Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'детета'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ПИТАЊЕ: Оче, имам 36 година, немам деце, нисам удата. Сви око мене су ми досадили, мозак ми кљују - роди за себе. Чак ме и доктори тако саветују - кажу да ћеш постати старородка, биће ти касно. Мој пријатељица је управо то урадила. Али многи је сада осуђују, кажу, без оца, није јасно од кога је родила. И она можда има смисао живота - бебу. И ја желим да будем мајка. Зар то није неправедно, оче? Неко има децу, а неко не? Зар жена не може да има дете? У Библији је чак написано да се жена спасава рађањем. Сада многе рађају за себе. Имам човека, говорила сам му о томе. Изгледа да му то не смета. Али не жели породицу и никакве обавезе. Мени и није потребно. Ја ћу га хранити. Могу и тајно од њега да родим. Не знам шта да радим. Време истиче. Можда стварно треба да родим што пре, јер не постајем млађа. Шта бих требало да урадим? ОДГОВОР: Ужаснут сам Вашим речима. Па, Ви би тражили од мене благослов да набавите пса. А Ви о детету говорите. Да и још ван брака, у блуду хоћете да родите – дакле, за себе. Каква неодговорност! Опростите, али бих хтео да питам и Вас и Вашу пријатељицу: „Драге моје, да ли сте полуделе?“ Не разумем значење овог страшног израза, засићеног дивљом себичношћу и самољубљем „родити за себе“, па чак и са додатком да „многи тако раде“. А да ли Ви знате да многи сада блудниче, пуше, пију, дрогирају се, а још и краду, седе у затворима због убистава и педофилије, раде абортусе??? Да ли вам је таква већина показатељ? Ако већина безбожног света већ иде потпуно по злу, да ли то значи да и ми треба да полудимо? ЗАУСТАВИТЕ СЕ !!! Не слушајте злобне критичаре који дају такве безумне савете. И какве везе имају људи с тим? Хоће ли Вам они судити на Страшном Суду? Да ли сте Ви сигурни да ће дете рођено, не у родитељској љубави и наклоности, већ у греху блуда, лишено оца и породице пуне вредности, бити срећно? Шта је он крив па је намерно осуђен на патњу? Ваша осећања су важна, али дететова је свеједно? Хоћете ли се играти са луткама? Деца су огромна одговорност, тешки труд и крст! А Ви све видите у ружичастом светлу. Као да ћете родити и бескрајна радост ће Вам пасти на главу. Не знате како се мајчино срце ломи када деца оболе, чак и умру, када настану разне туге и тешке околности, како се мајка брине за своје дете. Ви видите у рађању деце срећу и смисао живота, а нисте се запитали зашто људи са децом постају тако несрећни? Зашто родитељи понекад мрзе своју децу и криве их за њихове тешкоће и проблеме? И чак их напуштају, одричу их се ... Ако жена има суштински погрешан поглед на свет и нема мира у њеној души, онда је ниједно дете неће спасити. Дете без оца спалиће Вам сву душу. Болно ћете кривити себе што сте му одузели оно најважније и натерали га да пати. Ваше срце ће се сломити када дете буде гледали другу децу како се играју са татама, који их воле, љубе, грле, мазе, а Ваше ће за све ово бити ускраћено? Да ли сте заиста спремни да приредите такво мучење детету због свог суманутог хира да имате дете по сваку цену? Ако заиста желите да се посветите одгајању детета, онда је много боље узети дете из сиротишта и постати му мајка, дати му љубав и нежност, него починити страшни грех, родити у блуду и срамоти. На исповест ми долази на десетине жена које су се породиле на сличан начин (неке су се залетеле да се удају, неке су се надале да ће задржати мушкарца дететом, неке су радиле вантелесну оплодњу итд.) и рећи ћу вам, оне нису постале срећније од таквог греха и живот им се лоше посложио. Сада се кају и плачу што су дете користили као оруђе за постизање себичних циљева. Због суровости и самовоље оваквих несрећних мајки деца су изузетно ретко здрава и срећна. Чињеница остаје чињеница. Страствена жеља да се уреди свој лични живот и да не буду црна овца у нашем неморалном друштву постаје толика опсесија да су сироте жене у очајању спремне чак да осуде своју будућу децу на патњу. Какво безумље!!! Али спознаја греха долази врло брзо и неподношљив бол долази са њим, али ништа се не може променити. Разумем да је тешко слушати зле језике. Најпре ти саветују да блудниш и да рађаш „за себе“, а онда ће Вас називати раскалашном, прекоревати ти Вас да сте родили без оца и развратница. Престаните да се препуштате народном ликовању и прилагођавању лажном јавном мњењу – ово је, извините, просто глупо. Нека свако уреди свој живот, а не да паметује како ће ко живети. А они су и сами до ушију у гресима и проблемима, а још друге уче: „роди за себе“, „нађи човека“, „брзо се удај“, и причају којекакве глупости. Да ли они себе заиста сматрају паметнијима од Бога? Разумни људи схватају да је све по вољи Божијој, а безумне нема се шта да слушати. Не могу да разумем зашто је нама толико важно шта грешни људи говоре и мисле, а при том је апсолутно свеједно шта говори Бог? У Светим Заповестима Он упозорава – не грешите, иначе ћете страдати. И учи нас како да будемо срећни – отворите Јеванђеље, читајте. А ми намерно идемо против Њега и притом се још надамо некој врсти среће. А онда плачемо, патимо и Бога кривимо. Господ се из љубави Своје брине о нама, води нас ка спасењу, а ми лукавством и лукавством хоћемо да Га преваримо и све учинимо на свој начин, као да боље од Бога знамо како треба. Ох, како је све то страшно. Не мучите себе и схватите да рађање детета није смисао живота! Библијски цитат не треба искривљавати, већ знати до краја: „Жена се спасава рађањем ако пребива у вери и љубави, у светости са чедношћу“. Сви рађају: и мишеви и мачке. Родити је лако- то уопште није циљ само по себи. Овде је сама природа све уредила, и овде је заслуга жене мала, али само неколицина може да подигне правог хришћанина, пристојну и достојну особу. Духовно и морално стање нашег друштва је врло јасан доказ о томе. Испоставља се да ако се једноставно размножавамо, а не знамо да достојно по савести васпитавамо своју децу, по чему се онда разликујемо од животиња? Ви говорите о некаквој неправди – неко има децу, неко не. Али замислите само колико људи живи без деце, међу њима нису само монаси, већ и велике жене и изузетни људи! Као Матрона Московска, Ксенија Петроградска, Марија Египатска и многи многи светитељи. Свака особа има своју мисију на земљи. Не морају сви да рађају. Присуство или одсуство детета само по себи ништа не значи Господу, само су му важна наша чиста савест и добро срце. Удата или неудата, без деце или са 10 деце – све у животу треба прихватати како јесте. ЗНАЧИ ТАКО ЈЕ НЕОПХОДНО - ОВО ЈЕ ВОЉА БОЖИЈА И ТАКО ЈЕ БОЉЕ ЗА ВАС! У свакој ситуацији позвани смо да будемо срећни, служимо Богу и ближњима, радујемо се и благодаримо Творцу. Мој савет Вама је: идите чешће у цркву, причешћујте се, путујте по светим местима, чините добро, радујте се животу, и што је најважније, мање слушајте људе, а више Господа! Добар хришћански живот и оцрковљење отвориће вам потпуно нов и тако светао свет вере да није дозвољено свим породицама са децом и мужевима да доживе ово чудо! Није све тако једноставно рођена ... И чак немој ни да се бринеш, Бог има све под контролом и Он све чини за Ваше добро и спасење !!! Срећа, душевни мир и осећај пуноће живота никако не зависе од породице, деце, каријере, богатства и нечег другог материјалног. Ово стање апсолутног блаженства и мира Господ открива само оним људима који се потпуно ослањају на Његову свету вољу и испуњавају Заповести Христове! Што Вам искрено молитвено желим. протојереј Петар Гурјанов извор: СПЦ Котор
  2. „Кад је дете мало, па прохода, ко каже ‘браво’? Па мама и тата. Кад научи да вози бицикл, ко каже ‘браво’? Па опет мама и тата. И онда зову баку, деку да им кажу. И та похвала коју добију је њима потврда да нешто добро раде. Тако се усмерава њихово понашање. А онда одједном долази нека друштвена мрежа. Нису ту мама и тата, ту су неки непознати људи. И стигне похвала зове се ‘лајк’. Па да ли је добио два или педесет, велика је разлика.“ – прича Ранко Рајовић, неуроендокринолог и стручњак за дечји развој. Говорећи о тој мерној јединици среће данашње деце и младих људи, Рајовић каже да се много тога сада променило и да је порука коју деца кроз број лајкова на друштвеним мрежама добијају да ће бити више примећени ако раде лоше ствари. „Ја то и студентима предајем. Рецимо, имате сина који је с татом опрао ауто. Често то и говорим родитељима, организујте то, да дете опере ауто с татом, скува ручак с мамом, одредите један дан да играте друштвене игре… мало њима нашег времена треба. И сад, опрао је син ауто с татом и ставио, рецимо на свој Јутјуб канал. Колико ће лајкова добити? Од маме и тате и можда једног рођака. Три. Али ако направи неку глупост, има тога колико хоћете на интернету, рецимо малтретирају животињу, колико ће добити лајкова? 100. Он види где добија више потврде и њега похвала УСМЕРАВА у том понашању. Онда шта раде? Снимају другу децу, понижавају. Каже неко било је тог насиља и раније. Било је, али не овако. Јер смо ми данас дозволили да њихово понашање регулише интернет, уместо да то ради родитељ.“ – испричао је Ранко Рајовић. У том смислу, Рајовић каже, потребна нам је темељна реформа образовања, како бисмо децу учили, између осталог, и емпатији и правим вредностима, уместо што их терамо да уче информације напамет. „Ми нисмо на време схватили да нам је потребна реформа. Још 1997. је компјутер IBM Deep Blue победио Гарија Каспарова у шаху. Годину дана пре је победио Каспаров, али ’97 је изгубио. То је за њега био велики ударац, причао је и да се ноћу будио. Али шта је ту циљ? Ми смо тада морали да схватимо да је компјутер постао бољи од нас по комбинацијама и информацијама. Тај је требало да почнемо да учимо нашу децу ономе што компјутер нема. Нове идеје, креативност, емпатија, тимски рад. Шта смо од тога урадили? Јако мало. И даље нам деца уче информације напамет. И чекамо да нам неко други пронађе решење.“ – казао је Ранко Рајовић. https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-ponasanje-deteta-treba-da-regulise-roditelj-a-mi-smo-danas-dozvolili-da-to-radi-internet/
