Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'трагедија'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У цетињском насељу Медовина, у близини Владиног дома, убијено је 11 особа, док је 6 повређених, међу којима је и припадник полиције, потврђено је данас Јавном сервису Црне Горе из Управе полиције. Овим трагичним поводом обратио се Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије: "Данашњи трагични догађај потреса и небо и земљу. Помисао да су страдали наши најближи не остављају никог равнодушним. Изражавамо најдубље саучешће породицама, широј родбини и свим нашим суграђанима на Цетињу, поводом незапамћене трагедије која се десила у домовима наших драгих и блиских комшија. Нека Господ упокоји душе свих пострадалих и да сачува животе рањених, а ожалошћенима да подари укрепљење у овим тешким моментима. Коленопреклоно стојимо пред ћивотом Светог Петра Цетињског Чудотворца са молитвом да се ова трагедија више никада и нигдје не понови и да се врати међу нама братска слога и мир", поручује Владика Јоаникије, а преноси Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је вечерас, на Тргу српских ратника у Краљеву, парастос жртвама бомбардовања, чиме је почело обележавање Данa сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године. Након молитве Његова Светост је у беседи истакао да "свако братоубиство јесте трагедија, срамота и пораз читавог људског рода". Патријарх је подсетио да човек - који је врхунац Божјег стварања, створен Божјом љубављу, створен за љубав, за хармонију, за даље стварање и слободан без остатка - већ у другој генерацији - чини свој највећи грех - грех братоубиства. "Наш дивни светитељ и владар српски деспот Стефан Лазаревић, у "Слову љубве", описујући трагику првог убиства у историји света, отмено, суптилно и суздржано каже да - Каин, љубави туђ, Авељу рече - изиђимо у поље. Од тада, па до данас, безброј пута се ова сцена поновила и непрестано се понавља", нагласио је Патријарх и наставио: "Братоубица љубави и свему светом туђ, поништава и укида другог човека, укида ближњег, али он не зна да тиме поништава и свој лик, поништава себе, јер атакује на сопствену природу", рекао је Његова Светост и додао да је стога "свако убиство - братоубиство - јер сви су људи створени као деца Божија и међусобно као браћа". Патријарх је подсетио: "Чињеница је непобитна да је тада 19 држава учествовало у каиновском злочину, бомбардовању, у разарању нашега народа народа и наше земље. Разарању праћеном медијским фабрикама и трговањима истинама и лажима, пласирањем клевета о нама, о нашој Цркви, о нашем народу. Тада смо били суочени са бескрупулозним злом, са силом која ни тада, као ни било када, није узимала у обзир право и правду. Једини критеријум био је и јесте, моћ и сила". Његова Светост је указао да смо тада били "суочени са злом пред којим ум стаје, пред којим остајемо неми, без речи", али да "наше страдање од првог мученика, протомученика Христа Господа, ћутање претвара у снагу, у молитву, у снагу молитве за све који страдају на правди Бога. Молитва је наше надахнуће за стварање, за уметност" - истакао је Патријарх. Његова Светост је рекао да се зато молимо за нашу браћу и сестре пострадале у НАТО агресији на Србију, али се молимо и за све који данас страдају било где. "Молимо се за мир уопште, за мир света. Молимо се данас посебно за престанак сукоба у Украјини. Молимо се и за мир на Блиском Истоку, у Африци, свуда. Молимо се да сви разумемо и да сви разумеју да смо међусобно сви повезани, да смо једни другима потребни. Сви људи су браћа и сви људи су наша браћа", рекао је Свјатјејши и додао да су "наша браћа чак и онда и они који нас прогоне, којима смо и до данас мета". "Молимо се и за оне који нас клевећу. Ми њих прогонити нећемо и клеветати нећемо. Али истину, и због њих и због нас, објављиваћемо и сведочићемо", рекао је Патријарх истакавши да се "наше страдање не сме пројавити као злопамћење - оно се мора претворити у снагу за сведочење истине, правде, љубави и мира, у снагу праштања и покајања. Мора се преобразити у живот у сваком добру и у живот у Христоликој врлини" - нагласио је Патријарх Порфирије. "Ту нам је", наставио је Његова Светост, "потребна и помоћ Божија, коју ево данас, сећајући се и молећи за пострадале невине током НАТО бомбардовања, призивамо. Упорно и