Претражи Живе Речи Утехе

Треба разумети да исповест није само разговор са свештеником, већ наше обраћање Богу. У скаладу с тим, исповест треба сматрати не као прилику да добијемо савет и утеху од мудрог и љубазног свештеника, већ као нешто много веће и узвишеније. Свети Оци кажу:“Бог спашава, али не и без нашег учешћа.“ Света тајна Покајања може бити изведена на различите начине,а у зависности од животних околности. Особа која се каје и исповеда своје грехе, то чини испред свештеника, који користи Епитрахиљ и Молитвеник. Такође, особа се може исповедити и изван цркве,без и једног од наведених обележја, као што је била пракса у време прогона хришћана. Једино неопходно да исповест ступи на снагу јесте жеља особе да се покаје и исповеди све своје учињене грехе. Међутим, може се догодити да особа не нађе у својој души олакшање чак и онда када су сви услови исповести задовољени, тј. чак и онда када се добио опроштај од свештеника који је користио Епитрахиљ, Молитвеник, Крст и Јеванђеље. Све молитве биле су изречене, грешникова глава била је покривена Епитрахиљем и отпуштање грехова било је загарантовано. Шта је онда разлог томе? Као што смо рекли, Покајање је једна од највећих тајни. Све у њој може бити окарактерисано као не исказано, необјашњиво, неописиво. Колико је изван нашег разума да опишемо како је Бог створио свет једном Речју, толико је немогуће објаснити како Бог изова „обнавља“ човека. Уобичајен начин исповести, на који се људи најлакше одлучују јесте исповест типа питање-одговор. Многи као додатно средство користе приручник „Како исповедити своје грехе“. Покајник долази код исповедника, наброји све своје грехе, и добије разрешење тј. опроштај својих грехова. Неопходно је да исповест постане једна устаљена, духовна потреба у животу сваког верника.Долази пост. Особа долази у цркву да своје грехе исповди и да прими Свето Прићешче...Пост пролази и особа наставља са својим устаљеним начином живота до следећег поста, исповести и прићешча. Нажалост, вечина људи схвата ову Свету Тајну као повремену верску радњу, којој приступају само онда када су у потреби. И уместо да то буде један дуг, непрекидан пут ка Богу, Света Тајна Покајања постаје једна непотпуна и узгредна верска радња. Ако не научимо да свој живот градимо у једном непрекидном покајању, наша исповест ће увек бити таква. Живот у покајању и Света тајна Покајања су једно, не могу бити одвојени. Када и како се ова тајна обавља? Када наша исповест постаје покретачка снага? За човека који живи у сталном покајању, свака исповест је нова и другачија од предходне. Свака исповест захтева нову, самосталну борбу особе која се каје. Не можемо се ослонити само на Божју помоћ.Потребна је и људска борба против греха. Ми знамо да је Бог свезнајући.Богу је знан живот сваког појединца, још пре но што се овај родио. Ништа није скривено од Бога. Он зна свачије срце. С друге стране, човек је обдарен од Бога слободном вољом, и Бог ту слободу никада не одузима човеку. Човек је одговоран за себе. Иста идеја дата нам је оваплоћењем Бога. Он је рођен као беба. Његова Мајка повијала је његове руке и ноге у повоје. Бог је дошао на овај свет ограничен у својим акцијама. Могао бих рећи“ није имао слободу.“ Међутим, то нису правилно употребљене речи, јер се супротстављају Његовој светој природи. Ипак, ове речи могао бих поново искористити када видимо Христа у Пилатовој тамници везаних ногу и руку. Био је зараробљен, без слободе. Знамо да Бог поседује апсолутну слободу. Када је Петар покушао да га заштити од војника у Гетсиманском врту, Господ му је рекао следеће: „...или мислиш да не могу сада умолити Оца свога да ми пошаље више од 12 легиона анђела?“(Матеј 26:53).Он је био слободан да се брани, али уместо тога он бира другачије да би људска слобода тријумфовала. После свега реченог, без обзира што је сваки човек предодређен за спасење, не значи да ће свако од нас бити спашен. Ми треба да испунимо оно што је Бог провибитно предодредо за нас, а то је да будемо усиновљени преко Господа нашег Исуса Христа. Ми треба да прихватимо Његово усиновљење. Али то може бити достигнуто само код оних који исправно користе своју слободну вољу, и који желе да буду усиновљени. Понашањем, које је супротно од наведеног, ми одбијамо сопствено спасење. Свештеник Алексеј Умински извор

