Претражи Живе Речи Утехе

Православни богословски факултет у Београду са радошћу објављује да је 13. фебруара 2025. године у амфитеатру Факултета успешно одбрањена докторска дисертација под насловом „Метафорика позива у посланицама апостола Павла: κλητός и сродни мотиви“ коју је израдила монахиња Фива (Савковић) из манастира Градац (Епархија жичка). Овом одбраном мати Фива је постала прва монахиња у Србији која је стекла звање доктора теолошких наука што представља значајан допринос богословској науци и сведочи о месту и улози монаштва у савременом академском истраживању. Ментор дисертације је био проф. Др Предраг Драгутиновић. Чланови комисије су били: ђакон проф. др Владан Таталовић (председник), протођакон проф. др Драган Радић, доц. др Дарко Анев (Богословски факултет у Скопљу). Овај академски успех представља значајан корак у развоју православне теологије и богословске мисли у Србији. Православни богословски факултет честита мати Фиви на оствареном резултату, уз жељу да њено даље истраживање и рад наставе да обогаћују богословску науку и црквену заједницу. Извор: https://www.instagram.com/p/DGA5IeTovUG/?img_index=1

На празник Сабора Св. Јована Претече и Крститеља – Јовањдан, 20. јануара 2025. године, Светом литургијом у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине храма, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића, у молитвеном присуству благочестивог народа. Након прочитаног јеванђелског зачала, празничном бесједом се обратио отац Гојко Перовић, честитајући свима празник, а свечарима крсну славу. У својој проповједи подсјетио је на прочитану јеванђелску поуку, за коју је оцијенио да је веома важна за наш духовни живот и за нашу вјеру – да је Јован Крститељ крштавао водом људе и тако спирао са њих симболично гријехе које су починили, а да је говорио да за њим иде Онај коме он није достојан одријешити обућу и да ће нас Он крстити Духом Светим. „Остало је до данас у обреду нашега крштења, у нашој Православној цркви, да су спојени крштење и примање Духа Светога кроз Свету тајну миропомазања. Па ако је крштење, као што је било у Јованово вријеме, индивидуални чин у коме свако од нас приступа води да се симболично спере са њега све што је икад сагријешио или прародитељски онај гријех, онда су дарови Духа Светога дарови заједнице. Без дарова Духа Светога, без миропомазања ми не можемо бити чланови Цркве“, поучио је сабране началствујући свештенослужитељ. Миропомазање нас чини учесницима литургијске заједнице, учесницима тијела Христовога, па када неко из католичке или протестантске хришћанске заједнице хоће да постане православан, обичај је да кажемо, како је нагаласио прота, крштење бисмо му могли признати, јер се крстио у име Свете Тројице, али миропомазање мора да прими у Православној цркви да би био православан. Дакле, миропомазање је примање дарова Духа Светога којим постајемо чланови заједнице, ми смо у Цркви тијело Христово и то се, нагласио је отац, никавом људском мудрошћу не може направити, да смо сви једно тијело. Подсјетивши да је на овим просторима било идеологија, да је чак и овај наш град по тој идеологији носио име, прота је казао да је добро увијек то држати на уму, колико смо били скренули са Христовог пута а да смо ономе коме смо били посветили име граду, пјевали: … ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо. „Било је идеологија које су говориле ми смо тај вођа и он је дио нас, али то је трајало колико траје вијек једнога човјека. А ово да смо тијело Христово траје 2000 година и промијенило је не само владаре и државе, него и друштвена уређења и историјске епохе. И увијек то тијело Христово као једна мистична заједница, као тајна Божје љубави, остаје да нас окупља. И не можемо никаквим људским језиком изрећи како то бива да ми овако различити, стојећи у цркви, бивамо исти по даровима Духа Светога, причасници честице једнога Христовога васкрслога тијела. То бива по Божијој љубави. То је дар који не можеш купити, који не можеш продати ни за шта, који не можеш зарадити никаквом људском врлином и који се, по љубави Божијој, не може изгубити чак никаквим гријехом. Јер је Бог љубав која све опрашта, вјера у Бога који све опрашта држи нас у тој заједници чак и ако се деси да нешто погријешимо“, бесједио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. На крају је поручио да нас свака Литургија позива на једноставну народну ријеч: Ајмо даље. Остаје све за нама јер је јутрос свештеник рекао: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: „Јутрос призивамо, на овај благи дан, Царство небеско овјде међу нама, па можемо ли онда да остајемо у некаквим нашим препиркама, неспоразумима и подјелама?! Непристојно је, некултурно, није људски да остајемо у свађама и подјелама са јутрошњим призивом Царства небескога. Хајде што смо га призвали, него што ћемо га се причестити. Стојимо у реду да примимо залогај и окушај будућега Царства и хоћемо и даље да се гледамо попријеко и мјеримо један другоме шта је ко коме рекао или урадио?” И данас је зато, како је казао, актуелна ријеч Јована Крститеља коју је изговорио онда оним људима, јер ће Христос доћи на Јордану да се крсти: Покајте се, јер се приближи Царство небеско. Приправите пут Господу, и поравните стазе Његове. „Тако то звучи и значи и нама, јер долази Христос да нам се да, да Га се причестимо. Покајте се, исправите, каже Јован Крститељ, све што је неравно. Ако сам ти шта урадио опрости, ако си ми ти шта урадио опраштам. Идемо даље, што је неравно исправите, што је ниско нек се подигне, што је превисоко нека се спусти“, закључио је у свом надахнутом слову протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. Бесједа о. Гојка Перовића – видео https://mitropolija.com/2025/01/21/o-gojko-perovic-bog-je-ljubav-koja-sve-oprasta/

Рањивост означава стање онога што је крхко, достижно, шта се лако може повредити или чак уништити. Карактеристично је за жива бића, а посебно за људе. „Дете се рађа недовршено, крхко, рањиво и смртно. Мораће да прихвати своју рањивост кроз недостатак, губитак, непотпуност, фрустрацију, несигурност и, опет, несигурност... Мораће да одрасте тако што ће постати свесно своје рањивости, да би је преузело кроз дело разочарања које му омогућава да побегне од свемоћи. Образовати, у овом смислу, значи омогућити некоме да прихвати себе као рањиво биће, и истовремено је у стању да узме у обзир рањивост других развијајући однос бриге. Разматрање људске рањивости обавезује свако људско биће на одговорност и за себе и за друге . (Марпо: 2013) Колико год да је рањивост новорођенчета извор чуда, друштвени кодови нам говоре да бити рањив значи бити крхак, мали, којим доминирају старији. То значи бити потенцијални губитник, препуштен на милост и немилост најјачих. Ова рањивост се онда мора прикрити потврђивањем способности, конкурентности и учинка. Такво приказивање омогућава маскирање крхкости, али генерише понашања агресивности, доминације, чак и свемоћи и одбацивања другог. Утемељујућа рањивост људског у човеку Дете се рађа биолошки хоминизовано, као производ биолошке еволуције, али оно само постаје културно људско биће, само се хуманизује, присвајањем, кроз образовни процес, људског света у коме је рођено. Да нисмо научили да прихватимо своју рањивост, остали бисмо животињска врста међу осталима, можда интелигентнија, јер смо „хоминизовани“, али не бисмо могли да се хуманизујемо. Пошто је читав живот пут ка смрти, рањивост је парадоксално један од услова живота. Али, за разлику од животињског света, свест о нашој коначности и нашој рањивости нам омогућава да се хуманизујемо тако што ћемо превазићи своју рањивост у сублимацији и стварању у служби живота. Без овог рада, индивидуалног и колективног, ми маскирамо своју рањивост и користимо рањивост других да бисмо доминирали и поробили. Начини на које се рањивост разуме Сваки ученик се може хуманизовати крећући се ка креативности или се дехуманизовати крећући се ка деструктивности. Кроз приступ свести о крхкости живота он постаје одговоран. Процес којим ученик прогресивно развија своју хуманизацију свакако пролази кроз приступ знању, али пролази пре свега кроз образовање у преласку од бића по природи, које делује импулсом у сусрету са потребама, у бивствовање културе, осветљено. хијерархијом значења и вредности. Школа је ухваћена у економски систем који рањивост сматра средством доминације и искоришћавања других за сопствену корист. То је исто оно што грабежљивци раде у свакој области у којој људи откривају своју крхкост, користећи своју моћ, доминацију и поробљавање. Исти тај однос доминације доживљавају ученици у узнемиравању рањивије особе. С друге стране , ученик може бити емпатичан и узети у обзир рањивост других и прискочити им у помоћ. Ова забринутост нам омогућава да разумемо рањивост као услов процеса хуманизације. За то је потребно превазићи вољу за моћ. Ако је очигледно да образовна институција мора да забрани експлоатацију рањивости, она такође мора да слави солидарност која рањивости претвара у ресурсе , што је огроман изазов. Узимајући у обзир рањивост и коначност сваког човека, постављамо сваку особу у њеном стању као „парцелу човечанства“ између бесконачности других парцела које су и јединствене и међусобно зависне. Ова свест отвара слободу подизања и стајања, упркос, са и захваљујући рањивости. То нам омогућава да уочимо да када дође до избијања насиља и деструктивности, видимо да је дошло до порицања или одбијања детета и његовог окружења, његовог људског стања, његове рањивости, сопствене коначности и уточишта у илузија свемоћи. Изазови рањивости Рањивост је људска срећа, снага и величина. Одрастање у човечанству значи устајање и држање заједно док преузимате своју рањивост и ризик од могућег колапса. Свест о припадности рањивом свету позива сваког ученика да поштује околину, друге и себе. Ситуације узнемиравања образовна институција треба да искористи као прилике, свакако тешке, али релевантне, да се у оквиру разреда и установе изнесу у дебату питања хуманизације и дехуманизације свакога у његовом односу према угрожености . Крхкост равнотеже која чини живот могућим захтева од нас да растемо и улажемо у сваки фрагмент могућности који се појављује у сваком ученику као толико прилика које се не смеју пропустити. Рад са људима у стварању значи помагање другима да нађу своје место захваљујући ономе што пружа ресурс у посебности њихових сопствених крхкости. Верује се да је угроженим људима потребна помоћ и да немају шта да дају. Међутим, они нам откривају шта значи постојати као људи кроз јединствен начин на који су успели да се усправе, преузимајући тежину своје рањивости. Како можемо постати свесни своје рањивости? Школа одбија да истакне рањивост, јер оно што бележи и истиче јесу конкурентност, учинак и резултати. Веома је компликовано приступити позитивној свести о угрожености унутар школе, јер је школа институција која слави знање=моћ. Да би се рањивост препознала, треба је славити. Међутим, манифестација рањивости коју школа узима у обзир јесте грешка која се за ученика преводи у лошу оцену. Школа је оквир који слави знање и који у великој мери елиминише друга људска богатства, као што су богатство крхкости, емоција, креативности или инвентивности. Постати свестан рањивости значи удаљити се од обрасца где би рањивост била опасност и посматрати га као место ресурса и реципрочне будности које нам омогућава да се држимо заједно. Истовремено, школа промовише рад на емоцијама или емпатији То су наводне намере, али што се више о томе прича, то се мање ради. На пример, школа не каже да када млада особа експлодира од беса, наставник може да прекине час да размисли са ученицима о томе шта је бес. Ово је и питање слогана инклузивне школе: инклузивна школа би била школа у којој дете не би било у обавези да се крије у ђачком костиму. Понекад долази са тешком торбом од насиља које је претрпело у свом обичном животу. Дете не треба присиљавати да крије да спава на улици када иде у школу, или да су му родитељи избеглице. Да би постао свестан своје рањивости, не само да је не треба сакривати, већ се она може прославити, али не и да ученик то доживи сам у свом ћошку, јер у том случају може бити уништен. Питање рањивости се такође дешава у породици или на политичком нивоу. Велика потешкоћа је у томе што не можемо пожелети да постанемо рањиви. Динамика постојања живог је у томе што се поистовећује са успехом и свемоћи. Да би се препознао и доделио позитиван статус рањивости, мора се направити путовање, али то је друштвени преокрет, а школа је део друштва. У ствари, морамо стећи разумевање шта је сублимација. Сублимација је превазилажење рањивости и фрустрације у нешто што је вредније: могу да се поистоветим са неким ко очигледно неће успети јер се бавим питањима која су ми много важнија. Шта дете чини да постане насилник, често најугроженији? Проблем за мене је што се бавимо питањем „како“ (шта треба да се уради?) и избегавамо да постављамо питање „шта“ (шта се дешава? који је процес на делу?). Порекло, на пример, код одређене деце може да потиче из система слављења перформанса и свемоћи, који оне мање добре оставља по страни. Њихово искључење развија код њих склоност узнемиравању, како би могли да приступе одређеној врсти перформанса . Имамо материјалистички и чињенични начин размишљања и имамо потешкоћа да уђемо у процесни начин размишљања о томе шта се дешава, у вези са постојаношћу људи у овој ситуацији. Ако не размишљам о процесима који омогућавају развој најбољих и најгорих и само узмем чињенично стање и зауставим се на "шта да радимо?" и „како да то урадимо“, реагујем пре него што покушам да разумем шта се дешава. Жак Марпо* *Аутор је доктор педагошких наука. https://pedagoskizabavnik.blogspot.com/2024/11/blog-post_14.html