непрестано показујемо ми људи да нам је помоћ Божија потребна, да не можемо сами, да не можемо да превазиђемо ону истину да је наш ближњи Каин, да је човек човеку Каин" рекао је Патријарх српски и узнео молитву да Господ "просветли нашу таму и учини све људе истинском децом Својом и правом браћом међу собом". Патријарх Порфирије је на крају беседе позвао све "данас овде сабране", у данима Часнога поста и припреме за дочек најрадоснијег празника Васкрсења Господњег, да се посвете "међусобном измирењу и међусобном праштању, стицању љубави и мира Божијег, мира који превазилази сваки ум". Након беседе Његове Светости настављен је програм обележавања Дана сећања који директно преносе РТС и РТРС. Извор: Радио "Слово љубве"
  3. ТРАГЕДИЈА ОРАНКИ МАНАСТИРА ПО ПРИЧИ ОЦА ДИМИТРИЈА БЕЈАНА (У Русији постоје милиони мученика, жртава бољшевизма. На пример, по причи оца Димитрија Бејана, постоје посебни докази да је на хиљаде православних било убијено под таквим околностима. Овај румунски свештеник видео је својим очима хиљаде светих моштију које су биле откривене у логору на месту старог манастира Оранки (не знајући детаље у то време) и онда у касним 1940-им упознао је руског монаха Теодота, јединог преживелог сведока масакра 11,000 монаха и свештеника, сведока тог страшног догађаја који се догодио у том манастиру, недалеко од реке Волге. Године 1918. ови монаси су били затворени од стране комуниста, и дато им је 24 часа да одлуче између комунизма и Господа Исуса Христа. Они су донели одлуку за десет минута. После ове одлуке, током наредних месец дана, ови мученици су копали сами себи гробове, били су убијани један по један, 300 до 500 свакодневно. Њихов владика им је рекао: „Браћо, време је да се ставе венци мучеништва. Да ли сте са сатаном или са Христом?“ Како јака беше њихова вера! Ни један не беше издајник! Али Бог је хтео да само један побегне, да касније сретне оца Димитрија Бејана и да му исприча ову задивљујућу причу. Ово је Његова Божанска воља! Желим да захвалим Владимиру Протопопеску за обраду овог текста на енглески језик. – ЈС.) Из књиге: Bucuriile suferinţei: Evocări din trecut , I (Радост страдања: сећања из прошлости) свештеник Димитрије Бејан, ФЕП (Типографска централа) Молдавија, Кишињев, 1995. Ова књига је објављена са серијом снимљених разговора са оцем Бејаном. Реците нам нешто о логору који је формиран у Оранки манастиру и о монасима који су тамо мученички пострадали од стране комуниста? Оранки је био манастир руског племства, у центру Русије, поред саме Волге. Године 1918. комунисти укидају манастир претварајући га у логор за монахе, где је интернирано 11,000 монаха из свих манастира у Русији. Било је у њему јеромонаха, свештеника и епископа. Године 1918. комунистичка војна делегација стигла је из Москве и питала их: “Да ли сте са нама или не? Имате 24 сата за одговор.” И владика им је рекао: “То је веома дуг временски период. Добићете одговор за 10 минута. И окренувши се монасима он их је упитао: “ Браћо, имате могућност да постанете Христови мученици! Да ли желити да се уједините са комунистима или желите да дате своје животе за Христа и да постанете Његови Свети? Не бојте се! Христос је са нама! Христос нас позива Њему!” И сви су једногласно узвикнули: “Желимо да умремо за Христа!” И тако су сви били убијени из митраљеза пуцњем у чело, за месец дана, 300 до 500 дневно, а затим бацани у котлину која се налазила на манастирском имању. Неки од њих су сами себи копали ровове, а затим убијени, други су их прекривали земљом и настављали да копају, а затим је долазио и њихов ред, тако су радили док их нису све стрељали. На крају, убили су и владику и сахранили га како седи на малој столици међу стрељаним монасима. То је био масовни масакр, јединствен у историји савремене цркве, о коме нико није ништа рекао или написао. Ја сам једини правосалвни живи свештеник, очевидац откривања Светих Моштију ових мученика Оранкијских, где сам био војни свештеник-ратни заробљеник између 1942.