На празник Преподобне мајке Параскеве – Свете Петке, 27. октобра 2024. године, Његово високопреосвештенство Митрополит немачки г. Григорије је служио Свету литургију у Храму Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни. Том приликом је прослављен јубилеј шездесет година постојања парохије франкфуртске. После читања Светог јеванђеља Митрополит Григорије је беседио: „Није први пут, браћо и сестре, да, када Господ учини неко чудо, апостоли или неко од људи говори Господу да иде од њих, да их остави јер су га недостојни. Са друге стране, није ни први пут да Господ поручује људима да се не боје. Можемо да кажемо да се тај позив на неустрашивост заснива на неизрецивој милости Божјој која тражи само једно – да се загрли са нашом вером. Тако да кроз нашу веру Христос загрли нас, а ми ослобођени да загрлимо Њега. У данашњем Јеванђељу, драга браћо и сестре, Христос најпре говори из Петрове лађе, проповедајући реч Божју. Ми смо данас исто окупљени у лађи – Цркви где слушамо реч Божју. Изрекавши реч Божју Христос заповеда Петру и осталима да забаце мреже у дубину. По узору на Петров поступак, и ми би требало да се отиснемо у дубине и да бацимо своје мреже дубоко; да бацимо мреже нашег ума, нашег срца, воље, осећања, и да захватимо у дубинама милости Божје храну, и то не рибу, већ живот самога Христа који нам се дарује у овој божанској служби. Дрга браћо и сестре, чули сте у данашњем Јеванђељу како Петар говори о безуспешним покушајима лова током целе ноћи; но, Петар који је био искусни рибар сада слуша Исусов савет о чијим риболовачким способностима се не говори и баца мреже поново. Петар се показује послушним или покушава да покаже како је узалудан још један покушај те ноћи, односно тога дана. И онда ухватише толико мноштво риба да су мреже почеле да им пуцају, толико да су им околни рибари морали помоћи са ловом. Петар видевши ово пада пред Исуса молећи га да изађе из лађе јер је (=Петар) грешан човек. Препознао је да се ради о чуду, благослову, неухватљивом за људску моћ спознаје. Господ, као и увек, када је видео да се човек смирио, подиже Петра говорећи му да ће га начинити не ловцем риба, већ људи. Како је ово чудесно, драга браћо и сестре! Као што Господ у овом Јеванђељу чини са Петром, тако и сваки пут, када читамо Јеванђеље на божанској служби, чини то са сваким од нас, желећи све нас да начини рибарима спасења људских душа, сопствене душе, хотећи све да нас спасе. Један од угледних примера је свакако Света Петка коју данас прослављамо. Њен живот након смрти родитеља није био ништа друго до одлазак у дубину о којој говори Јеванђеље. Одлази у дубину пустиње где је забацила своје мреже, молећи се, у труду, посту, далеко од очију људи како нико не би знао колико и како се трудила да постане ловац спасења своје душе. Драга браћо и сестре, када је све то учинила, Господ јој каже да мора да иде из пустиње, да мора да иде у Египат и да тамо помаже људима. У свом смирењу она иде и сав живот проводи у служењу другима, дајући себе љубављу Божијом за друге. Ми данас, вековима после тога, се клањамо њеним моштима, њеном лику, делу, доброти јер се у њено срце уселио Христос Спаситељ, а сва наша молитвена приступања светитељки имају за циљ да и ми стекнемо милост Божју по узору на њу. Поштовање сваког светитеља произилази из, рецимо симболично, чињенице да су бацили мрежу дубоко на заповест Христову, носећи у срцу Христа, те их ми славимо и зато му се молимо. Ипак, најчудесније, што и треба да запамтимо у све дане нашега живота, и да наша срца, душе, ум, осећања, воља, тело, све треба да постане храм Божји. Са тим циљем смо у храму Божјем, а и ми смо свети Божји народ јер смо овде сабрани. Више нисмо само индивидуе, већ смо Христови, охристовљени, загрљени са Светом Петком, са свим светитељима, избораженим овде и онима које не видимо, сједињени у једну јединствену заједницу љубећих Христа. Са друге стране, Христос грли нас својом неизрецивом милошћу, подижући нас и говорећи да будемо живи и здрави, свима говорећи да се не бојимо. Не бојте се, драга браћо и сестре, него, као што ћемо ускоро рећи у канону евхаристије, имајмо горе наша срца. Хришћанин мора бити биће оптимизма, наде, вере и љубави, а не онај коме је сишло срце у пете, који се свега плаши, па га и ми свештеници додатно застрашујемо. Не треба да се бојимо јер је Христос заједно са нама свагада и у векове векова. Амин!“ После Свете литургије Митрополит Григорије је освештао нову црквену салу. Претходно вече, 26. октобра 2024. године, одржана је промоција нове књиге Митрополита Григорија Странац у шуми. О књизи је, поред аутора, говорио и проф. др Растко Јовић, предавач на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, као и ђакон др Дејан Ристић, асистент на Одсеку за православну теологију Минхенског универзитета. Извор: eparhija-nemacka.com

Да су деца боља од нас, одраслих, не виде само они који не желе да виде. Они који се чврсто, тврдоглаво, пуни сујете, грчевито држе за став да је баш она генерација којој сами припадају створила добро друштво, које деца данас газе и кваре. Да није тако видели бисмо када бисмо почели да примећујемо СВУ нашу децу, не само ону која пажњу траже на погрешан начин. Професорка српског језика у Петој београдској гимназији Виолета Кецман послала нам је писмени рад свог ученика, матуранта ова гимназије, Греогора Симеуновића. Он је ученик четвртог разреда одељења за ученике са посебним способностима за историју и географију Пете београдске гимназије. Грегоров рад прочитајте у наставку. Ову невероватну реченицу изговорио је чувени француски писац Албер Ками. Он је за живота написао широк опус познатих дела. „Мит о Сизифу” и „Странац” само су круна његове изузетне списатељске каријере. Господин Ками је у свом „Странцу” писао о апсурду. О нечему бесмисленом. О једном, наизглед повученом младићу Мерсоу и проживљавању смрти његове мајке. Међутим, Мерсо то другачије проживљава. Његова мајка је умрла јуче, а можда и пре два дана. Не сећа се. На сахрани није плакао. Убрзо након сахране започео је љубавни однос са бившом колегиницом Маријом. Почео је да се дружи са човеком који није његове природе, насилником Ремоном. И убио је Арапина. Ништа од овог претходно наведеног, није сметало друштву колико оно прво – „морално“ убијање мајке. Лишавање живота једног појединца наводно није ни приближно велики злочин као стављање болесне мајке у старачки дом. Уз подршку мишљења целокупног друштва, Мерсо добија смртну казну. Али он ипак нешто ради. Он се буни. „Човек који се буни за себе није побуњени човек”. Исто ово је рекао Ками, а Мерсо изгледа као да га није послушао. Безуспешно, али је ипак то урадио. Показао је зубе и успротивио се. Нажалост, у данашње време то је потпуна реткост. Кад би побуњеник био животиња, био би ендемска врста која живи само у Француској. Родној земљи Камија и, технички, Мерсоа. Зашто? Баш због тог побуњеног става. Скоро на сваких месец дана може се прочитати у новинама да се народ Француске побунио против нечега. Скоро увек, успешно. Они се, некако, воде реченицом: „Буним се, дакле постојим”. Ако је ова реченица истинита, запитам се – шта смо онда ми? Како смо ми постали Естрагон? Ког Годоа ми чекамо? И зашто га чекамо? Зашто смо дозволили неком Поцу да нас веже за врат и да нам дозвољава да мислимо само кад имамо шешир? Главна узречица постала нам је: „Јао, ао шта нам раде“”, а онда као Естрагон и Владимир стојимо у месту. Нажалост, овакав начин размишљања рефлектује се и у нормалном животу. У превозу сви седе и ћуте. Гледају у телефоне, и праве се да не постоје. Није важно шта се дешава у њиховом трамвају или аутобусу, они се неће помаћи. Кад бих их запитао зашто се тако понашају, зашто не отворе прозор ако им је вруће или затворе ако је хладно, одговори би свима били исти: „Нећу да се истичем!“, „Што бих ја, урадиће неко други!“, „Навикао сам и на горе”. У томе и лежи проблем. Добровољно живимо у апсурду. Потпуном апсурдизму. Често волим да замишљам и маштам. Замишљам тако неку утопију где сви мисле. У којој сви имамо шешире и размишљамо. У ком ипак имамо кичму. https://zelenaucionica.com/u-zivotu-beskicmenjaka-nema-prelomnih-trenutaka/

