Претражи Живе Речи Утехе

Ова прича се мора третирати као велика људска трагедија. Породица је умрла. Жена је умрла. Човек који је постао убица је умро. Ово је права породична трагедија. И није само трагедија за породицу, већ је трагедија за цело друштво. Умрла је хришћанска породица, породица свештеника, јер је и сам убица био свештеник. И ову трагедију је немогуће третирати другачије него као трагедију целе наше Цркве. Просто је немогуће игнорисати шта се догодило. Тешко нама свима. Тешко свима који су укључени. Тешко деци убијене мајке и свештеника убице. Тешко рођацима. Велика туга. Такав догађај свакако привлачи пажњу и изазива жељу да се анализира и разуме: како, зашто се то догодило, да ли је типично или не. Али за сада не можемо да доносимо закључке, макар само зато што не знамо све околности, а можда никада нећемо ни сазнати. Зато бих пазио да не извлачим закључке о томе шта се догодило и који су мотиви мотивисали особу. Не знамо скоро ништа. Али оно што је значајно за све нас је да се зна убица. Још је важније што је информација дошла и потврђена је у Патријаршији и не треба да сумњамо. Насиље у породици се не смањује, али немамо података да је веома честа појава у свештеничким породицама. Нико није проучавао овај проблем. Рећи да је у таквим породицама више насиља је неосновано. Једноставно немамо статистику. Рећи, као што неки већ покушавају, да међу православним хришћанима постоји извесна склоност насиљу, генерално је чудно. Па, наравно, нема такве склоности. Православни верници имају још једну склоност која може бити предмет проучавања и коментара – ово је супер-вредно значење брака. Брак за православца је изузетна вредност. Зато се православни супружници труде да по сваку цену сачувају свој брак. Како да коментаришем овај случај? Понављам, нико од нас не зна мотив злочина. Морамо се уздржати од коментара јер је то етички. А и хришћански. Изношење нагађања је непотребна ствар. Али могу да поделим своја лична запажања. Међу мени познатим свештеничким породицама (а познајем значајан број таквих не само у Москви и Санкт Петербургу, већ и у другим епархијама: Иркутској, Краснојарској, две Уралске, две Волге) никада нисам приметио никакво насиље. Међутим, спреман сам да сведочим као свештеник-психолог да у породицама свештеника постоји насиље. Ја водим консултације и обраћају ми се жене свештеника, њихова деца и сами свештеници. Случајеви насиља постоје, али не можемо да проценимо да ли има више или мање насиља у свештеничким породицама у односу на друге. – Ви признајете чињеницу, али имате ли разумевања зашто се то дешава? Да ли је то све због тешког живота свештеника, терета дужности које носе, или је ово изузетак, пример психопатије? – Насиље у породици увек има најмање три разлога. То не значи да сваки од њих увек утиче на ситуацију, али може утицати на исту. Први разлог је сама кризна ситуација у којој се налази човек или породица. Ако је особа у сналажљивом стању (када постоји унутрашња снага да се нађе адекватан излаз, прим. аут.) онда није склона насиљу. Други извор насиља је национална криза. Насиље је распрострањено у руском друштву. У свему имамо вишак насиља. Насиље се користи на послу, у друштвеним окружењима, на раскрсницама путева, у метроу, аутобусима, па и у цркви. Понекад свештеници морају да одвоје парохијане који нису нешто поделили: свећу, место, исправност догмата. Сетимо се ратова који се воде на нама блиским територијама. Сетимо се насиља у затворима, насиља полиције и Националне гарде над демонстрантима, насиља у биоскопу, на телевизији, на интернету. Великодушно се излива на нас одасвуд. Толико је насиља да су деца, жене и мушкарци заражени њиме. Друштвени извор насиља је један од узрока насиља у породици, али је много чешће узрок породичног насиља породична криза. А конкретан случај је највероватније пример такве кризе. У кризи породице нико није крив. Једне кривити, а друге оправдавати, нема смисла, јер је криза породице криза породичног система. Сви остали разлози су само узроци породичне кризе, а насиље је једна од последица. Посебност породичних злочина је у томе што су скривени. Њихови учесници – жртве и извршиоци – прикривају једни друге, не желе и плаше се публицитета, крију