Претражи Живе Речи Утехе

У суботу 30. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола Андроника и Свету Јунију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом великомученику Димитрију у Великој Иванчи. Звучни запис беседе Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, протојереји: Слободан Кеџић и Владан Јовановић, јереји: Марко Стевановић и Иван Ненадовић и протођакон Иван Гашић. Евхаристијско сабрање увеличали су “Српски православни појци”. Пре Литургије наш Архијереј освештао је у порти великоиванчанске цркве предивну чесму са иконом Живоносног источника. У својој беседи Епископ Јован се осврнуо на значај прослављања Спасовдана и најдубљи значај овог празнка. Владика је истакао да нас Господ није оставио сиротне, али ако нисмо у заједници Богочовечанског Тела Христовог, у Цркви, у литургијском сабрању, нема нас ни у спасењу. Наш Владика је рекао да је Реч Божија, Реч која оживљава, Реч која васкрсава, Реч која освећује, Реч која просвећује. То је та Реч Божија од које је постало све што је постало. Верни су упознати са мудрошћу да је хришћанин вечни ученик, који се у овом животу спрема за полагање испита за вечни живот; испит нашег живота, наших дела и испит наши недела. Пред Богом су живи само они који слушају Реч Божију и извршавају је, а духовно мртви пред Богом су они који слушај Реч Божију а не творе је. Епископ је закључио да би се зато требало трудити за спасење како своје, тако и других. Тај труд има вечити значај, јер је труд на спасење људи. Они људи који своју веру не живе и за спасење не маре су као љуштуре, које не остварују пуно назначење свог постојања. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, служио је у петак 22. маја, вечерње богослужење у Светониколајевском храму у Змајеву, поводом храмовне славе. Звучни запис беседе Бденијем у навечерје празника почела је прослава храмовне и сеоске славе, Преноса моштију Светог оца Николаја. Бденије је служио протојереј-ставрофор Радован Лазић. На дан славе литургијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Илија Проле, умировљени свештеник из Бачког Јарка, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Беседећи, прота Илија је говорио о животу и раду Божјег угодника Николаја. На светој Литургији су били присутни и ученици веронауке из Основне школе Јован Јовановић Змај, предвођени вероучитељем Лазаром Кисином. Учињен је трократни опход око светог храма, освећено је жито, служен помен свештеницима, ктиторима, приложницима и парохијанима светог храма. Вечерњим богослужењем и благосиљањем славског колача началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење свештеникâ Епархије бачке. Владика Исихије је поучио присутне надахнутом беседом о богоугоднику Николају Мирликијском, а на крају беседе Преосвећени је поздравио свештенослужитеље, кумове, надлежног пароха и присутни благочестиви народ. Учешће у прослави узели су представници полиције, локалне и месне самоуправе. Кум храмовне славе је био господин Игор Пејчић из Змајева, a за следећу годину залог кумства jе примио господин Предраг Кљакић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Вечерашња литија је за Херцег Нови била историјска. Молитвени вход свештенства и вјерног народа је од цркве Вазнесења Господњег на Топлој до манастира Савина пратио благослов иконе Пресвете Богородице Савинске. Литију је предводио Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски господин Теодосије. По доласку литије у манастир Савину, владику Теодосије и сабране вјернике је прво поздравио игуман савински Макарије. Звучни запис беседе „Можда нисте сви знали али вечерас смо учествовали и учествујемо у историјској литији. Ова литија где се на челу вечерас налазила икона Пресвете Богородице Савинске која је пре 250 година сачувала ову свету обитељ и овај град. И ево после толико времена прошла је поново улицама овога града и ви сте вечерас сведоци живи сведоци, живи људи да је овај народ жив и да ће остати жив, све док буде ишао за истином, за правдом и за истинитим Богом”, казао је отац Макарије. Најављујући обраћање владике Теодосија он је казао да је са Косова донио благослове свих оних светитеља са Косова