  3. Постоји следећа изрека: "Дете је као сандук: што у њега ставиш, то ћеш затим и извући". Она веома тачно и широко одражава значај животних утисака које дете добија у раном детињству у односима са својим родитељима, утисака који имају значај у његовом каснијем животу. Какво и какве врсте искуство се формира код деце као резултат узајамног дејства с родитељима? Новорођенче не доноси са собом знања о томе како да проживи у овом свету. Оно то мора да научи од другог. Главни учитељи детета су, наравно, његови родитељи. Ово учење се одвија на следећи начин: Прво, постоји процес непосредног учења, када укућани објашњавају малишану шта је то добро, а шта је то лоше, нешто од њега захтевају, на нешто га подстичу, због нечег кажњавају и тако даље. На тај начин, непосредно учење јесу представе о свету које родитељи теже да свесно формирају код детета. Овај тип учења се углавном заснива на речима. Примери оваквих изјава могу бити следећи: "Жена мора пре свега да се бави домаћинством и да васпитава децу", "Мушкарац не сме да испољава своја осећања", "Ти мораш да будеш најбољи" и тако даље. Друго, паралелно са овим врши се посредно учење. Деца посматрају како отац и мајка поступају с њим, једно према другоме и према другим људима. Током оваквих узајамних односа родитељи показују детету свој однос према њему и према околном свету више не толико на нивоу речи, колико на нивоу поступака и изражених емоција. Полазећи од тога, оно почиње да гради своје представе о себи и свету у којем живи. На пример, ако дете види да се родитељи непрестано свађају и разрачунавају, оно може да научи да такође буде агресивно. Оно као да говори себи: "Видим како треба живети: треба нападати другога да не бих ја био жртва". Ако пак види у међусобном поступању родитеља љубав и поштовање, оно ће се такође учити да воли и поштује друге људе. Као резултат посредног учења долази до формирања представа детета о себи и свом месту у свету. Када новорођенче доживљава непријатност и вришти то може јако да узрујава мајку. Ако се то догађа сувише често, дете ће доживљавати њену узрујаност као сигнал да мајци није до њега. При томе се у њему може родити осећај: "Ја сам непотребан, сувишан сам, сметам". Запањујуће је колико често одрасли људи, који имају осећај властите непотребности и ниску оцену о себи, понекад сасвим случајно сазнају да њихови родитељи нису хтели да они дођу на свет и да су покушавали да их се отарасе. Ако су, напротив, родитељи с радошћу очекивали рођење детета, ако се мајка брине о њему, благовремено и адекватно се одазивајући на његов плач, покушава да пронађе и уклони узрок непријатности, то у детету ствара осећај да је вољено, значајно и потребно у овом свету. Мора се истаћи да посредно учење оставља на дете далеко јачи утисак него непосредно. То није случајно - јер ми далеко више верујемо реалном искуству, него речима. Дакле, отац и мајка су својеврсни инструктори своје деце у учењу како на прави начин живети у овом свету. Наравно, сваки инструктор може пренети само оно што и сам добро зна. Обично се родитељи из све снаге труде да науче своју децу да буду срећна. Али проблем се састоји у томе што је њихово властито учење својевремено имало недостатке. Ако је вештина родитеља да буду срећни људи непотпуна или искривљена, сва непотпуност и сва искривљавања они ће несвесно преносити на децу. Ако родитељи имају нерешене психолошке проблеме који изазивају немир, гнев, пометеност и друга сложена осећања, они несвесно то изражавају и према својој деци. То се може догађати на следећи начин. Рецимо, отац стално критикује и грди сина када се овај, како се то каже, не налази на висини - не може брзо да реши једноставан задатак, губи игру на такмичењима, добија ниску оцену на писменом задатку. При томе се може испоставити да је сам отац, када је био дечак, био изложен подсмеху од стране одраслих или вршњака када није могао да изађе на крај са сличним задацима на одговарајућем нивоу. Сећања на то понижење сувише су болна за њега. И зато се, када његов син доспева у сличне ситуације, у оцу буде болне успомене повезане с властитим детињством. Но да би их избегао он се обрушава са пребацивањима и критиком на сина, и при томе као да му говори: "Не смеш да будеш неуспешан, ја ћу можда због тога осећати бол!" На тај начин, он није у стању да подржи свог сина у тешком тренутку, јер није могао некада да изађе на крај са својим сопственим болом и то не може да учини ни сада. На крају, син ће усвојити из односа са оцем следеће поуке: ја немам права да правим грешке, немам права да будем слаб; ако направим грешку, неће ме волети; да би ме волели морам да будем беспрекоран; ако правим грешку, ја ништа не вредим и морам да понижавам себе. Ови закључци касније могу довести до следећих последица, када дечак одрасте: - он може избегавати решавање неких сложених задатака у свом животу да би сигурно избегао могуће неуспехе (на пример, да се упише на факултет за који је расписан блажи конкурс, а не онај факултет који би му било занимљивије да студира); - он може избегавати блиске и поверљиве односе с другим људима зато што се боји да им покаже своје могуће недостатке и грешке због којих, по његовом мишљењу, они треба да му окрену леђа; - он ће себе мучити због сваке, па и најмање погрешке. Општећи с децом, родитељи несвесно