Претражи Живе Речи Утехе

Отац Макарије: Христос је Истина! Христос није лаж, није лицемјерје, није гријех… Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других Бесједа игумана манастира Савина јеромонаха Макарија изговорена на Светој литургији на Средопосну, четврту недјељу Часног поста, у недјељу 14. априла 2024. године, на празник преподобне Марије Египћанке у манастиру Савина у Херцег Новом. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, прослављајући четврте недјеље поста великог духовника и великог Светитеља Цркве Божије – Светог Јована Лествичника, размишљамо сви, читајући његова дјела, а посебно његово најпознатије дјело ,,Лествица“ гдје се ми налазимо на путу ка Христу и ка своме спасењу. Свети Јован Лествичник је један од најдубљих и, слободно можемо рећи савременим језиком, један од најбољих хирурга душе који нам јасно показује оно што човјек треба да прође и у чему треба да огледа своју душу да би знао да ли се налази на правом путу спасења. Да не живи у заблуди читав свој живот да би на крају, ако није ишао истинским путем ка Христу, завршио, како је говорио велики светитељ Цркве Христове Свети Владика Николај, у земљи Недођији. Дакле, ако човјек не иде путем истинитим, односно путем истине, он завршава у земљи Недођији, оној земљи о којој је он фантазирао читавог свог живота, никада се не сусревши са Христом, макар био и сваког дана у цркви. Потребно је да човјек размишља о својој души исправљајући и коригујући, својим умом, себе да би остао на правом путу Истине. Јер истина као појам се везује са личношћу Христовом, Који за себе каже да је Он: Пут, Истина и Живот. Ми, као хришћани, се не срећемо са истином као неком науком, теоријом или чак идеологијом, у коме су, овом свијету, многе идеологије покушале да буду истина и водиља. Међутим, показало се да су многе биле велики промашаји и завршавале су управо у земљи Недођији, као и многобојне цивилизације кроз све вијекове од постања свијета. Ми се сусрећемо са Христом као са истином и као са личношћу, са Оним Који се усељава у наше срце, познајући кроз то истину живота и истину Светог јеванђеља. Наш циљ је да се сусретнемо са Христом, а то не можемо ако живимо у лажи, ако идемо путем који не води ка Њему. Свети Јован Лествичник у својој ,,Лествици“ објашњава који је то истинити пут и како човјек треба да постави своје спасење на прави начин да не би залутао. Између осталог, за нас као хришћане, једини спасоносни пут повратка Богу јесте покајање. Лествичник има једну мисао која дивно објашњава шта је то истинско покајање. Многи док лутају питајући се шта је покајање, причајући о њему, не знају како се оно пројављује у нашем животу да бисмо знали да смо на правом путу. И зато Свети Јован Лествичник каже да многи говоре о покајању, многи чак можда и мисле да се кају. Међутим, колико смо у истинском покајању показује нама начин на који човјек трпи када га неко ружи или о њему говори ружне ствари. Човјек може да замишља да се каје, да фантазира да је у покајању, међутим срце човјека, наше унутарње биће, ће нам показати да ли смо на путу покајања по начину како трпимо невоље у животу. То можемо да видимо, не у неком далеком временском периоду него сваког дана и сваког трена, данас, овог тренутка. И кад изађемо из овог храма исто можемо да видимо да ли се налазимо на истинском путу покајања. То ће нам показати наше срце на начин како трпимо невоље које нас сналазе. Још и овдје, у храму, можемо то да видимо ако обратимо пажњу на своје понашање и и то да ли имамо покајања. Ако нам смета овај или онај, ако нам смета шта ко прича, како се ко обукао или стао. По томе како трпимо невоље видјећемо да ли смо на путу покајања. Ако човјек нема истинског покајањ, он неминовно велича себе и као такав не може бити покоран и не може ништа и никога да трпи осим оно што он сам хоће да спроведе у животу а то је потпуни промашај. Управо је то оно што Лестичник наглашава када каже да многи само говоре да се кају. Можда, каже он, они заиста и мисле и да се кају, али срце, односно начин како трпимо увреде, показује да ли се истински кајемо. Онај који је у покајању, прије свега, неће видјети туђе гријехе, што