и Метохије који су свој живот положили за веру и отачаство. „Вечерас су са нама сви они дошли у лику епископа Теодосија и они се моле за нас и у овој светој литији вечерас и они су били са нама и остаће са нама док је света и века”, рекао је савински игуман. Владика Теодосије је поздрављајући присутно свештенство и народ, прокоментарисао чињеницу да ни вечерас порта манастира Савине није могла да прими све учеснике молитвеног входа. „Рече отац Макарије да је мала порта овог манастира да прими све вас вечерас. У том тренутку родила ми се мисао да је довољно широко наше срце, да сви можете да станете у њега. И срце свих вас које прима ближње у њега. То је Божија заповест о љубави, да изнад свега љубимо Бога, Цркву Његову Свету и да љубимо једни друге. Овај догађај, ова литија, молитва, то најбоље потврђују”, рекао је владика Теодосије. Осврнувши се на данашњи празник, он је казао да се у Недељи Православља свуда чине литије са иконама у знак побједе Православља над јереси и правог учења над лажним, те исказао радост због свог данашњег учешћа у овој литији. „Ја сам много благодаран Богу и свима вама на вашој љубави што сам био учесник једне овакве литије јединствене и можда најлепше и највеће у мом животу у Недељу Православља. Ово је дар Божији, ово је дар Мајке Божије свима нама”, казао је владика Теодосије и додао да је и обилна киша која је вечерас пратила литију благослов Божији који показује колика је љубав и решеност народа Божијег да сачува оно најсветије, а то су светиње и вера православна. „Чувајући своје светиње ми тиме чувамо и своје биће. И оно што смо били и што јесмо и што треба да будемо. Ми који долазимо са Косова и Метохије добро знамо шта значе светиње за све нас. Оне су нас одржале и светиње чине да истрајемо на нашем путу Христовом. Путу Крста, страдања али и Васкрсења”, казао је Епископ рашко-призренски. Он је нагласио да се данас тако громогласно у Црној Гори ори „Не дамо светиње” зато што се Црна Гора прошавши своју голготу и вријеме у којем су светиње много пострадале од руку оних који не знају за Бога, обновила. „Све у историји што је часно и поштено, бивало је управо када нам је било тешко и када смо у тим невољама и тешкоћама тражили помоћ Божију. Прошли смо ми многа страдања, многе ратове али сачували смо своју веру и то је оно што је Божије у нама. Наше уздање је у Мајку Божију, у свете који су нам заступници и у помоћ Божију”, закључио је владика. Раније у току дана је у цркву Вазнесења Господњег на Топлој донешена чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске, да би током вечерашње литије на чијем челу је ношена, враћена у манастир Савину. Владика Теодосије је јутрос служио Свету архијерејску литургију у манастиру Савина. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак сирне недеље, 25. фебруара 2020. године, када се молитвено сећамо светог Мелетија Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејеску Лутургију у Светониколајевској обитељи манастира Драче поводом двогодишњице од упокојења монахиње Магдалине (Божовић). Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Срђан Тешић, игуман Доситеј Хиландарац, протођакон Небојша Јаковљевић и протођакон Иван Гашић. Својим певањем ово богослужење улепшали су ученици крагујевачке Богословије. После прочитаног Јеванђеља Епископ је поучио своју паству протумачивши данашње јевањђелско зачало. На самом почетку Епископ је истакао Господње речи: “Молите се да не паднете у искушење”, зато што је њима Христос хтео да охрабри своје ученике да верују и да се не уплаше смрти. “Господ се у својој молитви молио да га мимоиђе чаша страдања, али опет изнад свега је желео да буде испуњена воља Оца Небеског. Управо у овим речима видимо да је Господ имао и божанску и људску природу. Овде видимо како људска огреховљена природа вапи за помоћи Божијом. С друге стране, из ових речи јасно видимо да смрт није лака и пријатна, да је уљез у људском животу, јер је човек створен за вечност. Али, такође, сећање на смрт може имати и позитивну страну, јер ко се сећа смрти неће грешити. Ове Господње речи говоре нам о моћи, о сили и снази молитве, јер када се човек моли он неће доћи до искушења да учини зло зато што је молитва разговор са Богом. Због тога треба се молити Богу непрестано. Ако се правилно и разумно молимо ми се уздржавамо од празних разговора који кваре понашање. Зато је молитва најмоћнији покретач духовног живота. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо, зато треба да знамо како да се молимо. Није свака молитва исправна. Пример тога су митар и фарисеј. Митар је невидљиво ушао у храм, јер је осетио да му треба Бог, док је фарисеј осуђивао. Оправдан је отишао митар управо јер је имао смирења. Зато молитва најбоље од било чега решава све задатке које пред нас поставља живот. У молитви човек налази решење свих својих проблема, како духовних тако и оних који су део свакодневног живота. Молитва нам помаже да се штитимо и од видљивих и невидљивих непријатеља. Она обнавља људско срце и чини га осетљивим и прозорљивим, јер онај који се моли има чист ум и срце и као такав препознаје шта је истина. Зато молитва мења цело биће човеково и приводи га Богу. Она је та која помаже да у срцу човековом пребива љубав, да пребива Бог. Молитва даје уму духовну способност да осећа Бога, а ко осећа Бога препознаће и човека као икону и слику Божију. Она је наше највеће благо које нам не може нико украсти осим нас самих, односно наша немарност и наше слабљење према молитви. Ако наше тело разједа и највећа болест, молитва ће нам дати снагу да не паднемо у очај, помоћи ће нам да издржимо, да претрпимо, јер ко претрпи до краја тај ће се спасити. Молитва је уздизање нашег срца Богу које треба очистити, јер само у чистом срцу пребива Бог. Молитва је мати свих добрих дела, чувар чистоте тела и печат девствености која је чистота, а супротно томе је нечистота. Зато свети оци саветују да за време молитве свако треба да има смирење, јер ако га нема ту, нема ни праве молитве. Оно је темељ сваке врлине, зато нам треба смирење. И апостол Павле поручује: “Молите се непрестано”. То значи да стално треба да осећамо пред собом Бога. Зато се стално молимо и имамо богослужења која су и за мртве, а не само за живе, јер пред Богом су сви живи. Управо том и таквом молитвом живела је и наша мати Магдалина о чијој двогодишњици се сећамо њеног лика и њеног живота. Она је живела молитвом. Зато се молимо и ми да Господ прими њене молитве и уздисаје. Тако и ми кад се сећамо својих упокојених милих и драгих, када се молимо за њих, ми уствари разговарамо са њима и тако их чувамо у сећању”, закључио је Владика Јован. На крају свете Литургије Епископ је одслужио парастос мати Магдалини ком су присуствовали отац Доситеј из манастира Гргетег, заједно са својим сестрама, као и велики број монаштва Епархије шумадијске. Након свете Литургије уследила је Трпеза љубави коју је уготовила високо-преподобна игуманија Јелена и игуман Онуфрије са својим у Христу сестрама. Извор: Епархија шумадијска

Десетине хиљада вјерника сабрале су се и вечерас око подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења, на молебан који је служио Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, а који је у наставку предводио и крсни вход улицама Подгорице. Извор: Саборни храм Христова Васкрсења у Подгорици

У 27. недељу по Духовима, а у дану када наша Света Црква слави Свету Ану, мајку Пресвете Богородице, у Храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Младен Томовић. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“. Бесједио је након прочитаног Јевенђеља отац Младен Томовић: „Драга браћо и сестре, драга дјецо, ево данас двадесетседма недеља по Духовима читамо у Светом Јеванђељу причу о згрченој жени коју Господ исцјели. Пуно пута у животу, ми људи, бавећи се својим проблемима и чувајући своје здравље, и некад када нам је здравље угрожено, ми некада из своје те помало себичности, али и преокупирани бригама о своме згрављу, занемарујемо ближњега свога и неокренемо се да му помогнемо иако је он можда и у горем стању од нас. И духовном и овом тјелесном. Али ако смогнемо снаге и у тој својој невољи коју имамо и коју осјећамо, да смогнемо снаге да том човјеку који је поред нас, кога знамо и познајемо, за кога осјећамо да треба да му помогнемо, ако му помогнемо и поред свега што је