Претражи Живе Речи Утехе

„Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6:53). „Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени, и ја у њему“ (Јован 6:56). Овим речима Господ је указао на савршену неопходност за све хришћане, за учешће у тајној Евхаристији. Саму Тајну је установио Господ на Тајној Вечери. „И кад су јели, Исус узе хлеб, благослови га и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И кад узе чашу, захвали, даде им је и рече: Пијте из ње сви; јер ово је крв Моја Новог Завета, која се пролива за многе, на опроштење грехова“ (Матеј 26:26-28). Како света Црква учи, хришћанин се, причешћујући се, тајно сједињује са Христом, јер се у свакој честици сломљеног Јагњета налази цео Христос. Неизмерни смисао тајне Евхаристије је разумевање које превазилази наше схватање. Она распламсава у нама љубав Христову, узводи срце наше ка Богу, подстиче у њему врлине, зауставља насртаје мрачних сила, даје нам снагу против искушења, оживљава душу и тело, исцељује их, даје им снагу, обнавља врлине, утврђује у нама ону чистоту душе, која је била у прворођеном Адаму, све до његовог пада у грех. У размишљањима о Божанственој Литургији Епископа Серафима Звездинског налази се опис виђења једног подвижничког старца, који јасно карактерише значење причешћивања Светим Тајнама за хришћане. Подвижник је видео: „Бесно море, таласи се дижу и хуче, стварајући страшни призор. На супротној обали је била лепа посуда. Оданде је допирао пјев птица и опојан мирис цвећа. Подвижник је чуо глас: „Пређите преко овога мора“. Али проћи је било немогуће. Дуго је стајао у недоумици како да пређе, и опет зачу глас: „Узмите два крила, која су дарована божанском Евхаристијом: једно је крило – Божанско тело Христово, а друго крило – Његову Животворну Крв“. Без њих, ма колико велики био подвиг, немогуће је доћи до Царства Небеског“. Једном је старац Партеније Кијевски , у осећању испуњеном страхопоштовањем (страхом Божијим) и жарком љубављу према Богу, дуго понављао у себи молитву: „Господе Исусе, живи у мени и дај ми да живим у Теби“ , и зачу тихи, слатки глас: „Ко једе моје тело и пије моју крв, остаће у мени и ја у њему“. У неким духовним болестима тајна Причешћа се јавља као најбољи и истински лек: тако, на пример, када човека нападну такозване „профане помисли“, духовни оци препоручују да се против њих боримо чешћим причешћивањем светим Тајнама. Свети праведни Јован Кронштатски пише о значају тајне Евхаристије у борби са јаким искушењима: „Ако осетиш тешкоћу у подвигу и осетиш да одједном не можеш да се одупреш злу, трчи код свог духовног оца и замоли га да те сједини са светим Тајнама. То је највеће и најјаче оружје у борби . Душевном болеснику свети Јован је препоручивао, као средство за лечење, да буде код куће и да се чешће причешћује Светим Тајнама. По пракси Цркве, тајне покајања (исповести) и причешћа следе једна за другом одмах. Преподобни Серафим каже да се препород душе остварује кроз две тајне: „покајањем и савршеним очишћењем од сваке грешне нечистоће Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове “ . Само покајање није довољно за очување чистоте срца нашег и за јачање духа у побожности и врлини. Господ је рекао: „Када нечисти дух изађе из човека, он ходи по безводним местима и тражи починак; и не нашавши, каже: 'Вратићу се своме дому одакле сам изашао'. Па кад дође, нађе га пометено и уредно. Затим оде и доведе седам других духова, горих од себе, и када уђу, тамо живе; и последње стање човека тога биће горе од првог“ (Лк. 11, 24-26). И тако, ако нас покајање чисти од нечистоте душе наше, онда нас причешће Телом и Крвљу Господњом благодаћу храни и спречава повратак злог духа у нашу душу, који је покајањем био прогнан. У исто време, колико год нам је потребно општење Телом и Крвљу Христовом, оно не може имати места у нама, ако му не претходи покајање. Апостол Павле пише: „...Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.