Сваке године, традиционално, ШУ Београд организује новогодишње дружење за директоре школа. Заправо, прославу поводом новогодишњих празника. Тако је позив директорима београдских основних и средњих школа стигао и овог пута, упркос свему што је обележило годину на измаку. Сам позив директорима да присуствују дружењу стигао је баш 3. новембра, на датум када смо обележили шест месеци од масакра у ОШ “Владислав Рибникар”. Тијана Ковачевић, директорка Музичке школе “Јосип Славенски” коју је похађао убијени Андрија Чикић, одлучила је да дигне глас и укаже на бесмисао било какве прославе у овом тренутку. Свим директорима школа и Школској управи Београд упутила је допис који преносимо у целости. Обраћам вам се у своје име, јер, иако нећу присуствовати, ипак не могу да прећутим оно шта мислим на тему организације “дружења” за директоре школа из Београда, које на крају године организује ШУ Београд, а којем ће, како је најављено, присуствовати и колеге из Секретаријата и републичке и градске инспекције. Позив на дружење директора школа пред Нову годину стигао је 3. новембра, на шест месеци од стравичног убиства у ОШ “Владислав Рибникар” и верујем да је то несрећна случајност, али сама чињеница да ШУ Београд на крају ове календарске године организује било какво дружење или прославу (јер то, у ствари, јесте прослава каква је била и прошле године) за мене је застрашујућа и поражавајућа. Шта ми славимо??? Верујем да смо сви свесни да ће ова календарска година бити најцрњим словима записана у историји ове државе и школства у Србији. У овој години је дечак од 13 година ушао у своју школу, убио деветоро и ранио петоро деце, својих школских другова, убио школског чувара и тешко ранио своју наставницу. За овај тежак злочин одговарала је, за сада, Школа, стручни сарадници и директорка која је разрешена, а да нико више није споменуо да је успешно водила ту исту школу годинама. Наше Министарство је лако предало дежурног кривца, а да нико ни од нас није реаговао, иако је исти злочин могао да се догоди у било којој школи. Нико из Министарства се није запитао да ли је школа заиста могла нешто да учини у овом случају. Да ли су се осетили одговорним инспектори који су редовно посећивали школу, затим аутори силних закона, правилника, протокола и платформи осмишљених како би овакве догађаје превенирали? Нису. Дан након овог масакра, у Дубони и Малом Орашју је двадесетједногодишњи младић убио девет и ранио дванаест особа. Најмлађа жртва је била петнаестогодишњи ученик. Који је повод нашег дружења пред дочек Нове године? Да ли ми нешто славимо? Стравични догађаји у мају је требало да нам укажу пажњу на рапидно урушавање, између осталог, и просветног система. Да ли смо нешто променили? Не, ми смо наставили у истом правцу, у правцу Смерница, упорни да докажемо да систем функционише. Као да смо несвесни проблема у којима се сви заједно налазимо, потпуно игноришемо чињеницу да је све мање заинтересованих за рад у школи, да су наше колеге наставници све незадовољнији, да директори школа дају оставке, да свако може да прети наставнику или директору школе, да се боримо са дојавама о подметнутим бомбама, да су ученици у стању да наставнику измакну столицу или пуцају на њега. На све то, и даље стижу протоколи за које не знамо ко их је писао, али знамо да није консултован нико од нас који тренутно ради у школи и свакодневно се суочава са овим проблемима. Зато се питам шта заиста славимо? Да занемаримо све свакодневне проблеме са којима се суочавамо у оквиру посла. У нашем граду, у једној од наших школа, десио се незапамћен злочин после кога многим породицама више ниједан празник неће бити исти. Свесна сам да живот не може и неће стати и верујем да смо и после 03. маја имали и да ћемо имати много разлога да славимо, али сматрам да су у овом тренутку директори школа из Београда и ШУ Београд последњи који треба да организују ову врсту “дружења”. С поштовањем, Тијана Ковачевић, директор Музичке школе “Јосип Славенски” https://zelenaucionica.com/direktorka-muzicke-skole-u-beogradu-ova-kalendarska-godina-bice-najcrnjim-slovima-upisana-u-istoriji-skolstva-sta-mi-to-slavimo/

У петак 2. децембра 2022. године са почетком у 19 часова у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржаће се хуманитарно вече у оквиру којег ће глумица Јована Тодоровић одиграти монодраму „Исповест принцезе Оливере Лазаревић“, која је уједно и њен ауторски пројекат. Сав новац који буде прикупљен отићи ће као хуманитарна помоћ дјеци и њиховим породицама на Косову и Метохији. https://mitropolija.com/2022/11/30/ispovest-princeze-olivere-lazarevic-u-podgorici-sav-prilog-bice-proslijedjen-djeci-sa-kim/

„Човек је биће прогреса и регреса. Ако не радимо сваки дан нешто ваљано, за неколико дана то што смо научили ваљано, почињемо да заборављамо. Прогресивно – ако напредујемо духовно. Човек ако не напредује, он ће назадовати. Нема статике. Kао што каже јеврејска изрека: ако не постанемо бољи, постаћемо гори. Полазимо од претпоставке (за мене чињенице) да сваки човек у некога или у нешто верује. Вера у некога је првобитна, природна вера новорођеног детета у своје родитеље, најпре мајку. Ерик Ериксон ову прву веру назива „праповерење”. Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке), овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – и уколико остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави), створени су повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна. Тада може започети и трајан процес преуобличавања (трансформације) вере. Пошто ништа у космосу – кажу астрономи и астрофизичари – не може бити заувек дато, остати исто и непромењиво, а каже се с правом да „Kако је горе, тако је и доле, и обратно”, тако треба да буде и са човековом вером. Не може, дакле, бити истина да постоји неки човек у свету који и када је стекао повољно веру у детињству и задржао је у адолесценцији и касније (што није увек случај), остаје на тој истој вери целог свог живота, без обзира колико дуго живео. Зато волим стару јеврејску изреку: ако не постанеш бољи, постаћеш гори! Једном речи, вера треба, па и мора да доживљава преиначавања, што значи да се она природно колеба између јаче и/или слабије вере; у повољном случају ова се човекова вера спиралним путем ипак постепено (некад и брже) пење пут несагледаног краја, јер краја заправо нема (према Христовим речима: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески). Управо на путу преиспитивања вере, плодног незадовољства достигнутог ступња своје вере, почиње прелаз „из разреда у разред”, увек виши, до највишег, никад доступног. Овај благословени процес, Kарл Густав Јунг назвао је индивидуација или „индивидуациони процес”, а хришћанство – обожење. Препреке (искушења) на овако дугом путу бројне су; Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; циљ је индивидуације стићи до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос. Од јачине наше вере (никад довољно јаке!) зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи или ће доћи до привременог или трајног застоја. Човек похађа школу прелазећи из разреда у разред. остаје незадовољан (плодно незадовољан!) па наставља (слутећи) ново и друкчије школовање, откривајући трансценденцију". Владета Јеротић извор: mojaucionica.com

Предавању је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, затим, многобројно свештенство, представници градске власти, декан Правног факултета проф. др Драган Вујисић са осталим професорима, као и велики број студената.

Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, од 13. до 21. септембра 2021. лета Господњег, биће одржан шести Фестивал хришћанске културе. У оквиру овогодишњег фестивала посебна пажња биће посвећена 350-годишњици престављења Светог Василија Острошког, као и 200-годишњици од рођења и 140-годишњици од упокојења Фјодора Достојевског. Повезан садржај: Епископ нишки г. Арсеније о значају Фестивала хришћанске културе Најава: Премијерно приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок васкрсењаˮ Фестивал хришћанске културе као манифестација која промовише духовне, културне и уметничке вредности, и ову шесту годину за редом, својим садржајем наставља да оплемењује и обогаћује учеснике, госте и свакога човека. Фестивал се одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије и Града Зајечара. Свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе заказано је за понедељак, 13. септембра од 18. часова. Након поздравног слова предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој – Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, и свечаног отварања овогодишњег Фестивала, у оквиру прве фестивалске вечери беседу о Светом Василију Острошком у духу 350-годишњице светитељевог преласка (пасхе) у вечност, изговориће протопрезвитер-ставрофор мр Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Хор Преподобне мати Ангелине крушедолске из Никшића, који пуних двадесет година под уметничким руководством проф. Ане Бојић умилним појањем прославља Господа, одржаће свечани концерт дајући славословни допринос обележавању 350-годишњице упокојења великог чудотворца острошког. Поводом 350-годишњице упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, у продукцији Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке приређен је документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ аутора катихете Бранислава Илића. Након премијерног приказивања филма у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице, које је заказано за 19.30ч, о филму ће говорити Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион; Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид; др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност; Мира Лолић-Мочевић, уредница Телевизије Храм; и катихета Бранислав Илић, аутор филма. У музичком делу програма поводом премијере филма, наступиће хор Преподобне мати Ангелине крушедолске из Никшића, под уметничким руководством проф. Ане Бојић. Сутрадан, 14. септембра у 9. часова, на празник Преподобног Симеона Столпника, поводом почетка Црквене нове године, на темељима ранохришћанске базилике у окриљу локалитета Феликс Ромилијана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, свештенства и верног народа Божјег, служиће свету архијерејску Литургију. Благољепију ће допринети милозвучно удружено појање хора Преподобне мати Ангелине из Никшића и хора Саборног храма Рождества Пресвете Богородице у Зајечару. *** Након литургијског сабрања, са почетком у 11. часова, у Кули 19 локалитета Феликс Ромулијана, биће уприличена посета изложбе „Запад у источном рухуˮ, аутора Мирне Јовановић, док ће у наставку бити приказан драмски приказ Биографије Достојевског. У вечерњим часовима истога дана, у свечаној дворани Народног музеја у Зајечару, са почетком у 19. часова, одржаће се свечано отварање „Ранохришћанске гробнице Нишаˮ. Сат времена касније, у порти Саборног храма у Зајечару заказана је промоција Зборника радова „800. година аутокефалности СПЦ у Епархији тимочкојˮ. У среду, 15. септембра са почетком у 12. часова, у историјском архиву одржаће се промоција књиге „Прота Милан Рашић – свештеник и управник Архива у Зајечаруˮ. Истога дана, са почетком у 19. часова, у порти зајечарског Саборног храма, предавање на тему: „Достојевски као боготражитељˮ, одржаће господин Ненад Плавшић. У четвртак, 16. септембра, са почетком у 12. часова, у „Гостопримнициˮ одражаће се промоција књиге „Савремена читања Великог инквизитораˮ. У свечаној дворани зајечарске Библиотеке са почетком у 17. часова, предавање на тему: „Стваралаштво Достојевскогˮ, одржаће др Дејан Милутиновић и Владимир Пиштало. Истога дана у порти Саборног храма Рождества Пресвете Богородице, са почетком у 19. часова, предавање на тему: „Светотајински живот Цркве Божјеˮ, одржаће протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић и презвитер др Србољуб Убипариповић. Након предавања у Саборном храму биће уприличен наступ хорова, у којем ће учествовати камерни хор „Лавиринтˮ; градски хор „Мокрањацˮ, као и хор храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. *** У петак, 17. септембар, са поечтком у 10ч, у свечаној дворани зајечарске Гимназије биће приређен књижевни портрет Владимира Пиштала, у којем ће учествовати Владимир Пиштало и Ненад Шапоња. Истога дана, у порти Саборног храма, са почетком у 19.30ч, заказано је свечано отварање петог Фестивала духовно-документарног филма, док ће се у наставку одражати премијерно приказивање филма о Светом Нектарију Егинском „Божји човекˮ. У суботу 18. септембра планирано је приказивање филмова у такмичарској конкуренцији. Дечја недеља на овогодишњем Фестивалу хришћанске културе почеће у недељу, 19. септембра, на празник Чуда Светог Архангела Михаила у Хони (Колоси), литургијским сабрањем у зајечарском Саборном храму, док ће се у наставку Литургије служити молепствије на почетку нове школске године. Након молитвеног сабрања у порти ће бити одржана дечја представа. Истога дана у порти храма, са почетком у 17. часова, биће уприличен музичко-сценски приказ „Поема Фјодорˮ. Ретроспектива анимираног филма одржаће се сат времена касније. Свечано затварање петог Фестивала духовно-документарног филма, заказано је за 19. часова, у свечаној дворани зајечарског позоришта, након чега ће бити приказан победнички филм. У мисионарском центру Епархије тимочке „Гостопримницаˮ, од 21ч, одржаће се завршни концерт филмског фестивала. У понедељак, 20. септембра, у навечерје престоног празника зајечарског Саборног храма, након служења празничног вечерњег богослужења и литије улицама града, портрет Достојевског биће свечано уручен Епархији тимочкој. У порти Саборног храма, у 20.30ч, предавање на тему: „Достојевски, вера и хришћанствоˮ, одржаће др Богдан Лубардић. На празник Рождества Пресвете Богородице, 21. септембра, са почетком у 8.30ч, служиће се света архијерејска Литургија у Саборном храму. Након литругијског сабрања у порти храма свечано ће бити отворена изложба „Мој храм – мој градˮ. Свечано затварање шестог Фестивала хришћанске културе одржаће се у свечаној дворани зајечарског позоришта, са почетком од 19. часова, док ће у наставку бити одржан завршни концерт уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Биничкиˮ. Владика Иларион о Фестивалу хришћанске културе Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Фестивала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота, рекао је Епископ тимочки г. Иларион у интервјуу на таласима Радио Светигоре. Приредио, Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Премијера документарног филма о Светом Василију биће сабрање под светитељевим молитвеним омофором, рекао је катихета Бранислав Илић у оквиру разговора за Радио-Глас, Епархије нишке. Аутор документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" истиче да је предстојећа премијера филма прилика да се сви саберемо на Световасилијевски сабор у Зајечару, да прославимо име Божје и узнесемо благодарност Светом Василију Острошком који нас свакога дана милује својом љубављу и очинском бригом. Повезана вест: Катихета Бранислав Илић за Радио-Глас: Фестивал хришћанске културе нас укрепљује и обогаћује благословеним садржајима Звучни запис разговора Овај документарни филм свакога човека хришћанина подстиче и позива да усрдно следи пут и пример Светог Василија, позива нас да ходимо том благословеном и свештеном духовном стазом која је утабана молитвама и чудесном љубављу Светог Василија Острошког, закључио је катихета Бранислав Илић позивајући све на Световасилијевско сабрање у оквиру шестог Фестивала хришћанске културе у Епархији тимочкој. Извор: Радио Глас

