Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'василије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У оквиру редовних духовних сабрања четвртком у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану, 14. децембра 2023. године у 18 часова ће предавање на тему "Живот као бајка - бајка као живот" одржати високопреподобни архимандрит Василије (Костић). Подсећамо да се у овој цркви четвртком ујутру од 8 часова служи света Литургија, а од 17 сати Акатист Пресветој Богородици. Сви су добродошли на молитву и предавање о. Василија. Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. децембра 1610. године, на празник 20 000 Светих мученика никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље. Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. децембра 1610. године, на празник 20 000 Светих мученика никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје Епархије источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. https://mitropolija.com/2023/05/11/sveti-vasilije-ostroski-cudotvorac-4/?utm_source=rss&utm_medium=rss&utm_campaign=sveti-vasilije-ostroski-cudotvorac-4
  3. Архимандрит мр Василије Костић из Јанице, Митрополије едеске (Грчка Православна Црква), одржаће данас, 4. априла 2023. године, у Саборној Цркви Светог архангела Михаила предавање на тему "Света Марија Египћанка - биће распето између Ада и Неба". О. Василије ће говорити после вечерњег богослужења које почиње у 17 часова. Извор: ТВ Храм инстаграм
  4. Свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, рођен је у вријеме цара Константина. Још док је био некрштен школовао се у Атини и био је врло образован, јер је петнаест година учио философију, реторику, астрологију и остале науке тога времена. Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан – касније цар одступник. У зрелим годинама крстио се на ријеци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Поставши чврсти поборник православља, луча моралне чистоте и вјерске ревности, овај умни богослов се с правом назива Велики. Живјео је само педесет година, али је био чврсти стуб Цркве и њен ревносни стројитељ. Десет година је служио као епископ Кесарије кападокијске, и називан пчелом цркве Христове. Сачувана су многобројна дјела овог оца Цркве, богословска, канонска, апологетска као и служба названа по његовом имену. Ова служба се служи десет пута у години и то: 14. јануара, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста, осим Цвијетне, на Велики четвртак и на Велику суботу. Свети Василије мирно се упокојио и преселио у царство Христово 14. јануара 379. године. https://svetigora.com/sveti-vasilije-veliki/
  5. Христос Спаситељ нас позива да волимо и своје непријатеље, чак и оне који нас мрзе, чак и оне који нас прогоне, чак и оне који нас кажњавају – све. Да се према свима односимо с љубављу, свепраштањем и љубазношћу. Многи се питају: Да ли је то могуће? Могу ли заиста ово да урадим? Није ли ово нека врста лицемерја? Зато што понекад кажем да свима опраштам, али да ли заиста опраштам свим срцем? На крају крајева, ми свакодневно понављамо речи: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Опрости свима који су нам сагрешили и опрости нама, јер ми опраштамо њима. Како да постигнемо да то заиста буде од свег срца? Има људи који због тога напуштају Цркву Христову, који одступају од Јеванђеља Христовог, управо зато што не могу да раде како Христос каже. Понекад људи чак кажу да је овакав хришћански морал нека врста слабости. Међутим, ако погледамо, заиста погледамо у своју душу и своје срце, онда ћемо видети да уопште није тако. У ствари, ако човек почне да воли, истински воли; да прашта, истински прашта; и да се моли, истински моли за своје непријатеље, касније можемо видети како тај човек постаје пример за нас. Видећемо то касније, посебно када се његов живот заврши, и када Црква буде говорила о њему и великим делима које је учинио. Тада ћемо заиста видети да то није била слабост, већ напротив, снага. И то каква снага! Зашто? Јер, да би срце могло истински да прашта и истински да воли, срце се мора променити. А променити сопствено срце није лако. То је снага. То је подвиг. Сваки хришћанин од тренутка свог крштења или свесног доласка на крштење у животу (ако смо крштени у детињству), од тог тренутка постаје подвижник, и мора бити подвижник, и не може бити друго него подвижник. Шта ово значи? То не значи да сви треба да постану монаси. То не значи да свако треба да промени свој начин живота споља или чак у извесном смислу изнутра. То значи само једно – да се свако од нас мора борити са самим собом, са својим егоизмом, са својом себичношћу, са свиме што нам стоји на путу у односима са другим људима. А ако успемо да сломимо сопствену гордост, сопствену себичност, сопствени егоизам и омекшамо своја срца, онда постајемо, како је рекао Свети Серафим Саровски, „светлост за друге“. „Стекни душевни мир“, рекао је, „задобиј Духа Светог, и тада ће се хиљаде око тебе спасити!