(1. Кор. 11, 27-30). Како читамо, по речима светог апостола Павла, тајна причешћа биће делотворна само уз потребну припрему за њу, уз претходно самоиспитивање и покајање за грехе. А ако се ово друго није догодило, онда човек себе осуђује на слабост, болест, па и смрт. Шта би нам могло послужити као показатељ да ли смо добро припремљени да приступимо тајни Причешћа. Овом приликом указаћемо на мишљење Преподобног Симеона Новог Богослова: „Једном смо читали богонадахнуте речи светог оца нашег Симеона Студијског – ’брате, никад се не причешћуј без суза’. Преподобни Симеон разјашњава особине делатног духовног живота, испуњеног трудом покајања, да ће они који таквим животом живе задобити чулно срце и нежност, тако да ће сузе увек пратити причешће. Они који свој живот проведу у самозадовољству, лењости, беспосличарству, не кајању и несмирењу, они увек остају тврдог, жестоког срца и никада неће сазнати шта представљају сузе причешћа. Како пише архиепископ Арсеније Чудовској : „Величанствено је дело примити Свете Тајне и плодови тога су велики: обнова нашег срца Духом Светим, блажено расположење духа. А како је тај посао величанствен, толико бриге, савесности и припрема од нас захтева. А ако хоћеш да примиш благодат Божију од Светог Причешћа – труди се на све могуће начине да исправиш своје срце“ . Међутим, овде треба поменути и речи Светог Теофана Затворника: „Деловање тајне Причешћа не одражава се увек у нашим осећањима, али је понекад и скривено од нас". протојереј Златко Ангелески https://liturgija.mk/

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ни једној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. др. уметник Бранка Бешевић Гајић, филмски редитељ * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ниједној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. Бранка Бешевић Гајић * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Нови број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске у знаку је годишњице упокојења Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Митрополитово тијело почива у његовој задужбини Храму Христовог Васкрењања – „Храму Христове побједе над смрћу“, како је рекао Митрополит црногорско-приморски Јоаникије у бесједи на годишњици освећења храма, којом се отварају теме овог лучинданског броја. Теологију Лукиног јеванђеља расвјетљава протојереј Слободан Лукић, а о Светом Петру Цетињском, који се празнује истога дана кад и Свети Лука, Светигора пред своје читаоце износи текст покојног историчара Предрага Вукића „Свети Петар Цетињски и одбрана Манастира Стањевићи”. Онај који је „очувао завјете Светог Петра Цетињског“ био је Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, како је сажео своју мисао о њему јереј Владимир Милуновић. „Живот почившег Митрополита у Црној Гори био је служба“, свједочи у интервјуу Драган Лакићевић, књижевник и уредник СКЗ. Ђакон Александар Лекић, сликајући лик блаженоупокојеног Митрополита послужиће се ријечима пророка „Спремно је срце моје“. У разговору поводом годишњице упокојења Митрополита Амфилохија, Архиепископ катарски Макарије убијеђен је „да нас митрополит Амфилохије неће оставити“. Почивешем Митрополиту Амфилохију нова Светигора посвећује још један текст, то је други дио излагања на конференцији „Свети Јевстатије Превлачки“ Владике буеносaјреског и јужно-централноамеричког Кирила „Религија и философија Његошева по Митрополиту Амфилохију“. Светигорин „Љетопис“ сабрао је све важније догађаје из Митрополије црногорско-приморске. Издвојено је обиљежавање 350 година од престављења Светог Василија Острошког, прослава 110 година од освећења цркве на Белависти, помени онима који нас напустише у нади на живот вјечни, а међу њима су прота Радојица Божовић, директор „Одигитрије“ Славко Крстајић и ктитор манастира Прекобрђе Милан Вујисић. Протојереј Остоја Кнежевић повео је читаоце „Стопама Светих Кирила и Методија“, кроз Пољску, гдје је недавно боравио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Мр