насиље од закона, од људи, од цркве. Зашто? Зато што се сви учесници воле колико могу. Они се воле и повређују у исто време. Али невоља је што, ако ћутимо о злочину, ми га охрабрујемо. Такође га подстичемо ако га не препознамо и затварамо очи пред ситуацијама које доводе до злочина. Насиље у породици, у свакој породици, не само у црквеној, велики је друштвени и лични проблем. А да би се помогло људима да избегну насиље у породици, потребан је рад, сами супружници треба да траже помоћ. Морамо учинити све да водимо рачуна о превенцији и стварамо систем помоћи људима који се нађу у кризној ситуацији. Сада има довољно теорија, специјалиста, књига. Можемо, знамо како, али важно је и да се то препозна. Што се тиче психопатских природа, оне постоје и постојаће. Бојим се да то није разлог трагедије овог свештеника Бо.јим се да је породична криза. – Али шта је са „жена нека се боји мужа“, шта је са „стрпи се – ово је твој крст“? – „Религиозне“ мотиве користе разни људи у меркантилне сврхе. Чињеница је да фанатици такође долазе у цркву, налазећи оправдање за своју суровост у редовима Светог писма. Људи долазе са агресијом и ту такође налазе изговор. Генерално, за многе људе, религија је згодна шљокица којом прикривају своје намере и страхове. Али ово није својство религије. Ово је њена незаштићена особина. Мушкарци се често обраћају православљу, траже невесте у Цркви како би у својој црквеној породици успоставили принципе „Домостроја“. Да, има их много, али, на срећу, ово није масовна појава. Црква се променила у последњих десет година. Нова генерација младих људи и девојака уопште не сања о „домостроју“, не занимају их дубоко осећања домостроја. Они су писмени, разумеју шта су насиље и агресија, шта су брак и породица. Они стварају нову црквену атмосферу. Али биће случајева верске манипулације зарад агресије. И зато, у нашем пастирском раду, морамо бити будни, откривајући чак и сумње на насиље у породици. Свештеник супружницима поставља непријатна питања: да ли је све у реду и да ли се поштујете? Психолог нема право да пита о овоме, али свештеник има такво право! Овакве трагедије нам указују да је један од пастирских задатака да спречимо такве случајеве, да видимо, приметимо и да се молимо за породице у којима настају ситуације насиља. Али за ово треба обучити свештеника. Семинари које моје колеге и ја водимо, на пример, са кризним психологом, кап су у мору. Проналажење кривца и кажњавање је покушај да се донесе лака одлука. Превенција и помоћ су суштински важне. Задатак свештеника није само проповедање, већ истицање вредности живота као највише вредности. За православца је породица вредност, али је људски живот несумњиво већа вредност од брака. И ако је за супружника избор живот или брак, онда је истински духовни, истински хришћански избор - живот. Авај, ова хришћанска вредност је данас пала у немилост. Када се суочимо са смрћу, убиством, самоубиством, схватамо да су људи, стицајем околности или услова, доведени у такво стање да им је живот престао да вреди. То је трагедија. Из неког разлога, смрт се данас види као излаз и решење ситуације. Али ово је катастрофа, катастрофа свести, катастрофа међуљудских односа. Ово никада не би требало да буде случај ни под којим околностима. Сваки проблем се решава у животу, а не смрћу. Када човек покуша да убије другог, или себе, тада у овом болесном стању, помућеног ума, сања о некаквом излазу. Али ово је страшна грешка. Смрт није решење. Решење сваког проблема је само живот. свештеник-психолог Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru

Света земља, место свето за небројене милионе широм света, тренутно је заглибљена у насиље и патњу због дуготрајног политичког сукоба и тужног одсуства правде и поштовања људских права. Ми, патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму, изнова и изнова смо позивали на значај поштовања историјског и правног статуса кво светих светиња. У овим тешким временима, окупљамо се да дигнемо своје гласове у јединству, одражавајући божанску поруку мира и љубави за цело човечанство. Као чувари хришћанске вере, дубоко укорењене у Светој земљи, солидарни смо са људима овог региона који трпе разорне последице континуираних сукоба. Наша