“ И такав човек постаје просветљен, дајући нешто ново у људском животу; и све се мења у људским односима, све постаје потпуно посебно. На то нас данас позива Христос Спаситељ. За ово је потребно, пре свега, стећи непоколебљиву, жарку веру у истинитост речи Христа Спаситеља, у истинитост Његовог пута. И тада ће Дух Свети сићи у наша срца, како каже Свети Серафим, и како каже Свети апостол Павле пре њега, „и Он Сам ће се молити у нама“ (уп. Рим 8, 26) и дати нам снагу, истинску снагу, нељудску снагу да волимо и праштамо, благосиљамо и молимо се за све, без изузетка. Амин. https://svetosavlje.org/ljubav-prema-neprijateljima/
  6. После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“ Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26) Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га. Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“. Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“ Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“ Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“ На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања. Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“[5] са вечним животом. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56). Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“ У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти. Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима. Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“, исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“. Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“, онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“, то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“ Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“ Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“ Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35) Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“. Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег. После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ. Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом. Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу. „Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност. Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“ „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе. Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма. Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује. https://teologija.net/hristos-posle-vaskrsenja/
  7. Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“, Универзитета у Источном Сарајеву, организује 27. и 28. маја 2022. године научни скуп под називом „Перспективе примењене теологије у савременом добу“, најавила је Митрополија дабробосанска. Скуп ће се одржати у Фочи, у просторијама Православног богословског факултета. Свечано отварање биће у петак, 27. маја у 15 часова. Учешће је потврдило 16 излагача из Републике Српске и Србије, а пријављене теме су груписане у следеће сесије: „Литургијска теорија и пракса“, „Црквено-канонски поредак и савремено државно уређење“, „Нове форме и тековине црквене уметности“, „Савремене перспективе православне педагогије“, „Хришћанство и савремена психологија“ и „Пастирство пред изазовима савременог доба“. Циљ скупа је да се на високом научном нивоу из више углова сагледа у којим све правцима треба да се развија богословље тако да би било практично примењиво у ближој, а и даљој будућности, а како би Црква и друштво имали конкретну помоћ у решавању проблема и изазова са којима се суочавају. У плану је такође, да се после скупа сакупе радови излагача и да буду објављени у једном тематском зборнику. * ПЕТАК, 27. МАЈ 14.00–15.00: Регистрација учесника 15.00 –15.30: Свечано отварање (поздравне ријечи: протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Г. Хризостом) 15.30–16.30: ПРВА СЕСИЈА (модератор доц. др Бошко Ерић) ЛИТУРГИЈСКА ТЕОРИЈА И ПРАКСА ДАНАС 15.30–15.50: проф. др Здравко Пено (Православни богословски факултет