и нас саме снашло, заиста ћемо учинити велико дјело. И по том дјелу ће нам Господ и судити и наградити нас. Сви ми људи, драга браћо и сестре, смо створени као слободна бића. Господ нам је даровао највећи дар који се човјеку може даровати, а то је слободна воља. Али ми врло често ту своју слободну вољу злоупотребљавамо. Слободну вољу треба да користимо како би слушали ријеч Божију, како би слушали Јеванђеље, како би се молили Богу, а не како би служили сатани. Најчешће пута ми радимо ово друго. И то је та злоупотреба слободе. Али та слобода наша коју нам је Бог дао ће нам и судити једнога дана. Зато морамо да пазимо на себе како би наслиједили Царство Божије. Управо ово што сам рекао, да своме ближњем помогнемо, своме брату помогнемо, учинићемо добро дјело. А онда ће се и уселити љубав Божија у срца наша. Уселивши се љубав Божија у срца наша, ми ћемо онда наслиједити Царство Божије. Ево ова данашња прича Јеванђелска гдје нам Господ управо то показује. Показује на љубав своју. Љубав, и Он трчи, и одмах без имало премишљања исцјељује ову болесну жену која је била згрчена осамнаест година. А она кад је видјела да је исцјељена, она му се захваљује, исто тако не премишљајући се. Иако су ту око ње били фарисеји, садукеји, старешине… Ето био је тај старешина синагоге који је био гордељив човјек, гордоуман. Па кад је видио да је Господ исцијелио ту жену, умјесто да се радује њеном исцјељењу, да и он заблагодари Господу на томе, он из себичности своје, гордоумности, окреће се народу и говори како ето, то не ваља радити,: „Него данас је субота. Имате шест дана, па се исцјељујте у те шест дана, а на данашњи дан то је забрањено.“ А онда га Господ кори и назива га лицемјером. Господ је онако мало повишеним тоном само фарисеје и садукеје, а ево и овог старјешину, само је њих корио и њих називао лицемјерима. Зато што то заиста и јесу били. Јер су били зли у срцу своме. Хтјели су да напакосте човјеку, а највише Богочовјеку Господу нашем Исусу Христу. Они су гледали сваки начин да га ухвате у ријечи, да га оптуже и да га убију. Али не само Њега, него и ученике Његове и све оне који су Њега слиједили. То су урадили касније послије страдања, славнога страдања, Господа нашега Исуса Христа на крсту и славнога васкрсења, када су Свети Апостоли кренули у проповијед Јеванђеља. Они су то и урадили. Они исти који су били и овдје, на овом мјесту у синагоги гдје је Господ исцијелио ову згрчену жену. Он се окреће према њему и каже: „Лицемјеру, не ради ли свако од вас у дан суботњи. Не одријеши ли магарца или вола свога да га напоји на појилу, а камо ли ову жену. Ову кћер Аврамову коју сатана свеза ево осамнаест година. Зар није она преча и важнија од тих послова које ви исто у тај дан суботњи радите?“ Тиме је посрамио тога старјешину. И не само њега него и оне који су били истога мишљења као и он. А народ видјећи то, дивљаше се. И захваљиваше славећи Господа. То је, драга браћо и сестре, јако важно да ми на свако добро дјело које нама неко учини захваљујемо Богу. И које ми учинимо. Јер заиста и добро дјело кад учинимо, оно Јеванђелско, не смијемо и не требамо тиме да се гордимо, него требамо да имамо у уму своме мисао која нам говори да је то Господ благодаћу својом коју нам је дао, то урадио. А никако да смо ми то сами, својим снагама, урадили. Господ тамо каже да ми не можемо ни један корак направити својим снагама. Него Господ нам даје ту снагу и Господ нас руководи када чинимо добра дјела, а онда напротив и сатана нас руководи када чинимо зла и лоша дјела. Тако и овај старјешина ове синагоге, он је на злом путу био. Имао је лоше мисли. Погане мисли. Носио је зло у срцу своме. А Господ га кори на један начин са љубављу да би себе исправио. Никога Господ, драга браћо и сестре, неће оставити ако он осјећа и мисли и жели да свој живот промијени. Свакога онога који има добру намјеру и који учини мали корак за своје спасење, Господ ће му помоћи. Зато треба да се трудимо на том путу. Заиста треба да се трудимо на том путу како би нас Господ заштитио и како би нам Господ помогао. Данас наша Света Црква прославља зачеће Свете Ане, тј дан када је Света Ана мајка Пресвете Богородице зачела и када