-1948. године. Написао сам књигу звану Оранки, а која говори о овом феномену. Она је спремна за штампање у Букурешту. (Напомена: књига је објављена у Букурешту 1998. Ни једне речи о монасима! Објављена је након смрти оца Бејана од стране унијата!) У Оранки кампу било је 14,000 затовреника из Стаљинграда, Румуније, Немачке и осталих европских земаља. Недостајали су нам нужници. Командант је позвао неколико војника да копају ровове изнад котлине. Копајући они су пронашли кости ових монаха. Војници су дошли код мене и рекли ми: “Оче Бејане, пронашли смо ров пун тела монаха, убијених метком у главу, набацаних једне на друге,и у монашким одеждама. Шта да радимо?” Рекао сам им да наставе са копањем и виде шта још мога пронаћи. После неког времена поново су дошли. “Оче Бејане, пронашли смо старог свештеника, његово тело се није распало, седи на малој столици, међу осталим монасима. Може се добро видети да је био погођен у главу. На врату има ланац са крстом и металну икону Мајке Божије.” “Браћо,” рекао сам им, “идите команданту и известите га о овоме. То је велико чудо! Сви ти монаси са својим нераспадљивим Епископом су Светитељи, Мученици, убијени од стране комуниста 1918.-20.године. Морамо зауставити градњу нужника на том месту!” На малој столици седео је Архиепископ, игуман манастира или владика. Одмах сам то знао јер је носио Панагију и Крст. Крст су украли копачи. Исекли су га на делове и поделили међу собом. Успео сам да спасем Панагију, али је на крају и њу узео командант логора. Извео сам га на место. Упитао ме је: “Зашто он седи на столици? Извади га одатле и сахрани као све нормалне људе.” И дао ми је задатак да то учиним. Отишао сам у логорску столарску радионицу и они су ми направили солидну храстову столицу. Положио сам га на столицу и причврстио га. Покропио сам га светом водом од главе до пете као и све монахе који су били око њега. Онда сам га сахранио сходно обичају у близини фонтане, у дворишту манастирском. По свему судећи, он је био светац! Ова чесма је избук ( на румунском језику извор који повремено избацује воду). Вода долази у зависности од врлина које људи поседују, а који на извор долазе. У лето, на дан Преображења (6. августа), многи стари свештеници, бивши затовреници из Сибира, од којих су многи инвалиди, долазили су да служе Свету Литургију. Ми смо такође учествовали. По командантовом наређењу, направили смо јак храстов ковчег да бисмо заштитили тело. И видео сам чудо. Он је био погођен у главу, али када сам га извадио из групе осталих лешева, његово нераспадљиво тело се одједном опустило, као да је тек тада издахнуо. Испричао сам ову причу двома младих руских интелектуалаца, један од њих је румунског порекла, и били су дубоко импресионирани. Отишли су у Оранки да се сами у то увере. Али нису могли да приступе, јер место где се некада налазио затворенички логор био је сада женски затвор, и није било дозвољено да ико приђе близу. Они су покушали да добију дозволу за есхумацију тела, али то је била веома велика ствар, да се есхуминира 11 000 лешева и да се сахране како доликује хришћанима. То је посао за цело једно село, шта да кажем, и више од тога. Размисли, 11 000 тела монаха чине целу војску. То је војска Небескога Цара! Светитељи Христови! Како смо их пронашли, тако смо их вратили назад. Наравно нужници су подигнути на другом месту. И ствар је остала у Божијој милости и знању. Два студента отишла су тамо и обавили нека копања. Нашли су управо оно што сам им рекао. Нашли су кости, али не и епископа зато што нису копали по мојим упутствима. Имали су дозволу да копају само два метра у дубину. Покрили су све кости. Онда су опет дошли и потврдили моје речи. Они још увек немају неку верску слободу. Комунистички дух је и даље јак. Када сте пронашли мошти? Нашао сам их 1942., у јесен. Али они су били убијени 1918. Тада су сви руски монаси и свештеници били питани од стране комуниста: “Да ли сте са нама или не?” Сви су одговорили: “Не, ми остајемо са Христом!” Стрељани су на лицу места, као што сам већ рекао. То значи да су ове кости мошти светитеља? Наравно! Правих мученика, као у време римског прогона хришћана. Све скупа 11 000 мученика. Све сами монаси и свештеници са својим Светим Владиком на челу. Ни један политичар. Ни за време римског прогона хришћана није толико мученика убијено као за време комуниста. Постојао је обичај у Оранки, да сваке године, 6. августа, на празник Преображења, свештеници ветерани, стари и немоћни, бивши политички затвореници у Сибиру, одрже Свету Литургију код фонтане, са свима нама присутнима. То су све свештеници светога живота. У близини фонтане сахранио сам мошти светог владике. Жао ми је што сам заборавио Његово име. Да ли су власти дозволиле да ова два младића узму бар неку од костију мученика из Оранке? Не, ништа. Само је утврђено да су тамо, постоје. Власти се претварају да не знају ништа. А и зашто би то њих интересовало? Слао сам им сведока тамо, не знам да ли је још увек жив. Године 1918., један монах успео је да побегне. Живео је као воденичар у шуми. Имао је свој млин, и људи су ишли њему да мељу своју зоб јер није било кукуруза ни проса. Његово име било је Теодот. Ступио сам у контакт са њим 1944.