Претражи Живе Речи Утехе

Епископ будимљанско-никшићки г. Методије – Ријеч о књизи “Писма Шмеман – Флоровски 1947-1955” Из књижевне и личне заоставштине протојереја Георгија Флоровског и протојереја Александра Шмемана пред читаоце је, од издавача Епархије будимљанско-никшићке „Свевиђе“, стигла књига њихове кореспонденције у периоду од 1947. до 1955. године. У овој књизи на преко 300 страна, коју је приредио и позлатио протојереј–ставрофор Слободан Јокић, поред сабраних, сачуваних и доступних писама ова два великана православног богословља, налази се обимна и организована материјална и духовна подршка читаоцу за пуно и дубоко разумијевање контекста и безбједног улаза у преписку, јер се пуноћа љубави аутора књиге Павела Гавриљука, једног од водећих теолога данашњице, побринула да нашим учитељима ништа не замјеримо и кроз ово приватно њихово „Рибање и приговарање“ (Петар Хекторовић) још их више разумијемо и заволимо, а кроз њих коначно сагледамо знане нам и незнане путеве вјере и несагледиву Тајну њених меандара кроз вријеме. Композиција књиге Писама, обликована најприје на тематској основи, а потом, хронолошки, омогућава да се у низу различитих тема и догађаја који су преписком обухваћени, успостави пријеко потребно разумијевање њиховог живота и рада. Реконструкција Флоровскове и Шмеманове преписке представља прави истраживачки и стваралачки подухват, те можемо слободно рећи да је теолог Павел Гавриљук у овој књизи више од аутора. Он је трећи и с трећим се отвара Пут. Сам Гавриљук свједочи да му је било важно да исприча причу о теологу 20. вијека, нарочито дио који се односи на руску емиграцију, те је користио Флоровског и Шмемана као прозор у тај свијет. Полазећи од околности живота самог, ова преписка показује изнутра и из највеће могуће близине два живота посвећена православном богословљу и неодвојиви су од њега. Животи који истовремено почивају на етичким захтјевима и на духовним принципима датим у јединству свакодневног живота и створеног дјела. Сачувана писма освјетљавају како вријеме у коме су писана, тако и оне који су их писали у конкретним историјским, друштвеним и приватним околностима, али и све оне с којима су долазили у додир, њихове сараднике и савременике, пријатеље и сапутнике. Настала и ишчитана спорадично, како то писма писана конкретним поводима, дозвољавају, та нехотична биографија одаје утисак спонтаности и одсуства накнадне памети, животности и аутентичности. У томе је нарочита драж и значај ове преписке. Исписана из прве руке, и у даху и у тренутку, ова биографија из писама носи обиљежје повода и времена у коме је настала, без накнадних рационализација. Страстан и проницљив саговорник, тада млади Шмеман, распиривао је тај однос који је већ угледни и искуством прекаљени Флоровски радо прихватио. Писма као књига разговора два велика ума узбудљиво је свједочанство о њиховом богословском раду и прегалаштву, размишљањима, настојањима, о борбама и изазовима пред којима су се налазили они и њихови савременици, нешто попут објаве историје у животима људи, попут објаве општег у индивидуалном. Ми овдје, у ствари, препознајемо анализу друштва из личног искуства која такође освјетљава и свједочи о узајамном реципроцитету теорије и индивидуалне историје. Тијесна је повезаност субјективног искуства и социолошко-теоријске перспективе коју можемо тумачити као дијагнозу времена међу руском емиграцијом у том периоду. Писма су, стога, попут докумената проживљене историје и увијек упућују изван онога што је субјективно доживљено комбинујући историјско и лично искуство изражено кроз метакоментаре, различите дискурсе и асоцијативност. Управо је писмо платформа која пружа могућност различитих читања, „зато што је за умјетничко дјело типично да се оно поставља као неисцрпни извор искустава која, освјетљавајући га, изазивају помаљање његових увијек нових видова” (подсјећа нас Умберто Еко). Те и ову преписку између два протојереја лако можемо читати и као исповијест или проповијед, односно, као „вољну вербалну радњу, гдје се откривају дјела, ријечи и помисли, директно, без стида, пред духовним оцем“, бивајући једновремено, као и православна проповијед по својој природи „еклисиолошка, христолошка, спасоносна и корисна за душу“. Затим, писмо и као посланица са византијског амвона, вазда на узлазном духовном путу духовништва или, како Руси више воле, старчества. Закон духовног руководства и очинства свагда је налаган на пастире Цркве и он се природно успоставља на бази духовне глади између духовно искусног оца и његовог духовног и бунтовног сина. По Божијем промислу кроз сусрет физички или духовни људи улазе у однос, и то је трећи, нови чинилац тог скупа. Јер, љубав искључује монолог и монопол, односно, „дијалог је сам живот Цркве. Пуноћа, цјеловитост, радост, величина и љепота живота Цркве и појединца јесте у дијалогу“ (да парафразирам о.Радована Биговића). Као књижевна врста, према самој дефиницији, писмо представља форму комуникације којом се изражавају мисли, осјећања, описује низ догађаја или воде философске дискусије. Зато и велимо да најважнија особина писма као књижевног или полу-књижевног жанра јесте његова дијалошка природа. Без обзира на то да ли је оно личне или пословне провенијенције, формално или неформлно, њиме се скоро увијек захтјева одређени одговор онога на кога је адресирано. Управо та динамичка структура епистоле/писма понајвише доприноси да се она данас посматра као реторички, али и као књижевни жанр. Не губимо из вида, и молитва такође има дијалошку природу, те нас овај разговор два богослова наводи и држи на пољу духовног општења, односно, ондје гдје је и онда кад је прототекст предмет међутекстовног надовезивања и основа стварања метатекста. Сама потреба њихова за разговором и духовним општењем је дубоко хришћанска. Хришћанска вјера подразумијева дијалог, комуникацију, отвореност за другог, за давање и служење другом: она је, „разговор, комуникација у љубави“ јер само љубав гарантује дијалог. Боље речено, она сама јесте дијалог. Први приручници за писање писама епистолари, настали још у античко вријеме, гдје је „најранији свједок који нам пружа сазнања о античкој теорији писма ПсеудоДеметрије, код кога је речено да су писма прије свега – пријатељска писма. Наиме, у то вријеме, за разлику од старијих колега и сарадника, код млађе генерације, нарочито код Шмемана и његовог окружења, Флоровски је изазивао дубоко поштовање. Треба нагласити да је лично познанство Флоровског и Шмемана на Институту било веома кратко и да је о. Александар познавао о. Георгија много више посредно, преко публикација, него лично. Онда, гдје се одиграо тај сусрет и вјечни загрљај Петра и Павла који још увијек траје? Шмеман предосјећа да се коначно помирење између њих једино може десити у есхатолошкој перспективи, пише Гавриљук. Посланица, како појединца, тако и Цркве, усмјерена је увијек на остваривање дијалога, И мисија сваког хришћанина састоји се у томе да прихвати, умножи славу Божију и постане њен заједничар. И сам Шмеман у том смислу говори о својеврсном „мисионарском императиву“, о мисији као прокламацији и удионичењу у есхатону, који је увијек сам по себи биће Цркве, тачније, једино њено биће. Црква као мисија јесте – оно што даје овом времену његово право значење и историји њен прави смисао. Мисија је она која даје људској одговорности у Цркви њену вриједност, чинећи нас сарадницима у дјелу Христовом“ (Шмеман). У том смислу, и ова кореспонденција плод је и дио мисије цркве Христове, одазив на њен позив, за њу и ради ње. Да је другачије, тај однос не би био орочен, као што се десило, јер је својеврсни Манифест послања у заједничком дјеловању испуњен. Није трајање мјера већ однос који је обогатио обојицу потребним и довољним за Истину и Вјечност, за реализацију унутрашње и спољне мисије Цркве, на свједочење Христа. „Тешко је замислити истинско Православље лишено снажног стремљења према васељенској мисији“ (како истиче архиепископ тирански Анастасије Јанулатос). Ово наводим управо због садржаја преписке наших протојереја и њихових настојања, брига, процјењивања околности и савременика, првенствено преданог и неуморног дјеловања у богословским хришћанским круговима од Европе до Америке. Послање Цркве није ван свијета или мимо свијета. Оно се не везује за ванвременске идеологије или некакав апстрактни свијет идеја. Присуство Православља је пророчко и есхатолошко, динамично и историјско. Оно поуздано зна да историјско кретање, спасење и живот свијета зависе од умјећа Цркве да оспособи свијет да прими снажно присуство љубави – и то сматрамо првим и водећим духовним и цјеложивотним настројењем наших дјелатника Цркве православне Флоровског и Шмемана. „Још једном сам са ужасом помислио – шта ће даље бити са Црквом, богословљем, нама? То је општа успаваност, злонамјерност и презир према свему што не потпада под рутину!