Kонференцији “Будућност образовања у Србији: од идеје до промене” у организацији Зелено-левог фронта присуствовало је око 150 родитеља, наставника и ђака, а говориле су многи стручњаци за област образовања и дечјег развоја. Међу панелистима нашао се и Лука Бабић, ког памтимо по борби против брзоплетог и непланског увођења државне матуре и оснивању удружења „И ми се питамо“. Лука је завршио ООШ „Владислав Рибникар“, као ђак генерације, био изузетан ђак Треће београдске гимназије, а ове године уписао је Правни факултет у Београду. Два пута је учествовао на Европском такмичењу у географији, са ког је други пут донео сребрну медаљу. Ево шта каже Лука о образовном систему, оваквом какав јесте данас: „Спремају нас за квизове. Часови се некад претварају у припреме за Слагалицу, Потеру и остале квизове, а неки контекст и шира слика нам се не даје. Моја сестра живи у Мериленду и док ја знам како се црта и која је формула аспарагинске киселине, она не зна. Али сматрам да њој због тога ништа не фали. Ја знам да је Манојло I Комнин дошао 1143. године нове ере на власт. И шта сад? Ја не знам која је уопште ту политичка ситуација била, ја немам контекст тога уопште. Знам годину, знам шта се десило и то је то. Док код њих то није тако. Она не зна да нацрта аспарагинску киселину и ја њој на томе завидим, пошто ја с тим знањем не знам ништа да урадим у животу.“ – казао је Лука бабић. Објаснио је, затим, да је управо због тога градиво тешко – јер се уче подаци, али без конкретног контекста. „Да се ђацима даје контекст, било би у реду учити све те податке, али ако их повезујемо на часовима.“ – истакао је Лука, студент Правног факултета у Београду. https://zelenaucionica.com/luka-babic-ja-znam-formulu-asparaginske-kiseline-i-znam-da-je-nacrtam-moja-sestra-koja-zivi-u-merilendu-ne-zna-i-ja-joj-zavidim/

Постали смо друштво подела. Ископали смо дубоке ровове између табора и свако другачије или интегративно мишљење видимо као издају. Исправно је само оно што се у нашем строју мисли и сматра. Све друго је погрешно. Нема средњег пута, објективност је устукнула пред потребом да се припада одређеној страни. Да ли је неко женомрзац ако каже постоје и жене које су насилне? Ако не жигоше искључиво мушкарце? Насиље је универзална појава. Нема пол. Има га у хиљаду верзија. Као што је и тврдичлук појава, без обзира да ли је у питању Андрићева Госпођица или Кир Јања. Свака појава има своје корене, дубоко уроњене у традицију, васпитање, начин живота. Жене су код нас, дефинитивно, угрожена врста Гину од руке својих садашњих или бивших партнера, повређиване су и сударају се са неразумевањем околине која најчешће, на вест да је нека жена претучена, пита зашто је добила батине. Траже се узроци, не узима се као неприхватљива и сама чињеница да је неко спреман на песницу као аргумент. Жена је код нас припремана да буде жртва. То нам је културолошки образац. Њена патња се подразумева као неизоставни део бића целе породице. Она носи кућу. Она је ослонац и амортизер. Она је одговорност, честитост и врећа за ударање. Она се не буни. Овакав образац треба мењати. Треба се борити. Али не треба негирати да свака појава има најмање два лица. Признање да постоје жене насилници не умањује значај борбе за женска права, само их проширује на универзални образац људских права, не дозвољавајући да било ко буде жртва било каквог облика насиља. А жена насилника има. У свим варијантама. Најмање у физичком смислу јер женама ударац није прво оружје којим нападају. Начин васпитања их је усмерио ка другим видовима злостављања околине: пасивна агресија доследне мученице, интриге, свађа, уцене. Од оваквих рана се тешко опоравља јер оштрица удара дубоко унутра и наноси недоказиву бол. Често су жене женама највећи непријатељи. Оне се међусобно процењују, упоређују, доказују која је до краја исправна, која је боља мајка, домаћица, супруга. Што су мање у својим очима, што су веће жртве у својој кући, то су строже судије другим женама. Своје испаштање спремне су да подигну на ниво херојства захтевајући од свих других жена исти степен прихватања сопствене ништавности или сопствене супериорности, у зависности са ког аспекта посматрају свет. Јер, кад у просторију уђе лепа жена, мушкарци ће уживати, а жене ће гледати како јој стоји поруб на хаљини, има ли ружа на зубима или ће процењивати цену одевне комбинације. У причи о насиљу најчешће нема деце. А они су жртве породичног насиља једнако као и њихови родитељи. Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Само се, готово увек, насилна мајка правда наследним уверењем да ни једна мајка не жели зло свом детету. Оне све раде за добро своје деце, па, ако мало и греше, то је више лична заблуда него зла намера. За то време деца живе гутајући увреде, лечећи модрице по телу и души, седећи под казном затворена по собама и шпајизима, верујући истовремено да је мајка увек у праву, јер је мајка свето биће. Да ли је све речено умањило значај чињенице да су жене најчешће жртве насиља? По мом мишљењу, не. Број жена које су премлаћене и убијене остаје исти, остаје као алармантан податак, као сирена за узбуну. Само не треба унапред аболирати једну страну да бисмо остали сложни у неком уверењу. Не постоји само мушко насиље над женама. Јавља се и ово друго. Није јеретик онај који на то указује, већ онај који затвара очи ради солидарности. Систем и обичајно право нас приморавају да чврсто заузимамо стране. Или смо за једно или за друго. Средине нема ако хоћеш да останеш цео, ако нећеш да живиш попљуван. Средњи пут и објективни приступ су давно протерани. Функционишемо по систему племенског крда, а оно је увек сложно. Ради опстанка. Ровови су нам на све стране. Теме су разне. Или си за родно сензитивни језик или ниси. Не дозвољава ти се да користиш женске одреднице у смисленим језичким ситуацијама ако не желиш бити назадно етикетиран. Чињеница да се жена може сама за себе определити, у зависности од личног уверења, за родни облик професионалног звања, никога не узбуђује. Чак се посматра као подизање лествице. А управо то је понижавајуће, та чињеница да се морам определити за кога сам. И чврсто одредити шта сам. Или сматраш да је вршњачко насиље достигло врхунац, или мислиш да је тога било и пре, само се није о томе говорило. Или жалиш за убијеном децом и глуво неснађеном заједницом, или убираш политичке поене. Не смеш ни случајно рећи да су сва деца умешана у ова убиства жртве. Јер жртве су и погинули и убице. Разлике нема. Сви су мртви. Или подржаваш геј права или их бијеш по улицама и разбијаш параде. Ако кажеш да ти у геј заједници нешто смета, хомофоб си. Ако критикујеш другу страну, рушитељ си традиционалне српске породице. Не можеш бити неутралан и сматрати да сви имају једнако право на живот, слободу избора и пружање до границе туђег схаватања слободе и интегритета. Не можеш очекивати да буде уважена потреба за умереношћу у промоцији личних права. Или си родољуб, или ниси. Или машеш тробојком, или си издајник. Не помаже ти уверење да су за наш народ више учинили Пупин, Вук Караџић, Исидора Жебељан и Драга Љочић од свих политичара и војсковођа које смо имали. А они нису узвикивали пароле, нису нас предводили и звиждали за јуриш. Не, они су се за народ борили знањем, а то знање нам и данас треба. Нестало га је. Нестала је свест да нас само оно може спасти, па се нећемо пустимице тући са ордијом из другог рова, већ ћемо бити спремни да чујемо, отворени да схватимо. Гледаћемо овај живот као драгоценост за свакога и веровати да критика није увреда, него другачије поимање стварности. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/radeci-u-skoli-nagledala-sam-se-dece-koja-pate-i-zbog-oceva-i-zbog-majki-nema-razlike-jer-nasilje-nema-pol-ima-ga-u-hiljadu-verzija/