је касније родила Пресвету Владичицу нашу Богородицу. Велики дан за нас људе на земљи. Дан када би могли рећи и да је почело спасење рода људскога јер су Богородичини родитељи Јоаким и Ана, који су били праведнога живота и који такође нису могли имати дјецу, тек по старости добили дијете промислом Божијим. Пресвета Богородица која се родила и преко које је род људски и природа људска добила спасење. Спасење у Христу Господу нашем који се оваплотио, који се родио од Пресвете Богородице. Тако је и кренуло спасење рода људскога. Касније и својим искупљењем за гријехове људске, за род људски на крсту и славногастрадања Његовога и славнога васкрсења Господњега. Када је нашу природу људску узнио пред престолом Божијим, и од тога момента је спасење људско могуће. Могуће је да се ми људи спасимо, да спасимо душе своје, а спасаваћемо душе своје, драга браћо и сестре, ако будемо слушали ријеч Божију и извршавали ту ријеч Божију на дјелу. А то дјело које ми треба да урадимо јесте да преносимо љубав једни другима кроз чињење добрих дјела, помагање брату своме. Као и оно што сам рекао на почетку када и ми имамо своје проблеме и поред свих својих проблема покушамо да урадимо и нешто добро за брата свога. Тиме чинимо добро дјело, тиме дарујемо љубав брату своме, а онда када дарујемо љубав брату своме, онда ћемо даровати љубав и Богу своме. А онда ће и Бог нас вољети. И ми Бога као што и ми волимо једни друге. Ако не помогнемо брату своме, драга браћо и сестре, не можемо вољети Бога. Не можемо љубити Господа свога. Научимо се томе. То није лако, али читав живот свој то учимо и онда ако се та љубав усели у срца наша заиста ћемо наслиједити Царство Божије. Нека би Господ дао да то тако и буде. Богу нашам који је диван у Светој Ани, мајци Пресвете Владичице наше Богородице, који је диван у свим светима у роду људском, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

У среду, 22. новембра 2019. године, када Света Црква празнује Св. Нектарија Егинског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Дивостин, посвећеног Благовестима. Епископу су саслуживали: протојереј Срећко Зечевић, протојереј Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић, а литургијски су одговарали “Србски православни појци” из Београда. Звучни запис беседе У својој беседи Владика Јован је нагласио значај вере са којом приступамо иконама или моштима светитеља Божијих, јер се чуда дешавају тамо где је велика вера. “Један светитељ је рекао да су све иконе чудотворне, али од нас зависи са коликом вером и смирењем им приступамо, по речи Божијој “све је могуће ономе који верује”. Дух Свети повезује наше молитве са светитељима којима се молимо и чије мошти или иконе целивамо. Благодат Божија делује кроз светитеље јер су је они за живота непрестано обнављали и она точи исцељења свима онима који им са вером притичу. То је поука свима нама да благодат Божију, добијену крштењем и кроз остале свете тајне, треба да обнављамо живећи по Божијој вољи и у томе се и састоји духовно узрастање. Велика је милост Божија што се благодат Његова може покајањем поново задобити. Св. Нектарије, један од највећих исцелитеља, имао је за живота великих невоља и искушења, али им се супротстављао вером и смирењем, верујући у промисао Божији. Прогнан са своје епископске катедре, он није тражио боље место по својој вољи, него се повиновао Божијој вољи, не осуђујући своје прогонитеље, јер је знао да је суд Божији последњи. И Бог је пројавио истину и прославио угодника Свога, изливајући благодат и исцељење онима који му са вером притичу. Духовна обмана је када неко не прихвата место на које га је Бог поставио, сматрајући да други људи или околности сметају његовом спасењу. Када неко верује промислу Божијем и врши вољу Божију, он тражи и задобија мир Божији, а онда тај мир Божији шири и у своме окружењу. Он се моли за своје спасење, али и за спасење ближњих. Ко познаје Бога, сматра дужношћу да живи не себи самоме, него Богу и за ближњега. У томе нам је најбољи пример дао Господ наш Исус Христос, положивши живот свој да бисмо ми живели вечно. Човек који не познаје Бога је неразуман, он је у тами јер га није обасјала светлост