значи да неће ни осуђивати ни људе ни догађаје који се дешавају око њега, нити оно што види својим чулима. Дакле, неће никада осуђивати било кога или било шта у овоме свијету. Ту већ видимо гдје се налазимо, гдје је наше мјесто и колико смо заиста у заједници са Богом. Видимо и колико смо, заиста, достојни да се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом. Ми хришћани смо призвани да се сједињујемо са Богом кроз Свето причешће. Дакле, да се додирујемо са Њим, да нас прожима енергија Божија и да осјетимо Бога какав је по укусу, како изгледа Бог. Али, ако не живомо исправним животом, само овај примјер – ако осуђујемо друге, ако не трпимо када нас неко куди и говори о нама рђаве ријечи, ако не можемо да трпимо невоље, ако немамо стрпљења за неке тешке животне околности које нас снађу, све су то показатељи да немамо покајања и да се нисмо сусрели са Богом. О томе највише треба да водимо рачуна. Да себе видимо у реалном свијетлу и у реалном односу са Богом. Да би се одржали на том путу потребно је да учинимо један велики напор воље. Чему наша молитва? Чему наш пост ако не идемо правим путем? Ако наш пост и молитва нису плод нашег исправног пута све је то узалудно, узалуд онда и постимо и узалуд се молимо. Ако плод свега тога није да имамо силу да можемо да трпимо невоље без роптања, без мржње према било коме, и прије свега да зауставимо осуђивање – ,,најстрашнији канцер овога вијека“ како је говорио Свети Теофан Затворник. Свети Теофан је говорећи о овом вијеку у коме ми сада живимо говорио да је то вијек осуђивања других. Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других. И то је смрт. Вјерујте да је то смрт душе. Душа која осуђује другог је мртва. И, ако до краја остане у том стању осуђивања остаће мртва у вјечности зато што се, осуђивањем других, одрекла Бога. И ако је човјек крштен, и ако је на крштењу рекао оне ријечи: сједињујем се са Христом, ако осуђује он се одриче Бога јер нашим дјелима и ријечима одређујемо и наш однос са Богом. Не оним што фантазирамо, приказујући лажне маске пред другим људима, представљајући се да смо добри, него оним што живимо и радимо у свом срцу и свом унутарњем бићу. Зато Христос каже: Оно што радите у тајности, прповиједаће се на крововима. Све ће се то видјети и све се то види у духовном свијету. Бог то види. Од Бога не можете сакрити да сте блудници, да сте лопови, да крадете и лажете друге. Не можемо ништа да сакријемо. Бог све то види и гледа са жаљењем, али је потребно да и ти сам то видиш да би се покајао. Христос, односно Свето јеванђеље, нам показује пут покајања и позива нас на покајање. Свети Јован Лествичник, само кроз ову једну мисао, нам показује да ли смо на путу покајања и да ли наш живот иде погрешним, односно паралелним, путем гдје нам се чини да идемо ка Христу док се у ствари са Њим не сусрећемо. Христос је Истина, није лаж, није лицемјерје, није гријех. Христос и гријех немају никакве везе. Како онда можемо да кажемо да смо са Христом ако гријешимо: ако блудничимо, ако крадемо, ако отимамо, ако убијамо? Како можемо да кажемо да смо са Христом? Нисмо са Христом! Будите сигурни, свако ко таква дјела чини макар и у својим мислима, одвојен је од Христа и биће осуђен ако га смрт затекне у таквом стању. То говори Свети Јован Лествичник у својим мислима о покајању. То је пакао. Такав човјек је у паклу јер не служи Христу већ себи, гријеху, а онда и демонима. Зато Христос и каже у Јеванђељу да ће таква душа завршити у наручју демона јер је њима служила тиме што је осуђивала друге. Ми се не плашимо тога? Па зар то није смрт душе? Зар наша душа није умрла ако немамо страха од тога гдје ће она завршити? Ми се плашимо од тога шта ћемо да једемо и да ли имамо нешто, хоћемо ли бити сиромашни, хоћемо ли се разбољети, а не размишљамо шта ће бити ако завршимо у вјечном паклу, у вјечном огњу? Шта ћемо тада? Овај живот ће проћи. Можда ћемо у њему морати да истрпимо нешто мало колико год да је – мало је, а шта ако то после буде наша вјечност? Дакле, морамо себе да доведемо у хришћански ред ако мислимо да служимо Богу и да на истински начин будемо са Њим. То ће онда бити извор наше радости и наше