Омиљена манифестација свих који воле књигу и читање, јубиларна 30. Ноћ књиге одржаће се од 7. до 9. јуна 2024. године у књижарама Делфи и Лагуниним клубовима читалаца у Србији и региону, као и на сајтовима laguna.rs и delfi.rs. И ове године припремамо невероватне попусте а чека вас више од 50.000 наслова, одличан избор гифт програма, као и сјајни поклони. Дођите да се заједно дружимо на 60 локација у 33 града у Србији и региону током Ноћи књиге! И ове године припремамо фантастичне попусте до чак 40% и сјајне поклоне! Попусти на Лагунина издања: - за куповину једне књиге 25%, - за две књиге 30%, - за три књиге 35%, - за четири или више књига 40%. Исти попусти важиће и за књиге Делфи издаваштва и могу се комбиновати са Лагуниним насловима. На књиге других издавача који су се прикључили Ноћи књиге, страна издања и гифт асортиман важиће попуст од чак 20%. Исти попуст од 20% важиће на друштвене игре у издању Лагуне и игре одабраних издавача. Мултимедијални садржаји, ЦД и винил издања одабраних добављача биће снижени 10%. За Ноћ књиге нема граница! https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-citanje-je-avantura-koja-nikada-ne-prestaje-noc-knjige-od-7-unos-25669.html

Ових дана пуни сте жеља, охрабрења, оптимизма да остварите свој циљ. Неко ће успети, неко ће бити разочаран. Али реално, ствари су мало другачије... Испити, студије, факултет нису циљ вашег живота и не би требало на то да гледате тако. То је само пут. Пут кроз живот. Циљ је другачији... Циљ живота и постојања је сједињење са Христом и обожење по благодати. Остало су само путеви да се дође до овог циља. Није битно да ли ћеш постати обућар, лекар, хемичар или било шта друго. Све професије су путеви којима ћете, ако њима ходате са светом вољом, доћи до циља а то је преображење и довршење човека у Христу. Видимо то код светитеља...Изабрали су различите путеве, али су имали исти циљ. Професије, студије, брак, само су путеви. Ако их видимо као мету, онда ћемо пропасти. Зато немојте имати земаљске и пропадљиве визије. Погледајте у небо! Тамо је наш дом! Циљ је постати грађанин неба! Ујединимо се са љубљеним Жеником Христом! Живот је дар који има начина да доврши и испуни свој циљ кроз личну слободу. Како избећи стрес? Врло једноставно: Гледајте на испите као на пут а не као на циљ. Што значи да ако изгубите овај, наћи ћете други начин да дођете до циља. Тако ћете се ослободити и уживати у путовању. Ниједан земаљски неуспех није вредан наших суза. Једине сузе вредне проливања су због наших грехова. Ако не успете, гледајте на неуспех као на лекцију снаге да га превазиђете следећи пут. Помолите се : „Господе, помози ми да будем оно што Ти желиш, да бих могао да манифестујем Твоју славу свакодневно. Покажи ми пут да буде воља Твоја.” Од тренутка када имамо васкрсење, нада ће увек расти" Отац Спиридон Скоутис приредила: Ј.Г. извор

Учење које нам намеће школовање и учење у школи увек је имало као крајњи циљ да се нешто постигне у животу. Школе су увек доживљаване у функцији циља да се нешто буде. Образовање као чин уживања и задовољавања радозналости претаче се из дечје игре у хоби, у област разговора у друштву, трагања за књигама које нас занимају, и то се све обавља у контексту „одмора“, „нерада“. Знам родитеља који је тражио савет јер његов син се „уби читајући, стално нешто ради, али без везе. Неке књиге, романе, штали. Сад чита неку филозофију, али школско градиво не иде, па не иде. Каже да га не разуме. Једва се провлачи у школи.“ Тај дечак, заправо, непрестано учи. Он наставља своје детињство вођен потребом да задовољи властиту радозналост. Школа и начин рада у њој истржу учење из живота, оно престаје да буде облик живота и начин постојања и постаје монструозна појава насиља названог „дисциплина“, „радна навика“, сматра се да без напора нема учења, а напором се сматра савлађивање досаде при учењу. Учи се онда кад се „загреје столица“ када се човек научи да одгађа животна задовољства и да се „жртвује“. Сам живот, из чије је сржи учење ишчупано, постаје тако баналан, искључиво хедонистички. Туристи знају да поднесу велике напоре приликом путовања да би се обрели тамо где их вуче радозналост. Учење тако поново постаје „начин живота“, добијајући нови смисао, ближи ономе што заправо јесте. Учење тако није више отуђено као школовање, него је део људске свакодневице. Зато се данас све више залажемо за такозвано перманентно образовање. Уколико хоћемо да свету и појавама у њему приђемо рационално и да тражимо рационалне мотиве својих поступака, онда је неопходно да чувамо све валенције радозналости током целог живота. Школа која одгађа живот детињства и младости за неко друго време има особине болести, јер и болест одгађа пуни живот на неко време. Таква школа треба да нестане, а учење да се врати животу као његова иманентна суштина. У његовом темељу треба да буде непресушна људска радозналост, основна особина здраве личности. Радозналост је мотив људске креативности и начин на који се она остварује у односу на свет и у оквиру социјалног поља. Селекција приликом уписа у неке школе управо је у том погледу погубна. Навешћу један пример. У саветовалиште је дошао Петар, младић који игра стони тенис, учи један страни језик и уме да на њему прати литературу која га интересује. Уз то је елоквентан, спонтан и симпатичан. Али му недостаје једна врло добра оцена да би био примљен у школу која даје шире образовање, па мора да се упише у школу која ће га усмерити на неко занимање које га, у овој фази развоја, не интересује. Наша потврда да је он интелигентан, свестран младић, баш погодан за средњу школу која даје опште образовање, није помогла да буде примљен у школу у коју је желео. Дубоко фрустриран тиме, настојаће да неким заобилазним и трауматичнијим начином дође до онога што је желео, а школа, незаобилазна на том путу, остаје за њега нешто непријатељство. https://zelenaucionica.com/prof-svetomir-bojanin-skola-koja-odgadja-zivot-detinjstva-ima-osobine-bolesti-jer-i-bolest-odgadja-zivot-na-neko-vreme/

