Претражи Живе Речи Утехе

Бди светиљка пред двором твојим у прохладној овој јесењој ноћи. Трепераве сенке дрхтуре од студи... Двориште је пусто, нигде никог, ни звезда, ни птица, ни ветра, ни људи... Спустио се месец на врх старе леске, гледа мрежу што су паучице још синоћ откале. У колевкама својим, а под лишћем брескве, уморне су ткаље пред поноћ заспале. Гле, ти мислиш да није, но видео јесте како кроз луг ходи твоју тамну сјену, ћук под стрехом амбара летос гнездо што је свио и старина мачак што спава у сену и златица куна што лута дуж честе задржи се мало крај имања нашег па продужи даље... Само мати ништа не чу и не виде мада крај прозора стајала је дуго у мраку, слушајући ноћ и казаљки цактај на прастарој ури молећи се Богу да и по њу шаље смрт, што пре, да пожури... Оливера Огњеновић Синђелић

О Дјево Владичице, која си Бога Логоса телом родила! знам, потпуно знам да ја, овако нечиста и гадна блудница, нисам достојна ни да погледам на чесну икону твоју, икону Пречисте Приснодјеве Марије, која имаш и тело и душу чисту и неоскврњену. И право је да твоја девствена чистота ненавиди и мрзи мене блудницу. Но пошто сам слушала да је Бог, кога си Ти родила, зато постао човек да зове грешнике на покајање, помози мени усамљеној која ни од кога немам помоћи. Учини, да и мени буде допуштен улаз у цркву, и не лиши ме тога да видим Часно Дрво на коме би телом распет Бог од Тебе рођени, који крв Своју даде за моје искупљење. Нареди, о Владарко! да се и мени отворе врата ради поклоњења божанском Крсту! И Ти ми буди најдостовернији сведок пред Сином Твојим, да никада више нећу тело своје оскврнити блудом, него чим будем видела Свето Дрво Крсно Сина Твог, ја ћу се одрећи света и свега на свету, и одмах ћу отићи онамо куда ме Ти сама, као Посредница мога спасења, будеш упутила. (из ЖИТИЈА СВЕТИХ)

На Православном богословском факултету Универзитета у Београду до 18. априла 2025. године траје прикупљање слаткиша и сланиша за Васкршње пакетиће намењене деци која се лече у болницама у Београду. Детаљи су на плакату поред. Факултет се налази у Улици Мије Ковачевића 11б, а линије градског превоза у близини су: 16, 23, 25, 48, 74, тролејбус 40, као и БГ воз. Извор: ПБФ, Инстаграм страница

Одсек за дијалог у јавној сфери МО АЕМ у сарадњи са организацијом "Филозофски вртови" организује панел дискусију "Пред изазовом екранизације". Дискусија ће се одржати у четвртак, 27. фебруара у 18 часова у сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару. Учесници дискусије су: Уводничар у тематске целине: Валеријан Матвејев, докторант Електротехничког факултета у Београду, млађи истраживач рачунарства при институту „БиоСенс“ и члан управног одбора организације „Философски вртови“; Модератор: Презвитер др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке; Презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке; Владимир Болта, студент социологије и уредник портала „Опсег“; др Влајко Пановић, специјалиста медицинске психологије и Ненад Гугл, професор књижевности и писац. Извор: Мисионарско одељење АЕМ

Имајући у виду осам релационих потреба, које су кључне? Која је од осам које издвајате најважнија, а без које би најмања штета била? Све релационе потребе су есенцијалне за добро ментално здравље и здраве односе. Свакако, потреба за сигурношћу је увек примарна. Иако нам је такође важно и да будемо у могућности да остваримо и потребу за узајамношћу заједничког искуства односно садружје/супружје (у зависности да ли се ради о пријатељским или партнерским односима – на енглеском реч је “цомпанионсхип” прим.прев.), да будемо у могућности да остваримо утицај на нашег партнера, да се самодефинишемо, да се ослонимо на другу особу и тако даље. Тако да су све ове потребе на различите начине апсолутно важне за здраве односе. Да ли је уопште могуће испунити све ове потребе у партнерским односима? Јесте; уз партнера који је осетљив и свестан. Оно што доводи људе у невољу, јесте када ове потребе нису испуњене/задовољене. На пример он каже: “Она ме више не воли”, а оно што та изјава заправо значи јесте да она не иницира ствари са њим и није су-друг са њим. А, с друге стране, она каже: “О, па он мене више не воли” зато што не може да се ослони на њега и не осећа се сигурно са њим. Једном када су ове потребе испуњене, људи се осећају вољено. Значи у здравом партнерском односу, потребно је да имамо свих осам релационих потреба задовољено? Базично, да. Људи свакако могу да живе и без тога да им неке од ових потреба не буду задовољене, али у том случају је оно што ме брине како и чиме компензују незадовољену потребу односно свој, овако настали дефицит. На пример: развијањем неких деструктивних/самодеструктивних понашања, болести зависности, прељубом, пасивношћу, радохоличарењем итд. Која од потреба углавном највише трпи у односу и зашто? Углавном код парова који имају децу и који су веома заузети одгајањем деце поред свих осталих обавеза које морају да испуне, највише трпи, и најпре жртвујемо, потребу за узајамношћу. Интересантно је да, како деца одрастају, парови имају или тенденцију да више испуњавају своје потребе за узајамношћу у односу, или, ако то није случај, да живе два веома изолована живота под истим кровом. Да ли свако може да испуни те потребе? То су универзалне потребе сваког од нас. Тренутно се спроводи мултинационално истраживање на више светских универзитета о ових осам универзалних релационих потреба, чији је циљ да засновано на научним доказима потврди оно што смо приметили кроз праксу, а затим постулирали теоријски – а то је да су ово најчешће релационе потребе које баш сви имамо. Оно што је веома специфично за сваку особу јесте начин на који особи одговара да оне буду испуњене, као и начин на који их она испуњава себи и другоме у односу. На пример? Мој осећај сигурности и узјамности у односу, као и начин њиховог остваривања ће бити веома другачији од Вашег или било чијег другог. Управо због тога наше релационе потребе не може свако да задовољи, као што ни ми не можемо да задовољимо свачије релационе потребе. То је могуће у ситуацијама или где имамо сличне начине задовољавања ових потреба и пре ступања у партнерски однос, или, уколико смо вољни да научимо шта и како је за нашег партнера важно и да му то на такав начин и пружимо, а и наш партнер је спреман да учини исто. Уколико нисмо спремни, или довољно флексибилни да урадимо неке ствари на начин који прија нашем партнеру, а нама је неприхватљив, то неће бити могуће и у том случају је потребно да нађемо некога са киме се боље уклапамо у начинима узајамног испуњавања ових универзалних релационих потреба. Да ли онда свако може бити добар партнер за нас (пошто савршени не постоји), или ипак постоји неки „тајни састојак“ у одређеној вези? „Тајни састојак“ је да сваки партнер буде посвећен комуницирању својих потреба другоме и да истовремено буде свестан шта је другоме потребно и да на те потребе одговори. Све је у отвореној и директној комуникацији – право „од једног срца ка другоме“. Да ли стварно можемо да очекујемо безусловно прихватање од партнера? У идеалном случају, да. Сви бисмо волели да будемо прихваћени и вољени безусловно. Али, сви ми радимо ствари другачије него наши партнери, што је нашим партнерима честпо ужасно иритирајуће – и у том тренутку нећемо имати безусловно прихватање. Од чега људи најчешће одустају у вези? А од чега најчешће одустају због везе? Самодефиниција, остваривање утицаја и узајамност делују као три најчешће ствари које се жртвују у дуготрајним партнерским односима и у браку, под условом да се у њему осећају сигурно. Многима је тешко да кажу „не“ партнеру. Колико често људи у покушају да кажу не понашању, кажу „не“ особи? То је обично последње уточиште. Након што је особа покушавала да оствари утицај и никако није успевала, када други не прихвата оно што она има да каже, онда је један од начина да се носимо са таквом ситуацијом да се повучемо. Како разумети своје потребе? Ако нисмо научили да ослушкујемо себе, може да буде тешко.. Како онда да чујемо потребе партнера? То је сврха и циљ дубинске психотерапије. Особама које нису имале прилику да њихови родитељи умеју да се усагласе са њиховим потребама, да их ослушкују и схвате, чак и ако док су били сасвим мали нису имали речи да их искажу; и касније нису имали никога ко их је научио да освесте своје потребе и осећања – и како да их тачно вербализују, најчешће че бити потребна дубинска, развојно заснована, релационо фокусирана психотерапија која ће узети у обзир да је за ментално и телесно здравље и задовољавајуће функционисање у разним животним аспектима потребно помоћи особи да интегрише афекат (емоције), когницију, понашање и физиолошко – телесне аспекте. Шта то значи? То значи да буде у стању да се на здрав начин односи према свом телу, да буде у могућности да правилно протумачи шта оно “поручује”, да тачно и логично размишља, да адекватно емоционално функционише и има емоције које су примерене реалности и објективним околностима у смислу врсте, интензитета емоција и да се понаша на најбољи могући начин у складу са овом емоционалном и когнитивном обрадом, а узимајући у обзир који је најповољнији исход за ту особу у том тренутку и у датим околностима, који ће омогућити најздравији избор. Да научи да разуме себе, како да комуницира са другима, да научи да поштује своје сопствене потребе и да буде у стању да их адекватно изрази и да се поштујући своје и туђе границе за њих заузима. То је сврха психотерапије. Ја често волим да кажем да је психотерапија превише добра да би се користила само за особе са менталним поремећајима. Свакоме од нас је потребан добар психотерапеут. Који је ваш савет за све оне који желе да побољшају свој однос, који можда и није толико лош, али желе да буде још бољи? Уколико не успевате сами да побољшате свој партнерски однос, идите на партнерску терапију. Нађите доброг психотерапеута који ради са паровима и/или породицама и идентификујте како можете да будете у много бољој комуникацији једно с другим. Уколико родитељ жели да његово дете буде свесно својих потреба, можете ли нам дати на примеру како родитељ треба да се понаша, имате ли неки савет? Да: разговарајте с децом редовно о томе шта им је потребно и шта је другим људима потребно. Седите поред њиховог кревета свако вече 15 минута пред спавање и разговарајте са њима. Успевао сам да решим многе породичне проблеме тако што сам захтевао од родитеља да седе поред кревета своје деце и причају са њима пред спавање. Често само такво поступање може да донесе велике и повољне промене. Имате ли неки савет за парове који може да им помогне? Заправо имам. Искључите телевизоре, компјутере и телефоне, седите на софу једно наспрам другога, скините чарапе, преплетите нага стопала и разговарајте сат времена једном недељно и видећете да ће то променити ствари на боље. др Ричар Ерскин https://www.nedeljnik.rs/pricajte-s-decom-15-minuta-svako-vece-pred-spavanje/

