Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'богородица'.
Found 51 results
-
Све тајне најсветијег места на земљи, које је створила Богородица
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Историчар уметности Душан Миловановић осветљава предања по којима је на полуострву Халкидики, Мајка Божја својим благословом запечатила Атос као врт небеске светости, чувајући га за оне који су посветили живот молитви и вери. На месту где се чини да земља додирује небо, простире се Света Гора, вечни дом монаштва и духовног мира, испуњен тишином која одјекује молитвама вековима уназад. - Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења - записао је владика Николај Велимировић, обухватајући суштину овог светог места које одолева времену и искушењима. Када је Богородица први пут крочила на ово свето тло, пре више од две хиљаде година, она није само осветила ово парче земље, већ га је запечатила својим благословом, дајући му неизбрисив печат светости. Осветљавајући сам настанак Свете горе, историчар уметности Душан Миловановић приповеда: - Пре него што се Богородица појавила на овом светом копну, на трећем прсту Халкидикија, на полуострву које је дуго 50 километара и широко од 5 до 12 километара, брдовитом, веома пошумљеном и обилато натопљеном изворима, ту су од настанка света постојале људске заједнице, распоређене у то неко време при крају Старе ере, у мале полисе, градиће. Миловановић даље објашњава: - Године 34. или 35. нове ере, Богородица је кренула на Кипар, код Лазара, Христовог пријатеља, да га обиђе. Наишла је велика бура и њен брод је нанела на обалу, која се тада звала Акте, што значи обала на грчком. Када је њена света нога ступила на то тло, по предању, многи идоли у многобожачким храмовима су се срушили. Она је изашла на копно, сусрела се са тадашњим становницима, крстила их и основала прву хришћанску заједницу у висини данашњег Манастира Ивирон - каже Миловановић и додаје: - Богородица није само осветила ово тло својим присуством, већ је оставила и вечни завет: ‘Нека ово место буде мој удео, предато мени од сина мојега и Бога мојега. Благодат Божја нека буде на месту овом и онима који овде бораве с вером и побожношћу чувајући заповести сина и Бога мојега.’ Њене речи постале су темељ на којем је изграђено све оно што данас познајемо као Свету гору - истиче Душан Миловановић и даље бележи како су се кроз векове становници полако исељавали са овог полуострва, остајући само они који су решили да свој живот посвете Богу: - Они су се настањивали по различитим просторима, неки су одлазили у пећине, неки су градили мале келије, и то је тако ишло вековима. Постоје предања, попут онога да је цар Константин Велики подигао три манастира на овом месту. Његова жеља је била да ту подигне Цариград, али када је дошао да извиди терен, старац са Атоса га је саветовао да то није добра идеја јер је то посед Пресвете Богородице, њен врт, и да не би било добро да се ту успостави метеж. Цар је послушао савет и одустао од своје намере - каже Миловановић, а потом осветљава још једно предање: - У знак захвалности према томе што му је син спашен у једној олуји, цар Теодосије је саградио Ватопед, први манастир о којем јако мало знамо. Затим долази Пулхерија, сестра Теодосија ИИ, која је на Светој гори, каже предање, подигла два манастира. У једном тренутку је пожелела да их обиђе. И тада се догодило то прво чудо. Зауставио ју је строги Богородичин глас, рекавши да је то тло намењено само мушкарцима и да може да остави своје дарове и да се одатле повуче. Тада је, у ствари, и дефинисан, опет по предању, онај чувени закон светогорски Авато, то су неписана правила, према којима је женама забрањено да бораве на овом простору - истиче Душан Миловановић. Свети Атанасије Атонски, један од најважнијих подвижника Свете Горе, у 10. веку је подигао манастир Велику Лавру, уз помоћ царева Нићифора Фоке и Јована Цимискија. - Из пећине, изнад Каруље, где се повлачио у молитву, пуцао је поглед на југоисточни део полуострва. Свети Атанасије је схватио да на том месту може да се направи чудо. Кренуо је у градњу манастира, који је постао прототип за све будуће светогорске манастире - каже Миловановић. Манастир је завршен 963. године, а само седам година касније, 970. године, издат је први типик, правило које је дефинисало монашки живот на Светој Гори. - Цар је саставио типик са 24 тачке, по којем је Лаври дата управа над Светом Гором. Тај документ је исписан на јарећој кожи и потписало га је 54 игумана, светогорска старца, заједно са тадашњим протосом Свете Горе, Христодулом - каже Миловановић и додаје да овај типик, сачуван у Кареји, и данас представља један од најважнијих споменика светогорске културе и вере. - Између осталих одредби, у овоме типику је записано да монах треба да се подвизава, да усавршава своје духовне способности, а посебна пажња је посвећена гостољубљу. Тамо је наведено, тачно, да свим људима који долазе или са копна, или са мора, треба да се пружи конак, да се пружи уточиште, односно, да се да храна и све оно што је неопходно за нормалан живот. Постоји још један типик, који је објављен тек после смрти светог Атанасија Атонског. Он га је написао за живота. Премда, постоји још низ типика, јер су се дорађивали, усавршавали, према потребама Свете горе. Ништа није речено једном и заувек, само је Јеванђеље недодирљиво, а људски закони су променљиви. - закључује историчар уметности Душан Миловановић, преноси Балкан Трип ТВ. Света гора остаје симбол духовне снаге и непролазне мудрости. Благодат Пресвете Богородице, која је на овом тлу оставила свој неизбрисиви траг, осећа се и данас у сваком камену, свакој молитви и сваком даху овог светог места. Светогорски манастири, подвижници и духовници кроз векове чувају ово наслеђе, преносећи га будућим генерацијама, да се кроз молитву и веру веза са небом никада не прекине. https://religija.republika.rs -
Православна Црква прославља икону Мајке Божије Иверске или Вратарке 25. фебруара. Спомен ове иконе врши се и 26. октобра. Преко ове иконе Мајка Божја помаже свима који јој се усрдно и скрушено помоле у свакој болести и невољи, за заштиту дома, у недоумицама. Чудотворна икона Богордица Иверска (Вратарка, Портаитиса), налази се данас на Светој Гори. У IX веку се налазила код једне благочестиве удовице, која је живела недалеко од Никеје. У време цара Теофила (829-842), иконоборци су уништавали свете иконе, и дошли су и до дома те Хришћанке. Један од војника који је био у пратњи, ударио је копљем по образу лик Богородице Иверске, и истог часа је из удареног места потекла крв. Видевши то чудо, војник паде на колена у покајању, и после тога оде на Атос, где проведе остатак живота у строгом подвижништву. Удовица која се бојала да војници не униште светињу, обећа им новчану награду и умоли их да до јутра не дирају икону. Када су отишли, одлучи да спасе икону, и заједно са својим сином однесе је до обале и пусти у море. Икона је пливајући на води, стигла до Свете Горе, али скоро два века после. Монаси Иверског манастира су приметили да се из мора подиже огњени стуб све до неба, и покушали су да виде о чему се ради. Међутим, када би прилазили обали, огњени стуб би се удаљавао од обале према пучини. То се понављало неколико дана. У то време је у манастиру живео Св. Гаврило Грузин (родом из Грузије), коме се Мајка Божија јавила у сну, рекавиши му да он оде и узме икону. Старац је отишао до обале праћен молебним појањем братства из манастира, и ходајући по води, узео је свету икону и донео на обалу. Братство је на том месту направило мали параклис, и три дана и три ноћи провело у молитви пред иконом. Након тога, Св. Гаврило је узео икону и поставио је у храму. Међутим, следећег дана су пронашли икону, не у храму, него на вратима те манастирске обитељи. То се понављало неколико пута, јер су монаси враћали чудотворну икону у храм, све док се Пресвета Дјева није поново јавила Св. Гаврилу и рекла му да не жели да буде храмовна икона, тј. да монаси пазе на њу, него да хоће да буде на вратима, и да она пази на монахе. Након тога икону више нису враћали у храм. По томе је икона и добила назив Богородица Вратарка (Вратница), а по називу манастира - Богородица Иверска. За време царевања руског цара Алексеја Михаиловича и Патријарха Никона, 13. октобра 1648. године, у Москву је довезена копија чудотворне иконе, која се ни по чему не разликује од оргинала. Ни по дужини и ширини, а ни ликом. Једном речју - копија је идентична оригиналу. У документима Иверског манастира чува се подробно казивање о томе како је ову икону насликао благочестиви старац Атонског манастира. Када је Архимадрит Пахомије ишао у Москву, и тамо скупљао помоћ за Атонске обитељи, и вратио се у свој Иверски манастир, тада је одмах сазвао сву братију, њих 365. Свршили су они велика молебна пјенија, од вечера до јутра, са светим моштима су осветили воду, и том светом водом су обливали чудотворну икону Пресвете Богородице звану Вратарка и скупили су ту воду у већу чашу и са том водом поливали нову даску од кипарисовог дрвета и опет скупили ту воду у чашу. Па су са великим усрђем и вером служили Божанствену Литургију. После Литургије су дали ту свету воду иконописцу благочестивог живота, преподобном монаху и духовном оцу Јамвлиху, да је помеша са бојама и наслика свету икону. Све време док је сликао свету икону, иконописац је само суботом и недељом узимао храну, а братија су му у помоћ савршавали свеноћно и Литургије. Молитва О, Пресвета Дјево, Мати Христа Бога, Царице Неба и земље! Послушај многоболне уздахе душа наших, погледај са висоте светлости Твоје на нас који се вером и љубављу клањамо пречистој и чудотворној икони Твојој. Јер ево, у гресима погружени и невољама ношени, гледамо на икону Твоју и као да си ту, са нама, приносимо Ти смерна мољења наша. Немамо друге помоћи, ни заштите, ни утехе, сем Тебе, Мајко свих жалосних и обремењених! Помози нама немоћнима, ублажи тугу нашу, изведи на прави пут нас залутале, излечи болесна срца наша и спаси безнадежне. Даруј нам да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, подај нам хришћански крај и буду нам милосрдна Заступница на Страшном суду Сина Твога, да свагда појемо, величамо и славимо Тебе као благу Заштитницу рода хришћанског, са свима који Богу угодише. Амин. Тропар икони, глас 1. Од свете иконе твоје, о владичице Богородице, подају се обилно исцељења и оздрављења, онима који са вером и љубављу прилазе ка њој. Тако и моју немоћ посети и на душу се моју смилуј, блага, и тело моје излечи благодаћу твојом, пречиста. https://www.facebook.com/manastirdraganac/photos/a.388847694558821/664902146953373/?type=3