-45., он ми је дао све податке о масовном стрељању, након што смо пронашли кости. Он је био једини преживели. Како је успео да побегне, не знам. Био је из тог манастира, можда је знао где да се сакрије. Како сте срели овог монаха Теодота? Била је хладна зима, одвели су нас у велику шуму, северно од логора, да сечемо дрва за огрев. Док сам ишао кроз шуму наишао сам на малу кућу на обали реке. Закуцао сам на врата и стари, брадати Рус изашао је и упитао ме ко сам и шта желим. Рекао сам му да сам румунски ратни заробљеник и православни свештеник. Није видео свештеника тридесет година. Било је то у сред шуме. Живео је хришћански врло добро, тамо у том млину. Био сам странац, али убрзо сам стекао његово поверење. Био је обичан монах. Није могао урадити ништа као свештеник, али савршено је добро знао распоред Литургије. Он је имао књигу из које је читао Каноне, у вечерњим часовима, након посла. Био је веома побожан. Не мислим да је још увек жив. Сваки пут када сам био тамо клечао је и подстицао ме да чиним исто. Заједно смо се молили. Говорио ми је оно чега се сећао. Успели смо да добијемо Часлов из Русије. Први пут када смо се срели упитао ме је: “Јеси ли ти православни свештеник?” И почео је да плаче. “Да,” одговорио сам. “Онда хајде да вам кажем тајну: Ја сам монах из манастира Оранки. Моје име је Теодот и 1918., када сам био млад, побегао сам да не бих био убијен. Сам сам саградио ову кућу и воденицу у шуми. Нисам видео православног свештеника од како сам побегао из Оранки манастира. ” Рекао сам му да сам открио ров пун убијених монаха и питао: “ Шта се тамо догодило. Нашао сам тај ров.” Рекао ми је плачући: “Када је дошла атеистичка комунистичка власт заробљено је 11 000 монаха и свештеника из свих манастира и доведено у манастир Оранки. Ја сам био тамо. Једног дана група коњаника дошла је и питали су нас: “Да ли хоћете да будете са нама?”Међутим, епископ и сви монаси једнодушно су одговорили: “Ми не желимо да идемо са вама, јер сте безбожници! Ми желимо да умремо за Христа!” Ја сам успео да побегнем. Војници су наредили монасима да копају ровове, стотинама метара у дужину, и током наредних месец дана све су их стрељали, владику су последњег убили. Копали су ровове и уједно покривали тела убијених земљом. Били су пуни вере у Христа, постили су и молили се док нису били сви стрељани.” Отац Бејан одговара на питања групе родитеља Која посебна сећања носите из великог војног затвора манастира Оранки? Није то био војни затвор, већ интернационални логор за ратне заробљенике. У овом логору, смештеном у шумама региона Волге, недалеко од Горког, данас Нижни Новгород, било је интернирано три кампа од 10 – 15 000 официра из свих европских земаља, чак и из Јапана. Оранки је био мушки манастир, сви монаси из отмених породица - интелектуалци. Манастир је имао велику библиотеку, топографију, и био је општежиће. Они су штампали веома драгоцене књиге за црквене службе. Совјети су затворили манастир. Монаси и свештеници били су доведени из многих манастира и скитова, и сви су били убијени током 1918.-1920., а тела су им бацана у котлину која се налазила на манастирском имању, и само су била покривана земљом. Када смо ми Румуни пристигли у Оранки, ставили су нас да копамо ровове (за изградњу нужника). Пронашли смо мртва тела, дугачки ров пун лешева. Сви су били убијени једним прострелним метком, погођени у главу, јер по укору свога владике, сви су одбили да сарађују са атеистима. У средини лешева, на столици, нераспадљив, седео је владика у својим одеждама, са крстом и Панагијом на прсима. Са дозволом логорског команданта, поново смо прекрили њихова тела, пошто сам их покропио светм водом и благословио. Онда смо извадили свете владикине мошти из хиљаде костију монаха мученика, ставили смо га у ковчег кога су Румуни