Смиља Влаовић казује о моштима Светог свештеномученика Харалампија у Црној Гори, а др Јелена Газдић упозорава на фалсификате у уџбеницима матерњег језика. Светигора информише своје читаоце и о двије нове књиге, једна је протођакона Павла Пудла „Истиновање у љубави”, а друга је ,,Епска мјеста у пјесмама Старе Црне Горе и њене околине”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о недавној посети светињама Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. Повезан садржај: Стазама Светог Василија Острошког Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку Звучни запис разговора "Ходочашћа су вековима саставни део хришћанског живота. Узмимо као пример Етерију, која је у четвртом веку походила Свету Земљу и оставила нам своје драгоцене путописе, а безбројни су примери оваквих и сличних ходочашћа. И ово моје хођење светињама у походе било је живописно и испуњено великом љубављу, зато је мој путопис са овог вишедневног путовања записан најпре у срцу, а потрудићу се да осећај мога срца поделим и са драгом ми у Христу браћом и сестрама", рекао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. Говорећи о својој духовној вези са манастиром Острогом и ћивотом Светог Василија Острошког, новосадски катихета је истакао да је манастир Острог његова друга кућа, јер је од најранијег узраста везан за светитеља Острошког, као и да је наведена духовна веза обострана, јер је благослов Светог Василија Острошког уткан у његово биће. Као ученик београдске Богословије духовно сам стасавао уз омофор Светог Василија који се чува у београдском храму светих цара Константина и Јелене на Вождовцу. То су биле године када ми животне околности нису дозвољавале да одлазим у Острог, али преко тог омофора Свети Василије и његов благослов су били самном. Бројни су примери из мог живота који доказују присуство Светог Василија, али овај ми је посебно драгоцен, рекао је катихета Бранислав, и додао: Свети Василије је својим благословом трасирао пут мог живота и његове молитве су ме упутиле да пригрлим призив Божји и цео свој живот посветим служби Богу. Све је то дело Светога Василија. У осврту на своју недавну посету Црној Гори, гост Радија "Глас" је нагласио да је Црна Гора васкрсла, да је дивна и јака вера тамошњег народа који је истрајао у праведној борби против безаконог закона. Боравећи у Црној Гори учинио сам велику метанију пред тим дивним свештенством и монаштвом, пред тим благочестивим христољубивим светосавским и световасилијевским народом, учинио сам метанију пред митрополитом Амфилохијем, који је иако телом у гробу, делатно присутан у животима свих нас. Учинио сам велику метанију пред свештеним ћивотима, молећи се Светом Василију и Светом Петру Цетињском, да и нама подаре ту тврду Божју веру и снагу љубави, да и ми у овим нашим крајевима будемо делатници љубави и сведоци да је наша вера, вера Васкрсења, истакао је катихета Бранислав. Према сведочанству Бранислава Илића, Свети Василије Острошки је светитељ који збратимљује и угодник Божји који позива на љубав и праштање, јер је својим животом посведочио да је христолика љубав једина мера хришћанског живота. Ми ништа не дугујемо једни другима, једино смо дужни да по примеру Светог Василија имамо љубав једни према другима, и да кроз ту љубав угађамо Ономе који је сушта љубав и чије је друго име управо Љубав, поучио је катихета Бранислав. Гост емисије "Пирг" је на крају говорио о сусретима са архијерејима који Богу и своме роду служе на територији Црне Горе. Он се сусрео са изабраним митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем на Цетињу, са Епископом буеносајреским и јужно-централно америчким г. Кирилом у Подгорици, као и са изабраним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем у Никшићу. Према речима катихете Бранислава, гостопримство протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, доказују да су наведени људи чеда ћивота Светога Василија и настављачи