УИС), Приношење Дарова и тајна рода виноградарског (Мт 26, 29) 15.50–16.10: проф. др Ненад Тупеша (Православни богословски факултет УИС), Символизам и реализам у литургијском богословљу Епископа Атанасија Јевтића 16.10–16.30: Дискусија 16.30–16.45: Пауза 16.45–18.05: ДРУГА СЕСИЈА (модератор доц. др Ведран Голијанин) ЦРКВЕНО-КАНОНСКИ ПОРЕДАК И САВРЕМЕНО ДРЖАВНО УРЕЂЕЊЕ 16.45–17.05: проф. др Станка Стјепановић (Правни факултет УИС), Враћање одузете црквене имовине 17.05–17.25: проф. др Дарко Ђого (Православни богословски факултет УИС), Постоји ли данас пентархија? Црквени и правни идентитет, наративи, моћ 17.25–17.45: проф. др Саша Шољевић (Православни богословски факултет УИС), Актуелност канона Законоправила Светог Саве 17.45–18.05: Дискусија 18.30: Вечера 19.30: Промоција издања Православног богословског факултета у Фочи СУБОТА, 28. МАЈ 09.00: Доручак 10.00–11.00: ТРЕЋА СЕСИЈА (модератор доц. др Бошко Ерић) НОВЕ ФОРМЕ И ТЕКОВИНЕ ЦРКВЕНЕ УМЈЕТНОСТИ 10.00–10.20: др Владимир Коларић (Завод за проучавање културног развитка, Висока школа за комуникације, Београд), Хришћанство у новијем српском рокенролу: Иван Јегдић, Кени није мртав и Драм 10.20–10.40: мр Љубиша Костић (Православна Богословија Светих Кирила и Методија, Ниш), The Matrix: Постоји ли стварност? Религијско-философски елементи холивудског блокбастера 10.40–11.00: Дискусија 11.00–11.30: Пауза 11.30–12.30: ЧЕТВРТА СЕСИЈА (модератор проф. др Дарко Ђого) САВРЕМЕНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПЕДАГОГИЈЕ 11.30–11.50: проф. др Биљана Сладоје Бошњак (Филозофски факултет УИС), Православни аспекти породичне педагогије 11.50–12.10: проф. др Владимир Ступар (Православни богословски факултет УИС), Педагогија молитве и преображај човека у Цркви 12.10–12.30: Дискусија 13.00: Ручак 14.00–15.20: ПЕТА СЕСИЈА (модератор доц. др Ведран Голијанин) ХРИШЋАНСТВО И САВРЕМЕНА ПСИХОЛОГИЈА 14.00–14.20: проф. др Александра Хаџић (Филозофски факултет УБЛ), Слађана Дупер, МА (Филозофски факултет УБЛ), Повезаност афективне везаности према родитељима и афективне везаности према Богу 14.20–14.40: проф. др Бојана Маринковић (Филозофски факултет УИС), Улога капацитета за ментализацију у формирању представе о Богу 14.40–15.00: проф. др Наташа Костић (Филозофски факултет УИС), проф. др Сњежана Станар (Филозофски факултет УИС), Религијски идентитет као аспект социјалног идентитета 15.00–15.20: Дискусија 15.20–15.30: Пауза 15.30–16.30: ШЕСТА СЕСИЈА (модератор проф. др Ненад Тупеша) ПАСТИРСТВО ПРЕД ИЗАЗОВИМА САВРЕМЕНОГ ДОБА 15.30–15.50: проф. др Љубивоје Стојановић (Висока школа струковних студија за васпитаче „Михаило Палов“, Вршац), Христос као образац културе дијалога 15.50–16.10: доц. др Ведран Голијанин (Православни богословски факултет УИС), Пастирско богословље између традиционализма и стварности 16.10–16.30: Дискусија 16.30–17.00: Затварање скупа Извор: Митрополија дабробосанска
  8. Данашњи секуларизовани свијет изгубио је прави појам светости. То искушење не заобилази ни хришћане те се све више заборавља да је крајњи циљ човјековог постојања управо – светост. Светост као благодатно обожење у заједништву са Јединим Светим. Зато ријеч о светости никада не застаријева, увијек је савремена и упућена сваком човјеку у свакој епохи. Светост је искључиво Божији дар. То је нестворена божанска енергија Тројичног Бога Који је свет по природи, а која се дарује човјеку у заједничарењу са Христом у заједници Цркве као Његовог Тијела. Према томе, светост је по природи – својство Божије, а по заједничарењу – својство светих Божијих људи. Светитељи откривају и пројављују у времену оно што је вјечно својство Божије, откривају љепоту лика Божијег у човјеку. Као такви, они су најдрагоцјенији дар Божији једном народу, а и Цркви уопште. Оваплотивши у својој личности оно што је најврједније у народу из којег потичу, светитељи су уједно и потврда Божијег благодатног старања о том народу. Гледано кроз историју, у најтежа времена Бог је у народу подизао Своје свједоке који су одржали брод Цркве и хришћанског етоса у бурама житејског мора и историјских недаћа. И они су остали трајни свјетионици и путеводитељи на уском путу спасења учествујући непрестано у животу Цркве и народа који их поштује. Чуда која чине светитељи најблагодатнији су израз њихове светости и оно чиме они залазе у сложено биће народног живота. Дакле, светост светитеља није субјективна, већ објективна вриједност која се испољава у односу према људима. Светац