вера, која је заснована на учењу Исуса Христа, приморава нас да се залажемо за престанак свих насилних и војних активности које наносе штету и палестинским и израелским цивилима. Недвосмислено осуђујемо све радње које су усмерене на цивиле без обзира на њихову националност, етничку припадност или веру. Такви поступци су против основних принципа човечанства и Христовог учења, Оног који нас је молио да „љубимо ближњега свога као самога себе“ (Марко 12,31). Наша је жарка нада и молитва да ће све укључене стране послушати овај позив на хитан прекид насиља. Позивамо политичке лидере и власти да се укључе у искрен дијалог тражећи трајна решења која промовишу правду, мир и помирење за људе ове земље који су предуго подносили терет сукоба. У својству духовних вођа пружамо руке свима онима који пате и молимо се да Свемогући подари утеху погођенима, снагу уморнима и мудрост онима на позицијама власти. Позивамо међународну заједницу да удвостручи своје напоре у посредовању за праведан и трајан мир у Светој земљи, заснован на једнаким правима за све и на међународном легитимитету. Сетимо се речи апостола Павла: „Јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14,33). У духу ове божанске поруке, молимо све да неуморно раде на окончању насиља и успостављању праведног и трајног мира који ће омогућити Светој земљи да буде светионик наде, вере и љубави за све. Нека благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светог Духа буду са свима нама у овим тешким временима. Патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму https://mitropolija.com/2023/10/09/patrijarsi-i-poglavari-crkava-u-jerusalimu-okoncati-nasilje-i-uspostaviti-pravedni-i-trajni-mir-u-svetoj-zemlji/

Изјава Митрополита Амфилохија Цетиње, 2. септембар 2020. Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја. Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама. Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу. Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.

Поново смо, од наше браће која су тренутно на власти у Црној Гори, ових дана изложени новим подметањима, неистинама и етикетирању. Не желећи да се бавимо бројним оптужбама нити да се правдамо, свједочимо и овога пута пред Богом и свеукупном јавношћу оно што смо небројено пута истакли, Црква није била, нити ће икада бити носилац било какве идеологије. Црква има своју Главу – Христа Бога, којој једино служи, а који је Цркву основао и којој је обећао да ће бити са њом до краја свијета и вијека и да јој ни врата паклена не могу ништа наудити. Нарочито ових дана трудимо се да творимо искључиво дјело Божије, јер то дубоко осјећамо. Нисмо рушитељи државе. Напротив, све наше поруке су у духу братске слоге, мира и љубави. Непрекидно позивамо и себе и друге на покајање и на угледање на Христа и светитеље. Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе. Литије су отуда постале култни догађаји у којима људи слушају и разумију глас Божији кроз своју Цркву. Без икакве користи, принуде или уцјене народ се са радошћу сабира, чинећи Црну Гору истински вјечном и непролазном, освећујући је и просвећујући молитвама из стотине хиљада душа. Што је већа мржња, насиље и лаж, то литије постају још свјетлије, а самим тим и бројније. Црна Гора је оптерећена многим историјским подјелама и диобама које су нас кроз историју много коштале. Зато је Црква у Црној Гори једна од ријетких институција гдје су се, годинама уназад, те диобе превазилазиле и лијечиле. У нашој Цркви се не постаје ни Србин ни Црногорац ни Рус ни Грк, него се постаје православни хришћанин, а у исто вријеме се не губе и други идентитети. За Цркву није важно како се ко изјашњава национално или којој партији припада. Они који иду у Цркву, знају да се на Литургији исповједа једино ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква”. Плод тако одговорног односа Цркве је оно што данас видимо на улицама црногорских градова. Никада Црна Гора није била јединственија по неком питању као што је ово актуелно. Никада за паметне и мудре владаре није било лакше одлуке – него што је ова коју од њих данас очекује народ. Нажалост, садашња власт је показала да је народ за њу само изборна статистика и ништа више. Зато умјесто да заједно са народом