Отац Макарије: Христос је Истина! Христос није лаж, није лицемјерје, није гријех… Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других Бесједа игумана манастира Савина јеромонаха Макарија изговорена на Светој литургији на Средопосну, четврту недјељу Часног поста, у недјељу 14. априла 2024. године, на празник преподобне Марије Египћанке у манастиру Савина у Херцег Новом. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, прослављајући четврте недјеље поста великог духовника и великог Светитеља Цркве Божије – Светог Јована Лествичника, размишљамо сви, читајући његова дјела, а посебно његово најпознатије дјело ,,Лествица“ гдје се ми налазимо на путу ка Христу и ка своме спасењу. Свети Јован Лествичник је један од најдубљих и, слободно можемо рећи савременим језиком, један од најбољих хирурга душе који нам јасно показује оно што човјек треба да прође и у чему треба да огледа своју душу да би знао да ли се налази на правом путу спасења. Да не живи у заблуди читав свој живот да би на крају, ако није ишао истинским путем ка Христу, завршио, како је говорио велики светитељ Цркве Христове Свети Владика Николај, у земљи Недођији. Дакле, ако човјек не иде путем истинитим, односно путем истине, он завршава у земљи Недођији, оној земљи о којој је он фантазирао читавог свог живота, никада се не сусревши са Христом, макар био и сваког дана у цркви. Потребно је да човјек размишља о својој души исправљајући и коригујући, својим умом, себе да би остао на правом путу Истине. Јер истина као појам се везује са личношћу Христовом, Који за себе каже да је Он: Пут, Истина и Живот. Ми, као хришћани, се не срећемо са истином као неком науком, теоријом или чак идеологијом, у коме су, овом свијету, многе идеологије покушале да буду истина и водиља. Међутим, показало се да су многе биле велики промашаји и завршавале су управо у земљи Недођији, као и многобојне цивилизације кроз све вијекове од постања свијета. Ми се сусрећемо са Христом као са истином и као са личношћу, са Оним Који се усељава у наше срце, познајући кроз то истину живота и истину Светог јеванђеља. Наш циљ је да се сусретнемо са Христом, а то не можемо ако живимо у лажи, ако идемо путем који не води ка Њему. Свети Јован Лествичник у својој ,,Лествици“ објашњава који је то истинити пут и како човјек треба да постави своје спасење на прави начин да не би залутао. Између осталог, за нас као хришћане, једини спасоносни пут повратка Богу јесте покајање. Лествичник има једну мисао која дивно објашњава шта је то истинско покајање. Многи док лутају питајући се шта је покајање, причајући о њему, не знају како се оно пројављује у нашем животу да бисмо знали да смо на правом путу. И зато Свети Јован Лествичник каже да многи говоре о покајању, многи чак можда и мисле да се кају. Међутим, колико смо у истинском покајању показује нама начин на који човјек трпи када га неко ружи или о њему говори ружне ствари. Човјек може да замишља да се каје, да фантазира да је у покајању, међутим срце човјека, наше унутарње биће, ће нам показати да ли смо на путу покајања по начину како трпимо невоље у животу. То можемо да видимо, не у неком далеком временском периоду него сваког дана и сваког трена, данас, овог тренутка. И кад изађемо из овог храма исто можемо да видимо да ли се налазимо на истинском путу покајања. То ће нам показати наше срце на начин како трпимо невоље које нас сналазе. Још и овдје, у храму, можемо то да видимо ако обратимо пажњу на своје понашање и и то да ли имамо покајања. Ако нам смета овај или онај, ако нам смета шта ко прича, како се ко обукао или стао. По томе како трпимо невоље видјећемо да ли смо на путу покајања. Ако човјек нема истинског покајањ, он неминовно велича себе и као такав не може бити покоран и не може ништа и никога да трпи осим оно што он сам хоће да спроведе у животу а то је потпуни промашај. Управо је то оно што Лестичник наглашава када каже да многи само говоре да се кају. Можда, каже он, они заиста и мисле и да се кају, али срце, односно начин како трпимо увреде, показује да ли се истински кајемо. Онај који је у покајању, прије свега, неће видјети туђе гријехе, што значи да неће ни осуђивати ни људе ни догађаје који се дешавају око њега, нити оно што види својим чулима. Дакле, неће никада осуђивати било кога или било шта у овоме свијету. Ту већ видимо гдје се налазимо, гдје је наше мјесто и колико смо заиста у заједници са Богом. Видимо и колико смо, заиста, достојни да се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом. Ми хришћани смо призвани да се сједињујемо са Богом кроз Свето причешће. Дакле, да се додирујемо са Њим, да нас прожима енергија Божија и да осјетимо Бога какав је по укусу, како изгледа Бог. Али, ако не живомо исправним животом, само овај примјер – ако осуђујемо друге, ако не трпимо када нас неко куди и говори о нама рђаве ријечи, ако не можемо да трпимо невоље, ако немамо стрпљења за неке тешке животне околности које нас снађу, све су то показатељи да немамо покајања и да се нисмо сусрели са Богом. О томе највише треба да водимо рачуна. Да себе видимо у реалном свијетлу и у реалном односу са Богом. Да би се одржали на том путу потребно је да учинимо један велики напор воље. Чему наша молитва? Чему наш пост ако не идемо правим путем? Ако наш пост и молитва нису плод нашег исправног пута све је то узалудно, узалуд онда и постимо и узалуд се молимо. Ако плод свега тога није да имамо силу да можемо да трпимо невоље без роптања, без мржње према било коме, и прије свега да зауставимо осуђивање – ,,најстрашнији канцер овога вијека“ како је говорио Свети Теофан Затворник. Свети Теофан је говорећи о овом вијеку у коме ми сада живимо говорио да је то вијек осуђивања других. Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других. И то је смрт. Вјерујте да је то смрт душе. Душа која осуђује другог је мртва. И, ако до краја остане у том стању осуђивања остаће мртва у вјечности зато што се, осуђивањем других, одрекла Бога. И ако је човјек крштен, и ако је на крштењу рекао оне ријечи: сједињујем се са Христом, ако осуђује он се одриче Бога јер нашим дјелима и ријечима одређујемо и наш однос са Богом. Не оним што фантазирамо, приказујући лажне маске пред другим људима, представљајући се да смо добри, него оним што живимо и радимо у свом срцу и свом унутарњем бићу. Зато Христос каже: Оно што радите у тајности, прповиједаће се на крововима. Све ће се то видјети и све се то види у духовном свијету. Бог то види. Од Бога не можете сакрити да сте блудници, да сте лопови, да крадете и лажете друге. Не можемо ништа да сакријемо. Бог све то види и гледа са жаљењем, али је потребно да и ти сам то видиш да би се покајао. Христос, односно Свето јеванђеље, нам показује пут покајања и позива нас на покајање. Свети Јован Лествичник, само кроз ову једну мисао, нам показује да ли смо на путу покајања и да ли наш живот иде погрешним, односно паралелним, путем гдје нам се чини да идемо ка Христу док се у ствари са Њим не сусрећемо. Христос је Истина, није лаж, није лицемјерје, није гријех. Христос и гријех немају никакве везе. Како онда можемо да кажемо да смо са Христом ако гријешимо: ако блудничимо, ако крадемо, ако отимамо, ако убијамо? Како можемо да кажемо да смо са Христом? Нисмо са Христом! Будите сигурни, свако ко таква дјела чини макар и у својим мислима, одвојен је од Христа и биће осуђен ако га смрт затекне у таквом стању. То говори Свети Јован Лествичник у својим мислима о покајању. То је пакао. Такав човјек је у паклу јер не служи Христу већ себи, гријеху, а онда и демонима. Зато Христос и каже у Јеванђељу да ће таква душа завршити у наручју демона јер је њима служила тиме што је осуђивала друге. Ми се не плашимо тога? Па зар то није смрт душе? Зар наша душа није умрла ако немамо страха од тога гдје ће она завршити? Ми се плашимо од тога шта ћемо да једемо и да ли имамо нешто, хоћемо ли бити сиромашни, хоћемо ли се разбољети, а не размишљамо шта ће бити ако завршимо у вјечном паклу, у вјечном огњу? Шта ћемо тада? Овај живот ће проћи. Можда ћемо у њему морати да истрпимо нешто мало колико год да је – мало је, а шта ако то после буде наша вјечност? Дакле, морамо себе да доведемо у хришћански ред ако мислимо да служимо Богу и да на истински начин будемо са Њим. То ће онда бити извор наше радости и наше среће у овом животу. Пренијеће се и у вјечни живот ако тај подвиг изнесемо до краја нашег живота. Јер нам ништа не вреди ако добро почнемо, а лоше завршимо. У сваком тренутку ми можемо да скренемо са пута, сваком својом малом непажњом, опуштањем, везивањем за овај свијет. Све нас то може такве одвести у вјечност, а да не успијемо да се покајемо. Дакле, запамтимо добро! Није Свети Јован Лествичник случајно стављен да се прославља недјеља њему посвећена управо у току Великог поста да нас поново и поново, сваке године, подсјети на исту ствар, на покајање. Какво је наше покајање? Да ли ми само размишљамо о њему или је наше покајање истинско и дјелатно, оно које нас сједињује са Богом? Ми који се сједињујемо са Богом, имаћемо и дјелатно покајање, у чему ће нам Бог помагати јер не можемо ми да се кајемо сами од себе, без Бога. Срце наше ће нам показати да ли се кајемо по томе како трпимо невоље. Не треба нам друго огледало у животу него само то да видимо. На који начин трпимо невоље, искушења која нас сналазе и своје ближње око себе. Ако их осуђујемо и оговарамо, ми смо мртви. То је смрт, и то је пакао. То добро запамтимо! Данас се плаше да помињу смрт, па кажу: Немојте да плашите људе, осјетљиви су. Па шта ако су осјетљиви? Ако им нико не буде рекао ко ће онда да се спасе? Како ће да се спасу ако не знају? Морају да знају и морају да се покају! Нешто мора да покрене људе. Па, није Јеванђеље написано да човјек не говори о томе, да не чита или да прескаче оно што му се не свиђа. Одатле су и дошле све јереси, јер су људи прескакали, узимајући само оно што им се свиђа и то тумачећи. Истинско Православље је испуњавање читавог Јеванђеља и то је наш смисао живота. Нас Бог призива љубављу. Љубав је оно чиме нас Он призива, али не на логичан начин, на начин логике овога свијета и онако како ми то замишљамо. Зато морамо имати ово огледало не само у овој реченици Светог Јована Лествичника. Има их он безброј од којих свака може да нам буде спасоносна, ако једну макар узмемо да испуњавамо трудећи се да је до краја испунимо. Зато обратимо добро пажњу. Не дозволимо да нас обмањује дух овога свијета гледањем по интренету и тражењем одговора на лажним мјестима. Овдје је једини истински одговор и овдје човјек пролази свој живот. Да би се сусрео, у Цркви Божијој, са Христом човјек мора да поднесе и своје распеће и тегобе јер све то Бог даје човјеку ради његовог спасења. Помолимо се зато данас Светом Јовану Лествичнику да нам помогне на том путу. Запишимо на таблицама свог срца шта треба да радимо и како треба да изгледамо и сваког се дана подсјећајмо. Онда ћемо и своју пажњу усмјерити ка томе, онда ће и наше душевне силе да се покрену да нам помогну у томе. Не треба да се расејавамо на излишне и сувишне ствари овога свијета. О онда ћемо добити истинску силу од Бога, а помоћи ће нам и Пресвета Богородица, да идемо тим уским путем истинског покајања, путем неосуђивања других, путем осуђивања самога себе. Дакле, није потребно само да не осуђујемо друге, потребно је и да осуђујемо сами себе. Треба тај процес да окренемо у једном другом смјеру да би осјетили и видјели да је Бог са нама, да би имали истинско покајање, да би имали плач, да би добили и осјетити ослобођење од својих гријехова. Тада ће се Христос уселити у наше срце и онда ћемо моћи истински да се одмарамо у словесном односу са Њим и да осјетимо, и овдје, у овом животу, шта то значи и какав је укус вјечног живота и Царства небеског, Царства Оца, Сина и Светога Духа. Амин https://mitropolija.com/2024/04/14/otac-makarije-najgora-posast-koja-se-javila-u-hriscanskom-svijetu-jeste-osudjivanje-drugih/

Концепт дечјих права у нашој широј јавности изазива опречне ставове увек када се о правима детета говори, каже за Зелену учионицу Бранкица Станојевић, дечји психолог са више од три деценија искуства у раду са малишанима. Није никаква новост да је велики број оних одраслих који на сам помен тога да дете треба да има своја права, потеже питање обавеза. Као да то искључује једно друго. И као да заборављају да однос детета према обавезама градимо ми, одрасли. Њихови родитељи, васпитачи, учитељи. “Тај концепт да дете има некаква права је у супротности са једним традиционалним и патријархалним ставом распрострањеним у нашем културном наслеђу да су деца објекти васпитања а не његови активни учесници. Деца су ту виђена као бића којима треба “улити у главу” одређена правила, норме и знања униформно, без обзира на њихове индивидуалне разлике а у складу са унапред утврђеним стандардима и очекивањима. Од деце се очекује послушност и извршавање. Родитељи су у том концепту преносиоци и извршиоци васпитног процеса. Овај тип односа родитељ – дете огледа се у комуникацији на нивоу “ћути, слушај и ради шта ти се каже”. Корпус дечјих права насупрот томе подразумева да је васпитање интеракција између две особе, једне одрасле и зреле и друге која је у развоју.” – објашњава Бранкица Станојевић. Како каже, свако дете је индивидуа са специфичним потребама и могућностима и активан је учесник васпитног процеса који онда подразумева потпуно другачију комуникацију. Проблем је у томе што један број родитеља није довољно оспособљен за активно и конструктивно комуницирање са децом које излази из оквира традиционалистичког приступа. “Чињеница је да код нас планско пружање подршке родитељима и јачање њихових родитељских компетенција не постоји. Родитељи су препуштени сами себи и они се сналазе како знају и умеју. При томе се друштвени контекст толико променио да су искуства претходних генерација (радимо онако како су радили наши родитељи) потпуно неупотребљива. У тој ситуацији, када стари обрасци не дају резултате, а родитељи не знају како другачије, они се често осећају беспомоћно и уплашено, због чега неки пут реагују љутњом и незадовољством. Онда се окрећу насумичним претрагама по интернету или литературе где влада велико шаренило свакојаких савета и упутстава.” – истиче наша саговорница. Према њеним речима, неки се у томе снађу и пронађу помоћ, али велики број њих остане у још већој конфузији. Као други извор отпора дечијим правима Станојевић истиче чињеницу да се о њима размишља као о коначном продукту, а не о процесу и да се она сагледавају потпуно истргнуто из ширег контекста. “Опет је овде у питању начин разумевања детињства и његовог значаја за формирање личности. Вредности које развијамо код деце и начин на који их третирамо и комуницирамо са њима основ су будућег функционисања. Бићемо на добром путу када уместо родитељског става “никакво дечије право неће мени да забрани да ударим своје дете кад је то потребно” дођемо до жеље да разумемо зашто имамо потребу да ударимо дете и шта да превентивно урадимо да до те потребе уопште не дође.” – казала је Станојевић. А шта је са децом насилницима? Ситуације у којима деца чине стравичне злочине нижу се из дана у дан, а један од последњих који је потресао целокупну јавност јесте онај у ком је тринаестогодишњи дечак убио 13 оваца. И у том случају, одрасли су, готово једногласно, осудили дете, тражећи за њега најстрожу казну. Па чак и кад се сазнало у каквим је језивим условима одрастао, многи су и даље при ставу да њему не треба помоћи већ га само строго казнити. “Сведоци смо пораста друштвене патологије, степен стресогености свакодневног живота је такође у порасту, менталне болести бележе скок. За очекивати је да ће се све то негативно одражавати на децу и да ће она бити у првим редовима оних који ће појачано трпети последице.” – објашњава наша саговорница. Према њеним речима, ако већ то знамо, требало би да се поставимо проактивно и идемо у сусрет дешавањима у виду амортизовања и смањења ових фактора ризика. За то нам је, ипак, потребно организовање институционалних облика планске помоћи и саветодавног рада са децом, родитељима и читавим породицама. “Ми постављамо децу као највећу вредност, али проблематично интензивно штедимо на псхолозима, педагозима, дефектолозима, васпитачима, наставницима и осталим актерима дечјег развоја. Стручњака који се баве добробитима деце има симптоматично мало и спадају у најлошије плаћене професионалне категорије.” – закључује Станојевић. https://zelenaucionica.com/deca-koja-cine-zlocine-prethodno-su-uglavnom-bila-u-ulozi-zrtve-a-na-to-niko-nije-adekvatno-reagovao/