је живи примјер јеванђелског живота. Наши српски светитељи су „со“ нашем народном организму и духовна „видјела“ нашој историји, која је Бог открио и учинио видним. Као такву свијећу неугасиве свјетлости, поставио је Бог Светог Василија Острошког да са висине „града који на гори стоји“ обасјава духовне стазе српском роду и свима који притичу његовим цјелебним и чудотворним моштима. За живота је личио на земаљског анђела, његово тијело је и тада било храм Духа Светога, а по упокојењу његове нетрулежне мошти постале су ризница благодати и исцјелитељске силе Божије. Из црквице Ваведења у острошкој пештери, као из бање Витезде сијају његове свете мошти које Дух Свети оживотворава и чини нетрулежним показујући тиме да је веза између светих људи и Бога и по смрти нераскидива. Записани су бројни случајеви исцјељења и благодатне помоћи Острошког Свеца, а могли би се написати томови књига у којима би се сабрали сви примјери чуда која су заправо наставак чуда Господњих описаних у Писму: слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују (Мт. 11,5) Вјера Светог Василија је била безусловна и несебична. Он се није повукао у малу острошку пећину да би задобио неки дар од Бога већ зато да би се цијелим својим бићем и животом предао на служење Богу. Као и Свети Сава и многи други његови претходници, Свети Василије је ”побјегао” из свијета у потрази за Пуноћом, а вратио се да би обасјао народ свој свјетлошћу откривене Тајне.[1] Зато Бог није оставио такву свјетиљку сакривену него ју је издигао да са врха острошке стијене обасјава цијели народ. Тако се још за његовог живота образовао култ који се срастао са срцем и душом православног народа, а који се ширио и међу инославним, чак и међу нехришћанима. Онај ко истински свједочи Бога и правду Његову не гледа „ко је ко“ већ у сваком човјеку види ближњег свога. Зато је Острошки Светитељ небројено пута потрврдио да му је ближњи сваки онај који са вјером и љубављу приступа његовом светом кивоту. Свети Василије се уткао у народни живот превасходно као светитељ и чудотворац и његов харизматски значај се потврђује већ три и по вијека. Али исто тако не треба губити из вида ни његов земаљски живот и рад, као архијереја једне од најважнијих области у тадашњој Пећкој патријаршији, у веома сложеним и мучним приликама тога времена. Повукавши се из епископског двора у малу острошку пештеру, жељан испосничког, анахоретског живота, није престајао да као ревносни пастир брине о свом народу и Цркви. Он је знао да ће се народ очувати у вјери и свештеној традицији не толико физичком борбом колико снажењем народне душе, јачањем морала и његовањем народне културе.[2] Стога је његовим прегалаштвом и подвизима „острошка пустиња процвјетала као неувели љиљан“[3], мала пештера је прерасла у манастир који је постао расадник вјерског и духовног живота. Подвижнички живот није га удаљио од народа већ је, напротив, развио још јаче поштовање према њему и велики углед међу савременицима. Поштован је као Божији човјек послан ради спасења своме роду. Након његовог престављења, то поштовање је прерасло у култ, а он као светитељ постаје још присутнији у животу народа. Чуда, којима је Бог прославио мошти Св. Василија још више су утврдила вјеру да је он послан као дар Неба, захваљујући коме се овај народ одржао и опстао у врло немирном периоду историје и остао одан истинским и непролазним вриједностима. Вијековима Свети Василије, као непоколебљиви стуб Православља својим доброчинствима чува душу српског народа, опомиње савјест и одржава пламен кандила вјере под олујним вјетром данашњице. Зато је и у овом нашем времену, бременитом разним искушењима и напастима, потребно управљати поглед срца ка острошким висинама, с молитвом Светом Василију, Богоносном архијереју и великом бранитељу вјере православне, да одбрани све нас који његову свету вјеру држимо и поштујемо његов свети спомен. протојереј Слободан Лукић [1] Амфилохије Радовић, „Светост-мјера људског достојанства“, у зборнику радова: Светост и одговорност, Цетиње 2000, стр. 72. [2] Душан Љ. Кашић, „Свети Василије Острошки и његово доба“, у: Свети Василије Острошки Чудотворац, Београд 1971, стр. 27. [3] Акатист Св. Василију Острошком, икос 4. Свети Василије Острошки – похвала рода нашега | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Данашњи секуларизовани свијет изгубио је прави појам светости. То искушење не заобилази ни хришћане те се све више заборавља да је крајњи циљ човјековог...