Божија, он је најжалосније биће од свих створених, јер не види Бога иако цела творевина сведочи о Њему. Такав човек живи у страху, пре свега од смрти, а затим и од људи. Свети Нектарије је још од своје младости познао Бога, њему се Бот открио и свакоме се открива у зависности од вере и тражења и испуњавања воље Божије. Као човек богат Богом, постао је светиљка Јеванђеља, он је, заквашен квасцем Христовим, постао со земљи. Кад човек није заквашен квасцем Божијим и осољен сољу Његовом, квари се и трули. Молитва праведника је велика пред Богом и зато треба да се молимо светом Нектарију да нас ослободи од наше сујете, саможивости и гордости, од свега што није Божије”, рекао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска

У петак, 13. септембра 2019. године, када наша Црква прославља и празнује празник Полагање појаса Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Говорећи о празнику Полагања појаса Пресвете Богородице, Епископ Јован истакао је чуда које се догађају крај одевних предмета и икона Пресвете Богородице, као и врлине којима је Богомајка живела и којима би сваки хришћанин требало да живи. “Много имамо примера како кроз одећу Пресвете Богородице бивају исцељења. Постоји и данас појас Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду, и који многима помаже, постоје и многе чудотворне иконе Пресвете Богородице које и данас заиста чудотворе. Дакле, све нас ово упућује на то како је Господ нама учинио велику милост што нам је подарио Пресвету Богородицу да нам она буде заштитница, да нам она буде молитвеница. Она јесте заштитница оних који верују у Сина Њеног и Господа нашег Исуса Христа. О Богомајци немамо много записа и сведочанстава у Јеванђељу, осим оног сусрета са Јелисаветом. Оно мало што је записано, што је Богомајка изговорила, представља, како свети оци кажу, друго Јеванђеље. У данашњем Јеванђељу, из ове поуке коју је Господ упутио Марти (“Марта, Марта, бринеш се за много, а само је једно потребно”, Лк. 10 42), видимо да Господ апсолутно није против тога да се Он дочека и да се угости, али не смемо заборавити на оно што је најважније, а то је она духовна страна, јер ми нисмо само душа и нисмо само тело, него смо и тело и душа и ми, браћо и сестре, треба да хранимо и једно идруго; а душа се храни Речју Божијом. Данашње Јеванђеље даље говори да је једна жена повикала: “Благо утроби која те је носила и дојкама које си дојио”. А Господ на то одговара: “Благо онима који слушају Реч Божију и држе је”. Ако слушамо и испуњавамо Реч Божију, онда можемо осетити близину Божију. Слушати значи бити послушан, односно препустити се Речи Божијој, јер особа која хоће да слуша она занемарује све што је у њој, онај его, гордост и сујету, и ствара простор за оно што долази од другога, што долази од Бога. Јер ако човек не слуша другога и не слуша Бога, он онда није оставио простора за другога јер само себе слуша. Послушност и смиреност су Пресвету Богородицу учинили Богородицом. Ништа нам не вреди што читамо Свето Писмо, а радимо и живимо супротно Светом Писму. Верник који се може поучити од Мајке Марије, учи се ревности, али се учи и да свему постоји тренутак – време за слушање и време за рад. И ако хоћете, цео свет се дели на Марту и Марију - један се део света труди за себе, за оно што је телесно и спољашње, а други део живи духовно. Данас смо заиста гладни и жедни Речи Божије. Ми хоћемо да послушамо и кад се чита Јеванђеље, а да ли примењујемо? Зато нам је потребна мудрост и правилно расуђивање, да знамо шта је оно што је од овога света и шта је оно што је од онога света. Да се помолимо Мајци Божијој да нас она научи да слушамо. Онај који слуша, он је спреман да прими савет. Не сме хришћанин да буде лабилна личност, јер нама је све дато. Имамо Цркву своју у којој се спасавамо, али како да се спасемо ако не слушамо? Човек треба зато да припреми себе да га води рука Божија, да буде вођен, јер онај који не дозвољава да буде вођен, никад неће научити да води другога, а онај који није научио да слуша, никада неће научити правилно да заповеда. Нека нам Мајка Божија помогне да научимо да слушамо и да верујемо да ће нас Мајка Божија водити и упутити на прави пут који води у Царство Небеско, а то је оно што нам је најпотребније”, истакао је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

