Претражи Живе Речи Утехе

У првим редовима кампање против Богословског факултета и СПЦ, све у име или под изговором одвојености цркве и државе, налазе се, по правилу, бивши марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, каже владика Иринеј Фото Н. Марјановић Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало, каже владика бачки Иринеј говорећи о замеркама дела академске заједнице да се нарушава аутономија универзитета предложеним изменама Закона о високом образовању, којима се предвиђа да Свети архијерејски синод даје (али и ускраћује) благослов професорима за предавање на Православном богословском факултету. – Хвала вам што говорите о дêлу академске заједнице, а не о академској заједници. Истина је: не ради се о свима нити о монолитној групи. Али многи су у међувремену схватили о каквој се замци – стриктно говорећи, подметачини – ради, те се јављају професорима нашег Богословског факултета и кажу им да су увидели колико су били изманипулисани. У првим редовима кампање против Православног богословског факултета и против Српске православне цркве, све у име или под изговором одвојености цркве и државе, секуларног карактера нашег друштва и аутономије универзитета, налазе се, по правилу, бивши (да ли само бивши?) марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, чисто „демократском” фразеологијом, а међу њима постоји и најмање једна особа која је својевремено носила одећу на подобије маоистичке одеће, типа униформе, из времена кинеске „културне револуције”. Искрено говорећи, мени, на неки начин, чак импонује њихова доследност, верност својим идејама, које иначе у мојим очима нису друго до заблуде. Када би могли, они би данас, чини ми се, били у стању да раде исто што су њихови дедови и очеви радили од 1945. године па надаље (кожни мантили, ноћне посете, пресуде „по кратком поступку”...) – рекао је у интервјуу за „Политику” владика Иринеј. Како, као некадашњи декан и дугогодишњи професор Православног богословског факултета, гледате на ове примедбе једног дела професора Универзитета у Београду? У односу на Православни богословски факултет, факултет који је један од оснивача Београдског универзитета, сигурно би поновили неславни поступак из 1952. године, када је он, незаконитом одлуком тадашње владе, избачен са универзитета или, како се у свом акту изразила Митра Митровић, ликвидиран (тај израз је, очигледно, у оно време код властодржаца био асоцијативно популаран). Данашњи носиоци оваквих замисли нису, разуме се, тако директни: они су слаткоречиви, уста су им пуна умилних „европских” и „демократских” фраза; они се претварају и пренемажу; они су, забога, господа, а не тамо неки другови по Титу и партији. Они тврде да немају ништа ни против Српске православне цркве ни против припадности Богословског факултета универзитету; само предлажу да он буде ван било каквог малигног утицаја цркве јер је она, по њима, нестручна за властиту теологију, док су професори природних наука стручни, поготову ако су атеисти. Једној особи из те бранше ипак одајем признање за искреност и отвореност: она, наиме, изјављује да Богословски факултет треба просто-напросто избацити. То се зове Mitra rediviva! (rediviva је поново жива, не васкрсла, јер то звучи ненаучно и теолошки, а ни повампирена, јер то звучи сујеверно и увредљиво). Професорска петицијашка екипа, колективни аутор више петиција с десетинама потписа, каже да је посреди одбрана аутономије универзитета. Та аутономија им је стална мантра. Али шта ћемо са аутономијом и правима појединачних факултета, о чему такође има речи у Статуту универзитета и у факултетским статутима? Да ли су факултети испоставе универзитета или универзитет представља заједницу и породицу аутономних и слободних високошколских установа? Шта ћемо, даље, са уставним и законским правима цркава и верских заједница у домену просвете и образовања? Шта ћемо са одлуком Уставног суда Србије који је својевремено пресудио у корист Богословског факултета, а одбацио тужбу засновану на истим аргументима које нуде и данашњи браниоци аутономије универзитета? Уставни суд је, штавише, истичући кооперативну одвојеност цркве и државе, не само сматрао да је и црква позвана и надлежна да регулише живот и рад Богословског факултета који се налази у саставу универзитета, иако је његов оснивач држава, него директно дозвољава и одобрава цркви право да поставља услове и за сâмо студирање и за вршење наставничке службе на Богословском факултету. Притом Уставни суд користи међународни технички термин missio canonica, то јест одобрење за вршење наставничке службе. То, наравно, изазива мистички ужас код наших тумача начела секуларности државе. Па зашто онда не отиду у амбасаде Немачке, Аустрије, Шпаније, Пољске, Румуније, Бугарске, Мађарске, Словачке, Хрватске, гарантовано секуларне Француске и других земаља и уруче им протестну петицију због кршења начела секуларности државе и аутономије универзитетâ у њиховим земљама? Какви су они либерали и демократе када бране само Универзитет у Београду? Од њега су, јамачно, у далеко већој опасности много старији и познатији универзитети, чак и Сорбона, будући да и у њиховој пракси постоји missio canonica. Узгред буди речено, тај термин нашим доследним демократама и ортодоксним секуларистима звучи бенигно или, по старински, доброћудно, те