среће у овом животу. Пренијеће се и у вјечни живот ако тај подвиг изнесемо до краја нашег живота. Јер нам ништа не вреди ако добро почнемо, а лоше завршимо. У сваком тренутку ми можемо да скренемо са пута, сваком својом малом непажњом, опуштањем, везивањем за овај свијет. Све нас то може такве одвести у вјечност, а да не успијемо да се покајемо. Дакле, запамтимо добро! Није Свети Јован Лествичник случајно стављен да се прославља недјеља њему посвећена управо у току Великог поста да нас поново и поново, сваке године, подсјети на исту ствар, на покајање. Какво је наше покајање? Да ли ми само размишљамо о њему или је наше покајање истинско и дјелатно, оно које нас сједињује са Богом? Ми који се сједињујемо са Богом, имаћемо и дјелатно покајање, у чему ће нам Бог помагати јер не можемо ми да се кајемо сами од себе, без Бога. Срце наше ће нам показати да ли се кајемо по томе како трпимо невоље. Не треба нам друго огледало у животу него само то да видимо. На који начин трпимо невоље, искушења која нас сналазе и своје ближње око себе. Ако их осуђујемо и оговарамо, ми смо мртви. То је смрт, и то је пакао. То добро запамтимо! Данас се плаше да помињу смрт, па кажу: Немојте да плашите људе, осјетљиви су. Па шта ако су осјетљиви? Ако им нико не буде рекао ко ће онда да се спасе? Како ће да се спасу ако не знају? Морају да знају и морају да се покају! Нешто мора да покрене људе. Па, није Јеванђеље написано да човјек не говори о томе, да не чита или да прескаче оно што му се не свиђа. Одатле су и дошле све јереси, јер су људи прескакали, узимајући само оно што им се свиђа и то тумачећи. Истинско Православље је испуњавање читавог Јеванђеља и то је наш смисао живота. Нас Бог призива љубављу. Љубав је оно чиме нас Он призива, али не на логичан начин, на начин логике овога свијета и онако како ми то замишљамо. Зато морамо имати ово огледало не само у овој реченици Светог Јована Лествичника. Има их он безброј од којих свака може да нам буде спасоносна, ако једну макар узмемо да испуњавамо трудећи се да је до краја испунимо. Зато обратимо добро пажњу. Не дозволимо да нас обмањује дух овога свијета гледањем по интренету и тражењем одговора на лажним мјестима. Овдје је једини истински одговор и овдје човјек пролази свој живот. Да би се сусрео, у Цркви Божијој, са Христом човјек мора да поднесе и своје распеће и тегобе јер све то Бог даје човјеку ради његовог спасења. Помолимо се зато данас Светом Јовану Лествичнику да нам помогне на том путу. Запишимо на таблицама свог срца шта треба да радимо и како треба да изгледамо и сваког се дана подсјећајмо. Онда ћемо и своју пажњу усмјерити ка томе, онда ће и наше душевне силе да се покрену да нам помогну у томе. Не треба да се расејавамо на излишне и сувишне ствари овога свијета. О онда ћемо добити истинску силу од Бога, а помоћи ће нам и Пресвета Богородица, да идемо тим уским путем истинског покајања, путем неосуђивања других, путем осуђивања самога себе. Дакле, није потребно само да не осуђујемо друге, потребно је и да осуђујемо сами себе. Треба тај процес да окренемо у једном другом смјеру да би осјетили и видјели да је Бог са нама, да би имали истинско покајање, да би имали плач, да би добили и осјетити ослобођење од својих гријехова. Тада ће се Христос уселити у наше срце и онда ћемо моћи истински да се одмарамо у словесном односу са Њим и да осјетимо, и овдје, у овом животу, шта то значи и какав је укус вјечног живота и Царства небеског, Царства Оца, Сина и Светога Духа. Амин https://mitropolija.com/2024/04/14/otac-makarije-najgora-posast-koja-se-javila-u-hriscanskom-svijetu-jeste-osudjivanje-drugih/