“ (забринуто је писао Шмеман). Отисак и доживљај једног времена дат у Писмима кроз перспективу њихове преписке преплиће се са интелектуалним, моралним, друштвеним и духовним дилемама преломне епохе у историји свијета и народа. Код највећих међу нама у свим временима и свим приликама иза грандиозног духа и дјела који нас заслијепе, ми остајемо ускраћени да угледамо и сагледамо њихову једноставност и смиреност. Послушање које је обиљежило круцијалне тренутке у развоју богословске каријере Флоровског, када је потпуно супротно свом гласовитом темпераменту, „пријекој нарави” и „склоности ка сукобима“, у ситуацијама супротним његовим жељама и настојањима, приклонио се мишљењу и ставу старијег по чину и духу, не заборавивши да закључи колику му је то духовну ползу донијело и на прави пут извело. То се догодило, када је послушавши савјет Булгакова, Флоровски одложио писање дисертације о Соловјову у којој је намјеравао да се разрачуна с њим, као и онда када је настојао да предаје философију на Свето-Сергијевском институту умјесто Отаца Цркве, но после бројних недоумица и сумњи, ипак се сложио са Булгаковим и како се показало у будућности, кроз изучавање и предавање источне патристике, Флоровски је пронашао своје право призвање, за шта је заслужан првенствено Булгаков. И Шмеман, спрам свог младалачки наоштреног и запаљивог духа, циничних опаски и запажања појава штетних по православље, како се тада њему чинило, темом благодарности Богу и просвећене радости, која произилази из благодарности, прожео је читаво своје литургијско богословље. Такође, касније ће он жалити што је некада претјерано оштро критиковао своје учитеље, док је још био студент, покушавајући да се докаже на рачун таквих људи какав је, на пример, био суздржанији и мање склон сукобима Зјењковски. Но, доброжелатељност и дјелање из љубави и истинске вјере, увијек и свакоме отворе пут да своје ране зацијели и просија миром и мудрошћу. „Има неке промислитељне ироније“, наводи Павел Гавриљук, „у томе да је Шмеман био Флоровском исто оно што је Флоровски био Булгакову, „син”, који се побунио против „оца”. Но, Шмеман се као „син” понашао другачије од Флоровског, а Флоровски се као „отац” понашао другачије од Булгакова. Док је Булгаков нарочито цијенио оригиналност Флоровског, дотле овај није најбоље носио независан став младог Шмемана, што је опет била она божанска мјера на тасу потребном и неопходном за савршенство. И коначно, такви пламени духови горећи стваралачким жаром умију да опрље и себе и другога, но ватра у којој су калили свој дух и дјело по својој природи је неопалимаја и као таква превазилази моћи човјекове. Велика су одрицања лична и најближих потребна да би мисија изишла на Пут. С тим у вези сам и поменуо ове двије хришћанске врлине Флоровског и Шмемана, послушање и благодарење, позивајући и нас да никад не заборавимо да је први корак увијек и послиједњи, да је љубав темељ и постамент на ком подижемо себе и своје дјело. Уваженим професорима који ће данас говорити, препуштам тежи дио, но ја бих желио да апострофирам аутентични догађај који нам је донијела ова књига преписке, несвакидашњи догађај богат интелектуалним и лирским асоцијацијама. Читалац књиге сазнаће да је Шмеман молио и нагласио „да ова писма буду, наравно, међу нама“. Доцније ће рећи за о.Георгија: „Само знам да је у мом животу одиграо велику – и позитивну и негативну – улогу. Али, све је то ’приватно’ и ’лично’“. Или, кад је по смрти о.Георгија, Шмеман записао у свом Дневнику пошто је уснио сан: „Вечерас – сан о оцу Г. Флоровском. Са мном је добар, скоро њежан. Говорим му: ’Оче Г[еоргије], прије неколико година сам Вам написао писмо, јесте ли га добили?’ Он затвара очи и говори: ’Да, добио сам.’“. Чежња пријатеља једног за другим говори да је однос двоје људи попут ријеке понорнице, и кад га не видите – он постоји. Он је тајна за све људе, понекад и за оне који у њему учествују. Такође, они који су свједочили када је Флоровски на умору, повративши се у свјесно стање у једном тренутку, окружен блиским људима којима се обраћао на енглеском, одједном проговорио на руском и затражио да позову његовог пријатеља Шмемана. Љубав је тајна, браћо и сестре. И дио те љубави данас имамо пред нама благословом Божијим. У својим писмима Шмеман је искрен и интиман; „Разговор са Вама ми је веома потребан и тугујем због Вашег брзог одласка“, „Као и увијек, са нестрпљењем очекујем Ваша писма. До тада Вас поздрављам и молим Вас да ме не заборавите“ и друге сентенце којима млади Шмеман изражава приврженост и синовски однос према једном од „Светих отаца“ Флоровском, како је говорио, а овај прихватао изразе љубави: „Иако је веома тешко без Вас, и моја вјечита жеља је да радим заједно са Вама, поред Вас, под Вашим непосредним руководством. Завршавам, молећи да ме поменете у молитвама. Очекујем Ваша писма“, завршавајући писма увијек пригодним поздравом супрузи Флоровског Ксенији Ивановној и ријечима „С љубављу Ваш, Ал.Шмеман“. Исто тако, мада зрелије и суздржаније, Флоровски прати духовни узлет младог Вертера, истовремено остајући на позицији старчества коју је угодно носио: „Пишите чешће – на уштрб сујете, али не на уштрб науке. Грлим Вас и шаљем поздраве Јулијани Сергејевној и породици“ и дописано ручно „Заувијек Ваш ГФ“. Морам признати, на моменте сам осјећао благу нелагоду јер смо на терену приватне кореспонденције, но искрено усхићен јер сагледавамо њихову људску, топлу и братску наклоност која је првенствено радост сусрета Истих далеко од Родине на Истом путу и позвању. Но, као што рекосмо, љубав искључује монолог и монопол. Велика је то потреба и благодарење Господу који их је чувао и водио по Свом промислу и мјери божанској. А она је одмјерена овим годинама које су дале замах младоме Шмеману и полет старијем Флоровском да броде и роде на Њиви Господњој, на ползу свом руском и свим православним народима, и у славу Бога Живога. Та на први поглед, тематска заокупљеност Писама духовним, чак и моралним, проблемима тадашњице, отвориле су нам и своју другу страну – личну, директну, рефлексивну, исповједну. Другим ријечима, Писма могу бити посматрана и као интимна и исповједна, док њихова књижевна и умјетничка вриједност јесте у религиозно-философским проповиједима и поукама, али ће уплив препознатих појединачних, личних осјећања наспрам општих, отворити Писма ка промишљању о животу и судбини адресанта и адресата, као обичних људи – као обичног човјека који пријатељу поручује да није успио да испуни његову молбу и купи му Nescafé (Шмеман Флоровском). Иако ван нашег теолошког фокуса, и можебити скрајнута, интимна призма њиховог приповиједања, ипак није остала непримјећена науштрб главне тематске окоснице Писама – њиховог међусобног обраћања кроз философске рефлексије. Топлина узајамног братског односа двојице богослова озариће и наше познање. И што је најважније, та блискост и љубав међусобна, плод је њихове духовне заједнице колико год је они релативизовали ширим аспектима и амбијентом свјетских путника – „Међутим, тешко да би то били ’разлози’, да није било тог својеврсног унутрашњег „немира”, тог избора, учињеног готово подсвјесно, у дубини – својерсног ’Устани и иди’, како вели Шмеман у својим Дневничким записима. „Вјерујем у Вашу ствар, сматрам је потребном за Цркву и у Вашем позиву чујем глас Божији – Иди и служи ми у Америци”, стоји у Шмемановом писму од 9. октобра 1950. године. Драга браћо и сестре, закључујем, и овом приликом желим да се захвалим свима који су дали свој допринос и узели учешћа у рађању овог несвакидашњег дјела. Хвала свима вама који сте пожељели и дошли да будете дио овог запаљивог двојца чији су се путеви укрстили под Крстом и оставили нам Богом богате дарове да их проносимо, кушамо, славимо, да се с њима слажемо, али и зубе оштримо и споримо. То је динамика живог Бога и живог православља у Љубави. Јер, како наводе у Писмима: „Потребна нам је група људи која би ишла по свијету да распирује жар’. Да би били способни за то, они и сами морају у души да разгоре духовни огањ. Нису нам довољне просто занатлије – потребни су нам мајстори. Нису нам потребни они који су способни само за рутину – потребни су нам пророци“. А први и посљедњи корак мора бити исти, у ЉУБАВИ. Љубав је услов и замајац сваког дјела и дјеловања. Вечерас смо и ми дио свијета који су наши оци прижељкивали и Богу заблагодаримо на љубавном плану у ком смо се сабрали. Извор: Свевиђе

Његово Преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у четврту недјељу по Духовима, 18. јула 2021. Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Како досадашњи старјешина никшићке Саборне цркве, протојереј Остоја Кнежевић прелази на дужност секретара новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, Владика и никшићко свештенство заједно са вјерним народом се, овом приликом, захвалило свом сабрату и сатруднику, пожељевши му Божјег благослова у даљој свештеничкој служби. Саслуживало је више свештенослужитеља Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројних вјерника. Преосвећени Епископ Методије је, након причешћа, сабране поучио ријечју архипастирске бесједе. Он је казао да сви који следују за Христом имају Његову судбину, сви који хоће добровољно да крену за Њим узимају Крст свој, одричу се себе и иду за Њим. „Судбина Христова постаје субина наша. Крстимо се крштењем Његовим, смрћу Његовом умиремо и Њиме васкрсавамо. Сви који иду за Њим, иду тим путем. Одрећи се себе, служити Христу и служити ономе који носи Његов лик, то јесте ближњем нашем, то је наш призив. Основа нашег хришћанског живота не заснива се на логици овог свијета, логици моћи, положаја, иметка, јер је то, кроз вријеме је доказано, пропадљиво и промјењљиво. Ми храбро темељимо живот на нечему много темељнијем, стаменијем, непролазнијем, истинитијем, бољем, на истини, правди и доброти који су друго име за име Божје“, рекао је Владика. Име Божје је и љубав и на томе, додао је он, заснивамо свој живот. „Зато треба да будемо веома храбри, а то је за овај свијет антилогика,безумље и лудост. Сви они који иду за Христом су, по логици овог свијета, луди и безумни, али оно што ћемо да добијемо, следујући Исусу и Његовом Јеванђељу, а нећемо добити иметак, јер нам то није обећано, ни моћ, ни положај, али ћемо добити близину Божју и то је једина корист коју извлачимо из овог пута ходења за Христом, одрицања од своје воље и ношења Крста, смирено идући за њим. Близина Божја и благодат је смисао и циљ нашег живота. Сви наши преци који су ишли тим путем имали су дубоко искуство и познање близине и благодати Божје“, бесједио је Преосвећени владика Методије. Додао је да данас осјећамо и тугу зато што свог сабрата и старјешину Храма, оца Остоју Кнежевића испраћамо из Никшића. „Он просторно не иде далеко, што нам је утјеха, зато што ће бити поред нашег Владике Јоаникија, али и да оде просторно далеко ми знамо да смо духовно близу и то је главно и основно у нашем животу. Просторна одредница никад није била суштинска, близина духовна, односно Божја је суштина за којом идемо и трагамо. Духовна близина не зависи од просторне удаљености, него од наше блискости Христу Богу нашем“, поучавао је Владика. Захвалио је оцу Остоји Кнежевићу за сву жртву и љубав, коју је несебично давао никшићком