Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'насиље'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Наставник у средњој школи претучен, напао га бивши ученик који је дошао на његов час. Професорки музичког у основној школи ученик се уносио у лице, говорећи „шта хоћеш, мрш тамо“. Наставница биологије брутално претучена у свом кабинету, јер је мајка једног шестака била незадовољна оценом коју му је закључила. Поред батина, наставница је добила и претње убиством, усмерене ка њој лично и њеној породици. Учитељица београдске основне школе нападнута по повратку с рекреативне наставе, родитељи ученице трећег разреда насрнули на њу чим је изашла из аутобуса. Све ово десило у претходних месец или мало више дана. И то су ситуације које су стигле до медија. Оних о којима се никад не пише и не говори је много, много више. За то време, мењају се закони, окупљају тимови, пишу правилници. За то време, имате систем у ком на судије, адвокате, па ни на било које друге врсте службеника у пореској управи, администрацији, не насрће нико. Или су то врло, врло ретке ситуације. И имате људе који ове нападе на наставнике коментаришу са: „Питам се ЗАШТО баш њих увек нападају? Мислим, ништа ја не тврдим, само се, ето, питам…“ Шта мислите, да ли то значи да су сви „лоши“ људи некако завршили у здравству и просвети? Да су сви они добри и квалитетни у канцеларијама и на шалтерима поште, јавних институција? Не. Наравно да у свакој професији имате професионалце и оне који то нису. Наравно да постоје наставници који не заслужују да то буду. Постоје и неправедни и незаинтересовани. То ће вам рећи свако поштен ко је икад радио у школи. Али знате шта сигурно не постоји? Не постоје проблеми у школи које ико сме да решава претњама и насиљем. Па како онда, баш у школама, то непрестано раде? Једноставно је. Управо је школа постала место за искаљивање личних фрустрација. Школа је напуштена, заборављена, а наставници остављени да се боре сами. И довољно је да у одељењу имате једног родитеља који је психички нестабилан, само једног таквог родитеља и ви већ имате озбиљан проблем да обављате свој посао. А у оваквим ситуацијама, наставник може да уради три ствари: да поклони оцену, да чува интегритет и трпи последице и да – напусти професију. Свака од три опције погубна за нас и нашу децу. Да, многи су ове нападе осудили. Да, многи су рекли да насилници заслужују најстроже казне. Али забрињавајуће је много оних који за нападе на наставнике траже оправдања. Њих ћете наћи, највише, баш у јуну. То су они изненађени што у просек улази и оцена из првог полугодишта, они који верују да њихово дете може да не учи читаве године и на крају покаже труд и добије исти резултат као деца која раде још од 1. септембра. То су и они који гледају у туђе оцене, сабирају, рачунају, упоређују, тражећи доказ да није проблем у томе што се њихово дете није трудило, већ у томе што је наставник неправедан. То су сви они који ове случајеве насиља коментаришу са: „То је стварно страшно, није смело да се деси, АЛИ….“, па онда иза тог али уметните нешто у вези с понашањем наставника. Кратка лекција, ако допуштате. НЕ ПОСТОЈИ ТО АЛИ ЗБОГ КОГ ИМАТЕ ПРАВО ДА НЕКОГ УХВАТИТЕ ЗА ГЛАВУ И УДАРАТЕ О ПОД. Не постоји. Ако није нужна самоодбрана, то је брутално насиље без икаквог оправдања. Јер ако уметнете то али, нисте бољи од оних који говоре: „Није смео да је силује, АЛИ зашто је носила тако кратку сукњу и тако дубок деколте?!“ И све док то не будемо разумели, имаћемо друштво у ком ће насиље расти. Имаћемо децу која ће насиљем решавати проблеме. Имаћемо одрасле који ће све то посматрати одмахујући главом и гледајући своја посла или се чак наслађујући. Имаћемо најаве измена закона које, као што никада до сад нису, неће ни сад поправити ствари. Имаћемо систем који је баш онакав каквим смо га ми направили. https://zelenaucionica.com/stvarno-nisam-za-nasilje-nije-smela-da-pretuce-nastavnicu-ali/
  2. Постали смо друштво подела. Ископали смо дубоке ровове између табора и свако другачије или интегративно мишљење видимо као издају. Исправно је само оно што се у нашем строју мисли и сматра. Све друго је погрешно. Нема средњег пута, објективност је устукнула пред потребом да се припада одређеној страни. Да ли је неко женомрзац ако каже постоје и жене које су насилне? Ако не жигоше искључиво мушкарце? Насиље је универзална појава. Нема пол. Има га у хиљаду верзија. Као што је и тврдичлук појава, без обзира да ли је у питању Андрићева Госпођица или Кир Јања. Свака појава има своје корене, дубоко уроњене у традицију, васпитање, начин живота. Жене су код нас, дефинитивно, угрожена врста Гину од руке својих садашњих или бивших партнера, повређиване су и сударају се са неразумевањем околине која најчешће, на вест да је нека жена претучена, пита зашто је добила батине. Траже се узроци, не узима се као неприхватљива и сама чињеница да је неко спреман на песницу као аргумент. Жена је код нас припремана да буде жртва. То нам је културолошки образац. Њена патња се подразумева као неизоставни део бића целе породице. Она носи кућу. Она је ослонац и амортизер. Она је одговорност, честитост и врећа за ударање. Она се не буни. Овакав образац треба мењати. Треба се борити. Али не треба негирати да свака појава има најмање два лица. Признање да постоје жене насилници не умањује значај борбе за женска права, само их проширује на универзални образац људских права, не дозвољавајући да било ко буде жртва било каквог облика насиља. А жена насилника има. У свим варијантама. Најмање у физичком смислу јер женама ударац није прво оружје којим нападају. Начин васпитања их је усмерио ка другим видовима злостављања околине: пасивна агресија доследне мученице, интриге, свађа, уцене. Од оваквих рана се тешко опоравља јер оштрица удара дубоко унутра и наноси недоказиву бол. Често су жене женама највећи непријатељи. Оне се међусобно процењују, упоређују, доказују која је до краја исправна, која је боља мајка, домаћица, супруга. Што су мање у својим очима, што су веће жртве у својој кући, то су строже судије другим женама. Своје испаштање спремне су да подигну на ниво херојства захтевајући од свих других жена исти степен прихватања сопствене ништавности или сопствене супериорности, у зависности са ког аспекта посматрају свет. Јер, кад у просторију уђе лепа жена, мушкарци ће уживати, а жене ће гледати како јој стоји поруб на хаљини, има ли ружа на зубима или ће процењивати цену одевне комбинације. У причи о насиљу најчешће нема деце. А они су жртве породичног насиља једнако као и њихови родитељи. Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Само се, готово увек, насилна мајка правда наследним уверењем да ни једна мајка не жели зло свом детету. Оне све раде за добро своје деце, па, ако мало и греше, то је више лична заблуда него зла намера. За то време деца живе гутајући увреде, лечећи модрице по телу и души, седећи под казном затворена по собама и шпајизима, верујући истовремено да је мајка увек у праву, јер је мајка свето биће. Да ли је све речено умањило значај чињенице да су жене најчешће жртве насиља? По мом мишљењу, не. Број жена које су премлаћене и убијене остаје исти, остаје као алармантан податак, као сирена за узбуну. Само не треба унапред аболирати једну страну да бисмо остали сложни у неком уверењу. Не постоји само мушко насиље над женама. Јавља се и ово друго. Није јеретик онај који на то указује, већ онај који затвара очи ради солидарности. Систем и обичајно право нас приморавају да чврсто заузимамо стране. Или смо за једно или за друго. Средине нема ако хоћеш да останеш цео, ако нећеш да живиш попљуван. Средњи пут и објективни приступ су давно протерани. Функционишемо по систему племенског крда, а оно је увек сложно. Ради опстанка. Ровови су нам на све стране. Теме су разне. Или си за родно сензитивни језик или ниси. Не дозвољава ти се да користиш женске одреднице у смисленим језичким ситуацијама ако не желиш бити назадно етикетиран. Чињеница да се жена може сама за себе определити, у зависности од личног уверења, за родни облик професионалног звања, никога не узбуђује. Чак се посматра као подизање лествице. А управо то је понижавајуће, та чињеница да се морам определити за кога сам. И чврсто одредити шта сам. Или сматраш да је вршњачко насиље достигло врхунац, или мислиш да је тога било и пре, само се није о томе говорило. Или жалиш за убијеном децом и глуво неснађеном заједницом, или убираш политичке поене. Не смеш ни случајно рећи да су сва деца умешана у ова убиства жртве. Јер жртве су и погинули и убице. Разлике нема. Сви су мртви. Или подржаваш геј права или их бијеш по улицама и разбијаш параде. Ако кажеш да ти у геј заједници нешто смета, хомофоб си. Ако критикујеш другу страну, рушитељ си традиционалне српске породице. Не можеш бити неутралан и сматрати да сви имају једнако право на живот, слободу избора и пружање до границе туђег схаватања слободе и интегритета. Не можеш очекивати да буде уважена потреба за умереношћу у промоцији личних права. Или си родољуб, или ниси. Или машеш тробојком, или си издајник. Не помаже ти уверење да су за наш народ више учинили Пупин, Вук Караџић, Исидора Жебељан и Драга Љочић од свих политичара и војсковођа које смо имали. А они нису узвикивали пароле, нису нас предводили и звиждали за јуриш. Не, они су се за народ борили знањем, а то знање нам и данас треба. Нестало га је. Нестала је свест да нас само оно може спасти, па се нећемо пустимице тући са ордијом из другог рова, већ ћемо бити спремни да чујемо, отворени да схватимо. Гледаћемо овај живот као драгоценост за свакога и веровати да критика није увреда, него другачије поимање стварности. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/radeci-u-skoli-nagledala-sam-se-dece-koja-pate-i-zbog-oceva-i-zbog-majki-nema-razlike-jer-nasilje-nema-pol-ima-ga-u-hiljadu-verzija/