Зар заиста нема потпуног јединства у Цркви? У ове дане, када улазимо у Велики пост и сећамо се изгона Адама из Раја, и познавајући себе у Адамовом вапају, желео бих да говорим о несавршености црквеног јединства у овом свету. Нећу да говорим ни о чему радикално новом, али бих пре свега желео да поставим неколико питања. Можда имате, или ваши пријатељи, одрасло дете или тинејџера који више не иде у цркву? Ја лично имам неколико таквих пријатеља. Можда имате познанике са којима сте се дружили у детињству који више не кроче са вама у Куп? На пример, због разлика у календару или због уније са Москвом, као што је случај у мојој цркви. Због тога су многи парохијани напустили моју цркву. Имамо ли ово јединство? Или да поставите питање о некој другој категорији људи. Сви знамо људе који никада нису били православци и припадају другој заједници. Чинећи то, они воде побожан живот и одани су чланови својих заједница. Није ли Православна Црква током векова бринула о оним члановима који су били одвојени од њеног Тела? Када људи напуштају Цркву, они не само да напуштају организацију, већ се одвајају од ње и остаје рана која нас боли. Мислим да ми као чланови Цркве треба да саосећамо са овим болом. Погледајмо сада да ли се променио однос Цркве према онима који су се од ње одвојили, ма када се то догодило. Зашто се не сетимо параболе о изгубљеној овци коју нам је Бог рекао? Добри пастир оставља 99 оваца да пронађе изгубљену. Да ли је Бог забринут за оне који су се отцепили од Цркве? Мислим да је тако. А шта на ову тему кажу Свети Оци? На пример, у нашој свима омиљеној књизи „Пидалион“ (Компендијум канона Православне Цркве са тумачењима преп. Никодима Светогорца). С једне стране, ми верујемо у Јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. А ми исповедамо једно крштење за опроштење грехова, зар не? Да. Али зар нисмо, током многих векова, примили, крстили и оне који су крштени у јересима? Ми смо их прихватили. Ово је 7. канон Другог васељенског сабора. На Другом васељенском сабору аријанци и Македонци су поново примљени у Цркву без поновног крштења. Да ли је то имало смисла? На крају крајева, ово су добро познате јереси Тринитарија. И данас у текстовима који круже у тзв „Православни интернет“ поводом овог канона изјављује да нико од оних који припадају тројичним јересима не може бити поново примљен без поновног крштења. Да, али тамо је све написано црно-бело. А сада да се подсетимо првог правила Светог Василија Великог. Он каже да се не слаже са епископима азијским који су одлучили да неке расколнике приме без поновног крштења. И свети Василије и свештеномученик Кипријан Картагински, који је живео век раније, веровали су да јеретици и расколници морају бити поново крштени. Али ипак Свети Василије каже да ће због „икономије“ у икономији спасења (јер „икономија“ није само метод тумачења канона, већ циљ свих канона, како нам показује Свети Василије), прихватиће тај одговор. Постоји ли дакле само један начин да се канони тумаче и примењују? Не. Што да не? Јер ми смо Црква Духа Светога и служба свих наших јерараха, као и служба свих чланова Цркве, јесте служба Духа, како нас подсећа апостол Павле у својој 2. посланици Коринћанима. , стих 3:6: „Он нам је омогућио да будемо службеници Новог завета, не слова, него духа; јер слово убија, а дух оживљава.' Ево шта морамо да размотримо. Свети канони никако нису окови који су током многих векова везали Цркву. Насупрот томе, Црква слободно примењује каноне, што садржи и слободу Духа. Данас, започињући Велики пост са Недељом опроштења и сећајући се Адамовог вапаја, желео бих да апелујем на све да схвате да је овај почетак поста подсећање на наше слабости. Заиста смо слаби. Настављамо са употребом речи „цркве“ која се користи са црквеном пасторалном мудрошћу и у дипломатском контексту (ако немате ништа против) уместо да само почнемо да водимо дијалог љубави. Ако седнемо за сто са гркокатолицима, на пример, да ли ћемо их звати унијатима? „– Здраво унијати!“ Да ли је ово добар почетак дијалога? Зар сваки здрав разуман, цивилизован човек не схвата да тако не треба да се води дијалог? Ми људе зовемо како они себе зову. Зато, мислим да Православна Црква треба само да настави у Духу Господа нашег Исуса Христа да брине и улаже све напоре да ту изгубљену овцу врати у тор, чак и ако то чини јадним осталих 99. монахиња Васа Ларина https://zadrugata.com

Иди код мрава лењивче, гледај путеве његове и умудри се. Нема вођу ни управника ни господара, а опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју. Докле ћеш лењивче лежати? Kад ћеш устати од сна свога? Док мало проспаваш, док мало продремљеш, док мало склопиш руке да прилегнеш, у том ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја, као оружан човек. (Приче Соломонове, 6:6-11) Архимандрит Маркел (Павук), духовни отац Kијевске академије, говори о главним разлозима лењости. -Оче, због чега постајемо лењи? И шта ће се догодити ако се не боримо против ње? —“Модерна љеност” је најчешћа карактеристика људи који живе у удобним градским условима. На пример, они не треба да иду напоље за воду, не треба да цепају дрва, не треба да ложе ватру… Али на селу, ако не одете по воду, ако не цепате дрва, и ако не наложите ватру, остаћете гладни и биће вам много хладно. На селу, рад је битна неопходност. Ако сте лењи онда ћете се смрзнути и бићете гладни. Наша лењост је резултат комфора који имамо. -Шта треба да урадимо оче? Да ли треба да одбацимо добре ствари цивилизације? -Није лако савременом и модерном човеку да одбаци те бенефиције. Цивилизавија нас је надвладала. Неко може да покуша да је напусти, да оде у далек манастир, негде у Kарпатске Планине, али мало је таквих људи који би напустили комфор. -Kако да се боримо против лењости? -Одговорна особа која воли своје ближње, клони се лењости. Таква особа се увек брине да ако не ради, други ће да пате због тога. Лењост скоро никада не посећује кућу у којој је пуно деце. У таквој кући сваки члан породице има много дужности и нема времена за одмор. Kување, прање веша, чишћење куће, рад у башти… Осим најмлађих свако нешто ради и нико не може да одбије дужност. Али у малим породицама, где је једно дете, или ни једно, веома је тешко избећи лењост. Жеља за безбрижним и комфорним животом је један од разлога што неки људи имају мало деце. И због тога долази до нестанка одговорности и лењости, јер нема никог о коме треба бринути. -Наше време је време оптимизације. Мање радимо, а постижемо веће резултате. Данас, сваки ум ради ка овом циљу. -Да, модерни комфор живота помаже да решимо многе проблеме са минималним трудом и тиме се очекује да ће људи бити срећнији и да ће више волети једни друге. -Али супротно се дешава. Зашто? -Зато што је немогуће уз помоћ технолошких напредака победити страсти, егоизам и индивидуализам који живе у сваком човеку. Зато што је човек исти и данас у двадесет и првом веку као и у четвртом веку. Kомпјутери и машине не могу да промене његово унутрашње стање, већ само Благодат Божија која се стиче Црквеним Светим Тајнама. А пошто многи људи не иду у Цркву, онда се стварају нерешиви проблеми, а сви проблеми су као грудва снега која се повећава. -Шта да се ради? -Особа која жели да се ослободи лењости, и ако јој дужности дозвољавају, треба да оде у манастир на ходочашће и да бар неко време учествује у таквом начину живота. Од давнина, људи су тражили утеху у манастирима, а да би стигли тамо прелазили су хиљаде километара. Манастирски ритам живота је супротан лењости. Овде поклоници, поред целивања икона и моштију светитеља, уче како да организују себе и свој живот. У сваком манастиру постоји дневни распоред који се не мења годинама и укључује Свету Литургију и остале црквене службе. Сви људи који живе у свету могу до неког степена да се угледају на манастирски начин живота и послушност. Да себи организују свој дан, када ће да раде, када ће да се моле Богу, и када ће да одморе. На тај начин ћете много лакше да победите своју љењост. Kао што можемо да видимо кроз историју, тако рећи у стара добра времена, људи су се угледали на монахе и живели тако. -Зашто је организација свог живота тако тешка у свету, а много лакша у манастиру? -На пример, некада сам лењ и не иде ми се у цркву на Свету Литургију, али када видим да браћа иду, мене је срамота. Не зато што ће Игуман да ме грди већ ме је срамота пред браћом. У манастиру, као у великој породици, све је повезано. Ако не идете на службу неко мора да вас замени, да поје у хору, да чита имена за помињање, да брине о уредности уместо вас. Тако да би изостанак утицао на службу и молитву. Видите да је велика одговорност у манастиру. У манастиру се осећа одговорност и дужност, па се нема времена за лењост. Манастирска браћа и сестре подржавају једни друге. Тако треба да буде и у породици. Осећај одговорности, узајамне подршке, и узајамна помоћ приликом слабости. Ако нема таквог односа, онда супружници гледају ко коме шта дугује и ко је више урадио. И на крају такав брак бива уништен. Морамо да надвладамо лењост чим осетимо симптоме. Један од симптома је туга, која се бори против молитве, поста, и рада. Али ако имате комбинацију молитве, поста, и рада ваш дом ће бити испуњен радошћу и весељем и сви ће бити задовљни. -Оче, нисмо добили никакав нов савет. Увек се враћамо на молитву и пост. -Проблем је у томе што не разумемо шта су прави пост и молитва. Често превише бринемо да ако посветимо више времена молитви нећемо моћи нешто да обавимо, а то је замка лукавога… http://www.manastir-lepavina.org