формирају и преносе им мноштво посредних порука које изражавају њихов однос према својој деци, према другим људима и према животу у целини. Те се поруке називају "забранама". Главни значај наредаба састоји се у томе што на основу њих дете доноси несвесне одлуке о грађењу целог свог живота. Многи успеси или неуспеси одраслог човека често се заснивају на тим забранама које је добио у детињству од својих родитеља. Постоје позитивне или негативне забране. Овде ћемо подробно размотрити управо негативне забране због тога што оне могу разорно утицати на живот детета, те је родитељима врло важно да науче да их препознају у свом понашању. Може се издвојити десет основних типова негативних наредаба које родитељи дају деци и које формирају однос детета према себи, према околном свету и према људима. Често те забране могу изгледати потпуно ирационално, али се моћ њиховог утицаја на дете при томе не умањује. Ево тих наредаба: "Не чини", "Не буди", "Не зближавај се", "Не буди значајан", "Не буди дете", "Немој да одрастеш", "Не постижи успех", "Не буди оно што јеси", "Не буди нормалан", "Не буди здрав". игуман Евменије (из књиге - Аномалије родитељске љубави)
  4. Рањивост означава стање онога што је крхко, достижно, шта се лако може повредити или чак уништити. Карактеристично је за жива бића, а посебно за људе. „Дете се рађа недовршено, крхко, рањиво и смртно. Мораће да прихвати своју рањивост кроз недостатак, губитак, непотпуност, фрустрацију, несигурност и, опет, несигурност... Мораће да одрасте тако што ће постати свесно своје рањивости, да би је преузело кроз дело разочарања које му омогућава да побегне од свемоћи. Образовати, у овом смислу, значи омогућити некоме да прихвати себе као рањиво биће, и истовремено је у стању да узме у обзир рањивост других развијајући однос бриге. Разматрање људске рањивости обавезује свако људско биће на одговорност и за себе и за друге . (Марпо: 2013) Колико год да је рањивост новорођенчета извор чуда, друштвени кодови нам говоре да бити рањив значи бити крхак, мали, којим доминирају старији. То значи бити потенцијални губитник, препуштен на милост и немилост најјачих. Ова рањивост се онда мора прикрити потврђивањем способности, конкурентности и учинка. Такво приказивање омогућава маскирање крхкости, али генерише понашања агресивности, доминације, чак и свемоћи и одбацивања другог. Утемељујућа рањивост људског у човеку Дете се рађа биолошки хоминизовано, као производ биолошке еволуције, али оно само постаје културно људско биће, само се хуманизује, присвајањем, кроз образовни процес, људског света у коме је рођено. Да нисмо научили да прихватимо своју рањивост, остали бисмо животињска врста међу осталима, можда интелигентнија, јер смо „хоминизовани“, али не бисмо могли да се хуманизујемо. Пошто је читав живот пут ка смрти, рањивост је парадоксално један од услова живота. Али, за разлику од животињског света, свест о нашој коначности и нашој рањивости нам омогућава да се хуманизујемо тако што ћемо превазићи своју рањивост у сублимацији и стварању у служби живота. Без овог рада, индивидуалног и колективног, ми маскирамо своју рањивост и користимо рањивост других да бисмо доминирали и поробили. Начини на које се рањивост разуме Сваки ученик се може хуманизовати крећући се ка креативности или се дехуманизовати крећући се ка деструктивности. Кроз приступ свести о крхкости живота он постаје одговоран. Процес којим ученик прогресивно развија своју хуманизацију свакако пролази кроз приступ знању, али пролази пре свега кроз образовање у преласку од бића по природи, које делује импулсом у сусрету са потребама, у бивствовање културе, осветљено. хијерархијом значења и вредности. Школа је ухваћена у економски систем који рањивост сматра средством доминације и искоришћавања других за сопствену корист. То је исто оно што грабежљивци раде у свакој области у којој људи откривају своју крхкост, користећи своју моћ, доминацију и поробљавање. Исти тај однос доминације доживљавају ученици у узнемиравању рањивије особе. С друге стране , ученик може бити емпатичан и узети у обзир рањивост других и прискочити им у помоћ. Ова забринутост нам омогућава да разумемо рањивост као услов процеса хуманизације. За то је потребно превазићи вољу за моћ. Ако је очигледно да образовна институција мора да забрани експлоатацију рањивости, она такође мора да слави солидарност која рањивости претвара у ресурсе , што је огроман изазов. Узимајући у обзир рањивост и коначност сваког човека, постављамо сваку особу у њеном стању као „парцелу човечанства“ између бесконачности других парцела које су и јединствене и међусобно зависне. Ова свест отвара слободу подизања и стајања, упркос, са и захваљујући рањивости. То нам омогућава да уочимо да када дође до избијања насиља и деструктивности, видимо да је дошло до порицања или одбијања детета и његовог окружења, његовог људског стања, његове рањивости, сопствене коначности и уточишта у илузија свемоћи. Изазови рањивости Рањивост је људска срећа, снага и величина. Одрастање у човечанству значи устајање и држање заједно док преузимате своју рањивост и ризик од могућег