  3. У Техничкој школи „9. мај” у Бачкој Паланци данас је дошло до напада на наставника који је због задобијених повреда пребачен на Ургентни центар у Новом Саду. У послеподневној смени, на први час код наставника практичне наставе С. З., заједно са свим ученицима из одељења, ушао је и бивши ученик ове школе, M. Б., а садашњи ученик ССШ „Др Радивој Увалић” у Бачкој Паланци. M. Б. је почео да провоцира наставника који га је замолио да напусти учионицу, јер није више ученик школе. По изласку из учионице, М.Б. је физички насрнуо на наставника. О догађају су одмах обавештени хитна помоћ Бачке Паланке, као и МУП. Након лекарског прегледа наставник је превезен у Ургентни центар у Новом Саду. Како кажу из Уније синдиката просветних радника Србије, он је задобио прелом носа, а због отока је задржан на неурохирургији на посматрању. “Иако су промењени закони, донети протоколи и упутства, очигледно је да то није довољно и да нисмо ништа научили из догођаја у Трстенику, Рибникару, Малом Орашју и Дубони. Нисмо схватили да се насиље које гледамо сваког дана на телевизији, које чујемо при сваком заседању Скупштине, на изборима, прноси на целокупно друштво. Очигледно је да то јавно насиље многима на политичкој сцени одговара и да не желе да га елиминишу из свакодневног живота.” – упозоравају из Уније синдиката просветних радника. https://zelenaucionica.com/nasilje-u-backoj-palanci-bivsi-ucenik-skole-usao-na-cas-i-slomio-nastavniku-nos/
  4. Guest

    Силовање

    Drage moje,znam da je ovo preteska,preozbiljna i pretuzna tema.Ali je nesto o cemu mora da se prica. Za pocetak cu vam ostaviti definiciju iz Krivicnog zakonika RS,a sutra cu pisati malo vise i zivotnije o tome. Htela sam samo,cisto u edukativne svrhe,kao i sa zeljom da pruzim Zive Reci Utehe zrtvama ovoh uzasnog zlocina,postavim temu o tome.Nisam znala gde da je postavim.Ali,ovaj Kutak je ionako neka vrsta autonomnog zenskog centra,a svi zenski centri moraju i time da se bave.
  5. Ова прича се мора третирати као велика људска трагедија. Породица је умрла. Жена је умрла. Човек који је постао убица је умро. Ово је права породична трагедија. И није само трагедија за породицу, већ је трагедија за цело друштво. Умрла је хришћанска породица, породица свештеника, јер је и сам убица био свештеник. И ову трагедију је немогуће третирати другачије него као трагедију целе наше Цркве. Просто је немогуће игнорисати шта се догодило. Тешко нама свима. Тешко свима који су укључени. Тешко деци убијене мајке и свештеника убице. Тешко рођацима. Велика туга. Такав догађај свакако привлачи пажњу и изазива жељу да се анализира и разуме: како, зашто се то догодило, да ли је типично или не. Али за сада не можемо да доносимо закључке, макар само зато што не знамо све околности, а можда никада нећемо ни сазнати. Зато бих пазио да не извлачим закључке о томе шта се догодило и који су мотиви мотивисали особу. Не знамо скоро ништа. Али оно што је значајно за све нас је да се зна убица. Још је важније што је информација дошла и потврђена је у Патријаршији и не треба да сумњамо. Насиље у породици се не смањује, али немамо података да је веома честа појава у свештеничким породицама. Нико није проучавао овај проблем. Рећи да је у таквим породицама више насиља је неосновано. Једноставно немамо статистику. Рећи, као што неки већ покушавају, да међу православним хришћанима постоји извесна склоност насиљу, генерално је чудно. Па, наравно, нема такве склоности. Православни верници имају још једну склоност која може бити предмет проучавања и коментара – ово је супер-вредно значење брака. Брак за православца је изузетна вредност. Зато се православни супружници труде да по сваку цену сачувају свој брак. Како да коментаришем овај случај? Понављам, нико од нас не зна мотив злочина. Морамо се уздржати од коментара јер је то етички. А и хришћански. Изношење нагађања је непотребна ствар. Али могу да поделим своја лична запажања. Међу мени познатим свештеничким породицама (а познајем значајан број таквих не само у Москви и Санкт Петербургу, већ и у другим епархијама: Иркутској, Краснојарској, две Уралске, две Волге) никада нисам приметио никакво насиље. Међутим, спреман сам да сведочим као свештеник-психолог да у породицама свештеника постоји насиље. Ја водим консултације и обраћају ми се жене свештеника, њихова деца и сами свештеници. Случајеви насиља постоје, али не можемо да проценимо да ли има више или мање насиља у свештеничким породицама у односу на друге. – Ви признајете чињеницу, али имате ли разумевања зашто се то дешава? Да ли је то све због тешког живота свештеника, терета дужности које носе, или је ово изузетак, пример психопатије? – Насиље у породици увек има најмање три разлога. То не значи да сваки од њих увек утиче на ситуацију, али може утицати на исту. Први разлог је сама кризна ситуација у којој се налази човек или породица. Ако је особа у сналажљивом стању (када постоји унутрашња снага да се нађе адекватан излаз, прим. аут.) онда није склона насиљу. Други извор насиља је национална криза. Насиље је распрострањено у руском друштву. У свему имамо вишак насиља. Насиље се користи на послу, у друштвеним окружењима, на раскрсницама путева, у метроу, аутобусима, па и у цркви. Понекад свештеници морају да одвоје парохијане који нису нешто поделили: свећу, место, исправност догмата. Сетимо се ратова који се воде на нама блиским територијама. Сетимо се насиља у затворима, насиља полиције и Националне гарде над демонстрантима, насиља у биоскопу, на телевизији, на интернету. Великодушно се излива на нас одасвуд. Толико је насиља да су деца, жене и мушкарци заражени њиме. Друштвени извор насиља је један од узрока насиља у породици, али је много чешће узрок породичног насиља породична криза. А конкретан случај је највероватније пример такве кризе. У кризи породице нико није крив. Једне кривити, а друге оправдавати, нема смисла, јер је криза породице криза породичног система. Сви остали разлози су само узроци породичне кризе, а насиље је једна од последица. Посебност породичних злочина је у томе што су скривени. Њихови учесници – жртве и извршиоци – прикривају једни друге, не желе и плаше се публицитета, крију насиље од закона, од људи, од цркве. Зашто? Зато што се сви учесници воле колико могу. Они се воле и повређују у исто време. Али невоља је што, ако ћутимо о злочину, ми га охрабрујемо. Такође га подстичемо ако га не препознамо и затварамо очи пред ситуацијама које доводе до злочина. Насиље у породици, у свакој породици, не само у црквеној, велики је друштвени и лични проблем. А да би се помогло људима да избегну насиље у породици, потребан је рад, сами супружници треба да траже помоћ. Морамо учинити све да водимо рачуна о превенцији и стварамо систем помоћи људима који се нађу у кризној ситуацији. Сада има довољно теорија, специјалиста, књига. Можемо, знамо како, али важно је и да се то препозна. Што се тиче психопатских природа, оне постоје и постојаће. Бојим се да то није разлог трагедије овог свештеника Бо.