Васпитање дјеце представља један од најтежих проблема са којима се родитељи суочавају у данашње вријеме. У оквиру хришћанског учења, васпитање дјеце и младих је тема којој је од самих почетака живота Цркве придаван велики значај. Христос је управо истакао дјечију чистоту као узор за све Хришћане рекавши: „Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18: 3). На страницама Новог Завјета, нарочито у посланицама светог апостола Павла, налазимо бројне и јасне поуке и савјете о томе како треба васпитавати дјецу и младе. Када расуђује о дужностима тадашњих епископа (којима је у то вријеме било дозвољено да се жене и да имају породицу) апостол Павле на прво мјесто ставља њихов однос према члановима породице, говорећи да је сваки епископ дужан „да својим домом добро управља, има послушну дјецу са сваком скромношћу“ (1Тим. 3,4). Зато Апостол строго осуђује немар према ближњима, тј. онима који су нам повјерени на старање и васпитање: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника“ (1. Тим. 5, 8). Исправно одгајање дјеце апостол Павле поставља и као један од услова за рукоположење свештеника: „ … Ако је ко без мане, једне жене муж, и има дјецу вјерујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Он такође заповиједа младим женама да воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45), „јер ће се жена спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1. Тим. 2, 15). Дакле, „рађање“ дјеце не значи само билошко рађање него подразумијева и обавезу да се мајка свесрдно посвети васпитању дјетета, његовом рађању за живот у вјери и честитости. Свака историјска епоха је носила одређене изазове и постављала различите проблеме пред хришћанску педагогију али је хришћански, црквени приступ увијек засниван на непромјењивим јеванђелским истинама које никада не могу да буду превазиђене или застарјеле. Проблем настаје онда када васпитачи, тј. онима којима је повјерено васпитање дјеце – на првом мјесту родитељи, а потом и наставници, учитељи итд. – изгубе вјеру у могућност да се на јеванђелским принципима, хришћанском вјером, молитвом и врлинама може побиједити зло и оно што атакује на дјечије душу у периоду њиховог узрастања. Другим ријечима, проблем настаје онда када васпитачи забораве и занемаре силу Јеванђеља и саобразе се духу овог свијета и времена. За правилно васпитање дјетета неопходно је да, по ријечима преподобног Порфирија Кавсокаливита, родитељи стоје на светим животним основама, да „милују дјецу молитвом“ и да их спасавају светошћу свог живота. Према томе, хришћанско васпитање дјеце почиње од раста духовне свијести родитеља и јачања њихове црквености. Говорећи о благодатном утицају Цркве на дјецу, Свети Теофан Затворник напомиње да немарност, одсуство вјере и непорочан живот родитеља обезврјеђују све напоре који се улажу у васпитање дјеце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је дјеци потребно. Родитељи су дужни да дјецу васпитавају у хришћанским врлинама, прије свега у духу хришћанског смирења. Међутим, у највећем броју случајева, данашњи родитељи својим поступцима код дјеце потхрањују егоизам те га на тај начин удаљују од свих животних вриједности. Природно човјеково стање јесте смирење и на њему изграђено схватање да „сваки добри дар“ јесте од Бога и израз је Његове љубави и милосрђа. Егоизам је управо супротност томе, то је неприродно и болесно стање од којег потиче бунт који дјеца испоље прије или касније. Погрешна слика коју егоистично дијете о себи створи током узрастања, у једном тренутку буде нарушена и такво дијете без благодатне Божије помоћи није у стању да се „помири“ са свијетом у којем оно није у центру сваке пажње. Зато је потребно подизати дјецу „у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4), научити их да живе смјерно и једноставно, да би схватили да скромност и смиреност представљају највеће животно здравље. Дијете је највећи Божији дар човјеку за који је дужан да непрестано благодари, чувајући чистоту Божијег Образа у дјетету. Образовање, стога, и значи: обнављање образа (слике, иконе, лика) Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој. Како је лијепо запазио блаженопочивши Митрополит Амфилохије, прост народ, незагађен површним европским рационализмом, никада није заборавио у свом језику то дубоко етичко значење образа („образа ми!