О седмој годишњици архијерејског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, за Радио "Глас" Епархије нишке, говорио је новосадски катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Звучни запис разговора Према речима катихете Бранислава Илића, преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. Божанственом пастироначалнику Христу, било је угодно да пре тачно седам година узведе у почаст Вишњег звања, архимандрита Илариона (Голубовића), игумана свештене обитељи манастира Буково, и да му благодаћу Духа Светога пројављеном кроз Архијерејски Сабор отачаствених архијереја СПЦ, повери на архијерејско старање знамениту Епархију тимочку, украсивши је многочисленим даровима, и препоручивши је мудром руковођењу словесног стада. Брижном очинском љубављу и надахнутом архијерејском речју Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион, мудро и смирено са љубављу поучава поверене му пастире да са смиреношћу и мудрошћу напасају Цркву Господа и Бога, коју Он стече Крвљу својом. У савременој епохи нивелисања и гажења традиционалних духовно-етичких вредности, предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, постао је неустрашиви заштитник свог многострадалног народа бранећи православно јединство и духовно здравље нашег благочестивог народа који је суочен са великим искушењима, како споља, тако нажалост, и изнутра, закључио је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Глас

На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка

Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о недавној посети светињама Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. Повезан садржај: Стазама Светог Василија Острошког Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку Звучни запис разговора "Ходочашћа су вековима саставни део хришћанског живота. Узмимо као пример Етерију, која је у четвртом веку походила Свету Земљу и оставила нам своје драгоцене путописе, а безбројни су примери оваквих и сличних ходочашћа. И ово моје хођење светињама у походе било је живописно и испуњено великом љубављу, зато је мој путопис са овог вишедневног путовања записан најпре у срцу, а потрудићу се да осећај мога срца поделим и са драгом ми у Христу браћом и сестрама", рекао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. Говорећи о својој духовној вези са манастиром Острогом и ћивотом Светог Василија Острошког, новосадски катихета је истакао да је манастир Острог његова друга кућа, јер је од најранијег узраста везан за светитеља Острошког, као и да је наведена духовна веза обострана, јер је благослов Светог Василија Острошког уткан у његово биће. Као ученик београдске Богословије духовно сам стасавао уз омофор Светог Василија који се чува у београдском храму светих цара Константина и Јелене на Вождовцу. То су биле године када ми животне околности нису дозвољавале да одлазим у Острог, али преко тог омофора Свети Василије и његов благослов су били самном. Бројни су примери из мог живота који доказују присуство Светог Василија, али овај ми је посебно драгоцен, рекао је катихета Бранислав, и додао: Свети Василије је својим благословом трасирао пут мог живота и његове молитве су ме упутиле да пригрлим призив Божји и цео свој живот посветим служби Богу. Све је то дело Светога Василија. У осврту на своју недавну посету Црној Гори, гост Радија "Глас" је нагласио да је Црна Гора васкрсла, да је дивна и јака вера тамошњег народа који је истрајао у праведној борби против безаконог закона. Боравећи у Црној Гори учинио сам велику метанију пред тим дивним свештенством и монаштвом, пред тим благочестивим христољубивим светосавским и световасилијевским народом, учинио сам метанију пред митрополитом Амфилохијем, који је иако телом у гробу, делатно присутан у животима свих нас. Учинио сам велику метанију пред свештеним ћивотима, молећи се Светом Василију и Светом Петру Цетињском, да и нама подаре ту тврду Божју веру и снагу љубави, да и ми у овим нашим крајевима будемо делатници љубави и сведоци да је наша вера, вера Васкрсења, истакао је катихета Бранислав. Према сведочанству Бранислава Илића, Свети Василије Острошки је светитељ који збратимљује и угодник Божји који позива на љубав и праштање, јер је својим животом посведочио да је христолика љубав једина мера хришћанског живота. Ми ништа не дугујемо једни другима, једино смо дужни да по примеру Светог Василија имамо љубав једни према другима, и да кроз ту љубав угађамо Ономе који је сушта љубав и чије је друго име управо Љубав, поучио је катихета Бранислав. Гост емисије "Пирг" је на крају говорио о сусретима са архијерејима који Богу и своме роду служе на територији Црне Горе. Он се сусрео са изабраним митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем на Цетињу, са Епископом буеносајреским и јужно-централно америчким г. Кирилом у Подгорици, као и са изабраним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем у Никшићу. Према речима катихете Бранислава, гостопримство протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, доказују да су наведени људи чеда ћивота Светога Василија и настављачи његовог свештеног етоса. На крају овог разговора катихета Бранислав Илић је упутио поруку медијским делатницима и слушаоцима Радија Епархије нишке: "Свима желим да молитве, љубав и доброта Светога Василија буду са свима вама. Да храм који се подиже у Нишу у његову част, што пре засија у пуном сјају, како би као матица сабирао све православне хришћане прелепог Града Ниша, и сведочио велику љубав Светог Василија према вама који живите у Нишу. Будите уверени да је Свети Василије молитвени покровитељ Радија "Глас", зато нека вас његове молитве руководе у вашем делању и мисији, а да ви као чеда Светог Василија знате да никада нисте сами, већ увек под молитвеним покровитељством великог чудотворца Острошког". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Државни ТВ канал Русија-24 емитује 40-минутни документарни филм о историји изградње и украшавања Храма Светог Саве у Београду, извјештава Патриархия.ru. Посљедњих година радило се на мозаичној декорацији храма. Радови су започели захваљујући споразуму између руског и српског предсједника, постигнутим уз учешће Руске православне цркве и лично Његове светости патријарха московског и цијеле Русије Кирила. У име предсједника Русије В.В. Путина, додијељена су знатна средства, захваљујући којима је група више од 300 мозаичара, изабраних на конкурсу Академије умјетности, успјела да мозаицима покрије површину од преко десет хиљада квадратних метара. Саборни храм Светог Саве, који се гради више од сто година, захваљујући помоћи Руске Федерације и раду руских мозаичара, постао је један од најистакнутијих споменика православне архитектуре на Балкану. Филм казује о историји изградње храма и о томе како су извођени радови на његовом мозаику. О томе, поред осталих, говори народни умјетник Русије Н. Мухин, као и српски стручњаци и архијереји Српске православне цркве. Документарни филм укључује видео-снимке посјете храму Светог Саве руског предсједника. Патријарх српски Иринеј, који је преминуо у новембру 2020. године, посветио је посебну пажњу радовима унутар Саборног храма Светог Саве, чија је сахрана било прво свечано богослужење обављено у овој цркви. О Светом Сави и историји храма, који је подигнут у његову част, говоре архијереји и свештенослужитељи Српске цркве, укључујући почившег патријарха Иринеја, митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, епископа бачког Иринеја и нишког епископа Арсенија, протојереја-ставрофора Драгомира Санда. Аутор и водитељ филма – митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије – филм завршава ријечима да ће Храм Светог Саве, који су украшавали руски мозаичари, „заувијек остати и споменик руско-српског пријатељства и свједочанство јединствених односа који су се развили између Руске православне цркве и Српске православне цркве“. Документарни филм биће приказан и на Првом каналу српске телевизије 27. јануара, на Савиндан. С руског: Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Божићни интервју Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Херувима дат Инфо-служби Епархије осечкопољске и барањске. *Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији? Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем. *Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха? Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом. Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота. *Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији? Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20) Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство. *Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире? Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности. Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса. У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена. Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10) *Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници? Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности. *Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе? Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима. Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској. Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави. Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве. *Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја? Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао. *Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи? Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима. Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио. *Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима? Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти. Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника: Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на својој седници од 24. децембра 2020. године, донео је одлуку да се сазове Свети Архијерејски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве, који ће се одржати 18. фебуара 2021. године. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Инфо-служба СПЦ