граде будућност Црне Горе, они пребројавају ко долази на молитву и по рецепту најтоталиратнијих владара и режима саопштавају да се не може бити и у Цркви и у партији, проглашавајући ова народна сабрања ”лудачким покретом”. Тиме показују да су себе поистовјетили са државом, а своје идеолошко-политичке назоре и сопствене интересе са државним интересима. Дакле, отишли су још даље од режима успостављеног послије 1945. године, који је колико-толико водио рачуна о интересима народа. У начину владања, с друге стране, ништа се суштински није промијенило. Као и њихови политички претходници и ови данас су себе ставили у раван са Богом, чак и изнад Бога, па су пред народом поставили питање – или партија или Бог. Хвала Богу, трезвени народ је без страха изабрао – приклонио се Богу и Божијој правди. Поштујући слободу да свако свој живот гради по сопственој савјести и одговорности нећемо престати да призивамо све људе у ту благословену заједницу. Нећемо дозволити да мржња и зло изазову у нама ништа друго сем позив на мир и љубав. Тако нас учи Господ наш, да љубимо и непријатеље своје. Тако смо научени и од наших светих Отаца, тако нас уче Свети Петар и Свети Василије својим светим ћивотима, а не костима, јер су њихова тијела, драга браћо и сестре и дјецо, цијела и нетрулежно сачувана. Код Светог Василија долазе људи свих нација и вјера, из свих земаља и са свих континената. Ко год искрено затражи помоћ, Бог је кроз своје свете несебично дарује. Зато су наше литије наднационалне, надпартијске, надидеолошке и у њима су, као и у Острогу, добро дошли сви људи којима је на срцу правда Божија и људска. Имајући на уму да су у библијској историји, чак и највећи гонитељи Цркве, постајали не само хришћани него и светитељи, ми живимо у хришћанској нади и молимо се Господу да и нашу браћу која су кренула да каменују Христа, да гоне Цркву Његову и свједоке Његове – браћу и сестре своје, бранитеље светиња Божијих, преобрати својом божанском силом и љубављу. Не због Цркве, колико због њих самих, њихових породица и потомака, душе и њиховог вјечног спасења. Као што пјевамо у тропару Светом Петру Цетињском и данас остаје позив свој његовој духовној дјеци без разлике: ”Хајте браћо православна да се радујемо…”. Врата Цркве Христове су увијек свима отворена! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 3. октобра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је јереј др Оливер Суботић говорио на тему хришћанске поруке у ери савремених комуникација са посебним освртом на електронско насиље. На самом почетку јереј Марко Јефтић поздравио присутне и упознао их са свестраним образовањем и плодоносном делатношћу госта, указавши на његов велики значај у аутентичном проповедању Јеванђеља у савременом свету. Отац Марко је прочитао и застрашујуће податке везане за електронско насиље међу децом у Србији, које поприма обрисе епидемије. Након уводних речи јереј др Оливер Суботић је упознао присутне са историјским развојем проповеди хришћанског учења у контексту развоја технологије. Затим је говорио о напретку информационих технологија, као и изазовима са којима се човек сусреће у контексту комуникација у нашем времену. Хришћанство је до 20. века своју поруку ширило преко доступних фиксних медија. Време у коме живимо убрзано доноси велику промену на том плану, с обзиром на све већи примат динамичких, електронских медија. У том погледу је посебно важна појава тзв. нових медија, који обједињавају телекомуникационе мреже, мултимедијални садржај и могућност дигиталне обраде података. У овако сложеној комуникационој парадигми се поставља питање судбине хришћанске поруке у свету електронских комуникација. Ово је веома сложено питање које излази ван опсега једног предавања, но начелно се може разложити на неколико најважнијих дилема. Прво питање би се односило на могућност и аспекте хришћанске мисије коришћењем информационо-комуникационе сфере. Та могућност је, чини се, сама по себи разумљива. Заиста, није спорно да савремене технологије омогућавају нове видове мисије: пренос огромне количине мултимедијалног садржаја, могућност интерактивне комуникације, слање порука на најудаљеније крајеве света и приступ подацима од стране огромног броја људи само су