Храму и свима који су долазили овдје, напајали се благодатним силама Божјим. „Ја му захваљујем и за његову храброст што иде путем Христовим и што носи Крст свој отмено, племенито и достојанствено, што је смирени слуга Божји, угледајући се на Мајку Божју, који говори: Нека ми буде, Господе, по ријечи Твојој. То треба да буде задатак сваког хришћанина и свих нас који смо се овдје окупили“, поручио је изабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије. Владика је, у име никшићког свештенства и вјерног народа, о. Остоји уручио на дар икону Светог Василија Острошког, заштитника града Никшића и његових житеља. У своје име, у име свештенства Саборног храма и свештенства никшићког, као и вјерног народа од свештеника Остоје Кнежевића, ријечима пуним братске љубави, опростио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. „Шта рећи о служби о. Остоје, овој десетогодишњој у Никшићу и вишегодишњој као старјешине Саборног храма? Можемо само рећи да је била благословена, пуна жеље да узраста и да се усавршава у пуноћу бескраја, пуноћу узрастања Христовог. Према колегама јасан, недвосмилен, чист, чврст, одлучан, према народу Божјем очински брижан, предусретљив да саслуша, исповједи, прочита молитву, са пуно радости и очинске одговорности. Дјецу и омладину гледао као своју дјецу, а посебно се бринуо за многољепност цркава које су му повјерене, нарочито овог светог храма, да га украси, уљепша и што је најбитније да га уљепша благословеним службама“, навео је свештеник Јокић, истакавши: „Ми смо сви једна Господња породица гдје не смије да буде лажи и преваре, него гдје треба да царује љубав и истина. Тако смо градили пријатељство, он своју свештеничку службу испунио богочовјечанским реализмом, а пријатељство чврстином и искреношћу. Надамо се и молимо Богу да ће оно потрајати и да ће се овај круг увијек приближавати центру, да будемо ближи Господу, једни другима, а знам да ће тако бити, јер ова веза је изграђена на бескрајној љубави Господњој“. На крају се обратио и протојереј Остоја Кнежевић: „Одлазим да вршим своју службу тамо гдје сам и започео да се за њу спремам. Данас, овдје, стојећи пред вама, на првом мјесту, имам осјећај велике благодарности, најприје Богу и Светитељу Василију Острошком, који ме је удостојио да будем служитељ овог његовог велелепног и славног Храма. Сво вријеме службе у његовом храму осјећао сам се сигурно и заштићено, и када смо сви заједно пролазили неке изазовне моменте, управо, је он био тај који нам је давао снагу, храброст и сигурност. Исти такав Светитељ је и Петар Цетињски, то најбоље зна Владика Методије, који је своје монашко и послушање игумана Цетињског манастира вршио многе године. Тако и ја одлазим одавде, укријепљен тиме да ћу своје свештеничко служење вршити у близини кивота Светог Петра Цетињског и под духовним окриљем Митрополита Јоаникија, који ме је провео кроз ову службу, кроз ђаконски и свештенички чин“, рекао је о. Остоја. Захвалио је никшићком свештенству, вјерном народу, свима који су му, како је казао, пуноћу части и достојанства свештеничког указивали годинама, насупрот слабостима и недостацима са којима се он као човјек свакодневно бори у животу и пастирском раду. „У Црној Гори се граде и градиће се још много велелепних и дивних цркава, али овај храм Светог Василија има своје посебно мјесто због жртве и љубави са којом је саграђен, звог свих ових имена која су и чије су кости уткане у слободу овог града. Зато, увијек је посебна лакоћа и љепота молитве у овој светој цркви. Ја сам сигуран да долазе године благословене за овај град и за овај Храм, да ће се овај Храм обновити, украсити и уљепшати. Данас, овдје, стојећи окружени љубављу, добротом и осмјехом Владике Методија, видимо да ћемо и у његовом лику имати велико оснажење и човјека који ће пред Богом за све нас предстојати и бити заједно са нама, у свим нашим животним вољама и невољама“, казао је протојереј Остоја Кнежевић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством служио је на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету службу Божију у Саборној цркви Свете Тројице горњогрбаљске парохије, што је прва архијерејска Литургија од њеног освећења 2009. године. Говорећи о томе шта је смисао и сврха нашега хришћанског живота, који смо добили од Бога и који проводимо на земљи, владика Методије је подсјетио на ријечи Светог Серафима Саровског којима је свом пријатељу Мотовилову објаснио да је смисао људског живота задобијање благодати Духа Светога. “А благодат Духа Светога су нестворене божанске енергије које добијамо и којима се напајамо, испуњавајући божанске заповијести које нам је Господ дао, задобијајући кроз те божанске заповијести Свете божанске врлине, које нам омогућавају да се напајамо благодаћу Духа Светога.” У литургијској бесједи владика Методије се осврнуо и на јеванђелску причу коју је Христос испричао само два дана по уласку у Јерусалим на Цвијети, а три дана прије Његовог страдања и распећа на Велики петак, причу о домаћину – Богу – који је посадио виноград – народ Божји Израиља – установио дом Израиљев, односно Свети град Јерусалим. Објаснио је да је и данас овдје на Литургији он призвао Господа с неба да погледа и посјети виноград свој и утврди га: “И то је слика те приче о винограду, односно дому Израиљевом, који је Господ посадио у пустињи јудејској и који је оградио плотом. То значи дао им је заповијести, закон Божији који ће да их огради од свих оних који су тада били око њих, а који су били незнабошци, нису познавали Бога и нису знали смисао и сврху овога живота”; бесједио је владика диоклијски, додавши да је тај виноград, који је Бог тада посадио, требао да свједочи цијеломе свијету и свим народима који су тада живјели у његовом окружењу, шта је смисао и сврха правога истинског живота и служења правоме и истинскоме Богу. Даље је објаснио да кула која је високо изграђена, значи да је успоставио власт у дому Израиљевом, моћ државе која ће да стражари и чува од свакога спољашњег лошега и негативног утицаја тај виноград: “Па је каже ископао пивницу, то јесте подрум у коме се чува вино. То значи да је устројио храм јерусалимски у коме су благодатне енергије текле, и у коме су се људи, Израиљев дом који је устројио, напајали вином, то јест врлинама. А на првом мјесту љубављу која је једина заповијест Божја, да љубимо Бога и да љубимо ближњега свога”, истакао је Епископ Методије и поручио да ћемо кроз ту љубав стећи све остале врлине. И то је плод винограда који домаћин устројава да би донио рода и плода и да би се од њега на крају излило вино које је милост, човјекољубље, љубав и све оне врлине које треба да имамо. По његовим ријечима напајајући се божанским енергијама, преображавамо срце и мијењамо га у срце које прима Христа Бога и које љуби ближњега свога. Тумачећи даље причу о домаћину који је посадио виноград, оградио плотом, ископао пивницу и начинио кулу и дао виноградарима на чување – првосвештеницима, старешинама дома Израиљевога, и отишао, Преосвећени је подсјетио да је домаћин – Бог – кад је видио да плод винограда није био добар, повремено слао своје слуге. У Старом завјету су то били пророци, који су исправљали и кориговали пут којима су првосвештеници, тадашње старешине народне, ишле. Међутим, све те пророке они су отјерали или побили, злом смрћу усмртили (каменовањем). “И на крају Бог у жељи да спаси виноград, шаље Сина свога. Нада се да ће се они кад виде Сина, и кад Он посвједочи да је то Његов Син, и они се увјере у то, постидјети и да ће исправити живот свој. Међутим, овдје пророчки Господ говори о ономе што ће да се деси кроз три дана по овој Његовој бесједи, а то је да ће се они договорити да убију Сина домаћиновог и приграбе Његово наследство”, казао је владика Методије, истичући да су они мислили да ће убиством Сина приграбити оно што припада Богу, а не њима. Поучио је сабране владика да смо све што данас имамо у животу, добили од Бога на дар и само је питање како ћемо се понијети и колико ћемо бити одговорни према ономе што нам је Бог дао, према положају, мјесту на којем нас је Он у овом свијету и овом животу поставио. “И онај камен који су они одбацили, односно Сина којег су убили, Он је постао крајеугаони камен”, поручио је владика, објаснивши да све оно што човјек ради и прави, ако му није Христос крајеугаони камен, то не може опстати. И на крају, као што им је пророковао, Господар је зле виноградаре злом смрћу усмртио, а виноград односно Израиљ, народ Божији дао апостолима Христовим који су, како је казао, по цијеломе свијету проповиједали и пронијели Нови савез са Богом јер првосвештеници, виноградари, којима је Господ повјерио и дао Израиљ, нису испунили Стари савез. “Тај њихов виноград дат је другима и то је наш наук да оно што је сврха и смисао нашег живота, а то долази од самога Бога, дужни смо да испунимо на крајеугаоном камену у нашим срцима и да на њему, који је Христос Господ наш, све градимо. Нека Господ да да и ми испунимо тај смисао и сврху овога краткога земаљског живота и да се напајамо благодатним божанским енергијама и прославимо Христа Бога нашега у Оцу и Духу Светоме у вијекове вјекова, амин”, закључио је на крају архипастирске бесједе Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ диоклијски г. Методије казао је данас у манастиру Горњи Брчели, да је непотребно дизање тензија због радова на гробници митрополита Арсенија Пламенца у манастиру Горњи Брчели, те да ће све бити завршено с Божјим благословом и у сагласју са законима државе Црне Горе. “Ово је вријеме које је осјетљиво, не само у Митрополији тренутно, јер Митрополија је, као што знате, у жалости због митрополитовог упокојења, него и због ситуације у цијелом црногорском друштву која је ровита и у неком вакуум стању. И сад због сплета неких неспретних околности бојим се да неко не узме да додатно набија тензије и притисак у друштву када нам је то најмање потребно”, казао је он новинарима након протеста дијела мјештана Црмнице у Горњим Брчелима због радова на гробу митрополита Арсенија Пламенца. Додао јер да све то што се десило у кругу манастира није ништа тако алармантно нити злонамјерно да би неко ту видио разлог да би се дизала толика ујдурма око цијеле приче. “Јер, ово је манастир о коме сестре и цијела Митрополија брину деценијама и све што се радило у њему, радило се на унапређење ове светиње, никако не на њено скрнављење”, казао је он. Владика је казао да све што се у манастиру убудуће буде радило биће у сагласности с Управом за заштиту културних добара, односно са свим надлежним институцијама. “Тако да је сад ово вријеме у којем је најмање потребно дизање тензија и ове буре и немира”, рекао је Епископ диоклијски. На новинарско питање шта је сада урађено, Владика је рекао да је требало да се стави крст на гробну плочу митрополита Арсенија Пламенца. “И сад, да би се на крст ставио натпис, треба да знамо да ли само он ту почива или има више њих који су ту сахрањени. Због тога се подигла плоча. Али, све ће се радити у сагласности са надлежнима. Нама је у интересу да све буде онако какав је Божји благослов и како налаже закон ове државе”, закључио је Владика Методије. Зоран Лековић, предсједник Удружења Црмничана “13. јул” рекао је да је дошао до информације неколицине мјештана да је дошло до ископавања гробног мјеста ради утврђивања идентитета сахрањених у њему. “Претпоставио сам да ту треба да буду само Црмничани, међутим, видим да међу учесницима протеста има и људи са стране. Ово је мало непријатна ситуација.