Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'послушање'.
Found 14 results
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава. Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје. Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама. Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати. Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји. Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ
-
- поистовећење
- јесте
- (и још 14 )
-
Епископ Јеротеј: Потребно је срце и послушање да би исправно живели у Цркви
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског началствовао је на светом евхаристијском сабрању у понедељак 31. јануара 2022. године, на дан молитвеног прослављања светог Атанасија Великог и светог Максима Архиепископа српског, у храму посвећеном светом Атанасију Великом у земунском насељу Плави хоризонти. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско –карловачке у молитвеном присуству многобројног верног народа. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јеротеј се верном народу обратио празничном беседом између осталог рекавши да се Господ обраћа својим ученицима говорећи им да су светлост свету, што значи да и ми православни хришћани треба да светлимо свету онако како Господ каже својим ученицима. Даље у беседи, епископ Јеротеј је додао да треба да живимо јеванђелски, да живимо по заповестима Божијим и да својим добрим примером, дајемо пример другима како треба да живе. Један такав пример својим животом дао је и Свети Атанасије Велики, кога данас прослављамо. Говорећи о животу Светог Атанасија, Епископ Јеротеј је рекао да је он био велики бранилац православља који је живео јеванђељем, и да је својим животом дао пример на који треба да се угледамо. Говорећи о значају вере, Преосвећени Епископ Јеротеј је истакао да нам је потребан ум да би разумели јеванђелске истине, али да нам је потребно срце и послушање да би исправно живели у Цркви. На крају свете Литургије поводом храмовне славе, а у славу и част светог Атанасија Великог, Преосвећени Епископ освештао је славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм -
Отац Серафим (Алдеа): Монашко послушање за мирјане / Житија светих
a Странице је објавио/ла Иван Ивковић у Поучни
-
1. Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ. 4. Господ је створио од земље лијекове, и човјек разуман неће их презријети. 12. И дај мјесто љекару, јер и њега је створио Господ, и нека се не удаљује од тебе, јер ти је потребан. [Књига премудрости Исуса сина Сирахова гл. 37] Протеклих мјесеци свједоци смо новонастале ситуације узроковане убрзаном трансмисијом релативно новог соја вируса породице Coronaviridae, у таксономији познатог као SARS-CoV-2. На озбиљност околности које сви појединачно, а прије свега као заједница проживљавамо, указала је чињеница проглашења пандемије инфективне болести COVID-19, од стране Свјетске здравствене организације (WHO). Упркос поплавама разних теорија завјере и тврдњама преконоћних стручњака за сва животна и научна питања, научним радовима (који се захваљујући предусретљивости научних часописа објављују вртоглавом брзином) је потврђено да је ријеч о природно развијеном соју вируса који је највјероватније животињског поријекла, те је као такав прву хуману трансмисију остварио у кинеском граду Вухан. У међувремену, утврђено је да је основни начин преноса вируса управо интерхумано, прије свега капљично усљед кашљања и кијања – док чињеница да опстаје на површинама попут пластике и метала омогућава трансмисију и без директног контакта са зараженом особом. У објавама научника, могу се пронаћи и назнаке феко-оралног преноса, са обзиром на доказано присуство вируса у узорцима фецеса. Све претходно наведено, као и много тога што остаје за комуникацију унутар научних и стручних кругова, карактерише ситуацију „необичним епидемиолошким догађајем“, на који је потребно радикално реаговати, са обзиром на то да су наша сазнања још увијек ограничена. Самим тим, озбиљност ситуације не зависи толико од државног система и мјера које ће било које власти прописати, већ искључиво од одговорности појединца. За почетак, потребно је схватити да сви уложени напори не представљају борбу појединца са вирусом, већ борбу за очување здравственог система и омогућавање његовим носиоцима да се постојећим капацитетом адекватно носе са изазовима. Уколико, услијед неодговорности (па и нехришћанског понашања) омогућимо рапидну трансмисију, извјесно је урушавање ионако начетог и недовољно развијеног здравства. У таквој хипотетичкој (а нажалост блиској и реалној) ситуацији, људи ће умирати гдје стигну јер неће имати ко и гдје да их лијечи. Томе доприноси и могућност излагања љекара вирусу, који ће онда бити изоловани и онеспособљени да обављају свој посао. Такође, здравствени систем неће моћи да издржи ни досадашње оптерећење у смислу хроничних, али ни осталих акутних поремећаја здравља. Нарочитом ризику, па и психолошком оптерећењу, излажемо обољеле од малигнитета, као и све оне који су под било којим видом имуносупресивне терапије – што отежава њихову борбу, иако нијесу позитивни на SARS-CoV-2. Како у остатку васељене, тако и код нас, медицинске установе и радници се максимално прилагођавају новонасталим околностима и раде у прилично измијењеном режиму. Све ово, као и драстичне мјере државних власти, немоћни су пред неодговорношћу и егоизмом појединаца који занемарују препоруке љекара, заборављајући да медицинске мјере нијесу нешто о чему треба имати мишљење – већ да је ријеч о ставовима провјереним годинама учења, истраживања и искуства. Статистика је неумољива – експоненцијални раст броја позитивних и обољелих, као и умрлих у Кини, Јужној Кореји, Италији, Ирану, Уједињеном Краљевству… Важност придржавања мјера проистеклих из знања епидемиологије и социјалне медицине, одавно није била тако истакнута као ових дана. Вријеме је да као заједница покажемо адекватно послушање медицини, умјесто гордости, егоизма и мудровања. У складу са претходно изложеним, ми као православни хришћани можемо и те како много допринијети у суочавању са проглашеном пандемијом. Вријеме је да пројавимо хришћанске врлине и у складу са чувеном другом Христовом заповијести (коју толико често испразно цититрамо!), дјелатно покажемо љубав према другом човјеку. У невољи попут ове, исијава и прилика да искажемо наше чојство, бранећи другога од себе, јер је светиња Другог управо оно кроз шта остварујемо нашу Личност и бивамо у заједници са људима и Богом. Вријеме је да на дјелу покажемо да је Црква заправо својеврсна колективна личност, те да ми као њени удови бринемо о свима и о свему. Припада нам да водимо рачуна и онима који не вјерују, који су маловјерни, па и онима који се противе Цркви – јер су сви они наши ближњи. Управо у овим данима се потврђује да бити хришћанин, значи бити одговоран за другога (нејаког, старог, хронично болесног, оптерећеног малигнитетима…). Послушање медицини у актуелним условима не подразумијева, нити значи било какво маловјерје. Напротив, показује нашу снагу и спремност да бринемо о Божијој творевини. Многе Цркве (Васељенска, Антиохијска, Александријска, Румунска патријаршија, Кипарска, Атинска, Албанска архиепископија) привремено су обуставиле богослужења и затвориле своје храмове, како би спријечили евентуалну трансмисију вируса усљед блиског контакта вјерника у затвореном простору. Руска православна Црква је, између осталог, увела драстичне мјере дезинфиковања свих површина у храмовима, па и кашичице за Причешће послије сваког причасника. Наша Црква у Европској унији и САД одлукама државних органа предузела је сличне мјере предострожности – не из немоћи, маловјерја или учествовања у „теоријама завјере“, већ из бриге за светињу човјековог тијела и душе. Вјернике на Западу којима је Причешће силом прилика „ускраћено“, њихови пастири увелико охрабрују да издрже у наложеном искушењу, дајући му димензију подвига. Наравно, циљ текстова попут онога који је написао Марк Русин, није позивање на непричешћивање (јер нико не доводи светост Причешћа у питање!), већ осмишљавање предстојеће борбе и стремљења ка Светом Причешћу у догледној будућности. И код нас су за нарочиту пажњу редови које је ових дана потписао Епископ бачки др Иринеј, а који јасно говоре о томе да је потребно да се одрекнемо магијског (и медицинског!) приступа Причешћу, те да опасност не лежи у самој Светој Тајни (мада овјде већ бива дискутабилан приступ РПЦ), већ у свему ономе што претходи и посљедује томе (блиски контакт вјерника, поздрављања, разговори, додиривање површина црквеног мобилијара…). Телеконференције и видео прилог Епископа западноамеричког др Максима такође су значајни у смислу практичних савјета пастви како се понашати у условима пандемије, како не бисмо дозволили да ми као хришћани будемо одговорни за нечије страдање. Нарочито када до нас стижу и информације (а потребно их је провјерити!) да међу потврђеним случајевима SARS-CoV-2+ има и свештених лица. Охрабрујући је и позитиван примјер Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија који се, поред саопштења које је потписао са Митрополитом црногорско-приморским др Амфилохијем, строго придржава препоручених мјера самоизолације у манастиру Ђурђеви Ступови. Све ово је изразито важно и корисно, нарочито када узмемо у обзир чињеницу да је наш клир доминантно старијег узраста, те да многе владике у Србији, па и Патријарх, морају поштовати мјеру забране кретања лицима старијим од 65 година. Осим индивидуалне одговорности и бриге, појединачних потеза које повлачимо у свакодневици, пожељно је да Црква своју логистику и овоземаљске капацитете упрегне за опште добро. У том духу и смјеру, свијетао је примјер Митрополије црногорско-приморске која је држави Црној Гори понудила своје смјештајне капацитете за евентуални карантински простор. Охрабрује сазнање да ће се доброчинство православних вјерника и наших пастира наставити и кроз друге активности. Као што је већ наглашено, вријеме је када је наша вјера на испиту, када треба дјелатно показати да поштујући медицинске мјере и препоруке, имамо способност да испунимо Христову заповијест „Љуби ближњега свога као самога себе!“. Како често Оци Цркве истичу „послушање прије поста и молитве“ – то је оно што ће нам омогућити да „заравнимо криву“ и пребродимо пандемију у којој се налазимо. Божо Кнежевић Извор: Теологија.нет
-
1. Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ. 4. Господ је створио од земље лијекове, и човјек разуман неће их презријети. 12. И дај мјесто љекару, јер и њега је створио Господ, и нека се не удаљује од тебе, јер ти је потребан. [Књига премудрости Исуса сина Сирахова гл. 37] Протеклих мјесеци свједоци смо новонастале ситуације узроковане убрзаном трансмисијом релативно новог соја вируса породице Coronaviridae, у таксономији познатог као SARS-CoV-2. На озбиљност околности које сви појединачно, а прије свега као заједница проживљавамо, указала је чињеница проглашења пандемије инфективне болести COVID-19, од стране Свјетске здравствене организације (WHO). Упркос поплавама разних теорија завјере и тврдњама преконоћних стручњака за сва животна и научна питања, научним радовима (који се захваљујући предусретљивости научних часописа објављују вртоглавом брзином) је потврђено да је ријеч о природно развијеном соју вируса који је највјероватније животињског поријекла, те је као такав прву хуману трансмисију остварио у кинеском граду Вухан. У међувремену, утврђено је да је основни начин преноса вируса управо интерхумано, прије свега капљично усљед кашљања и кијања – док чињеница да опстаје на површинама попут пластике и метала омогућава трансмисију и без директног контакта са зараженом особом. У објавама научника, могу се пронаћи и назнаке феко-оралног преноса, са обзиром на доказано присуство вируса у узорцима фецеса. Све претходно наведено, као и много тога што остаје за комуникацију унутар научних и стручних кругова, карактерише ситуацију „необичним епидемиолошким догађајем“, на који је потребно радикално реаговати, са обзиром на то да су наша сазнања још увијек ограничена. Самим тим, озбиљност ситуације не зависи толико од државног система и мјера које ће било које власти прописати, већ искључиво од одговорности појединца. За почетак, потребно је схватити да сви уложени напори не представљају борбу појединца са вирусом, већ борбу за очување здравственог система и омогућавање његовим носиоцима да се постојећим капацитетом адекватно носе са изазовима. Уколико, услијед неодговорности (па и нехришћанског понашања) омогућимо рапидну трансмисију, извјесно је урушавање ионако начетог и недовољно развијеног здравства. У таквој хипотетичкој (а нажалост блиској и реалној) ситуацији, људи ће умирати гдје стигну јер неће имати ко и гдје да их лијечи. Томе доприноси и могућност излагања љекара вирусу, који ће онда бити изоловани и онеспособљени да обављају свој посао. Такође, здравствени систем неће моћи да издржи ни досадашње оптерећење у смислу хроничних, али ни осталих акутних поремећаја здравља. Нарочитом ризику, па и психолошком оптерећењу, излажемо обољеле од малигнитета, као и све оне који су под било којим видом имуносупресивне терапије – што отежава њихову борбу, иако нијесу позитивни на SARS-CoV-2. Како у остатку васељене, тако и код нас, медицинске установе и радници се максимално прилагођавају новонасталим околностима и раде у прилично измијењеном режиму. Све ово, као и драстичне мјере државних власти, немоћни су пред неодговорношћу и егоизмом појединаца