  9. Ниси ни студен ни врућ? Тако, пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк. 3, 16 – 17). Шта треба да радим са напретком и благостањем које ми желе, и које су ми обећали, када оно не побеђује смрт? Као да детету кажеш „ Ради свој домаћи рад са пажњом и поштовањем, и изградићеш предиван мртвачки сандук тако да ћеш имати диван погреб“. Логика овога света је њен сопствени мртвачки сандук. Шта треба да радим са напретком који не побеђује смрт? Нека сви промашаји дођу, све док је смрт уништена, и овај мој промашени живот преплављен вечношћу, чак и сада. Вера је за одважне. „Бојажљивост је одступање од вере“(Свети Јован Лествичник). Они који се надају Господу подижу се на крилима као орлови (Ис. 40, 31). Тада су све слободе које се човеку нуде неодговарајуће. И никакв тоталитаризам није у стању да подјарми његову слободу. Боље је да људи не верују у Њега него да имају лажно веровање, него да болесни и залуђени људи представљају себе као Његовим учитељима, и апостолима. Боље је искрено порицање него искривљено веровање. „Мора нам бити дражи истински ад од умишљеног раја“(Симон Веил). https://manastirpodmaine.org/4048-2/
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Епископ сремски г. Василије су у уторак 4. јануара 2022. године у Шапцу посетили Епископа шабачког г. Лаврентија који се опоравља после лечења на Војномедицинској академији. Предстојатељ Српске Цркве се интересовао за здравље Епископа Лаврентија и пожелео му је брз и успешан опоравак, уз напомену да, и сада, својом мудрошћу, знањем, љубављу према роду и Богу води ваљано ову Епархију са најближим сарадницима, бројним монаштвом и свештенством и верујућим народом овог дела Србије којем је оставио задужбине у Соко Граду, Богоштици и Богосавцу и дела Светог Владике Николаја Охридског и Жичког. Патријарх Порфирије и Епископ Василије,пожелели су срећне божићне празнике најстаријем архијереју Српске Цркве, Преосвећеном владици Лаврентију (87) који непрестано делује на Њиви Господњој већ 55 година. Свјатјеши Патријарх Порфирије и Епископ сремским су пожелели Епископу Лаврентију да се опорављен и крепак, у сваком погледу, врати потпуно делању на „Њиви Господњој“ као што је био свих минулих година и деценија, службујући у расејању и отаџбини. Владика Лаврентије је узвратио радошћу због ове божићне посете казавши да је Патријархова и његова пажња за њега и Епархију шабачку баш уочи Божића, нешто што је посебан дар Божји, пожелевши Патријарху српском да мудро управља Црквом на многаја љета. У пратњи Патријарха српског и Епископа сремског Василија био је епархијски ђакон Горан Власац. Посебну пажњу и љубав за владику Лаврентија показују његови први сарадници, Високопреподобни архимандрит Нифонт (Павловић), архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Мирко Вилотић, секретар Епархије и ђакон Раденко Пантић, који су Патријарху Порфирију и Епископу сремском Василију били домаћини. Извор: Телевизија Храм
  11. У васкрсни дан Господњи, 12. децембра 2021. године, у радости празника Светог и богоносног оца нашег Мардарија Љешанско-либертивилског и свеамериканског, служена је света Литургија у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Након литургијског сабрања свештенство и велико мноштво народа сабрало се у свечаној дворани парохијског дома ради приказивања документарног филма у продукцији Телевизије Храм „Свети Василије Острошки-сведок васкрсењаˮ, аутора катихете Бранислава Илића. И поред чињенице да је у Београду освануло хладно и снежно јутро и да је због великог снега било отежано кретање, велики број београђана дошао је да узнесе славу Господу, а част Светом Василију Острошком. Ово сабрање у љубави почело је у храму Божјем, који је према речима тумача свештеног богослужења „крајичак неба на земљи за време савршавања свете Евхаристијеˮ. На светој Литургији се кроз причешће хранимо са трпезе Царства небеског, а саборовање у продужетку евхаристијског сабрања, била је прилика да се кроз документарни филм о Светом Василију Острошком и предавање о значају светитеља и чудотворца од чијег се престављења навршило 350. година, нахранимо са трпезе речи Божје, са оне богате трпезе спасоносних поука које је Свети Василије Острошки проповедао и испунио у свом светом и богоугодном животу. Након приказивања документарног филма који је настао поводом 350. година од упокојења Светог Василија Острошког, одржано је предавање на којем су о Светом Василију Острошком и значају филмског остварења њему у част, говорили катихета Бранислав Илић, аутор филма; и Милана Ивковић, катихета десете београдске Гимназије. У свом излагању катихета Бранислав Илић је говорио о Светом Василију Острошком као светитељу који је васколики живот предао Христу Богу, те у свом светитељском лику сабрао све светитељске епитете. Филмско остварење које сте имали прилику да видите, а које је настало поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, приказује нам Светог Василија као онога који је образац светитеља који