ у 11 часова. Првог дана маја на програму је уводна еизода у којој учествују патријарх Павле и епископ Иринеј и епизода „Гостољубље, Божје и људско", док ће на Васкрс на програму бити епизоде „Наша Црква" и „Радост као литургијско славље". Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Нови број новина Српске Патријаршије, доноси интервју Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија који је дао за РТС, а у којем је, одговарајући на бројна питања, истакао да се Црква бави смислом постојања пре свега и да Црква позива сваког човека да дотакавши Бога разуме да Бог треба да му буде на првом месту. „Ако је Бог на првом месту, све остало ће онда доћи на своје место“, нагласио је Свјатјејши. Одговарајући на једно од питања о положају и устројству КиМ, Првојерарх српски је између осталог рекао: „... шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас, и после шест векова остали смо на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче Цркве, било би одрицање од саме суштине нашега бића...“ Интервју Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија за РТС - емисија "Упитник", аутора Оливере Јовићевић /pdf/ На следујућим странама овог броја доносимо и: Говор Патријарха Порфирија на Академији поводом годишњице НАТО бомбардовања: „Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве... У Грачаници обележено 17 година од Мартовског погрома – Навршило се 17 година од када je са Косова и Метохије у рушилачким нападима албанских екстремиста протерано 4.012 Срба, а већина њих се до данас није вратила у своје домове.... Архијереј који је чувао своју паству као отац, а волео као мајка – У уторак, 30. марта 2021, навршило се годину дана од упокојења Епископа ваљевског Милутина, првог и досада јединог Епископа обновљене Епархије ваљевске од 2006. године... Посета привременој ковид болници у Штарк арени – Са благословом Његове Светости и одобрењем Министарства одбране, представници СПЦ посетили су 17. марта 2021. привремену ковид болницу у Штарк арени у Београду... Епископ бачки Иринеј: Сага о „јустиновцима” – „Током низа годинâ, у већим или мањим временским размацима, у медијима наилазимо на одредницу јустиновци...“ Шта је молитва? – текст Митрополита диоклијског Калистоса Вера – који нам говори о важности срдачног благодарења на првом месту у нашој молитвеној књизи. „Следеће место би требало да заузму исповест и истинско покајање душе. Након тога би требало да уследи молба нашем заједничком Цару...“ Жичка беседа и Нови Израиљ – Осамсто година од Жичке беседе Светог Саве (1221–2021, ауторски текст Архимандрита Тихона Ракићевића игумана манастира Студеница... Извор: Православље
  16. Сусрети са Владиком шабачким Г. Лаврентијем, који данас као администратор духовно предводи и верни народ Епархије ваљевске, прилика су да се, уз пастирске благослове, чују и мудре речи о ономе што је важно за хришћански живот. Током више од пола века своје архијерејске службе, Владика Лаврентије столовао је и некадашњом Епархијом шабачко – ваљевском до 2006. године, када долази до стварања два трона и у Ваљеву бива устоличен блаженопочивши Епископ Милутин. Ваљевски крај му је познат и драг и лепе речи за овдашњи верни народ увек има у изобиљу. Будући да је пред нама Велики Часни пост, предворје једног од најрадоснијих празника везаних за Господа Исуса Христа, важно је да знамо да је Црква пост установила да би нас тиме припремила за дочек нашег Господа и Творца, напоменуо је Владика Лаврентије. „Како који дан, све ближе смо тим великим, радосним и свечаним догађајима, када ћемо у нашим храмовима бити у прилици да физички прославимо Васкрсење и сретнемо Господа нашег Исуса Христа. Пост је уздржавање од свега што није ни људима, ни Богу драго. Од мрсне хране, од прљавих речи, од прљавих мисли и дела. Знајте да Богу није драго ако се тога не придржавамо“, поручио је Владика Лаврентије, поделивши своја сећања на дане детињства у којима је утемељен његов живот у Христу, који ће деценијама после створити бројне светиње и светосавској вери привести хиљаде боготражитеља. Извор: Радио Источник
  17. Пред читаоцима је нови јануарско-фебруарски 377. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог првог броја у 2021. години је „Сећајте се својих старешинаˮ. Информације о новом броју и звучни записи представљања у медијима доступни су на нашој званичној интернет страници: http://misionar.spc.rs/misionar.php?ARHIVA=377. Катихета Бранислав Илић гост Телевизије Храм - тема: "Православни мисионар и мисија Цркве" Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник" о новом броју "Православног мисиоанра" Катихета Бранислав Илић гост Радија "Глас": Православни мисионар је благословено штиво Катихета Бранислав Илић представио нови број "Православног мисионара" на Радију "Слово љубве" Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Радујемо се сваком новом броју "Православног мисионара" Катихета Бранислав Илић на Радију Светигори: Митрополит Амфилохије је био истински мисионар Садржај почиње уредничким уводником презвитера др Оливера Суботића, под насловом Сећање и угледање на српске духовне старешине наших дана. Уредник читаоце уводи у тему броја наглашавајући да је поука Aпостола Павла о сећању на старешине сада најпотребнија јер смо суочени са упокојењем великих јерараха и духовних вођа нашег народа: патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. У закључном делу свог уводника уредник наводи: -Српски низ старешна достојних сећања бисмо могли низати дуго и задуго, а ове које смо навели су сасвим довољни да нас подстакну да се преиспитамо пред питањем: колико наше делање на њиви Господњој личи у ревности на њихово? Радо читану рубрику Материк краси текст под насловом Станиште Бога у утроби Богородице, чији превод са јелинског језика нам доноси Михаела Панковић. Да је наша прича и промишљање о оној која је часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима, увек недовољна и никада до краја испричана, доказује нам овај текст који сваког читаоца подстиче на дубље размишљање о великој тајни Пресвете Богородице и њеној спремности да безусловно васцело своје биће преда Христу Богу. Благословите! Нек је благословено наслов је текста који је објављен у рубрици Реч пастира. Аутор из пастирског искуства поучава о правилном поимању благослова и осталих сегмената који су неодвојиви део хришћанског етоса. -На Светој Гори и у многим нашим светињама, ове речи су свакодневни вид комуникације. Кад те неко позове по имену, одговараш му: Благослови! Дакле, речи мог брата, сестре, пријатеља, шефа, за мене су благослов. Чувши молбу, наређење, заповест, упутство, одговарам речима – нек је благословено. На савременом српскoм то би звучало, изволите, и потом у реду, речи су аутора овог текста. Читаоци у овом броју могу да прочитају четврти део текста митрополита сурошког Антонија (Блума) под насловом: Браћо моја свештеници, чувајте се. У наставку наш сарадник Раде Булајић пише о Светом Фотију Цариградском и осуди филиоквистичког учења. На крају свог текста подсећа на важну истину која крунише његово казивање на наведену тему: -Православно богословље учи да је Отац јединствен извор и узрок божанства; одатле происходи јединство суштине у Богу, јединство које не нарушава ипостасну различност. Син се рађа од Оца, а Дух исходи. Вечно исхођење Духа паралелно је са вечним рађањем Сина од Бога Оца. У том смислу, филиокве анулира монархију Оца у Божанству, уводећи два онтолошка начела у Свету Тројицу – Оца и Сина – што доводи до конфузије у односима међу ипостасима. Због свега изнетог, за православне хришћане филиокве није прихватљиво учење. Рубрику Савремена мисија Цркве употпуњује разговор са Томасом Халбертом, духовним чедом игумана Германа Платинског. Интервју припремила: Ксениja Ермишина Источник: https://pravoslavie.ru/123354.html 26. августа 2019. г. Превод: Душка Здравковић, Православна породица, новембар 2020. О дуду као библијском воћу пише Милена Стефановић. -Међу воћкама поменутим у Библији појављује се и дуд, кога ботаничари сматрају црним (лат. Morus nigra). У преводу Ђуре Даничића у Старом Завету налазимо га само на два места (2 Сам 5, 23–24), док се према другим преводима наводи на седам, од којих је пет Даничић превео као врбе. Мада, може се рећи да преводи библијских биљака нису увек поуздани, истиче Милена Стефановић у свом тексту који је објављен у рубрици Библијски хербаријум. Од овог броја Православног мисионара редакција покреће рубрику Православље и медицина. Тим поводом, наш уредник презвитер др Оливер Суботић разговарао је са нашим новим сарадником, лекаром, писцем и песником Маријом Лазаревић. Себични ген као нехотична метафизика, наслов је текста који је настао из пера др Александра Милојкова, а објављен у рубрици У дијалогу са атеизмом, коју аутор води дуги низ година. Ђакон Владимир Пекић, ђакон Световаведенске обитељи у Београду и дугогодишњи сарадник нашег часописа, својим ауторским текстом отвара тематски део овог броја. У тексту под насловом Старешине као служитељи, ђакон Владимир најпре објашњава значење речи старешина, а потом о наведеној речи промишља кроз старозаветна и новозаветна сведочанства. Садржај овог изузетног текста могао би да се сагледа у поуци коју аутор упућује читаоцима: -Истинска слава човека почива у спремности да се одрекне себе, јер љубав Христова човека отвара за то да загрли цео свет и тако себе учини обитавалиштем Божјим. О лику и делу блаженопочившег архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пише протопрезвитер Слободан Лукић, свештенослужитељ из Митрополије црногорско-приморске. -Неуморно вишедеценијско прегалаштво на њиви Господњој, дубока вјера и жртвена љубав према Богу и роду учиниле су Митрополита Амфилохија Радовића достојним насљедником великих претходника на трону цетињских митрополита. Умноживши дивне од Бога дароване му таланте, он је као вјерни слуга Божији и добри пастир свога словесног стада ушао у радост Господара свога баш у навечерје празника Чудотворца и Миротворца Цетињског. Тек ће са одређеног временског одстојања бити могуће јасније сагледати и врједновати његово архипастирско дјело којим је оставио неизбрисив траг у животу наше помјесне Цркве, истиче аутор у свом тексту под насловом Митрополит Амфилохије – дивни свједок Васкрсења. Патријархове сузе у Техничкој школи „Прота Стеван Димитријевић“ у Алексинцу, наслов је текста Зорице Пелеш, која се присетила на незаборавне сусрете са блаженопочившим патријархом Иринејем. Претходног, 2020. лета Господњег, у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао у вечност Патријарха српског Иринеја, Митрополита црногорско- приморског Амфилохија, као и Епископа ваљевског Милутина. Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима, речи су из текста под насловом: Сећање на три великана наших дана, аутора катихете Бранислава Илића. Након тематског дела, нашим читаоцима доносимо текст јереја Валерија Духањина под насловом: Колико би ти хтео да живиш? Са руског језика превео је наш сарадник Небојша Ћосовић. Наш сарадник Јован Хонда приредио је разговор (и превод истог) са оцем Арсенијем чуваром честице Светог хитона Господњег. Читаоцима Православног мисионара предочен је избор из разговора вођеног у свештеној обитељи манастира у Раковица, јула 2020. године. -За покајање, преображење, и нови почетак у Христу никад није касно, поручује нам млада и даровита мајка хришћанка, наша сестра Јелена Антић, иконописац и рестауратор, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. -Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце, поручује Јелена Антић у овом надахнутом и надасве поучном разговору. У рубрици Хришћански живот објављен је текст Миленка Бодина под насловом Две деценије на светосавском путу. Јереј др Живко Илић за рубрику Богословски дијалог, пише о дијалогу православних хришћана са припадницима ислама, а наслов текста је Хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ. Рубрику Хришћанска етика, употпуњује текст нашег сарадника др Ђорђа Вуковића, под насловом: Сећања Љубе Ненадовића на велике архијереје. Овај јануарско-фебруарски 377. број Православног мисионара закључен је текстом под насловом Архијереј који је објављен у рубрици Хришћанска књижевност. Посетите званичну интернет страницу званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, на адреси: http://misionar.spc.rs, и упознајте се са начином претплате и осталим детаљима о „Православном мисионаруˮ. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима
  18. “Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  19. И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. (Мк. 1,5) Светописамска чтенија 2 Тим. 298 (4:5-8) Чедо Тимотеју, буди трезвен у свему, злопати се, врши дјело јеванђелиста, служење своје испуни. 6. Јер ја се већ приносим на жртву, и вријеме мојега одласка настаде. 7. Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. 8. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов. Мк. 1 (1:1-8) Почетак јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега. 2. Као што је писано код пророка: Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом. 3. Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. 4. Појави се Јован крстећи у пустиљи, и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова. 5. И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. 6. А Јован бијаше обучен у камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе: и јеђаше биље и дивљи мед. 7. И проповиједаше говорећи: Долази за мном јачи од мене пред ким ја нисам достојан сагнути се и одријешити ремена на обући његовој. 8. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим. Омилије Светог Николаја Охридског и Жичког Нема праве мудрости без љубави, нити праве љубави без мудрости. Мудрост без љубави је мудрост змијска, себична и отровна; љубав без мудрости провала облака онда када засушена земља очекује благу кишу. Како је неизмерна мудрост Божја! И ништа јој није равно у неизмерности осим љубави Божје. Колико је велика мудрост и љубав Божја, показана у стварној природи! Па ипак је она сенка оне мудрости и љубави, показане Богом кроз Господа Исуса Христа у делу људскога спасења. Колика је мудрост и љубав Божја, показана при Првом Стварању! Но то је мудрост стварања некога кога није било, љубав давања некоме који није имао. Мудрост пак показана при Новом Стварању јесте мудрост лечења тешко оболелог, и љубав при Новом Стварању јесте љубав жртвовања себе. Још једном, и још два пут, и још много пута прочитајте Јеванђеља Господа и Спаса нашег Исуса Христа, и запојте се неисказивом Божјом мудрошћу и Божјом љубављу. И осетићете удвостручено и умногостручено здравље душе и снагу душе и радост и живот. Господ долази у свет, да свет излечи, обнови, васкрсне из мртвих. Како долази? долази као војвода, пред ким и за ким иду војске. Војске небесне тискају се око Њега и напред и позади. Рекао би, видећете царског сина у свили и порфири, - а то дете, рођено у пећини овчијој и повијено у јаслама воловским! Рекао би, видећете генерала пред чијим вратима стоји гора од бајонета, што заклањају живот његов од мучких препада и напада непријатељских. А то ненаоружани и безазлени отрок, на кога се одмах по рођењу подигли у лов Цареви земаљски и великаши, као у лов на јелена. Рекао би, видећете цара у порфири, где јури у златним колесницама, у пратњи сјајних великаша. А то прости радник, што нечувен и непознат пешачи дуго и далеко по каменитом путу, и по прашљивом друму, по трновим стазама, чак из Назарета на ушће Јордана, да повије своју главу под руку Јована Крститеља и да се крсти, као и други људи. Па где су те Његове војске, питаћете? Ту су око Њега, напред и позади. То су сјајне англеске војске, које у Христу виде свога Војводу и Цара. Оне би хтеле, да Га носе на херувимским колима, али Он неће, - и само Он зна зашто неће, Он и Отац Његов, и Дух Свети. Хтеле би ангелске војске, да Га обуку у сунце и оките звездама, и опашу дугама, али Он то неће, и само Он зна зашто то неће. Хтели би ангели, да објављују трубама Његов долазак; хтели би да одједном својом снагом и силом отворе очи свима људима на земљи, да прогледају и познаду Господа свога; хтели би ангели - и могли би - да даду језик и дрвету и камену, и води и ваздуху, да Га сва природа дочека клицањем: Осана! Осана! Али Он то неће, - и само Он зна зашто неће. И ми сада знамо, зашто Он то није хтео. Све то славље Он има у вечности. Али Он се сада спустио у мрежу времена, у тамницу греха и смрти, где безбројна браћа Његова плачу и ридају, и силазе с ума од греха, и труну од смрти, Он је упао у логор непријатељски, и Он, преобучен у заробљеника, сличног свима осталим заробљеницима, опрезно и мудро ходи, да би властодршце тога тамничног логора ухватио и везао, а браћу Своју заробљену ослободио и уздигао у царство Бога и бесмртних ангела. Те војске ангелске за Њега су биле вазда видљиве, а за друге људе оне су само овда-онда блеснуле као ретки зраци сунца иза густог облака. У Његовом животу на земљи била су углавном три почетка. Један је почетак означен зачећем и рођењем, други крштењем а трећи васкрсењем. Први почетак означава Његов долазак у свет, други Његову проповед јавним речима и јавним чудима (јер Он је и као дете проповедао и чинио чуда, но то је било тајно, неречено и невиђено), а трећи оснивање Његовог бесмртног царства. При првом и при последњем почетку постајали су ангели видљиви и за остале људе. А при другом почетку, то јест при крштењу Његовом, објавила се сама Света Тројица. Но ни други почетак није био без појаве ангела. Појавио се један ангел; и то је био не бестелесни ангел, него човек, по имену Јован, син првосвештеника Захарије и жене му Јелисавете. Он није био ангел као други ангели, али је био назван ангелом од пророка. Ево ја ћу послати ангела Свога, који ће приправити пут предамном, говори пророк (Малах. 