Ми Црмничани увијек смо били оани и својој Цркви и својој држави и увијек смо знали паметно и умно размишљамо. И управо сам дошао као предсједник Удружења да, уколико би било каквих ексцеса, као предсједник станем између једних и других и да покушамо да проблем разјаснимо управо овако како то ради наш Владика”, рекао је Лековић. Никола Клисић, предсједник Црквене општине црмничке рекао је такође да проблем треба решавати на “неки најбезболнији начин”. “Ми Црмничани не желимо свађу и не треба нам свађа између нас”, рекао је Клисић и позвао све Црмничане да заједнички решавају све проблеме и да овај проблем препусте надлежнима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са званичне интернет странице свете царске лавре манастира Хиландара доносимо звучни запис литургијске омилије високопреподобног архимандрита Методија, игумана хиландарског. Отац Методије је беседу изговорио у пету недељу Великог поста, 5. Априла 2020. Лета Господњег.

На целој Светој Гори, у свим манастирима, скитовима и келијама, у петак, 27. марта увече, служена су свеноћна бдења Светом Свештеномученику Харалампију. Иако се бдења служе сваке године на његов спомен 23. фебруара и он се спомиње на отпусту свих свакодневних служби на Светој Гори, Свештена општина је донела одлуку да се сада посебно узнесу молитве Светом Харалампију, да избави свет од искушења и пошасти епидемије вируса са којом се сви суочавамо. Да нас заштити, као у време заразне болести која је харала Светом Гором пре неколико стотина година, када се указао једном светогорском старцу, са речима да га је Пресвета Богородица послала да заустави смрт. Тада је смртоносна зараза напустила Врт Пресвете Богородице, а Свети Харалампије је био одабран да посведочи љубав Игуманије и Заштитнице Атоса и поштеди монашку државу од страдања. По светогорском типику и у Хиландару је служено свеноћно бдење које је почело у 19.00 часова а завршено око поноћи (по српском времену). Након тога је служена Света Литургија у 5.30. На јутрењу је игуман Хиландара, Високопреподобни архимандрит Методије произнео посебну молитву која се чита у случајевима велике несреће и заразних болести. За трпезом након Свете Литургије, игуман Методије је одржао беседу у којој је рекао да је Свештена општина Света Гора донела мудру и побожну одлуку да се служи свеноћно бдење Светом Харалампију. Али пре свега, треба бити благодаран Пресветој Богородици која је омогућила светогорским монасима да одрже богослужења, нарочито у ово време када је многима оно ускраћено. Тиме је одговорност свих Светогораца још већа, да се што усрдније и ревносније моле и служе за целу васељену, и за оне који за то немају могућности, нарочито у ове дане Великог поста. Света Гора није хтела да затвори своје границе за долазак верног народа и поклоника. На захтев грчке државе, на крају је прихватила ту болну меру али није прекинула молитвено заједништво и духовну бригу за верни народ. По речима игумана Методија, у ова тешка времена када су велика искушења, Црква не треба да буде искључива. Она треба да буде снисходљива до извесне мере, не да укине богослужења, али треба да води бригу и о својим члановима и о онима који то нису – како би чувала њихову савест. Наводећи примере из живота богонадахнутих људи и житија Светих Отаца, којима је Свето Причешће било извор живота и лек, закључио је да су они снисходили ближњима, смиравали се, и зарад њихове савести слушали савете и пристајали на помоћ лекара. Тако се понашају Христови људи. То је испуњење поуке Преподобног Аве Доротеја, који је наводећи речи једног старца, да ако желимо да задобијемо љубав, то ћемо учинити ако сачувамо савест ближњих. Дакле, у овим искушењима морамо да сачувамо чврсту веру и богослужење али да, у исто време, имамо расуђивање и снисходимо другима, чувајући и њих и њихову савест. Извор: Хиландар

Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је јутрос, у Недјељу Григорија Паламе, са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Након читања Јеванђеља бесједио је парох цетињски јереј Игор Балабан. Он је тумачио јеванђелску причу о исцјељењу узетога рекавши да такво исцјељење “хајде, устани” не може да учини нико од нас, нити је ико икада могао. “Али је могао Господ и могу они људи који се уздају у Његову силу”, казао је он. Додао је да је било и таквих исцјелитеља. “Знамо нашега Светога Василија – ено његове мошти исцјељују многе кроз вјекове. Али не од своје силе,не од силе онога Василија који је рођен тамо у Мркоњићу, него овом истом силом којом је Господ ицјељивао. Том силом и наш Свети Василије исцјељује, и наш Свети Петар и сви остали”, објаснио је отац Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ диоклијски Г.Методије, викар Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у недјељу праштања, уочи Часног поста, 1.марта 2020. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог великомученика Теодора Тирона. Саслуживали су му архимандрит Сергије из Америке, као и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, јереј Ненад Бубања парох бучичко-виницки и лубнички из Епархије будимљанско-никшићке, као и јерођакон Јаков, сабрат Цетињског манастира. Одговарала је острошка братија, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце. На крају богослужења сабранима се бесједећи обратио Владика Методије, који је казао да улазећи у Велики васкршњи и Часни пост вјерни се припремају да гледају Лице Божије. – Спремамо се за ту свејтолост Васкрсења и само онај човјек који се дубоко смири, гдје је Христос рекао ”блажени су они који се смире и који дубоко у себи осјете и открију Лик Христов”, он ће видјети тај Лик. Онај Лик који се мјесецима гледа у овим литијама које иду кроз све градове Црне Горе – рекао је Преосвећени Владика. Само онај који се смирио, додао је Владика Методије, тај ће и да се покаје, а онај који доживи дубоко покајање, биће у стању да опрости. – Само ако опростимо једни другима, опростиће Господ гријехе наше. Само кроз дубоко смирење, кроз дубоко покајање и праштање са свима ближњима, ми ћемо доћи у стање задобијања благодати Светог Духа. То је оно што смо осјетили на овој Литургији кад смо примили Тијело и Крв Христову, примили живога Бога у себе. То ниједне ријечи не могу исказати – нагласио је Владика Методије и честитао сабранима почетак поста и пожелио да Господ све удостоји стања смирења духа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Групна Изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” представљена је у среду, 19. фебруара 2020. године, у „Галерији под сводовима” Конака кнегиње Љубице. Звучни запис беседе Изложбу су, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог архиепископа српског приредили Задужбина Светог манастира Хиландара, Светогорски дом из Солуна и Музеј града Београда. Испред Светогорског дома у Солуну присутне је поздравио директор Дома и кустос изложбе Анастасиос Дурос. Поздравну беседу је одржао игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије који је истакао да је Свети Сава све то је чинио - "чинио да би спајао, а не раздвајао". Поставку је благословио и отворио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Вече су својим музичким наступом обогатили млади уметници из групе „Фенечки бисери”. Посетиоци изложбе ће до 3. марта бити у прилици да виде групну поставку која даје савремени ликовни матреријал Светог Саве који на изузетно занимљив начин даје приказ светитеља. Изложба има путујући карактер и пре наше престонице била је постављена у галерији Светогорског дома у Солуну, а затим ће бити приказана у Бања Луци, а потом и у Црној Гори. Извор: Радио Слово љубве