направили и сахранили у дворишту манастирском покрај фонтане. Тада сам био сведок једног чуда. Тело светог владике се опустило, као да је тек тада умро. Могу ли се ови монаси мученици, који су пострадали за Христа, сматрати свецима? И сви други Хришћани који су убијени од стране атеиста у време комунизма, могу ли се сматати светима и мученицима? Да, сви масовно! Они су свети мученици, свештеници и монаси из Оранки манастира. То је зато што су они више желели смрт од власти. И у нашој земљи, у шумама и гудурама, свештеници су убијани. Они се могу сматрати националним, Хришћанским мученицима. Скоро, двојица московских научника, самном предвођена, преузели су истаживања и потврдили су моје речи. Али садашња власт није им дозволила да наставе, јер је некадашњи манастир сада женски затвор. (од 2004. то је поново мушки манастир). Имам све ове информације од бившег монаха Теодота, који је преживео масакр и који се сакрио у шуму, радећи као млинар када сам га сусрео. Два научника су га такође пронашла живог и потврдили ово моје сведочење. Која лепе успомене о руском народу још носите у себи а које бисте могли да поделите са нама, И како бисте окарактерисали велики руски православни хришћански народ, који је увек био екстремно мучен? Руси, у великој већини – и поред свих прогона, остављани без свештеника и цркава – остали су верни Православљу, жене су наставиле традицију ове велике руске Цркве. Тренутно, правослваље доживљава свој препород у Русији, Украјини, Белорусији, Сибиру и на Кавказу. Данас постоји више свештеника, цркве се обнављају, многе се граде,…но предстоји још дуг пут да црква која је дала највише мученика доживи потпун препород, а ми ћемо бити у стању да тада мирно кажемо: “Правосалвна црква се сасвим препородила, подигла се као феникс из пепела…”У нашој земљи манастири и верне жене сачувале су православну веру. Њима припада сва заслуга. Отац Бејан говори о крсту из Оранки манастира Манастир Оранки подигнут је у 18. веку на Волги и био је намењен руском племству. Био је у функцији све до 1918. Тада је претворен у затвор. Био је затвор за жене. Током II Светског рата (почетком 1942.) коришћен је као логор за ратне заробљенике. Сада је то поново затвор за жене. Крстови са купола су бачени на земљу. Таква два крста сам однео у Румунију. Један од њих сам поклонио манастиру Сихастрија а други ће бити положен на моје груди када умрем. Надамо се да ће Господ помоћи руском народу да обнове овај, као и многе друге манастире, и да ће монаштво да заживи као и пре 1918. Људи одасвуда нека долазе у Оранки да посете, да се поклоне, да се преобразе пред иконом Васкрсења Христовог, која се налази над иконстасом летње цркве. У ову икону је пуцано од стране бољшевика, метак је заглављен у Христовом челу. Треба да остане тако, икона Христова метком погођена, а Он по други пут убијен у манастиру Оранки, као сведок човековог пада у дивљаштво, и свега онога што ће уследити. Однео сам копију ове иконе у Румунију. Украдена је док сам био у затвору (1949. године отац Бејан, по повратку из логора, био је осуђен због “анти совјетске активности” све до 1964.). Била је то икона Васкрсења са трагом метка на њој. Њен губитак био је страшан ударац за мене и дубока туга за све оне који су знали за ову икону у Оранки. Сви руски цареви пред њом су клечали, као и Димитрије Кантемир, добро познати молдавски војвода, прогнан са свим својим следбеницима у Русију. Овде је живела и кћерка молдавског кнеза, Марија Кантемирнова, звана “некрунисана царица свих Руса.” Веома често цареви су долазили у Оранки да прославе Васкрс. Кућа где су одседали и даље стоји. Испред ње био је извор воде и фонтана; ако си добар човек вода би се подигла са дна фонтане. А ако си грешан, извор је остајао “глув и нем” (миран). Ја сведочим ову истину. Ту, на том извору, молио сам се за кишу заједно са старим руским свештеником, који је изгубио око и руку. Било је присутно на хиљаде правосалвних Руса. У моменту када смо завршили молитву, киша је почела. То се десило 1946. када је суша пустошила Русију и Румунију (вредно је споменути да је отац Бејан крстио на хиљаде Руса). Тамо у котлини, иза олтара, нашао сам владикине нераспадљиве мошти, са прострелном раном на челу, јер није хтео да буде следбеник атеиста. У Румунији нам је познато око 20 правосалвних свештеника који