јим се да је породична криза. – Али шта је са „жена нека се боји мужа“, шта је са „стрпи се – ово је твој крст“? – „Религиозне“ мотиве користе разни људи у меркантилне сврхе. Чињеница је да фанатици такође долазе у цркву, налазећи оправдање за своју суровост у редовима Светог писма. Људи долазе са агресијом и ту такође налазе изговор. Генерално, за многе људе, религија је згодна шљокица којом прикривају своје намере и страхове. Али ово није својство религије. Ово је њена незаштићена особина. Мушкарци се често обраћају православљу, траже невесте у Цркви како би у својој црквеној породици успоставили принципе „Домостроја“. Да, има их много, али, на срећу, ово није масовна појава. Црква се променила у последњих десет година. Нова генерација младих људи и девојака уопште не сања о „домостроју“, не занимају их дубоко осећања домостроја. Они су писмени, разумеју шта су насиље и агресија, шта су брак и породица. Они стварају нову црквену атмосферу. Али биће случајева верске манипулације зарад агресије. И зато, у нашем пастирском раду, морамо бити будни, откривајући чак и сумње на насиље у породици. Свештеник супружницима поставља непријатна питања: да ли је све у реду и да ли се поштујете? Психолог нема право да пита о овоме, али свештеник има такво право! Овакве трагедије нам указују да је један од пастирских задатака да спречимо такве случајеве, да видимо, приметимо и да се молимо за породице у којима настају ситуације насиља. Али за ово треба обучити свештеника. Семинари које моје колеге и ја водимо, на пример, са кризним психологом, кап су у мору. Проналажење кривца и кажњавање је покушај да се донесе лака одлука. Превенција и помоћ су суштински важне. Задатак свештеника није само проповедање, већ истицање вредности живота као највише вредности. За православца је породица вредност, али је људски живот несумњиво већа вредност од брака. И ако је за супружника избор живот или брак, онда је истински духовни, истински хришћански избор - живот. Авај, ова хришћанска вредност је данас пала у немилост. Када се суочимо са смрћу, убиством, самоубиством, схватамо да су људи, стицајем околности или услова, доведени у такво стање да им је живот престао да вреди. То је трагедија. Из неког разлога, смрт се данас види као излаз и решење ситуације. Али ово је катастрофа, катастрофа свести, катастрофа међуљудских односа. Ово никада не би требало да буде случај ни под којим околностима. Сваки проблем се решава у животу, а не смрћу. Када човек покуша да убије другог, или себе, тада у овом болесном стању, помућеног ума, сања о некаквом излазу. Али ово је страшна грешка. Смрт није решење. Решење сваког проблема је само живот. свештеник-психолог Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru
  6. Света земља, место свето за небројене милионе широм света, тренутно је заглибљена у насиље и патњу због дуготрајног политичког сукоба и тужног одсуства правде и поштовања људских права. Ми, патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму, изнова и изнова смо позивали на значај поштовања историјског и правног статуса кво светих светиња. У овим тешким временима, окупљамо се да дигнемо своје гласове у јединству, одражавајући божанску поруку мира и љубави за цело човечанство. Као чувари хришћанске вере, дубоко укорењене у Светој земљи, солидарни смо са људима овог региона који трпе разорне последице континуираних сукоба. Наша вера, која је заснована на учењу Исуса Христа, приморава нас да се залажемо за престанак свих насилних и војних активности које наносе штету и палестинским и израелским цивилима. Недвосмислено осуђујемо све радње које су усмерене на цивиле без обзира на њихову националност, етничку припадност или веру. Такви поступци су против основних принципа човечанства и Христовог учења, Оног који нас је молио да „љубимо ближњега свога као самога себе“ (Марко 12,31). Наша је жарка нада и молитва да ће све укључене стране послушати овај позив на хитан прекид насиља. Позивамо политичке лидере и власти да се укључе у искрен дијалог тражећи трајна решења која промовишу правду, мир и помирење за људе ове земље који су предуго подносили терет сукоба. У својству духовних вођа пружамо руке свима онима који пате и молимо се да Свемогући подари утеху погођенима, снагу уморнима и мудрост онима на позицијама власти. Позивамо међународну заједницу да удвостручи своје напоре у посредовању за праведан и трајан мир у Светој земљи, заснован на једнаким правима за све и на међународном легитимитету. Сетимо се речи апостола Павла: „Јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14,33). У духу ове божанске поруке, молимо све да неуморно раде на окончању насиља и успостављању праведног и трајног мира који ће омогућити Светој земљи да буде светионик наде, вере и љубави за све. Нека благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светог Духа буду са свима нама у овим тешким временима. Патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму https://mitropolija.com/2023/10/09/patrijarsi-i-poglavari-crkava-u-jerusalimu-okoncati-nasilje-i-uspostaviti-pravedni-i-trajni-mir-u-svetoj-zemlji/
  7. https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3322725/nasilnice-danima-maltretirale-i-tukle-vrsnjakinju-15-samo-zato-sto-je-siromasna-samarale-i-sutirale-devojcicu-koja-nema-oca-a-brat-joj-je-bolestan-uznemirujuci-video Не зна се шта је страшније. То што су девојчице тако бездушне и свирепе, или то што је бију зато што је сиромашна и незаштићена, или то што су се сви остали "лудо забављају" и боли их уво док се ове иживљавају над девојчицом. Потпуна катастрофа! Да седнеш и да плачеш, не да плачеш, него да кукаш на сав глас, каква су нам деца постала.
  8. Strašno je to što koliko god živeli fizički u 21-om veku mentalitetom smo negde daleko u prošlosti. postoji toliko vidova zlostavljanja da je to strašno. godinama o tome tupim po netu.. Jedno od najtežih je psihološko i emotivno zlostavljanje jer je i najteže dokazivo. parole- To nije moja stvar - Ćuti i trpi -Sa tobom nešto nije u redu su sramne i bezumne Svake godine zivoti zena (i muskaraca) bivaju izmenjeni ili unisteni od strane neke osobe koja ih zlostavlja. Emotivni oziljci, fizicki oziljci, i unistenje koji su rezultat toga su ocigledni u drustvenim i kriminalnim statistikama. Zlostavljanje moze biti otvoreno, besramno i direktno u lice. Medjutim, zlostavljanje moze takodje biti suptilno i izokola. Ono moze da eksplodira na sceni ili da se postepeno uvuce u odnose. Iako su zene glavne zrtve zlostavljanja, muskarci takodje mogu biti zrtve zlostavljanja. Jedan od prvih koraka resavanja problema zlostavljanja jeste njegovo prepoznavanje. Veoma cesto je tesko prepoznati ga, zato sto moze da se manifestuje u razlicitim oblicima. Evo kratkog pregleda razlicitih vrsta zlostavljanja: EMOTIVNO ZLOSTAVLJANJE je koriscenje mentalnih strategija ili igranje necijim umom. Ovo podrazumeva stvari kao sto su ljutnja, agresivnost, ponizavanje, zastrasivanje, proganjanje, strah, moc i kontrola. Cilj je da se nanese emotivna steta drugoj osobi. • FIZOČKO ZLOSTAVLJANJE podrazumeva koriscenje delova tela ili oruzja radi pretnje, kazne, dominiranja, sprecavanja, kontrolisanja ili povredjivanja druge osobe. • SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE je koriscenje prisilnih seksualnih radnji kojima se dominira, manipulise, preti, povredjuje, kvari ili kontrolise druga osoba. • DRUŠTVENO ZLOSTAVLJANJE podrazumeva druge oblike zlostavljanja radi dominiranja, manipulisanja ili kontrolisanja drustvenih odnosa neke osobe. • FINANSIJSKA ZLOUPOTREBAje koriscenje novca ili drugih stvari povezanih sa finansijama radi dominiranja, pretnje ili kontrolisanja. Ovo se radi da bi se nanela steta drugoj osobi ili radi finansijskog iskoriscavanja te osobe. • DUHOVNO ZLOSTAVLJANJE je kontrolisanje religioznih interesa ili obreda druge osobe. Duhovna steta moze biti naneta kritikovanjem religioznih ubedjenja neke osobe ili njihovo pogresno prikazivanje iz religioznih razloga. Iako zlostavljanje moze biti razlicitih oblika, cesto su prisutni zajednicki elementi. Na primer, cesto je prisutna teznja da se okrivi zrtva zlostavljanja.Zeni ce savetnik ili prijatelji mozda reci da se „potcini” ili „da se vise moli za svoj brak.” Cesto se zene vracaju vezama u kojima su zlostavljane, ostavljajuci mnoge u cudu zbog toga. U ovom clanku cemo pokusati da pruzimo neke odgovore i pravu sliku ovih vaznih pitanja. Razlike između zlostavljača u seoskoj i gradskoj sredini su male - jedina prednost palanke je što se tamo sve brzo sazna
  9. Изјава Митрополита Амфилохија Цетиње, 2. септембар 2020. Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја. Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама. Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу. Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.