његовог свештеног етоса. На крају овог разговора катихета Бранислав Илић је упутио поруку медијским делатницима и слушаоцима Радија Епархије нишке: "Свима желим да молитве, љубав и доброта Светога Василија буду са свима вама. Да храм који се подиже у Нишу у његову част, што пре засија у пуном сјају, како би као матица сабирао све православне хришћане прелепог Града Ниша, и сведочио велику љубав Светог Василија према вама који живите у Нишу. Будите уверени да је Свети Василије молитвени покровитељ Радија "Глас", зато нека вас његове молитве руководе у вашем делању и мисији, а да ви као чеда Светог Василија знате да никада нисте сами, већ увек под молитвеним покровитељством великог чудотворца Острошког". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Има она прича о два голуба која су стајала на грани једног дрвета и гледала како разбојници пале кућу неког поштеног човека. Један голуб одмах одлети до реке, у свој кљунић захвати воде колико је могао, па долети до куће и полије по ватри. Настави то да ради још много пута, премда, због чињенице да је тако мали, није било никаквог ефекта на пожар. Други голуб је све то мирно гледао да би најзад, када му је досадило, долетео до свог пријатеља и упитао га: „Зашто то радиш када нема смисла? У твој кљун може да стане тек једна кап воде. Никада нећеш угасити пожар.“ Први голуб му је на то одговорио: „Можда не могу да угасим ватру сам, али хоћу да се зна на чијој сам страни био!“ У савременом српском друштву, барем код оног процента људи који „верује у нешто“, веома је тешко идентификовати референтан етички ослонац. Премда се у огромном броју ради о крштеним људима, стиче се утисак да ти људи нису развили свест о опредељивању на чијој су страни. Тачније,чини седа ти људи нису свесни да се делима, а не (само) речима показује на чијој смо страни. Колико год нам се та дела понекада чинила безначајна, морамо имати у виду да ступањем у Цркву човек урања у живот пун обавеза и подвига – а не само привилегија. Насупрот томе, данашњи хришћанин углавном зна да је крштен и да је крштење неопходно за припадност Цркви, али његово знање остаје апстрактно. Углавном се на Цркву гледа као на степеницу до успешног световног живота, тј. на пут до стабилности, среће и здравља. Оно што је Френк Шејфер рекао за америчку нацију, може се аплицирати и на наше друштво: „Ми смо нација у којој кажемо да верујемо у Бога, док се у исто време понашамо као атеисти.“ Самим тим, поглед и на наше друштво зависиће од тога да ли судимо по ономе што говоримо или по ономе што чинимо. Због тога је данас, можда више него икада, неопходно ревитализовати начело по коме се љубав жртвом доказује. Принцип који је, ван сваке сумње, све мање присутан. Сведоци смо да на место тог начела ступају омасовљене крилатице које, по мом мишљењу, искључиво служе за афирмацију неуредног духовног живота појединца. Па тако, често можемо чути: „Поштујем Бога, али у цркву не идем“; „Нисам неки претерани верник“; „Грех не улази у уста него излази из уста, па зато не постим“; „Нешто је згрешио па иде у цркву“; „Кад видим ко све иде, ја нећу“ итд. Тако смо данас – полако али сигурно – дошли у ситуацију да је потпуно нормално да један члан Цркве тврди да је верујући, а да се истовремено понаша као да ништа осим материјалистичког хедонизма не влада његовим животом. Такво понашање је постало бесмислица, апсурдна карикатура, у којој је гордо спојено са глупим. Наше време, напредно и богато, тако се показује духовно сиромашно и помућено. Поступајући тако, дошли смо до тога да „љубав“ према Богу и Цркви постаје фиктивна љубав, без нарочитог смисла. Таква љубав остаје само на уснама, а срце је и даље далеко (Мк. 7,6). Будимо реални, тако празну и имагинарну љубав је много лакше практиковати. Линијом мањег отпора. Управо тада се рађа опасност да се такве и сличне крилатице дубоко укорене у јавном мњењу. То је лепо приметио и блаженопочивши патријарх српски Павле, када је рекао