- 1 коментар
-
Данас се у светогорском манастиру Ватопеду врши молитвени спомен на чудотворну икону Богородицу Утешитељку а овде уз светлопис ове иконе приносимо и њену повест. У давна времена дође на Свету Гору банда морских разбојника. Они намере да у зору, по отварању капије, уђу у Ватопед, да посеку монахе и да опљачкају манастирска блага. Једне вечери они се искрцају на копно и сакрију се у оближњем жбуњу. Али, надзорница читаве Свете Горе, Пресвета Богородица, не дозволи да се испуне намере безбожних гусара. Следећег дана, по отпусту са јутрења, кад се братство разишло по својим келијама на починак, игуман остане у храму наставивши са својим јутарњим молитвама. Док се он тако молио, одједном се из Богородичине иконе зачуо упозоравајући глас: “Данас не отварајте капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике”. Изненађен, игуман потражи погледом свету икону из које се зачуо глас и одмах угледа страшно чудо: Богородичино лице бејаше оживело, као и лице Христа младенца којег је држала у наручју. А превечни младенац, испруживши руку и поклопивши њоме усне Своје Богомајке, окренуо се ка Њој рекавши: “Немој, мајко моја, не говори тако, него нека буду кажњени како им доличи”. Али, Богородица брижно задржа својом руком руку сина и Бога свог и окренувши главу удесно, она понови исте речи: “Не отварајте данас капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике”. Обузет великим страхом од овог страшног чуда, игуман одмах дозове сву братију, исприча им догађај и упозорење Пресвете Богородице, као и од Господа јој упућене речи. И сви са великим дивљењем запазише да је Богородичино лице и лице Господа Исуса Христа и уопште читав опис и лик оне иконе остао измењен, потпуно супротан од претходног. У знак своје живе захвалности, монаси заблагодаре за промисао и заштиту коју им указује Пресвета Богородица и њеним молитвама милостиви Господ. Онда се попењу на зидине оружјем се одбране од непријатељског напада. Од тада па до данас ова икона позната је под именом Утешитељка. Тропар други, глас 4. Ми недостојни, пресвета Богородице, никада нећемо престати да говоримо о твојој свемоћи. Јер кад ти не би стајала пред Богом и молила се за нас, ко би нас избавио од толиких опасности? Ко би нас до сада сачувао слободним? Од тебе нећемо одступити, Владичице, јер ти непрестано спасаваш од свих несрећа оне који ти служе. https://www.facebook.com/bogorodicinhrambec/
-
- парамитија
- утешитељка
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Икона Богородица Савинска на трајни дар Цркви у Заклопачи
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Први пут у петовековној историји чудотворне Иконе Богородице Савинске сачињена је њена верна копија - ћерка Икона, која сада, са благословом Патријарха српског г. Порфирија стиже у Београд и остаје као трајни дар цркви Свете Тројице у Заклопачи. О свечаном дочеку 21. октобра 2023. и молитви коју ће служити и игуман манастира Савина, отац Макарије, за Радио Слово љубве, у разговору са Наталијом Лисинац, говори отац Рајко Раич из Заклопаче: Разговор са о. Рајком Раичем о доласку иконе Богородице Савинске у Београд: Your browser does not support the audio element. Дочек копије чудотворне иконе Богородице Савинске у Заклопачи, духовној бањи између Авале и Дунава, биће уприличен у суботу 21. октобра, у 16 часова, када ће бити служен Молебан Пресветој Богородици, а у наставку ће бити приређен културно-уметнички програм и послужење. У недељу ће бити круна празничног славља када ће, од 9 сати, Свету Литургију служити игуман Савински, о. Макарије. Извор: Радио Слово љубве -
18. Беседа Изговорена у Недељу Мироносица; у њој се говори и о томе да је Богородица прва видела Господа васкрслог из мртвих 1. Васкрсење Господње представља обнову људске природе, оживљавање, пресаздање и враћање у бесмртни живот првог Адама, који је кроз грех био усмрћен, и смрћу враћен у земљу од које је био створен. У почетку, када је створен и призван у живот, он није видео никога од људи, јер у том часу осим њега није био створен нити призван у живот ниједан човек. Након што је преко даха Божијег примио дах живота, прво што је угледао била је жена, јер је Ева била прво људско биће после њега. Тако и други Адам, Који је Господ, уставши из мртвих није видео никога од људи, јер од Њему блиских нико није био присутан, а војници који су чували гроб обамрли су од страха; након што је устао, Он је од других људи прво угледао Жену, како смо чули када је данас Марко благовестио: А Исус, васкрснувши рано у први дан недеље, јави се најпре Марији Мтдалини (Мк. 16; 9). 2. На основу реченог чини се да Еванђелист јасно указује и на час у који је Господ васкрсао – тј. на рано јутро – и на то да се у сам час Васкрсења најпре јавио Марији Магдалини. Он то, међутим, не каже, како ће мало даље постати јасно онима који буду брижљивије расуђивали. Непосредно пре тога и он, сагласно са другим еванђелистима, каже да је та Марија долазила и раније са осталим Мироносицама на (Христов) гроб и будући да је видела да је пуст, отишла. Одатле је јасно да је Господ васкрсао знатно пре јутра, када је она видела Његов гроб. Одређујући то време (када су Мироносице дошле на гроб, он није рекао просто рано (тј. „изјутра“), као горе, него врло рано (Мк. 16; 2). Сходно томе, он овде не указује на излазак сунца, него на магловиту светлост која му претходи на хоризонту. Означавајући ово, и Јован каже да је Марија Магдалина дошла рано, још по мраку, и да је видела како је камен са гроба одваљен (Јн. 20; 1). 3. Она тада, како каже Јован, није сама ушла у гроб, него је отишла од гроба а да није видела Господа. Отрчала је и дошла код Петра и Јована, али их није обавестила о Васкрсењу Господњем, него о томе да је Он узет из гроба. Она, дакле, још увек није знала за Васкрсење. Господу једноставно није било угодно да се јави у први час, него по истеку првог часа дана (када се већ сасвим разданило). Постоји, међутим, нешто што су еванђелисти замагљено објавили, а што ћу ја сада да откријем вашој љубави. Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње). Сада се, међутим, по благодати Васкрслога, обраћамо вернима, и пошто нам празник налаже да за предмет расуђивања узмемо Мироносице, ми ћемо – држећи се речи Онога Који је казао да неће бити ничег тајног што неће постати јавно – показати и ово (тј. да је Богородица прва видела Васкрслог Христа). 4. Мироносице су, дакле, биле оне жене које су пратиле Господа заједно са Његовом Мајком. Оне су биле присутне и у време спасоносних Страдања Спаситељевих и побринуле се да миром помажу и припреме тело Господње за погреб. Када су Јосиф и Никодим од Пилата измолили и узели Владикино тело, када су Га скинули са крста и обавили плаштаницама натопљеним миомирисима, када су Га положили у камени гроб а на врата гроба ставили велики камен, ту су, према еванђелисти Марку, биле присутне и посматрале су све то Марија Магдалина и друга Марија, седећи преко пута гроба. Изразом: и друга Марија он је означио Богородицу. Она се такође назива и Мајком Јакова и Јосије, који су били синови Јосифа Заручника. Осим њих, како саопштава Лука, присутне су биле и друге жене које су посматрале погреб Господњи: А иђаху у пратњи и жене, које бејаху дошле са Исусом из Галилеје, и видеше гроб и како би положено тело Његово… А шо бејаху Магдалина Марија и Јована и Марија Јаковљева и остале с њима (Лк. 23; 55; 24; 10). 5. Па се вратише – вели – и припремише мирисе и миро (Лк. 23; 56); јер још нису могле јасно да разумеју да је Он истински миомирис живота за оне који Му са вером приступају, као и мирис смрти за оне који упорно остају у неверовању, и да мирис Његове одеће, тј. Његовог тела, превазилази све миомирисе, те да је име Његово – Миро Изливено, којим је целу васељену испунио божанским миомирисом. Оне су, међутим, миро и миомирисе припремиле како због указивања поштовања Погребеном, тако и због ублажавања задаха распадања тела, мислећи да ће га сачувати помазивањем. 6. Оне су, дакле, припремиле миро и миомирисе. Суботу су, према (старозаветној) заповести, провеле одмарајући се, јер још није дошла истинска Субота, и оне још нису познале ту преблагословену Суботу – превођење наше природе из адских бездана на светлу и божанствену небеску висину. А у први дан недеље дођоше врло рано на гроб, и донесоше мирисе што приправише (Лк. 24; 1). Матеј пак каже: А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, две жене дођоше на гроб (Мт. 28; 1). Јован пак каже да је, док још беше мрак, дошла сама Марија Магдалина. Марко каже да су врло рано у први дан недеље дошле три жене (Мк. 16; 2), док то да је Пасха била у први дан после суботе тврде сви еванђелисти. Што се времена тиче, они говоре о свитању првог дана недеље, врло рано, док још беше мрак, онда када се светлост још меша са тамом, тј. када се на хоризонту појављује зора која најављује дан. Ако би неко хтео тачније да одреди време, боја неба почиње да се мења око деветог часа ноћи, када до наступања дана остају цела три часа. 7. Види се, међутим, да код еванђелиста постоји неслагање не толико о времену доласка Жена Мироносица на гроб, колико о броју жена. Као што сам рекао, Мироносица је било много, оне на гроб нису долазиле све одједном, него у два, три наврата, у групама у којима нису била исте особе. Све су долазиле у сам освит зоре, али не све у исто време. Једино је Магдалина дошла поново и дуже остала (код гроба Христовог). Неки Еванђелисти, заобилазећи друге жене које су дошле, помињу само њу. Међутим, како ја закључујем, сабирајући из излагања свих Еванђелиста а што сам и раније рекао, пре свих је на гроб Сина и Бога дошла, заједно са Маријом Магдалином, Богородица. Овако нас учи нарочито еванђелиста Матеј: А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома; јер ангео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему. А лице његово беше као муња, и одело његово бело као снег и у страху од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви (Мт. 28; 1-4). 8. Све остале жене дошле су, дакле, након што се земља затресла и стражари разбежали и нашле да је гроб отворен а камен одваљен. Међутим, Мати Дјева је дошла у часу када се збио земљотрес и када се камен одвалио, (у часу) када су се присутни стражари, пошто су се повратили од страха, дали у бекство. Богородица се, међутим, није уплашила, Она се обрадовала када је видела шта се догодило. Мислим да је прво ради Ње Животоносац отворио онај гроб. Све оно што је горе на небесима и доле на земљи најпре нам је преко Ње открио. Он је ради Ње послао ангела да заблиста као муња, како би Она, док је још био мрак, благодарећи обилној светлости ангела, видела не само празан гроб него и сложене плаштанице које су сведочиле о Васкрсењу Погребенога. 9. Исти онај ангео Гаврило био је (и сада) благовесник (Васкрсења). Онај који јој је у почетку рекао: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога (Лк. 1,30), и сада, видевши да је дошла на гроб, поново хита и спушта се да Приснодјеви објави исто, да јој благовести Васкрсење из мртвИх Онога Који се од Ње бесемено родио, да одвали камен и покаже пуст гроб и погребне покрове, те да тако сведочанство учини веродостојним. Анђео, каже, одговарајући рече женама: Не бојте се ви, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ (Мт. 28,5-6; Мк. 16,6). „Иако видите да су стражари престрашени – каже ангео – ви се не бојте, јер знам да тражите Исуса распетога. Он је устао, није овде. Врата, преворнице и печати ада, смрти и гроба нису могли да Га зауставе, будући да је Он Господ нас бесмртних и небеских ангела, и само Он је Господ свега. Погледајте место на коме је лежао Господ. „Пожурите“, каже, „ученицима Његовим, па им јавите да је васкрсао из мртвих“. 10. Изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима Његовим (Мт. 28; 8). Чини ми се такође да су Марија Магдалина и остале жене које су дошле у тај час још осећале страх, пошто нису схватиле значење ангелових речи, нити су биле у стању да у потпуности прихвате светлост како би јасно виделе и разумеле јасно, док је Богородица осетила велику радост, пошто је схватила оно што јој је ангео саопштио и сва је постала као светлост, будући сасвим очишћена и божански облагодаћена, у свему тврдо познавши истину и поверовавши архангелу, јер га је још од пре много година по делима његовим сматрала достојним највећег поверења. Како би могло да се догоди да богомудра Дјева, Која је присуствовала тим догађајима, не схвати шта се то догодило? Она је видела земљотрес и оног великог ангела како у виду муње силази са небеса, видела је обамрлост стражара, померање камена, празан гроб и велико чудо смирном и алојом слепљених и неподераних плаштаница у којима није било тела, и уз то и радостан изглед и благовест ангела. Изашавши после те благовести, Марија Магдалина као да није чула ангела, који можда и није говорио ради ње, те је опазила само то да је гроб пуст, док плаштанице уопште није приметила и потрчала је Симону Петру и другом ученику, како каже Јован. 11. Придруживши се осталим женама, Мајка Божија, Дјева, за то време поново полази на то место са кога је стигла, и тада – како вели Матеј – срете их Исус шворећи: Радујте се! (Мт. 28; 9). Видите ли да је Мати Божија пре Марије Магдалине видела Онога Који је ради нашег спасења телом страдао, био погребен и васкрсао? А оне, каже, приступивши ухватише се за ноге Његове и поклонише Му се (Мт. 28; 9). Као што је само Богородица схватила значење онога што је објављено када је заједно са Маријом Магдалином чула ангелску благовест о Васкрсењу, тако је и сада, када је заједно са другим женама срела Сина и Бога, прва међу њима видела и препознала Васкрслога и, приступивши, ухватила се за ноге Његове, постајући тако апостол за апостоле. Од Јована сазнајемо да Марија Магдалина није била с Мајком Божијом у тренутку када ју је на повратку са гроба сусрео, јавио јој се и обратио Господ: Онда отрча (Марија Магдалина) и дође Симону Петру и другом ученику кога љубљаше Исус, и рече им: Узеше Господа из гроба, и не знамо где Га положише (Јн. 20; 2). Како би она могла рећи да су Господа „узели и негде положили, али не знамо где“, да Га је видела, дотакла рукама и чула (Његов глас)? Чак и након што су Петар и Јован дотрчали до гроба, угледали плаштанице и ушли, кажу да је Марија (Магдалина) плачући стајала напољу, покрај гроба. 12. Видите ли да она не само да није видела Господа, него да није чак ни чула (за Васкрсење)? И када јој се ангео јавио и упитао је: Жено, зашто плачеш?, она је опет одговорила тако, као да је Христос мртав. Па и када се окренула и угледала Христа, опет није схватила шта се догађа, него је на Његово питање: Зашто плачеш? одговорила као и претходно, све док је Он није позвао по имену и уверио је у то да је жив. Тада је и она приступила, тражећи да загрли Његове ноге, на шта јој је Он рекао: Не дотичи Ме се. Одатле можемо да разазнамо да је Он, онда када се прво јавио Мајци и женама које су биле са Њом, само Мајци допустио да загрли Његове ноге, иако Матеј то каже и за остале жене, не желећи, због разлога на који смо напред указали, да Мајку отворено истиче код таквих ствари. 13. Након што је Приснодјева Марија прва дошла на гроб и прва примила благовест о васкрсењу, за њом су дошли и многи други. Они су видели одваљен камен и чули ангеле, да би се на повратку, после ових речи и виђења, раздвојили. Једни, како каже Марко, побегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху (Мк. 16; 8). Други су следили Мајку Господњу, видели Владику и чули Његове речи. Магдалина је пошла Петру и Јовану, и за њима је поново дошла на гроб – сама. Када су они отишли била је удостојена да сама види Господа, и поново је била послана Апостолима. Дошла је к њима, објављујући свима, како каже Јован, да је видела Господа и да јој ово рече (Јн. 20; 18). Марко говори о томе да је ово виђење било рано ујутро, тј. на самом почетку дана, пошто је наступила зора. Он, међутим, не тврди да се Васкрсење Господње збило тада, и да је то било прво Његово јављање. 14. Ми смо истражили дела Мироносица и имамо горе доказану сагласност четири Еванђеља о њима. Ученици, који су на сам дан Васкрсења чули од Мироносица и Петра, од Луке и Клеопе, да је Господ жив и да су Га видели, нису поверовали, због чега их је Он укорио када им се касније, кад су били сви на окупу, јавио. Пошто им се много пута јавио показујући да је жив, они не само да су поверовали, него су то посвуда и проповедали: По свој земљи изиђе глас њихов и до крајева васељене речи њихове (Пс. 18; 5); а они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знамењима која су се потом показивала (Мк. 16; 20), јер су знамења била неопходна све док реч није била објављена по целој земљи. Ако су знамења и чудеса потребна за показивање и утврђивање Истине која се проповеда, онда су, с друге стране, не чудеса него знамења потребна и онима који примају реч, да покажу јесу ли тврдо поверовали. Каква су то знамења? Она, која проистичу из дела, јер се каже: Покажи ми веру из дела твојих (Јак. 2; 18) и: Ко је међу вама мудар и разуман, нека покаже од доброг понашања дела своја (Јак. 3; 13). Ко ће за побожног сматрати човека који има божанствен, велик и узвишен, да тако кажемо, небески ум, ако истрајава у порочним делима и прикован је за земљу и земаљске ствари? 15. Никакве користи нема од тога, браћо, ако неко каже да има божанску веру, а при томе нема дела која таквој вери одговарају. Какву су корист лудим девојкама донеле светиљке у којима није било уља, тј. дела љубави и састрадања? Шта је оном богаташу, који није имао самилости према Лазару па се зато мучио у неугасивом огњу, донело обраћање оцу Аврааму? Шта је ономе вредела спремност на повиновање позиву на свадбу, када није био одевен у рухо добрих дела које приличи божанском браку и брачној ложници? Био је позван и дошао је, имао је савршену веру, сео је онамо са тим светим гостима, али је био осуђен и постиђен, јер је био одевен у порочно понашање и дела, и, пошто су му немилосрдно свезали руке и ноге, био је бачен у огањ паклени, тамо где је плач и шкргут зуба, 16. који нека не искуси нико од оних које је Христос позвао, него, вером показавши у свему доличан живот, нека се удостојимо да уђемо у брачну ложницу чисте радости, вечно пребивајући са светима – тамо, где је обитавалиште свих који се радују. Амин.
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава. Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје. Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама. Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати. Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји. Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ
-
- поистовећење
- јесте
- (и још 14 )
-
Предавање "Пресвета Богородица - Светиња над Светињама"
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У оквиру циклуса предавања „Хришћански храм“ у крипти храма Светог Апостола и Јеванђелисте Марка у Београду, у четвртак, 1. децембра 2022. године, у 18 часова, протојереј Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник, одржаће предавање на тему: „Пресвета Богородица Светиња над Светињама“. Извор: Радио "Слово љубве" -
Епископ Сава: Пресвета Богородица је Мајка целокупног људског рода
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
-У тајни љубави Божје посебно место заузима Превета Богородица која је Сасуд благодати Божје кроз коју је на овај свет дошао сам Господ Исус Христос, рекао је епископ Сава. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је 25. јануара 2022. године, поводом молитвеног спомена у част чудотворне иконе Пресвете Богородице Млекопитатељицена, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира. Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке. -Ових дана у црквеним песмама и химнама слушали смо о улози Пресвете Богородице у домостроју спасења и догађају Оваплоћења Христовог. Кроз два дана прослављамо и празник Светог оца нашег Саве, првог Архиепископа наше Цркве, онога који је устројио нашу Цркву и онога који је просветио народ наш, који је у таму нашега незнања унео светлост Христове науке и Христовом светлошћу обасјао сав наш род, због тога са правом заједно са Светом равноапостолном браћом Кирилом и Методијем и Светога Саву можемо назвати равноапостолним, беседио је владика Сава. -У тајни љубави Божје посебно место заузима Превета Богородица која је Сасуд благодати Божје кроз коју је на овај свет дошао сам Господ Исус Христос. Ми у нашим животима често не разумемо вољу Божју, али ако је прихватимо схватићемо накнадно да све што нам Господ даје јесте ради нашега спасења и нашега добра и уколико у одређеном моменту не разумемо вољу Божју можемо да се сетимо Пресвете Богородице која није разумела тајну која јој је откривена, али са смирењем је прихватила и рекла: Нека ми буде Господе по речи Твојој. Због тога Пресвета Богородица има храброст да се моли и да заступа читав људски род, истакао је владика Сава и подсетио: -Свети Сава је многе манастире посветио Пресветој Богородици, а са једног свог путовања у Свету Земљу донео је и две иконе чудотворне, икону Пресвете Богородице Тројеручице и икону Млекопитатељицу које се и данас чувају на Светој Гори. Извор: Телевизија Храм-
- мајка
- богородица
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Тешко је да је било ко други током читаве историје религије – а о историји хришћанства да и не говоримо – привукао толику пажњу и толику љубав и био извор тако чисте, непомућене радости, као што је то Дјева Марија. Она се појављује на самом почетку Јеванђеља, затим у причи о свадби у Кани Галилејској, и на самом крају, покрај Крста на ком је распет њен Син. Кроз године и векове узноси јој се поздрав пун ликовања: „Радуј се!“ и нема дана, богослужења или, сем ретких изузетака, молитве, да се не спомиње она којој се, по речима Цркве, „радује свако створење“. У овим данима по Божићу, када блиста овај задивљујући празник, прави је тренутак да се запитамо: шта је узрок те радости, шта чини да и нама тај лик буде тако близак, присан и посебан? Можда најбољи одговор на ово питање даје један црквена химна која се пева пред Божић. У њој се каже да је Детету које се родило у Витлејему свако принео свој дар: земља пећину, небо звезду, источни мудраци злато, тамјан и смирну, анђели песму. А чиме смо Га ми даривали – пита се даље аутор химне – шта смо Му принели, ми, људи? И одговара: Мајку Дјеву. Ово није пука метафора. Црква је овим речима изразила своје најдубље искуство, своје најдубље поимање васколике тајне Божића. То разумевање можемо изразити овако: у лику Дјеве Марије свет је подарио Богу свој најдубљи плод, нешто највредније, најчистије и најсавршеније чиме се могло одговорити на Божију љубав. Јер, ако је Христос, како учи Црква и како верујемо, Бог који је дошао на земљу да нам дарује Своју љубав и да нас љубављу спасе, онда је било неопходно да се у свету пронађе љубав која би одговорила на ту љубав, која би препознала и прихватила тај Божији долазак, и у име свих нас, читаве творевине, рекла Богу „да“. Ту љубав као одговор на љубав, чисту, слободну и уједно смирену, тај дар света Богу, оваплотила је у себи, изразила читавим својим бићем, Дјева Марија. И то су људи увек осећали, више срцем и душом него разумом, гледајући њен лик, било крај јасала са Дететом, било крај Крста у ћутљивој патњи: она је једна од нас, она је наша, она је као и ми, само неупоредиво чистија, неупоредиво савршенија. Али то значи да по њој, по њеној љубави, њеном савршенству, а не по оном ужасавајућем споју нискости и зла којим је тако страшно обележена историја човечанства, можемо и треба да судимо о човековој суштини и сврси. Ако је она заиста постојала – а ко би могао да измисли такав лик? – онда то значи да човек није животиња, као што се из петних жила упињу да докажу они који га своде на ниво животиње и упорно тврде да је човек само оно што једе. Ако је човечанство макар једном изнедрило тако чист плод, онда он управо и јесте израз стварне човекове природе. То је оно чему се радујемо, у шта верујемо, и наша радост и вера се обнављају кад год посматрамо лик Мајке крај јасала, или кад понављамо задивљујуће речи: Јер, гле, од сада ће звати блаженом сви нараштаји. Она је слободно прихватила тајанствени позив одозго, и зато за нас остаје вечни доказ да је човеку својствена божанска слобода, ма како био понижен грехом и злобом. Она која је себе дала у целости, без остатка, за нас остаје сведочанство је човекова величина и слава у жртви и љубави, у давању себе и служењу, а не у гордом и ситничавом самопотврђивању. Она је заувек обасјала свет светлошћу љубави, састрадалности, верности и топлине мајчинства којом усваја цели људски род. Она, како се каже у једној другој црквеној химни „сама уводи Христа у васељену“. Она Му даје тело и овоземаљски живот, она Га чува у детињој немоћи, она Му дарује себе, у њој се занавек догађа сусрет неба и земље, Бога и човека. На икони Христовог рођења видимо је поред Детета, окружену читавом творевином, јер она је њено средиште и венац. Изнад ње су звезде и анђели, око ње пастири и животиње. То значи да смо у њој сви ми, читави свет, дочекали, заволели, примили Христа. То значи да није све на земљи зло и грех, да постоји и та светла мера истинске човечности. „Шта ћемо ти принети Христе?“, питамо се у једној божићној химни. „Јер свако од Твојих створења принело је дарове: небо звезду, земља пећину, анђели певање, а ми Мајку Дјеву“. Наш земаљски дар Христу , заправо је њен дар нама, дар у ком Христова земаљска Мајка постаје наша небеска Мајка, покров вечне љубави над нама. Протојереј Александар Шмеман
-
- богородица
- дјева
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
На празник Сабора Пресвете Богородице, 26. децембра / 8. јануара, у храму Успенија Пресвете Богородице у Новом Саду, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Успенског храма и новосадских ђакона. Беседећи после прочитаног одељка из светог Јеванђеља, Преосвећени Епископ мохачки Дамаскин је честитао празник и рекао: „Данас, на други дан Божића, управо у овом вашем храму, посвећеном Успенију Пресвете Богородице, прослављамо Мајку Божју, јер је такав црквени обичај – да после Рождества Христовога прослављамо Мајку Божју, као што после Рождества Мајке Божје, Мале Госпојине, прослављамо светога Јоакима и Ану, и после Рождества светога Јована Крститеља прослављамо његове родитеље Захарију и Јелисавету. Овај празник се назива Сабор Пресвете Богородице и један је од најстаријих Богородичиних празника. Оно што је најважније – а чули смо у синоћној стихири на вечерњој служби – јесте да је свако принео неки дар Богу: Шта да ти принесемо Христе за све што си нам дао? Анђели су принели песму, пастири су принели чудо, земља је принела пештеру или вертеп, пустиња је принела јасле, а шта смо ми, људски род, принели Богу? Оно што је било најлепше и што је било најдивније, а то је Мајка Божја. Зато свети Владика Николај каже и пише: Ја сам муцав, авај мени, мутав када треба да говорим о Пресветој Богородици. Како ја нечист да говорим о Њој Пречистој? Како ја порочан да говорим о Њој Непорочној? Како ја грешан да говорим о Њој Безгрешној? Како било шта да ми кажемо о оној која је часнија од херувимâ и неупоредиво славнија од серафимâ? Како да се не дивимо њеном смирењу када је чула речи Божје и када је рекла овај стих који смо чули у прокимену данашњега Апостола: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спасу моме, јер погледа на смирење слушкиње Своје. Свети Оци су, по угледу на апостола Павла, Пресвету Богородицу назвали другом Евом, јер је апостол Павле Христа назвао другим Адамом. Заиста, она која је родила Бога – и због тога је зовемо Богородицом – јесте наша прва Посредница и Заступница.” Током свете Литургије је појао Дечји хор Црквене општине новосадске, под уметничким вођењем диригента Милице Грубишић. После свете Литургије, Епископ мохачки Дамаскин је похвалио чланове Дечјег хора, рекавши да ће Господ као уздарје примити њихов труд. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. децембра 2021. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, светом архијерејском Литургијом у манастиру посвећеном том великом празнику у Београду. Саслуживао је Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј. Беседу Његове Светости Патријарха преносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, нека је благословен и радостан данашњи дан, и сви ми да смо благословени молитвама Пресвете Богородице, славећи данас догађај увођења Њенога у храм. Сви знамо јеванђељски догађај, догађај из историје Цркве, догађај из живота Пресвете Богородице, када су њени родитељи Јоаким и Ана њу девојчицу од свега 3 године довели из Назарета у Храм Божији у Јерусалим. И знамо да је тамо са радошћу, одушевљењем и молитвом њу дочекао првосвештеник Захарија и, о чуда, увео је у храм, у Светињу над светињама, у део храма који је само једанпут у години улазио првосвештеник, и то на Дан очишћења. Од тог тренутка, па до Успења Њеног, Пресвета Богородица је сва била у знаку послушања, смирења, љубави и вере, у знаку спремности да увек буде воља Божија а не њена. Од тог тренутка па до краја свога живота Пресвета Богородица је безрезервно прихватала божански поредак света, творевине и свог места у том божанском поретку. А кроз њу je нама дошло спасење, дошао је Син Њен, Бог Њен и Бог наш. Дошао је Спаситељ наш Исус Христос да би нас Њоме и у себи једампут за свагда сјединио са спасењем нашим и једампут за свагда учинио грађанима Царства Божијег. Царства Божијег, које је реалност која започиње овде и сада, у историји, у коју свако улази својим духовним рођењем и које се у пуноћи реализује у будућем веку. Пресвета Богородица је читавим својим бићем, умом и душом опредељена за божански поредак. А који је то божански поредак? Он је нама у Цркви откривен, записан је у Светом писму, сачуван и преношен од Отаца до наших дана, и тако ће бити до краја света и века. Тај божански поредак није ништа друго него чињеница да је Бог створио свет, учинио га добрим, да је као круну тога света, творевине, створио човека, то јест нас по својој слици и прилици. И такође добрим! Све је створено добрим! Природа, творевина, саздана је да буде храм Божији, да буде предукус Царства небеског. И човек у њој да буде свештенослужитељ, да јој служи и да му служи, да је култивише и да је узводи и узноси заједно са собом у будући век. Зато ће Апостол Павле рећи о спони између човека и природе, да и природа уздише за синовима Божијим како би била спасена (Рим 8, 19). И природа има потребу, као људски род, да буде послушна Речи Божијој. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48), јер кроз савршенство човеково, кроз његово усавршавање, кроз свете људе, све око њих постаје свето па и творевина Божија. Човек је, дакле, створен да буде свештеник свуда и на сваком месту. Свако од вас је свештенослужитељ, јер тамо где смо на основу свога дара и свога талента, на основу онога што смо добили од Бога – он, ја, ви и свако од нас – сви ми можемо узрастати и постајати светим, и собом освећивати то место кроз оно чим се бавимо, тако што ћемо све чинити кроз молитву и узносити у славу Божију; како би онда сваки педаљ, свака стопа на којој стојимо постала олтар Божији са којег се узноси молитва. Божански поредак значи да је Реч Божија закон по којој живимо, по којем смо позвани да живимо. Чудимо се откуд конфликти у нама, откуд смућење у нашој души, уму. Чудимо се откуд фрустрације, страхови, несигурност, откуда то да се безброј пута ноћу будимо и презнојавамо, а чини нам се да је све у реду и да живимо како треба. Наравно да сва искушења и проблеми са којима се суочавамо, а за чије порекло не знамо, долазе из једноставног разлога, због тога што нарушавамо божански поредак, што јеванђељске заповести нису координате по којима живимо. Зато што уносимо своја егоцентрична, самољубива, конформистичка тумачења у те заповести Божије. Заповест те позива на одрицање, заповест те позива на оно што је исказала Пресвета Богорорица – „Нека буде по речи твојој!“ (Лк 1, 38) – или што сами изговарамо свакодневно у молитви Оче Наш – да буде воља твоја. Заповест нас на то позива, али самим тим, уколико је поштујемо, она осигурава и обезбеђује мир у души, хармонију, и отуда, неустрашивост пред било којом претњом и опасношћу. Питамо се откуда међу нама неразумевање, зашто смо искључиви пред својим ближњима, зашто желимо оно што њима припада, зашто им завидимо, зашто их осуђујемо, зашто им судимо и пресуђујемо. А то онда опет повратно ствара немир на немир у нашој души. То је духовни закон, може да каже ко шта хоће, може да мисли ко шта хоће, али то је духовни закон. Ако желиш туђе, ако мрзиш, ако си себичан, ако су страсти, егоизам, егоцентризам оно на чему зидаш свој живот, духовни закон неумитно доноси дисхармонију, немир, страхове, фрустрације, сваку врсту конфликата у твојој души. И отуда не треба да нас чуди зашто је то тако, јер опет изнова нарушавамо божански поредак. Шта рећи о нашем односу према природи која нам је дата да њоме управљамо? Дата нам је да с њом живимо у хармонији, да је поштујемо, а онда када отимамо од ње, када је не поштујемо, када се понашамо не духовно него искључиво гледајући експлоататорски на то што смо добили као дар од Бога, поново ће настати немир јер се природа свети. Дуго трпи, али памти и кад тад узвраћа. Чудимо се вирусима, разним другим недаћама кроз које пролазимо. Знате ли шта значи вирус? То значи отров. А и он настаје као бумеранг који нам се враћа када нарушавамо божански поредак. Ми смо вирус. Ми смо једини у творевини Божијој који нарушавамо божански поредак, и отуда, нарушавајући га, ми сами жањемо све унутрашње, личне и међусобне, заједничке немире. Пресвета Богородица, браћо и сестре, коју свакога дана на разне начине славимо, као своју мајку, као ону која нас разуме, која часа не часи када јој се смирењем обратимо да нас заступа пред Богом и која неретко, тамо где има смирења, где има вере, својим заступништвом и својим молитвама помаже, она показује да само онда када нам је Бог на првом месту можемо рећи нека буде воља Твоја, нека буде по речи Твојој, нека буде благословено Господе. Како то није тако, имаћемо калкулације, своје рачунице, покушаваћемо да изиграмо заповест Божију, заповест Јеванђеља, да их уподобимо својим претпоставкама, својим предрасудама, да их уклопимо у свој концепт, да кажемо да Бог неће од нас оно што уствари хоће. Него, да Бог хоће оно што ми хоћемо, а неће бити да је тако. У данашњем Јеванђељу чули смо причу о Марти и Марији која се савршено уклапа у личност и живот Пресвете Богородице, а нама савршено показује који треба да је наш путоказ. Две су, дакле, сестре служиле Господу, свака на своји начин. Једна му је служила практично, а друга гледала у Његово лице, код ногу Његових, созрцавала Тајну Божију и тајну људску. Ниједну од њих Господ није одбацио. Јер, онога тренутка када му се пожалила сестра која му је служила практично, доневши храну, воду и све што му треба – када се побунила и рекла: „Ова моја сестра, која је код твојих ногу, ништа не ради!“ – Он је на то казао да је она „бољи део изабрала“, јер је читавим својим бићем била усредсређена на Његову личност. И једно и друго је потребно, браћо и сестре, и наш практични рад и живот и социјална делатност. Говорио сам недавно у једном храму о томе да Црква није, пре свега, и примарно, социјална, екомомска или политичка установа. Него, да ми долазимо у Цркву да бисмо видели лице Христово, да бисмо били код ногу Његових. Зато долазимо у храм Божији. А онда када се читавим својим бићем прикујемо за њега, добићемо меру, критеријум, најбољи могући начин како се бавити и свим овим другим делатностима. Неко је то протумачио да патријарх каже како се не треба бавити социјалном делатношћу. Браво таквоме, како ли је то протумачио из овакве поставке!? Он је само протумачио себе и сваки који на тај начин тумачи ову јеванђељску причу говори о себи. Говори да њему Христос није на првом месту. Говори, дакле, да њему до Цркве није стало. Њему је Црква вишак, или у најбољем случају, њему Црква треба да буде оруђе, средство за остварење својих циљева, ових које сам побројао. Тек када нам је Бог на првом месту, тек када смо код ногу Његових као Марија, као Пресвета Богородица, ми ћемо итекако добро знати каква треба да буде наша реч на свим пољима и областима живота у заједници у којој живимо. И свуда ће бити, и треба да је буде јеванђељском сољу, а не острашћеним умом, речју и срцем непреображеног човека. Данашњи нас празник, браћо и сестре, подсећа на ту причу, а Пресвета Богородица на то да се у Христу преобразимо и преображавамо. А онда преображени и преображавани у Христу чистим срцем, просвећеним умом на најбољи могући начин допринећемо и доприносићемо на сваком пољу, на свакој стопи, на свакој тачки на којој се будемо налазили, јер ћемо тада бити заиста истински и прави свештенослужитељи. Заједно са Христом служићемо Његову тајну, тајну Спасења свога, људског рода али и читаве Творевине. Нека би зато Господ дао, да обраћајући се Пресветој Богородици непрестано Њоме и Њеним молитвама живимо, да Њеним молитвама наша воља буде спремна да служи божанском поретку, да служимо Речи Божијој, да нам Јеванђеље буде закон који устројава наш живот, како не бисмо дозволили да на било који начин овај свет повуче Цркву, да се она саображава свету, да се удвара свету, него управо обрнуто, да свет претварамо у Цркву и преображавамо га, како бисмо онда славећи Пресвету Богородицу, заједно са Њом и са свима Светима, славили и име Божије, Једнога у Тројици живога Бога, Оца, и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова! Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Епископ Сава: Богородица је узор за све нас
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На празник Покрова Пресвете Богородице у четвртак 14. октобра по благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и администратора Митрополије загребачко-љубљанске, Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у новом храму посвећеном Покрову Пресвете Богородице у Постојни у Митрополији загребачко-љубљанској. Преосвећеном Епископу Сави саслуживао је протосинђел Нектарије и свештенство Митрополије загребачко-љубљанске. Храм у Постојни је у богослужбеној употреби од фебрура месеца 2021. године, стога је ово прва храмовна слава коју је ова црквена општина обележила. У својој беседи је Епископ Сава између осталог рекао: ,,Са посебним емоцијама и расположењем се окупљамо и молимо Пресветој Богородици која је заштитница овога светога мјеста. Она је заштитник овога храма, али изнад свега Она је заштитник ове заједнице која се овде окупља. Дакле, својим омофором, својим покровом штити и место, и заједницу, и људе и освећује сваког ко се у овом месту моли и поклања Пресветој Богорици и велича Њено име. Она је највећа међу женама, Она је највећа у роду људском, Она је заступник коме прибегавамо када смо у некој тешкоћи, најчешће се молимо Пресветој Богородици за помоћ. Међутим, Она је исто тако и узор за све нас на који се угледамо". Извор: Телевизија Храм-
- богородица
- сава:
- (и још 4 )
-
Епископ Исихије: Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Храм Покрова Пресвете Богородице, најстарија светиња у Ваљеву (подигнута 1856. године) и споменик културе од великог значаја, прославила је празник своје небеске заштитнице. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића, Ваљеваца са службом у Београду. Богослужење је појањем улепшао Црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Милице Степановић – Бабамилкић. Иако не спада у дванаест великих празника Господа Христа и Богородице, те је у црквену литургику придодат у новијем времену, празник Покрова Пресвете Богородице велики је, јер славећи га оживљавамо догађај из 10. века у Цркви Влахерни у Цариграду, када се Мајка Божја јавила Светом Андреју јуродивом и ученику му Епифанију. Догађај у коме се, по вери и молитви светитеља предатог „подвигу лудости за Христа“, јавила Царица небеска и показала да на земљи непрестано обитава, штитећи сав људски род својим молитвама, казао је Владика Исихије у празничној беседи утемељеној на предањском запису догађаја којег данас прославља васцели православни свет. Пресвета Богородица је заједно са свима нама и окриљује нас својим омофором. Није то само у виђењу Светог Андреја јуродивог, већ у виђењима многих светих људи. Свако од нас би могао у то да се увери, ако живимо у подвигу и ако се трудимо да живимо по јеванђељу Христовом. Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас. Не само у преносном смислу. Ми смо сви усиновљени њој преко њеног Сина, а Господа нашег Исуса Христа. Господ је, узевши на Себе људску природу, нас узео као Своју браћу и сестре. Заједно са Њиме, ми смо синови и кћери Бога Оца, а самим тим смо и синови и кћери Пресвете Богородице – казао је Епископ Исихије. Мајчинска брига и старање о Цркви Пресвете Богородице су непресушни и она је стално присутна. Зато су јој посвећени бројни храмови, међу којима и овај у Ваљеву, јер се њена заштита и посредовање пред Богом увек осећају, закључио је Владика Исихије и позвао сабрани народ да сви заједно дамо одговор на љубав Мајке Божје и прослављамо Сина њеног, Господа нашег Исуса Христа. Након Литургије је начињен литијски опход и преломљен славски колач. Братство Покровског храма, на челу са старешином протојерејем – ставрофором Зораном Јаковљевићем, приредило је свечану трпезу за све који су дошли да са њима прославе храмовну славу. У навечерје славе служено је празнично бденије, којим је началствовао протојереј – ставрофор Верољуб Младеновић, умировљени парох ваљевски, некадашњи старешина Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска-
- наша
- богородица
- (и још 7 )
-
Епископ мохачки Дамаскин: Пресвета Богородица је образац молитве и љубави
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Као и сваке године, празник Покрова Пресвете Богородице торжествено је прослављен у манастиру Ђунис, који овај дан обележава као своју крсну славу. Окупљање верног народа почело је 13. октобра, како би се поклонили светињи и учествовали у богослужењима којима је ово вече било испуњено. Како би се током дана одговорило на духовне потребе народа и помогло у организацији ове велике прославе, дежурали су свештеници архијерејског намесништва алексиначког, нишког првог и другог, топличког и лесковачког. Низ богослужења, који је врхунио светом архијерејском Литургијом 14. октобра ујутро, започет је светом Литургијом, коју су 13. октобра од 8 часова служили протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протонамесник Владан Ранђеловић и јереј Марко Николић. Празничним бденијем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки Дамаскин. Преосвећеном Епископу саслуживали су архимандрит Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Николај Јоцић, протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, клирик Епархије крушевачке, протојереј-ставрофор Петар Милинковић, клирик Епархије тимочке, протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Милан Ристивојевић, клирик Епархије ваљевске, ђакон Мирослав Стојановић и ђакон Никола Ераковић. По завршетку празничног бденија, одслужен је и акатист посвећен Покрову Мајке Божије, у присуству мноштва народа. Јеромонах Николај, по благослову Преосвећеног Владике, одржао је надахнуту беседу, акцентујући потребу тишине у нашем животу и следовање примеру Пресвете Богородице у трпљењу. Света Тајна јелеосвећења служена је са почетком у два сата после поноћи, а служили су је протојереј-ставрофор Љубиша Милошевић, клирик Епархије крушевачке, јереј Милан Ристић, јереј Александар Срнић, јереј Иван Миленовић, јереј Младен Шобот, клирик Епархије шабачке, и игуман Јеротеј (Влајковић). Прву свету Литургију, служену од 4 сата после поноћи, служили су протојереј-ставрофор Јован Илић, протојереј-ставрофор Живорад Маринковић, игуман Јеротеј (Влајковић), јереј Младен Шобот, јереј Дејан Милошевић, јереј Милан Ристић, јереј Александар Срнић и јереј Југослав Ђурчић. На свим овим богослужењима појали су ученици нишке Богословије и студенти теологије. У 8 часова ујутро 14. октобра, почела је света архијерејска Литургија. На њој су Преосвећеном Епископу Дамаскину саслуживали архимандрит Павле (Јовић), клирик Епархије сремске, архимандрит Серафим (Мишић), архимандрит Методије (Марковић), клирик Епархије врањске, протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Николај (Јоцић), протојереј-ставрофор Петар Милинковић, клирик Епархије тимочке, протојереј-ставрофор Љубиша Недељковић, протојереј Милан Ристивојевић, протонамесник Горан Митић, јереј Радојица Радојковић, клирик Епархије крушевачке, ђакон Мирослав Стојановић и ђакон Никола Ераковић. Појали су чланови хора крушевачке цркве Лазарице. На крају свете Литургије, Преосвећени Владика је осветио славске дарове и пререзао славски колач, припремљен од стране сестара ове свете обитељи, после чега се и обратио вернима пригодном беседом. Светој Евхаристији следила је славска трпеза, са љубављу припремљена од стране домаћина. Извор: Епархија нишка -
Епископ Исихије: Пресвета Богородица нас учи да примамо вољу Божју
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Рођење Пресвете Богородице и ове године протекло је у знаку велике литургијске свечаности у Звечкој у Архијерејском намесништву посавском, јер управо овом празнику Мајке Божје посвећен је храм у овом делу Посавине. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. Овогодишњи домаћини славе били су Зоран и Светлана Комадина. Пресвета Богородица једина је у нашој Цркви која се прославља као „Пресвета“. Постоје хиљаде светих ликова и врста подвига. Имамо мученике, светитеље који су били епископи, теологе, монахе, свештенике и разне лаике. Имамо светитеље из свих народа, који су примили јеванђеље и од првих векова исповедали име Христово и страдали за Њега. Али, само је Марија названа у Цркви „Пресвета“, зато што се само она удостојила, не само да верује у Бога, већ и да према Њему има материнску љубав, казао је Епископ Исихије у празничној проповеди о личности Мајке Божје, чији долазак на свет православни хришћани данас прослављају. Све оно што мајка ради свом детету, она је радила двоструком љубављу као мајка Његова и као слушкиња Његова, покорна и смирена, која је примила на себе да изнесе ту највећу тајну свих тајни – да се у њој зачне Господ и да се од ње роди… Рекавши Архангелу Гаврилу:“Ево слушкиње Божје“, Пресвета Богородица нас учи да примамо вољу Божју, иако нам та воља некада изгледа страно. Неко је може сазнати од анђела, али сви ми је сазнајемо овде на Светој Литургији, када излазимо из овог света и улазимо у Царство Божје. Све што се на Литургији дешава јесте дело Божје, дело нашег спасења – истакао је Владика Исихије. Такође, указао је ваљевски архијереј, Пресвета Богородица је са нама на Светој Литургији. И сви свети су са нама на Светој Литургији. Не само људи, већ и анђелске силе, а Господ Христос води Литургију и приноси Себе Богу Оцу. Пресвета Богородица је дала Њему тело, одгајила Га и највише страдала кад је Он био разапет на крсту и у страшним мукама предавао дух Свој Богу Оцу. Благодат Божја јој је дала да то може да издржи, јер је требало да буде уз свог Сина у часу у ком Он страда и да се после осведочи Његовом Васкрсењу. Такође, она се удостојила васкрсења и пре општег васкрсења, које сви ми чекамо, закључио је Владика Исихије, узмоливши Мајку Божју да нас све чува и да њене молитве увек буду са нама. Након Свете Литургије начињен је трократни опход око храма и преломљен славски колач. Сабрање је завршено свечаном трпезом, коју су приредили овдашњи парохијани на челу са домаћинима славе Зораном и Светланом Комадином. Извор: Епархија ваљевска-
- нас
- богородица
- (и још 7 )
-
Епископ бачки Иринеј: „Пресвета Богородица није била плен гроба и труљења него се заиста преселила, преставила се, прешла – као Мати Живота – Самоме Личностном Животу, своме Сину, Господу своме и нашем, Ономе Кога је она била удостојена да роди, као најчистије и најсветије створење у роду људскоме. Она, као што у Рођењу Сина свога није изгубила девственост, тако ни у смрти није напустила живот и овај наш свет него је и даље жива као Мати Живота.” Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на празник Успења Пресвете Богородице, у суботу, 15/28. августа 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке. После прочитаног јеванђелског зачала, Епископ бачки Иринеј је беседио о значају празника Успенија Пресвете Богородице. „Није нимало необично, у складу са вером свете Цркве Божје и са нашом вером православном, да главни празник било којега светога, посебно и пре свега Пресвете Богородице, јесте празник њеног или његовог упокојења, а не празник рођења. Данас славимо упокојење Пресвете Богородице, телесну смрт њену, а њено рођење је тек други по значају њен празник. Успеније је на нашем данашњем језику уснуће. Богородица није била плен гроба и труљења, како каже црквени песник, него се заиста преселила, преставила се, прешла – као Мати Живота – Самоме Личностном Животу, своме Сину, Господу своме и нашем, Ономе Кога је она била удостојена да роди, као најчистије и најсветије створење у роду људскоме. Она, као што каже црквени песник, у свему је изузетак, у свему је чудо и чудесна: у девствености рађа не на природан начин него на један чудесни, натприродни начин – силаском Духа Светога на њу. Она спаја у себи оно што је у обичном људском искуству неспојиво – и материнство и девичанство. Исто тако, и њена смрт је сасвим друкчија него упокојење обичних, смртних људи. Она, као што у Рођењу Сина свога није изгубила девственост, тако ни у смрти није напустила живот и овај наш свет него је и даље жива као Мати Живота. Пресвета Богородица је била подложна природним законима, иако најчистија и насјветија у људскоме роду, па тиме и старењу и упокојењу. Али, у исто време – као облагодаћена свим својим бићем, освећена, обожена, најчистија и најсветија – она превазилази све те датости и законитости створене природе, по речи Господњој да где Бог хоће, ту се надилази и превазилази поредак природе, ту постаје поредак Јеванђеља, слободе и благодати Духа Светога. То је, дакле, с једне стране, упокојење, с друге стране, прослављење и тела и душе, целе личности Пресвете Богородице”, истакао је Епископ бачки. Преосвећени владика Иринеј је сабраном верном народу честитао празник, уз молитвену жељу да Пресвета Богородица буде свагда са нама и међу нама својом материнском љубављу и непрекидном молитвом за нас, „јер, кроз њену молитву, Бог дарује све синовима и кћерима Своје Цркве”. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
- све
- превазилази
-
(и још 10 )
Таговано са:
-
Епископ Исихије: Пресвета Богородица је утеха и мајка Цркве
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Једна од најстаријих светиња Ваљевске епархије (подигнута 1866. на темељима средњовековне богомоље) и споменик културе од великог значаја, Црква Успења Пресвете Богородице у Петници прославила је своју храмовну славу. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства из Ваљева. У оквиру молитвене свечаности Владика Исихије осветио је новоподигнуту црквену продавницу са палионицом свећа. Празник Успења Пресвете Богородице велики је догађај у историји Цркве. Али, као и сви други празници, није дат само да се сећамо, већ у богослужењу на тајанствен начин оживљавамо и присуствујемо догађајима у чији су спомен дати. Јер, за Господа не постоји време и простор, не постоји удаљеност. Када прослављамо овај догађај, ми се, колико својом вером и усрђем можемо, налазимо пред одром Пресвете Богородице и заједно са апостолима, Господом и анђелским силама учествујемо у овом свечаном догађају, поучио је у великогоспојинском слову Владика Исихије о смислу и тајни празника, чије прослављање треба да нам донесе духовну корист. Данас се поучавамо да, када треба да одемо из овог живота, схватимо да је то свечаност. То је празник и одлазак из привременог у вечност. Такође, поучавамо се од Пресвете Богородице како сами треба да се спремамо за тај тренутак, јер она није била неспремна и смрт је није затекла у сну, нити на послу. Она се спремала за прелазак у вечност читавог свог благочестивог и најсветијег живота. Колико је људском бићу могуће, она је била спремна за коначно сједињење са својим Сином и Богом. Знамо из Светог предања да је Пресвета Богородица била велика утеха и мајка Цркве, апостола и свих благочестивих верника – казао је ваљевски архијереј. Говорећи о житију Пресвете Богородице, Владика Исихије је навео да је она уживала велики углед међу ученицима Христовим. Живела је свој живот смирено. Молила се свом Сину и често обилазила места на којима је Он проповедао и учио нас речи Својој, а понајвише место Голготу на коме је Господ страдао због нашег спасења. Знала је да је њен Син примио смрт добровољно, као последицу нашег греха и отпадања од Бога, свесна више од сви нас да је тиме смрт побеђена. Стога, указао је он, Пресвета Богомајка се није бојала смрти као ми што се бојимо. Замолила је само свог Сина да јој душу сачува од напада нечистих сила у часу пресељења у вечност. Господ ју је наградио и у Своје руке примио њену душу, након што се опростила са Његовим ученицима, које је сматрала својим синовима. Пресвета Богородица нам је залог и потврда да опште васкрсење важи за све нас и да се односи не само на душу и дух, него и на тело. Она је телом васкрсла истим васкрсењем које чека и све нас. Зато, треба се удубити духовно у овај празник и молитвено се обраћати Пресветој Богородици и Сину њеном да нам просветли ум и срце, да учимо од ње како да се припремамо за смрт и како се смрт хришћански прихвата – као последње дело промисла Божјег у коме из привременог прелазимо у вечни свет – закључио је Владика Исихије. Након Свете Литургије, начињен је литијски опход и преломљен славски колач. У име петничке парохије, старешина храма протонамесник Драган Јаковљевић даривао је Владику Исихија копијом „Петничког псалтира“, драгоценог списа из 15. века у коме се налази први помен петничке светиње. За несебичну помоћ при изградњи црквене продавнице, отац Драган Јаковљевић уручио је захвалнице дародавцима. Сабрање је заокружено свечаном трпезом, која је окупила бројне госте међу којима су били и Вигор Мајић, дугогодишњи директор Истраживачке станице „Петница“, привредници из овог краја, као и намерници са разних страна, који често долазе на богослужења у петничку цркву. Извор: Епархија ваљевска-
- богородица
- пресвета
- (и још 5 )
-
Катихета Бранислав Илић гост Радија "Слово љубве": Богородица је образац свакој жени
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
-
Митрополит Порфирије: Пресвета Богородица - образац савршене љубави и смирења!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На Успење Пресвете Богородице у манастиру Лепавини рукоположен је у чин ђакона др Владан Таталовић, професор Београдског универзитета. Иако је манастир посвећен Ваведењу, сваке године се и на Успење Пресвете Богородице традиционално у њему сабира мноштво вјерујућег народа из околине, али и из удаљених мјеста, па и сусједних држава. У дане празника пред чудотворну икону Богородице Лепавинске долазе да се помоле и православни и католици. И ове године окупио се већи број верних и испунио манастирски храм. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, служио је Божанствену архијерејску литургију, уз саслужење свештенства Епархије. Црквена пуноћа је постала богатија за још једног свештенослужитеља. Митрополит је у свештени чин ђакона рукоположио ванредног професора Богословског факултета Универзитета у Београду др Владана Таталовића. Владика је беседио након Отпуста. Истакао је љубав и смирење као две основне врлине Пресвете Богородице, које треба да красе и све хришћане. Као што није могућа ниједна врлина без љубави, тако није могуће да човек буде постојан у било ком добру, без смирења, рекао је Митрополит.. Данас нам је најпотребнија та двоједина реалност. Свугде око нас, али и у нама, најчешће царује самољубље. Често нам је рационално јасно да треба волети и бити смирен. Али, ако то што умом знамо не дође до нашег срца и не преточи се у дела, онда ће оно што знамо о љубави и смирењу бити наша осуда, нагласио је. Митрополит је честитао новорукоположеном ђакону и истакао да су љубав и смирење посебно важни за свештеничко служење: Ђаконска служба, као служба служења, сведочење је љубави и истинског смирења. Први ђакон Цркве Христове, свети архиђакон Стефан имао је чисто срце и пламену веру. Пострадао је јер није желео да се одрекне вере у Христа. У тренуцима свог страдања, он, по угледу на Господа и Пресвету Богородицу, показује љубав и смирење. Онима који су га мучили и каменовали не само да није замерио него се молио Господу да им то не узме за зло. Сабрани народ се послије Литургије још дуго задржао у манастиру гдје је братство уз помоћ припремило трпезу за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска-
- митрополит
- порфирије:
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Успења Пресвете Богородице, у петак, 15/28. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, архимандритâ Прокопија (Тајара) и Василија (Костића), свештенства и ђаконâ Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је истакао да се сви догађаји из живота Пресвете Богородице посебно прослављају. „Празник Успења Пресвете Богородице је празник њеног уснућа, када она напушта овоземљаски свет и живот, и прелази у живот вечни, у заједницу и наручје свога Сина и Господа. Дан упокојења светих се слави као дан њиховог истинског рођења, јер смрт није прелазак у ништавило, небиће, непостојање, него је прелазак душе из тела у Царство Божје. То посебно важи за празник Успења Пресвете Богородице. Она је – будући истинско, најчистије, најсветије људско биће – нова Ева, нова истинска Мати Живота. Њена смрт је прелазак из смрти у живот – животворна смрт. То се истиче у црквеним песмама данашњег празника. Пресвета Богородица није остала телом у гробу, него је Бог на посебан начин њу прославио: Господ је на чудесан начин њено тело, после тродневног почивања у гробу, узео к Себи на небо. У кондаку данашњег празника се каже да тело оне која је родила Живот – Господа Исуса Христа – гроб и смрт нису могли да задрже, него је она претстављена из смрти у живот. Зато и ми, молитвено се обраћајући Пресветој Богородици, као Мајци свих нас, уверени смо да њена материнска љубав као невидљиви омофор закриљује цео свет и сву Божју творевину, и – преко ње – свака наша молитва допире до Господа”, нагласио је Епископ бачки Иринеј, уједно честитајући празник верном народу, а посебно парохијанима Светоуспенског храма у Новом Саду, који прослављају храмовну славу. У току свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је рукоположио ђакона Миладина Божиловића у чин презвитера, а Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио катихету Милована Крстића у чин ђакона. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
-
- богородица
- света земља
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у уторак, 7. априла 2020. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Исихију су саслуживали: протојереј-ставрофор Стојан Билић, протојереј Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести. И у ове дане – када проживљавамо до сада невиђено стање, то искушење које је Господ допустио да дође на нас – морамо да знамо да је и Сâм Господ Исус Христос подобно нама страдао, али ми страдамо због греха својих, а Он је страдао само да би на себе узео наше страдање. Безгрешан, Он је примао на себе последице греха свих да би нас, на тај начин, ослободио од греха, ђавола и смрти. Нека би нас Пресвета Богородица чувала, хранила и била са нама у све дане нашег живота, нагласио је владика Исихије, честитавши свима празник Благовести. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Владика Јустин: Пресвета Богородица је лествица која повезује небо и земљу!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На празник Ваведења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин је служио свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведењу под Овчаром. Саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, старешина храма Светог Саве у Краљеву протојереј Радоја Сандо, јеромонах Иларион из манастира Преображења, протојереј Милан Филиповић, парох ваведењски јереј Радоња Мирковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Ђорђе Петровић. -Пресвета Богородица коју данас прослављамо је лествица која повезује небо и земљу. Она је та која је приближила небо земљи, Она је у утроби примила Несместивога. Догађај који се збио на данашњи описује како је Богородица праћена девојкама доведена у Храм. Првосвештеник је прима за руку и уводи у Светињу над светињама – ту где само првосвештеник улази једном годишње, и то не без крви за опроштење грехова својих и грехова народних из незнања. Богородица, иако је најзначајнија личност у историји рода људскога, она се мало помиње у Светом Писму. Сву славу и сво славословље дала је Сину своме. Славословећи Њега Она је и себе удостојила да буде узнесена на небо и да буде постављена крај Сина свога. То је пут свих нас православних хришћана који смо сведоци Христови, који се трудимо да познамо вољу Његову, а воља Његова је да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Ако не дођемо у познање истине, не можемо се спасити ма колико ми себе убеђивали да смо хришћани, да се причешћујемо, да се трудимо. Ако ум Христов не буде ум наш, и ако воља Његова не буде воља наша, ништа нисмо учинили, можемо само да будемо задовољни тиме да ће нас свет признавати да смо и ми хришћани, да љубимо Христа, некада само речима а не делима. А Господ Бог каже: „Онај који ме истински љуби, он ће држати заповести моје.“ После ломљења славског колача Преосвећени Владика је честитао славу настојатељици ваведењске свете обитељи монахињи Ангелини са сестринством. Извор: Епархија жичка
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.