колапса. Свест о припадности рањивом свету позива сваког ученика да поштује околину, друге и себе. Ситуације узнемиравања образовна институција треба да искористи као прилике, свакако тешке, али релевантне, да се у оквиру разреда и установе изнесу у дебату питања хуманизације и дехуманизације свакога у његовом односу према угрожености . Крхкост равнотеже која чини живот могућим захтева од нас да растемо и улажемо у сваки фрагмент могућности који се појављује у сваком ученику као толико прилика које се не смеју пропустити. Рад са људима у стварању значи помагање другима да нађу своје место захваљујући ономе што пружа ресурс у посебности њихових сопствених крхкости. Верује се да је угроженим људима потребна помоћ и да немају шта да дају. Међутим, они нам откривају шта значи постојати као људи кроз јединствен начин на који су успели да се усправе, преузимајући тежину своје рањивости. Како можемо постати свесни своје рањивости? Школа одбија да истакне рањивост, јер оно што бележи и истиче јесу конкурентност, учинак и резултати. Веома је компликовано приступити позитивној свести о угрожености унутар школе, јер је школа институција која слави знање=моћ. Да би се рањивост препознала, треба је славити. Међутим, манифестација рањивости коју школа узима у обзир јесте грешка која се за ученика преводи у лошу оцену. Школа је оквир који слави знање и који у великој мери елиминише друга људска богатства, као што су богатство крхкости, емоција, креативности или инвентивности. Постати свестан рањивости значи удаљити се од обрасца где би рањивост била опасност и посматрати га као место ресурса и реципрочне будности које нам омогућава да се држимо заједно. Истовремено, школа промовише рад на емоцијама или емпатији То су наводне намере, али што се више о томе прича, то се мање ради. На пример, школа не каже да када млада особа експлодира од беса, наставник може да прекине час да размисли са ученицима о томе шта је бес. Ово је и питање слогана инклузивне школе: инклузивна школа би била школа у којој дете не би било у обавези да се крије у ђачком костиму. Понекад долази са тешком торбом од насиља које је претрпело у свом обичном животу. Дете не треба присиљавати да крије да спава на улици када иде у школу, или да су му родитељи избеглице. Да би постао свестан своје рањивости, не само да је не треба сакривати, већ се она може прославити, али не и да ученик то доживи сам у свом ћошку, јер у том случају може бити уништен. Питање рањивости се такође дешава у породици или на политичком нивоу. Велика потешкоћа је у томе што не можемо пожелети да постанемо рањиви. Динамика постојања живог је у томе што се поистовећује са успехом и свемоћи. Да би се препознао и доделио позитиван статус рањивости, мора се направити путовање, али то је друштвени преокрет, а школа је део друштва. У ствари, морамо стећи разумевање шта је сублимација. Сублимација је превазилажење рањивости и фрустрације у нешто што је вредније: могу да се поистоветим са неким ко очигледно неће успети јер се бавим питањима која су ми много важнија. Шта дете чини да постане насилник, често најугроженији? Проблем за мене је што се бавимо питањем „како“ (шта треба да се уради?) и избегавамо да постављамо питање „шта“ (шта се дешава? који је процес на делу?). Порекло, на пример, код одређене деце може да потиче из система слављења перформанса и свемоћи, који оне мање добре оставља по страни. Њихово искључење развија код њих склоност узнемиравању, како би могли да приступе одређеној врсти перформанса . Имамо материјалистички и чињенични начин размишљања и имамо потешкоћа да уђемо у процесни начин размишљања о томе шта се дешава, у вези са постојаношћу људи у овој ситуацији. Ако не размишљам о процесима који омогућавају развој најбољих и најгорих и само узмем чињенично стање и зауставим се на "шта да радимо?" и „како да то урадимо“, реагујем пре него што покушам да разумем шта се дешава. Жак Марпо* *Аутор је доктор педагошких наука. https://pedagoskizabavnik.blogspot.com/2024/11/blog-post_14.html
  5. БЛАЖЕНА ЈУЛИТА ИСТИНУ ОСЕТИ КАД СЕ КРСТОМ КРСТИ И ВЕРОМ ПРОСВЕТИ. Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
  6. Новосађанин Марко Живковић је са две године научио да чита ћирилицу и латиницу, а на географској карти се сналазио боље од многих основаца. Са четири године Марко је почео да компонује и свира клавир и примљен је у Музичку школу "Исидор Бајић" у Новом Саду као најмлађи ученик у историји те школе. Његове професорке клавира и солфеђа кажу да таквог ученика још нису имали. "Највеће изненађење је било што је Марко са четири и по године познавао теорију музике боље од 99 одсто ученика који имају нижу музичку школу"- каже Маркова професорка клавира Милена Ацић. Марко Живковић, који сада има седам година и преко 50 својих композиција, однедавно одлази на часове код Доротее Војновић професорке на Академији уметности која му даје додатне смернице. Уредник емисије Бранко Станковић аутор је 18 документарних филмова и две драме које су екранизоване на РТС-у, а и мноштва документарних емисија, које су, као и филмови, награђиване на домаћим и међународним фестивалима.