  10. Изјава Митрополита Амфилохија Цетиње, 2. септембар 2020. Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја. Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама. Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу. Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег. View full Странице
  11. Поново смо, од наше браће која су тренутно на власти у Црној Гори, ових дана изложени новим подметањима, неистинама и етикетирању. Не желећи да се бавимо бројним оптужбама нити да се правдамо, свједочимо и овога пута пред Богом и свеукупном јавношћу оно што смо небројено пута истакли, Црква није била, нити ће икада бити носилац било какве идеологије. Црква има своју Главу – Христа Бога, којој једино служи, а који је Цркву основао и којој је обећао да ће бити са њом до краја свијета и вијека и да јој ни врата паклена не могу ништа наудити. Нарочито ових дана трудимо се да творимо искључиво дјело Божије, јер то дубоко осјећамо. Нисмо рушитељи државе. Напротив, све наше поруке су у духу братске слоге, мира и љубави. Непрекидно позивамо и себе и друге на покајање и на угледање на Христа и светитеље. Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе. Литије су отуда постале култни догађаји у којима људи слушају и разумију глас Божији кроз своју Цркву. Без икакве користи, принуде или уцјене народ се са радошћу сабира, чинећи Црну Гору истински вјечном и непролазном, освећујући је и просвећујући молитвама из стотине хиљада душа. Што је већа мржња, насиље и лаж, то литије постају још свјетлије, а самим тим и бројније. Црна Гора је оптерећена многим историјским подјелама и диобама које су нас кроз историју много коштале. Зато је Црква у Црној Гори једна од ријетких институција гдје су се, годинама уназад, те диобе превазилазиле и лијечиле. У нашој Цркви се не постаје ни Србин ни Црногорац ни Рус ни Грк, него се постаје православни хришћанин, а у исто вријеме се не губе и други идентитети. За Цркву није важно како се ко изјашњава национално или којој партији припада. Они који иду у Цркву, знају да се на Литургији исповједа једино ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква”. Плод тако одговорног односа Цркве је оно што данас видимо на улицама црногорских градова. Никада Црна Гора није била јединственија по неком питању као што је ово актуелно. Никада за паметне и мудре владаре није било лакше одлуке – него што је ова коју од њих данас очекује народ. Нажалост, садашња власт је показала да је народ за њу само изборна статистика и ништа више. Зато умјесто да заједно са народом граде будућност Црне Горе, они пребројавају ко долази на молитву и по рецепту најтоталиратнијих владара и режима саопштавају да се не може бити и у Цркви и у партији, проглашавајући ова народна сабрања ”лудачким покретом”. Тиме показују да су себе поистовјетили са државом, а своје идеолошко-политичке назоре и сопствене интересе са државним интересима. Дакле, отишли су још даље од режима успостављеног послије 1945. године, који је колико-толико водио рачуна о интересима народа. У начину владања, с друге стране, ништа се суштински није промијенило. Као и њихови политички претходници и ови данас су себе ставили у раван са Богом, чак и изнад Бога, па су пред народом поставили питање – или партија или Бог. Хвала Богу, трезвени народ је без страха изабрао – приклонио се Богу и Божијој правди. Поштујући слободу да свако свој живот гради по сопственој савјести и одговорности нећемо престати да призивамо све људе у ту благословену заједницу. Нећемо дозволити да мржња и зло изазову у нама ништа друго сем позив на мир и љубав. Тако нас учи Господ наш, да љубимо и непријатеље своје. Тако смо научени и од наших светих Отаца, тако нас уче Свети Петар и Свети Василије својим светим ћивотима, а не костима, јер су њихова тијела, драга браћо и сестре и дјецо, цијела и нетрулежно сачувана. Код Светог Василија долазе људи свих нација и вјера, из свих земаља и са свих континената. Ко год искрено затражи помоћ, Бог је кроз своје свете несебично дарује. Зато су наше литије наднационалне, надпартијске, надидеолошке и у њима су, као и у Острогу, добро дошли сви људи којима је на срцу правда Божија и људска. Имајући на уму да су у библијској историји, чак и највећи гонитељи Цркве, постајали не само хришћани него и светитељи, ми живимо у хришћанској нади и молимо се Господу да и нашу браћу која су кренула да каменују Христа, да гоне Цркву Његову и свједоке Његове – браћу и сестре своје, бранитеље светиња Божијих, преобрати својом божанском силом и љубављу. Не због Цркве, колико због њих самих, њихових породица и потомака, душе и њиховог вјечног спасења. Као што пјевамо у тропару Светом Петру Цетињском и данас остаје позив свој његовој духовној дјеци без разлике: ”Хајте браћо православна да се радујемо…”. Врата Цркве Христове су увијек свима отворена! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Дана 3. октобра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је јереј др Оливер Суботић говорио на тему хришћанске поруке у ери савремених комуникација са посебним освртом на електронско насиље. На самом почетку јереј Марко Јефтић поздравио присутне и упознао их са свестраним образовањем и плодоносном делатношћу госта, указавши на његов велики значај у аутентичном проповедању Јеванђеља у савременом свету. Отац Марко је прочитао и застрашујуће податке везане за електронско насиље међу децом у Србији, које поприма обрисе епидемије. Након уводних речи јереј др Оливер Суботић је упознао присутне са историјским развојем проповеди хришћанског учења у контексту развоја технологије. Затим је говорио о напретку информационих технологија, као и изазовима са којима се човек сусреће у контексту комуникација у нашем времену. Хришћанство је до 20. века своју поруку ширило преко доступних фиксних медија. Време у коме живимо убрзано доноси велику промену на том плану, с обзиром на све већи примат динамичких, електронских медија. У том погледу је посебно важна појава тзв. нових медија, који обједињавају телекомуникационе мреже, мултимедијални садржај и могућност дигиталне обраде података. У овако сложеној комуникационој парадигми се поставља питање судбине хришћанске поруке у свету електронских комуникација. Ово је веома сложено питање које излази ван опсега једног предавања, но начелно се може разложити на неколико најважнијих дилема. Прво питање би се односило на могућност и аспекте хришћанске мисије коришћењем информационо-комуникационе сфере. Та могућност је, чини се, сама по себи разумљива. Заиста, није спорно да савремене технологије омогућавају нове видове мисије: пренос огромне количине мултимедијалног садржаја, могућност интерактивне комуникације, слање порука на најудаљеније крајеве света и приступ подацима од стране огромног броја људи само су неке од важних могућности. Поред просторних, приметно је да су често срушене и културне баријере за пренос поруке. Доступност хришћанске литературе у електронском облику је потпуна, постоји велики број мултимедијалног садржаја и може се констатовати да хришћани прате трендове електронске индустрије. Дакле, на први поглед изгледа да је ствар једноставна – потребно је само искористити технолошке новине које су пред нама. Проблематика је, ипак, знатно сложенија… Иако је могућност информисања великог броја људи о хришћанском учењу повећана, вреди приметити да је исто тако повећана и могућност дезинформисања, ширења хетеродоксних учења и расколничког деловања. Да ли то значи да је потребно надметање у електронском простору да би се заузело што више његових ресурса? Православно хришћанство ту врсту такмичарског духа није никада имало, а не би требало да њему тежи ни у електронском добу. Далеко је боље имати стратегију својеврсног „асиметричног“ одговора, који се своди на формирање аутономног и ауторизованог интернет простора