неке од важних могућности. Поред просторних, приметно је да су често срушене и културне баријере за пренос поруке. Доступност хришћанске литературе у електронском облику је потпуна, постоји велики број мултимедијалног садржаја и може се констатовати да хришћани прате трендове електронске индустрије. Дакле, на први поглед изгледа да је ствар једноставна – потребно је само искористити технолошке новине које су пред нама. Проблематика је, ипак, знатно сложенија… Иако је могућност информисања великог броја људи о хришћанском учењу повећана, вреди приметити да је исто тако повећана и могућност дезинформисања, ширења хетеродоксних учења и расколничког деловања. Да ли то значи да је потребно надметање у електронском простору да би се заузело што више његових ресурса? Православно хришћанство ту врсту такмичарског духа није никада имало, а не би требало да њему тежи ни у електронском добу. Далеко је боље имати стратегију својеврсног „асиметричног“ одговора, који се своди на формирање аутономног и ауторизованог интернет простора у коме би се могле пронаћи релевантне и поуздане информације. Но, ни тиме проблем није решен. Наиме, чак и када формирамо такав мас-медијски простор (што може бити и црквена радио станица, телевизијски канал, а не само интернет сфера заокружена порталима, мада ће се у будућности свакако ићи ка обједињеном медијском решењу), то не значи да је мисија успешна – тиме што је човек информисан о одређеној теми из области црквеног живота не значи да је он и укључен у њега. Напротив, може доћи до озбиљних девијација, примера ради, да чланови потрошачког друштва у коме живимо ту информацију условно речено „конзумирају“ као сваку другу и да она на њих не остави неки посебан утицај, поготово уколико је споља „упакована“ на сличан начин. Или још горе, да сматрају да су тиме што су информисани о црквеном животу на неки начин испунили највећи део свога назначења. А можда чак и да та информација остане само једна од многих у мору осталих медијских информација и да доживи вредносну релативизацију. С тим у вези, приметно је да и на хришћанским интернет форумима велики број учесника често користи сленг који је у најмању руку неприкладан, а често се дешава да у некој озбиљној теолошкој опсервацији уочите употребу двадесетак најразличитијих смајлија, неке чудне анимације (попут крава које лижу екран монитора и сл.) или пак динамички садржај који је крајње бесловесан. Стога је потребно да свака од наведених медијских сфера има недвосмислену поруку реалног учешћа у животу Цркве (да би се добила пуноћа знања вере) и прикладан изглед (који би је вредносно разликовао од других информација у електронском свету). Други ниво проблема је питање колико је сама комуникација међу формираним хришћанима добила нове обрисе у електронској сфери. Прецизније, колики је и какав утицај електронске комуникационе сфере на ону суштинску комуникацију коју као хришћани остварујемо међусобно у животу Цркве? Дешава се да сајбер-хришћанске заједнице форумског (а још више Facebook) типа, имају посебан етос групе. Те групе понекад показују већи степен кохезије него реална евхаристијска сабрања на којима њихови чланови учествују. Како другачије протумачити чињеницу да на неким интернет форумима постоје случајеви учешћа на одређеним темама у време док се у храмовима служи Света Литургија? Да ли је посреди формирање псеудолитургијског етоса или нешто друго? Вероватно је најбоље решење за тај проблем повремено окупљање чланова једног „виртуелног сабрања“ на реалним литургијским сабрањима при некој парохијској заједнице, но то је често немогуће извести управо због просторне удаљености чланова форума. Но, проблем није само у просторним даљинама, већ и у релативизацији просторних близина. О чему је реч? Наиме, редовном учеснику на интернет форуму или некој социјалној мрежи је понекад ближи неко ко је удаљен десетинама хиљада километара од, рецимо, члана породице који је у суседној соби. Ово је један од кључних парадокса мас-медија, који се састоји у томе да имају моћ да приближавају људе који су, просторно гледано, удаљени, а да удаљују оне који су једни поред других. Један од проблема јесте и померање тежишта идентитета. О томе говори велики број хришћана