је васколики живот саобразио животу у Христу, истакао је катихета Бранислав и додао: Светитељи су плод на Дрвету Живота, како то дивно каже у свом Охридском прологу Свети Владика Николај. Они су, додаје Свети Владика, жито у Житници Небескога Царства. Светитељи су дело Божје и Свети отац наш Василије Острошки је дело Божје и дар Божји који нам је подарен, да својим светим и светлим животом у Христу, буде духовна светиљка свима нама који се налазимо и тами греха и сенци смрти. Дело Божије је светитељ Острошки као савршени и потпуни, бесмртни човек, човек земаљски од крви и меса који је постао као небески Анђео, оставши и на Небу истински човек, али прослављен и обожен. Према речима новосадског катихете, Свети Василије чудотворац и исцелитељ Острошки нам је својим животом посведочио свештену и савршену истину да је човек целовито биће, целосно и целомудрено биће, да је човек по много чему сложено биће, комплексно небоземно биће, и саборно биће, које је створено за богочовечанску заједницу. У закључку свог излагања аутор филма је посебно истакао значај годишњице коју прослављамо, указујући на поруку коју она собом носи. Ова 350-годишњица упокојења Светог Василија Острошког, а са њом и ово филмско остварење које смо принели светитељу Острошком, указује да је и подсећа нас да је мера нашега живота узрастање у меру раста висине Христове, односно да узрастајући у тој мери испуњавамо оно назначење на које смо призвани – да постанемо свети, као што је свет Господ Бог наш, закључио је катихета Бранислав Илић. Милана Ивковић, катихета десете београдске Гимназије је у свом излагању говорила о турбулентним и нестабилним околностима у којима је живео и делао Свети Василије Острошки, и како су оне утицале на његову мисију и прегалаштво у православној вери. Такође, осврнула се на сам појам светитељ, како у његовом етимолошком значењу, тако и у практичном који се опитује у реченици да је светитељ и онај који преноси на небо све бриге, а на земљу осмех Оца Небеског. Милана Ивковић је истакла и да светитељ поред вере у Бога исповеда и јаку веру у другог човека као што и Јевађење говори да ''љубимо ближњег свог као сами себе'', односно да не можемо да верујемо у другог човека ако не верујемо у саме себе. Ова вере није самоувереност у којој сами себе и друге убеђујемо у своје способности и таленте, већ је то вера (која долази од љубавне и јаке вере којом Бог верује у сваког човека и која ми даје ту ''самоувереност'') да у мени, и у сваком човеку постоји нешто што ја не знам. Односно, да је други човек за нас тајна. То значи да људи нису пројекти, и да наша вера у друге људе не подразумева укалупљиваље ближњег у калупе ''знам шта је за тебе добро''. На крају, Милана је истакла стваралачки аспект филма о Светом Василију Острошком те је рекла да уметност служи да припреми човека за смрт као што је говорио велики Андреј Тарковски, и да дотакавши људску душу, служи и томе да човека припреми за добро. Кад је успостављена веза између уметника и онога који ужива у тој уметности, наступа катарза (''очишћујућа траума'') и човек чезне да се најбоље стране онога што је унутар њега ослободе. Уметност потврђује оно све најбоље у човеку - веру, наду, љубав, лепоту, молитву. Ово световасилијевско сабрање у окриљу једног од београдских храмова посвећених њему, било је употпуњено авраамовским гостољубљем и великом пастирском бригом настојатеља храма пропрезвитера Предрага Тимотијевића и његовог свештеничког братства. Свештенство је за све сабране приредило богато послужења, испуњавајући на тај начин поруку коју нам је Свети Василије Острошки оставио својим животом, а то је љубав према свима. Извор: Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"
  12. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Српска православна Црквена општина футошка организује приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора Бранислава Илића, катихете. После приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, о светом Василију Острошком и филмском остварењу у светитељеву част говориће катихета Бранислав Илић, аутор филма, и Петка Луковић, вероучитељица из Београда. Овим духовним сабрањем, које ће бити одржано у недељу, 26. децембра у 18.30 часова, у свечаној дворани Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу, Црквена општина футошка даје допринос обележавању 350-годишњице од упокојења светог Василија Острошког. *** Филм „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве овог исцелитеља и чудотворца, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају светог Василија Острошког и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је он истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божја излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима Својимˮ (Пс. 67, 36). Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија управа храма Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси организује приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок васкрсењаˮ, аутора катихете Бранислава Илића. Након приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, о Светом Василију Острошком и филмском остварењу у светитељеву част говориће: катихета Бранислав Илић, аутор филма и вероучитељ Милана Ивковић. Духовно сабрање у част 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког одржаће се у недељу 12. децембра после свете Литургије, у свечаној дворани парохијског дома при храму Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси. Позивамо све житеље престоног Града Београда да својим присуством увеличају ово световасилијевско сабрање које је мали каменчић у мозаику љубави коју наш народ има према чудотворцу острошком. * * * Телевизија Храм приноси светитељу ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). Извор: Документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ
  14. У двадесет четврту недељу по Педесетници, 5. децембра 2021. године, након свете архијерејске Литургије коју је у нишком храму Васкрсења Христова служио предстојатељ Цркве Божје у Епархији нишкој - Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, у свечаној дворани парохијског дома при хиландарском метоху, уприличено је приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Повезана вест: Филм "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења" приказан у Богословији светих Кирила и Методија у Нишу Након приказивања филмског остварења чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, одржано је предавање о великом чудотворцу острошком, уз посебан осврт на филм који је настао у светитељеву част. Након учешћа у Тајни над тајнама - светој Евхаристији на којој се хранимо са трпезе вечнога живота, верни народ Константиновог града Ниша сабрао се у свечаној дворани парохијског дома да се нахрани са трпезе речи Божје. На самом почетку сабране је надахнутим словом поучио протопрезвитер Бобан Стојковић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу и настојатељ храма Васкрсења Христова. Свети Божји људи су они који побеђују егоизам и грех у себи, који нису приковани за овоземаљско, већ само за небеско и вечно, а један од њих био је Свети Василије Острошки чије врлине су приказане у филму који је настао поводом 350-годишњице његовог упокојења, рекао је протопрезвитер Бобан Стојковић, и додао: Нека би свима нама, и свим нашим сродницима, Господ дао дар међусобне љубави и помирења, да отворимо срце једни према другима, да гледамо у очи једни друге, да гледамо лице једни других. Аутору овог филма нека Господ подари обиље благослова, напретка и узрастања у меру раста висине Христове, јер на овај савремен начин можемо да читамо житије Светог Василија Острошког, и управо у ових четрдесет минута трајања филма ми смо га прочитали, закључио је прота Бобан. У наставку сабранима се обратио ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске у Београду и некадашњи ученик Богословије светих Кирила и Методија. У овом чудесном филму смо чули да се одмах после упокојења Светог Василија Острошког проширио његов култ. Светог Василија је красила велика упорност, истрајност и аскеза, зато према сведочанствима из филма видимо и данас светитељеву истрајност и његову будност за народ особито у данима великих искушења, истакао је ђакон Будимир. Ја сам изненађен и задивљен идејом да се у једном оваквом филму у четрдесет минута, уврсте сви елементи светитељства Светог Василија Острошког, закључио је ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске. На крају сабране је надахнутим речима поучио катихета Бранислав Илић, аутор филма. Речи Пресвете Богородице "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој", најбоље је оваплотио и актуализовао Свети Василије Острошки. Његов одлазак у манастир сличан је одласку Пресвете Богородице у јерусалимски храм, то није символизам, већ је поука свима нама да и ми тај животни идеал Светог Василија применимо у свом хришћанском животу, рекао је катихета Бранислав. У даљем току свог излагања катихета Бранислав је учинио осврт на празник Ваведења Пресвете Богородице у јерусалимски храм и између осталог рекао: Химнографија овог чудесног празника позива свакога од нас, да попут Пресвете Богородице од своје душе начинимо храм Духа Светога. Зато сам данас радостан, јер се ми нахранисмо храном небеском са тајанствене Трпезе вечнога живота, а сада добротом и љубављу вашег свештеника оца Бобана великог мисионара у нашој помесној Цркви, хранимо се речју Божјом, речју коју је проповедао и коју проповеда до данас Свети Василије Острошки. Слушали смо данас у Јеванђељу о два исцељења, а сагледавајући ту перикопу кроз личност Светог Василија, можемо рећи да се ми Христових хаљина дотичемо преко Светог Василија, он нам је мост до Господа, поучио је новосадски катихета. Сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави у Богословији светих Кирила и Методија, а том приликом катихета Бранислав је Његовом Преосвештенству Епископу нишком г. Арсенију уручио дар - икону Светог Василија Острошког.