“ или „човјек без образа“, „гдје ти је образ“, „безобразан је“, итд.), што значи органску везу између образовања и етике, образовања и духовног живота уопште. Према томе, и васпитање се дефинише као обнављање и обликовање човјека по Образу Онога Који га је створио и његово питање (храњење) божанским добрима, моралом и духовношћу. Дјеца ће током свог сазријевања неминовно да упознају зло које у овом свијету има много облика и маски. Владика Николај је говорио да је и потребно да дјеца упознају па и да отрпе зло, али да науче да распознају добро од зла и да се боре против зла у себи и око себе: „Не сакривај од сина, да и зло има у овоме свету свој висок и темељит престо, коме се милиони људи даноноћно клањају. Но утврди га у вери, да он не спада у милионе, који се злу клањају, но да је предодређен за војника добра“. Тако посматрано васпитање није само омогућавање дјетету да стекне одређена знања из једне или више области него је истовремено и његово спасење од гријеха, зла и смрти, које разарају човјекову богообразност. Борба са овим свијетом који сав у злу лежи (1Јн. 5,19) није лака и једноставна. Око нас је много зла и ругобе од којих је једино могуће бранити се Љепотом и Добром – Христом. Када нас потресу трагични догађаји попут недавних у београдској школи „Владислав Рибникар“ и Младеновцу, склони смо да трагамо за коријенима и узроцима несреће. Имали смо прилику да чујемо разне „експерте“ чије анализе су углавном у домену периферних и секундарних узрока. Међутим, заједнички коријен свих трагичних дешавања попут ових јесте – обезбоженост народа који постаје лак плијен „сина погибли“ (2Сол. 2,3). Наш задатак јесте да чувамо истину Цркве, проповиједамо Јеванђеље, гајимо код дјеце љубав према истинским вриједностима. Све то захтијева дубоко преумљење код родитеља и свих носилаца васпитног рада. Да би васпитање дјеце било успјешно и заиста било васпитање благодаћу Божијом, онда и сами родитељи најприје треба да задобију благодат врлинским животом, молитвом и покајањем. Зато је најсигурнија стратегија васпитања дјеце за вријеме које долази – покајање и обнављање хришћанских начела живљења. https://mitropolija.com/2023/05/16/protojerej-slobodan-lukic-kako-vaspitavati-djecu-u-obezbozenom-svijetu/

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 24. јануара, у недјељу по Богојављењу када наша Света црква прославља Преподобног Теодосија Великог, Свету архијерејску литургију у манастиру Подмаине у Будви. Владика Кирило је Јосифа монаха ове свете обитељи рукоположио у чин ђакона по благослову администратора Митрополије црногорско-приморске Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија. Звучни запис беседе Послије читања јеванђељског зачала о одласку Христовом у Галилеју, када је видио да је Јован предан и да се његова земаљска мисија ближи крају, сабранима се ријечима архипастирске поуке обратио Преосвећени владика: “Од тога тренутка почиње јеванђељска проповјед Господа Исуса Христа. И као што је почетак свијета била вода, тако је и Јордан почетак Јеванђеља, нове духовне светлости која обасјава наш духовни свијет, духовно спасење и живот. Крштењем Исуса Христа на Јордану Свети Јован Крститељ означио је уједно и вододјелницу два завјета Старога и Новога, а он је као последњи пророк Старога завјета показао на Новом завјету откровење”, поучио је владика сабране, појаснивши да је свјетлост Јеванђеља, коју је Господ Исус Христос установио ријечима, али и дјелом, предао својим апостолима ученицима. Говорећи о првој хришћанској заједници, која је описана и у дијелима Светих апостола, Епископ буеносајрески је казао да у њој нечистиви лукави дух није имао мјеста, а да се то не може остварити без дубље тајне везе коју једино Дух Свети дарује и човјеку, као личности, и некој заједници. Подсјетио је да је та прва хришћанска заједница била једно срце једна душа и да се као таква продужила све до 4. вијека. У том периоду најстрашнијег гоњења хришћана утврђивао се хришћански истински дух који су посвједочили многобројни хришћани првих времена. “Они су заиста били спремни у сваком тренутку, како то каже данашњи Апостол, на умирање за Христа и у буквалном смислу, чак су се неки, када нијесу могли на вријеме да се крсте, и крштавали, како се каже, у крви за исповједање хришћанске вјере”, нагласио је Пресовећени. Подсјетивши да се у периоду Константина Великог, Миланским едиктом дала слобода исповиједања хришћанске вјере 313. године, Епископ Кирило је оцијенио да је то донијело да у Цркву Божију улазе људи који немају заједницу у Духу Светоме. Наиме, они нијесу схватали дубински зашто су ушли у ту заједницу, нијесу имали чисти Дух Божији па самим тим такве заједнице нијесу биле једно срце једна душа, што је и довело до унутрашњег бунта људи који су хтјели да сачувају тај јеванђељски идеал прве хршћанске заједнице. Један од њих је Преподобни Теодосије Велики, светитељ кога данас славимо, који је установио и устројио монашко општежиће. “Онако како сад стојимо у Литургији тако ћемо бити и у Царству небеском, сви заједно око Господа, безбрижни од брига свијета, хранећи се само Његовим Светим ликом и благодаћу, као ангели Божији. И ако је Света литургија истинска пројава Царства небескога, може се рећи да је и општежиће истинска пројава ангелског живота – безбрижног живота одријешеног од свијета”, поручио је владика. Свети Теодосије је основао манастир и сабрао много ученика, а како су монашке заједнице тражиле нека правила понашања, ту су и настала прва правила о монашком животу. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је нагласио да су се монаси у својим манастирима старали о чистити вјере јер су знали да без исправне вјере није могуће угодити Богу и да је то темељ духовног живота. У тој борби за чистоту вјере кључни допринос је дао монашко покрет и у том, али и у сваком другом периоду живота Цркве. “Преподобни Теодосије, велики оснивач општежића, допринио је са својим монасима заштити чистоте вјере. Живио је непосредно у току и послије Халкидонског сабора, на којем је 451. године Света црква одбацила јерес монофизитизма, који је тврдио да Спаситељ Господ Исус Христос има само божанску природу, или да има једну природу. Свети оци су утврдили православно учење које говори да су у личности Исуса Христа сједињене божанска и човјечанска природа, које се нијесу помијешале или изгубиле једна у другој, него паралелно постоје у Његовој личности у једном узвишеном стању без гријеха”, бесједио је даље владика Кирило. По његовим ријечима Свети Теодосије не само да је вјеровао у то, него је говорио да ко одбацује четири Васељенска сабора заправо одбацује четири Јеванђеља. Због свога става је био прогањан и затваран од стране царева који су нагињали тој јереси. Упокојио се мирно у Господу 529. године, када је имао 105 година, у својој лаври која постоји и данас на територији данашњег Израиља и свједочи својом древношћу о тим првим идеалима монашкога и хришћанског живота, који се и до дан данас труде монаси да одрже. “Наша Света црква помијесна, имајући свог подвигоположника Светога Саву, увијек је пројављивала посебно монахољубље и старање о монашким заједницама. Свети Сава је прије свега био монах Светогорац, а затим све остало.. Увијек се старао о подизању и обнављању и помагању монашких заједница”, казао је Преосвећени Епископ. Вјера, пост, молитва, туђиновање, послушност, која важи за монашку заједницу, треба, како је оцијенио, да важи и за сваку другу хришћанску заједницу: “Треба да понесемо тај Дух и у своје домове, зато Господ и Пресвета Богородица и Свети чувају монаштво да би оно било свјетлост свијету. Циљ монаштва је живот у благодатним енергијама божанства, без брига о овоме свијету. Без истинског дубинског сједињења с Богом и љубави према Богу, не може се имати ни истинска и дубинска љубав према своме ближњем.” Владика Кирило је истакао да су монашке заједнице као свјетлост свијету оствариле велики утицај на друштво, али и велике мисије у свијету. “Нека би Господ наш Исус Христос, Пресвета Богородица, Свети Теодосије Велики, умножили, сачували, упутили на право монашко ткање наше манастире, да би они били увијек извор благодатне живе воде за све оне који им притичу жедни ријечи Божије и истинског примјера живљења у Богу у тим заједницама, да би и они понијели тај дух у своје породице и друштвено окружење. Сви хришћани су свети и призвани да буду свјетлост овоме свијету, да проносе тај идеал хришћанске заједнице да људи видећи наша добра дјела, прославе Оца нашега који је на небесима”, поручио је на крају архипастирске бесједе у манастиру Подмаине Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Пеђа није био обичан човјек, није био обичан историчар и мишљења сам да би читав православни свијет требао знати за њега, баш као што зна за Аја Софију. То што је Аја Софија претворена у џамију мене не чини мање православном, а њу не чини мање Црквом. Она ће увијек бити Аја Софија, Храм Премудрости Божије, подигнута 537. године, за вријеме Јустинијана. Увијек ће бити јединствен примјер византијске архитектуре, саборна црква и сједиште Васељенске Патријаршине. И да је сруше, она ће и даље бити Црква. И да на тим рушевинама подигну јавну кућу, и даље ће бити Црква. Не постоји објекат, човјек, држава, стратегија, геополитика, која ће учинити да Аја Софија не буде Црква. Чини ми се да су тога свјесни сви осим нас. Отуда силни очај који нас преплављује, нимало својствен и примјерен православним хришћанима. Међутим, ово није текст о Аја Софији. На данашњи дан, прије годину дана у Острогу, у 54. години живота, се упокојио историчар Пеђа Вукић. Пеђа није био обичан човјек, није био обичан историчар и мишљења сам да би читав православни свијет требао знати за њега, баш као што зна за Аја Софију. Одрастао је, радио и живио на Цетињу, које га никада није прихватило. Физички неугледан, а сви су знали, сви Цетињани, чувени перјаници, јунаци, љепотани, да му нису ни до чланака. Томе је доприњела и његова животна оданост Христу, Цркви и српскоме роду, јер по његовим ријечима, како може да припада другом народу, коме нису припадали Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки. Светом Василију је и посветио свој дипломски рад, за који је остала чувена анегдота, гдје га професор одушевљено пита: „Па како, колега, ви то све знате?!“ „Их, ја сам ви то све знао у петом основне.“ Био је ходајући архив. Уважавали су га академици и доктори историјских наука, и неријетко, питали за мишљење. Пеђа није био добар историчар, ни одличан, он је био геније. Читав живот посветио је науци у служби Цркве. Историјске чињенице је износио прецизно и живо, и била је милина слушати га. Увијек се научним аргументима борио против историјских неистина, упорно и за све нас. Никада се није смијао, а знао је да насмије све својим духом и духовитошћу. Био је мученик, што од искрених, што од сурових пријатеља, како каже у свом опроштајном говору, снимљеном у манастиру Острог, мало прије смртнога часа. Био је и остао права свјетлост свијету, истински син Премудрости Божије по благодати. Иза себе је оставио широк опус стручне литературе и неколико књига духовне поезије. Била је част познавати га. Извор: ИН4С

У недјељу по Васкрсењу Господњем, недјељу Томину-Антипасхе, 26. (13) априла 2020. године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Веселињу који је посвећен светом славном Јовану Претечи и Крститељу Господњем. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер Слободан Кљајић, протонамјесник Срђан Белензада, презвитер Предраг Црепуља, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. На малом Входу Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије одликовао је чином протопрезвитера намјесника Обитељи Манастира Веселиња протонамјесника Срђана Белензаду за његов труд који даје у очувању ове Свештене Обитељи. Васкрсења које се прославља поново ове недјеље, и не само ове, већ и сваке недјеље која је свака за себе Васкрсење у малом. Ми се присјећамо Христових страдања, али и Његовог славног Васкрсења којим је Он побиједивши смрт даровао свијету живот вјечни. Након свете Литургије Епископ је посјетио спомен Храм светих новомученика Гламочких гдје се поклонио и цјеливао свете Мошти. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23. јула, Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака код Тивта, чиме је отворена Међународну духовну академију „Свети Јевстатије Превлачки“ која се одржава са благословом Митрополита Амфилохија и њена Прва сезона, која је започела данас, трајаће до 3. августа. Послије Литургије, Високопресовећени Митрополит Амфилохије одржао је предавање на тему „Хришћанство у савременом свијету“. Прије предавања митрополита Амфилохија поздравним словом присутним учесницима академије обратио се игуман свете царске лавре манастира светог архангела Михаила на Михољској Превлаци високопреподобни архимандрит Бенетикт Јовановић.