Представљање књиге "(Пост)истина (пост)демократије", аутора проф. др Давора Џалта, биће у уторак, 1. октобра, у 19.30 часова, у малој сали Коларчеве задужбине. Како је аутор казао за Слово љубве, књига је избор текстова на различите друштвено-политичке теме, међу којима су религијска сфера, медији унутар демократског система, сам појам демократије и њеног реалног садржаја, идеологије, до дехуманизације човека: "Најдрагоценије је данас да поново правимо просторе аутентичног сусрета и разговора..." - поручује др Џалто. Из "Јутра" - др Давор Џалто о новој књизи: Цео разговор са проф. др Давором Џалтом: Из "Јутра": Проф. др Давор Џалто - Црква је ту за отвореност ка свима Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је примио 23. јула 2024. године у спомен храму Светог Саве у Београду чланове ватерполо репрезентације Србије, учеснике предстојећих Олимпијских игара у Паризу. Подсећајући да је ватерполо репрезентација Србије символ заједништва и сатрудништва, Његова Светост је поручио: "Тамо где су присутни труд, рад, међусобна љубав и поштовање и Господ ће додати своје благодати, па ће и резултат бити бољи. Хвала вам што нашу земљу представљате у најбољем светлу". Том приликом, председник Ватерполо савеза Србије г. Виктор Јеленић, селектор Урош Стевановић и капитен Никола Јакшић су уручили Његовој Светости тренерку ватерполо репрезентације Србије са натписом "Патријарх Порфирије". Извор: Информативна служба СПЦ

Када сте последњи пут клечали пред Господом? Кажете да имате посао, идете на предавања, бринете о породици и физички пропадате. Знам то, али ви ипак често причате о Њему у свом друштву, својим пријатељима и познаницима. Али колико често разговарате с Њим? Напустили смо молитву и зато смо испуњени мислима. Лако падамо у грехе, лако се предајемо страстима. Јер не предајемо своје срце и ум Господу. Одупиремо се својом тврдоглавошћу. Клекнимо пред Њим. Узмимо благословену бројаницу и започнимо молитву. Ми говоримо о Њему, али не говоримо Њему. Али да бисмо говорили о Њему, пре свега треба да говоримо Њему. Радује се душа онога ко се молитви предаје. Уопште, молитвеник се креће на другачији начин у животу. Суочите се са стварима другачије, са више храбрости, са више вере. Идите у своју собу. Затворите врата. Клекните говорећи „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Видећете да ће се у вама пробудити наклоност. Покрет пун светлости, наде и мира ће уништити очај, малодушност, безнађе. Шта год да проживљавате у свом животу, ма колико то било тешко, ма колико вам бола и туге наносило, колико год да сте уморни, не напуштајте молитву. У молитви ћете наћи утеху, мир, радост и одмор. Јер у молитви ћете срести Христа, који ће вас умирити. Тражите Христа у свом животу и Он ће доћи. Говорите му и Он ће вас чути. Много пута Га заборављамо и мислимо да је Он нас заборавио. Али Он нас увек чека. Он поштује нашу слободу. Он очекује да отворимо своја срца да би ушао, Он очекује да отворимо свој ум да нас просветли. Христос чека бар један наш поглед, макар један призив Његовог имена, да појури. Немојмо Га оставити да дуго чека. *** Нека би Господ дао да разумем и опростим другима као што Он разуме и прашта мени. Нека увек будем у стању да прихватим друге као што Бог прихвата мене. Да ћутим о грешкама других као што Бог ћути о мојим. Нека се понизим као што се Бог понизио за мене. Нека увек волим друге као што Бог воли мене. Нека увек волим Бога као што Бог воли мене. Да живим онако како Бог хоће... *** Хајде да одлучимо како желимо да проведемо остатак свог живота: у својој удобности, у свом незнању, свом непокајању? Или у Истини и покајању, прихватајући у свему учење Православне Цркве? Наше је право да живимо како желимо. Али будимо спремни да прихватимо резултате овог нашег избора, који неће бити привремен, само у овом животу, већ ће бити вечан. *** Не говорите „бескористан сам“ јер то није понизност. Поента је да схватите да имате вредност, не зато што сте је стекли аутономно, већ зато што вас је Бог благословио. „Све добро што имам, Бог ми је дао“, тако да говорите. Скроман човек је пре свега захвалан Богу, али и другима. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg

Помаже Бог, оче Оливере! Захваљујемо се што сте одвојили време да са Вама урадимо интервју за часопис Жички благовесник, на једну од најизазовнијих савремених тема. Шта је вештачка интелигенција, од када почиње да се развија и како је тај процес текао? Бог помогао! Не постоји консензус у научним и стручним круговима око тога како можемо дефинисати вештачку интелигенцију, премда постоји више радних дефиниција које се користе. Једну (према нашем скромном мишљењу, сувише уопштену) дефиницију је ове године усвојио Европски Парламент за потребе законодавног оквира ЕУ. Неки истраживачи, притом, сматрају да је термин „вештачка интелигенција“ погрешан и да треба користити друге, попут машинског учења (што је термин који се свакако користи у овој области). Постоје и стручњаци из ове области који прибегавају једноставним описним одређењима, без жеље да дефинишу сам термин. Вештачка интелигенција је, дакле, појава која се више препознаје неко што се прецизно дефинише. Једноставно говорећи, вештачка интелигенција (у даљем тексту: AI) превасходно означава употребу рачунарских технологија за опонашање људских когнитивних способности. Циљ је решавање одређених практичних задатака за које је потребно резоновање, који се крећу од аутоматског фокуса на електронским фото-апаратима, система претраживања на интернету и нових модела електронских преводилаца преко сложених експертских система примењених у привреди, науци, индустрији… све до најсавременијих модела одлучивања који се користе код временских непогода и у војно-безбедносном сектору. Већ сада постоје области људске делатности у којима AI одлично опонаша човекове способности резоновања. Типичан пример су неки модели AI који се користе у саобраћају. Постоје области у којима се човек одавно не може такмичити са машином, која је постала супериорна, посебно у математичко-логичкој области. Тако је у случају шаха, рецимо, или сложених аналитичких прорачуна. А постоје и области људског рада где је човек још увек незаменљив – занатлијски послови су најбољи пример, јер је код њих поред знања потребна и физичка спретност. Из истог разлога ни стоматолози не треба да брину да ће их AI у догледно време моћи заменити, будући да је поред знања за њихов посао потребна добра координација око-рука. Сам концепт AI се заснива на философским поставкама које можемо пратити још од античких времена, премда је у ужем смислу везан за средњовековно философско наслеђе (пре свега за неке Декартове и Лајбницове идеје). У најужем смислу конкретне техничке примене, процес употребе AI, са повременим успонима и падовима у развоју, траје још од времена непосредно по завршетку Другог светског рата. Као прекретница у његовом развоју обично се узима 1996. година, односно тренутак када је рачунар DeepBlue у две партије шаха победио Гарија Каспарова, а већ наредне године је победио и у мечу. Од тада процес развоја AI тече прилично брзо, а посебан замах добија у последњој деценији, када је достигнут висок степен процесорске моћи, прикупљен довољан опсег података (уз помоћ интернета) потребних за „тренирање“ AI система и развијено више AI модела заснованих на такозваном дубоком учењу (Deep Learning). Да ли постоје неки званични ставови православних Помесних Цркава о питању вештачке интелигенције? Да ли постоје актуелни радови православних теолога на ову тему? Нисам чуо да је до сада нека темељна и систематична студија на ову тему урађена по налогу Синода неке од помесних Цркава. Са друге стране, појединачни радови, као и зборници чланака на тему AI из аспекта православне теологије, постоје већ неко време. Тако сам непосредно пре објаве овог интервјуа имао прилике да добијем увид у један такав зборник под називом Orthodoxy and Artificial Intelligence (у издању Hellenic Research Foundation), који је пре четири године приредио професор Александар Петровић. У новембру месецу, Задужбина „Петар Мандић“, чији сам оснивач, је делегирала професора Петровића да одржи предавање на тему AI у Матици српској. То изразито критички интонирано предавање је донело радикално нов философски приступ овој области и технологији уопште, и верујем да ће покренути ширу расправу. Покушао сам и да лично, као свештеник Српске Православне Цркве са информатичким предзнањем, пружим допринос на пољу проучавања ове важне проблематике тако што сам ове године објавио књигу Дигитални Рубикон, која на језгровит начин обрађује тему AI из техничког, правног, безбедносног, етичког и, наравно, богословског аспекта. Та књига је, међутим, само скроман увод у проблематику AI и више је подстицај да се овом темом у оквиру наше помесне Цркве позабавимо заједничким снагама. Иницијативу у том погледу очекујем пре свега од Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је по природи ствари стручно тело које треба да покреће критички дискурс на ова питања. Надам се да та иницијатива неће изостати, будући да је Центар не тако давно редовно покретао јавни дискурс на разноразне технолошке теме у нашем друштву. Промотери вештачке интелигенције истичу предности које она доноси на пољу дијагностике и развоја нових лекова за разне болести. Институт за психијатрију у Београду је у сарадњи са Електротехничким факултетом покренуо пројекат за истраживање проблема шизофреније. Уз помоћ одређених програма и вештачке интелигенције врше се истраживања моторике која омогућавају закључке о току ове болести. Занимљиво је да се ова болест јавља тек када се бележе највиши цивилизацијски домети човека као зрелог хомосапијенса, речником науке. Шта нам то поручује, како пронаћи границе између опасности и добробити које наука доноси човечанству? Медицина је једна од области у којој се јасно виде добробити контролисаног коришћења технологије AI. То је поготово случај у домену ране дијагностике тешких или ретких болести. Наиме, AI модели знатно прецизније од човека могу да примете неке ране показатеље, који, уколико се на време уоче, могу сачувати живот пацијента јер правовремено скрећу пажњу лекару. Овде је, дакле, јако важно нагласити да су ови системи само подршка лекару, а не замена за њега. Постоји и простор за унапређење процеса развоја нових лекова, но сматрам да су на том пољу ствари још увек недовољно испитане и непоуздане, за разлику од дијагностичког софтвера, који је поуздан јер има помоћну функцију и лекар је тај који доноси одлуку, систем само сугерише. Са друге стране, ствари се у домену AI и значајно компликују у наше време, с обзиром да она од секторског, уског решења (било да је оно медицинско, техничко, услужно, административно…) све више гравитира ка општем, генералном (такозвана AGI) решењу, које би према неким пројекцијама могло да се достигне у наредних деценију-две. Сматра се да би AGI степен био раван човеку у домену оног дела интелигенције који машина може опонашати, те да би тада AI фактички преузела главне токове функционисања друштва. То би био озбиљан проблем, будући да се у том случају на машину пребацује огроман број ингеренција, а човек губи контролу, што отвара питања опште безбедности и сигурности. Зато је већ данас важно повући јасне границе о којима Ви говорите. Оне се повлаче пре свега етичким начелима и правно-техничким механизмима, којих за сада још увек нема у довољној мери. Деценије које су за нама су показале да право као област значајно каска за технологијом, те да добра правно-техничка решења долазе и са више година закашњења, што је за поље AI недозвољено дуг период. Истовремено, јако је важно имати прецизно дефинисане етичке смернице које би поставиле будући оквир дозвољеног и недозвољеног у домену AI. На том пољу већ данас постоје готово нерешиве етичке дилеме и питање је да ли ће уопште бити разрешене. Мислим да је реч „неизвесност“ кључна када је даљи развој AI у питању, због чега сам моју књигу и назвао Дигитални Рубикон. Дефинитивно смо прешли границу после које поуздано не знамо шта нас чека: општедруштвени бољитак или катастрофа светских размера. Ових дана, док радим превод своје књиге на енглески језик, уочио сам да се синтагма Дигитални Рубикон користи код више десетина западних аутора већ пуне две деценије, али да је готово свако користи на неки различит начин. Мислим да је њено коришћење најадекватније управо у домену AI и тренутку у коме се налазимо сада, који је обележен појавом јавно доступних AI модела који праве пометњу у глобалним размерама. Такозвани Deep Fake садржаји (лажне фотографије, звучни и видео садржаји са ликовима познатих личности) су довољан пример реалности која шокира свет са неочекиваним садржајем и типичан је пример sui generis обмане дигиталног доба. Дакле, добробити употребе AI на неким пољима су сасвим видљиве и јасне, но опасности су још веће. Зато је важно што пре формирати адекватан одговор. То је разлог због чега неки светски стручњаци већ сада позивају на временски ограничен мораторијум на развој нових AI модела, док се не поставе јасни сигурносни механизми. А има и оних који траже неупоредиво радикалније мере. Уколико људи попут Макса Тегмарка и Џефрија Хинтона кажу да је стање алармантно и да је потребна озбиљна акција у регулацији AI, онда то питање треба сви да схватимо озбиљно и да се укључимо у његово решавање. У уметности која је упућена на савремене дигиталне технологије се поставља питање „дигиталног задовољства“. Наиме, примећено је да развој технологија утиче на смањење реалних људских контаката, чиме долази до различитих видива незадовољства и психичких проблема. Да ли нам прети негација човека као сложеног психофизичког бића, које није само биће разума? Те врсте изазова нам прете деценијама уназад, а најдиректније од пре две деценије, када су дијагностиковани први случајеви зависности од дигиталног садржаја. О томе сам детаљно писао у својој књизи Дигитални изазов, чије је треће издање такође изашло ове године, упоредо са Дигиталним Рубиконом. AI ће такве ствари само још додатно појачати и, сасвим несумњиво, довести до нових психолошких поремећаја код оних људи који не буду имали критичку