дачесто бива да је необразложена навика моћнија од образложених разлога, те велики број људи лако прихвати очигледно слабе доказе, који потврђују њихову навику, а тешко јаке који су томе супротни. Једноставно и тачно. Да би у неком друштву деловао као здрава друштвена јединка, хришћанин би требао бити свестан да за нас није довољно бити добар по природи: треба бити добар по Јеванђељу. А Јеванђеље је увек једноставно, прецизно, али и узвишено. Порука Јеванђеља: „Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн. 14,15)“, тешко да може бити конкретнија. Она у бесмисао претвара нашу фиктивну „љубав“ према Богу, али и према ближњем. Да ли стварно волиш? Докажи да је тако. Сетимо се само Христове крсне жртве из превелике љубави. Та љубав није остала само (празна) реч, него дело. Уникатно дело – једном за свагда. Христос улази у драму људског постојања, до краја пролази кроз њу да би, на тај начин, пронашао „изгубљену овцу“, узео је на раме и вратио кући. Очигледно је да и Христос, који је за наспример par excellence, као парадигму представљажртвовање из љубави. Касније ће и његови ученици испити чашу коју је он пио (Мк. 10, 39). Следећи те примере и ми бисмо љубав морали жртвом доказивати, не само у односу према Богу, него и према ближњем. Уколико знамо (опет по Јеванђељу) ко је наш ближњи. Прва ситна жртва за ближњег би најпре могла бити молитва. Многи људи, попут овога који пише, често изгубе из вида колику снагу има молитва за ближњег. Било да је тај ближњи још увек у телу или не. Јер, молитва је (парадоксално?) већ дело, а не само реч. Поред молитве, неопходно је бити конкретан у помагању ближњима. Без околишања, без лицемерја, без шминке…пустимо да добра дела кроје наш живот. Путоказ да успешно кројимо наш живот биће када људи по нашим делима препознају да смо Његови ученици, те да видећи наша добра дела и сами прославе Оца нашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Св. Григорије Палама нам то потврђује: „Реч се речју противи, но живот ко ће оповргнути?“ У том светлу је интересантна и Јеванђелска прича о двојици синова (Мт. 21, 28-32). Један син је непослушан оцу речима, а послушан поступцима, док је други послушан на речима, а непослушан поступцима. Закључак ове познате приче је индикативан за све оне који покушавају да (пре)нагласе чињеницу да светост није могућа у домену људских напора, него по правилу представља дар Божији, а не природно својство. Иако тачна, та чињеница ни по коју цену не би требала да a priori омаловажи улогу добрих дела у циљу задобијања дара Божијег. Из приче видимо да су послушни синови они који живе врлинским животом, иако ништа нису обећали. Простије речено, они који нису јаки (само) на речима. Да будемо јаки на речима, од нас ће се тражити у неком другом моменту. Имајмо у виду да ће доћи тај моменат када ћемо стати пред Господа да дамо извештај прилика које смо искористили, а које нам је Он, по својој милости, даровао. Тада нећемо моћи никога да кривимо за своју необавештеност. Свакоме је било објашњено све што је требало, свакоме на свој начин. У крајњој линији, није ни компликовано. Ако волиш Бога, држи Његове заповести. Ако волиш брата свога, покажи то на делу. Јер, ако кажеш да ме волиш, а то не показујеш својим делима, онда ти хвала на таквој љубави – хвала, али не треба… Слободан Чавка Извор: Теологија.нет

На далеком Уралу у граду Орску, 12. фебруара 2019, отворена је изложба „Живи: новомученици концлогора Јасеновац у свјетлу васкрсења“ посвећена страдалима у хрватском логору смрти Јасеновац, у којем је у вријеме Другог свјетског рата било мучено и звјерски убијено скоро милион Срба, Рома и Јевреја. На изложби су биле представљене слике мoнахиње Марије (Антић) из манастира Светог Јована. Изложбу је, уз благослов Епископа пакрачко-славонског Јована и орског и гајског Иринеја, организовао орски свештеник отац Максим Бражњиков, на чију иницијативу се кренуло и са изградњом припрате Светим мученицима