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби Светог Јована, Претечу и Крститеља Господњег, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба Светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Када Свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело Светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога Свети еванђелист Лука узе од тог Светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху Свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње. Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише Свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаше пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука Светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху, а од ње, као и раније, биваху чудеса. Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука Светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту Чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, алн не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да Свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та Света Рука лежаше у прекрасном антиохијском храму Светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то, пак, време Јов оде из Антиохије са Чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је Света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама Светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са Светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог Светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише Чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење Свете руке Крститељеве догоди се уочи самог Светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка Светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин. Десница Светог Пророка остала је у Цариграду до доласка Турака и пада царске престонице (1453). Султан Бајазит ΙΙ, са политичких разлога, у жељи да постигне мир са крсташким редом Јовановаца, чуварима Светих места, који су по месту доцнијег боравка познати као Родоски и Малтешки витезови, подарио им је Свету десницу, у време њиховог боравка на острву Родосу. У то време Јовановци су донели из Палестине преко Кипра две друге светиње: Честицу Часног крста Христовог, дар Луја ΧΙΙ и по некима чудотворну икону Пресвете Богородице, насликану руком Св. еванђелисте Луке. Највероватније, међутим, да је ова света икона већ била на Родосу у православном древном светилишту званом „Филеримос“ близу града Родоса. (По том манастиру и брду на коме је саграђен та икона се и до данас назива „Богородица филермска“, или „Филермоска“). Због турских опсада острва (1480; 1522-1523) ова светиња као и друге две светиње пренешене су са брда Филеримоса у град и враћене назад све док Јовановци нису били приморани да напусте Родос и крену према Италији (1523). У Италији (Месина, Баја, Ћивитавскја, Витербо) пребивале су до 1527. да би онда биле пренете преко Француске (Вијфранк, Ница 1527-1530) на острво Малту у место Биргу, у храм Св. Лаврентија (1530-1571) и коначно у град Валету (храм Св. Марије Победитељке 1571-1578, и у Јоанитску Катедралу Св. Јована Крститеља 1571-1798). Руски ходочасник Добриња, будући Свети архиепископ новогордски Антоније (слави се 10. фебруара), видио је десну руку Претечину на царском двору у Цариграду (1200). Из историјских сведочанстава је познато да је 1263, пошто су крсташи поново заузели Константинопољ, латински император Болдуин предао једну плећну кост моштију Св. Јована Крститеља Отону де Цикону, који је послао цистерцијанској опатији у Француску. Десна рука је и даље чувана у Цариграду. Крајем XIV и почетком XV века ту светињу су видели у Манастиру Богородице Перивлепте у Цариграду руски ходочасници Стефан Новогородац, ђакон Игнатије, дијак Александар и ђакон Зосима. После турског заузећа Константинопоља (1453) по наредби султана Мехмеда Освајача, светиње су сабране и чуване у царској ризници под печатом (и до данас у музеју Истанбула, показују „руку“ Св. Јована; највероватније да се ту ради о једном од два прста који недостају на руци и који је уграђен у ћивот сличан руци). На Малти су пребивале све три светиње до краја XVIII века. Када је Наполеон освојио Малту и укинуо ред Малтешких витезова, последњи на Малти велики магистар Реда Фердинанд фон Хомпеш однио је Светиње у Русију и поверио их члану Реда, руском императору Павлу Ι, у Санкт Петербургу 12. октобра 1799. Оне су биле прво похрањене у царској резиденцији у Гатчину а потом у Зимном дворцу у Петербургу у храму Нерукотовореног Образа. У част тог преноса са Малте у Гатчин три велике хришћанске светиње: «Крста из дела древа животоворног Крста Господњег, Чудотоворног образа Божије Матере, који је насликао Свети еванђелиста Лука и Десне Руке Мошти Светог Јована Крститеља» установљен је празник са посебном службом у Минеју за месец октобар 12. дан. Од тога времена Црква, првенствено Руска, прославља овај Пренос једном годишње. Светиње су преношене из цркве Зимног дворца у Гатчин на поклоњење верном народу у велики храм Св. Петра и Павла подигнутог за ту сврху (1852). Десница Пророка и Претече Христовог благосиљала је Руску земљу сто двадесет година. После револуционарних збивања у Петрограду (1917) Св. десница, са друге две светиње, је била спасена од насиља бољшевика. Настојатељ храма у Гатчину тајно их је пренео у Естонију, да би их принцеза Марија Фјодоровна пренела у Копенхаген (Вила Видор) Неко време Светиње су се налазиле у Руској цркви у Берлину, да би на крају (1932) биле уступљене, од стране Митрополита кијевског Антонија Храповицког, првојерарха Руске заграничне цркве, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица, краљу Југославије Александру Карађорђевићу. Св. десница, дио Часног крста и икона Богородице Филермске биле су похрањене у дворској цркви Св. Андреја Првозваног на Дедињу све до почетка ΙΙ светског рата (1941). Тада је Св. Владика Николај ускликнуо у једној својој беседи: „Десница, која је зауставивши воде Јорданске, подигла се на главу Христову, налази се међу нама!“ Априла месеца 15/1941. на Цвети, млади краљ Петар ΙΙ донео је три светиње са Патријархом Гаврилом Дожићем, да се чувају у Манастиру Острогу, предавши их архимандриту Леонтију Митровићу, настојатељу Манастира. И поред тога што је Манастир Острог био на мети окупатора читаво време рата; поред тога што је у њему и око њега беснео братоубилачки рат (октобра 1943. г. партизани су у Манастиру убили цео штаб националних јединица на челу са Бајом Станишићем и генералом Блажом Ђукановићем (њих 28) – Архимандрит Леонтије је успео да сачува Светиње скривене у својој келији све до 1952. Те године комунистичка власт их је запленила, бацивши настојатеља у тамницу, и пренела их у трезор Државне безбједности(полиција-УДБА) Црне Горе, заједно са малом иконом Св. Андреја Првозваног. У међувремену је један полицајац који је учествовао у отимању светиња, по промислу Божјем, тајно обавестио тадашњег Митрополита Црногорско-приморског Данила Дајковића где се узете Светиње чувају. Тако је на захтев Митрополита Данила Верска комисија Црне Горе донела одлуку да се Св. десница и део Часног крста уступе Митрополији на чување а икона Богородице задржи у Цетињском Музеју „привремено“. Св. рука са делом Крста стављени су у Манастирски музеј где су били све до 1993. г. када су свечано пренете за празник Рођења Претечиног (7. јули) у храм Рождества Пресвете Богородице, у ћивот Светог Петра Цетињског. После неколико година урађен је и живописан параклис Св. Јована Крститеља где су две светиње смештене на поклоњење верног народа Божјег. У међувремену је Митрополит тражио писмено више пута од Министарства културе Црне Горе да се Цркви врати и чудотворна икона Мајке Божје Филермске што, нажалост, није учињено до дана данашњега. У Музеју при Владином дому на Цетињу урађена је једна апсидална просторија, названа „плава капела“ где је икона изложена за посету туристима. Тако се догодило први пут у историји да ова древна Светиња не буде у храму, него у световној згради, на велику жалост свих разумних и часних људи. А рука Светог Јована наставила је свој ход по хришћанском свијету, позивајући и у наше дане као и у Христово време људе на покајање, тј. на промену ума, срца и свеукупног људског живљења. Благословом Његове светости Патријарха српског г. Павла и Патријарха московског и све Русије г. Алексија II, уз старање Фонда Св. Андреја Првозваног из Москве, и сагласност државних органа Црне Горе и Русије, Света десница је пренета свечано авионом у Москву 7. јуна 2006. г. Руку је примио Архиепископ ташкенски и Средње Азије Владимир са Митрополитом женевским Михаилом Руске заграничне цркве и бројном пратњом. Пре поласка Архиепископ Владимир је служио са свештенством Свету литургију у Цетињском манастиру; Ћивот са руком је смештен у већи позлаћени ковчег специјално урађен у „Софрину“ за ову прилику. Пре преноса на подгорички аеродром, Св. десницу је целивало бројно свештенство и народ у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Онда је у пратњи Руске делегације (38 чланова) и Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Архимандрита Антонија, настојатеља Подворја Српске цркве у Москви, двојице јеромонаха, Кирила и Петра, из Цетињског манастира, који студирају на Московској духовној академији, као и искушенице с. Ксеније (режирала и урадила филм о Светом Јовану – „Јован му је име“) специјалним авионом рука пренета у Москву. Патријарх московски Алексије ΙΙ је са преко 80 митрополита, архиепископа и епископа, бројним свештенством и народом, је приредио величанствени дочек Св. руци пред Храмом Христа Спаса. У овом четрдесетодневном путовању по Русији, преко 2 милиона верујућих људи примило је благослов од деснице која је крстила Христа Господа у Јордану. Догодила су се и бројна чуда њеним благодатним дејством. А највеће чудо је то да Претечина десница сабира око себе, после 2000 година, милионе људи, што није у стању да, у наше дане, учини иједан жив човек, на ма каквом светском положају био! Тако и даље одјекује целом васељеном у људским срцима реч и позив „највећег рођеног од жене“: „Покајте се јер се приближило Царство Божје“. https://mitropolija.com/2023/10/06/povijest-o-desnoj-ruci-svetog-jovana-pretece-koja-je-krstila-gospoda/