га систематски избегавају и замењују изразом благослов. У жељи да буду духовити, праве се невешти и иронично питају откуд на универзитету категорија благослова. Где то има? Ево нам правог оксиморона: појам који има само и искључиво позитиван садржај – благослов значи добру реч насталу из добре жеље (сравнимо грчко евлогиа и латинско benedictio) – за њих је само и искључиво негативан појам, злоћудан колико и црква на коју нужно асоцира. Уколико пак не желе или не смеју да се обрате амбасадама доказано демократских и несумњиво секуларних земаља, зашто писмом макар не скрену пажњу својим колегама на западним универзитетима на опасност која им вековима прети, а они је, нажалост, и не примећују? Да би се извукли из нелагодног положаја у који су сами себе довели, кажу нам: давање црквеног благослова онима који студирају теологију и онима који им предају представља праксу и традицију католичких земаља; према томе, она за нас као земљу православне традиције не важи (гле, сетили се људи православља, а ја их подсећам на народну мудрост изражену у овим стиховима: „Ој, Турчине, за невољу куме; а ој, Влаше, силом побратиме!”). Ово је, међутим, пуки софизам и покушај врдања. У ствари, ово је неистина. У Западној Европи донедавно није било много православних, па нису ни могли бити заступљени на универзитетима институционално него само индивидуално или групно. Данас није више тако. На Универзитету у Минстеру, на пример, постоји Катедра православне теологије, а на Универзитету у Минхену Одсек православне теологије, и иста начела и правила важе и за римокатолике и за православне. Селективни закони и прописи не постоје нигде, те су двоструки правни аршини незамисливи пре свега у западним земљама. Користим сада прилику да се, поређења ради, осврнем и на праксу и традицију Русије. Тамо постоје духовне академије, у надлежности Руске православне цркве, и теолошки факултети – или бар теолошке катедре и одсеци – у оквиру разних универзитета (не свих, наравно). На духовним академијама све је под благословом и под старањем цркве, док, по природи ствари и по руској академској традицији, црква нема никакву ингеренцију на универзитетима. Али има, ипак, право и дужност да проверава и одобрава или не одобрава богословске програме на универзитетима који их имају. Универзитети који имају богословске факултете или програме дужни су да траже двојну акредитацију, државну и црквену. Следствено, и у Русији се богословље предаје с благословом и одобрењем цркве. Разлика између западног и руског модела састоји се у томе што се на Западу одобрење (missio canonica) даје унапред, са могућношћу да из доктринарних или етичких разлога буде ускраћено, док се у Русији даје на крају, акредитацијом или признавањем стеченог академског степена. Потпуно равноправан статус на руским универзитетима имају и исламски богословски факултети, који постоје у срединама са знатним процентом муслиманског становништва и у већински муслиманским областима. Свиђало се то или не свиђало домаћим теоретичарима секуларне државе, и савремена Русија је демократска и секуларна држава, али се из њеног модела кооперативне одвојености цркве и државе имамо чему научити. Укратко, наши теоретичари о којима је овде реч живе у овом веку, али нису из овог века. Ја их не презирем, али их жалим. Они донкихотски јуришају на погрешну ветрењачу. Они су рецидив неповратне прошлости. Уз велику медијску буку, СПЦ је мирно и без буке изабрала новог поглавара, ваше духовно чедо, патријарха Порфирија. Данима пре тога писало се о подељености у српској цркви, струјама, супротстављеним странама. Да ли су извори таквих оцена ван цркве или унутар ње? Свакако ван цркве, уз извесно учешће минорних група унутар цркве. Чињеница да је патријарх на гласању у првом кругу добио више него двотрећинску подршку чланова Сабора довољно говори да поделе у цркви нема. Епископи су по избору, укључујући и оне који нису гласали за њега, снажно и с радошћу узвикнули: „Аксиос! Достојан!” Природно је што су неки од архијереја, свако из својих разлога, имали друге „фаворите”. Али и они су, већ пре Сабора, били свесни тога да митрополит Порфирије има највише особина које би требало да красе онога ко се налази на трону Светога Саве. Зато је и сâм Бог благословио Сабор, нашу цркву и наш народ, жребом потврдивши гласовима исказано мишљење епископата. Нажалост, има још – и биће медија који пошто-пото хоће да виде сукобе међу епископима, не легитимне и неизбежне разлике у мишљењима, не неспоразуме и несугласице својствене ограниченој људској природи, него само и искључиво оштре поделе и сукобе. Било да су инструисани од кругова који нису медијски било да пишу по својој вољи и памети, такви посленици јавне речи су за жаљење. Верујем да бар некима од њих није лако када стану пред огледало своје савести. Ради таквих ћу поновити древно и мудро правило живота и делања у цркви: у ономе што је неопходно – јединство, у ономе што је неизвесно – слобода, а у свему – љубав. http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2021_04///757z468_vladika-baccki-Irinej-dssss.jpg И на Западу и у Русији богословље се предаје с благословом цркве - Политика Online WWW.POLITIKA.RS Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало, каже владика бачки Иринеј говорећи о замеркама...