На дан своје хиротоније у свештени епископски чин, 22. августа 2018. лета Господњег у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског, изрекао је у оквиру своје приступне беседе надахнуто слово о хришћанској љубави: "Љубим те Господе Крепости моја". Доносимо наведени надахнути део из прве архијерејске беседе Владике Методија: "Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом изабрао да будем син најљубавнијих ми и честитих родитеља, Милинка и Драгице. Хвала Вам, родитељи моји, за сву љубав и жртву коју сте због мене поднијели до данашњег дана. Хвала Вам за живот лијепи који сте ми пружили од Сарајева и Нишића до Жабљака и Мартинића. Хвала вам за радосну кућу у којој сам растао са братом Велибором и сестром Оливером, у монаштву Георгијом. Хвала вам за љубав и слободу коју смо преко Вас завољели. Нека Вам Господ подари добро здравље и мирну старост. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за сва кумства, пријатељства, братства, познанства и доброте Божијих људи Твојих које изобилно на мене изливаш. Хвала ти за градове у којима сам живио, за људе у тим градовима, за пјесме, за гусле, за књиге и коње, хвала ти за шуме и ријеке, птице и звијезде, хвала ти за путеве којима си ме водио и за бескрај у душама нашим. Љубим те Господе Крепости моја и хвала ти за све уснуле претке моје чија крв преиспуња тијело моје и чији свети благослов носим и који се радују данас заједно са свима нама и свим Небеским обитељима овој тајни што се данас нада мном зби. Љубим те Господе Крепости моја који си ме својим неизрецивим промислом привео на духовно старање мојим светим учитељима који су, сваки понаособ, оставили свети и благословени печат на мојој души и у васцијелом мом бићу и због којих сам ја данас овдје пред Вама. Од преподобног лика и живота оца Лазара Острошког до блаженопочившег Патријарха српског г.Павла, од братства подгоричког и нашег дивног о.Драгана Митровића, до Цетињског мог милог братства и нашег блаженог спомена игумана Луке. Па преко њих и кроз њих безброј боготражитељских лица, имена и душа која су ме кријепила и питала љубављу Оца нашег Небеског. Сваком од њих благодарим за сву хришћанску, очинску, братску љубав и пажњу, хвала им за њихове свете и пламене молитве. хвала им за тајне у које су ме упутили, хвала им за љубав према богослужбеном поретку и подвигу. Љубим те Господе Крепости моја и нека се помене пред престолом Свете Тројице премудра личност мог духовног оца, Архипастира и Учитеља, Митрополита Црногорско-приморског г.Амфилохија. Хвала благоме учитељу христочежњивости и молитвољубља у Богословљу нашем насушном у чијем се чистом срцу родих као дијете његове љубави, као син вјерни кога данас одјену у порфиру Бога Великога. Нека свјетлост Његовог живота и подвига свијетли пред народом Божјим у древној и апостолској Црној Гори, на много, и много година. Благослови Господе нашег владику Јоаникија и мог брата владику Кирила који су моје утврђење, стубови вјере, братске љубави и подршке у подвигу који је Господ мени најмлађем и последњем од свих намјенио. Зато, браћо и сестре не будимо ништа дужни осим да љубимо једни друге; јер који љуби другога испунио је закон. Љубав је, дакле, пуноћа закона. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. А циљ заповијести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне. Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе." Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Методију, Божијом милошћу Православном Епископу диоклијском. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са Његовим Преосвештенством Епископом диоклијским Методијем, викаром Митрополита црногорско-приморског, телефонским путем ступио је новинар портала Преокрет.инфо, а поводом немилог догађаја када је синоћ, у Подгорици, владика повријеђен када је полиција брутално претукла њега и двојицу вјерника који су га покушавали заштитити. Епископ Методије је за наведени портал рекао да су два вјерника била претучена у моменту када је полиција покушала да деблокира пут, где се налазио и он као подршка својим вјерницима. Епископ Методије каже да се осјећа добро и да се вратио вршењу својих дужности. Истиче да не осуђује полицију за коју је свјестан да је морала вршити своју дужност и да не би желио да овај инцидент допринесе заоштравању тешке ситуације у Црној Гори. Епископ Методије подвлачи да је сада најбитније сачувати мир и прибраност. Извор: Преокрет.инфо

Светом Литургијом, резањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави, у сриједу 18. новембра у острошком манастиру саборно и молитвено прослављен је празник Светог новомученика Станка Острошког, чије се мошти чувају у цркви њему посвећеној, која је изграђена и освештана прије 14 година на стијени изнад цркве Свете Тројице у склопу Доњег Острога. Светом Литургијом у цркви Светог Станка, када се молитвено прослављају и Преподобни Сава Освећени и Свети Нектарије Битољски, началствовао је Преосвећени Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење острошких свештенослужитеља и бројног свештенства. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се покајањем и молитвом припремали, примили су Свето Причешће. На крају богослужења Владика Методије је са острошком братијом и вјерним народом благосиљао и пререзао славски колач. Честитајући сабранима празник, а монаху Станку имендан, Владика Методије је казао да као што је Свети Сава Освећени био узор нашем Светом Сави, првом српском просветитељу и учитељу, после је Свети Сава био узор светом Станку мученику ида је Свети Станко одражавао и оне пастире који су први благовијестили долазак Христов, на земљу, кад су људи пјевали заједно са анђелима испред Витлејемске пећине „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља“. „Та храброст, доброта, чедност, повјерење у Бога које је имао Свети мученик Станко, а изнад свега и прије свега његова љубав коју је имао према Богу, из које су проистекле све његове врлине, његова храброст, неустрашивост и исповједништво, нека нам буду узир и путоказ у нашем животу“, рекао је Владика Методије. Он је казао да нема љепших примјера благодати Божије, него што је Свети Василије Острошки, његов Свети Ђакон, Свети мученик Станко у овој црквици и Свети Арсеније у Ждребаонику. „Нигдје толико великих и славних светитеља и угодника Божијих, на тако малом мјесту као овдје, нигдје. Да нам они буду узор, путоказ и укрјепљење и нада и утјеха да ће све бити у реду, да је Господ с нама. А ко ће против нас кад је Господ с нама“ нагласио је Владика Методије. Прослава празника настављена је за славском трезом љубави у Доњем Острогу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У храму Светог Николе у Баошићима литургијски и свечано је прослављен исповједник православља бокељски и далматински Кирил Цвјетковић. Свету архијерејску литургију на празник Светог Кирила, уз саслужење херцегновског и свештенства епархије будимљанско-никшићке, данас је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије. Звучни запис беседе У литургијској бесједи Владика је рекао да се само онај који узме крст свој на плећа своја и крене за Господом може назвати сином Његовим и братом Христовим и правим и истинским хришћанином. „То је циљ нашега живота. То спомињемо и опомињући се оних дивних угодника Божјих и ми се укрепљујемо и утврђујемо вјеру своју“, казао је Владика диоклијски. Додао је да су такви угодници Божји, међу којима је и Свети Кирил Бокељски, у свим временима били благослов за све генерације хришћана. „За све оне који иду тим путем до данашњега дана, међу којима смо и ми, они су примјер како треба ходити за Христом Господом“, казао је Владика Методије. По завршетку Свете Литургије епископ Методије је благословио о пререзао славски колач у славу и част Св. Кирила, а затум освјештао и новоурађену гостопримницу гдје је потом припремљено послужење за све присутне вјернике. Кирил Цвјетковић је један од најзнаменитијих бокеља који је у вријеме владавине Аустрије на овим просторима, спријечио да се поунијате Бока Которска и Далмација и због тога је тешко пострадао провевши 24. год. у тешким оковима. Упокојио се у манастиру Бездин у Румунији са неоствареном жељом да још једном види своје родне Баошиће. Од стране аустријских власти му је био забрањен повратак у Боку Которску. Великим трудом и залагањем вјероучитеља из Београда г. Будимира Кокотовића, уз благослов епископа будимског и администратора темишварског г.г. Лукијана,а уз Божију помоћ његове Свете мошти пронађене су 27. јула 2011.год. на три и по метра дубине у манастирској порти, а потом умивене, обучене миропамазане стављене у кивот у коме и данас почивају чекајући тренутак када ће бити донесене у његову родну Боку. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру поводом Рођења Пресвете Богородице храмовне славе ове светиње. У јеванђељској бесједи отац Игор Балабан је казао да је Богородица изузетна и да је данас прослављамо, јер није одбила Божији благослов и благодат: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој Боже! „Тако Богородица постаје Богородица, не само Божијим промислом, наравно и Божијим промислом прије свега и изнад свега, него својим пристанком, стављањем читавога свога бића, онога најсветијега што свака жена има, мајчинске утробе, у Њеном случају дјевичанске утробе, на располагању Богу. Све то иако зна да може бити презрена и одбачена и од свога заручника Јосифа и читавога друштва.“ Тумачећи данашње Јеванђеље и ријечи Исусове „Марија је добри дио изабрала“, које говори Марти, која се труди да Га угости и љути на сестру Марију што само сједи и слуша Његову ријеч, отац Игор је рекао да нас Господ тиме подсјећа и на Марију – Своју Мајку: „Марија, Његова мајка је, такође, добри дио изабрала. Није се бринула о томе да ли ће неко да помислио њој ово или оно, него је са повјерењем клекла пред ријечима Божијим које је анђео преносио и рекла: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој.“ Свештеник Игор Балабан је поручио да и ми, ако хоћемо да будемо Божји, можемо само ако будемо онакви каква је била Пресвета Богородица. Послије Литургије освештан је и пререзан славски колач, а потом се вјернима обратио владика Методије који је казао да у овоме животу није битна наша припадност и гдје нас је Бог ставио да боравимо и да Му служимо, него оно да ли ћемо у ономе што нас у животу задеси одговорити као истински људи. Зато је Бог у наше вријеме послао човјека који је, као и Христово вријеме, био глас вапијућег у пустињи и говорио да се приправе стазе Господње, да се људи спреме за долазак Христов: „У ово вријеме наше послао је човјека који је сличан Светом Јовану Крститељу, који је као он одрастао у пустињи без оца и мајке, и који је постао патријарх српски, блаженог спомена Патријарх Павле и који је вапио као у пустињи и говорио: Будимо људи, а никад, и ни по коју цијену, нељуди.“ Он је подсјетио на породицу и потомке Петра Зимоњића. Његов праунук је пострадао у рату 1992. године. „Али, да иронија буде већа, Петар Зимоњић је пострадао у Хрватској од људи који су припадали хрватском народу, а његов праунук Горан је пострадао од људи који су припадали српскоме народу бранећи нејач од убице“. Горанов отац је, иако и сам комуниста, био гоњен и затваран од комуниста, јер није хтио да свједочи лажно и због тога је провео 12 година у затвору, казао је владика и додао: „Значи имамо једну линију, од Христоса до данашњега дана, гдје су прави истински људи страдали, било од комуниста, који данас говоре да су комунизам и социјализам једино добро у овоме свијету и једино право устројство за народ, или од оних који су били монархисти или ројалисти…“ На крају Пресовећени владика Методије је честитао празник Рођење Пресвете Богородице и пожелио свима да буде на помоћи Пресвета Богородица, која нам Својим животом и стањем у коме је са послушношћу, смирењем и љубављу примила све што јој Господ слао, и родила Сина који нас је спасао, свједочи какви треба да будемо. „Сви преци и сљедбеници Христови и сви свети који су му угодили, говоре нам какви заправо треба да будемо, да се не хвалимо ониме што смо добили незаслужено и ништа нисмо томе допринели, него ониме што смо и како смо се поставили у овоме животу и приликама које нам Господ шаље. Бог вас благословио и свако вам добро даровао и Мајка Божја – Пресвета Богородица, чије рођење прослављамо. Нека је на помоћ и на заштиту вама и свим вашим домашњима и на спасење и свим људима овога свијета с краја на крај васељене, и сада и у вијек вјекове вјекова, амин“, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије Сабрање је настављено у порти манастира уз послужење које је припремило Милосрдно коло сестара „Краљица Милена“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру Дана Светих новомученика јасеновачких, који су почели у петак 6. септембра, научним скупом „Новомученици: Полиперспектива V“ у Загребу, јуче је у манастиру Ораховица служена Света архијерејска литургија, док је централна прослава одржана у суботу 7. септембра у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Светом архијерејском литургијом у манастиру Јасеновац началствовао је Његово преосвештенство Епископ марински и јургинског Инокентије из Руске православне цркве, уз саслужење Преосвећене господе епископа пакрачко-славонског Јована и диоклијског Методија, свештенства и вјерног народа Епархије пакрачко-славонске и сестринских епископија. У својој бесједи владика Јован је говорио о величини и значају овог храма, као и светињама које се у њему налазе. „Ево нас овдје окупљених над моштима Светих новомученика, не само јесеновачких, него и пребиловачких, јер они су једно у Царству небескоме, као и у српскоме крстоваскрсноме крсту, животу и судбини. Желим да захвалим нашој браћи Далматинцима, чуварима Гроба Христовога који су са нама овдје од првога дана. Они нису овдје по положају, нити су позвани или мољени, већ долазе, не као у своју кућу, већ на своју кућу, јер ово је исти Христов гроб као у Јерусалиму.“ Владика је истакао да је манастир Јасеновац кућа која се обнавља. Током Другог свјетског рата манастир је био разорен а послије 1945. године све до седамдесетих година прошлог вијека, комунисти нису дозвољавали његову обнову. Као парохијски храм је освештан тек 1984. године. Нажалост онда је доживио нову голготу, да би тек 2000. године био проглашен за манастир. Тада је у њему био само један калуђер. „Хвала Богу васкрсао је. И ја вас молим да се молите Богу за мати Серафиму и њено сестринство које чувају и обнављају манастир, нашу највећу светињу послије Косова и Метохије.“ Преосвећени владика је најавио да ће се 22. априла идуће године обавити освећење параклиса Светих новомученика јесновачких, који се налази на мјесту њиховог мучеништва и страдалништва. Такође, 15. и 16. новембра ове године у Кућанцима, родном селу Светог Патријарха Павла, биће освећење обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла, који је срушен 1992. године само зато што је у њему 1914. године крштен свете успомене Патријарх српски Павле. Након Литургије у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља на хумци код Каменог цвијета благосиљани су славски приноси. По завршетку молитвословља, окупљеном народу јеванђељске ријечи је упутио викарни Епископ диоклијски Методије. Он је своју бесједу почео стиховима који, по његовим ријечима, најбоље осликавају и изражавају судбину нашег народа, поготово оног који је овдје принио себе на жртву Христу Богу нашем: Слиједујући Богу и прецима населисмо небо са свецима и нахранисмо земљу херојима, још мирно идемо за њима да и себе на жртвеник дамо. Од тог пута бољи пут не знамо. „Свети мученици јасеновачки су, као што се каже њиховом у кондаку, као чисти, чедни, дивни кринови принешени Богу на дар и унешени у овај дивни обновљени Храм рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, као што су и са Косова Поља у Грачаницу унешени божури косовски.“ Преосвећни владика Методије је казао да је једно од највећих чуда Божијих стварање овога свијета и наше увођење из небића у биће, а још веће чудо је оно које се данас десило овдје на Светој литургији: претварање хљеба и вина у Тијело и Крв Христову којом смо се причестили. Он је казао да ништа мање чудо није то да се на оваквом мјесту бола, ужаса и страдања превали преко језика и усвоји својим срцем, и то у животу своме испуни на дјелима, заповјест Христова о љубави: Љуби ближњега свога као самога себе. „И управо та заповијест о љубави на коју нас Христос призива говори нам да ми немамо другога непријатеља осим гријеха смрти и ђавола“, бесједио је владика. Љубав на коју нас Христос позива је она која изгони страх и која све лијечи, поручио је Епископ диоклијски г. Методије: „На то нас позивају и Мученици јасеновачки јер ћемо бити њихови истински сродници само ако будемо сродници у духу с њима, а не само у крви и тијелу. И нека нас данашњи празник научи љубави Христовој. Оно што је највеће чудо је то да се у овој долини овдје, као и у цијелој земаљској долини, проповиједа Христова љубав и заповијест. Нека нас то оснажи и изведе на пут оних које данас прослављамо, да славимо Христа Бога нашега са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова. Амин! “ У оквиру празновања Светих новомученика јасеновачких у петак 6. септембра, по пети пут, одржан је научни скуп „Новомученици: Полиперспектива V“ у Српској православној општој гимназији у Загребу. Након Симпосиона, у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу служена је вечерња служба. Дани Светих новомученика јасеновачких завршиће се у сриједу 11. септембра, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, када ће се у обновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима служити Света архијерејска литургија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског Методија, викара Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио на отварању "Трга од ћирилице", 2018. лета Господњег. "Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета", истакао је Владика Методије. Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Инфо служба СПЦ

Древна немањићка светиња манастир Морача, јуче, 28. августа, на празник Успење Пресвете Богородице Светом архијерејском литургијом, празничном литијом, благосиљањем славских приноса и богатим културно-умјетничким програмом прославила је своју храмовну славу. Свету службу Божју је служио Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа који се у овој светињи традиоционално сабира у великом броју на Госпођиндан. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У архипастирској бесједи Преосвећени владика Методије је казао да као што је Пресвета Богородица Духом Светим окупила све апостоле на дан Њенога Успенија, тако исто је и ова морачка светиња, која је Њеном Успенију посвећена, окупљала у протеклим вјековима до данашњег дана, а ако Бог да и до краја свијета и вијека, све богољубиве и христољубиве, христочежњиве душе које ишту вјечнога живота и слушају и испуњују ријеч Господњу. У даљој бесједи владика је подсјетио на данашње Јеванђеље када је Господ одговарајући на ријечи жене: Благо утроби која те је родила и грудима које си сисао, казао: Блажен је онај који слуша ријеч Господњу и испуњују је: „И ми, иако смо имали славне претке, који су овакве величанствене задужбине и светиње дизали својим рукама од времена светородне лозе Немањића и прије њих, па и све до данашњег дана, никад нећемо имати ништа с њима ако не будемо у духу с њима слични. А бићемо слични онда када будемо слушали ријеч Господњу и кад је будемо испуњавали.“ Све оно што човјек стекне на земљи оставиће, а понијеће само дијела своја, бесједио је владика: „Свако наше дјело које урадимо, било добро или лоше, или изграђује или руши наш однос који имамо с Богом, са самим собом и са ближњим својим. И само ћемо тај однос, који изградимо кроз своја дјела, понијети из ове долине земаљске, све остало што ћемо стећи, оставићемо. Тиме ћемо заслужити, ако Бог да, да живимо у присуству предака наших који су подизали овако величанствене светиње у присуству Пресвете Богомајке чије успеније данас прослављамо.“ На крају Његово преосвештенство Епископ г. Методије је благословио све присутне и честитао славу оцу Рафаилу, игуману ове свете обитељи, његовом братству и свима онима који се окупљају око ове дивне светиње: „Бог вас благословио и свако вам добро даровао а понајвише да сви заједно слушамо ријеч Господњу и да је испуњујемо, славећи Оца и Сина и Духа Светога са Мајком Христовом Пресветом Богородицом и са свима светима у вијекове вјекова, амин!“ Празник је честитао и отац Арсеније Радовић који је казао да данас овај свети храма прославља Успење Пресвете Богомајке, односно уснуће јер је Њена природа умрла. Господ није дозволио да Његова мајка труне него је подигао и тиме показао да ће се вјечна и непролазна свјетлост дотаћи тијела, душе и духа свих који су са Христом. „Господ је подигао из гроба своју мајку и подиже све нас који најдубљом вјером у бићу своме осјетимо предукус свега онога што нам је Бог обећао и непрекидно чини. Зато се на овој Светој литургији сабирамо да би се наше душе жедне вјечнога Бога са Њим сједињавале и непрекидно, у бићу своме док смо на земљи, узрастали у мјеру Христовог раста.“ Све на земљи је Божије, све нам је Бог дао, иако ми то често својатамо, нагласио је отац Арсеније и додао да и овај свети храм скоро 800 година показује и свједочи да је све на земљи истински прво Божије. Након причешћа вјерних, владика диоклијски г. Методије са свештенством је предводио крстоносну литију која је опходила манастирски храм. Затим је благосиљан славски колач. Саборовање у манастиру Морача настављено је уз гусле, пјесму, игру, стихове и славску трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ диоклијски Г. Методије служио је у недјељу 11. августа Свету Архијерејску литургију у манастиру Бијела код Шавника. Преосвећени Владика Методије се окупљеним вјерницима обратио ријечима литургијске проповиједи. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је Свету архијерејску литургију данас, 08. августа, када наша Света црква молитвено прославља Преподобномученицу Параскеву Римљанку у храму, посвећеном овој дивној угодници Божијој, у селу Буновићи, надомак Мориња. И ове године Преподномученица Параскева призвала је велики број завјетних јој Бокеља, али не само Бокеља већ и вјерника широм васељене. И ове године, на Буновићима су се сусрели, православни Срби и Руси, којима од 2013. године, своје несебично гостопримство указује сестринство ове свете обитељи, наше драге сестре из Русије, које су своје молитвено тиховање пронашле управо под сводовима овог манастира. Да подсјетимо да је Храм Преподобномученице Параскеве до 2005. године био парохијски храм, те је 2005. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поставио темеље за изградњу конака и оснивање монашке обитељи. Конаци су освећени 2012. године, а следеће године су дошле монахиње које се од тог дана подвизавају на Буновићима. И баш када је ово село почело да изумире, када је спало само на једну старицу, Господ је, Духом Светим дошапнуо Митрополиту Амфилохију и ту је основан манастир. И село је поново почело да живи. Данашњем сабрању претходило је вечерње богослужење које је служено у навечерје овог празника, а служили су их пароси околних парохија, парох бијељско-крушевички отац Предраг Видаковић, парох рисански отац Момчило Глоговац, парох кумборски отац Гојко Мрачевић, парох јошички отац Небојша Вуловић и парох морињски отац Шпиро Живковић. Након вечерњег богослужења, уследила је академија у амфитеатра манастира, које су својом игром, плесом и појањем увечали Донски козаци, који су нам дошли из Москве. На сам дан манастирске славе, сестринство и народ су са радошћу дочекали владику Методија, ком је ово први пут да као архијереј Цркве Божије посјети овај храм. На крају Свете литургије, учињена је литија око храма, пререзан је славски колач и благословљено славско жито. На самом крају вјерницима се обратио надахнутом бесједом Преосвећени владика Методије, који је свима присутнима честитао славу и благословио сабрање. Владика је истакао да су људи од вајкада стремили овом храму и скупљали се око имена Господњег. „И скупљао се народ вјерни око храма који је посвећен Његовом имену и онима који су ишли и ходили Његовим путем. И сви људи који су живјели на овом простору имали су за узор Свету Параскеву коју су у свом животу подражавали и ишли и знали су шта је основно и главно у људском животу“, казао је владика Методије. По његовим ријечима у животу сваког од нас је најважније „изградити и одржавати однос са Господом. „Али кроз тај однос, Господ нас позива да изградимо однос са свим људима и свом творевином Божијом. Круна нашег односа са људима је међусобно праштање које нас доводи до оног најсавршенијег а то је Свето причешће.“ Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије је истакао да нам о томе свједочи и данашње Свето јеванђеље, да ко има љубави, томе ће се сви гријеси опростити. Колико будемо имали љубави према Богу и својим ближњем, толико ћемо успоставити онај исконски и истинити однос са Богом и свом творевином Његовом. Након Свете литургије у манастирској гостопримници уприличена је трпеза љубави, коју су спремиле сестре ове свете обитељи, уз помоћ људи добре воље. Нека би нам жртва и страдање Преподобномученице Параскеве, али и подвиг сестара који се подвизавају на Буновићима и својом молитвом подражавају вјеру ове дивне угоднице Божије, као и надахнуто слово Истине, владике Методија, био светионик, који ће нам освјетљивати онај прави пут, којим су одвајкада ходили босоноги Бокељи, предавајући, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је на празник Светих Козме и Дамјана, у недјељу, 14. јула са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Василија Острошког у Кумбору. Владика је Литургију служио поводом стоте годишњице од освећења овога храма. У литургијској бесједи рекао је да Господ поручује свим генерацијама до краја свијета и вијека да ће се спасити само они људи који у себи буду нашли простора да га оставе за Бога, имајући повјерења у Христа. „Вјера у Христа је повјерење у Њега да је све оно што је рекао и све оне заповијести које је дао, да је све то истина. А темељ цјелокупног духовног живота цијеле заједнице, а самим тим и појединца и свих нас појединачно јесте вјера као прва заповијест“, рекао је Владика диоклијски. Објаснио је да је Господ своју проповијед започео ријечима: Покајте се и вјерујте у јеванђеље. „То је почетак сваког духовног добра и напретка. Јер, само они који оставе простора да дође Дух Свети, поред мноштва наших брига, страхова и стрепњи, жудњи и жеља које се налазе у нашој души и нашим мислима, добоће рјешење за све своје проблеме“, казао је он. Владика Методије је додао да рјешење проблема није у комбинацији наших способности и вјештина. „Рјешење је присуство Христа Бога нашега. Гдје је Он дошао и гдје је Његова ријеч дошла, или гдје се Његова ријеч примила, било то овдје у овоме светом храму, или у нашој души, ту ће доћи благослов Божји и ту ће доћи Царство небеско и свако друго рјешење свакога проблема“, казао је Владика Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Пут спасења и живота вјечнога је да љубимо Господа више него себе и ближње своје, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Франкфурту, гдје је у Недјељу Свих светих са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења. Тумачећи прочитано Свето јеванђеље Преосвећени владика Методије је казао да смо чули тајну како свих светих тако и тајну свих хришћана овога свијета: Ко љуби оца или мајку више него Мене није Мене достојан и ко љуби Сина или шћер није Мене достојан, и запитао се да ли се ико осим Христа Господа нашега, у историји људскога рода, и прије и послије Њега, усудио да то каже људима: „И ми се питамо откуда некоме право да захтијева од некога, да више љуби Њега него родитеље, браћу и сестре своје“, рекао је владика и појаснио да је гријех највећа болест кроз коју је дошла смрт у овај свијет, који није створен овакавим какав је данас, за муку и патњу. „Гријех је, као што каже Свети Јован Златоусти, највећа несрећа која је ушла у овај свијет кроз људски род и човјека, а не кроз дивље звијери. И само Онај који је узео на Себе лик те ругобе и обукао се у ту форму и исцјелио највећу несрећу која је задесила овај свијет и људски род, исцјелио човјека и свијет од гријеха, смрти и ђавола, и донио живот вјечни, има право да каже оно што смо чули у данашњем Јеванђељу.“ По његовим ријечима то је највећа тајна светитеља и свих светих просијавших у роду људскоме, као што је то и тајна нашега спасења: „Ко буде љубио Господа више него себе и више него ближње своје, то је пут спасења и живота вјечнога. Мајка Божија и сви свети да нам буду путеводитељи у овоме нашем животу и да нас доведу пред престолом просијавших из рода нашега и пред престолм Христа Бога нашега, који је једини истинити Бог и у овоме и у свим свјетовима. И Њему слава и хвала, у вјекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијом, коју је у суботу 4. маја служио Његово преосвештенство Епископ диоклијски Г. Методије уз саслужење свештенства у манастиру Свете Матроне у Грбљу прослављена је храмовска слава ове Светиње посвећене Светој Матрони Московској, коју смо календарски прославили 2. маја. Звучни запис беседе Владика Методије се сестринству манастира, на челу са Игуманијом мати Матроном, и сабраним вјерницима обратио ријечима литургијске бесједе у којој је казао да је Света матера наша Матрона, чији је живот био Јеванђеље Христово, непрестано имала и призивала име Његово. Без обзира на своју тјелесну сљепоћу мати Матрона је видјела даље и дубље него што виде људи који су имали здрави земаљски вид. ,,Чувајте у себи мир који понесете са Свете литургије, као што га је чувала света Матрона московска и призивајте непрестано име Христа васкрслога из мртвих“-поручио је Владика Методије. Извор: Радио Светигора

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије на празник Благовијести служио је са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у црквици-крстионици на Михољској Превлаци код Тивта. У току Свете службе Божије Свету тајну крштења примило је четворо малишана. Своју бесједу, након Литругије владика је почео писмом које је Понтије Пилат написао цару Тиберију, 32. године по Христовом рођењу, још док је Христос проповједао Јудејом и Галилејом. У писму Пилат наводи да се млад човјек појавио у Галилеји и у име Бога, који га је послао, проповиједа нови закон смирење. Пилат истиче да је у почетку мислио да је Исусова намјера била да подигне буну против Римљана, али да се увјерио да је Исус из Назарета говорио више као пријатељ Римљана, него Јевреја, те да су му дали неограничену слободу, што је сметало богатим и моћним Јеврејима. Даље Пилат каже да је Исус имао божански изглед и да никад прије није видио тако пријатно лице: „Гледајући скаменио сам се. Моје ноге као да су биле спутане жељезним оковима за мраморни под. Дрхтао сам цијелим тијеломм као што би дрхтао кривац, иако је Он био миран. Оставио је дубок отисак на све нас захваљујући пријатном понашању, једноставности, смирењу и љубави. Ово су, часни владару, дјела која се тичу Исуса из Назарета. По мом мишљењу човјек који може претворити воду у вино, који исцјељује болесне, који васкрсава мртве и смирује узбуркана мора, није крив за неки злочиначки чин, као што су други рекли. Морамо признати да је Он стварно Син Божији“, прочитао је владика Методије писмо Понтија Пилата. Додао да нама ништа друго не преостаје него да се молимо Богу да Господ учини да и ови наши данашњи намјесници, у нама који смо се сабрали у овој светињи и у Цркви Божијој виде макар зрнце и трунку онога што је видио Понтије Пилат у Христу и да имају такве очи. Владика је казао да су то наше молитве и да нас Мајка Божија на овај најрадоснији празник, који је отпочео Нови завјет тиме што се Господ зачео утроби њезиној, све помилује и благослови. „Да будемо слични Сину њеном и да ови наши намјесници данашњи то виде и сагледају и да се и они придруже народу свом, да би сви заједно могли у миру и љубави молити се Богу и Њему благодарити и славословити.“ Говорећи да не треба да сумњамо или да се бојимо, Епископ Методије је нагласио да ћемо најприје обнављајући себе изнутра обновити ову светињу. „Неће се она обновити ако потрчимо и будемо зидали камење и дизали зидове, стављали куполе и златне крстове, а не радили на томе макар да најмањим дијелом будемо слични Ономе чијим се именом именујемо, а то је да се зовемо хришћанима.“ Пожелио је да нас Господ благослови и смири, да праштамо једни другима са поруком да ће то да преобрази цијелу васељену, не само ово мјесто гдје су се згомилале такве тензије и притисак од којих неко очекује неку експлозију, јер гдје се сабија притисак у једном малом простору не може се друго ништа десити него експлозија или бурна реакција: „Е, то ми треба да распршавамо овдје, па чак и они који дођу са неким набојем треба да га изгубе кад дођу овдје, на овом мјесту. Видеће нас осјетиће ту благодатну атмосферу“, поручио је владика диоклијски Методије сабранима око црквице-крстионице на Михољској Превлаци. Владика Методије, отац Бенедикт, игуман Манастира Михољска Превлака и свештеник Миајло Бацковић, секретар Одбора за обнову манастира са вјерницима пустили су у небо јато бијелих голубова. Најављено је да ће се у крстионици вечерас служити свеноћно бденије и молебан у сусрет сјутрашњем Сабору Светог Архангела Гаврила. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овогодишње великопосно братско сабрање мушког монаштва Митрополије црногорско-приморске почело је јутрос у манастиру Стањевићи Светом архијерејском литургијом пређеосвећених дарова коју је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије, уз присуство и молитвено учешће Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Владика Методије је на крају Службе подсјетио на ријечи преподобног Серафима Саровског да је циљ хришћанског живота стицање благодати Духа Светога. „А Јеванђеље нам каже на који начин ми треба то да постигнемо и тим путем идемо – подражавајући наравно Христа, Његов живот. Али не само спољашњим видом, начином и стилом живота, него оно што је најважније и најбитније – да Христа и Његов живот и Његову науку подражавамо најдубљим бићем нашим“, рекао је Епископ диоклијски. Казао је да се та спољашња форма монашког начина живота кроз историју мијењала и унапређивала. „Али увијек је остајала та суштинска, најдубља форма и образац хришћанскога живота подражавања Христа, испуњавања Његових заповијести и Јеванђеља Христовог“, казао је он. Владика је нагласио да Свето предање учи да се без трезвеноумља не може почети ни достићи прави и истински духовни живот. „Не може без посматрања и стражења над својим умом, својим мислима и помислима, својим покретима унутрашњим и свим оним што те мисли и помисли производи у нама и нашем бићу“, објаснио је Владика. Владика Методије је рекао да то посматрање и стражење и предавање Христу унутрашњега, а не спољашњега човјека значи прихватање крста Христовог. „Односно онога што нам живот и што нам Господ шаље у сурет. Ми, наравно, на то не можемо утицати, али, као што Свети Оци кажу, можемо утицати на то како ћемо се ми у околностима које нас задесе понијети. А без тог трезвеноумља ми не можемо бити свјесни онога што се дешава у нама. А ако тога немамо, онда се ми поистовјећујемо са свим оним мислима и мисленим процесима који нам однекуд долазе и дешавају се у нашем разуму и нашем уму. А тим усаглашавањем са њима, ми у том несвјесном стању скрећемо са Христовог јеванђелскога пута“, додао је он. Нагласио је да трезвеноумље даје цјеломудреност. „А цјеломудреност – смиреноумље. Кад се утиша ум тада човјек обитава у једном дубљем мјесту, у срцу своме. И тада и ум силази у срце. И ту, у тој умно-срдачној молитви и предавању Христу Богу, ми се купамо у Божанским енергијама благодатним, што је циљ нашега живота. А смиреноумље гради трпљење, а трпљење највећу од свих врлина – љубав којом нека нас Господ окупа да га можемо свим својим бићем и свим својим срцем љубити, и Њега и ближњега свога и цијелу творевину Његову, са свима светима нашима, и сада и у вјекове вјекова“, закључио је Владика Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У крстионици посвећеној Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, која се налази у оквиру комплекса Светоархангелског манастира на Михољској Превлаци код Тивта, данас је служена прва Света архијерејска литургија. Началствовао је викарни Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење многобројног свештенства и молитвено учешће великог броја вјерника из цијеле Црне Горе који су се сабрали да молитвом одбране светињу од рушења које је било најављено за јутрос у 9 часова. АУДИО ЗАПИС Протојереј Мијајло Бацковић је рекао да је Његошева црква на Ловћену разрушена, а да „ову нисмо дали“. „Ово је црква. Служили смо у њој Литургију и она је освештана. Од сада ко такне у њу, такао је у светињу, такао је у цијелу нашу Цркву“, упозорио је он. Он је заблагодарио свима присутнима. „Хвала вам на храбрости, свима вама који сте од синоћ овдје бранили светињу од десанта терориста из полиције који су схтјели да на силу сломе, прво дух православних Бокеља, а онда и ову нашу малу црквицу“, казао је отац Мијајло. Посебно је захвалио свим полицајцима који нису хтјели да учествују у рушењу црквице. „И који су се стидјели што су били дио свега овога. Хвала и нашој браћи римокатолицима који су данас дошли овдје да нас подрже. То је прави и истински екуменизам“, нагласио је он. Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић подсјетио је Никшићанина који је, наводно, на тендеру добио да руши ову Светињу, да је сваки који је рушио Ловћенску капелу лоше прошао. ,,Нико ко руши светињу не може добро да заврши. Стављам му на душу да пази шта ради, да не каже после да није знао“-поручује отац Момчило Кривокапић. Владика Методије је на крају Свете Литургије подсјетио на Његошеве стихове: Удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала. „То су ријечи Ловћенског Тајновидца који говори о свјетлости и искри најдубљој у свакој твари, поготову у човјеку боголиком. Та искра и та свјетлост Христова се без удара и без крста, – а ми се налазимо у крстопоклоној недјељи, у сред часнога поста, – не би могла пројавити, ни наћи свој израз на најљепши могући начин. Не би могла да просвети и просвијетли цијелу творевину. А то је послање и призвање наше – свакога човјека и хришћанина“, рекао је Епископ диоклијски. Казао је сабранима на Служби да су управо они најљепша искра овога народа. „Од овога удара најљепше у овом народу што има, то је дошло овдје и пројавило свјетлост Христову. Неки подразумијевају цркве и храмове као грађевине и зидове, куполе и стубове, припрате и наосе, ограде и гробља. Своде их на димензизу да су то само неки културни или историјски споменици. То они, између осталог, и јесу. Али нијесу мртви споменици, који стоје празни, него су живи, живоносни и животворни, просвећујући и преображавајући. Јер, свако мјесто гдје се окупи народ са свештенством својим и са епископом својим је Црква“, објаснио је Владика. Владика Методије је нагласио да само добри и добронамјерни људи знају да је ово црква Божја. „И ви, као искра овога народа, ћете, ако Бог да, запалити и у оном другом дијелу нашега народа ту искру Божанске и Христове свјетлости да нас она преобрази све. Црква није војна база, како неки мисле, да заузима земаљске теритотије и просторе. Они који тако мисле, они бораве само у својим димензијама похлепе, властољубља и моћи од овога свијета. Црква Божија постоји већ двије хиљаде година, а на овом мјесту више од хиљаду година, јер Свети Сава је, оснивајући овдје епископију, само наставио оно што је овдје већ постојало“, казао је Владика. Преносећи благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, Владика Методије је им је пренио и његову поруку да истрају и да се не боје. „Једино чега хришћанин треба да се боји јесте, не оно што ће да нам дође у сусрет, него како ћемо се ми понијети у ситуацији и животним околностима које нам дођу. Само тога треба да се бојимо – гдје ћемо ми у свему томе бити. Још једном вас благосиљам и желим да ова љубав Божја и ова свјетлост Христова која сија са ваших лица, и мир Божји – да се прошире даље. И да се крљушти са очију слијепих људи, који не виде шта раде, скину и да и они прогледају. И да се, – наше су то молитве, – сви овдје окупимо, јер ово није мјесто раздвајања и подјела“, поручио је Владика Методије. Владика Методије је на крају поручио да је манастир Михољска Превлака мјесто сабирања, помирења, љубави и праштања Светој служби Божијој предходило је окупљање јаких полицијских снага око ове светиње већ од 4,35 часова. Вјерници кажу да је полиција са угашеним свијетлима са мора покушала да тајно и нечујно опколи крстионицу у којој се мноштво народа молило и учествовало на служби Божијој. Протојереј Мијајло Бацковић је најавио да ће вјерници својим физичким присуством и даље чувати црквицу од рушења „све док не нађемо рјешење с министарством“. Радосав Рајо Војиновић