Успенски пост је добио име по празнику Успења Пресвете Богородице којим се пост завршава и представља његов врхунац. Једна од честих грешака везаних за овај пост је то што многи овај пост сматрају трагичним и тмурним, јер је строг као Велики пост и подсећа на смрт. Али, он то није. Успенски пост говори о величини и бесмртности човека који је примио Господа у своје срце. Овај пост је испуњен радошћу и надом у сусрет творевини са њеним Творцем. Сусрети нису само као физичка смрт, прелаз из једне стварности у другу, већ је главни сусрет сусрет душе са Господом овде на земљи. Локација поста на крају лета је симболична. Август је време за сумирање, сакупљање плодова, припрему за зиму. Ово важи и за духовни живот. Пост је још једна прилика да анализирате свој живот, процените своје поступке, поступке, мисли; откријте своје слабости које ометају даље кретање и развој и покушајте да их трансформишете. Управо о томе нам празник Преображења Господњег, који пада на Успенски пост, говори о значају смирења пред вољом Божијом и спремности да савладамо све тешкоће, да без роптања прођемо кроз све што нам је припремљено, са захвалношћу. Нажалост, код неких се овај празник везује само за освећење плодова и нема никакве везе са духовношћу. Штета што људи занемарују прилику да се приближе Богу, приближе Светлости, изађу из таме неверја и својих страсти. Погрешним проласком празника људи само погоршавају своје грехе и умножавају своје лоше навике. Такође је широко распрострањено погрешно схватање да је пост спољно наметнуто ограничење. Пост је добровољан и свестан корак. То је жеља душе да буде ближе Богу, жеља да се уподоби Њему. А ограничење у храни је покушај да научимо да не губимо време и да не расипамо пажњу на земаљска задовољства која су споредна у нашем животу, већ да се усредсредимо на главно и суштинско – на личне односе са Богом. То је смисао сваког поста, па чак и самог хришћанства. Хришћанство је прилика да се постане нова личност у Христу, то је почетак новог живота у Њему. А пост је један од облика за постизање овог циља. Наша вера и сакраменти Цркве нас сједињују са Христом, и Он улази у наш живот, освећујући га. Све добро што је у нашим животима долази од Бога који обитава у нама. Живети са Христом не значи само размишљати о Њему, то значи да Он почиње да делује у нашим животима, да делује кроз нас. Хришћанство је лични избор сваког од нас да свој живот предамо Богу, као што је Он некада дао свој живот за нас. https://pravlife.org/ru/content/uspenskiy-post-rasprostranennye-oshibki-i-lozhnye-traktovki-svodyashchie-ves-post-na-net

Старац Емилијан био је двадесет две године млађи од Старца Јефрема Катунакијског, али је Пресвета Богородица проценила да је тај јеромонах био способан да разуме опитно искуство великог Светогорца.Према сведочењу самог папа-Јефрема: „Наша срца су се спојила у једно и сваки пут смо се сусретали као два пламена која се уздижу у небо!“ Приликом првог сусрета папа-Јефрем је стекао погрешан утисак о потоњем Старцу Емилијану Симонопетритском. Учинио му се некако дотеран, „испеглан“, рекли бисмо: неиспробан у смирењу, подсећао га је на принца, тако да је Старац помислио: „Ево још једног који је, као и толики други, дошао да разговарамо о молитви! Са испегланом расом и кошуљом! Ајде, даћу му један ратлук, па нека иде кући“ Старац Емилијан, по природи благ, љубазан и пријатан какав је био, смерно је скинуо своју скуфију и са пуно поштовања сео наспрам Старц Јефрема. „Ја сам игуман на Метеорима“, представио се. Изгледало је као да је дошао са великом жељом да би са папа-Јефремом разговарао о умној молитви. „Много света долази на Метеоре“, одговорио је папа-Јефрем, опет у себи осећајући отпор према неочекиваном посетиоцу. Као да је хтео да каже: „Дођите на Свету Гору“. Ипак, негде дубоко је осећао да је неправедно осудио тог младог игумана са Метеора, који је учинио напор да дође издалека да би се срео с њим, у пратњи двојице отаца. „Да ли сам био неправедан према овом човеку“, питао се у себи папа-Јефрем.Пошао је по ратлук за послужење са осећајем велике унутарње недоумице. „Зашто не бих затражио да ми Бог потврди“, помислио је и отишао у своју црквицу.Стао је пред икону Пресвете Богородице одлучан у намери да тражи „потврду“ о оцу Емилијану, оном испегланом госту са Метеора. Направио је три метаније пред Пресветом Богородицом и потом јој се обратио овим речима: „Пресвета моја, да ли да му говорим или ћу узалуд бацати речи пред њега?“ У том тренутку Старац Јефрем Катунакијски је зачуо глас Превсете Богородице како му одговара на питање кроз своју икону: „Нашао си другог Старца Јосифа. Говори!“ [Овде Пресвета мисли на блаженопочившег Старца Јосифа Исихасту, орла над орловима Свете Горе у првој половини 20. века и духовног оца папа-Јефрема који се у то време беше већ упокојио.] Папа-Јефрем се тада узнемири и презноји од страха. „Учинио сам злочин према самом себи!“ схватио је са ужасом. Потрчао је напоље и повео оца Емилијана са собом у цркву, где су потом неколико сати разговарали. Од тада се никада више нису растали. Старац Јефрем Катунакијски је често говорио о овом од Бога послатом оцу са Метеора: „Нашао сам у њему свог блаженог Старца, другог Старца Јосифа – златоустог и достојног Старца Емилијана!“Другом приликом о њему је сведочио: „Он је, дете моје, миомир“. https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//4703.susret-dvojice-duhovnih-velikana.html

Госпођа Јудита Поповић, однедавно бивша чланица Савета РЕМ je 4. јула у програму Телевизије Nova S, изјавила да је Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, 2015. године као председник Савета РРА-а, потписао необавезујућу препоруку која је омогућила да се ријалити програми приказују 24 сата дневно. Иста телевизија је ову изјаву понављала и у другим емисијама и на интернету, а дневни лист Данас је, објавио у интернетском и у штампаном издању. Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије оставку на место председника Савета Републичке радиодифузне агенције, поднео је годину дана раније, 30. маја 2014. године, пошто га је Свети Архијерејски Сабор изабрао за Митрополита загребачко-љубљанског. Очигледно је да су тврдње госпође Јудите Поповић неистините. Дакле, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије није потписао одлуку, нити било какав други акт који омогућује да се ријалити програми приказују 24 сата дневно. https://spc.rs/patrijarh-nije-potpisao-odluku-koja-omogucuje-da-se-rijaliti-programi-prikazuju-24-sata-dnevno/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Јављање образа Божије Матере Чаша која се не испија, збило се у Ваведењском владичином женском манастиру, 1878. године. Једном хришћанину Тулске губерније, војнику Стефану, који је патио од страсти пијанства и попио сву своју војну пензију и све што је имао у своме дому и дошао до тога да ништа нема, да су му се и ноге одузеле, у сну се јавио дивни старац, обративши му се следећим речима: ,Иди у град Серпухов, у манастир Владичице Богородице. Тамо је икона Чаша која се не испија, тражи да за тебе одслуже молебан и оздравићеш душом и телом. Пошто није могао да хода, а немајући помоћи од других, без икаквих средстава, Стефан не оде на то путовање. Старац му се онда јавио поново, али ни то није помогло да пијаница послуша. Старац му се онда јавио и трећи пут, говорећи какве га грозоте чекају ако не послуша – и пијаница тек онда одлучи да крене на пут, четвороношке. У једном селу га затече ноћ и остаде ту да преноћи. Милосрдна старица код које је ноћио, да би му олакшала бол, истрљала му је ноге и добро подложила пећ. Током ноћи, путнику се у ногама појавио пријатан осећај, а када је пробао да стане на њих, могао је, али су и даље биле превише слабе да би се могао држати на њима. До следеће ноћи му је већ било боље, и могао је да хода, ослањајући се на један штап. Тако је и стигао до града Серпухова. Стефан је по приспећу у манастир казао о свом виђењу и тражио је да се одслужи молебан, пред указаном му иконом. Но нико није знао за такво изображење. Тада се неко сетио да би то могла бити икона која на себи има осликану чашу, која је била постављена у пролазу, из Саборног храма ка ризници. Какво ли је тек одушевљење настало када су на полеђини иконе пронашли натпис на коме је писало: Чаша која се не испија. По опису, старца из сновиђења – препознали су старца Варлаама, некадашњег настојатеља тога манастира. Икону су пренели у храм и пред њом је одржан молебан. Пијаница је потпуно оздравио и здрав отишао из Серпухова. Не само да су му ноге оздравиле, него је у потпуности престао да пије. Вест о овом догађају брзо се прочула и изван манастира. Мноштво поклоника почело je да долази на поклоњење чудотворној икони, не само из града Серпухова него и из целе околине, па и из удаљених места. Долазили су не само они који су тражили помоћ у ослобађању од страсти пијанства, него и они који су хтели да се поклоне и одају почаст Богородици, за указану помоћ. После 1919. г. када је манастир био затворен, чудотворни образ Пресвете Богородице и списак са чудима која су од ње произилазила је нестао. До револуције Серпуховско Александро – Невско братство, савршавало је пред иконом молебан, са читањем акатиста. У време совјетске власти многи манастири су били затворени, а по затварању манастира Ваведења Владичице, икона је пренесена у катедрални храм Николе Белога. Између 1928–1930. г. у Серпухову је столовао Митрополит Мануило Лемешевски. У списима из тог времена, стоји да је он поново успоставио поштовање светиње те обитељи, иконе Богомајке Чаша која се не испија, која је у међувремену пала у заборав. На молбе верних, а по благослову тог Владике, направљено је осам копија чудотворне иконе. Године 1929. храм у коме је била икона је затворен и све светиње су спаљене на обали реке Наре. Икона Мајке Божије Чаша која се не испија нестала је без трага и сви молебани су престали. Поштовање светиње из Серпухова обновљено је ’80 их г.одина ХХ века. На иницијативу управника месне цркве, посвећене Пророку Илији – архимандрита Јосифа, поново се почело са служењем молебна за исцељење од пијанства, читањем Акатиста Богородици Чаша која се не испија. Архимандрит Јосиф је 1990. г. започео са иницијативом да се поново отвори Серпуховски манастир, Високог. Као резултат, 10. априла 1990. г. је поново заживело братство тог манастира, које је још 1374. г. основао Св. Сергије Радоњешки. Поставши предстојник братства, архимандрит Јосиф је пренео служење молебна Богородици Чаша која се не испија у Висоцки манастир, и већ следеће године је по његовом благослову, руски иконописац Александар Соколов, насликао данас свима познату икону. Нова икона је убрзо постала омиљена у верном народу који је почео масовно да долази на поклоњење овој светињи. У манастиру Висоцки састављен је канон и издат акатист тој икони Мајке Божије, који се раније налазио у неколико одвојених и различитих рукописа. У Серпуховом почива једна икона Божије Матере Чаша која се не испија која се налазила у Ваведењском Владичином женском манастиру, написаној 1995. г. по старој фотографији. У очима верног народа чудотворна икона Мајке Божије Чаша која се не испија, постала је истинском сверуском Светињом. По благослову Свјатјејшег Патријарха 30. маја 1997. г. икона је уведена у православни црквени календар, што је било званично признање сверуског поштовања, тог лика Богомајке. Свакодневно се у храму Висоцког манастира пред чудотворном иконом држе молебани, на којима се износе молитве за све страдалнике који моле за милост, Царицу небеску. Небројени ходочасници посећују манастир. Посебно много богомољаца се окупља на молебан који се држи, по Васкрсу. Најважније богослужење икони Небесне заступнице је 18/5. маја на дан празновања иконе. Они који не могу да дођу на поклоњење чудотворној икони, шаљу писма и телеграме са молбама да се одслуже Молебани за њих, ближње и рођаке. Ова икона, прославља се 18 .маја по новом односно, 5. маја по старом календару. Чуда Пред овим образом молимо се за исцељење од недуга пијанства и наркоманије. До данашњег дана је било мноштво случајева благодатне помоћи и исцељења која су се десила после молитава пред иконом, Чаша која се не испија. Ти случајеви се записују у посебну књигу, која се налази у манастиру. Помоћ су добијали не само православни верници него и некрштени и људи других вероисповести. Као што се ономад у ХIX веку старац Варлаам јавио у сну пензионисаним војнику, подстакнувши га да иде на поклоњење икони Богородичиној Чаша која се не испија, тако је и у наше време било случајева, чудесних јављања угодника Божијих, Пресвете Богородице па и самог Господа Исуса Христа, са позивима страдалницима да иду у Серпухов на поклоњење чудотворној икони. Утолико је чудесније, што неки од тих људи ништа нису знали ни о икони, ни о манастиру, ни о граду Серпухову. Видљиви знак Божије благодати која се шири кроз ову икону, показује се непрекидним мироточењем и крвоточењем на неколико копија иконе које се налазе по домовима верних, као и у православним храмовима; тако да извор благодатне помоћи и исцељења, не пресушује од Ње. Изображење Док је позадина на икони украшена сребром у доњем левом углу је постављена хранилица, са честицом Појаса Пресвете Богородице. Света Дјева је приказана, на уобичајен начин у пурпурном мафориону и доњој хаљини, плаве боје. Видимо да Мајка Божија подиже своје пречисте руке, молећи Сина свога и Бога, за све грешнике, да их спасе и призове к непресушном Источнику духовне радости и утехе, јављајући свима да је Чаша која се не испија, милосрђе и помоћ са Неба, на радост свима којима је помоћ потребна. Док Богомајка подиже руке к небесима, искајући помоћ од Свевишњег, за све оне који Јој се моле, дотле је Син Њен положен у Чаши, такође подигнутих руку к небесима, у молитвеном ставу. Чаша у којој се налази сам Источник Живота, на симболичан начин указује на Сведржитеља – који пролива крв за живот света. Таквим положајем, као да указује да је управо Он, извор Живота, извор непресушни, који напаја ожеднеле душе, живота, неупрљаног пороцима. Мноштво драгоцених дарова окружује и украшава ову икону. Те дарове су остављали захвални избављеници од страдања, којима је Пресвета Дјева, преко своје иконе помогла. Тропар, глас 4 Притецимо данас, верни, к Божанственом и пречудноме образу Пресвете Богоматере, која сва срца верних небеском Неиспијеном чашом свога милосрђа напаја и људима објављује. Видећи их и слушајући о њима, духовно празнујемо и топло Јој вапијемо: Владичице премилостива, исцели наше недуге и страсти, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2023/05/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-casa-koja-se-ne-ispija-2/