који се у интернет сфери појављују под различитим псеудонимима. Наравно, псеудонимност је у интернет простору веома важна тековина коју је потребно очувати, због могућности дисидентског деловања, рецимо, али је сасвим неприродна за међухришћанску комуникацију. Када се томе придодају различити аватари (малене сличице поред профила), ствар добија ширу димензију. Неко ће можда рећи да концепт електронске цркве ипак треба искористити да би се пришло младим људима, но питање које се поставља је да ли тиме спасавамо те исте људе? Најједноставније речено, прво и основно питање је како ће се и чиме причестити у таквој заједници? Ту долазимо до проблема трансформативног потенцијала неких видова савремених технологија када је реч о идентитету личности. Тај проблем долази до изражаја управо зато што је начин комуникације са другом личношћу један од видова њеног конституисања. Постоји још један важан аспект хришћанске комуникације у електронском свету који је потребно критички испитати, а он се односи на неку врсту друштвене одговорности хришћана. Наиме, хришћански теолози су призвани и да пруже шири цивилизацијски допринос када је реч о комуникацији у електронском добу, дајући неку врсту плодне синтезе између старог и новог. Уосталом, Православна Црква је кроз своју историју увек имала ту врсту цивилизацијске одговорности према друштву у коме је деловала. Основни проблем у електронској сфери је у томе што су електронске технологије „тоталне и инклузивне“. Основни цивилизацијски проблем који је у том погледу потребно увидети је потенцијал замене традиционалних релација у човековом животу. То је посебно уочљиво код младих људи чији физички контакт постаје све површнији, док степени електронске комуникације добијају на богатству форми. Слично је и са речником – док је он у редовној комуникацији младих људи све сиромашнији, у сајбер свету он добија најразличитије форме, од класичних смајли решења до бизарних начина изражавања. Други цивилизацијски проблем који је потребно решити је тренд наметања модалитета комуникације који укидају креативност директног општења. Друштвена мрежа Facebook је класичан пример. У овом погледу се хришћани налазе између две ватре – са једне стране је примамљивост социјалних мрежа зарад што ефикаснијег ширења хришћанске поруке, док са друге стране то значи да се посредно даје подршка једном концепту који ни из далека није неутралан. Тема електронских комуникација није интересантна само теолозима, већ и философима, социолозима, психолозима. То је тема односа човека и технологије, као и утицаја тог односа на човекову личност. Доминантна, либерално-прогресивистичка школа мишљења не даје одговор на нагомилане проблеме у том домену. Идејна нит критичке мисли свакако остаје иста: о технологији не треба само да размишљамо у категоријама њене просте примене, већ и у погледу утицаја на најдубље сфере нашег бића. Након изузетног излагања присутни су износили своја мишљења, искуства и постављали питања. Једно и по сатно заједничарење је завршено констатацијом да најмлађе морамо најпре везивати у чврсте породичне односе, а да систем вредности морају понети из куће и своје литургијске заједнице, да би на тај начин били заштићени од изазова на које ће их живот у овом добу поставити. Извор: Светоуспенски храм у Младеновцу

Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7] У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије. Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14] У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама. У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23] Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма. Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28] * Други део текста биће објављен 16.7.2018. Извор: Теологија.нет