су убијени, али тамо, у Оранки постоје кости њих 11,000 убијених свештеника и монаха, који су рекли “НЕ” на позив атеистичке власти. Сви ови свети монаси, убијени због своје вере у Христа, јесу део великог броја мученика које је дала Руска црква у овом турбулентном веку. Доле потписани сведочи истину о свему што је овде рекао. И сада, пред крај свог овоземаљског живота, он и сам даје писано сведочанство и потписује га својом руком. Добри Бог ми је помогао да одем у затвор, да из њега изађем подигнуте главе и просветљен. Амин. Свештеник Димитрије Бејан – Харлау И сада добре вести Године 2006. група ходочасника из западне Румуније (општина Бихор) на челу са оцем Јефтимијем Митрем, игуманом скита Хута, кренули су на поклоничко путовање и у посету манастирима Украјине и Русије. Такође су посетили манастир Оранки и тамо су подигли крст од црног мермера ,који на себи има слику Господа Исуса Христа иза решетака и следећи текст на румунском и руском: “Aţi suferit, aţi răbdat aţi plîns şi pentru noi, cei care nu am fost închişi...pentru păcatele noastre. Vă mulţumim” (Претрпели сте, издржали сте, плакали сте за нас који никада нисмо били у затвору…за наше грехе. Захвални смо вам!) Крст је израђен у Бејусу, а поклоници су га транспортовали. Донели су сав материал неопходан за постављање и сами су га подигли. Приликом копања темеља, пронађени су фрагменти људског тела, - рука, ребра и кичму, жућкасте боје, “као свете мошти.” Понели су их са собом. Један део њих чува се у скиту Хута, други су били раздељни различитим манастирима и парохијама, а и споменику Ајуд (у злогласном политичком затвору где је отац Бејан био затворен), а који садржи кости бивших политичких затвореника, који су умрли у затвору и чија тела су бацана у котлину иза затвора. Отац Јефтимије Митре назавао га је “румунским Антиминсом” (четвороугаоно платно са потписом епископа, а у које су обично ушивене мошти светитеља, на Антиминису се савршава Света Евхаристија) парафразирајући Патријарха Алексеја који је рекао да је Соловки “Антиминис Русије.” Скит Хута је усред правне битке са унијатима Бејуса, који покушавју да пониште скиту право на имовину, другим речима, желе да иселе два монаха. Чврсто верујем да је плачућа икона (литографска копија, веома модерна, Богородице Казанске) потврда да је дар крста Оранки манастиру добро примљен. Превод са енглеског проф. Бојана Поповић 4. новембра 2010 године
  4. Молитва Цркве је увек библијска – тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође човеков инспирисани одговор на то Откривење. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бича и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!…“ Свака Ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свох савршени израз у Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужења и самоизградње. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења“, која се креће према испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времену после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему“ – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, ато значи падамо поново у „старо“ време. Црква је, са једне стране, већ „код куће“ јер је „она благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог“. Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу“ дугом и тешком – у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја времена. Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овом њеном аспекту Стари завет добија свој пуни значај: као књига пророштва која су се испуника, али и књига свега отвореног „на путу“ у Царство Божије. Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига – Постања, пророка Исаије и Прича. Псалми су уве заузимали и јединствено место у хришћанском богослужењу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „самХристос и његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик“. Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми“ тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми“ (Пс. 104) – на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс 3, 38, 63, 88, 103, 143), и псалми хвала (Пс 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрени Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у пости испева не једанпут, него двапут сваке недеље, а један део Псалтира укључен је у Трећи и Шести час. „Непрестано читање“ Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божијих делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир“ вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са његовим изабраним народом. Он нам саоптаватри основне димензије вере Цркве у Бога Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „слици и прилици Божијој“, отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад – спасења. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд. Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означа да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења. Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог завета, моралног закона и мудрости. Ако их не прихвати, човек не може да разуме своје отуђење од Бога, чак неможе ни да чује добру вест праштања, преко љубави и благодати. Одељци из три наведене књиге се читају за време поста свакодневно – од понедељка до петка: Постања и Прича на вечерњима, а Исаије на Шестом часу. Иако је пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основа наведених читања задржала је првобитни значај. Нашој хришћанскох вери потребно је да се сваке године вратимо библијским изворима и основама. Библија није збирка догматских „предлога“ које треба прихватити и за свагда запамтити. Она је живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас у све дубље неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и учитеље представљало бесконачу радост, интересовање духовнии интелектуални раст, данас је за многе православне хришћане застарели текст без значаја за њихов живот. Стога треба се надати да ће се поновни откривањем духа и значаја Великог поста бити поновно откривено и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом. Из књиге Велики пост, оца Александра Шмемана
  5. Молитва Цркве је увек библијска – тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође човеков инспирисани одговор на то Откривење. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бича и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!…“ Свака Ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свох савршени израз у Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужења и самоизградње. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења“, која се креће према испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времену после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему“ – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, ато значи падамо поново у „старо“ време. Црква је, са једне стране, већ „код куће“ јер је „она благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог“. Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу“ дугом и тешком – у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја времена. Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овом њеном аспекту Стари завет добија свој пуни значај: као књига пророштва која су се испуника, али и књига свега отвореног „на путу“ у Царство Божије. Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига – Постања, пророка Исаије и Прича. Псалми су уве заузимали и јединствено место у хришћанском богослужењу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „самХристос и његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик“. Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми“ тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми“ (Пс. 104) – на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс 3, 38, 63, 88, 103, 143), и псалми хвала (Пс 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрени Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у пости испева не једанпут, него двапут сваке недеље, а један део Псалтира укључен је у Трећи и Шести час. „Непрестано читање“ Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божијих делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир“ вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са његовим изабраним народом. Он нам саоптаватри основне димензије вере Цркве у Бога Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „слици и прилици Божијој“, отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад – спасења. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд. Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означа да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења. Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог завета, моралног закона и мудрости. Ако их не прихвати, човек не може да разуме своје отуђење од Бога, чак неможе ни да чује добру вест праштања, преко љубави и благодати. Одељци из три наведене књиге се читају за време поста свакодневно – од понедељка до петка: Постања и Прича на вечерњима, а Исаије на Шестом часу. Иако је пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основа наведених читања задржала је првобитни значај. Нашој хришћанскох вери потребно је да се сваке године вратимо библијским изворима и основама. Библија није збирка догматских „предлога“ које треба прихватити и за свагда запамтити. Она је живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас у све дубље неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и учитеље представљало бесконачу радост, интересовање духовнии интелектуални раст, данас је за многе православне хришћане застарели текст без значаја за њихов живот. Стога треба се надати да ће се поновни откривањем духа и значаја Великог поста бити поновно откривено и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом. Из књиге Велики пост, оца Александра Шмемана View full Странице
  6. Трочлана породица Кумбуровић из Зете и Подгоричанин Дарко Вујошевић утопили су се јуче на Скадарском језеру, након што се због невремена преврнуо чамац у којем су били. Бродић на којем је било девет особа у неколико тура враћао је вјернике који су јуче ујутро били на литургији у Манастиру Врањина. У два наврата чамац је пребацио путнике, а када је превозио трећу групу захватио их је налет олујног вјетра са кишом, а путници су се из преврнутог пловила нашли у узбурканом рукавцу Мораче. Према свједочењу преживјелих путника, погинули су супружници Јана и Ратко Кумбуровић и њихова дванаестогодишња кћерка Нина, као и Дарко Вујошевић из Куча, који је покушао да спаси породицу. Тијело Јане Кумбуровић је пронађено, док се за осталима трага. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Трочлана породица Кумбуровић из Зете и Подгоричанин Дарко Вујошевић утопили су се јуче на Скадарском језеру, након што се због невремена преврнуо чамац у којем су били. Бродић на којем је било девет особа у неколико тура враћао је вјернике који су јуче ујутро били на литургији у Манастиру Врањина. У два наврата чамац је пребацио путнике, а када је превозио трећу групу захватио их је налет олујног вјетра са кишом, а путници су се из преврнутог пловила нашли у узбурканом рукавцу Мораче. Према свједочењу преживјелих путника, погинули су супружници Јана и Ратко Кумбуровић и њихова дванаестогодишња кћерка Нина, као и Дарко Вујошевић из Куча, који је покушао да спаси породицу. Тијело Јане Кумбуровић је пронађено, док се за осталима трага. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. SVEDOČENjA PREŽIVELIH U GRČKOJ: Ljudi goreli zagrljeni u kolima, zapaljena devojčica skočila u more da se spase http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:740100-SVEDOCENjA-PREZIVELIH-U-GRCKOJ-Ljudi-goreli-zagrljeni-u-kolima-zapaljena-devojcica-skocila-u-more-da-se-spase-FOTOVIDEO
  9. Ефраим Зуроф (архивска фотографија) Директор Центра "Симон Визентал" из Јерусалима Ефраим Зуроф изјавио је да би канонизовање загребачког надбискупа из времена Независне Државе Хрватске у Другом светском рату, кардинала Римокатоличке цркве Алојзија Степинца, била "права религиозна трагедија". "Потпуно је јасно и сто одсто тачно да је католички бискуп Алојзије Степинац био близак са усташким режимом Независне Државе Хрватске. Он никада није говорио против тог система и није осуђивао њихова злодела, а уколико буде канонизован, биће то религиозна трагедија", рекао је Зуроф за Радио-телевизију Војводине. Према његовим речима, недопустиво је да хрватске власти благонаклоно гледају на дела Алојзија Степинца и да улице добијају имена по њему, те да му дижу споменик, како је то било недавно у Осијеку. "Покушао сам да скренем пажњу властима у Загребу да то не чине, али нема ту ни правде ни истине", казао је Зуроф. Додао је да циљ треба да буде да сви ратни злочинци одговарају и за холокауст или друге ратне злочине, јер њихове жртве то заслужују. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2632859/zurof-kanonizacija-stepinca-bila-bi-religiozna-tragedija.html
×
×
  • Креирај ново...