У недјељу 6. јануара, када наша Света црква молитвено прославља Бадњи дан и Оце, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Испред цркве Свете Тројице постављени су бадњаци, а Светом Литургијом началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Зосима сабраћа острошке обитељи и јереј Бојан Радуновић, парох горњеполимско-гусињски, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Рођењу Богомладенца Христа, сабранима је бесједио о. Владимир. – Ово је дан када се Бог полако открива свијету као свесавршена љубав, зато што се Бог открио не као властелин, као страшни свемоћни судија и разарач, него као Дијете. Ево дивног дана када се Бог јавља и постаје човјек, један од нас, као немоћан, смртан човјек, али да би нам својом смрћу на крају прибавио спасење – казао је о. Владимир. Он је казао да смо призвани да имамо љубав по лику Божије љубави, да будемо спремни да се жртвујемо за ближње своје, као што је Отац дао Сина да буде жртвован на крсту. – Ми смо призвани због Христа и због ближњих својих да дајемо живот свој, јер је Христос сам рекао данема веће љубави од оне када живот свој дајемо за ближње своје. Треба да имамо непоколебљиву вјеру у промисао Божији и када нам се чини да смо притијешњени са свих страна, не треба да тражимо разумијевање, помоћ и оправдање од људи, него да се надамо на свесилну руку Божију, која ће нас у посљедњи час избавити и спасити – казао је о. Владимир и додао да данас треба да се радујемо, јер је ово дан када Дјева Марија иде из Назарета у Витлејем гдје ће родити Спаситеља свијета. Сабрани који се постом, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Исуса Христа примили су Свето Причешће. Потом су саслужитељи служили Вечерњу службу. Велико повечерје са литијом служиће се у 16 часова, а у наставку ће острошка обитељ са вјерним народом налагати бадњаке. Извор: Манастир Острог

Предавање Архимандрита Стефана (Вучковића), игумана манастира Велика Ремета на Фрушкој гори, које је одржао у парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду 09. октобра 2018. године. Отац Стефан је бесједио је на тему “Богословље у савременом свијету“. Звучни запис предавања

Након разматрања ситуације у православном свијету оци Синода су потврдили да Антиохијска црква изражава велику забринутост у вези с дејствима која воде ка измјени географије Православних цркава због ревизије историје, и сматра да једнострано читање историје не служи православном јединству, већ распаљује раздоре и подјеле међу синовима једне Цркве. Они су истакли да Антиохијска црква одбацује принцип стварања паралелних Цркава на канонским територијама постојећих Патријархата или аутокефалних Цркава као средство за разрешење конфликата или као нешто de facto постојеће у православном свијету. Антиохијска црква устима својих отаца тражи да решење питања даровања аутокефалије за одређену Цркву мора бити сагласно с православном еклисиологијом и с принципима признатим једногласним решењем свих Цркава у последњих неколико година. Ти принципи гласе да решење о аутокефалији обавезно треба да има сагласност Мајке-Цркве и сагласност свих Православних аутокефалних цркава. Антиохијска црква инсистира на неопходности чувања принципа консензуса у свеправославном дјеловању и у односу према спорним питањима у православном свијету као истинске гаранције јединства Православне цркве. Антиохијска црква упозорава на опасност ступања Православне цркве у међународну политичку борбу и на опасност искоришћавања Православне цркве на политичкој, расној или етничкој основи. Антиохијска црква позива Његову Свесветост Патријарха васељенског да сазове хитно сабрање предстојатеља Православних аутокефалних цркава због разговора о изазовима с којима се суочава православни свијет у вези с питањем давања аутокефалија новим Црквама и због васпостављања заједничких решења прије доношења коначних одлука о овим питањима. Антиохијска црква истиче важност духовне будности у овом критичном периоду историје и неопходност чувања мира и јединства Цркве, и позива на опрез да се не уђе у политичку замку, због тога што, како нас учи историја, то узима силу Православној цркви и слаби њено свједочење у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Божић је за многе породичан празник. Вјерници га прослављају уношењем бадњака у куће, одласком на литургију и причешћивањем. Настоје Христове ријечи примијенити у свакодневном животу. „Живимо у свијету немира и зато је потребна свакодневна молитва свих нас. Нека Пресвета Богородица чува цркву, и сав народ који призива име Божје и живи у врлини и честитости“, поручио је данас у Тузли Владика Фотије. У Епископској резиденцији припремљен је традиционални Божићни пријем за представнике јавног, културног и вјерског живота у граду Тузли. Епископ Фотије захвалио се свима који су данас присуствовали светој литургији и божићном пријему као и онима који су честитали овај велики хришћански празник. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Светој архијерејској литургији присуствовало је мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, на челу са градоначелником г. Синишом Минићем. Епископ Фотије је у својој бесједи поручио да је празник Праотаца Христових по тијелу, празник који нас уводи у празник Рођења Христовог од Духа Светога. На тај начин је Христос и Бог и човјек, Богочовјек. Бог постаје човјек, рађа се у свијету ради спасења свијета, то је суштина празника Божића. Надамо се, и вјерујемо да ће Христос благодантно да се роди и у срцима нашим. Да не празнујемо Божић само ради обичаја, него да живимо Божићем сваки дан. У храму Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра т.г. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. У име првог архијерејског служења у доњобрезичком храму, Управа храма је у знак молитвеног сјећања, свом Епископу поклонила икону Часних верига светог апостола Петра, што је уједно и крсна слава нашег Епископа. Извор: Епархија зворничко-тузланска