дистанцу. Уколико се ограничимо само на православне хришћане, мислим да је предострожност у доследном држању филокалијског богословског оквира који је заснован на подвижничком етосу у пракси хришћанског живота. Разни „ружичасти“ теологумени који негирају потребу подвига ће управо на пољу односа човека према AI показати колико су површни и неће имати никакво решење за проблем масовних психолошких поремећаја. Ми већ сада имамо велики број случајева широм света да се људи везују за машину као за живо биће, и то под утицајем нових AI модела који опонашају човека. Један од познатих случајева јесте емотивно везивање за рачунарске апликације типа Replika, но можда је најупечатљивији недавни пример Јапанца који се оженио лутком-холограмом, заснованом на AI, што је приказано у документарном филму Рај или робокалипса: клетва и благослов вештачке интелигенције. Када видите начин на који тај усамљени човек приступа једној типичној дигиталној опсени, схватите да један број људи једноставно нема одбрамбени механизам који их брани од усамљености у свету лишеном молитвеног искуства и додира са Богом. Појаве везивање за дигиталне фантоме и сенке ће се временом само усложњавати како се буду појављивали све јачи AI модели. Мислим да ће посебан изазов на том пољу бити у наредним деценијама, када се појаве човеколики роботи са високим степеном „грациозности“. Недавно је мој драги пријатељ Станко Стојиљковић, дугогодишњи уредник Галаксије, у предавању у Матици српској навео да није далеко дан када ће многе људе кући дочекивати роботица (уместо домаћице – прим.). Једно такво дистопијско и застрашујуће виђење смо недавно имали прилоге да гледамо у филму Ex Machina. AI ће покушати да освоји унутрашње просторе свих нас, па тако и православних хришћана. Са друге стране, „одбрамбена тактика“ постоји и тиче се здраве, молитвено ојачане умне сфере, што је главни „бедем“ од дигиталних изазова који насрћу на савременог човека, желећи да га поробе изнутра. Лично сматрам да је примењено исихастичко богословље, са својим богатим искуством које се тиче умног делања, сасвим адекватно да одговори на сваки дигитални изазов, па тако и на AI. Од научника који говоре о вештачкој интелигенцији често се чују изрази како програми успевају да „репродукују“, „генеришу“, „науче правичности“. Све ово звучи као нека унификација искустава, где је мало места за јединственост човека којом га је Бог даривао. Да ли ће ово бити још један корак ближе „кристалном дворцу“ или „људском мравињаку“ као модерном робовласничком поретку о коме је Достојевски пророчки говорио као о логичном крају западне цивилизације? Неко је лепо приметио да AI може беспрекорно да научи синтаксу, али да није способна да разуме семантику. Чињеница да AI не разуме људски хумор, рецимо, осим уколико треба да га репродукује, сасвим је довољна у том погледу. Наиме, оно што називамо емоционалном интелигенцијом је AI моделима недоступно јер се не може опонашати на начин на који они опонашају мрежу неурона у мозгу односно синапсе којима су повезани. Машина ће, дакле, разумске функције донекле успети да опонаша, али ће јој домен ума и срца заувек остати недоступан. Но премда AI модели никада неће моћи да „схвате“ истину, правду, љубав… , људи који их развијају ће несумњиво покушати и то да симулирају. У којој мери ће та симулација успети да превари човека-корисника, остаје да видимо. У том домену, међутим, имамо неке типично етичке дилеме. Наиме, један број светских стручњака већ сада апелује да се AI моделима постави ограничење, у смислу да она не сме бити усавршена до нивоа да обмане човека у погледу тога да је живо биће које има осећања. Другим речима, AI мора сама дати до знања да је машина јер би у супротном степен манипулације над психички лабилним људима био огроман. Иначе, одавно је присутан став међу критички настројеним истраживачима да се AI нипошто не сме дати могућност да упозна човека и његове психофизичке слабости, те да јој се током „тренинга“ (процеса у коме AI модел „учи“) не смеју дати подаци из области когнитивне психологије. Нажалост, ти исти истраживачи примећују да је AI то одавно добила и проучила. Да би Ваши читаоци разумели ширину изазова који је пред нама, предлажем да погледају филм Она (Her) који је настао пре тачно једне деценије и готово хируршки прецизно исцртао степен развоја AI до наших дана, дајући јасно упозорење у ком смеру може да крене цела ова авантура. У том смислу, опет бих поновио да нам већа опасност од AI прети на пољу окупације унутрашњих човекових простора (тј. човековог везивања за машину) него од спољашњег освајања људског друштва у маниру филма Терминатор. Овим не спорим апокалиптичне сценарије нити их потцењујем, поготово узевши у обзир технологију дронова која у украјинском рату показују наличје AI везано за војну примену. Но уверен сам да ће главно „поприште“ борбе човека и машине бити човеков унутрашњи, а не спољашњи свет, и да на ту тему треба ставити апсолутни акценат. Све је актуелнија и тема трансхуманизма. Можете ли нам рећи како вештачка интелигенција утиче на људску? Да ли ће машине престићи човека у будућности или ће човек постати сличан машини? Јесте ли оптимиста или песимиста по питању развоја и примене вештачке интелигенције у будућности? Трансхуманизам је, можемо то слободно рећи, један од главних изазова на пољу AI, везан за блиску будућност. Идеје стварања супер-човека уз помоћ споја са машином актуелније су више него икад управо под утицајем AI. Сан свих трансхуманиста (који су заправо атеисти-рационалисти-радикални еволуционисти) јесте да се биолошка ограничења човека превазиђу уз помоћ дигиталних и нано-технологија. AI је те снове само додатно разбуктала, премда се неки познати трансхуманисти прибојавају куда би све то могло да оде, будући да и сами схватају да се ствари у том погледу тешко могу држати под контролом. Са друге стране, прети нам једна парадоксална опасност, а то је да AI неће учини човека паметнијим већ глупљим, будући да ће све више људи престати да користи своје когнитивне потенцијале и пребацивати своје ингеренције на машину. А сваки орган који се не користи – у овом случају мозак – свакако атрофира. Уосталом, питајте наставнике у основним школама какав је степен пажње (која је, подсетимо, један од важних атрибута интелигенције) нових генерација у односу на претходне и све ће вам бити јасно као дан. Дигиталне технологије су значајно ослабиле аналитичко-критички капацитет нових генерација, и већ сада нам је потребна стратегија излаза. AI ће проблем само увећати, поготово на терену домаћих задатака, где се већ користи за помоћ у писању есеја. На Ваше питање „Да ли ће машине престићи човека у будућности или ће човек постати сличан машини?“ са моје стране долази подпитање: „У чему конкретно?“. Ако се мисли на типично математичко-логичке функције, њих је машина већ престигла, а у будућности ће се тај тренд само наставити – ако је Каспаров и имао пола-пола шансе против Deep Blue, у односу на нове шаховске система засноване на дубоком учењу шаховски шампиони имају отприлике 1% шансе. А када је реч о другом делу Вашег питања, приметимо да савремени човек одавно показује неке сличности са машином – постао је хладнији, прорачунатији, дистанциранији. Сетимо се да је још пре више деценија Старац Пајсије Светогорац примећивао такав тренд и објашњавао то тиме што је око нас све више метала, због чега су нам срца временом постала метална. У том смислу, пандигитализација ће несумњиво довести до нових видова отуђења, од којих су неки већ дијагностиковани, о чему сам детаљно писао у Дигиталном изазову. Највећа претња човеку јесте да добровољно пожели фузију са машином, са жељом да постане својеврсни хибрид ради превазилажења својих ограничења. Још 2005. године сам писао о томе у тексту „Промашај есхатологије модернизма“, указујући на то да тадашње изјаве светских футуролога о превазилажењу смрти уз помоћ смештања садржаја људског мозга у меморију рачунара представљају ништа друго до продужетак промашаја Декартове мисли (која је човекову душу смештала у мозак) са неохилијастичким додатком. Овакве и сличне идеје ће се тек појављивати и биће изазов за православне богослове 21. века – уколико смо у претходним вековима дали одговор на тријадолошка, христолошка и еклисиолошка питања, наше време доноси изазове на пољу антропологије. За нова биоетичка питања морамо бити спремни, јер ће се она појавити брже него што претпостављамо. Премда имам изразито критички интониран став – који не значи одбацивање технологије, већ њено преиспитивање у светлу критичко-концептуалног разматрања – нисам песимиста, већ реалиста када је област AI у питању, а и један сам од оних људи који су, у мери својих могућности, активни у потрази за адекватним решењем. Оптимиста сам у погледу могућности налажења решења, из једноставног разлога: хришћанин сам, а хришћани су свесни деловања нестворених енергија Божијих у овом свету. Да није Промисла Божијег који све одржава, овај свет би одавно нестао. Зар о томе довољно не говори чињеница да деценијама уназад постоји на хиљаде нуклеарних пројектила са потенцијалом да „преору“ целу планету неколико пута, а да смо још увек ту где јесмо? То, наравно, не искључује могућност неког нуклеарног рата у будућности, но чињеница да до њега већ није дошло је право правцато чудо, с обзиром на напету геополитичку ситуацију од Другог светског рата до данас. Тако је и са AI: неизвесност у погледу те области је огромна, опасности и злоупотребе су евидентне, али сам дубоко убеђен да ће нам Бог помоћи у покушају да задржимо контролу. Ипак, само под једним условом: ако то будемо и сами желели и ако се за то будемо борили. Бог ће помоћи – ако буде имао коме. И зато је важно да се сви активно укључимо у разматрање изазова AI и дамо свој допринос, да би уз Божију помоћ ову сферу ставили под контролу и усмерили је на прави начин. https://eparhija-zicka.rs/pred-izazovima-vestacke-inteligencije-ai-intervju-sa-prezviterom-oliverom-suboticem/