Саопштење Епархије рашко-призренске 31. Мај 2018 - 16:03 Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује најновију серију инцидената који указују на вишеструко погоршање безбедносне ситуације у којој живи српски народ са својом Црквом на Косову и Метохији. Пре три дана десетине косовских Албанаца напали су српске вернике који су са својим свештеником дошли да обиђу рушевине цркве Свете Тројице у селу Петрич код Клине и обаве Духовданску литију. У озбиљном инциденту, у коме су нападачи и поред присуства полиције каменицама засули вернике, повређена су тројица Срба. У јучерашњем инциденту у селу Старо Грацко код Липљана повређена је једна Српкиња са шестомесечном бебом, а група Албанаца код села Жач недалеко од Клине пресрела је локалног свештеника Стевана Марковића који се са породицом враћао са службе у Пећкој Патријаршији. Свештенику су прво препречили пут, а потом се окупила већа група која је рукама почела да удара о кола и сломила предње стакло на возилу. Двоје петогодишњих близанаца и попадија су том приликом претрпели велики страх јер је један од локалних Албанаца, иначе припадник породице Кељменди која је и раније нападала српске повратнике у Жачу, почео да прети да ће донети оружје. Свештеник је после тога имао у Осојану састанак са британским амбасадором г. Руаријем Оконелом коме је детаљно испричао шта се догодило као и шта је било у Петричу јер је отац Стеван био заједно са верницима у литији. Синоћ је такође нападнута и амбуланта у српском повратничком селу Новаке код Призрена. У нападу су проваљена врата и уништен је већи део документације. Инцидент је данас пријављен полицији али се по обичају не очекују, као ни до сада, никакви резултати. Поред настављања кршења одлуке Уставног суда Косова о дечанској земљи, коју садашњи као и бивши председник општине Дечани упорно негира и спречава регистрацију у катастру, као и покушаја претварања локалног пута који пролази поред манастира у магистрални пут према Црној Гори, ови најновији инциденти показују да се безбедносна ситуација за Србе на Косову и Метохији интензивно погоршава. Косовске институције, што својом пасивношћу, а у случају Дечана и директним учешћем, непосредно доприносе ескалацији ситуације. Изјаве дечанског градоначелника и министра инфраструктуре против Српске Православне Цркве су претеће и неодговорне и погоршавају ионако већ годинама лошу безбедносну ситуацију у овој општини. Епархија Рашко-призренска позива надлежне институције на Косову и Метохији да поштују постојеће законе и зауставе ескалацију етничког насиља и нетолеранције. Кршење верских права, посебно православних Срба на Косову и Метохији верификовано је и најновијим извештајем Стејт Департмента о верским слободама, где се наводи онемогућавање слободног приступа верницима појединим објектима и указује на често кршење постојећих закона који регулишу права Српске Православне Цркве и невећинских заједница на овом простору. Епархија такође апелује на међународне представнике и институције да учине све што је у њиховој моћи да се спречи наставак етничког насиља и омогући нормалан и безбедан живот српском народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије рашко-призренске Призрен-Грачаница, 31. мај 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска

Насиље у породици је такође један од фактора који доводе до прекида брачне заједнице. У Брачном праву Цркве не постоји споразумни прекид брака. Благосиљајући брачну заједницу двоје људи, мужа и жене, Црква их позива на вјечну љубав, и у добру и у злу. Због чега се они које је спојила љубав, а из које се најчешће изродило и потомство, одлучују на тако тежак, болан и разарајући корак какав представља развод брака? Да ли данашње друштво у којем се потенцира индивидуализам може помоћи у очувању институције брака; или заправо представља камен спотицања младим супружницима (узимајући у обзир да се највише развода догоди управо у прве четири године брака)? На теме развода и насиља у породици, ове недјеље разговарамо са координатором Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и архијерејским намјесником подгоричко-колашинским, протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем, и мр Наташом Церовић, савјетником за малољетнике Вишег суда у Подгорици. Извор: Радио Светигора