јасеновачким на Уралу. Отац Максим Бражњиков је у своју парохију увео и српски обичај – славу, тако да се на дан Светих новомученика јасеновачких на Уралу окреће и освештава колач. О томе је за Светигору отац Максим говорио прије годину дана, а повод разговора који је пред вама је поменута изложба. Оче, како сте дошли на идеју да организујете изложбу у Орску, каква је била реакција публике? Све је почело од тога када сам прошле године с једном групом био у редовној посјети Јасеновцу. Управо смо пошли на празник Новомученика јасеновачких 13. септембра и специјално за ту прилику у нашем Казањском храму града Орска живописали икону свештеномученика Илариона Тројицког, коју смо предали на дар манастиру Светог Јована. Када смо већ били у Славонији предложили су нам да отпутујемо и за Бањалуку, да погледамо светиње града и остало. Тада је у Банском двору била изложба слика монахиње Марије (Антић) посвећена Јасеновачким новомученицима. Изложба је оставила велики утисак на нас, била је одлично организована и одмах ми је синула идеја да те слике довеземо у Орск, али пошто је умјетничка дјела прилично тешко преносити преко границе, онда смо с владиком Јованом пакрачко-славонским и сестрама манастира Светог Јована разговарали о томе да нам помогну. Они су нам обећали послати репродукције тих радова. И чим сам стигао кући, кренуо сам с припремама за изложбу. Добили смо репродукције. Прибавили смо и архивске фотографије логора, а имали смо и фотографије на којима је описан савремени живот, које смо снимили кад смо били први пут тамо 2017. И тако смо 12. фебруара, дакле недавно, отворили изложбу Јасеновачким новомученицима, која је бројала 76 експоната. На отварању је било око тридесет људи, и сви су били под великим утиском ту је била градска администрација, сарадници администрације, епархијски свештеници, парохијани. Људи су, да кажем, били потресени тиме што су видјели пошто се о том логору код нас практично ништа не зна. На почетку сам им рекао да људи у Русији знају све о логорима, као што су Аушвиц, Освјенћим, Треблинка, Дахау, тамо гдје су страдали и Руси, а о Јасеновцу не знају ништа и да бисмо предуприједили разна националистичка расположења која могу никнути у Русији, хтјели смо да представимо ту изложбу… и да би људи више знали о мученицима цркве, о страдању православног народа, о страдању словенског народа, о томе какве су ужасне последице национализма који избија међу људима. Казали сте важну ствар, да су тамо мимо вјерника били и остали грађани… Хтјели смо да изложбу представимо на вишем нивоу. Било је присутно руководство града. Прошле седмице град је био у карантину, због вируса грипа школе су биле затворене и ево сад на изложбу почињу долазити ученици старијих разреда средњих школа и до затварања изложбе код нас ће долазити екскурзије. Пред којом се фотографијом или сликом публика најдуже задржавала? Више слика им је привукло пажњу, нарочита она на којој Свети Георгије копљем убија аждају која је насликана у облику слова „у“ – усташког знака, у облику воза смрти. Многима се допала и слика на којој су новомученици са ореолима насликани у језеру које се налази на територији логора. То језеро сам видио, показали смо га и на фотографијама како оно сада изгледа. И велики утисак су оставиле архивске фотографије. Изабрали смо оне које су имале висок квалитет на интернету, међу њима оне на којима се види како усташе убијају дјецу у дјечјем логору Млака. Такође сам им говорио о подвигу Дијане Будисављевић у спасавању дјеце. Сам назив изложбе говори много – „Живи новомученици“, у њему се осјећа и радост и мука, и смрт и васкрсење… Треба да кажем да смо првобитно имали идеју да ову изложбу организујемо заједно с једним московским музејем при Храму Светог Сергија Радоњешког у Крапивниках, с Музејем „Совјетски Савез: вјера и људи“, који је посвећен животу хришћана совјетског периода. Тамо су експониране фотографије, личне ствари свештеника, плоче које су издаване