Бог је љубав. С љубављу је створио свет. Из љубави је постао Човек ради човека. Рекао му је да воли свог ближњег. Он је показао љубав кроз Своју проповед. Мрзели су га јер им је причао о љубави. Разлог за Његово распеће била је љубав. На крсту им је поново дао љубав.Васкрсење је било дар Његове љубави према човеку. Све из љубави, за љубав, с љубављу. Пре ове љубави, шта смо ми достојни да Му понудимо? Пред овом љубављу, ко може остати равнодушан? Пред овом љубављу, које срце не дрхти? Насупрот овој љубави, каква је вредност себичности? Ко се не осећа безбедно уз ову љубав? Пред овом љубављу, ко не осећа љубав? У лицу ове љубави, ко не види Бога? + архим. Вартоломеј, игуман светогорског манастира Есфигмен https://hristianstvo.bg

Трагика данашњице се огледа у рушењу једног свијета, а са њиме и одређених форми живота и наратива који су донедавно чинили темеље здраворазумског свјетоназора. Слике ужасних ратних страдања, деградација културе, распад хијерархије вриједности, изазови су са којима се Црква данас суочава и на које је православна теологија дужна да пружи одговор. Теологија Цркве, као израз њене вјере, треба да освјетљава трагизам свијета непролазном Христовом свјетлошћу и да пред бесмислом који се манифестује у све страшнијим облицима, говори о Смислу. У пракси, међутим, видимо другачију слику, те се са све већом смјелошћу може поставити питање о (не)оправданости савремене теологије и (не)постојању потребне црквене одговорности код оних који се називају православним теолозима. Понекад се чини да је савремена теологија ”превазиђена”, због тога што не допире до човјека и што постаје све херметичнија. Искључиву кривицу за такво поимање сносе управо теолози јер су и сами изгубили повјерење у проповијед и снагу Јеванђеља, у оно на чему треба да се заснива њихова ријеч. С друге стране, дошло је до истицања спољашње, чисто академске стране теологије која је у доборј мјери условљена и одређена актуелним идеолошким стремљенима, страним и често супротстављеним бићу Православне Цркве. Тако теологија, умјесто да потреса и продире до раздиобе душе и тијела, до зглобова и сржи (Јевр. 4,12)… остаје штура и бесплодна. ”Салонски” карактер савремене академске теологије је чини беживотном и јаловом, што значи да таква теологија, чак и кад је коректна, запањује одсуством сваког живота. Све то не значи да је академска теологија сама по себи штетна и непотребна већ проблем настаје онда када теолог остаје само онај који говори о Богу, а не и онај у коме је могуће срести Бога. Да би теологија била плодоносна, није потребно уводити неки нови теолошки језик и ”стручну” терминологију, већ је неопходно у њу унијети искуство Цркве. ”Тако често се дешава да се једна теолошка конструкција или апстрактна формула распе у парампарчад пред лицем једног криминалца, једне смрти, једне самоће” (П. Евдокимов). Живимо у епохи крупних и непредвидивих промјена. Говорећи о књижевности на крају садашњице, Слободан Владушић је рекао да она (књижевност) настаје управо пред лицем смрти. Слично може да се каже и за теологију, која пред лицем смрти и тријумфа бесмисла говори и објављује Живот Који побјеђује смрт. Ако знамо да се стваралачко богословље рађа из судара са великим, не само философским, већ често и друштвеним прекретницама и ”потресима”, онда (и) у садашњој епохи, стваралачко богословље треба да се роди из судара са смрћу и бесмислом као тријумфом гријеха. Дакле, циљ није просто ”есхатолошко” бјекство из овог свијета и времена, већ се напротив, у прихватању овог времена које нам је Бог дао отвара могућност свједочења и аутентичног црквеног и богословског дјелања. У последњих неколико деценија очигледан је био својеврстан теолошки ентузијазам и полет који се, између осталог, манифестовао у великом броју превода, објављених теолошких књига, студија, чланака, дисертација. Међутим, чињеница је да је релативно мали дио од свега тога допрео до обичног вјерника чему је разлог удаљавање од богослужбене и подвижничке основе и извора богословља. Без богослужења су сва објашњења Православља и Цркве неубједљива и немогућа. Свијету је неопходна, писао је А. Шмеман, литургичка оностраност као тачка ослонца за свакодневну ”овостраност”, а теологија се упиње да даје одговоре на ”проблематику” коју намеће овај свијет. И зато је сваки одговор у старту погрешан, не допире до свијести слушалаца, те се све своди на отрцане фразе и идеологију. Ако теологија не може да допре до ”обичних вјерника” онда нема ништа бескорисније од ње, ма колико строг изгледао такав суд. Искуство које се даје и стиче у црквеном богослужењу треба да буде оно што формира богословље и црквени праксис. И све док је богословље одвојено од свог богослужбеног извора, оно није у стању да изрази спасоносни садржај Тајне. Учествовање у литургијском служењу треба да постане не навика и ”религиозна потреба” већ исповиједање вјере Цркве. Одсуство жеље да се схвати и проникне у свештени смисао богослужења доводи до равнодушности и према богословљу Цркве, које усљед тога постаје предмет уског круга ”научника.” Како је лијепо рекао о. Софроније Сахаров, у духовном животу нема каријере. Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија. Према томе, разматрање смисла и улоге православне теологије данас, превасходно подразумијева одговор на питање колико она има додира са животом и колико је у стању да осмисли трагизам садашњег времена у којем Црква не престаје да врши своју мисију. Јасно је да није свакоме дато да богословствује већ превасходно ономе који је, како казује св. Григорије Богослов, најприје себе учинио мудрим (по Богу) па тек онда друге учио мудрости. То значи да пут богословља јесте крстоваскрсни пут и непрестани подвиг ка познању Истине. Темељни предуслови аутентичне православне теологије су вјера, љубав, пост, молитва као и уопште све хришћанске јеванђељске врлине. Тако је у циљу рјешавања задатка теологије неопходно најприје одвојити све оно што се неосновано представља као теолошко од онога што заиста јесте теологија, тј. израз искуства црквеног живота, њене вјере и наде. https://mitropolija.com/2023/11/29/protojerej-slobodan-lukic-teologija-pred-licem-smrti/

Tатјанин супруг и деца живе у агонији: Чека је још ТЕШKИХ ОПЕРАЦИЈА и све је НЕИЗВЕСНО Опоравак Татјане Стевановић (52), наставнице историје, која је 3. маја рањена на радном месту у ОШ "Владислав Рибникар", иде незнатно набоље. Професорку су погодила три, од 57 метака, које је испалио дечак убица. У Kлиници за рехабилитацију у Сокобањској, где је Татјана од јуна, закључили су да нерви леве ноге, ипак, можда, могу да се регенеришу. Још је рано за процене да ли ће она моћи да се ослања на ту ногу, али скоро па дефинитивно је да екстремитет неће бити без икакве функције. То су "Новостима" потврдили чланови Татјанине породице, који заједно са њом све ово време преживљавају трауму, мале помаке набоље, и велике психичке ломове. За тешко рањену наставницу колеге, садашњи и бивши ученици, покренули су петицију са захтевом да она добије националну пензију, на коју је до сада стављено 8.000 потписа. Татјана неће моћи поново пред своје ђаке? Да ли ће се, колико и када опоравити, каква јој је перспектива, да ли ће више икад моћи макар и само да прође поред школе у којој је убијено деветоро њених ђака и чувар? То су питања на која Татјана нема одговор, а једино што је извесно, како тврде чланови породице, јесте да она више у просвету неће моћи да се врати. За то, кажу, није способна. - Поред наде да ће успети да поврати леву ногу, има шансе да јој се на пролеће ради и операција кука - прича за један од чланова породице. - А, следеће године, с јесени, лекари би, како су нам рекли, могли да јој поново оперишу и десну руку, где јој је уместо дела кости уграђена шипка. Рањена у леву шаку, десну потколеницу, стомак и кук Наставницу историје у "Рибникару" дечак убица који је тада имао 13 година, ранио је у леву шаку, десну потколеницу и у стомак, а тај метак јој је оштетио десни кук. Оштећење нерава леве ноге је управо последица прострелног рањавања у стомак. Татјана је у УKЦС три пута оперисана: први дан по пријему имала је операцију стомака, после десне потколенице и леве шаке. Спасавали су јој живот, па је кук који се распрснуо од метка којим је погођена у стомак, остављен "да се решава" касније, када се она стабилизује. Тако је Татјана осуђена на кревет и колица. - Надамо се, јер се у физичком опоравку назиру мали помаци, али не можемо да очекујемо да ће до следеће Нове године, 2025. то бити све у реду. Неће. Не знамо ни када ће моћи да изађе из Kлинике у Сокобањској, да евентуално оде у неку бању. Свакодневно је обилазимо. Још је под терапијом коју за психичко стање прима откако се догодила трагедија, али рецимо да је сада колико-толико стабилно, иако нам се чини да би, када би само неко залупио врата, и у таквом стању одскочила до плафона. Ова борба је сад другачија од оне када су јој лекари спасавали живот, а ми стрепели после сваког њеног удаха, да ли ће уопште уследити нови, али није лакша - рекао је Татјанин супруг. Њен супруг и двоје деце све ово време живе као у агонији. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/da-li-ce-ranjena-profesorka-iz-ribnikara-moci-ponovo-pred-svoje-dake-ceka-je-jos/3pfz7lq

Епархија милешевска је најавила предавање које, са благословом Владике Атанасија, организује парохија великожупска, у петак, 24. фебруара у 18 часова, када ће, у Храму Светог Прокопија, предавање на тему "Велики пост - духовно пролеће" одржати протојереј-ставрофор Марко Папић. Извор: Епархија милешевска

На велики празник Богојављења сећамо се догађаја који људска мудрост не може да замисли: Бог се јавио људима као Тројица, а Исус се први пут јавио као Христос Спаситељ. Човек још увек није у стању да схвати и разуме сву величину и размере сведочанстава које је се одиграло. Христос се није јавио људима у раскошним царским дворима и на препуним градским трговима, Он се јавио тихо у пустињи, на реци Јордану. И као да је грешник (али је био Једини Безгрешан) пришао Јовану са молбом да Га крсти. „Јер тако нам треба испунити сваку правду“ (Мт 3,15). Бог се понизио пред човеком да би га узвисио. У овом великом тренутку, несхватљивом људском уму, отворила су се небеса и зачуо се глас Очев: „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 5,17). Отац наш Небески и Дух Свети сведочили су о Господу Исусу Христу као Превечном Сину Божијем. А о Њему сведочи и највећи од жена рођених: „И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је он Син Божији.“ (Јован 1, 32-34). И Господ се крстио од Јована. Заронивши у реку Јордан, Христос је започео своју службу, дајући моћ водама да оперу људске грехе у тајни Крштења, припремајући људе за будуће Царство и покајање. „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 4,17) – овим речима је Христос започео своју проповед. Односно, прва реч откривеног Бога, Исуса Христа, упућена народу, била је: Покајте се! У томе лежи сва дубина хришћанске вере. Без покајања нема ни вере ни спасења. И нема другог приступа Царству Небеском, него само да врелим сузама покајања опереш своју душу. Ове спасоносне речи Самог Господа вапе нама који живимо данас. Важе за сваког од нас, подсећајући нас да се „Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије“. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-se-ponizio-pred-chovekom-da-bi-ga-uzvisio

У Храму Светих лекара Козме и Дамјана при Клиничком центру Србије биће служен Акатист чудотворној икони Пресвете Богородице Исцелитељке - у среду, 7. децембра 2022. године, са почетком у 17 часова. Подсећамо, храм је икону добио из Русије и она у себи садржи делиће моштију Светих руских војника мученика из Октобарске револуције, известила је за Радио „Слово љубве“ Зорица Зец. Извор: Радио "Слово љубве"