који занемарују препоруке љекара, заборављајући да медицинске мјере нијесу нешто о чему треба имати мишљење – већ да је ријеч о ставовима провјереним годинама учења, истраживања и искуства. Статистика је неумољива – експоненцијални раст броја позитивних и обољелих, као и умрлих у Кини, Јужној Кореји, Италији, Ирану, Уједињеном Краљевству… Важност придржавања мјера проистеклих из знања епидемиологије и социјалне медицине, одавно није била тако истакнута као ових дана. Вријеме је да као заједница покажемо адекватно послушање медицини, умјесто гордости, егоизма и мудровања. У складу са претходно изложеним, ми као православни хришћани можемо и те како много допринијети у суочавању са проглашеном пандемијом. Вријеме је да пројавимо хришћанске врлине и у складу са чувеном другом Христовом заповијести (коју толико често испразно цититрамо!), дјелатно покажемо љубав према другом човјеку. У невољи попут ове, исијава и прилика да искажемо наше чојство, бранећи другога од себе, јер је светиња Другог управо оно кроз шта остварујемо нашу Личност и бивамо у заједници са људима и Богом. Вријеме је да на дјелу покажемо да је Црква заправо својеврсна колективна личност, те да ми као њени удови бринемо о свима и о свему. Припада нам да водимо рачуна и онима који не вјерују, који су маловјерни, па и онима који се противе Цркви – јер су сви они наши ближњи. Управо у овим данима се потврђује да бити хришћанин, значи бити одговоран за другога (нејаког, старог, хронично болесног, оптерећеног малигнитетима…). Послушање медицини у актуелним условима не подразумијева, нити значи било какво маловјерје. Напротив, показује нашу снагу и спремност да бринемо о Божијој творевини. Многе Цркве (Васељенска, Антиохијска, Александријска, Румунска патријаршија, Кипарска, Атинска, Албанска архиепископија) привремено су обуставиле богослужења и затвориле своје храмове, како би спријечили евентуалну трансмисију вируса усљед блиског контакта вјерника у затвореном простору. Руска православна Црква је, између осталог, увела драстичне мјере дезинфиковања свих површина у храмовима, па и кашичице за Причешће послије сваког причасника. Наша Црква у Европској унији и САД одлукама државних органа предузела је сличне мјере предострожности – не из немоћи, маловјерја или учествовања у „теоријама завјере“, већ из бриге за светињу човјековог тијела и душе. Вјернике на Западу којима је Причешће силом прилика „ускраћено“, њихови пастири увелико охрабрују да издрже у наложеном искушењу, дајући му димензију подвига. Наравно, циљ текстова попут онога који је написао Марк Русин, није позивање на непричешћивање (јер нико не доводи светост Причешћа у питање!), већ осмишљавање предстојеће борбе и стремљења ка Светом Причешћу у догледној будућности. И код нас су за нарочиту пажњу редови које је ових дана потписао Епископ бачки др Иринеј, а који јасно говоре о томе да је потребно да се одрекнемо магијског (и медицинског!) приступа Причешћу, те да опасност не лежи у самој Светој Тајни (мада овјде већ бива дискутабилан приступ РПЦ), већ у свему ономе што претходи и посљедује томе (блиски контакт вјерника, поздрављања, разговори, додиривање површина црквеног мобилијара…). Телеконференције и видео прилог Епископа западноамеричког др Максима такође су значајни у смислу практичних савјета пастви како се понашати у условима пандемије, како не бисмо дозволили да ми као хришћани будемо одговорни за нечије страдање. Нарочито када до нас стижу и информације (а потребно их је провјерити!) да међу потврђеним случајевима SARS-CoV-2+ има и свештених лица. Охрабрујући је и позитиван примјер Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија који се, поред саопштења које је потписао са Митрополитом црногорско-приморским др Амфилохијем, строго придржава препоручених мјера самоизолације у манастиру Ђурђеви Ступови. Све ово је изразито важно и корисно, нарочито када узмемо у обзир чињеницу да је наш клир доминантно старијег узраста, те да многе владике у Србији, па и Патријарх, морају поштовати мјеру забране кретања лицима старијим од 65 година. Осим индивидуалне одговорности и бриге, појединачних потеза које повлачимо у свакодневици, пожељно је да Црква своју логистику и овоземаљске капацитете упрегне за опште добро. У том духу и смјеру, свијетао је примјер Митрополије црногорско-приморске која је држави Црној Гори понудила своје смјештајне капацитете за евентуални карантински простор. Охрабрује сазнање да ће се доброчинство православних вјерника и наших пастира наставити и кроз друге активности. Као што је већ наглашено, вријеме је када је наша вјера на испиту, када треба дјелатно показати да поштујући медицинске мјере и препоруке, имамо способност да испунимо Христову заповијест „Љуби ближњега свога као самога себе!“. Како често Оци Цркве истичу „послушање прије поста и молитве“ – то је оно што ће нам омогућити да „заравнимо криву“ и пребродимо пандемију у којој се налазимо. Божо Кнежевић Извор: Теологија.нет View full Странице
-
Владика Јустин: послушање нас поставља пред Господа Бога!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У недељу о Митару и фарисеју, дана 09.02.2020. године када се Света Црква почиње припремати за најузивишенији период у години, период Часног поста, Црква у Ратини је имала благослов да Свету Литургију служи Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Нашем Владици су саслуживали архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Милош Васиљевић, старешина храма, протојереј Драган Туба, јереј Владимир Благојевић војни свештеник, као и протођакон Александар Грујовић. По предању, у Ратини је било седам црква у Средњем веку од којих је једна била метох Манастира Жиче, а мештани су од краља Стефана Дечанског добили титулу „чувара манастира“. О овоме нам сведоче места у Ратини која се називају црквине или црквишта. Касније је та црква уништена од времена и немарности, а током турског ропства заборавило се на њено постојање. Изградња нове цркве у Ратини започета је крајем 90-их година 20. века, да би темељи били освештани 2001. године. У изградњи цркве учествовали су становници Ратине својим новчаним средствима и прилозима. Храм је освештан 2002. године од стране тадашњег Епископа нишког данас Патријарха српског г. Иринеја. Црква је грађена у рашко-моравском стилу, као умањена копија Манастира Грачанице, са пет купола које величају цео храм. Њену унутрашњост краси доста светла, мноштво стубова, иконостас са богатим радом у белом мермеру. Живопис још није завршен и налази се у фази даљег осликавања. Владика Јустин је поучио присутне указавши на то да већ од данашњег дана ми хришћани почињемо молитвено да се припремамо за Васкрсење Христово. Велики пост је најстрожи пост, и дужни смо, сви ми верни, да га се придржавамо – сем оних који из здравствених разлога то не могу. Пост, наравно може да буде ублажен по благослову или по појединачној потреби, али наша света дужност је да овај пост издржимо до краја. У томе нам помажу ове песме и химне из Триода које певамо све до Велике суботе. Пост није ништа друго него послушање, а послушање нас поставља пред Господа Бога. Ево, данашње Свето Јеванђеље нам управо говори шта значи покајање, шта значи смирење. Када су у јеврејски храм дошли фарисеј и цариник, припадали су истој молитвеној заједници. Баш као што и ми данас припадамо овоме светом храму. И сви ми имамо свој однос са Богом. Фарисеј дошавши у синагогу почео је да се хвали Господу својим врлинама, а цариник који је свестан своје недостојности од свег срца је завапио ка Господу: „Милостив буди мени грешноме“. Прва припремна недеља Свете Четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој припреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране, позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо на пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. Бројни верници су из руку нашег Владике примили Тело и Крв нашег Господа и Спаса Исуса Христа. Продужетак Свете Литургије је била трпеза љубави. Извор: Епархија жичка -
Архимандрит Стефан (Вучковић) у емисији "Заједничарење": Послушање светој Цркви је спасоносно!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- архимандрит
- стефан
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије. Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г. Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим. Догађа се, да људи слушају беспоговорно и некритички прихватају неке „благослове“, а да при томе чак не знају да свештеници нарушавају правила и прописе, и да чак духовници у неким случајевима немају право да саветују нешто одређено. Дакле, Синод је прописао: „Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учествовања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења“. Овде је реч заправо о канонски неоправданим поступцима. Ја никако не призивам на непослушност свештеницима. Међутим, важно је знати степен своје одговорности. У документу је означена основна лична одговорност, адекватна одговорност сваког човека, коју нико, па чак ни свештеник, нема право да злоупотребљава. Посебно је овде истакнуто: насупрот човековој вољи. Даље се каже: „Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и канонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46). Десио се случај, да се на консултацију обратила жена поводом своје неоправдане агресије на дете (а она је свога сина од годину и по дана тукла због чега је сама много патила), али никако није могла да се исконтролише и реши овај проблем, и зато је дошла код психолога. Када је психолог почео да разјашњава шта се догађа у њеној породици, са каквим догађајима би овакво понашање могло да буде повезано, показало се да јој је њен духовник наложио да не ступа у супружанске односе са својим мужем током читавог периода трудноће и дојења детета (а по речима овог свештеника, она је требало да доји сина до његове треће године). Дакле, млади супружници, који живе у једној соби, спавају у једној постељи 9 месеци трудноће и током 1,5 живота детета нису имали супружанских односа, јер је жена следила свештениковом завету. Може се претпоставити да је муж почео да је вара, јер мало ко од младих мужева може издржати тако дуго уздржање, и при томе по неразумљивим за њега разлозима. Покушавао је да „допре“ до жене, говорећи: „Покажи ми, где су таква правила написана?“ Али жена није могла да му одговори, и главни њен аргумент је био да је тако свештеник рекао, и она не може да га не послуша. Другим речима, плодови такве „побожности“ су били суров однос према детету, породица на граници распада, и муж, који ју је почео да вара. Код мене на консултацијама се врло често јавља такво питање: „А ко је код вас глава породице – муж или свештеник? И где, у којим црквеним књигама је записано, да је глава породице – свештеник, а не муж?“ Олга Михајловна Красникова Говорим тако емотивно о овоме, јер описани случај далеко од тога, да је једини. Шта више, врло је много таквих ситуација, када „благосиљају“ (знаци навода овде нису случајни!) чак и домаће насиље. Принуђавају жене да трпе од мужа и физичко и сексуално насиље, јер јој је речено да се не сме разводити. Али, ако би било потпуно немогуће разводити се (иако ми знамо да у цркви постоје канонски разлози, по којима се развод допушта), тада код нас не би благосиљали други и трећи брак. Важно је да људи буду довољно трезвени, а пастири да буду опрезнији у својим упутствима. Читамо даље: „Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет“. Неретко, морам да учествујем у оваквим дијалозима: А зашто сте се Ви удали? Свештеник ми је благословио. А да ли сте волели свог изабраника? Не, нисам га волела. Али ако је свештеник благословио – значи да је то моја судбина, то јест воља Божија. А потом се због нечега код нас православни људи разводе… Читала сам Пајсија Светогорца и врло ми се допало како он описује случај, када су код њега долазили млади људи, да моле благослов за брак. Он пише, да је најпре посматрао, како се они односе једни према другима, и покушавао је да појми, да ли су они сами у себи донели ту одлуку, то јест да ли стварно желе да ступе у тај брак, и ако би осетио да је ова одлука већ донешена, онда ју је тек благосиљао. У супротном случају, он их је саветовао да још размисле. За мене је ово врло важан пример тога, како пастир с једне стране може врло тактички, а с друге стране врло одговорно да се односи према благослову за брак, зато што се у пракси сусрећу и потпуно другачији случајеви. На заседању Свештеног Синода 28. децембра 1998. године уз председавање Патријарха Алексеја II, РАЗМАТРАЛО СЕ о учесталим у последње време случајевима злоупотребе од неких пастира поверене им од Бога власти да „везују и дреше“ (Мт 18, 18). Обавештење: У последње време су учестали случајеви злоупотребе у духовничкој пракси, који се негативно одражавају на стање црквеног живота. Неки свештенослужитељи, добивши од Бога у светој тајни Свештенства право на духовно руковођење паством, сматрају, да овакво право означава потпуну власт над људским душама. Заборављајући да се односи између духовника и духовних чеда морају градити на основу узајамног поштовања и поверења, такви пастири преносе особени монашки појам беспоговорног подчињавања послушника старцу на узајамне односе мирјанина и његовог духовног оца, на тај начин грубо се мешајући у унутрашње проблеме личног и породичног живота паројихана, те подчињавају себи исте, заборављајући на богомдану слободу, на коју су призвани сви хришћани (Гал 5, 13). Овакви недопустиви методи духовног руковођења се у неким случајевима претварају у трагедију за парохијана, који своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа. Неки духовници објављују грађански брак незаконитим или захтевају развод брака супружника, који су проживели много година заједно, али због ових или оних разлога се нису венчали у храму. Догађа се, да духовник настоји на разводу брака супружника, од којих један није православне вере. Неки монаси-духовници забрањују својим духовним чедима ступање у брак и принуђавају их на примање монашког пострига, наводећи као разлог, да је монаштво тобоже изнад брака. Неки пастири-духовници не допуштају да се причесте људи, који живе у «невенчаном» браку, поистовећујући такав брак са блудом, те и забрањују својим духовним чедима ступање у други брак, због тога што се други брак тобоже осуђује од Цркве; такође забрањују брачним паровима развод у том случају, када је због ових или оних околности породични живот постао немогућ за супружнике. Присутни су и случајеви, када пастир «не благосиља» овом или оном свом парохијану да се жени или удаје из љубави, већ им предлаже да «по послушању» ступе у брак са особом коју препоручује сам пастир. Такође су присутни и случајеви када пастир забрањује парохијанима да се обраћају лекарима за медицинску помоћ и ометају своју паству у испуњавању својих грађанских дужности – учешћу у изборима, служење у оружаним снагама. Неки пастири намећу пастви једне или друге политичке погледе. Неки духовници сматрају да је учење у световним школским институцијама «непотребно» или штетно за спасење. Овакви захтеви не само да нарушавају право сваког хришћанина на самостално доношење одлука, већ су и у супротности са текућим законодавством. Учестали су случајеви стварања од стране појединих пастира таквих црквених заједница, у којима се живот гради на ауторитету самог пастира, поткрепљиваном негативним односом према Свештеноначалству, а такође и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири су заборавили на то, да је њихов задатак да воде људе ка Богу, а не да групишу парохијане око самих себе. У парохијама такве врсте ствара се атмосфера личне искључивости, несједињиве са духом саборности, на којој се заснива Православна Црква. Сходно наведеном – ОДЛУЧЕНО ЈЕ: 1) Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учестововања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења. 2) Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и какнонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46). 3) Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет. 4) Истаћи недопустивост негативног или надменог односа према браку, подсетивши свештенослужитеље на правило I-ог Гангријског сабора: „Када неко одбацује брак и жену верну и побожну, са мужем својим сјединившу се, гнуша је се и одбацује је, као немоћну да уђе у Царство, анатема нека буде“. Нарочито истаћи, да је примање монаштва дело личног избора хришћанина, и не може се савршити „по послушању“ једном или другом духовнику. 5) Напоменути монахујућим о недопустивости, сходно 21-м правилу Гангријског сабора, да „доживљава подвижништво као повод за гордост“, и „узноси се духом над онима који живе просто“ (то јест у браку) и „насупрот Писмима и црквеним правилима уводи новине“. Правило 10 истог сабора гласи: „Ако се девствујући ради Господа буде гордио над онима који живе у браку, анатема нека буде“. 6) Инсистирајући на неопходности црквеног брака, напоменути пастирима о томе, да се Православна Црква с уважењем односи према грађанском браку, а такође према таквом браку, у коме само једна од страна припада православној вери, што је сагласно с речима светог апостола Павла: „Неверујући муж се освећује женом верујућом, а жена неверујућа се освећује мужем верујућим“ (1 Кор 7, 14). 7) Напоменути пастирима о томе, да се у своме односу према другом браку Православна Црква руководи речима апостола Павла: „Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш. Јеси ли се одрешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио; и девојка ако се уда, није сагрешила…Жена је привезана законом за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу“ (1 Кор 7, 27-28, 39). 8) Напоменути пастирима о неопходности очувања особене целомудрености и посебне пастирске опрезности при разматрању са парохијанима питања, повезаних са овим или оним аспектима њиховог породичног живота. 9) Посебно указати на недопустивост за пастире стварања око себе таквих заједница, у којима је присутан опозициони и критички однос, како према вишем црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијским заједницама. 10) Истаћи недопустивост коришћења црквеног амвона ради проповеди ових или оних политичких погледа. 11) Призвати епархијске Владике да обрате посебну пажњу на то, како се од пастира поверених им епархија остварује духовно образовање пастве. Појачати контролу над строгим испуњавањем од пастира прописа и норми Православне Цркве, које се тичу различитих аспеката духовничке праксе. 12) Призвати верујуће Православне Цркве да се обраћају своме надлежном архијереју у свим случајевима, када је пастир-духовник прекорачио дату му од Бога власт да „везује и дреше“. Напоменути православној пастви о томе, да савети духовника не смеју да противрече Сватом Писму, Светом Предању, учењу Светих Отаца и канонским прописима Православне Цркве: у случају да се такви савети разликују од указаних прописа, предност треба давати последњима. У вези са овим обратити пажњу на речи преподобног Симеона Новог Богослова о томе, како је потребно да се граде односи између духовних чеда и духовника. „Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. Такође и сам истражуј Божанска Писма, а посебно практична дела Светих Отаца, да би упоређујући са њима оно, чему те учи учитељ или предстојатељ, ти могао видети ово, као у огледалу, и упоређивати, и оно што је сагласно са Божанским Писмима примати изнутра у задржавати у мисли, а лажно и туђе откривати и одбацивати, да се не би прелестио. Јер знај, да је у ове дане много прелеститеља и лажних учитеља. 13) Епархијски предстојатељи би требало да ове одлуке предоче свештенослужитељима, монасима и мирјанима Руске Православне Цркве. Превео: Небојша Ћосовић https://poznajsebe.wordpress.com/2018/04/24/poslusanje_duhovniku_gde_je_granica/
-
Послушање духовнику: где је граница? У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије. Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г. Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим. Догађа се, да људи слушају беспоговорно и некритички прихватају неке „благослове“, а да при томе чак не знају да свештеници нарушавају правила и прописе, и да чак духовници у неким случајевима немају право да саветују нешто одређено. Дакле, Синод је прописао: „Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учествовања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења“. Овде је реч заправо о канонски неоправданим поступцима. Ја никако не призивам на непослушност свештеницима. Међутим, важно је знати степен своје одговорности. У документу је означена основна лична одговорност, адекватна одговорност сваког човека, коју нико, па чак ни свештеник, нема право да злоупотребљава. Посебно је овде истакнуто: насупрот човековој вољи. Даље се каже: „Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и канонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46). Десио се случај, да се на консултацију обратила жена поводом своје неоправдане агресије на дете (а она је свога сина од годину и по дана тукла због чега је сама много патила), али никако није могла да се исконтролише и реши овај проблем, и зато је дошла код психолога. Када је психолог почео да разјашњава шта се догађа у њеној породици, са каквим догађајима би овакво понашање могло да буде повезано, показало се да јој је њен духовник наложио да не ступа у супружанске односе са својим мужем током читавог периода трудноће и дојења детета (а по речима овог свештеника, она је требало да доји сина до његове треће године). Дакле, млади супружници, који живе у једној соби, спавају у једној постељи 9 месеци трудноће и током 1,5 живота детета нису имали супружанских односа, јер је жена следила свештениковом завету. Може се претпоставити да је муж почео да је вара, јер мало ко од младих мужева може издржати тако дуго уздржање, и при томе по неразумљивим за њега разлозима. Покушавао је да „допре“ до жене, говорећи: „Покажи ми, где су таква правила написана?“ Али жена није могла да му одговори, и главни њен аргумент је био да је тако свештеник рекао, и она не може да га не послуша. Другим речима, плодови такве „побожности“ су били суров однос према детету, породица на граници распада, и муж, који ју је почео да вара. Код мене на консултацијама се врло често јавља такво питање: „А ко је код вас глава породице – муж или свештеник? И где, у којим црквеним књигама је записано, да је глава породице – свештеник, а не муж?“ Олга Михајловна Красникова Говорим тако емотивно о овоме, јер описани случај далеко од тога, да је једини. Шта више, врло је много таквих ситуација, када „благосиљају“ (знаци навода овде нису случајни!) чак и домаће насиље. Принуђавају жене да трпе од мужа и физичко и сексуално насиље, јер јој је речено да се не сме разводити. Али, ако би било потпуно немогуће разводити се (иако ми знамо да у цркви постоје канонски разлози, по којима се развод допушта), тада код нас не би благосиљали други и трећи брак. Важно је да људи буду довољно трезвени, а пастири да буду опрезнији у својим упутствима. Читамо даље: „Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет“. Неретко, морам да учествујем у оваквим дијалозима: А зашто сте се Ви удали? Свештеник ми је благословио. А да ли сте волели свог изабраника? Не, нисам га волела. Али ако је свештеник благословио – значи да је то моја судбина, то јест воља Божија. А потом се због нечега код нас православни људи разводе… Читала сам Пајсија Светогорца и врло ми се допало како он описује случај, када су код њега долазили млади људи, да моле благослов за брак. Он пише, да је најпре посматрао, како се они односе једни према другима, и покушавао је да појми, да ли су они сами у себи донели ту одлуку, то јест да ли стварно желе да ступе у тај брак, и ако би осетио да је ова одлука већ донешена, онда ју је тек благосиљао. У супротном случају, он их је саветовао да још размисле. За мене је ово врло важан пример тога, како пастир с једне стране може врло тактички, а с друге стране врло одговорно да се односи према благослову за брак, зато што се у пракси сусрећу и потпуно другачији случајеви. На заседању Свештеног Синода 28. децембра 1998. године уз председавање Патријарха Алексеја II, РАЗМАТРАЛО СЕ о учесталим у последње време случајевима злоупотребе од неких пастира поверене им од Бога власти да „везују и дреше“ (Мт 18, 18). Обавештење: У последње време су учестали случајеви злоупотребе у духовничкој пракси, који се негативно одражавају на стање црквеног живота. Неки свештенослужитељи, добивши од Бога у светој тајни Свештенства право на духовно руковођење паством, сматрају, да овакво право означава потпуну власт над људским душама. Заборављајући да се односи између духовника и духовних чеда морају градити на основу узајамног поштовања и поверења, такви пастири преносе особени монашки појам беспоговорног подчињавања послушника старцу на узајамне односе мирјанина и његовог духовног оца, на тај начин грубо се мешајући у унутрашње проблеме личног и породичног живота паројихана, те подчињавају себи исте, заборављајући на богомдану слободу, на коју су призвани сви хришћани (Гал 5, 13). Овакви недопустиви методи духовног руковођења се у неким случајевима претварају у трагедију за парохијана, који своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа. Неки духовници објављују грађански брак незаконитим или захтевају развод брака супружника, који су проживели много година заједно, али због ових или оних разлога се нису венчали у храму. Догађа се, да духовник настоји на разводу брака супружника, од којих један није православне вере. Неки монаси-духовници забрањују својим духовним чедима ступање у брак и принуђавају их на примање монашког пострига, наводећи као разлог, да је монаштво тобоже изнад брака. Неки пастири-духовници не допуштају да се причесте људи, који живе у «невенчаном» браку, поистовећујући такав брак са блудом, те и забрањују својим духовним чедима ступање у други брак, због тога што се други брак тобоже осуђује од Цркве; такође забрањују брачним паровима развод у том случају, када је због ових или оних околности породични живот постао немогућ за супружнике. Присутни су и случајеви, када пастир «не благосиља» овом или оном свом парохијану да се жени или удаје из љубави, већ им предлаже да «по послушању» ступе у брак са особом коју препоручује сам пастир. Такође су присутни и случајеви када пастир забрањује парохијанима да се обраћају лекарима за медицинску помоћ и ометају своју паству у испуњавању својих грађанских дужности – учешћу у изборима, служење у оружаним снагама. Неки пастири намећу пастви једне или друге политичке погледе. Неки духовници сматрају да је учење у световним школским институцијама «непотребно» или штетно за спасење. Овакви захтеви не само да нарушавају право сваког хришћанина на самостално доношење одлука, већ су и у супротности са текућим законодавством. Учестали су случајеви стварања од стране појединих пастира таквих црквених заједница, у којима се живот гради на ауторитету самог пастира, поткрепљиваном негативним односом према Свештеноначалству, а такође и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири су заборавили на то, да је њихов задатак да воде људе ка Богу, а не да групишу парохијане око самих себе. У парохијама такве врсте ствара се атмосфера личне искључивости, несједињиве са духом саборности, на којој се заснива Православна Црква. Сходно наведеном – ОДЛУЧЕНО ЈЕ: 1) Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учестововања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења. 2) Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и какнонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46). 3) Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет. 4) Истаћи недопустивост негативног или надменог односа према браку, подсетивши свештенослужитеље на правило I-ог Гангријског сабора: „Када неко одбацује брак и жену верну и побожну, са мужем својим сјединившу се, гнуша је се и одбацује је, као немоћну да уђе у Царство, анатема нека буде“. Нарочито истаћи, да је примање монаштва дело личног избора хришћанина, и не може се савршити „по послушању“ једном или другом духовнику. 5) Напоменути монахујућим о недопустивости, сходно 21-м правилу Гангријског сабора, да „доживљава подвижништво као повод за гордост“, и „узноси се духом над онима који живе просто“ (то јест у браку) и „насупрот Писмима и црквеним правилима уводи новине“. Правило 10 истог сабора гласи: „Ако се девствујући ради Господа буде гордио над онима који живе у браку, анатема нека буде“. 6) Инсистирајући на неопходности црквеног брака, напоменути пастирима о томе, да се Православна Црква с уважењем односи према грађанском браку, а такође према таквом браку, у коме само једна од страна припада православној вери, што је сагласно с речима светог апостола Павла: „Неверујући муж се освећује женом верујућом, а жена неверујућа се освећује мужем верујућим“ (1 Кор 7, 14). 7) Напоменути пастирима о томе, да се у своме односу према другом браку Православна Црква руководи речима апостола Павла: „Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш. Јеси ли се одрешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио; и девојка ако се уда, није сагрешила…Жена је привезана законом за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу“ (1 Кор 7, 27-28, 39). 8) Напоменути пастирима о неопходности очувања особене целомудрености и посебне пастирске опрезности при разматрању са парохијанима питања, повезаних са овим или оним аспектима њиховог породичног живота. 9) Посебно указати на недопустивост за пастире стварања око себе таквих заједница, у којима је присутан опозициони и критички однос, како према вишем црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијским заједницама. 10) Истаћи недопустивост коришћења црквеног амвона ради проповеди ових или оних политичких погледа. 11) Призвати епархијске Владике да обрате посебну пажњу на то, како се од пастира поверених им епархија остварује духовно образовање пастве. Појачати контролу над строгим испуњавањем од пастира прописа и норми Православне Цркве, које се тичу различитих аспеката духовничке праксе. 12) Призвати верујуће Православне Цркве да се обраћају своме надлежном архијереју у свим случајевима, када је пастир-духовник прекорачио дату му од Бога власт да „везује и дреше“. Напоменути православној пастви о томе, да савети духовника не смеју да противрече Сватом Писму, Светом Предању, учењу Светих Отаца и канонским прописима Православне Цркве: у случају да се такви савети разликују од указаних прописа, предност треба давати последњима. У вези са овим обратити пажњу на речи преподобног Симеона Новог Богослова о томе, како је потребно да се граде односи између духовних чеда и духовника. „Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. Такође и сам истражуј Божанска Писма, а посебно практична дела Светих Отаца, да би упоређујући са њима оно, чему те учи учитељ или предстојатељ, ти могао видети ово, као у огледалу, и упоређивати, и оно што је сагласно са Божанским Писмима примати изнутра у задржавати у мисли, а лажно и туђе откривати и одбацивати, да се не би прелестио. Јер знај, да је у ове дане много прелеститеља и лажних учитеља. 13) Епархијски предстојатељи би требало да ове одлуке предоче свештенослужитељима, монасима и мирјанима Руске Православне Цркве. Превео: Небојша Ћосовић https://poznajsebe.wordpress.com/2018/04/24/poslusanje_duhovniku_gde_je_granica/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
- 25 нових одговора
-
- послушање
- духовнику:
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију, са поменом недавно престављеним монахињама Олимпијади и Христини у манастиру Добрска ћелија код Цетиња. У литургијској бесједи на крају Литургије Владика је рекао да се у овој светињи вјековима узноси пјесма Господу, још од прије оснивања Цетињског манастира. „По древном предању овдје је био први манастирчић, а из њега се ксније родио манастир Светога Петра Цетињскога. И један и други су посвећени Пресветој Богородици. А кроз њу и преко ње посвећени су и самом Господу Исусу Христу“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да та пјесма одјекује вјековима, до наших времена и блаженог спомена сада мати Олимпијаде и мати Христине. „Оне су међу последњима овдје уградиле себе у ову светињу. Преко тридесет година овдје су се подвизавале, Богу служиле у смирењу, сретале се са Господом и Господ са њима у љубаву према Њему и у љубави једне према другој. Смирено су испуњавале своје монашке завјете у послушању и једна и друга“, рекао је Владика. Владика Амфилохије је рекао да је послушање мјера истинске и праве љубави и према Богу и према ближњима. „Што је дубља љубав према Боги и према ближњима, то је и већа спремност на послушање ријечи Божје и на послушање Цркви Божјој. То су имале наше дивне и Божје душе Олимпијада и Христина. Нека би Господ њих упокојио, нека би новој настојатељици нашој мати Петри са сестрама подарио такав дар какав су њих двије имале – дар сестринске љубави, тога богољубља и човјекољубља“, закључио је Митрополит Амфилохије Осим помена монахињама Олимпијади и Христини, Владика је одслужио и помен историчару Предрагу Пеђи Вукићу са Цетиња, од чијег уснућа у Господу је прошло четрдесет дана. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије:
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Поменуо је скоро владика Давид, да нас је непослушање избацило из раја, а владика Атанасије је говорио о испраним мозговима. Послушање Господу, Цркви, владици, свештенику, ближњем (који је такође Христос) је неопходно, са друге стране Црква није само заједница слободних него и у слободи прекаљених и освећених. Дешава се да се послушање које ослобађа извргне у поробљавање, у повлашћивање, у утицај. Дешава се да духовници говоре за кога гласати. Често хришћанин не смоје да свједочи оно чему га учи савјест, или оно што мисли из страха да би могао да претрпи санкције, дође у немилост и слично, па је и то један од разлога са псеудониме. Утицај не мора да буде лош, он је често и природан, професори, ментори, старци, али се понекад окрене у групашење, фратријашење, парацрквене организације у којима се не очувава увјек канонска кичма цркве. Мјешају се инославни утицаји и људи смо грешни. Тако умјесто вјерности Господу ми бивамо вјерни групи и једина заповјест је вјерност групи, а једини грјех грјех против заједнице, а што се успут читав контекст изгубио то нема везе. То некад дође до тога да се у интересу групе лаже.... дакле у интересу "Цркве" заборављамо Господа, а добијају се и нови "чинови": По милости Божијој бот
-
У парохијском дому храма Светог Николе у Улцињу, у суботу 23. марта 2019. године, на радост вјерних овог града, богонадахнуто предавање одржала је Игуманија манастира Ћелија Пиперска мати Јелена (Станишић). У свом излагању мати Јелена је говорила, између осталог, о односу родитеља и дјеце, исто тако и духовних отаца и духовне дјеце, раду на себи, послушању и свом духовном оцу блаженопочившем Архимандриту Лазару (Аџићу). Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на празник Материце, у недјељу 30. децембра, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија пиперска. Благодарећи радију Светигора, доносимо звучни запис беседе. Звучни запис беседе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас све људе на заједништво, љубав, узајамно послушање и да све оно нашта су призвани испуњавају и у малој цркви – породици и у великој Цркви Христовој, да будуо часни чланови Једне свете саборне апостолске Цркве Божије. Високопреосвећени Митрополит, који је на данашњи дан, 30. децембра, прије 28 година уведен у Трон црногорских митрополита, служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија Пиперска код Подгорице. Владика је у својој архипастирској бесједи казао да је свеукупна васиона повезана Богом као љубави и да нас ништа не може одвојити од те љубави коју је уградио у свеукупну творевину. Све што постоји око нас и у нама јесте живи организам Његов, почевши од породице – мале цркве па до свеукупне васионе: „Божанска љубав је она сила која обједињује све видљиве и невидљиве свјетове, обједињује и живе, и мртве. Божанска љубав, то је Христос као љубав који је глава Цркве Божије а Црква је Његово тијело. “ Истакао је да као што људски организам има своју главу, удове од којих сваки има своју функцију, и све је органски везано и не може једно без другога да постоји, тако је и Црква Христова живи организам гдје је Христос једна вјечна глава. Срце те Божије Цркве је Свети Дух животворни који је сишао на прву Цркву и од тада непрекидно силази на Цркву Божију: „И ми смо сабрани силом Духа Божјега данас овдје око ове свете Божије службе, око Тијела и Крви Христа Бога нашега, онога Тијела које је рођено од Духа Светога и Пресвете Дјеве и које је Господ оставио са нама и међу нама. То Божанско тијело неће никада ишчезнути него ће увијек да сабира око себе и презива све људе и све земаљске народе у ту свету заједницу – Једну свету саборну апостолску Цркву Христову.“ У тој Цркви Господ све испуњава обједињује и свему даје снагу и силу и све чини живим организмом. И као што је мала црква породица живи организам:отац и мајка и дјеца, тако исто и Црква Христова има свога Оца небескога, главу Христа Господа, срце Духа Светога: „То је оно што обједињује свакога човјека и чини Цркву Божију живом заједницом гдје свако има своју улогу, и сви су зависни, призвани да слушају једне друге. Господ и Његова љубав призивају нас на јединство, узајамно послушање и заједништво. Све што је у човјеку и око човјека има живоносни смисао и призвано је да служи и слуша једно друго. Тако бива у човјековом организму, породици, људској заједници, у Цркви Божијој, Једној светој саборној и апостолској. Поклонимо се Богу вјечној љубави, Христу Богу који је глава Цркве, будимо часни чланови тијела Његовог – Цркве Божије. Све нашта смо призвани испуњавајмо и у малој цркви (породици) и у великој Христовој Цркви – васионској заједници која је испуњена том Божанском љубављу“, поручио је у свом пастирском слову Митрополит Амфилохије. На крају Литругије Митроплит је подсјетио на велике Божије угоднике које данас пролављамо: пророка Данила, тројицу отрока из пећи вавилонске, Св. Пајсија Београдскога, ђакона Авакума… Говорећи о Преподобном мученику ђакону Авакуму, владика је казао да је поред његовог страдања остала упамћена и реченица да „Нема боље вјере од хришћанске! Србин Христов радује се смрти“, којом је одговорио на молбу своје мајке да се привидно одрекне Христа како би му Турци поштједели живот. Подсјетио је и на страдања свештономученика нових црногорских, српских Јоаникија и са њиме пострадалих свештономученика. Међу њима је био и старешина Пиперске обитељи, свештеномучник Боривоје који је мученички окончао свој живот на крају Другог светског рата у Словенији гдје се налазе његове мошти заједно са других 70 свештеника побијених од обезбожене братске руке. Митрополит је казао да се подсјећањем на њих подсјећамо на суштину Цркве Христове, а то је распеће Христово – Његов крст и Голгота која се продужује кроз вјекове до наших времена преко голготе, страдања и мучеништва светих Божијих угодника. Такође, данас прослављамо и Христово васкрсење, Његов живоносни гроб који је извор вјечнога и непролазнога живота. „Из тога Његовог живоноснога гроба развио се и косовски гроб за кога је Ловћенски Тајновидац рекао да се наше царство закопало у једну гробницу. Али та гробница није гробница безнађа него наде јер из ње се јавља и сија вјечни непролазни живот који се родио. У Витлејемским јаслима, у смирењу родио се вјечни и непролазни живот, јединородни Син Божији, најљепши међу синовима људским који је Својим дјетињством, младошћу освештао дједињство и младост, учинио га вјечном категоријом живљења и вјечнога обнављања“, казао је на крају свог обраћања Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Заједничарење у Ћелији Пиперској настављено је уз трпезу хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора
-
- митрополит
- амфилохије:
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Да ли се послушање може дефинисати као потчињеност и покорност? Коме један православни хришћанин може да буде послушан? Може ли да одбије послушност Епископу или духовнику? О овим и другим темама, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. Емисија је емитована 14. децембра 2017. године. Извор: Радио Беседа
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.