у коме би се могле пронаћи релевантне и поуздане информације. Но, ни тиме проблем није решен. Наиме, чак и када формирамо такав мас-медијски простор (што може бити и црквена радио станица, телевизијски канал, а не само интернет сфера заокружена порталима, мада ће се у будућности свакако ићи ка обједињеном медијском решењу), то не значи да је мисија успешна – тиме што је човек информисан о одређеној теми из области црквеног живота не значи да је он и укључен у њега. Напротив, може доћи до озбиљних девијација, примера ради, да чланови потрошачког друштва у коме живимо ту информацију условно речено „конзумирају“ као сваку другу и да она на њих не остави неки посебан утицај, поготово уколико је споља „упакована“ на сличан начин. Или још горе, да сматрају да су тиме што су информисани о црквеном животу на неки начин испунили највећи део свога назначења. А можда чак и да та информација остане само једна од многих у мору осталих медијских информација и да доживи вредносну релативизацију. С тим у вези, приметно је да и на хришћанским интернет форумима велики број учесника често користи сленг који је у најмању руку неприкладан, а често се дешава да у некој озбиљној теолошкој опсервацији уочите употребу двадесетак најразличитијих смајлија, неке чудне анимације (попут крава које лижу екран монитора и сл.) или пак динамички садржај који је крајње бесловесан. Стога је потребно да свака од наведених медијских сфера има недвосмислену поруку реалног учешћа у животу Цркве (да би се добила пуноћа знања вере) и прикладан изглед (који би је вредносно разликовао од других информација у електронском свету). Други ниво проблема је питање колико је сама комуникација међу формираним хришћанима добила нове обрисе у електронској сфери. Прецизније, колики је и какав утицај електронске комуникационе сфере на ону суштинску комуникацију коју као хришћани остварујемо међусобно у животу Цркве? Дешава се да сајбер-хришћанске заједнице форумског (а још више Facebook) типа, имају посебан етос групе. Те групе понекад показују већи степен кохезије него реална евхаристијска сабрања на којима њихови чланови учествују. Како другачије протумачити чињеницу да на неким интернет форумима постоје случајеви учешћа на одређеним темама у време док се у храмовима служи Света Литургија? Да ли је посреди формирање псеудолитургијског етоса или нешто друго? Вероватно је најбоље решење за тај проблем повремено окупљање чланова једног „виртуелног сабрања“ на реалним литургијским сабрањима при некој парохијској заједнице, но то је често немогуће извести управо због просторне удаљености чланова форума. Но, проблем није само у просторним даљинама, већ и у релативизацији просторних близина. О чему је реч? Наиме, редовном учеснику на интернет форуму или некој социјалној мрежи је понекад ближи неко ко је удаљен десетинама хиљада километара од, рецимо, члана породице који је у суседној соби. Ово је један од кључних парадокса мас-медија, који се састоји у томе да имају моћ да приближавају људе који су, просторно гледано, удаљени, а да удаљују оне који су једни поред других. Један од проблема јесте и померање тежишта идентитета. О томе говори велики број хришћана који се у интернет сфери појављују под различитим псеудонимима. Наравно, псеудонимност је у интернет простору веома важна тековина коју је потребно очувати, због могућности дисидентског деловања, рецимо, али је сасвим неприродна за међухришћанску комуникацију. Када се томе придодају различити аватари (малене сличице поред профила), ствар добија ширу димензију. Неко ће можда рећи да концепт електронске цркве ипак треба искористити да би се пришло младим људима, но питање које се поставља је да ли тиме спасавамо те исте људе? Најједноставније речено, прво и основно питање је како ће се и чиме причестити у таквој заједници? Ту долазимо до проблема трансформативног потенцијала неких видова савремених технологија када је реч о идентитету личности. Тај проблем долази до изражаја управо зато што је начин комуникације са другом личношћу један од видова њеног конституисања. Постоји још један важан аспект хришћанске комуникације у електронском свету који је потребно критички испитати, а он се односи на неку врсту друштвене одговорности хришћана. Наиме, хришћански теолози су призвани и да пруже шири цивилизацијски допринос када је реч о комуникацији у електронском добу, дајући неку врсту плодне синтезе између старог и новог. Уосталом, Православна Црква је кроз своју историју увек имала ту врсту цивилизацијске одговорности према друштву у коме је деловала. Основни проблем у електронској сфери је у томе што су електронске технологије „тоталне и инклузивне“. Основни цивилизацијски проблем који је у том погледу потребно увидети је потенцијал замене традиционалних релација у човековом животу. То је посебно уочљиво код младих људи чији физички контакт постаје све површнији, док степени електронске комуникације добијају на богатству форми. Слично је и са речником – док је он у редовној комуникацији младих људи све сиромашнији, у сајбер свету он добија најразличитије форме, од класичних смајли решења до бизарних начина изражавања. Други цивилизацијски проблем који је потребно решити је тренд наметања модалитета комуникације који укидају креативност директног општења. Друштвена мрежа Facebook је класичан пример. У овом погледу се хришћани налазе између две ватре – са једне стране је примамљивост социјалних мрежа зарад што ефикаснијег ширења хришћанске поруке, док са друге стране то значи да се посредно даје подршка једном концепту који ни из далека није неутралан. Тема електронских комуникација није интересантна само теолозима, већ и философима, социолозима, психолозима. То је тема односа човека и технологије, као и утицаја тог односа на човекову личност. Доминантна, либерално-прогресивистичка школа мишљења не даје одговор на нагомилане проблеме у том домену. Идејна нит критичке мисли свакако остаје иста: о технологији не треба само да размишљамо у категоријама њене просте примене, већ и у погледу утицаја на најдубље сфере нашег бића. Након изузетног излагања присутни су износили своја мишљења, искуства и постављали питања. Једно и по сатно заједничарење је завршено констатацијом да најмлађе морамо најпре везивати у чврсте породичне односе, а да систем вредности морају понети из куће и своје литургијске заједнице, да би на тај начин били заштићени од изазова на које ће их живот у овом добу поставити. Извор: Светоуспенски храм у Младеновцу
  13. Бискуп Шкворчевић: Осуђујем нападе - сви смо браћа Пожешки бискуп Антун Шкворчевић осуђује нападе на Србе у Хрватској и поручује да је недопустиво "хрватство претварати у идеологију за мржњу и насиље". Бискуп Антун Шкворчевић - Осуђујем насиље што су га ових дана у Книну, Ђеврскама, Вишкову и неким другим мјестима наше хрватске домовине извршиле одређене особе над људима српске националности, те жртвама изражавам своје саосјећање - поручио је бискуп током свечаности у жупној цркви Пресветог Тројства у Дарувару. Бискуп истиче да у Дарувару "живе припадници хрватске, чешке, српске и других народности", те да зато промовише међусобно поштовање и заједништво, вреднујући различитост као дар Божији. Бискуп Шкворчевић наглашава да "Исус није себе називао Јеврејом, него Сином Човјечијим", преноси хрватски портал Индекс" - Умро је за сваког човјека те се на крсту признао нашим братом: и хрватским, и чешким, и српским, и другим - напомиње бискуп. У Хрватској су посљедњих мјесеци учестали напади на лица српске националности, уз настојања да они буду сведени на грађане другог реда. Бискуп Шкворчевић је први високи званичник Католичке цркве у Хрватској који је јасно осудио те нападе. Бискуп Шкворчевић: Осуђујем нападе - сви смо браћа WWW.RTRS.TV Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of...
  14. Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7] У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије. Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14] У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама. У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23] Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма. Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28] * Други део текста биће објављен 16.7.2018. Извор: Теологија.нет
  15. У условима хроничне беде, екстремне непредвидивости и нетранспарентности путева који воде до успеха, новац је стекао мистериозно својство.[1] Његово поседовање је најчешће веома тешко довести у везу са уобичајеним изворима акумулације, укључујући власништво, наслеђивање, рад и таленат. „Перцепција да се новац, моћ и живот покоравају закону вероватноће постаје стално све присутнија.“[2] Раширило се схватање да богатство и успех леже са оне стране рационалног и моралног. Велики део простора који би у Подсахарској Африци требало да припада економији и политици заузели су „предузетници вере“ и „јеванђеља просперитета“ која чине темељ њихових идеологија. Њихова главна порука је обично веома једноставна – „дођите да искусите своје чудо“.[3] Њихова популарност прати раст „окултне економије“ која израста на веровању да су акумулација и поседовање богатства засновани на „коришћењу техника које се не могу објаснити конвенционалним појмовима практичног разума“,[4] односно да је економски успех првенствено везан за коришћење магијских средстава и поступака и помоћ из невидљивог света. Модерност, у смислу неолибералне реалности обележене огромним неједнакостима, делује изузетно нетранспарентно, противречно и узнемирујуће.[5] Бројни припадници афричких друштава, чију историју је дуго карактерисао традиционални егалитаријанизам,[6] једино разумно објашњење огромног богатства новобогаташа виде у бављење окултним радњама које подразумевају једнако велику жртву, каква је, рецимо, „ритуално убиство слабо вредноване деце“.[7] У Подсахарској Африци – и у најсиромашнијим, неуспелим земљама, као што је ДР Конго, и у Јужној Африци, највећој и глобално најинтегрисанијој економији у региону – прихватање неолиберализма довело је до нове експанзије активности које имају везе са окултним. То је у великој мери последица чињенице да је наметање неолибералног поретка правдано месијанским дискурсом који је капитализам „представљао као јеванђеље спасења“.[8] Ипак, „окултне економомије се не могу свести на симболичко, фигуративно или алегорично“[9] значење. Срастање есхатолошких страхова и магије са потрошњом, као кључним означитељем пожељне и ускраћене модерности, важан је део постколонијалне политичке економије. Ипак, то није феномен који је искључиво везан за просторе екстремне „духовне конфузије“[10] и нестабилности, велике територије на глобалном Југу где живе највећи „губитници глобализације“. Религија је и у САД, баш као у највећем делу Подсахарске Африке, све више практична и модерна. Верским тржиштем доминирају постпротестантски предузетници који вешто спајају веру и потрошњу, јеванђеље и просперитет, који тврде да је исплативо бити верник. Међу најуспешнијим су оне хришћанске цркве које „пентакостализам[11] спајају са неолибераним подухватом“, чији проповедници успевају да убеде „милионе чланова да Други долазак не евоцира Исуса који спасава, већ онога који плаћа дивиденде. Или, тачније речено, онога који обећава чудесну зараду у замену за ограничену духовну инвестицију.“[12] Али однос пентакосталаца и јеванђеоских хришћана, као и неких других цркава и верских покрета „поново рођених“,[13] према месту духовности у хришћанству посебно је близак религијском искуству житеља Подсахарске Африке (и афричке дијаспоре у обе Америке) и представља изузетно погодну основу за синтезу атрактивних хибридних форми.[14] У Подсахарској Африци „испод површине видљиве реалности увек вреба друга реалност“.[15] За разумевање свих друштвених и економских промена у Подсахарској Африци, укључујући последице глобализацијских процеса, неопходно је имати у виду да је вештичарење, које је широм региона остало блиско везано са концептом моћи и свим облицима акумулације, „постало саставни део визије модерности“[16] и да ирационално има одлучујући утицај на саморазумевање и поступке подсахарских актера. „Свима нама који смо схватање света извели из европског просвететљства изузетно је тешко да појмимо (место) вештичарења у свакодневном животу у Африци.“[17] Подједнако је важан и са вештичарењем блиско „повезан аспект духовне несигурности“,[18] у коме су афрички актери нашли задовољавајуће објашњење нових неизвесности, опасности и неједнакости које су донели процеси турбоглобализације и неолиберализације. Став да је вештичарење, веровање да се окултним силама може интервенисати у овом („видљивом“) свету, нешто што не спада у поље политичких наука или економије спречило би нас „да разумемо живот у Африци“.[19] Када посматрамо догађаје и процесе јужно од Сахаре, морамо увек узимати у обзир „невидљиве силе“. Такође, ирационално не треба разумети као не-рационално, већ као кључни састојак свега што верујемо да се може анализирати у рационалним и научним категоријама. У Подсахарској Африци практично не можемо говорити о раздвајању цркве и државе или процесу секуларизације. Подсахарска Африка је данас један од најрелигиознијих делова света. У већини земаља „девет од десет становника сматра да религија има важно место у њиховом животу“.[20] У свих 19 држава региона у којима је у првој половини 2009. године обављено испитивање јавног мњења више од половине хришћана верује да ће се Исус вратити за време њиховог живота, а, изузев у Сенегалу,[21] више од једне трећине муслимана да ће дочекати обнову калифата и успостављање поретка из времена посланика Мухамеда.[22] Већина истраживања обављених током претходне деценије показује да је у подсахарским земљама број „атеиста, агностика и нерелигиозних“ мањи од 1%.[23] Малобројни атеистички активисти се жале да су неверници често мета „насилног обраћења, репресије [и] дискриминације“ и да су принуђени да се претварају да су религиозни и да „живе у клозету“.[24] Верске слободе су у многим државама схваћене као слобода да се изабере вера,[25] а не слобода да се не верује. Није реч само о институционалној дискриминацији. Свако ко се декларише као неверник „ризикује да буде изопштен из своје породице и заједнице“.[26] Сви расту у окружењу у коме је снажно укорењено схватање да не постоји алтернатива религиозности. Људима који долазе са секуларизованог запада Европе делује невероватно колико многи Африканци нису у стању да разумеју концепт атеизма. Штавише, спој овако велике религиозности и сиромаштва представља један од разлога зашто су становници Подсахарске Африке, чак и они који су толерантни по питању свих других разлика, изузетно хомофобични. У условима хроничне и свеприсутне беде библијске и куранске слике су „живе“, оне неретко одражавају животне околности и делују „стварно“. То треба имати у виду када покушавамо да разумемо зашто у Подсахарској Африци чак и само помињање хомосексуалности обично изазива хистеричне реакције. Схватање да је хомосексуалност „неафричка“ је толико распрострањено да неки аутори сматрају да можемо говорити о „консензусу“ који укључује и „оне који су најобразованији, најизложенији западној култури“.[27] Овако раширена хомофобија има комплексне корене. Поред религиозности, важна је и „сложеност афричких односа са Западом: делимично дивљење, делимично завист, делимично љутња и кључајући јед. Све што оставља утисак нечега што Западњаци намећу Африканцима одмах изазива презир; то евоцира сећање на горку историју колонизације и експлоатације.“[28] * Други део текста биће објављен 16.7.2018. Извор: Теологија.нет View full Странице
  16. Саопштење Епархије рашко-призренске 31. Мај 2018 - 16:03 Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује најновију серију инцидената који указују на вишеструко погоршање безбедносне ситуације у којој живи српски народ са својом Црквом на Косову и Метохији. Пре три дана десетине косовских Албанаца напали су српске вернике који су са својим свештеником дошли да обиђу рушевине цркве Свете Тројице у селу Петрич код Клине и обаве Духовданску литију. У озбиљном инциденту, у коме су нападачи и поред присуства полиције каменицама засули вернике, повређена су тројица Срба. У јучерашњем инциденту у селу Старо Грацко код Липљана повређена је једна Српкиња са шестомесечном бебом, а група Албанаца код села Жач недалеко од Клине пресрела је локалног свештеника Стевана Марковића који се са породицом враћао са службе у Пећкој Патријаршији. Свештенику су прво препречили пут, а потом се окупила већа група која је рукама почела да удара о кола и сломила предње стакло на возилу. Двоје петогодишњих близанаца и попадија су том приликом претрпели велики страх јер је један од локалних Албанаца, иначе припадник породице Кељменди која је и раније нападала српске повратнике у Жачу, почео да прети да ће донети оружје. Свештеник је после тога имао у Осојану састанак са британским амбасадором г. Руаријем Оконелом коме је детаљно испричао шта се догодило као и шта је било у Петричу јер је отац Стеван био заједно са верницима у литији. Синоћ је такође нападнута и амбуланта у српском повратничком селу Новаке код Призрена. У нападу су проваљена врата и уништен је већи део документације. Инцидент је данас пријављен полицији али се по обичају не очекују, као ни до сада, никакви резултати. Поред настављања кршења одлуке Уставног суда Косова о дечанској земљи, коју садашњи као и бивши председник општине Дечани упорно негира и спречава регистрацију у катастру, као и покушаја претварања локалног пута који пролази поред манастира у магистрални пут према Црној Гори, ови најновији инциденти показују да се безбедносна ситуација за Србе на Косову и Метохији интензивно погоршава. Косовске институције, што својом пасивношћу, а у случају Дечана и директним учешћем, непосредно доприносе ескалацији ситуације. Изјаве дечанског градоначелника и министра инфраструктуре против Српске Православне Цркве су претеће и неодговорне и погоршавају ионако већ годинама лошу безбедносну ситуацију у овој општини. Епархија Рашко-призренска позива надлежне институције на Косову и Метохији да поштују постојеће законе и зауставе ескалацију етничког насиља и нетолеранције. Кршење верских права, посебно православних Срба на Косову и Метохији верификовано је и најновијим извештајем Стејт Департмента о верским слободама, где се наводи онемогућавање слободног приступа верницима појединим објектима и указује на често кршење постојећих закона који регулишу права Српске Православне Цркве и невећинских заједница на овом простору. Епархија такође апелује на међународне представнике и институције да учине све што је у њиховој моћи да се спречи наставак етничког насиља и омогући нормалан и безбедан живот српском народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије рашко-призренске Призрен-Грачаница, 31. мај 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска
  17. Саопштење Епархије рашко-призренске 31. Мај 2018 - 16:03 Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује најновију серију инцидената који указују на вишеструко погоршање безбедносне ситуације у којој живи српски народ са својом Црквом на Косову и Метохији. Пре три дана десетине косовских Албанаца напали су српске вернике који су са својим свештеником дошли да обиђу рушевине цркве Свете Тројице у селу Петрич код Клине и обаве Духовданску литију. У озбиљном инциденту, у коме су нападачи и поред присуства полиције каменицама засули вернике, повређена су тројица Срба. У јучерашњем инциденту у селу Старо Грацко код Липљана повређена је једна Српкиња са шестомесечном бебом, а група Албанаца код села Жач недалеко од Клине пресрела је локалног свештеника Стевана Марковића који се са породицом враћао са службе у Пећкој Патријаршији. Свештенику су прво препречили пут, а потом се окупила већа група која је рукама почела да удара о кола и сломила предње стакло на возилу. Двоје петогодишњих близанаца и попадија су том приликом претрпели велики страх јер је један од локалних Албанаца, иначе припадник породице Кељменди која је и раније нападала српске повратнике у Жачу, почео да прети да ће донети оружје. Свештеник је после тога имао у Осојану састанак са британским амбасадором г. Руаријем Оконелом коме је детаљно испричао шта се догодило као и шта је било у Петричу јер је отац Стеван био заједно са верницима у литији. Синоћ је такође нападнута и амбуланта у српском повратничком селу Новаке код Призрена. У нападу су проваљена врата и уништен је већи део документације. Инцидент је данас пријављен полицији али се по обичају не очекују, као ни до сада, никакви резултати. Поред настављања кршења одлуке Уставног суда Косова о дечанској земљи, коју садашњи као и бивши председник општине Дечани упорно негира и спречава регистрацију у катастру, као и покушаја претварања локалног пута који пролази поред манастира у магистрални пут према Црној Гори, ови најновији инциденти показују да се безбедносна ситуација за Србе на Косову и Метохији интензивно погоршава. Косовске институције, што својом пасивношћу, а у случају Дечана и директним учешћем, непосредно доприносе ескалацији ситуације. Изјаве дечанског градоначелника и министра инфраструктуре против Српске Православне Цркве су претеће и неодговорне и погоршавају ионако већ годинама лошу безбедносну ситуацију у овој општини. Епархија Рашко-призренска позива надлежне институције на Косову и Метохији да поштују постојеће законе и зауставе ескалацију етничког насиља и нетолеранције. Кршење верских права, посебно православних Срба на Косову и Метохији верификовано је и најновијим извештајем Стејт Департмента о верским слободама, где се наводи онемогућавање слободног приступа верницима појединим објектима и указује на често кршење постојећих закона који регулишу права Српске Православне Цркве и невећинских заједница на овом простору. Епархија такође апелује на међународне представнике и институције да учине све што је у њиховој моћи да се спречи наставак етничког насиља и омогући нормалан и безбедан живот српском народу на Косову и Метохији. Дато у канцеларији Епархије рашко-призренске Призрен-Грачаница, 31. мај 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  18. Насиље у породици је такође један од фактора који доводе до прекида брачне заједнице. У Брачном праву Цркве не постоји споразумни прекид брака. Благосиљајући брачну заједницу двоје људи, мужа и жене, Црква их позива на вјечну љубав, и у добру и у злу. Због чега се они које је спојила љубав, а из које се најчешће изродило и потомство, одлучују на тако тежак, болан и разарајући корак какав представља развод брака? Да ли данашње друштво у којем се потенцира индивидуализам може помоћи у очувању институције брака; или заправо представља камен спотицања младим супружницима (узимајући у обзир да се највише развода догоди управо у прве четири године брака)? На теме развода и насиља у породици, ове недјеље разговарамо са координатором Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и архијерејским намјесником подгоричко-колашинским, протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем, и мр Наташом Церовић, савјетником за малољетнике Вишег суда у Подгорици. Извор: Радио Светигора
  19. Статистика каже да се сваки четврти брак у Црној Гори разведе. Они који се заврше споразумно, у опису најчешће наводе „неслагање карактера” или „трајно поремећени брачни односи”. Звучни запис емисије Насиље у породици је такође један од фактора који доводе до прекида брачне заједнице. У Брачном праву Цркве не постоји споразумни прекид брака. Благосиљајући брачну заједницу двоје људи, мужа и жене, Црква их позива на вјечну љубав, и у добру и у злу. Због чега се они које је спојила љубав, а из које се најчешће изродило и потомство, одлучују на тако тежак, болан и разарајући корак какав представља развод брака? Да ли данашње друштво у којем се потенцира индивидуализам може помоћи у очувању институције брака; или заправо представља камен спотицања младим супружницима (узимајући у обзир да се највише развода догоди управо у прве четири године брака)? На теме развода и насиља у породици, ове недјеље разговарамо са координатором Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и архијерејским намјесником подгоричко-колашинским, протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем, и мр Наташом Церовић, савјетником за малољетнике Вишег суда у Подгорици. Извор: Радио Светигора View full Странице
  20. Ovde na forumu često čitam o Božjoj promisli. Razmišljajući o tome, ne mogu a da ne postavim sebi pitanje da li je Božja promisao da pojedina deca trpe zlostavljanje od strane roditelja ili drugih osoba? Ako da, zbog čega su ta deca kriva? Posebno me interesuju žrtve pedofilije. Zašto Bog dopušta da deca dožive tako nešto? Kako objasniti tu pojavu sa teološkog aspekta i kako odraslom detetu koji je bio žrtva istog objasniti da postoji Bog? Vaše mišljenje...
  21. Постоје нека нова запажања да насилници имају више сексуалних партнера (или бар тако кажу). И да је насиље подсвесни механизам да се други избаце из групе, застрашивањем, тако да не посећују окупљања, журке, и тако смањи конкуренција у трци за ону ствар. https://www.psychologytoday.com/us/blog/attraction-evolved/201802/bullying-and-the-mating-motive
  22. Сви знамо да се на Балкану границе никада не договарају, већ се цртају крвљу и милиони људи на просторима бивше Југославије и те како знају како то изгледа. Последице екстремних идеја које се заснивају на етнички чистим територијама добро познају и Срби и Албанци на Косову и Метохији, а да не говоримо о другима. Време је да се одговорно траже решења на основу међународног права које признају све чланице УН, ЕУ, ОЕБС-а итд. Изузеци лако постају правила и круг насиља се наставља. Дијалог између Београда и Приштине треба да допринесе пре свега успостављању владавине права, закона, међуетничке толеранције, права на повратак, права на имовину и пуном поштовању културне баштине која је важна како за поједине заједнице којима она припада, тако и за све остале и читав свет. Од Европе и осталих земаља света очекујемо управо да помогне да се остваре ти стандарди (на КиМ 19 година након рата) јер ће Балкан у противном остати фактор нестабилности, без обзира како се владајуће структуре ”договоре” званично или незванично. Једнострани и селективни приступи нажалост само су поспешили трагедију распада бивше Југославије са трагичним последицама које сви осећамо. о. Сава Јањић, ФБ
  23. Вечерас сам преко твитера упутио три поруке поводом неодговорних спекулација о подели Косова. Сви знамо да се на Балкану границе никада не договарају, већ се цртају крвљу и милиони људи на просторима бивше Југославије и те како знају како то изгледа. Последице екстремних идеја које се заснивају на етнички чистим територијама добро познају и Срби и Албанци на Косову и Метохији, а да не говоримо о другима. Време је да се одговорно траже решења на основу међународног права које признају све чланице УН, ЕУ, ОЕБС-а итд. Изузеци лако постају правила и круг насиља се наставља. Дијалог између Београда и Приштине треба да допринесе пре свега успостављању владавине права, закона, међуетничке толеранције, права на повратак, права на имовину и пуном поштовању културне баштине која је важна како за поједине заједнице којима она припада, тако и за све остале и читав свет. Од Европе и осталих земаља света очекујемо управо да помогне да се остваре ти стандарди (на КиМ 19 година након рата) јер ће Балкан у противном остати фактор нестабилности, без обзира како се владајуће структуре ”договоре” званично или незванично. Једнострани и селективни приступи нажалост само су поспешили трагедију распада бивше Југославије са трагичним последицама које сви осећамо. о. Сава Јањић, ФБ View full Странице
  24. Међународној конференцији посвећеној теми мира присуствовали су представници верских, политичких и академских области из разних земаља, јавља Ромфеа. Свестан своје међурелигијске публике, Његова Светост је говорио о религијама у начелу, а не о специфичности Православља и заједничарењу са Исусом Христом. Патријарх је започео беседу констатујући повећани број терористичких напада током протекле две деценије, који су оставили за собом безброј мртвих и рањених, а "који постају највећа претња и извор страха савременим друштвима", а за које се се обично религија окривљује. Он је такође истакао истовремену спремност за рад на миру и подстицање дијалога политичких, верских и секуларних великодостојника. -Како, онда, пита се патријарх Вартоломеј, после толико конференција, декларација и иницијатива за мир, можемо бити сведоци пораста насиља, уместо да опажамо напредак у миротворству? Да би се боље разумео наш савремени свет, он је истакао четири области у којима не само Православља са своје стране, него свака религија уопште игра кључну улогу: религија је повезана са дубоким проблемима људског бића, пружајући одговоре на егзистенцијална питања и отварајући вечност човеку; религија се тиче идентитета народа и цивилизације; религија је изградила и очувала највећа културна достигнућа човекова, моралне вредности, саосећање и поштовање према свему што је створено; и религија је битан чинилац у мировном процесу. Свјатјејши је даље казао да крајности релативизма и фундаментализма нарушавају и спречавају ове основне улоге религије у савременом свету, примећујући да фундаментализам пружа скептицима аргументе против вере. Релативизам "негира постојање истине", док фундаментализам "сматра да је његова истина јединствена, и због тога мора бити наметнута другима". Патријарх је подсетио на недавне терористичке нападе у Паризу, Бриселу, Цариграду, Петрограду или Стокхолму, као и на најновији напад на коптске цркве у Танти и Александрији. Наводећи да све религије имају исте идеале, он каже: -Истина је да је насиље негација основних верских веровања и учења. Ромфеа напомиње да је Његова Све-Светост добио аплауз од публике окупљене у углавном исламском Египту када је изјавио: -Желели бисмо да се супротставимо макар једној предрасуди: ислам није раван тероризму, јер тероризам је странац у било којој религији. Он је такође истакао да енциклика са прошлогодишњег критског Сабора такође наглашава да "фундаментализам не припада суштини феномена религије". Све-Свјатјејши је такође изнео супротан пример из средоземног басена, за који је казао да је место мирног саживота Јевреја, хришћана и муслимана у протеклих неколико векова, где људи различитих религија живећи заједно проналазе "најосновнију поруку за човечанство која уједињује". Он је на крају је позвао све народе, државе и религије да заједно раде на превазилажењу насиља које смо тако често видели у нашем свету. -Потребни смо једни другима; потребна су заједничка мобилизација, заједнички напори, заједнички циљеви, заједнички дух... Наша будућност је заједничка, а пут ка овој будућности је заједнички пут", навео је Патријарх. У закључку се Патријарх обратио међурелигијском скупу истим речима псалмопевца са којима је започео своје излагање у Светском савету Цркава: „Гле, како је добро и красно кад браћа живе заједно у јединству?“ (Псалам 133,1). према Православие.ру Информативна служба СПЦ Хришћански свет
  25. У среду, 26. априла 2017. године, Његова Све-Светост Васељенски Патријарх г. Вартоломеј отпутовао је из Женеве, где се дан раније обратио говором у Светском савету цркава, за Каиро, где је присуствовао и одржао предавање на Међурелигијској конференцији на Ал-Азар Универзитету 27. априла 2017. године. Његово предавање на тему Религије и мир било је фокусирано на значај религије и међурелигијски дијалог у данашњем свету, а његово је схватање да су све религије у основи предане миру. Међународној конференцији посвећеној теми мира присуствовали су представници верских, политичких и академских области из разних земаља, јавља Ромфеа. Свестан своје међурелигијске публике, Његова Светост је говорио о религијама у начелу, а не о специфичности Православља и заједничарењу са Исусом Христом. Патријарх је започео беседу констатујући повећани број терористичких напада током протекле две деценије, који су оставили за собом безброј мртвих и рањених, а "који постају највећа претња и извор страха савременим друштвима", а за које се се обично религија окривљује. Он је такође истакао истовремену спремност за рад на миру и подстицање дијалога политичких, верских и секуларних великодостојника. -Како, онда, пита се патријарх Вартоломеј, после толико конференција, декларација и иницијатива за мир, можемо бити сведоци пораста насиља, уместо да опажамо напредак у миротворству? Да би се боље разумео наш савремени свет, он је истакао четири области у којима не само Православља са своје стране, него свака религија уопште игра кључну улогу: религија је повезана са дубоким проблемима људског бића, пружајући одговоре на егзистенцијална питања и отварајући вечност човеку; религија се тиче идентитета народа и цивилизације; религија је изградила и очувала највећа културна достигнућа човекова, моралне вредности, саосећање и поштовање према свему што је створено; и религија је битан чинилац у мировном процесу. Свјатјејши је даље казао да крајности релативизма и фундаментализма нарушавају и спречавају ове основне улоге религије у савременом свету, примећујући да фундаментализам пружа скептицима аргументе против вере. Релативизам "негира постојање истине", док фундаментализам "сматра да је његова истина јединствена, и због тога мора бити наметнута другима". Патријарх је подсетио на недавне терористичке нападе у Паризу, Бриселу, Цариграду, Петрограду или Стокхолму, као и на најновији напад на коптске цркве у Танти и Александрији. Наводећи да све религије имају исте идеале, он каже: -Истина је да је насиље негација основних верских веровања и учења. Ромфеа напомиње да је Његова Све-Светост добио аплауз од публике окупљене у углавном исламском Египту када је изјавио: -Желели бисмо да се супротставимо макар једној предрасуди: ислам није раван тероризму, јер тероризам је странац у било којој религији. Он је такође истакао да енциклика са прошлогодишњег критског Сабора такође наглашава да "фундаментализам не припада суштини феномена религије". Све-Свјатјејши је такође изнео супротан пример из средоземног басена, за који је казао да је место мирног саживота Јевреја, хришћана и муслимана у протеклих неколико векова, где људи различитих религија живећи заједно проналазе "најосновнију поруку за човечанство која уједињује". Он је на крају је позвао све народе, државе и религије да заједно раде на превазилажењу насиља које смо тако често видели у нашем свету. -Потребни смо једни другима; потребна су заједничка мобилизација, заједнички напори, заједнички циљеви, заједнички дух... Наша будућност је заједничка, а пут ка овој будућности је заједнички пут", навео је Патријарх. У закључку се Патријарх обратио међурелигијском скупу истим речима псалмопевца са којима је започео своје излагање у Светском савету Цркава: „Гле, како је добро и красно кад браћа живе заједно у јединству?“ (Псалам 133,1). према Православие.ру Информативна служба СПЦ Хришћански свет View full Странице
×
×
  • Креирај ново...