Епископ диоклијски г. Методије казао је данас у манастиру Горњи Брчели, да је непотребно дизање тензија због радова на гробници митрополита Арсенија Пламенца у манастиру Горњи Брчели, те да ће све бити завршено с Божјим благословом и у сагласју са законима државе Црне Горе. “Ово је вријеме које је осјетљиво, не само у Митрополији тренутно, јер Митрополија је, као што знате, у жалости због митрополитовог упокојења, него и због ситуације у цијелом црногорском друштву која је ровита и у неком вакуум стању. И сад због сплета неких неспретних околности бојим се да неко не узме да додатно набија тензије и притисак у друштву када нам је то најмање потребно”, казао је он новинарима након протеста дијела мјештана Црмнице у Горњим Брчелима због радова на гробу митрополита Арсенија Пламенца. Додао јер да све то што се десило у кругу манастира није ништа тако алармантно нити злонамјерно да би неко ту видио разлог да би се дизала толика ујдурма око цијеле приче. “Јер, ово је манастир о коме сестре и цијела Митрополија брину деценијама и све што се радило у њему, радило се на унапређење ове светиње, никако не на њено скрнављење”, казао је он. Владика је казао да све што се у манастиру убудуће буде радило биће у сагласности с Управом за заштиту културних добара, односно са свим надлежним институцијама. “Тако да је сад ово вријеме у којем је најмање потребно дизање тензија и ове буре и немира”, рекао је Епископ диоклијски. На новинарско питање шта је сада урађено, Владика је рекао да је требало да се стави крст на гробну плочу митрополита Арсенија Пламенца. “И сад, да би се на крст ставио натпис, треба да знамо да ли само он ту почива или има више њих који су ту сахрањени. Због тога се подигла плоча. Али, све ће се радити у сагласности са надлежнима. Нама је у интересу да све буде онако какав је Божји благослов и како налаже закон ове државе”, закључио је Владика Методије. Зоран Лековић, предсједник Удружења Црмничана “13. јул” рекао је да је дошао до информације неколицине мјештана да је дошло до ископавања гробног мјеста ради утврђивања идентитета сахрањених у њему. “Претпоставио сам да ту треба да буду само Црмничани, међутим, видим да међу учесницима протеста има и људи са стране. Ово је мало непријатна ситуација.Ми Црмничани увијек смо били оани и својој Цркви и својој држави и увијек смо знали паметно и умно размишљамо. И управо сам дошао као предсједник Удружења да, уколико би било каквих ексцеса, као предсједник станем између једних и других и да покушамо да проблем разјаснимо управо овако како то ради наш Владика”, рекао је Лековић. Никола Клисић, предсједник Црквене општине црмничке рекао је такође да проблем треба решавати на “неки најбезболнији начин”. “Ми Црмничани не желимо свађу и не треба нам свађа између нас”, рекао је Клисић и позвао све Црмничане да заједнички решавају све проблеме и да овај проблем препусте надлежнима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

По благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија и игумана Саве, дечански монаси: протосинђел Андреј и јеромонах Петар посетили су јуче православну браћу и сестре у Драчу и Тирани који су ових дана у тешким околностима због недавних разарајућих земљотреса. У јутарњим часовима најпре су посетили Теолошку академију и сиротиште Св. Власија и Манастир Св. Мироносица близу Драча где су их срдачно и са захвалношћу примили Епископ Николај и Игуманија Рахиља. Наши монаси су им уручили помоћ у новцу и намирницама јер се у просторијама Манастира и Академије свакодневно храни и борави више од 200 људи и деце (и хришћана и муслимана) који су због земљотреса остали без крова над главом. Наши монаси су пренели солидарност православних хришћана Епархије Рашко-призренске. Иначе два дана након разорног земљотреса поруку солидарности упутио је Његова Светост Патријарх Српски Иринеј (http://www.spc.rs/sr/molitveno_saucheshtshe_albanskom_arhiepiskopu_narodu). Поруку