Народни музеј Србије обавештава све заинтересоване да ће и ове године Мирослављево јеванђеље бити доступно публици, од суботе 3. децембра 2022. године, као и сваког наредног четвртка и суботе до 14. јануара 2023. године, у термину од 12-20 часова. Због изузетног значаја и вредности, Мирослављево јеванђеље проглашено је за културно добро од изузетног значаја 1979. године. Уписано је јуна 2005. године на листу УНЕСКА, Памћење света (Memory of the World). По свом саставу, Мирослављево јеванђеље је јеванђелистар, богослужбена књига настала осамдесетих година 12. века по наруџбини хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Дијак Глигорије, чији се потпис налази на последњем исписаном листу, сматра се писарем или минијатуристом. Јеванђеље одликује јединствени сплет романичког стила и византијске традиције, садржи 296 минијатура цртаних пером, бојеним и украшеним златом. Иницијале одликује разноврсност у комбиновању геометријских и флоралних преплета, са зооморфним елементима стварних и фантастичних животиња. Кожни повез јеванђеља, украшен монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима, највероватније потиче из 14. века, из неког од светогорских манастира. Први познати податак о месту чувања Мирослављевог јеванђеља у манастиру Хиландару потиче из средине 1845-1846. године када је руски владика Порфирије Успенски, очаран лепотом књиге, исекао један лист из јеванђеља и однео у Петроград, где се и данас чува у Националној библиотеци. Краљ Александар Обреновић добио је на поклон Мирослављево јеванђеље и оснивачку повељу Хиландара приликом посете манастиру у марту 1896. године. Рукопис је тада донет у Београд. Током немирних времена, најстарији српски ћирилични рукопис чуван је са највећом пажњом. Предат је Народном музеју 1945. године. Извор: Народни музеј у Београду

У манастиру Тумане је синоћ и данас молитвено, поводом обележавања осам година од откривања моштију Светог Јакова (Арсовића). Манастир је фотогалеријом на Фејсбук страници приказао украшену туманску цркву, икону светог Јакова и кивот са његовим светим целебним моштима. Преподобни Јаков Нови Тумански био је духовно чадо Светог владике Николаја, човек са два доктората, дипломата краљевине Југославије у Француској који се, задивљен проповедима и мисијом Светог владике Николаја и Богомољачког покрета, окренуо монашком подвигу, ревносном животу у Христу. Прозорљив, пун духовних дарова, велики подвижник и проповедник вере. Комунисти су му направили заседу у селу Раброву код Пожаревца, те се од последица тог жестоког батинања упокојио, фебруара 1946. По сопственој жељи је сахрањен у Туману. После скоро седам деценија, његове свете мошти су нађене, тј.обретене на гробљу, у целости нетљене, 21. октобра 2014. године. Затим су, 6. децембра те године, стављене у посебан кивот и пренесене у тумански храм, где почивају поред моштију Светог Зосима Синаита, и где су постале стециште многобројних ходочасника и место услишења искрених молитава у славу Божју и на исцељење вернима. ** Радио Слово љубве подсећа да ће 1. новембра у Београду бити свечана премијера филма "Чудотворац Тумански", у МТС Дворани - велико интересовање влада за овај играни краткометражни филм чија су инспирација - истинита сведочанства о исцељењима, а у којем играју значајна имена српског глумишта. То је повод за разговор са редитељем филма, Бојаном Крстић - разговор ћете чути у понедељак, 24. октобра, у 15 часова на Радију Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве

На почетку Великог поста по манастирима постоји диван обичај да се монаси скупе и заједно прочитају житије Свете Марије Египћанке, једне пустинољубиве грлице. И каже се у том житију за неког Авву Зосиму да је Бога ради, дошао у неки манастир преко Јордана, где братија имађаше свештени обичај да се после прве недеље поста повуче у пустињу. Предлажем да се и ми попут ових пустинољубаца повучемо у пустињу поста да бисмо се дружили са једном другом Пустинољубком – са једном иконом. Јер то и значи њено име- fil erimo. Али шта је то што човека вуче пустињи? Није ли и само њено име пустиња, пустош, нешто што изазива страх? Ако је пусто, онда тамо нема ништа. Како то волети? Како бити пустинољубац? То – ништа – значи да је Бог у човека ставио све. И када оци одлазе у пустињу, не чине то да би тамо видели то – ништа – него да би угледали то – све. Пустиња има и други квалитет. Светитељ наших дана отац Пајсије Светогорац каже да се у пустињи опусти од страсти. Страсти замрачују наш вид духовни и ми не видимо да је Царство небеско – унутра у нама. Да је у нама то све. Ово изван нас, ова природа, она је ту само да помогне. Она је поема Божја да би се Дух радовао гледајући оно што не створи човек и да би се радовао човек гледајући себе међу делима руку Божјих. Уморише ме, рече ми један пријатељ, дела руку људских. Уморише ме, а браћу моју опустошише и обезбожише. Јер ходећи између солитера, уз заглушујућу буку возила и дим, покушаше да виде небо – и не видеше. Од дима и смога не видеше дела Божја него само дела руку људских. И помислише да су и они дела руку људских. Тражише небо и не видеше, тражише звезде и од уличне расвете не видеше. И небо у себи не видеше јер им нико не указа на лик. Чудно је то -тек кад видимо неки лик, и у нама се формира лик. Образујемо се по образу који видимо. Ето доказа за вечноусавршавајући живот у Царству небеском, јер Бог нас тако створи, да када видимо лик све се у нама покрене да га достигнемо. Како ће бити када угледамо анђеле? Зато на земљи правимо лик. Да наше угледање већ овде почне. У овој пустињи од небодера који деру небо у облацима, деру небо и у души, тражимо лик. Да се пробудимо, препознамо. Да видимо откуда смо пали и у какав нихилистички мозаик смо се распали. Пролазећи поред нас, људи гледају разбијене комадиће и мисле – то је човек. И будући да не знају за боље, налазе у тим комадићима неку вредност, некакву естетику, исповедајући тиме, у ствари своју сопствену, још страшнију разбијеност. Није чудо што је корифеј Новога у уметности, Пабло Пикасо, обележио почетак крвавог двадесетог века разбијањем људског лика, и телесног и духовног, у наказне облике афричких маски у „Госпођицама из Авињона“, нагнавши потом опустошену европску цивилизацију и културу да у томе виде лепоту. Да ли су страшнији ови ликови или тражење лепоте у њима? И ко су они који се у њима препознају? Такви, у парампарчад разбијени ликови, не изискују напор да се достигну, већ пад. Они не подстичу. Додир са њима не преображава. То је и доказ да нису ликови – да нису по Образу. Лик који је по образу бруји ванвременом мелодијом безбрижног детињства. Као што једном рече песник -да се у лику препознамо као онај индијански ратник, који је, опљачкавши караван нашао музичку кутију и кад ју је отворио и чуо мелодију сетио се да он није рођен у вигаму него у кући где је свирала та мелодија, док нису дошли Индијанци, отели га и научили да буде Индијанац. И нас су отели неки мислени Индијанци и намазали нам ратничке боје па изгледамо и понашамо се као људождери док негде не искрсне нека музичка кутија, неки лик, нека икона. И ево ту, близу нас, налази се први лик урађен руком првог свештеног ликописца, апостола и Јевађелисте Луке. И ако се неко пита како то да Свети Лука није прво насликао лик Христов него Пресвете Богородице Филеримосе, треба му објаснити смисао иконе. Јер јаснијег и страшнијег доказа да је Бог сишао на земљу нема од иконе Мајке Божје. Она у икони, Њена икона – значи да је небо сишло на земљу. И још више – она је доказ да смо се ородили с Богом. А прости народ немушто изражава најдубље тајне православне теологије када је назива Мајком својом. А ову пустинољубку, ко ће боље разумети од пустињака. Послушајмо шта каже Авва Доротеј Палестински: „Икона нас учи да постимо очима“. И заиста икона је једина представа пред којом се пости очима. Она је позив на усхођење, а усхођење је увек пост. Све друге представе, макар колико успешне биле, нису плод поста и не призивају на превазилажење овога и улазак у виши свет. Заиста је, међутим, чудно и необјашњиво, да неко ову икону над иконама жели да има да би је гледао не спреда него отпозади, и то зато да би преко ње гледао лица оних који је посматрају. И још се не либи да лицемерно исповеди Оваплоћење Логоса називајући је Пресветом Богородицом, а Бога у страну бацајући. А само због Бога Она је Богородица и само онај ко у Бога верује сме је звати Богородицом, а одвајањем од Бога хоће од Ње да направе идол. Кажу да хоће да је изложе погледима, а ја кажем да хоће да је изложе порузи. Тамо где јој је припремљено освештано место, у Параклису Светог Јована Претече, била би поред дела Часног крста поред којега је и телом била на Голготи. Тамо, где је сада спутану воде, чека је њена голгота. Да пролазе поред ње заинтересовани и докони, да пљуште по њој блицеви. И шта очекују? Да се осмехне као филмска дива, као анти-лик? Да се диве њеном лику исти они, и на исти начин, који се диве анти-лику Пикасових блудних „Госпођица из Авињона“? Да их заједно сврставају у „уметничко благо? Ето то је поруга. То се зове скрнављење. Није ли доста било што су стотине икона у овом граду, на бијеналу, оскрнављене и тиме од црногорске престонице направљено ђубриште горе од америчког Бронкса, него и ову, најсветију од свих икона, баш њу хоће да поругају. Ми данас празнујемо празик победе Светих икона, Недељу православља, празник победе над иконоборцима. Али изгледа да иконоборство није само ствар прошлости. И уместо да данас у Литији на челу буде икона Пресвете Богородице Филеримосе, она ће остати да чами негде у мраку док се напољу слави њена победа. У икони је садржана сва православна теологија. У лику Христовом садржано је целокупно Откривење. Зато се и дан победе Светих икона зове Недељом православља. Данас је јасно да је православље једина вера која истински поштује икону. Све друге, и римокатоличка и протестантска, су је, или занемариле или потпуно одбациле. Шта значи поштовати икону? То значи имати пред њом трепет. Све је у Цркви Христовој у свештеном трепету, јер је Он ту. Он је у иконама, Он је у Светим тајнама, Он је у свакој молитви која Му се упућује. И Дух Божји даје да верни осете трепет. Знам много људи, који у том трепету, исецају из дневних новина неку икону која се ту појави, да не би била поругана бацањем. Знам и једнога Цетињанина, који сваког лета, око манастира тражи није ли који од посетилаца манастирског музеја бацио улазницу на којој је мала фотографија манастира јер би на тај начин слика манастира била поругана. Знам и неке који из старих новина пажљиво ваде страну са ликовима упокојених да не би случајно стали на њих. Ето, то је трепет пред ликом, то значи поштовати икону. А шта значи уништавати? Каже на једном месту Оливије Клеман, православни теолог, да уништавати икону значи уништавати доказ да човек надилази овај свет зато што је човек икона Божја. Ради ли се ту само о физичком уништењу? О ономе које су огњем и мачем спроводили иконоборци пре хиљаду и две стотине година? Мислима да су ови данашњи иконоборци опаснији, они који хоће икону да издвоје из пуноће Цркве. Шта је икона? Она је показатељ да је неописини, превечни Бог, постао описив. А иконе Светитеља – доказ да се тај лик превечног Бога осликао и на онима који су пошли за Њим. Али нови иконоборци то не верују. И пошто своје неверовање хоће да наметну онда се боре против иконе на нов начин – извлаче је из пуноће Цркве. Изучавају је као што изучавају инсекте и фосилне остатке. Траже у њој естетику – да би порекли њену истинску лепоту, поштују је због старине-да би потпуно омаловажили смисао свештеног предања. Војнички постројавају иконе по галеријама и музејима да би одрекли да су оне део пуноће Цркве, да оне имају једну другу реалност од реалности свих музејских зидова или још сивљих „плавих капела“. Речју – скрнаве лик. И одвајају свет од иконе као призива на истински живот. Није ово једини план на коме нови иконоборци бију битку. Један други, много моћнији удар задају они истинском људском лику и тајни његовој. Ево погледајмо како приказују милионе ликова по часописима, детерџентима и сапунима. Са свих страна на нас се смеше неки несрећни имбецили и хоће да нас убеде да је то човек. Да је то лик. Колико море ликова они користе да у њему утопе и загуше људски лик. Колики милиони сматрају за највећу срећу да учествују у овом васељенском скрнављењу човека тиме што ће и њихово насмејано лице, са неког сапуна, сведочити да не верује да је човек створен по образу Божјем. Откуда и те идеје о клонираним људским бићима ако не отуда што је прави људски лик потпуно заборављен? Да ли они који хоће да клонирају мисле да можда могу да умноже, да понове неког пророка Божјег, или пустињака, искуственог познаваоца небеских тајни, или мученика за веру Христову? Не, него они хоће да клонирају исте онакве имбециле какви нам се смеше са насловних страна, униформисане у својој имбецилности, оне који немају лик. Лик не могу да клонирају јер је лик непоновљив. Он се даје једном, у времену и за вечност. Али нови иконоборци, или назовимо их својеликоубице, хоће да истисну тај лик из свести и из стварности. Јер, како неко рече, копија тежи да уништи оригинал, да би сама била оригинал. И ружно не воли да види поред себе лепо, да би само мислило да је лепо и да се не види његова ругоба. И хоће да наметну духовно опустошени лик као планетарни императив. И да сасеку сваки онај који и мало вири из ове минијатурне прокрустове постељице, прављене по мери мајмуна, а не човека. И не треба бити неки пророк да се види да ће ови што клонирају прво пробати са клонирањем мајмуна, пре него што крену са клонирањем човека. Да би показали да је то једно исто. Да не постоји лик. И пошто ова васељенска лаж о непостојању лика и непостојању истинског живота захтева свеопште поклоњење, или идолопоклоњење, у њој се не штеде ни читави народи. Ето баш данас је три године од када су светски претварачи људи у насмејане жвакаче гума и испијаче кока-коле пожелели да наш народ сатру, јер се није уклапао у ту слику идеалног имбецила новог доба, јер није имао исти лик. Никад нећу заборавити како нам је амерички публициста и пријатељ српског народа Томас Флеминг, на годину дана пред бомбардовање говорио: „Људи бомбардоваће вас! Ви нисте свесни колико сте им трн у оку са вашом патријахалношћу, са вашом побожношћу, са вашим ликом који вам не дозвољава да се уклопите у програме новог човека и новог друштва. Они могу да одахну тек кад буду видели да вас више нема, духовно или физички.“ Очигледно је да је бомбардовање престало само на физичком плану. На духовном оно ће трајати све док постоји лик, све док и једна икона буде позивала на усхођење, све док се и једној филеримоси буде борило за божански, а не неки други идентитет. https://mitropolija.com/2022/10/12/arhimandrit-luka-anic-ikona-je-jedina-predstava-pred-kojom-se-posti-ocima/

СПЦ 2. јула по новом календару молитвено помиње великог свеправославног светитеља, Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског. Подсећамо да се честица његових светих моштију налази у београдској Саборној цркви, у Икони крај леве певнице, од 2009. године, те да се редовно служи Акатист светоме, а на дан празника Света Литургија - ове суботе, 2. јула 2022. године, почеће у 7.30 часова. У наставку је чудесно житије Светог Јована и кратка повест о томе како су честице моштију стигле у београдску Саборну цркву. У овом престоничком храму су током историје биле су похрањене мошти Св. Петке Трнове, Св. краља Стефана Првовенчаног (Симона монаха), Св. цара Лазара Косовског Св. кнеза Стефана Штиљановића и Св. цара Уроша Петог (Нејаког), а у овој светињи су и гробнице значајних историјских личности - митрополита Михаила, митрополита Инокентија, патријарха Гаврила, патријарха Викентија, затим владара Милоша и Милана Обреновића, као и гробови Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића. Житије Светог Јована Шангајског Св. Јован Шангајски и Санфранцискански рођен је 1896. године у Русији, као Михаило Максимовић. Са очеве стране, био је српског порекла, па је стога и задржано породично прослављање Св. Архангела Михаила, по коме је он добио име на крштењу. Предак му је био Светотељ Јован Тобољски. Као царски официр, млади Михаило Максимовић је рањен током борбе у десну ногу, због чега је доживотно храмао. Србија и Охрид Након завршеног Правног факултета, због револуције у Русији долази у Србију, земљу свог порекла, где завршава и Теолошки факултет у Београду. Зарађује за живот продајући новине испред Саборне цркве и постаје омиљен међу парохијанима, а доцније је у овоме храму и служио. У Миљковом манастиру у Србији прима монашки постриг, добивши име Јован, по свом претку-светитељу. По одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постаје професор на Битољској богословији, где остварује трајно пријатељство са двојицом потоњих светитеља, владиком Николајем Велимировићем и аввом Јустином Поповићем. Владика Николај је ђацима говорио за Св. Јована да је анђео Божији у људском обличју и живи Светитељ. Св. Јован Шангајски ноћу никада није спавао, већ је обилазио ђаке на спавању, покривао их, благосиљао и молио се над њима. Од дана монашења до краја живота, никада више није спавао у кревету; ноћи је проводио на коленима, у молитви. Шангај Када је хиротонисан за епископа, добио је премештај за Шангај, у Кину. Тамо утемељује Кинеску православну цркву. Оснива чувено сиротиште Св. Тихона Задонског и удомљује око 4000 деце. Архиве шангајских болница бележе бројне случајеве чудесних исцељења његовим молитвама. Св. Јован Шангајски успоставља и блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у Православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Америку. На Западу Обилази бројне западноевропске градове и оживљава спомен на западне светитеље. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне свете. Имао је дар натприродног памћења. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском и кинеском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију. Свакодневно је и обилазио душевне и друге болнице и ноћу тајно исцељивао болеснике. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске. Америка Постао је епископ Западне Америке и Сан Франциска, подизао у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасавао ноћу напуштену децу са улица, обилазио болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, молио се за њих, помагао свердно, причешћивао их и чудесно исцељивао, творећи небројена чуда још за живота. Појављивао се најчешће непозван, појмивши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво, као и веома брзо код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором. Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали када га је Св. Јован Шангајски напустио. О њему се никада није могло говорити са становишта обичних, људских мерила...По његовом благослову, о. Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који постаје расадник Православља у Америци. Као члановима Руске Заграничне Цркве, Спрска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ и прихвата их у своје окриље, као интегрални део СПЦ. Заједно са Св. владиком Николајем, Св. Јован Шангајски је заслужан за канонизацију Св. Јована Кронштатског. Упокојење Овај чудесни, прозорљиви старац, преиспуњен љубављу, чудима и молитвом, предајао је своју ангелску душу Господу 2. јула 1966. године, у молитви, пред иконом Богородице Курско-Коренске, од које се никада није одвајао. У постељу је положен након 40 година. Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског, кога је Св. Јован веома поштовао и волео. Свете мошти Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалосних Радост" у Сан Франциску, који је Св. Јован подигао. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле. Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника (алкохоличара и наркомана), неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности. Гроб Св. Јована Шангајског одмах је постао стециште многих поклоника из читаве васељене. Патријарх српски Павле походио је гроб Светога 1992. године, током своје историјске посете Америци. Архиепископ Јован Шангајски тада још није био канонизован, али се Патријарх Павле поклонио његовим моштима као Светоме и појао му тропар. Овакво поклоњење једног православног патријарха гробу Архиепископа Јована пресудно је утицало на коначну одлуку Руске Заграничне Цркве о његовој канонизацији. Канонизован је у Сан Франциску 1994. године, као Св. Јован Шангајски и Санфранцискански. Саборна црква у Београду Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборне цркве. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборној цркви. Од тога дана, братство Саборне цркве је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворској капели Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са епископом сремским Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдске Саборне цркве. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборној цркви, крај леве певнице. * * * Неке од поука светог Јована Шангајског: (Са странице Саборне цркве, рубрика Живот цркве, изабране беседе Св. Јована Шангајског) "Зар не знаш да Црква данас има непријатеље који је прогоне споља и изнутра? Зар ниси научио да је у тегобним временима сваки хришћанин одговоран за пуноту Хришћанства? И да је СВАКИ члан Православне Цркве одговоран за ЦЕЛУ Цркву? У времену попут овог, од суштинске важности за очување Хришћанства јесте да су православни посленици у стању да делају за Христа не зависећи на сваком кораку од других. Похвално је када се баве стваралачким послом, не чекајући подробна упутства". "Причешћивање Светим Тајнама ће нас припремати за трпезу у вечном Царству Божијем". "Ради тога нам је потребно свеноћно бдење, да бисмо се духовно зближили са празником и да би стварна посета Литургији за нас имала пуну вредност и била спасоносна". "Видим све тешкоће, како садашње, тако и будуће. Што су оне веће, то је значајнији успех. А сваки почетак без тешкоћа је осуђен на пропаст". "Пажљиво процењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога". "Уздам се у молитве и заштиту великог мноштва небеских заступника хришћана". "Смиреност Христова отворила је небо". "Немогуће је проповедати Јеванђеље, не показујући љубав кроз дела". "Која се корист ближњем може учинити, него да га припремимо за живот вечни..." "Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству". "Може се молити и пред старом и пред савременом иконом. Важно је да се молимо, а не да се поносимо 'ваљаним иконама'..." "С ким сте, децо, и кога желите да следите?" "Одбацимо од себе све што нас одваја од Христа!" Извор: Саборна црква Извор: Радио Слово љубве; Саборна црква