педесетих година, записи црквених хорова… И тај музеј је показао велико интересовање за Новомученике јасеновачке. И ријеч „живи“ била је наша заједничка одлука да се изложба тако назове. Сам музеј је организовао изложбе о животу совјетских хришћана под таквим називом „живи“. Нажалост, отац Александар Абрамов, који је настојатељ парохије и директор музеја, није могао да дође и оставили смо назив те њихове опште концепције и чини ми се да заиста одражава васкршње расположење. На самим фотографијама изображена је мука, несрећа, али при томе на њима је увијек невидљиво присутан Христос. Међу њима и Христос васкрсава. На изложби, поред Вашег надлежног епископа и људи из градских власти, говорили сте и Ви. О чему? Испричао сам о историји логора. Моје излагање је пратила презентација фотографија. Говорио сам о србофобији, хрватском национализму, о томе како је логор стваран, о осталим тада активним лицима, као што су били Вјекослав Лубурић, Анте Павелић, францискански монах Филиповић и остали… да се људи не би заваравали, јер знам да савремена хрватска историографија покушава да оправда неке од команданта логора да они нису извршавали убиства, а ми смо хтјели да покажемо да јесу. Кад сам говорио о сликама монахиње Марије, управо сам хтио да ставим акценат на васкрсењу јер се на неким изображава васкрсли Христос, на некима је, како је то и сам владика Јован говорио, Велика субота, тј. вријеме пред васкрсење, када читав свијет очекује Господа да дође и да зло на земљи престане. Господ је и насликан тако као да се онима који га чекају то чини као други долазак. И хтјели смо да то нагласимо. Али људе је веома интересовао савремени живот у Славонији и Јасеновцу. Показали смо им фотографије на којима се виде срушене куће, дивна природа, људе Хрвате који практично ништа не знају. Интересовао их је аутор слика. Рекао сам им да је монахиња Марија један изузетно скроман човјек. Шта мислите да ли је Јасеновац неправедно запостављен данас међу другим логорима, да се о њему мање зна? Да, прије отварања изложбе, а и раније, читао сам савремене сајтове који говоре да Јасеновац није био логор смрти него традиционални логор, неки кажу да су ту само задржавали људе а онда их депортовали у друге логоре. И заиста, нема таквог преседана, хиљаде и хиљаде људи је било заклано. Нигдје није било тога да логораше нијесу стријељали и гушили у гасним коморама, како су то радили нацисти, него су их убијали ручно, помоћу разних инструмената. Јасеновац је управо био фабрика смрти. Дај Боже, да се такво нешто никада не понови и сматрам да што снажније треба о томе да свједочимо јер такве ствари нити се могу нити смију заборавити. То су потврдили и посјетиоци изложбе, који кажу да о томе ништа нису знали и да о томе треба да се зна и говори што више. Ви сте предсједник Одсјека епархије за питања омладине. Како млади људи данас поимају значај мучеништва, да ли се интересују за то? Треба рећи да сам однедавно прес секретар наше епархије. У принципу у Русији постоји, да кажем, један такав тренд да се сруши значај мученичког подвига и подвига наших мученика јер се говори да су они били осуђени из политичких разлога а не због вјере, да се нису гулази примјењивали као средство да се неко одрекне вјере, да од стране СССР-а није било никаквих покушаја уништења цркве… Ми, овдје на Уралу, добро знамо како је било! Код нас су у вријеме Хрушчова биле затворене све цркве и саме свештенике су тјерали да их затварају. И ми се трудимо да о томе говоримо младим људима јер они о томе ништа не знају. Млади човјек, на Јужном Уралу, као и свуда, због економских околности више је заузет учењем и опстанком. Код нас постоје омладински клубови, који, нема их много, организују сусрете и млади људи разговарајући са свештеницима, показују за то велико интересовање… а човјек полазећи од личних проблема иде на страну високих истина… Али једноставно треба говорити истину, ширити је… Да, сљедеће недјеље изложбу преносимо