3. 1). Са овим пророчанством почиње своје јеванђеље свети јеванђелист Марко. И ово је једна умилна тајна. Сваки јеванђелист почиње са неким нарочитим почетком. Јеванђелист Јован почиње од вечности. Матеј почиње од Аврама; Лука почиње од земаљског рођења Спаситељева, а Марко од крштења на Јордану. Зашто сви јеванђелисти не почињу са једним почетком? Но кажите ми, где је тај један почетак Исуса Христа? Тешко је ходити за једном мртвом ствари до њена почетка, а колико теже за живим човеком, а још камо ли за Животодавцем, од кога живот почиње. У самој ствари и сваки од нас има четири почетка, доступна било нашем уму или нашем опажању. Један је наш почетак у Богу, други у нашим прародитељима, трећи у нашим родитељима и четврти у добу када почнемо пројављивати нашу највећу делатност у овоме свету. Но Христос има и један пети почетак у односу према теби, као и сваком од нас. Наиме: почетак Исуса Христа Сина Божијега и Његовог Јеванђеља за тебе је тада, када Он оживи у твоме срцу и уму као једини твој Спаситељ; тада, када Он престане бити у теби само као једно златно кандило напуњено уљем, но које не гори, него када се запали и почне цело твоје биће грејати и осветљавати; тада, када Он за тебе постане насушан хлеб, без кога не можеш провести ни једнога дана; тада, када ти Он постане већа вредност од целе васионе, од свих блага, од сродника и пријатеља, и дражи и од самог твог земаљског живота. Тада је за тебе истинити почетак Исуса Христа. Тада ћеш ти тек моћи разумети и остала четири почетка, поменута од четири јеванђелиста. Јеванђелист Марко почиње своје јеванђеље са почетком Христове јавне проповеди и јавне делатности свету. И одмах истиче пророчанство пророка Малахије о Јовану Претечи, као ангелу који иде пред лицем Господа. Зашто и пророк и јеванђелист називају Јована ангелом, кад он није био ангел него човек? Прво зато, што се Јован својим животом био уподобио ангелу небесном, те се од свих смртних људи највише приближио ангелском животу. Друго зато, да би се ти научио, да је циљ Христовог дела на земљи, да од људи створи ангеле, - од смртних и грешних и природом заробљених људи створи бесмртна безгрешна и од природе слободна бића, као што су свети ангели на небесима. Чиме се то свети Јован уподобио ангелу? Прво, својом послушношћу према Богу; друго, својом слободом од света, и треће, својом безбрижношћу за телесни свој живот. Прво је основ свету, друго истиче из првога, а треће из другога. Ангели су савршено послушни Богу. Њима се посведневно и непосредно откривају неизказане тајне Божје мудрости, моћи и љубави, и њихова послушност према своме Творцу није од морања, него од радости и смирености. И Свети Јован био је савршено послушан Богу од самог детињства свог. Рођен од престарелих родитеља, он је још у раном детињству остао сироче, и Бог му је остао једини родитељ, једини наслон и једина љубав. Његов отац био је првосвештеник, те је Јованово богопознавање могло бити тиме појачано. Његово зачеће у утроби старе мајке нероткиње силом и вољом Божјом није могло остати њему непознато. Кад је јеванђелист Лука могао знати чудну историју зачећа Јованова, тим пре је морао знати сам Јован. Он је знао, да је ангел Божји објавио његово рођење, па је знао извесно и пророчке речи ангела: он ће бити велики пред Богом, и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје и он ће напред доћи пред Њим (пред Исусом) у духу и сили Илијиној. Све ово било је урезано у срцу малога Јована неизгладљиво као на каменој скрижаљи. Главне линије његовог живота Бог му је открио с најранијег детињства, и њему је одмах морало бити јасно, шта он има да чини и каквим животом да живи. Он се одмах повукао у пустињу (Лука 1, 80) да даноноћно ослушкује духом својим вољу Бога живога. Он се сав предао Богу и све очекивао од Бога. Њему није требало да га учи неко од људи, јер Онај, од кога су и људи добили своје најбоље знање и преносили га један другоме, Онај је непосредно општио са њим, и Сам непосредно му откривао вољу Своју. И тако одељен од света Јован се потпуно прилепио к Богу, као и ангели небесни. И као и ангели и он је пио управо са праизвора мудрости, моћи и љубави. Зато га пророк и назива ангелом. Осим тога Јован је био сличан ангелима небесним и по својој слободи од света и људи. За њега је свет био прашина, која се час зелени час црни, но увек тек прашина. За њега су људи били збуњено стадо, које је изгубило из очију свога пастира. Шта су свет и човек пред свуда присутном силом живога Бога? Шта је њихова снага, њихова хвала, њихова претња? Што и мехур на дубоком мору. Нити како добро може свет дати човеку, док га не позајми од Бога, нити какву штету може свет нанети човеку у присуству Бога и без допуштења Божјег. Нашто онда бити рабољепан пред светом? Нашто очекивати ма шта од позајмичара и дужника Божјега? Нашто се бојати света, кад сав свет живи у страху и дише страхом? Зато се Јован, као ангел Божји, ни најмање није везао за свет, нити је и најмање имао страха од света. Зато Јован бестрашно и грми против грешних велможа јерусалимских. пред којима се други свет клања као пред идолима: породи аспидини! Ко вам каза да бежите од гнева који иде (Лк. 3, 7)? И на Ирода сипа прекоре за сва зла што учини (3, 19). Јован се не обзире ни на кога, осим једино на Бога живога и Његову свету вољу. Он не разликује људе ни по оделу, ни по части, ни по власти, ни по учености, ни по богатству, ни по старости, - он их разликује само по каквоћи душе њихове. Његове очи и не виде телесне људе но наге душе људске, које се за друге очи крију под маском тела. Такву слободу од света и људи имају само ангели Божји. Зато пророк и назива Јована ангелом. Осим тога Јован се уподобио ангелима и безбрижношћу за свој телесни живот. Ангели нису телесни као људи, али и они имају сјајну одећу своје личности, која се може назвати небеским телом (I Кор. 15, 40). Ангели су потпуно безбрижни за себе. Њих не мори брига ни шта ће јести, ни шта ће пити, нити у што ће се обући. Служећи Богу они знају, да ће их Бог и хранити и појити и одевати. Који је то домаћин на земљи, који оставља своје верне слуге да гладују и да ходе голи? Тим пре Бог се стара за верне слуге Своје. Ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? Ми смо опкољени Богом више него ваздухом и светлошћу. Он познаје биће наше, и Он зна потребе наше. И Он посведневно задовољава потребе наше. Зашто да сви људи не могу то да увиде? Јер овда онда бива неродица и глад! Зашто то Бог допушта? Зато што Бог има да храни не само наше тело него и нашу душу. А искуство показује, да је понекад телесна глад храна Души. Најочигледнији доказ за ово јесте пост. Вазда сито тело обично показује вазда гладну душу. Ко пости тај душу гости. Што човек више привикне постити, то све више умањује бриге за своје тело и увећава радост своје душе. Ово не помаже само рећи и само чути; ово је само собом јасно, кад човек ово проба и практикује у животу. Као и сви свети људи што нису живели књижном мудрошћу него опробаним стварностима, тако и Свети Јован. Он се научио безбрижности за свој телесни живот не кроз читање књига и слушање мудраца, који казују а не показују, него пробајући безбрижност. Он је пробао пост и увидео је, да човек може живети не само без свију оних јела, за која се он толико брине, него и без хлеба. Сам се Јован храњаше овршцима (Ти овршци били су, по тврђењу Св. Отаца, на некаквом прорашћу, званом мелагра. Дивљи мед је мед дивљих пчела, што се налазило по шупљинама дрвећа и пукотинама стена) и дивљим медом, овршцима или пружина од неких пустињских дрвећа и горким медом од дивљих пчела. Он није употребљавао ни вина, нити икаква јака пића. И не каже се, да је се он икада жалио на глад или на жеђ. Нису њега хранили овршци и дивљи мед но Божја сила, која је придолазила верном и послушном слузи кроз овршке и дивљи мед. Хљеб ангелскиј једе човјек (Пс. 87, 25). Тако бива обично са верним и послушним, док неверни и непослушни морају уз раскошну кухињу држати и велику апотеку. Јер кроз раскошна јела и пића неверном и непослушном не придолази храна телу и души но тешкоћа, гнев и болест. - Нити се Јован бринуо за стан и за одело. Стан му је била пустиња, покривена небеским сводом, а одело камиља длака и кожан појас око бедара. Тако је и Илија био опасан кожним појасом, што означава мртвост страсти и готовост вршити вољу Божју. А обућа?А капа? Дуго живећи без обуће, ноге саме себи постају обућа. И дуго идући гологлав испод свода звезданога, глави постане удобнија пространа круна звездана него ли тесна капа од вуне и траве. Он је гледао своју душу више одевену у сунчане ризе небеских ангела, него ли у телесну мрцину ("Подвижници тањећи тело тање и грех; старају се бити бестелесним, изнурујући смртно бесмртним", Григорије Богослов.) вероватно, да и он, као и апостол Павле, и многи други светитељи често није ни знао, да ли је у телу или ван тела (II Кор. 12, 3-4). Одмарао се и спавао или под ведрим небом, или у некој од многобројних пештера у зајорданској пустињи. Но шта је он зато марио, кад му се само душа одмара у царскоме крилу небеснога Творца? Отровне ехидне и гладни лавови били су му суседи. Но он их се није бојао, јер је знао, да над њим лебди свевидеће Око. И зашто да их се боји, кад му они нису могли души шкодити? А своје биће он је гледао у својој души, а не у своме телу. Људи, који виде своје биће једино у своме телу, боре се за своје тело, траже угодности своме телу, брину за своје тело. Свети Јован био је слободан од свих телесних брига. Његова душа била је сва брига, а Божја воља једини закон и господар његове душе. У томе се он уподобио ангелима небесним. Зато га пророк и назива ангелом. Но има и друго пророчанство о светом Јовану. Велики пророк Илија назива га гласом који виче у пустињи: приправите пут Господњи, поравните стазе Његове. Док се оно прво пророчанство односи више на лични карактер светога Јована, дотле се ово друго односи више на карактер његове службе, његове мисије. Шта има да буде, дакле, служба његова? Да буде вапијући глас у пустињи, који ће опомињати људе, да приправе пут за Господа. Под пустињом се разуме на првом месту пустиња зајорданска, одакле је силни Претеча Христов и затрубио човечанству на узбуну: Покајте се! Гле, гнев иде! Гле, секира стоји код корена дрвету! Гле, свако неродно дрво сече се и у огањ баца! Гле, долази Јачи од мене, коме је лопата у руци! Гле, плеву ће сажећи огњем вечним! Покајте се! Под пустињом се разуме и цело човечанство, и цела историја човечанства, која се од греха осушила као од сушице. Претеча је прва ласта новога пролећа. Но он сам није ни пролећно сунце, ни пролећни мирис, ни пролећна песма, - он је само трубач, који буди успаване у дуготрајној зими. Он је само весник пролећа, док је пролеће Христос Господ. Под пустињом се разуме и стара душа људска, одрешена од Бога и зароњена у таму смртну, као река понорница у пешчану пустињу. Свети Јован је савест, која уздиже реку ка сунцу, а Христос је Сунце. Савест је претходница љубави, као Јован Христа. Приправите пут Господњи, поравните стазе Његове. Како? Исповедите се и покајте се. Учините ово двоје хитно, јер Господ долази. Он ће куцати на врата сваке душе. Ко се исповеди и покаје, тај ће држати врата душе отворена, и Господ ће ући, и донети му живот вечни. А ко се не исповеди и не покаје, тај ће држати врата на души зарђана од греха и затворена. И Господ ће проћи мимо њега. Но за Њим иде секира и огањ, као што пред Њим иде пролеће са сунцем, мирисом и песмом. Путеви Господњи и стазе Његове то су душе људске; неравнине по њима, то су греси безакоња. Шта значи приправити пут Господњи, то објашњава пророк Исаија још и овим речима: све долине нека се повисе, и све горе и брегови нека се слегну (Ис. 40, 4). То јест: све оно што сматрате ниским и слабим, уздигните високо, а све оно што сматрате високим и моћним, оборите доле. Или другим речима: Бога сте сматрали ниском долином, и ако је Он највиша висина; а свет материјални сматрали сте највишом висином, док је он низина и подножје ногама Божјим. Грех је обрнуо сав свет наопако. Одбаците грех и свет ће опет стати усправно. Зато исповедите се и покајте се, и крстите се крштењем покајања ради опроштења грехова. Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за опроштење греха. По чему је Јован претеча Христов? Да ли само по томе, што се он објавио свету на неколико месеци пре Христа? Не, него и по проповеди и делу своме, којим је он припремао људе да дочекају Христа. Његова сва проповед јесте позив људи на покајање; Његово сво дело јесте крштење покајања за опроштење грехова. Покајању, које Јован проповеда, претходи исповест грехова; крштењу, које Јован врши, следује опроштење грехова. Исповест, покајање и крштење водом сам Јован врши, но опроштење грехова није у његовој моћи. Само Христос може вршити опроштење грехова. Сам Јован је то признао и изразио рекавши; ја вас крштавам водом, а Он ће вас крстити Духом Светим и огњем (Лука 3, 16). Тиме је он признао, да он својим крштењем само приуготовљава људе за крштење Христово. Његово је крштење више знамење, а Христово крштење је право крштење, којим се човек чисти од греха и постаје нова твар, и усиновљава се од Бога, и убраја се у пуноправне грађане царства небеснога. Пустињски пророк, Јован, познавао је до највећих дубина људску природу, сву њену слабост, наклоњеност ка злу, и колебљивост. Он је то познао кроз тридесет година свога осамљеног живота у пустињи. Кроз себе је познао сав свет, и све што бива и може бити у свету. Његова победоносна борба са самим собом донела му је и једно неисцрпно познавање људске природе. Зато он и излази сада пред људе са слободом победиоца. Његово знање није из књига него из прве руке, од Бога кроз сопствено искуство. Отуда и његова проповед носи чисто практички карактер. Он не верује људима на реч. Чак и кад се један човек искрено исповеди и искрено изјави своје кајање за учињене грехе, Јован му не верује. Јер Јован зна слабост и колебљивост људске природе. Зна то Јован и настоји свом снагом на томе, да покајници засведоче своје речи и делима. Дугим грешењем грех је човеку постао навиком. Сада треба добродетељ да постане човеку навиком, а то може бити само дугим вежбањем у добродетељи. "И добру навику и злу храни време као дрва огањ" (Петар Дамаскин). Зато Јован, сумњиво гледајући на тренутне покајнике, довикује им: покажите плодове достојне покајања (Лука 3, 8). Гордим фарисејима, садукејима и књижевницима јерусалимским, који су се гордили својим пореклом од праоца Аврама, Јован довикује: Не мислимо и не говоримо у себи: имамо оца Аврама, јер вам кажем, да Бог може и од овога камења подигнути децу Авраму (Мат. 3, 7-9). Грешна мисао и грешан говор у себи јесте прво потајно зло у човеку, из кога после извиру сва јавна зла. Шта помаже изречено покајање, ако човек продужи у себи да мисли и говори о злу? Зла мисао и зао говор у себи нису само мисао и говор него су зло дело, чак и пре него се посведоче спољашњим злим делом. Змија, која има отров у зубима, ујела не ујела, она је отровна змија; и кад не уједа она је отровна змија, а не безазлени голуб. Бог може и од овога камења подигнути децу Авраму - има више значења. Прво, Бог је уистину моћан, да од камена створи Себи људе какве хоће. Зато Јован указује првацима народним из Јерусалима на прост покајнички народ, кога су били презирали као мртво и неотесано камење. Од тога простог народа Бог ће себи подићи апостоле, јеванђелисте, светитеље и јунаке над јунацима, а прваке народне, који блеште земним, пролазним и лажним сјајем, Бог ће одбацити, ако не буду показали плод достојан покајања. Треће, и од незнабожаца, који се клањају мртвом камену и дрвету. Бог може учинити слуге Себи. Узалуд се мудраци израиљски њих гаде као нечега прљавога и недостојнога и земље и неба; ако се ти исти мудраци не покажу на делу деца Аврамова, слична праведном и боговерном Авраму, Бог ће од незнабожаца створити Себи верне, као што су незнабошци створили себи богове од камена. И најзад, нека се не поносе мудраци овога света само својим знањем закона земаљских и закона Божјих, док им је срце тврдо као камен. Заиста, док им је срце тврдо као камен, дотле ће њихов ум, препуњен разноврсним знањем, водити их право у огањ вечни. Они су привикли, да цене само знање, али су занемарили срце, они се шта више и поносе тврдоћом срца. Но Бог може од срца да учини полазну тачку људског спасења, од срца а не од ума, као што је и рекао Господ кроз пророке: и даћу вам ново срце и нов дух ћу метнути у вас, извадићу камено срце из тела вашег и даћу вам срце месно (Језек. 36, 26). Нагомилано знање није могло да омекша њихова срца. Но Бог може код истинских покајника да омекша срца Својом благодаћу, као восак огњем, и онда ће се топлотом и светлошћу срца код верних осветлити и ум свим потребним знањем. Тако учи Јован тврдокорне мудраце јерусалимске, да на делу покажу искреност свога покајања. А највеће дело, које они, гордељивци и презирачи осталих људи, могу учинити, јесте одбацивање својих охолих мисли и говора у себи, да су они деца Аврамова. Од других људи Јован изискује друкчије плодове покајања, наиме: ко има две хаљине нека да ономе ко нема; и ко има хране нека чини тако (Лука 3, 10-11). Јован зна да су ови покајници затровани злим обичајем, да имајући две хаљине отимају и трећу и да имајући и сувише хране, не деле са сиромахом, него гомилају све више и више. Зато их сада упућује новом обичају чињења милостиње, помагања бедних, давања и дељења, да би тако раширили своје тесно срце и осетили братство људи и очинство Бога, у које ће их потпуно увести Јачи од Јована крштењем Духом Светим и огњем. Цариницима пак Јован препоручује друкчије плодове покајања, сходно њиховом злом обичају, да узимају од народа више него што закон тражи. Цариници су били порезници, закупници пореза, који су се богатили прекомерним и прекозаконским узимањем од народа. Тај обичај тако је био укорењен код њих, да су се они неправедно стеченим богатством поносили као и мудраци јерусалимски својом мудрошћу, на неправди заснованој. Чиме би они могли засведочити боље своје покајање, ако не одбацивањем те зле навике и држањем законског прописа? Мудри Јован зато им и даје лек према болести. Шта саветује Јован војницима? Никоме да не чините насиља нити да кога опадате, и будите задовољни својом платом (3, 14). Опет према болести и лек. Наоружан човек склон је да чини насиље. Само га оружје тера на то. Да би учинио насиље, он мора привидно да да неко оправдање насиљу, како својој савести, тако и свету; отуда оружаном човеку, који чини насиље, својствено је опадање других и жалба на малену плату. Да би покајање војника имало трајне вредности, они морају одустати од својих злих навика, наиме од насиља, опадања и жаљења на малену плату. Све ово што Свети Јован препоручује као плодове покајања, није довољно за спасење душе од греха, али је довољно да удостоји људе изићи пред Христа. Задатак пак Претечин и био је у томе, да затруби на узбуну, да би се људи колико толико очистили и удостојили изићи пред божанско лице Спаситеља. Гледајући страшнога пророка, коме је врвела сва јудејска земља и Јерусалим, и слушајући његове необичне крике и претње секиром и огњем, људи га питаху: Ко си ти! Да ниси ти Христос, кога свет очекује? - Ја нисам Христос, одговори Јован. - Јеси ли Илија? - Нисам. - Ко си (Јов. 1, 20-23)? - Глас вапијућег у пустињи: поравните пут Господњи! И смирено признаваше Јован и исповедаше: - Иде за мном Јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремење на обући Његовој. Христос је дошао, да научи људе заборављеном смирењу и прекршеној послушности. Он нам је дао савршен пример Свога смирења и Своје послушности према Оцу небеском. И Његов Претеча учи нас својим примером смирењу и послушности - својим примером безгрешног смирења и послушности пред Христом. Људи, који немају смирења и послушности, немају мудрости и љубави. А ко нема тога, тај нема Бога. А ко нема Бога, тај нема ни себе, него је као и да није: тама и сен смртна. Ако неко међу нама каже: Христос је сувише висок пример за мене, ја се на Њега не могу угледати, - ево му Јована Претече, који је као човек ближи смртним људима. Нека се угледа на смирење и послушност Јована. Али, авај, кад неко неће да чини добро, тај увек нађе изговора за своје бежање од добра. А ко тражи светлости своме жалосноме битисању на земљи, тај ће је с радошћу наћи у звезди Јована Крститеља. Благо томе, јер ће га та звезда, као она која доведе звездаре са Истока у Витлејем, довести најсјајнијем Сунцу, Господу Исусу Христу, који је једина песма ангела и једино спасење људи, јуче, данас и сутра. Зато нека Му је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије на Бадњи дан, у сриједу 6. јануара 2021. освештао је и наложио Бадњаке пред Саборном црквом Светог Василија Острошког у Никшићу. Како је раније најављено, због актуелне епидемиолошке ситуације, ове године није могло бити организовано традиционално заједничко налагање бадњака. Из тог разлога, Преосвећени Епископ Јоаникије, након одслужене Свете литургије, са никшићким свештенством је, у 13 часова, освештао бадњаке и наложио их пред Саборном црквом. Свечаном чину освештања и налагања бадњака присуствовао је вјерни народ Никшића, са којима и премијер Црне Горе г. Здравко Кривокапић. Срећан Бадњи дан и празник Рођења Господа Исуса Христа, ријечима бесједе пожелио је Преосвећени Епископ Јоаникије. „Ми смо навикли да овдје, у присуству хиљада људи, православних хришћана налажемо бадњаке сваке године, а ове године овако скромно због ових епидемиолошких мјера. Међутим, и у овој скромности имамо велику радост. Као што Његош каже: Славио сам Божић у Витлејем, славио га у Атонску Гору, славио га у Свето Кијево, ал` је ова слава надмашила са простотом и са веселошћу. Божић је такав празник да нам не треба премного. Треба нам да прославимо Богомладенца Христа и Његов долазак у овај свијет, да Му се поклонимо као Богу и Спаситељу нашем, да Му принесемо Бадњаке, сламу и нашу љубав“, рекао је владика. Господ, додао је Епископ Јоаникије, примио је нашу скромност и није тражио царске палате, нити велике скупове, него је у највећој скромности дошао у овај свијет. „Дошао је да нас уздигне у славу, и у радост у вјечно своје Царство. Нека буде ово налагање Бадњака благословено и да празник Рођења Христовог прославимо у миру Божјем, у радости, братској слози и љубави. Да не заборавимо једни друге, да се мирбожамо, да сваки обичај сачувамо, иако не можемо правити велика весеља и славља, али, у овој скромности, овој једноставности пројављује се узвишеност и величина Божја. Господ нас милује и када смо сабрани на великим скуповима, а исто тако је рекао: Гдје су двојица или тројица сабрани у име моје, ту сам и ја са њима. Нека буде срећно и благословено, свима на здравље, на радост, да понесете радост од овог светог храма у своје домове, у своје породице. Да вас загрије Богомладенац Христос својом љубављу и својом топлином Светог Духа, да вас окрпијепи и оснажи у све дане живота вашег. Мир Божји, Христос се роди!“, поручио је владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Бадњаци се, како информише никшићко свештенство, могу налагати током цијелог дана на огњишту пред црквом Светог Василија Острошког до 21 час. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се "дријеше" поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детињци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цијела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумјевању, поштовању између дјеце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве. Прилог Радија Светигора Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. У навечерје празника Светог Апостола Јакова, брата Господњег, 4. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и четврто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, своје казивање у нашој емисији почео је сведочанством преподобног Порфирија Кавсокаливита који је, по Богом дарованој мудрости и прозорљивости, у своје време говорио да ће рачунари бити од велике помоћи у мисији Цркве. Према речима владике Фотије истинитост речи светога старца Порфирија потврђујемо нашом емисијом трудећи се да реч Божја дође до срдаца многих. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији зворничко-тузланској нас је упознао са црквеним животом у повереној му епархији, посебно нагласивши да је света Литургија једини и основни покретач сваког богоугодног дела. Владика је говорио и о богатом издаваштву Епархије зворничко-тузланске: Потребно је да све људе поучавамо правом и истинском знању по Богу, то је јеванђелски принцип, у томе је сагледан непроцењиви значај квалитетног издаваштва које ми у нашој епархији негујемо, истакао је владика Фотије. Веронаука је од изузетног значаја јер деца стасавају учећи се речи Божјој и теорију задобијену у учионици примењују конкретно у храму Божјем на светој Литургији која је увек сагледана као велика катихеза, речи су епископа Фотија о значају православног катихизиса. У овом сегменту емисије говорили смо и о уџбеницима за веронауку које је приредио преосвећени владика. Будући да је Епископ Фотије имао посебан животни благослов и дар да упозна два велика и света светогорска старца - преподобног Порфирија кавсокаливита и преподобног Пајсија светогорца - владика је са нама поделио сећања на сусрете са овим Божјим људима нашег времена. Према сведочанству нашег уваженог госта, сусрет са овом двојицом светогорских стараца оставило је велики и неизбрисиви траг у његовом срцу, јер сусрет са светим људима јесте истинско опитовање љубави Божје. Претходних неколико дана били смо учесници радосне туге због упокојења његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Преосвећени владика Фотије је са нама поделио своја сећања из дана када је био ученик знаменитог митрополита Амфилохија, који је сваку своју реч потврђивао делом, поставши тако човек јеванђеља. Ми смо га као студенти одушевљено слушали, заиста је био велики човек наше Цркве. Посебно се сећам његових предавања из Увода у богословље, јер је митрополит био теолог исихазма, из те области је и његов докторат "Учење Светог Григорија Паламе о Светој Тројици". Та његова предавања су била жива и искуствена, слушали смо га као једног светогорца који нам говори оно што је животом својим проживео. Доживљавали смо га и као једног од ученика преподобног Јустина Ћелијског, и бивали одушевљени његовим беседама у београдским храмовима. Касније се пројавио његов дар за свештено служење. Као архијереј он је својом љубављу успео да препороди обезбожену Црну Гору, да оживи храмове и манастире, да оживи народ чинећи од њих истинске боготражитеље, истакао је Епископ зворничко-тузлански Фотије говорећи о блаженопочившем митрополиту Амфилохију. У другом делу емисије владика је говорио о љубави према поезији, поучивши све нас да ослушкујемо глас Божји и препознамо дарове којима нас Господ награђује очекујући да их у погодно време умножимо и да на тај начин послужимо Цркви. Поред тога, владика Фотије је указао да је од изузетног значаја поучавати верни народ да прави разлику између канонских и неканонских свештеника, јер живимо у времену великих искушења када неканонски самозвани свештеници смућују многе и спутавају их са јединог и истинског пута спасења. На самом крају емисије преосвећени владика Фотије је упутио архипастирску поруку указујући да смо сви призвани да свој живот темељимо на светотајинском животу, трудећи се да у љубави служимо Богу и ближњима. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Mного тужног срца изражавам моје дубоко саучешће Његовој Светости Г. Г. Иринеју, архијерејима, свештенству и монаштву Црногорске митрополије у вези са преласком у бољи свијет много љубљеног Високопреосвећеног митрополита Амфилохија. Много ми је жао да не могу учествовати у опелу и сахрани у саборној цркви у Подгорици, па надам се да ћу касније имати прилику да се молим на гробу многогодишњег свог учитеља и пријатеља. Православни свијет у лицу високопреосвећеног митрополита изгубио једног од најистакнутијих богослова и великог молитвеника. Међутим добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега за православни народ на небесима. Зато благодаримо Свемилостивог Господа да је нам дао таквог мудрог и храброг, стварно црногорског у најбољим традицијама светитеља у наше тамно вријеме. Широм наше њемачке епархије молимо се за упокој душе нашег митрополита и за мир и љубав у његовој Црној Гори. Са љубављу у Христу остајем Ваш +Марко, митрополит Берлински и Њемачки Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Ево једног истинског бисера - писма новомученика Василија Соколова из затвора, након што је осуђен на смрт. Поставићу само прво и последње, а остала можете пронаћи у житију мученика (линк ће бити испод). Отрежњујуће је и корисно је ово читати. Невероватне се борбе и ломови у догађају у човеку у тим моментима. Ово је исповест из прве руке. ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ – Страна 5 – Светосавље SVETOSAVLJE.ORG
×
×
  • Креирај ново...