У пету недељу Часнога поста, 10. априла 2022. године, у манастиру св. лекара и безсребреника Козме и Дамјана у страдалном и васкрслом српском Зочишту, у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској СПЦ, игуман ове светиње архимандрит Стефан (Миленковић) служио је свету Литургију. "Због те благодати која нам је дата, ми православни хришћани у овоме свету требамо да будемо носиоци те истине и благодати и показати другим људима, преко дела наших, да виде веру нашу и да виде да је вероисповедање исправно", рекао је у беседи о. Стефан. "Ми данашњи људи морамо бити свесни да је наш пут голготски, да је дизање на крст прво, па тек после васкрсење" наставио је о. Стефан подсетивши да нам је Господ обећао небеско, а не земаљско царство. Говорећи о покајању које је показала и св. Марија Египћанка, о. Стефан је указао да "широки пут" води у пропаст, јер је лагодан и пружа светска и земаљска уживања овога света, али да нас зато онај други пут, "уски, трновити, стрми" пут позива на сузе покајања. Овде треба да се научимо небеском животу каже о. Стефан говорећи о онима који се на прави начин спремају за одлазак ка Господу. "Шта нас то спречава у овоме свету да не волимо Господа" пита о. Стефан, појашњавајући да нас на првом месту спречава "наше неверовање у Господа и речи Његове", и додајући да ћемо пре "поверовати неком смртном моћнику" него Господу. "Ми се овде можемо изговорити, али после не можемо" каже игуман Зочишта, напоменувши да "тамо нема лажи, не можемо ни себе заварати". Ову беседу у целини делимо са вама благодарећи труду и љубави г-ђе Татјане Шарић. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа о. Стефана (Миленковића):

Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост. Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста. Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно. Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом. Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати. Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може. И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор. Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом. Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство. Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач. Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести. Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова. https://dodjiividi.blogspot.com/2019/03/blog-post_93.html#more

У недељу месопусну – Страшног суда, 27. фебруара, на празник светога Кирила Словенског, евхаристијским сабрањем у храму Преображења Господњег у дервентском Новом насељу, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Велики број парохијана, заједно са домаћином протонамјесником Синишом Максимовићем, дочекао је са радошћу преосвећеног Епископа Фотија и замолио за поуку и утјеху. Литургијском сабрању присуствовали су професор Ненад Милошевић и појци Православног босгословског факултета у Београду који су својим византијским појањем уљепшали цјелокупан догађај. Након Свете Литургије, епископ Фотије се обратио сабраном народу ријечима пригодне бесједе у којој је говорио о искушењима времена у коме данас живимо и која уносе немир у наше животе. Епископ Фотије је нарочито нагласио неопходност Евхаристијског живота за свакога понаособ, али и за Цркву као заједницу вјерних, будући да у Цркви долази до најприснијег сусрета и јединства човјека са Бога. Такође, епископ је нагласио да је пут којим ми Православни ходимо узак и пун страдања, али да је, исто тако, само тај пут онај који нас види радости Васкрсења и блаженству у Царству Небескоме. На крају, епископ Фотије се захвалио парохијанима на труду који подносе у изградњи светиње у Новом насељу и исказао радост због великог броја дјечице која су присуствовала Светој Литургији. Извор: Епархија зворничко-тузланска

На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пред читаоцима је нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021). У наведеном број између осталог читајте: ДОСТОЈАН! ΆΞΙΟΣ! ДОСТОИН! – Наречење и хиротонија Епископа мохачког Дамаскина – Његова Светост Патријарх српски Порфирије началстововао је 18. септембра у старом Саборном храму Св. архангела Михаила свечаним чином наречења, а 19. септембра 2021. светом архијерејском Литургијим и свечаним чином хиротоније у Саборном храму Светог Саве у Београду, високодостојног архимандрита Дамаскина (Грабежа) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког. – Устоличење Епископа будимљанско-никшићког Методија – Патријарх српски Порфирије началствовао је 25. септембра 2021. светом архијерејском Литургијом у манастиру Ђурђеви Ступови и том приликом у трон епископâ будимљанско-никшићких увео Његово Преосвештенство г. Методија. – Eпископ бачки Иринеј одликован мађарским ордeном за допринос на историјском помирењу два народ – На свечаности одржаној 28. септембра 2021. у Патријаршијском двору у Београду, у присуству Патријарха српског, епископа: топличког Јеротеја, хвостанског Јустина, изабраног марчанског архимандрита Саве, чланова државне делегациjе Мађарске, вицепремијер Мађарске Жолт Шејмен је у име председника Мађарске Јаноша Адера одликовао Владику Иринеја, Средњим крстом ордена за заслуге. – Дан српског јединства, слободе и националне заставе – „Молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, насупрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, и да градимо јединство са свима“, рекао је Патријарх Порфирије том приликом. У нашим новинама беседу Првојерарха српског доносимо у целини. – Међународни симпосион „Новомученици: Полиперспектива VII” поводом 80. годишњице од почетка геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској – Другог дана Централне прославе Новомученика Јасеновачких, 14. септембра 2021, одржан је седми по реду научни симпосион „Новомученици: Полиперспектива” са благословом Његове Светости Патријарха Порфирија и уз све превентивне мере услед пандемије вируса КОВИД-19, у просторијама Српске православне опште гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу. – Патријарх Порфирије: Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава – „Црква нема граница, не само историјских, него нема граница ни између овога и онога света. Како онда Црква може да се поистовети са било којом, макар и најважнијом, најмоћнијом, најлепшом земљом на свету или са било којим народом? Осим Христа све је релативно. Државе, некада веће, некада мање, неке трају вековима и миленијумима, а неке, које су биле моћне и силне и заузимале огромне просторе, данас не постоје. Нас не интересује ширење и сужавање држава. Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава”, рекао је Патријарх и подсетио на речи Владике Николаја: Ми чекамо Христа, а не боље време. – Уништавање и присвајање јерменског културног и историјског наслеђа у Азербејџану и Нагорно- Карабаху (Арцаху) – Пре годину дана, крајем септембра 2020, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима.... пише Данко Страхинић за најновији број новина Српске Патријаршије... Извор: Православље