  7. Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице – смрачи се и његово. Нервира ли се мајка – нервира се и он. Оно што осећа мајка, – тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, – то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу. Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част? Рећи ћу вам нешто што се односи и на друга жива бића, и то она која нису словесна, па ћете то мало боље разумети. У Америци врше следећи експеримент: у две велике просторије, са истом температуром, истим начином заливања и истом земљом, саде цвеће. Али између те две просторије постоји једна разлика. У једној од њих пуштају благу и пријатну музику. Резултат? Шта да вам кажем! Цвеће које успева у тој просторији показује огромну разлику у односу на цвеће из друге просторије. Оно је много живље, боје су му лепше и развија се неупоредиво брже и боље. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице – смрачи се и његово. Нервира ли се мајка – нервира се и он. Оно што осећа мајка, – тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, – то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу. Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита псалме, да пева тропаре, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част? Рећи ћу вам нешто што се односи и на друга жива бића, и то она која нису словесна, па ћете то мало боље разумети. У Америци врше следећи експеримент: у две велике просторије, са истом температуром, истим начином заливања и истом земљом, саде цвеће. Али између те две просторије постоји једна разлика. У једној од њих пуштају благу и пријатну музику. Резултат? Шта да вам кажем! Цвеће које успева у тој просторији показује огромну разлику у односу на цвеће из друге просторије. Оно је много живље, боје су му лепше и развија се неупоредиво брже и боље. Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак – да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу. За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу. Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши. Навешћу вам два примера у вези са овим. Неком згодом дођоше к мени две сасвим младе девојке. Једна од њих је имала врло рђава искуства, па ме је питала зашто је то тако. Ја сам јој рекао: – То је све од куће, од ваших родитеља. Пошто сам „видео“ душу једне, рекох јој: – Ти си све то наследила од своје мајке. – Ма наши родитељи су савршени људи – одговори она. – Они су хришћани, исповедају се, причешћују се. Можемо слободно рећи да смо живели у духу вере, осим ако је крива сама религија… Ја јој одговорих: – Не верујем ништа од овога што си рекла. Ја само једно видим – да ваши родитељи не живе радошћу Христовом. На то ће рећи она друга: – Слушај, Марија, добро отац каже. У праву је. Наши родитељи посећују духовника, исповедају се, приступају светом Причешћу. То све стоји… Али да ли смо икад имали мира у кући? Отац и мајка су се стално свађали. Час једно од њих није хтело да једе нешто, из љутње, час оно друго није хтело да некуд изиђу заједно. Према томе, отац је у праву. – Како ти се зове отац? – упитах је. Она ми одговори. – А како је мајчино име? Она и на то одговори: – Е, – рекох јој ја, – ти унутра, у себи, уопште ниси у добрим односима са својом мајком. Чујте ме сада! Док су ми наводиле очево име, ја сам видео њиховог оца, видео сам његову душу. Такође, док су ми спомињале мајчино име, видео сам и мајку, а видео сам и то каквим погледом кћи гледа своју мајку. Неког другог дана дође ми једна мајка са својом ћерком у посету. Била је веома ражалошћена. Плакала је и јецала. – Осећам се веома несрећном. – Шта ти је? – упитам је ја. – Очајна сам због моје старије кћери. Отерала је мужа од куће, а онда је нас родитеље дуго времена обмањивала и говорила нам лажи. – Какве лажи? – упитам даље. – Одавно је отерала мужа од куће, а нама није рекла ништа. Кад бисмо је телефоном питали како је Стелио, одговарала би: Добро је. Тренутно није ту. Отишао је да купи новине.“ Сваки пут би налазила неки изговор и објашњење, како ми ни у шта не бисмо посумњали. То је тако трајало две године. Крила је од нас да га је отерала. Пре неколико дана то смо од њега сазнали, случајно га сусревши. Ја јој на то рекох: – Ти си крива. Ти и твој муж. А ти више него он. – Како ја? Па ја сам толико волела своју децу! Нисам избивала из кухиње. Нисам имала личног живота. Приводила сам их увек Богу и Цркви, саветовала их свему добром. Како сам ја крива? Ја се обратих другој кћери, која је присуствовала разговору. – Шта ти кажеш? – Јесте, мама, отац је у праву. Никад, ама баш никад, нисмо на миру појеле парче хлеба због твојих свађа са татом. – Видиш да сам у праву! Ви сте криви. Ви рањавате своју децу. Нису она крива: она трпе последице вашег понашања. У душама деце ствара се одређено стање као последица понашања њихових родитеља. Оно оставља трага у њима за сав живот. Њихово потоње држање у животу и њихов однос са другима у непосредној су зависности од доживљаја које су имали у свом детињству. Расту, образују се, али у дубини се не мењају. То се види и у најситнијим животним манифестацијама. Дешава се, например, да те спопадне стомакоугађање. Дође ти да стално једеш. Узео си нешто, појео. Видиш нешто друго, хоћеш и то; хоћеш и оно треће… Осећаш глад, чини ти се; ако не једеш, осећаш да те мучи киселина или дрхтавица. Плашиш се да ћеш ослабити. Али то је психолошки објашњива чињеница. Могуће је, рецимо, да си одрастао без оца и без мајке. Стога си духовно лишен и духовно гладан, сиромашан и слаб. Та духовна чињеница се одражава на теби и изражава се као телесна слабост. На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакавпроблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите. Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада дубоко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин него га изгрдиш само у себи са осећањем гнева. Или га, можда, само грубо погледаш, а дете то осети. У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Пита: волиш ли ме, мама? -Да, дете моје. – Али оно и даље не верује, позлеђено је, рањено. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер је његова душа рањена. Претерано заштитнички став родитеља не дозвољава деци да сазревају Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај. Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: – Ти си крива. Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро се малишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце. Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох: – Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дана намучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело. Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и самозаинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају у животу. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела. Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције. – Ти си крива, – рекох ја мајци. – А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала: Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!…“ Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан. Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска. Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример. Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох: – Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу! Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже – и то са много љубави: Једи, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело.“ Ништа друго да му не говори. Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву. Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи: – Мајко, зашто не разговараш са мном? – Јорго мој, како не разговарам с тобом? – Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. – Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем? Јоргос не одговори ништа. Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита: – Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже? – Наш метод је успео! – одговорих. – Какав метод? – Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. – Мислиш да је то то? – То је то! – кажем јој ја. – Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. – О, о! Какве се све тајне крију у човеку! – Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје „вештине“, сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он. Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао: – Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу. Ја сам у међувремену рекао родитељима: – Ми ћемо се молити Богу за њега. – Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! – рече отац. – Немој, не дирај га! – рекох ја. – Ма он одлази, старче! Ја рекох: – Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама. Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима: – Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима. – Добро, како хоћеш – одговорише они. Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи: – Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац. Отац му одговори: – Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама? – Па шта да радим, оче? – Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати. – Не могу – каже. – Морам одмах да поправим кола. – Не знам – одговори отац. – Среди то некако. Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже: – Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога. Он му рече: – Добро, добро, дете моје. – Јесте, али треба ми новац! – Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш. – Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити. – Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох: – Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се. Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели. После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу. Много молитве, а мало речи деци Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу. Да ли сте разумели какве су последице молитве? Љубав у молитви, љубав у Христу. То је оно што пружа стварну корист. Што више будете волели своју децу људском љубављу, – а она је често патолошка, – то више ће се деца запетљавати и понашање ће им бити негативно. Када, међутим, љубав међу вама родитељима, и ваша родитељска љубав према деци, буде хришћанска и света, онда нећете имати никаквих проблема. Светост родитеља спасава децу. А да би се то догодило, треба најпре божанска благодат да делује на душе родитеља. Нико се не посвећује сам од себе. Сама божанска благодат ће потом просветлити, загрејати и оживотворити дечје душе. Често ми људи телефонирају и из иностранства и питају ме за своју децу, као и за друге ствари. Данас, ето, позвала ме је из Милана једна мајка и питала како да се опходи према својој деци. Рекао сам јој следеће: – Моли се, а када затреба, говори деци са љубављу. Више се моли, а њима упућуј мало речи. И иначе је потребно много молитве, а мало речи у односу на све. Не треба да будемо досадни ближњима