у сусједни град Новотројицк, а такође ћемо да је експонирамо у Москви на једном престоничком институту, гдје имају одличну просторију. Мада је то је технички факултет, на њему се не предаје историја, али је он вишенационални, тамо поред Руса уче и студенти других националности… И да бисмо избјегли било какве етничке конфликте желимо о томе да разговарамо. Да ли су други медији, не само црквени, пренијели вијест о изложби? Да, ми имамо градске сајтове који су посјетили изложбу, велику репортажу је направио сајт Урал 56 ру, затим локална Орска ТВ, која не само да је вијест поставила на сајт, него је и преко телевизије емитовала добру репортажу о изложби, консултовала се с нама како правилно да пренесу назив изложбе, као и о томе који историјски подаци им могу помоћи да освијетле материјал. Одлично сарађујемо и веома сам им захвалан на томе. Прије годину дана сте нам рекли да градите припрату у част Јасеновачких мученика. Докле сте стигли с радовима? Тренутно смо у договору са државом око документације у вези с парцелом коју смо планирали за храм. Ове године би требало да се поставе темељи. Имате и икону… Да, икона се живопише и скоро је сасвим готова… Да ли можемо рећи да су Ваши парохијани примили Јасеновачке мученике као своје? Мислим да да. Многи ме питају како да им се моле, о чему да се моле пред њима. Ја им кажем да су они били обични људи који су живјели у селима и градовима бивше Краљевине Југославије, вјеровали су у Бога, ишли у цркву, имали су породице… и читава насеља су практично пострадала у логору. И ви у молитвама можете од њих да иштете шта год хоћете. Знате ми Руси волимо да се молимо неком светитељу за конкретно нешто, некоме се људи моле за исцјељење гласа, другоме због опет неког другог здравственог проблема и тако… Сваке недјеље служимо молебан пред ковчегом мошти с честицом Јасеновачких мученика и све људе који уђу у храм, упућујемо на ковчег с честицом мошти Јасеновачких мученика да им се помоле. Да ли сте Ви лично задовољни испуњавањем сопствене мисије, жеље о распростирању истине о Јасеновачким мученицима? Сматрам да ову изложбу треба развозити по Русији. Имамо позиве и од других градова, рецимо из Астрахана, Дмитровграда, Вологде. Мислим да ако се сада активно будемо бавили тиме, заузмемо се за то, да ћемо убрзо освојити европски дио Русије, а вјероватно и друга мјеста, сјеверни Урал, Сибир. Знам да у Јекатеринбургу живи велика српска дијаспора и њима би вјероватно изложба била интересантна. Надам се да се убудуће нећемо ограничити на изложбу, него направити нешто попут малог музеја посвећеног тим светитељима или образовати неки центар да би онај кога то занима могао код нас да сазна о томе и прочита. Ја лично кад одем у Јасеновац, осјећам се као на свом мјесту. Моја тачка осјећања Васкрса налази се управо тамо. Јер нигдје, у духовном смислу ријечи, ја себе не осјећам тако ближе Господу. То је моје лично мишљење и осјећање. **** Град Орск Орск је град кроз који пролази геолошка граница између Европе и Азије, тако да се историјски центар града налази у Азији, а нови дио града у Европи. А такође је познат и по планини Полковник, на ободу града, одакле се вади, у цијелој Русији познати, разнобојни орски јаспис. Свијет скоро ништа не зна о Јасеновцу На отварању изложбе Отац Максим је присутнима испричао о томе шта се дешавало у логору смрти: „Људе, цијеле породице довозили су у логор «возом ужаса». Довозили су на смрт – и старце и дјецу. Свијет зна за Бухенвалд и Освјенћим, али скоро ништа не зна о Јасеновцу. Ако су у њемачким логорима људе систематски уништавали у гасним коморама, усташе су радије показивале изопачену фантазију. Када читаш документа буквално се крв леди у жилама. При томе су Срби и Хрвати уско повезане етничке групе, заправо разликују се по вјери. А Србе су уништавали управо зато што су православци — они су за своју вјеру мученички страдали“. Разговарала Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска