Претражи Живе Речи Утехе

Концепт дечјих права у нашој широј јавности изазива опречне ставове увек када се о правима детета говори, каже за Зелену учионицу Бранкица Станојевић, дечји психолог са више од три деценија искуства у раду са малишанима. Није никаква новост да је велики број оних одраслих који на сам помен тога да дете треба да има своја права, потеже питање обавеза. Као да то искључује једно друго. И као да заборављају да однос детета према обавезама градимо ми, одрасли. Њихови родитељи, васпитачи, учитељи. “Тај концепт да дете има некаква права је у супротности са једним традиционалним и патријархалним ставом распрострањеним у нашем културном наслеђу да су деца објекти васпитања а не његови активни учесници. Деца су ту виђена као бића којима треба “улити у главу” одређена правила, норме и знања униформно, без обзира на њихове индивидуалне разлике а у складу са унапред утврђеним стандардима и очекивањима. Од деце се очекује послушност и извршавање. Родитељи су у том концепту преносиоци и извршиоци васпитног процеса. Овај тип односа родитељ – дете огледа се у комуникацији на нивоу “ћути, слушај и ради шта ти се каже”. Корпус дечјих права насупрот томе подразумева да је васпитање интеракција између две особе, једне одрасле и зреле и друге која је у развоју.” – објашњава Бранкица Станојевић. Како каже, свако дете је индивидуа са специфичним потребама и могућностима и активан је учесник васпитног процеса који онда подразумева потпуно другачију комуникацију. Проблем је у томе што један број родитеља није довољно оспособљен за активно и конструктивно комуницирање са децом које излази из оквира традиционалистичког приступа. “Чињеница је да код нас планско пружање подршке родитељима и јачање њихових родитељских компетенција не постоји. Родитељи су препуштени сами себи и они се сналазе како знају и умеју. При томе се друштвени контекст толико променио да су искуства претходних генерација (радимо онако како су радили наши родитељи) потпуно неупотребљива. У тој ситуацији, када стари обрасци не дају резултате, а родитељи не знају како другачије, они се често осећају беспомоћно и уплашено, због чега неки пут реагују љутњом и незадовољством. Онда се окрећу насумичним претрагама по интернету или литературе где влада велико шаренило свакојаких савета и упутстава.” – истиче наша саговорница. Према њеним речима, неки се у томе снађу и пронађу помоћ, али велики број њих остане у још већој конфузији. Као други извор отпора дечијим правима Станојевић истиче чињеницу да се о њима размишља као о коначном продукту, а не о процесу и да се она сагледавају потпуно истргнуто из ширег контекста. “Опет је овде у питању начин разумевања детињства и његовог значаја за формирање личности. Вредности које развијамо код деце и начин на који их третирамо и комуницирамо са њима основ су будућег функционисања. Бићемо на добром путу када уместо родитељског става “никакво дечије право неће мени да забрани да ударим своје дете кад је то потребно” дођемо до жеље да разумемо зашто имамо потребу да ударимо дете и шта да превентивно урадимо да до те потребе уопште не дође.” – казала је Станојевић. А шта је са децом насилницима? Ситуације у којима деца чине стравичне злочине нижу се из дана у дан, а један од последњих који је потресао целокупну јавност јесте онај у ком је тринаестогодишњи дечак убио 13 оваца. И у том случају, одрасли су, готово једногласно, осудили дете, тражећи за њега најстрожу казну. Па чак и кад се сазнало у каквим је језивим условима одрастао, многи су и даље при ставу да њему не треба помоћи већ га само строго казнити. “Сведоци смо пораста друштвене патологије, степен стресогености свакодневног живота је такође у порасту, менталне болести бележе скок. За очекивати је да ће се све то негативно одражавати на децу и да ће она бити у првим редовима оних који ће појачано трпети последице.” – објашњава наша саговорница. Према њеним речима, ако већ то знамо, требало би да се поставимо проактивно и идемо у сусрет дешавањима у виду амортизовања и смањења ових фактора ризика. За то нам је, ипак, потребно организовање институционалних облика планске помоћи и саветодавног рада са децом, родитељима и читавим породицама. “Ми постављамо децу као највећу вредност, али проблематично интензивно штедимо на псхолозима, педагозима, дефектолозима, васпитачима, наставницима и осталим актерима дечјег развоја. Стручњака који се баве добробитима деце има симптоматично мало и спадају у најлошије плаћене професионалне категорије.” – закључује Станојевић. https://zelenaucionica.com/deca-koja-cine-zlocine-prethodno-su-uglavnom-bila-u-ulozi-zrtve-a-na-to-niko-nije-adekvatno-reagovao/

Пете недеље по Васкрсу, 17. маја 2020, када наша Света Црква прославља сећање на сусрет Господа Исуса Христа и жене Самарјанке, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић и архиђакон Илија (Јовановић). Окупљеном верном народу владика Иларион обратио се беседом у којој је најпре истакао важност тумачења јеванђелских прича која нам помажу да схватимо духовни смисао Светог писма. Данашња јеванђелска перикопа, чије тумачење имамо сачувано у беседи Светог Јустина Ћелијског, показује нам да је Господ својим човекољубљем чинио многа чудеса па тако и од грешне и развратне жене учинио изабрани сасуд. Владика се потом осврнуо на актуелна дешавања на нашим просторима – Шта насупрот таквом Христовом делању имамо у данашњи дан? Управо у нашој братској Црној Гори имамо обрнуту ситуацију где свете људе чине разбојницима које затварају мимо сваке логике, исправности и правде. То имамо увек када онај који има власт нема Бога и страха Божјег у себи и када се мртво слово на папиру закона ставља изнад вечног Слова које је Господ Исус Христос. Затим је пожелео свима од Господа укрепљење, благослов и подстицај на добра дела. Извор: Епархија тимочка

Државно-верско посланство Републике Србије отпутовало је 21. октобра 2019. године у Инденезију где ће наредних дана бити одржан четврти билатерални међурелигијски дијалог Србије и Индонезије. У државно-верском посланству Републике Србије, поред представника Министарства правде, Министарства спољних послова Републике Србије, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницамa, као и представника традицоналних цркава и верских заједница, налазе се и Преосвећени Епископ мохачки г. Исихије и протођакон Даман Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије. Чланови посланства су: Мирко Чикириз, државни секретар Министарству правде Републике Србије, шеф делегације; др Марко Николић, помоћник директора у Сектору за сарадњу с црквама и верским заједницама, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницамa, заменик шефа делегације и координатор Четвртог билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије; др Ферид Булић, помоћник директора у Сектору за међуверски дијалог, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницама; Tатјана Цонић, амбасадор и помоћник министра за билатералну сарадњу у Министарству спољних послова Републике Србије; Слободан Маринковић, амбасадор Републике Србије у Републици Индонезији; Исихије Рогић, Српски православни Епископ мохачки; проф. др Абдулах еф. Нуман, заменик реису-л-улеме Ријасетa Исламске заједнице Србије и муфтија србијански; монсињор мр Александар Ковачевић, генерални викар Београдске надбискупије; Мустафа eф. Јусуфспахић, муфтија београдски и војни; Бела Халас, епископ Реформатске хришћанске цркве; протођакон др Дамјан Божић, главни и одговорни уредник „Православља“, новина Српске Патријаршије; Виктор Цветковић, делатник Каритаса; Јована Раковић, саветник за међуверски дијалог, Управa за сарадњу с црквама и верским заједницама. Извор: Инфо-служба СПЦ