него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи. Ако нису, нећемо даље говорити. Једино ћемо се тајно молити. Јер, ако и даље будемо говорили, само ћемо бити досадни и изазваћемо реакцију и отпор других, а понекад и њихово негодовање. Стога је боље преко тајне молитве тајно упућивати реч срцима других него гласно њиховим ушима. Још сам јој додао: – Слушај шта ћу ти рећи: моли се, па тек онда говори. Тако се понашај према својој деци. Ако им стално будеш давала савете, бићеш им досадна, а кад поодрасту, имаће осећај да их на неки начин притискаш. Радије, дакле, изабери молитву. Говори им молитвом. Говори Богу, а Бог ће онда говорити у њима. Другим речима, не треба да саветујеш своју децу тек тако, помоћу гласа који она чују својим ушима. Можеш и то да радиш, али пре свега треба да говориш Богу о својој деци. Говори отприлике овако: „Господе Исусе Христе, просветли дечицу моју! Ја их Теби поверавам. Ти си ми их подарио, али ја сам слаба, па не могу да их доведем у ред. Стога Те молим: просветли их!“ Бог ће им на свој начин говорити, а деца ће, опет, рећи: Ох, није требало да ожалостим маму оним што сам урадио! То ће излазити из њих самих, благодаћу Божјом. То је савршен пут и начин. Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај – и све ће ући на једно уво, а изићи на друго. И на крају ће испасти неки облик притиска. У том случају, када дете одрасте, оно почиње да пружа отпор, тојест да се на неки начин свети оцу и мајци који су га притискали. За разлику од тога, једно је савршено – да детету говори христолика љубав и светост оца и мајке. Зрачење светости, а не људски напор, чини децу добром децом. Када су вам деца позлеђена и рањена због неког озбиљног питања, не дозволите да на вас утичу њихове реакције и ружне речи. Она, уствари, не желе да се тако понашају, али кад им је тешко, не могу да поступају друкчије. Касније се кају. Но ако се ви изнервирате и наљутите, бићете једно са нечастивим и он ће се поигравати свима вама. Светост родитеља јесте најбоље васпитање у Господу На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри“ родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре“ хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, ?
  9. Поздрав свима. Био сам кум на венчању старом познанику, затим сам касније држао његово дете на крштењу. Недавно је он крстио друго дете али са другим кумом, односно нисам ја то дете држао на крштењу. Занима ме да ли је нормално у православној цркви да једно дете има једног кума а друго дете другог кума? Околина а и моја супруга каже да то није у реду према нама, да су нас тим поступком увредили а је не знам шта да мислим. Разлог због којег је он узео другог кума за крштење другог детета је тај што ће мој кум бити њему кум на венчању па је звао тог човека да буде кум његовом другом детету. Хвала на Вашем времену Поздрав
  10. У парохији Пресвете Тројице у Медељину (Колумбија) 29. октобра, на празник Светог капетана Лонгина служена је Света Литургија. Светој служби Божијој присуствовало је око 80 вјерника, међу којима је било и доста дјеце. На овај дан симболично је обиљежен и Дан дјетета, као допринос да се од друштва наметнута потреба прославе „ноћи вјештица“ избјегне, а овом дану да хришћански смисао сабирања породице око Цркве Христове. По завршетку Свете Литургије, сабрани су отпутовали у град Сан Херонимо, удаљеном око сат и по вожње од Медељина, гдје су на дивном имању у прелијепој природи провели остатак дана у дружењу и динамичним играма, које је пажљиво за дјецу осмислио парохијски свештеник – отац Симеон. Такође је саборно прослављен рођендан једног од парохијана, брата Емилијана, који је један од првих парохијана крштених у православној цркви. Сви парохијани и пријатељи парохије са радошћу су се одазвали позиву оца Симеона да учествују у овом сабрању. Констатована је потреба да се овакви сусрети наставе и у будућности, а све у циљу слављења имена Божијег и обожења вјерника ове Богом спасаване православне парохије у Медељину. Извор: Митрополија црногорско-приморска Епархијске вести
  11. У парохији Пресвете Тројице у Медељину (Колумбија) 29. октобра, на празник Светог капетана Лонгина служена је Света Литургија. Светој служби Божијој присуствовало је око 80 вјерника, међу којима је било и доста дјеце. На овај дан симболично је обиљежен и Дан дјетета, као допринос да се од друштва наметнута потреба прославе „ноћи вјештица“ избјегне, а овом дану да хришћански смисао сабирања породице око Цркве Христове. По завршетку Свете Литургије, сабрани су отпутовали у град Сан Херонимо, удаљеном око сат и по вожње од Медељина, гдје су на дивном имању у прелијепој природи провели остатак дана у дружењу и динамичним играма, које је пажљиво за дјецу осмислио парохијски свештеник – отац Симеон. Такође је саборно прослављен рођендан једног од парохијана, брата Емилијана, који је један од првих парохијана крштених у православној цркви. Сви парохијани и пријатељи парохије са радошћу су се одазвали позиву оца Симеона да учествују у овом сабрању. Констатована је потреба да се овакви сусрети наставе и у будућности, а све у циљу слављења имена Божијег и обожења вјерника ове Богом спасаване православне парохије у Медељину. Извор: Митрополија црногорско-приморска Епархијске вести View full Странице
  12. У оквиру мајског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 21. маја 2017. године, о томе како је и сећање на срећу - срећа, говорила је Жаклина Писано Беридо View full Странице
×
×
  • Креирај ново...