Сви знамо да се на Балкану границе никада не договарају, већ се цртају крвљу и милиони људи на просторима бивше Југославије и те како знају како то изгледа. Последице екстремних идеја које се заснивају на етнички чистим територијама добро познају и Срби и Албанци на Косову и Метохији, а да не говоримо о другима. Време је да се одговорно траже решења на основу међународног права које признају све чланице УН, ЕУ, ОЕБС-а итд. Изузеци лако постају правила и круг насиља се наставља. Дијалог између Београда и Приштине треба да допринесе пре свега успостављању владавине права, закона, међуетничке толеранције, права на повратак, права на имовину и пуном поштовању културне баштине која је важна како за поједине заједнице којима она припада, тако и за све остале и читав свет. Од Европе и осталих земаља света очекујемо управо да помогне да се остваре ти стандарди (на КиМ 19 година након рата) јер ће Балкан у противном остати фактор нестабилности, без обзира како се владајуће структуре ”договоре” званично или незванично. Једнострани и селективни приступи нажалост само су поспешили трагедију распада бивше Југославије са трагичним последицама које сви осећамо. о. Сава Јањић, ФБ

Међународној конференцији посвећеној теми мира присуствовали су представници верских, политичких и академских области из разних земаља, јавља Ромфеа. Свестан своје међурелигијске публике, Његова Светост је говорио о религијама у начелу, а не о специфичности Православља и заједничарењу са Исусом Христом. Патријарх је започео беседу констатујући повећани број терористичких напада током протекле две деценије, који су оставили за собом безброј мртвих и рањених, а "који постају највећа претња и извор страха савременим друштвима", а за које се се обично религија окривљује. Он је такође истакао истовремену спремност за рад на миру и подстицање дијалога политичких, верских и секуларних великодостојника. -Како, онда, пита се патријарх Вартоломеј, после толико конференција, декларација и иницијатива за мир, можемо бити сведоци пораста насиља, уместо да опажамо напредак у миротворству? Да би се боље разумео наш савремени свет, он је истакао четири области у којима не само Православља са своје стране, него свака религија уопште игра кључну улогу: религија је повезана са дубоким проблемима људског бића, пружајући одговоре на егзистенцијална питања и отварајући вечност човеку; религија се тиче идентитета народа и цивилизације; религија је изградила и очувала највећа културна достигнућа човекова, моралне вредности, саосећање и поштовање према свему што је створено; и религија је битан чинилац у мировном процесу. Свјатјејши је даље казао да крајности релативизма и фундаментализма нарушавају и спречавају ове основне улоге религије у савременом свету, примећујући да фундаментализам пружа скептицима аргументе против вере. Релативизам "негира постојање истине", док фундаментализам "сматра да је његова истина јединствена, и због тога мора бити наметнута другима". Патријарх је подсетио на недавне терористичке нападе у Паризу, Бриселу, Цариграду, Петрограду или Стокхолму, као и на најновији напад на коптске цркве у Танти и Александрији. Наводећи да све религије имају исте идеале, он каже: -Истина је да је насиље негација основних верских веровања и учења. Ромфеа напомиње да је Његова Све-Светост добио аплауз од публике окупљене у углавном исламском Египту када је изјавио: -Желели бисмо да се супротставимо макар једној предрасуди: ислам није раван тероризму, јер тероризам је странац у било којој религији. Он је такође истакао да енциклика са прошлогодишњег критског Сабора такође наглашава да "фундаментализам не припада суштини феномена религије". Све-Свјатјејши је такође изнео супротан пример из средоземног басена, за који је казао да је место мирног саживота Јевреја, хришћана и муслимана у протеклих неколико векова, где људи различитих религија живећи заједно проналазе "најосновнију поруку за човечанство која уједињује". Он је на крају је позвао све народе, државе и религије да заједно раде на превазилажењу насиља које смо тако често видели у нашем свету. -Потребни смо једни другима; потребна су заједничка мобилизација, заједнички напори, заједнички циљеви, заједнички дух... Наша будућност је заједничка, а пут ка овој будућности је заједнички пут", навео је Патријарх. У закључку се Патријарх обратио међурелигијском скупу истим речима псалмопевца са којима је започео своје излагање у Светском савету Цркава: „Гле, како је добро и красно кад браћа живе заједно у јединству?“ (Псалам 133,1). према Православие.ру Информативна служба СПЦ Хришћански свет