Благодарећи сестри Зорици Ковачев, у навечерје празника Материце, доносимо предавање које је на тему ријечи Светог Владике Николаја: “Мајка, биће најсличније Богу“ одржао протођакон Љубомир Ранковић 26. децембра 2019. године у Парохијском дому Храма Светог Јована Владимира у Београду. Звучни запис предавања Отац Љубомир је своју бесједу започео ријечима о Мајци Бога нашега Исуса Христа и Мајци свих нас Пресветој Богородици, а затим је наставио о свим мајкама и женама кроз историју до данашњих дана. Домаћин вечери био је свештеник о. Игор Лукић, који је најављујући госта рекао да благодарећи о. Љуби сва дела Св. Владике Николаја угледала су светлост дана и ушла у домове нашег народа. Извор: Радио Светигора

Предрага браћо и сестре, драги сви прославитељи, пријатељи и поклоници Тајне Оваплоћења Радостан сам што сам са Вама! Са Вама у заједништву неописиво чудесне Тајне живота; са Вама у нади и вери да смо од Носиоца свеколиког живота, Исуса Христа, живот и примили, и да смо сада, у овом земаљском ходочашћу, на путу ка пуноћи истинског живота. То осећам толико снажније сада, након 20 година своје бискупске службе и 20 година примљеног дара служења у Београду. Свестан сам да оба ова дара нисам заслужио, па управо због тога желим Вама свима, предрага браћо и сестре, још личније проговорити. У тих 20 година сам, наиме, дословно могао опипати колико је судбоносно исправно схватати живот. Живот се, заправо, у свим својим разноврсним бојама и небројеним димензијама богатства објављује искључиво уколико га откривамо у његовом Извору, Извору свег живота, у непојмљивој Тајни Тројединог Бога. У том бесконачном Океану могућности свих могућности; у тој, нотама незаписивој Симфонији космичке бесконачности. Тек у том Извору без извора може се колико-толико наслућивати шта заправо Живот јесте. То је, пре свега, онај Живот о коме говори Исус из Назарета. „Дођох“, каже, „да ви имате живот! И да га имате у изобиљу!“ Исус, дакле, не шкртари са животом. Исусу свакако није драго што живимо у пандемији Цовида-19. Исус се не мири са тим да живимо у страху и неизвесности. Није, наиме, воља Његова да будемо затворени, изоловани, удаљени једни од других, камоли да је жеља Његова да живимо са маскама на лицу. На лицу које одражава наш идентитет, нашу посебност, наше непоновљиво историјско и космичко место. Све то није по вољи Његовој, све то смо нажалост, свесно или несвесно, сами изабрали. Мислили смо да можемо мењати сопствени идентитет и да себе прогласимо „творцима“, „боговима“, „произвођачима“ силе Божје. Не само у подизању величанственог торња у Паризу, и не само у толиким атеистичким и антитеистичним идеологијама и режимима, него и у нашем практичном атеизму, ми сами свесно протерујемо Бога, уклањамо Извор живота, па тиме и здравље. Уместо да живимо узвишеност Божјих синова и кћери, и самим тим достојанство сарадника Божјих, радије бирамо свој ништавни егоцентризам, а тако и нарцисоидност, који нас бацају у реку пролазног. Kада сваке недеље и под сваком великом свечаношћу у Цркви молимо величанствени захвални хвалоспев, познат по првим речима римског оригинала „Те Деум лаудамус“, сваки пут ме, да ми колена клецну, толико дубоко гану следеће речи: „Ти да за наше спасење постанеш човеком, Христе Господе, ниси се устукнуо крила Ђевице.“ Предрага браћо и сестре, зар није невероватно да је баш хришћанство, које је на први поглед тако универзално, али и – чини се за многе – тако апстрактно, и – како многи мисле – неопипљиво, управо толико конкретно, толико опипљиво, непоновљиво историјско, тако елементарно? Баш хришћанство говори о нашем спасењу, о сваком конкретном човеку, конкретној жени, о крилу конкретне Мајке. Може ли постојати нешто конкретније, практичније, свакидашњије, уочљивије, „приручније“? Да, управо хришћанство, које је тако недокучиво и тако универзално, истовремено је и најопипљивије и најконкретније. Само хришћанство даје јасну улогу и смисао микро и макрокосмосу, и омогућава нам целовито разумевање свих односа, свих релација и корелација, разумевање свих улога, свих служби, свих задатака и свих могућности. Зато и ова пандемија – коју неки називају „пошаст“, а други се њоме баве само једнострано и једносмерно, док је се трећи само боје, од ње беже и чекају вакцинацију – може за нас постати истинска пророчка снага. Није ли још одавно записано: „Бог увек прашта. Човек је способан да прашта, мада ретко то чини. Али природа никада не прашта.“ Природа, наиме, и не може да прашта. Не може, јер или функционише по од Бога датим законима или сама нужно постаје бунт, отпор, болест, носилац смрти. Пандемија је зато најопаснији бунт нашег неусклађеног односа живота и Живота. Човек је разумно и слободно биће које може да схвата, али често не жели да схвати; човек може логично, нормално и, дакле, морално деловати; истовремено, он може да чини и не жели чинити; може рећи „не“, може окренути леђа добру, истини, хармонији, па тако и здрављу. Специфичност нашега времена јесте у томе да се човек бори само за, у једнодимензионалном смислу, аутономију; за независност у смислу самодовољности, што значи: изван заједнице; за слободу у апсолутном смислу, а такву слободу у апсолутном смислу може живети само потпуно савршено биће – Бог. Оваквим схватањима се, на несрећу, углавном препустила целокупна савремена наука о човеку, антропологија, веома често и савремена филозофија, и, нажалост, ту и тамо и сама теологија. Па и сама Христова Црква се из тих нелогичних разлога поделила. Медији, опет, по својој психолошкој законитости искључиво говоре о сензацијама свакога времена. Зашто је, дакле, истинско славље Божића тако битно? Управо зато што нам само Бог може рећи ко јесте Бог, и ко јесте човек, и какав људски живот треба да буде. Само зато је, наиме, Бог постао човек. Зато је сам чин гледања, расуђивања, прихватања и поистовећења са Богочовеком – Исусом Христом, и прослављање Његовог оваплоћења, једини излаз из свих данашњих редукција живота. Ако нам данас пружају вакцине – које су састављене и из манипулисаних ћелија људскога бића, из људских фетуса – и говоре нам да нам дају лек, онда нам заправо на дуге стазе пружају нови ЦОВИД. А Божић је, пре свега, величанствено славље живота по законима Бога Створитеља. Не може нам себична људска рука, која тражи новац и славу, донети здравље. То може само безусловна љубав склопљена у нераскидивом брачном завету, која се бесплатно даје, живи и рађа живот у мајчинском крилу. Због своје несебичне љубави, мајчинско крило именујемо „чистим жртвеником себедаровања“. Није савременик Светог Саве, Свети Фрањо Асишки без разлога задрхтао на речи пророка Исаије (Ис 1, 2-3): „Чујте, небеса, и слушај земљо (…); Синове одгојих, подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а (…) народ мој не разумије!“ Спознавши ове речи, Свети Фрањо је одмах израдио оно што данас називамо „јаслице“ или „Витлејем“. И пред њима је клечао, молио и вапио, да би и он, и сва браћа његова фрањевци спознали и свесно се опредељивали искључиво за добро. Од срца желим, браћо и сестре, да и ове године имамо времена да читамо тај „револуционарни“ текст највећег пророка и времена да пред јаслицама контемплирамо пресудну битност отеловљења самог Бога. Свеукупно нас може излечити само наше слободно и целовито сједињење са Богочовеком Исусом Христом. Ево зашто је свето богослужје од судбоносног значења за свакога од нас. Вера и богослужје нису намењени привилегованима. Они су дар за све: „Да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (…) хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке“ – позива нас апостол народа. Искрено се молим за свакога понаособ, за све наше породице и све наше заједнице, да бисмо новим, дубљим открићем Божића заживели наше ново заједништво, нову близину, нову радост. Нека нас, дакле, Новорођени уведе и током целе Године Господње 2021. води интегралном здрављу. „Тебе, стога, Новорођени, молимо: помози слугама и слушкињама својим!“ – закључимо речима захвалног хвалоспева. Мир Божији: Христос се роди – уистину се роди. А ја Вас, браћо и сестре, најпонизније благосиљам: У Име Оца и Сина и Духа Светога. + Станислав Хочевар надбискуп и метрополит београдски Извор: Београдска Надбискупија