Поводом прославе четири века постојања врбничког Храма Преноса моштију Светог Николаја, Њихова Преосвештенства Епископи новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин, бихаћко-петровачки Г. Сергије и далматински Г. Никодим служили су (11.08.2019.) Свету Архијерејску Литургију. Након читања Јеванђеља мноштву присутних верника обратио се Владика Сергије. „Драга браћо и сестре, ево благе и предивне вести, радости велике! Tо је радост Васкрсења, победа над смрћу када је Господ наш Исус Христос стао на крст, пролио крв своју за нас, легао у гроб, а онда су благу вест пронели свети апостоли и мироносице, вест да је Христос васкрсао из мртвих. Господ се сажалио на човека и дошао на овај свет да исцели сваку болест и немоћ, а највећа болест човечанства јесте била смрт. Оно што је Христос учинио у недељни дан, дан Васкрсења јесте победа над ђаволом, над смрћу и грехом. Зато и ми, угледајући се прво на Њега, на свете апостоле и на свете и велике богоносне оце, треба да чујемо данашње Јеванђеље и ту благу вест. Свети апостоли су видели мноштво народа који је стајао у пустињи гладан и жедан, а Господ није хтео такве да их отпусти, већ је желео да покаже своју благодат, божанску силу и љубав неизмерну и да сав тај народ нахрани са пет хлебова и две рибе, па је ту храну чудотворно умножио. Од постанка света, па до данас Он нам показује своју љубав и умножава тих пет хлебова да би нас нахранио. Тих пет хлебова данас се налази у свој природи коју нам је Бог дао и коју стално умножава, када семе убацимо у земљу и из њега никне плод. Да би то семе донело род потребно је да оно умре и нестане, па тако је и нама потребно да умремо у Христу да би стоструки род донели. А шта значи умрети у Христу? То значи растати се са грехом једном за свагда кроз свете тајне које нам је Он даровао и Свету Цркву коју је установио. Данас смо овде дошли да прославимо велики јубилеј, 400 година овога дивног храма. Иако је 400 година пред Богом један трен, за нас то време говори о милости, Божијој љубави и многим сузама и крви проливеним на овим просторима, али и духовној радости и физичком умножењу ових простора кроз векове, данас овај храм то сведочи“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки. Поводом овог дивног јубилеја уприличен је пригодан културно-уметнички програм, а том пригодом Епископ далматински Г. Никодим обратио се окупљеном народу посебно поздравивши Г. Епископе Лонгина и Сергија, којима је изразио велику захвалност због данашњег доласка, као и због сталне бриге и помоћи коју указују свима нама у Далмацији. „Ова Далмација у којој се сада налазимо, због свега што се током година десило, није таква каквом је Владика Лонгин и старији међу нама памте, али је ипак наша и ми је живимо пуним срцем. Када је она у питању могу само да вам се обратим речима великог песника Алексе Шантића: „Сунце туђег неба неће вас гријати к'о што ово грије, грки су тамо залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке, ко ће наћи бољу? А мајка ваша земља вам је ова, баците поглед по кршу и пољу, свуда су гробља ваших прадједова“, рекао је Владика далматински. Он је нагласио да је за наш народ најважније да се окупљамо око светих храмова које су наши славни преци саградили у готово немогућим условима и оставили нам као завештање, те да се нада да ћемо се још дуго у радости сабирати. Извор: Епархија далматинска

Отац Бранко је говорио о празнику Полагања ризе Пресевете Богородице, кога данас славимо, и предстојећем празнику Свете царске породице Романов. Како да се молимо за наше упокојене сроднике који нису били крштени? –гласило је једно од питања. Отац Бранко каже да их можемо помињати у својим личним молитвама али на овакав начин: “Помени Господе створење Твоје“. Да ли жена треба да трпи незапосленог мужа алкохоличара? Шта Црква мисли о донацији органа?-на ова и још нека питања важна за живот православног Хришћанина одговоре ћете добити ако чујете ову нашу емисију и душекорисне поуке оца Бранка. Извор: Радио Светигора

Извор: Радио Слово љубве