солидарности упутио је и Епископ Рашко-призренски Теодосије, који је покренуо ширу акцију покретања хуманитарне помоћи, која ће, ако Бог да, ускоро бити упућена за народ Албаније. (http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/poruka-bratske-solidarnosti-episkopa-rasko-prizrenskog-teodosija-arhiepiskopu-tirane-i-cele-al) У Тирани је наше монахе примио архиђакон Спиро Топанџа и показао им градске храмове и православни центар са играоницом за децу у којем се о деци брину православни волонтери. Сви су изразили велику захвалност за нашу бригу и молитве за њихову Цркву и народ. Било је предвиђено да их прими и Архиепископ Анастасије, али он је у то време био заузет због посете Митрополита Амфилохија који је лично донео помоћ из Митрополије Црногорско Приморске (више о томе на вести Митрополије У саопштењу објављеном на Фејсбук страници Православне Аутокефалне Цркве Албаније каже се да поред порука из православних Цркава такође стиже конкретна помоћ након разорног земљотреса 26. новембра. Како се каже у саопштењу возило са храном стигло је до Св. Власија из манастира Дечани на Косову. Том приликом је уручена и помоћ од 2000 евра за угрожене. У наставку Архиепископија обавештава да је помоћ за угрожене стигла из Црне Горе са Митрополитом Амфилохијем. Такође су пристигле и намирнице и друге потрепштине које су сакупили верници из градова Китрус, Катерини и Платамонас преко центра за ургентну помоћ Македоније (Грчка). Помоћ се прикупља и у другим митрополијама Грчке Цркве посебно након апела који је Архиепископ Албаније Анастаије упутио преко грчке телевизије. (ФБ страница Архиепископије - https://www.facebook.com/121840944657599/posts/1423589344482746/ Саопштење манастира Високи Дечани

Један од протагониста овог потресног филма Иван Миљковић, који је након вишегодишње потраге пронашао свог брата близанца у једној породици на Косову и Метохији, рекао је да породице након емитовања филма очекују велики помак у разбијању те табу теме и да се одговорни процесуирају. "Филм је пре свега урађен да се јавности отворе очи и зато очекујемо да коначно институције по службеној дужности реагују, да се спроведу адекватне истраге и да се похапсе починиоци најтежег злочина, злочина над мајкама. Надамо се да ће истина у овој Божјој кући угледати светлост дана и да ће се једном на ово питање ставити тачка", рекао је Миљковић за "Спутњик". Он је нагласио да је незванично утвђено да је од 1965. године отето више од 50.000 дјеце. "Сви су упознати са злочином, али и даље нико не реагује", рекао је Миљковић. Продуцент филма Милан Лакић је нагласио да га је неправда мотивисала да продуцира овај пројекат. "После интервјуа који сам урадио са Иваном Миљковићем схватио сам да мора да се сними филм да би се ово зауставило. Филм смо почели да снимамо у јуну, обухватили смо шест породица, а у међувремену сам добио много порука других родитеља", рекао је он и најавио да ће ускоро бити снимљен и наставак овог филма. Он је рекао да ће се снимати нови филм који ће се бавити овим злочином и ван Србије, односно случајевима који су се догађали у региону. "Јавили су ми се многи родитељи из Хрватске који сведоче да су се и тамо догађали овакви случајеви и да су суочени са истим проблемима као и родитељи у Србији", рекао је он. Лакић очекује да пројекција филма покрене неке конкретне догађаје зато што је урађен са циљем да нас све уједини, да сви схватимо да је ово вишедеценијски проблем који мора да буде рјешен и заустављен. "У Србији је покрадено на хиљаде беба и ми то више не смемо да дозволимо, а то се, нажалост, дешава и даље. У овом филму приказан је и случај отмице бебе који се догодио 2016. године. Двадесетчетворогодишњем оцу отели су дете и заменили га са дететом које има Даунов синдром. Постоје сви докази, као и за све друге наведене случајеве", рекао је он. Извор: Радио Телевизија Републике Српске