У уторак, 22. децембра 2020. године, када наша Црква прославља празник Зачећа свете Ане, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Сенић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Владика Јован је верницима протумачио поруку светог апостола Павла, нагласивши значај вере у животу сваког хришћанина: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Свети и велики и богомудри апостол Павле, браћо и сестре, саветује хришћане свих времена па им каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Каква дивна и поучна реченица. Заиста, браћо и сестре, да би човек схватио тајну живота, тајну овога и онога света, и тајну самога Бога, то не може постићи никаквом науком, никаквом философијом, већ једино тврдом и јаком вером у Бога и чистим срцем. Вером се Бог усељава у нас, а чисто срце види Бога. Када је човеку чисто срце, онда он слави Бога, он благодари Богу, он захваљује Богу и осећа да је дужник Божији, да му је Бог све дао. А човек који се осећа дужником Божијим, тај човек ће се трудити да живи по Богу и трудиће се да се у њега не усели гордост и сујета, мада сваки човек има у себи и гордости и сујете, неко у мањој неко у већој мери, али неће доћи до таквог стања да каже мени не треба Бог, ја сам довољно самоме себи. Такав човек је губитник и овог и оног света и што је још трагичније он је губитник своје душе. Зато апостол Павле каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Вером човек ходи, а не знањем. Када се Христос усели у наша срца, онда се унутрашњи човек утврђује у правди и истини и вечној Божијој љубави. Вера је право знање, јер вером долазимо до правог знања о Богу, о свему ономе што је Божије. Вером долазимо до знања шта је Црква, шта су свете тајне, шта су врлине. Бог се открива човеку онолико колико човек верује у Бога и колико осећа Бога у себи. Али човек мисли из своје гордости да он треба да сазна и суштину Божију, али ми то не можемо сазнати јер је суштина Божија позната само Богу. Нама је Бог дао онолико колико нам је довољно за спасење. Гледајући лице Божије у оном животу, човек ће схватити оно што није могао да схвати док је био у телу. Зато апостол Павле веру назива основом живота и ишчекивањем оног невидљивог. Ми живимо за тај тренутак да се сретнемо са тим невидљивим, а тај невидљиви је Бог. Можемо поставити питање откуд вера у човеку ако је он само земаљско биће које живи у овом свету који је условљен простором, временом и рађањем? Откуд да вера постане саставни део његовог бића? То је врло важно. И зато кад ово све имамо на уму, можемо мирне душе рећи да је човек биће вере. Зато човек који нема вере он само носи облик човека, а није човек у суштини, онај човек Божији. Ми се рађамо са клицом религиозности, а сва историја људског бића показује да је човек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом. Човек је биће које чезне за другим, тим другим то је важно да знамо, за другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави смисао, даје јој заједницу са Богом и самим човеком. Са вером долази Христос у срце, а са Христом долази љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у вери. Што више вере у човеку, то више Бога у човеку. Вера то је оно што треба да знамо, а онда са вером и присуство Христово у срцу човековом, а са вером у Христа се у човека усељује и све оно што је божанско и вера и нада и љубав и милосрђе. Господ сишао у овај свет и учинио чудо да човека који је отпао од Бога и престао да буде биће, да га поново врати у биће, зато човек треба да буде Божије биће, а када је човек Божије биће онда је човек за сваког другог биће и други је за њега биће, ако то тако и схвата. Апостол Павле нам у неколико речи указује на једну целу степеницу, јаку степеницу ка савршенству, а ми смо позвани да се усавршавамо. Дакле, почетак је вера нашег живота, а завршетак је љубав. И зато ће нестати и вере и наде, када променимо овај свет, али зато љубав неће да нестане никада. Јачањем вере смањујемо ту разлику, тј. раздаљину између нас и Христа. Што јача вера то ближи Христос. Паднеш ли, значи да ти је ослабила вера. Људски је пасти, али је ђавољски не устати. А човек када падне и преда се том паду, онда те ни Бог неће подићи. Бог је ту и са нама само ако ми јесмо са Њим. Ако смо ми са Њим, Он онда зна нашу реч и нашу мисао. Зато не смемо да изгубимо вољу и жељу. За пад нам треба покајања. Срце је Христово најомиљенији дом у којем Бог обитава. И сад замислите да нехришћанским животом затворимо тај дом. Господ стоји поред срца и куца. А човек када нема вере он нема слуха да чује то куцање и зов Божији. Бог нас стално позива на разне начине. Тако да човек са радошћу прима Христа у себе и само по себи из срца човековог излази она најлепша дивна молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног". Тако се љубав сједињује са вером и надом, и кад се сједине вера и нада онда се губи граница између вере, наде и љубави. Човек не може ни мишљу својом одредити докле иде вера, кажу свети оци, а одакле почиње нада и љубав. Ништа на свету нам не може заменити веру у Бога, ни наука, ни богатство ни слава. То ђаво зна, и зато је његов најважнији посао да нас убеди да не верујемо у Бога. Сваки човек без вере је онда губитник. Када већ ђаво зна да је вера та која носи човека, и душу и дух итело његово, онда ми бар хришћани треба то да знамо и да чувамо веру, а вера се не чува ни галамом ни виком ни буком, него се чува смирењем, молитвом, животом. Па нека нам Господ помогне и свети апостол Павле да заиста да покушамо да имамо ову мисао светог апостола Павла која каже: “А вером да се усели Христос у срца ваша”. Е онда је срце пуно, онда човек не осећа никакав недостатак јер има веру, а има и Бога у себи. Без тога човеку стално нешто недостаје и стално је незадовољан. А кад имамо Бога, онда имамо све и онда смо задовољни. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

Епископ диоклијски г. Методије казао је данас у манастиру Горњи Брчели, да је непотребно дизање тензија због радова на гробници митрополита Арсенија Пламенца у манастиру Горњи Брчели, те да ће све бити завршено с Божјим благословом и у сагласју са законима државе Црне Горе. “Ово је вријеме које је осјетљиво, не само у Митрополији тренутно, јер Митрополија је, као што знате, у жалости због митрополитовог упокојења, него и због ситуације у цијелом црногорском друштву која је ровита и у неком вакуум стању. И сад због сплета неких неспретних околности бојим се да неко не узме да додатно набија тензије и притисак у друштву када нам је то најмање потребно”, казао је он новинарима након протеста дијела мјештана Црмнице у Горњим Брчелима због радова на гробу митрополита Арсенија Пламенца. Додао јер да све то што се десило у кругу манастира није ништа тако алармантно нити злонамјерно да би неко ту видио разлог да би се дизала толика ујдурма око цијеле приче. “Јер, ово је манастир о коме сестре и цијела Митрополија брину деценијама и све што се радило у њему, радило се на унапређење ове светиње, никако не на њено скрнављење”, казао је он. Владика је казао да све што се у манастиру убудуће буде радило биће у сагласности с Управом за заштиту културних добара, односно са свим надлежним институцијама. “Тако да је сад ово вријеме у којем је најмање потребно дизање тензија и ове буре и немира”, рекао је Епископ диоклијски. На новинарско питање шта је сада урађено, Владика је рекао да је требало да се стави крст на гробну плочу митрополита Арсенија Пламенца. “И сад, да би се на крст ставио натпис, треба да знамо да ли само он ту почива или има више њих који су ту сахрањени. Због тога се подигла плоча. Али, све ће се радити у сагласности са надлежнима. Нама је у интересу да све буде онако какав је Божји благослов и како налаже закон ове државе”, закључио је Владика Методије. Зоран Лековић, предсједник Удружења Црмничана “13. јул” рекао је да је дошао до информације неколицине мјештана да је дошло до ископавања гробног мјеста ради утврђивања идентитета сахрањених у њему. “Претпоставио сам да ту треба да буду само Црмничани, међутим, видим да међу учесницима протеста има и људи са стране. Ово је мало непријатна ситуација.Ми Црмничани увијек смо били оани и својој Цркви и својој држави и увијек смо знали паметно и умно размишљамо. И управо сам дошао као предсједник Удружења да, уколико би било каквих ексцеса, као предсједник станем између једних и других и да покушамо да проблем разјаснимо управо овако како то ради наш Владика”, рекао је Лековић. Никола Клисић, предсједник Црквене општине црмничке рекао је такође да проблем треба решавати на “неки најбезболнији начин”. “Ми Црмничани не желимо свађу и не треба нам свађа између нас”, рекао је Клисић и позвао све Црмничане да заједнички решавају све проблеме и да овај проблем препусте надлежнима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Крајем 2019. године у издању Храма Светог Саве на Врачару, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, објављена је књига дипл. теол. Славише Тубина Јесте и биће – црквени аспекти Крсне славе у уредништву презвитера Бранислава Кличковића. Књига се бави можда и најбитнијим идентитетским питањем српског народа и православног етоса, али са црквеног становишта, што је врло битно јер се о Крсној слави до ове књиге у српској јавности шаролико писало, па су се методолошки мешале етнолошке, социолошке и црквене претпоставке, тако да је на крају таквих истраживања закључак морао да буде сагледаван са више становишта. Ова књига искључиво говори о црквеном аспекту историјско-богословског феномена Крсне славе. Подељена је у три дела. Први део – Историјско-теолошка генеза – бави се библијским и предањским коренима Крсне славе, са истицањем четири темеља за генезу овог феномена јединственог за српски народ. На крају првог дела књиге, аутор се бави улогом Светог Саве у обликовању обреда Крсне славе, али и каснијим поменима Славе у светосавском наслеђу. У другом делу књиге – Литургијска симболика славских елемената – аутор анализира саставне елементе обреда из литургијско-литургичке перспективе, а посебно потпоглавље посвећује односу Крсне славе и Евхаристије. У трећем делу – Прослава славе – Славиша Тубин анализира појам славског завета, затим објашњава сам славски дан као освећење времена, улогу домаћина Славе у односу на молитву и трпезу. У овом делу књиге, аутор се посебно бави улогом пароха и парохијана – свечара, кроз објашњење обреда и обичаја резања славског колача. На крају књиге, аутор доноси и делове старих здравица у српском народу, али у контексту библијског, а не етнолошког. На крају књиге налази се и потпоглавље Укратко о богослужбеној символици славског обреда и обеда, где је одговорено на двадесет и седам питања које је аутор чуо и сакупио у својој парохији. То овој књизи даје многоструки значај, јер је та практична поука као закључак отворила могућност да се ово истраживање настави. Књигу препоручујемо верницима, парохијанима, катихетама, ђацима и студентима, а посебно свештеницима који су – можда већ и – чули за многа питања својих парохијана, на која у овој књизи могу да нађу одговор. Ова релација аутор-читалац даје овој књизи мултидисциплинарни оквир, али у богословском миљеу, а са друге стране је и поучна, јер су многе хипотезе у овој књизи проистекле из практичних питања која су се наметнула у животу Цркве. Књигу можете набавити у продавници Храма Светог Саве на Врачару или наручити преко броја телефона: 064-9508872. Извор: Инфо-служба СПЦ