Друштво за српски језик и књижевност Србије је у оквиру манифестације „Март - месец српског језика” организовало „Избор за реч која је обележила 2022. годину”. Комисија је одабрала реч исцељење, коју су предложиле Вања Лазаревић, ученица трећег разреда Филолошке гимназије у Београду и Нађа Милићевић, ученица другог разреда Гимназије у Крушевцу. Из Друштва за српски језик и књижевност Србије појашњавају - исцељење је глаголска именица настала од префиксираног глагола исцелити (се), који значи „лечењем довести у здраво стање, излечити (се)”. Када се односи на рану, повреду, значи „зарасти, замладити се, залечити”. У основи овог глагола налази се индоевропски, прасловенски и свесловенски придев цео. Именица исцељење учестало се користи у савременом српском језику, а електронски корпус показује да се често употребљава са значењем чудесног, натприродног оздрављења и да се односи и на физичко и на духовно излечење. За 15 дана стигло је 410 речи које су послали ученици из више од 50 градова и села широм Србије, али и Бања Лука, затим Љубљана, Москва и други градови у којима живи српска дијаспора. Из перспективе српских основаца и средњошколаца, 2022. годину обележио је престанак пандемије вирусом корона, враћање уобичајеним обавезама, повратак у школу, наставак дружења, излазака и живота без дистанце. Због тога су се међу речима које су ученици предложили нашле и буђење, животоворност, здравље, искра, нада, оживљавање, оздрављење, помак, превазилажење, преображај, препород, просветљење, узлети друге. Година 2022. донела је и рат у Украјини, па се међу предложеним речима налазе и оне које се односе на ситуацију у свету, на пример, неизвесност, раскол, рат, страх, туга, као и на последице нестабилне ситуације: дезинформација, инфлација, поскупљење, санкције. Извор: Друштво за српски језик и књижевност Србије

С благословом декана Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, студенти овог училишта су 27. јануара 2023. године поделили Светосавске пакетиће и обрадовали малишане који се тренутно лече у педијатријској болници "Др Олга Поповић - Дедијер", известио је ПБФ на Инстаграму: "Велику благодарност дугујемо братству храма Светог апостола и јеванђелиста Марка на челу са старешином архимандритом Нектаријем Ђурићем. Молимо се Господу у Светом Сави да укрепи и исцели децу која овај велики праник прослављају ван својих кућа због болести. Жеља наших срца је да свима који су на било који начин учествовали у овој акцији врати стоструко и награди својим непролазним, небеским даровима", наводи се у објави. Извор: ПБФ, Инстаграм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава. Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје. Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама. Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати. Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји. Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на централној свечаности у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе поручио да је застава у начелу симбол јединства и знак суштинског и дубинског индентитета једног народа, пренела је РТРС. „Наша застава је видљиви знак нашег јединства и упућују на то ко смо и шта смо као један народ и којим путем смо се запутили и треба да идемо“, поручио је Патријарх Порфирије и додао да српско духовно јединство није у бројкама и математици, није засновано на крви и тлу и није у квантитету већ у квалитету. Навео је да значење наше заставе и свих наших претходних застава има свој корен у Констатиновој христоликој застави победе и слободе. „Зато треба да буде јасан знак да је наш културни и духовни идентитет изграђен и утврђен на истом оном на којем је грађена и Константинова застава – то је идентитет који се зове црква Христова и тај идентитет има своје темеље у православној вeри“, истакао је Патријарх Порфирије у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе. Извор: РТРС

У цетињском насељу Медовина, у близини Владиног дома, убијено је 11 особа, док је 6 повређених, међу којима је и припадник полиције, потврђено је данас Јавном сервису Црне Горе из Управе полиције. Овим трагичним поводом обратио се Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије: "Данашњи трагични догађај потреса и небо и земљу. Помисао да су страдали наши најближи не остављају никог равнодушним. Изражавамо најдубље саучешће породицама, широј родбини и свим нашим суграђанима на Цетињу, поводом незапамћене трагедије која се десила у домовима наших драгих и блиских комшија. Нека Господ упокоји душе свих пострадалих и да сачува животе рањених, а ожалошћенима да подари укрепљење у овим тешким моментима. Коленопреклоно стојимо пред ћивотом Светог Петра Цетињског Чудотворца са молитвом да се ова трагедија више никада и нигдје не понови и да се врати међу нама братска слога и мир", поручује Владика Јоаникије, а преноси Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прослављамо радостан догађај – рођење пророка и Претече и Крститеља Господњег Јована – свеца који је цео свој живот без остатка посветио томе да припреми људе за сусрет са Божанском Светлошћу, с Господом нашим Исусом Христом. За њега Јован Богослов каже да он није био Светлост, али да је био весник ове Светлости (в. Јн. 1, 8), да је припремао људе позивајући их на покајање: Покајте се, јер се приближило Царство Божије! (в. Мт. 3, 2). Покајање је обавезан услов за сусрет с Божанском Светлошћу и излажење из таме служења ђаволу и греху. Врло често ми, хришћани по имену, по свом духу и животу уопште не одговарамо призвању Христових ученика. Разговарајући с Јудејима у Јерусалиму Господ им говори о томе да, кад је дошао Јован Претеча и проповедао у пустињи о покајању (сећамо се да су код њега долазили и Јевреји и фарисеји, и јеврејски учитељи долазили код њега и питали ко је он, дакле, Спаситељ кад је Јован Претеча већ био убијен подсећа на то) он беше светиљка која гораше и светљаше; а ви хтедосте мало времена да се радујете светлости његовој (Јн. 5, 35). Ове речи звуче као разобличење Јудеја и фарисеја, али и нас. Често људи који су веома грешни и који служе ђавољим страстима воле да се налазе у присуству светих људи. Сетите се како је цар Ирод, убица Јована Претече такође слушао пророка и на свој начин га је волео. Слушао је његове савете, па је чак и поступао по њима. Тако често и ми веома волимо да се налазимо у близини неке светиње и светих људи, али сами живимо као Јудеји и фарисеји и у стању смо да учинимо поступке које је био у стању да учини и цар Ирод, који је на свој начин поштовао Претечу и прибојавао га се. А зашто се то дешава? Зато што ми, назвавши себе Христовим ученицима, не прихватамо закон Божанске љубави. Апостол Павле каже. Тако поступајте, јер знате време, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад поверовасмо. Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости (Рим. 13, 11-12). Оружје светлости је за нас оружје љубави према ближњем. Мало пре тога апостол каже: Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другог испунио је закон. Јер оно: не чини прељубу, не убиј, не уради, не сведочи лажно, не пожели, и било која друга заповест, испуњава се у овој речи: љуби ближњега својега као себе самога (Рим. 13, 8-9). Ако се називамо Христовим ученицима, ако се држимо празника, постова, јутарњег и вечерњег молитвеног правила и мноштва других правила и поука које чујемо у цркви, али немамо љубави према ближњем, ни по чему нисмо бољи од ових Јудеја и фарисеја који су се само радовали томе што се међу њима појавио тако божански пророк и свети човек. Међутим, проповед Јована Претече је за њих остала неплодна. То је страшно упозорење за све нас и још један позив да поново сагледамо свој живот по Јеванђељу и по Божанској љубави и да постанемо прави синови светлости, да постанемо светиљке које светле у тами, како би наши ближњи, обасјани овом Божанском љубављу, такође дошли до Божанске Светлости и спасења, до Истине до Господа нашег Исуса Христа. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) https://srpska.pravoslavie.ru/147105.html?fbclid=IwAR0yOgiKThmGvmiB-5HyiTF1b-qkp--9npt0FaX4OctwotOzDyNeHT14ytU