  15. У суботу 4. децембра 2021. лета Господњег, након бденија у храму Васкрсења Христова у Нишу, у свечаној дворани Богословије светих равноапостолних Кирила и Методија у Нишу, одржана је пројекција документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Филм је, провлачећи нит кроз беседу првојерарха наше свете Цркве, Патријарха српског г. Порфирија, кроз слово Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, показујући велелепни Острог и дивне пејзаже Црне Горе, најпре изнео какав је христолик живот водио овај свети Божији угодник. Филм је пред ученике Богословије изнео светитељев лик као истинског сведока Васкрсења, феномена који сија ван окова времена и места. Након приказивања филма, ученицима Богословије светих Кирила и Методија обратили су се катихета Бранислав Илић, аутор филма, и ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске у Београду. У ово попразнично вече празника Ваведења Пресвете Богородице, Господ нас је сабрао у здању ове знамените Богословије и овог храма науке, радостан сам што вечерас видим ваша лица, јер гледајући ваша лица могу да поновим оне древне речи из Старечника: Видео си брата свога, видео си Бога свога, истакао је између осталог катихета Бранислав Илић. У оквиру свог обраћања ученицима Богословије у Нишу, катихета Бранислав је подсетио да Телевизија Храм празник Ваведења Пресвете Богородице прославља као своју крсну славу: Телевизија Храм прославља Ваведење Пресвете Богородице, прилика је да из ове Богословије и из Константиновог града Ниша сви једним устима и једним срцем упутимо молитвене честитке и жеље, да на корист нашој светој Цркви успешно врше своју мисионарску службу, јер бивајући сарадник и сатрудник Телевизије Храм, уверио сам се да људи који чине редакцију Телевизије Храм улажу надљудске напоре да би нама пружили што квалитетнији програм, нагласио је новосадски катихета Бранислав Илић. Нека молитве Светог Василија Острошког упућују све вас, драги богословци, на пут спасења и пут служења Господу и Цркви Његовој, да угледајући се на острошког светитеља испуните оно призвање које вам је као израз љубави Божје задато, закључио је катихета Бранислав. Часни ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије српске у Београду, у оквиру свог излагања је учинио осврт на филмско остварење катихете Бранислава Илића, указујући да овај филм пред нас износи живи живот који је опитовао Свети Василије Острошки. Након излагања уважених гостију, богословци су имали прилику да постављају питања, и да у пријатном и љубављу испуњеном дијалогу промишљају о Светом Василију Острошком. Ово сабрање је крунисано громогласним појањем тропара Светом Василију Острошком.
  16. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, Богословија светих Кирила и Методија у Нишу и храм Васкрсења Христова – метох манастира Хиландара у Нишу, организују приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ у продукцији Телевизије Храм. У суботу 4. децембра на празник Ваведења Пресвете Богородице у вечерњим часовима филм ће бити приказан ученицима Богословије светих Кирила и Методија у Нишу; Сутрадан, у недељу 5. децембра са почетком у 11ч, приказивање филмског остварења о великом чудотворцу острошком одржаће се у свечаној дворани парохијског дома при храму Васкрсења Христова у Нишу. Након приказивања о филму ће говорити: Протопрезвитер Бобан Стојковић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу и настојатељ храма Васкрсења Христова; Ђакон Будимир Кокотовић, службеник Библиотеке Патријаршије Српске; Као и катихета Бранислав Илић, аутор филма. Позивамо све житеље Града Ниша да својим присуством узму учешће на овом духовном сабрању у духу 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког! * * * Телевизија Храм приноси светитељу ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). Извор: Документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ
  17. Поводом празника Светог Нектарија Егинског, у цркви њему посвећеној у никшићком насељу Хумци, у понедјељак 22. новембра 2021. служена је света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парох страшевински и старотребјешко-кличевски уз саслужење свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске: протојереја-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког, протојереја Радмила Чизмовића, пароха пјешивачког, свештеника Ранка Радоњића, саслужитеља у острошкој светињи, јерођакона Зосиме, острошког сабрата. Звучни запис беседе (прилог Радио-Светигоре) У храму, који се подиже у славу Божју, а у част Светог Нектарија Егинског, одслужена је прва Литургија, управо, на празник овог великог Светитеља новијег доба, који се поштује у цијелом православном свијету. Светој служби Божјој присуствовали су бројни вјерници, који су се, из велике љубави према Светом Нектарију Егинском Чудотворцу и Исцјелитељу, сабрали у данашњем молитвеном сабрању. Литургијском проповједи обратио се протојереј-ставрофор Велимир Јововић, осврнувши се на прочитану ријеч Божју из светог Јеванђеља у којој нам Господ говори да је Он истински и прави Пастир. Господ то говори, али и потврђује - Христос Син Бога живога с Небеса дошао на земљу, узео тијело људско, живио најтежи људски живот, а показао се као истински, прави Пастир свих људи. „Данас прослављамо великог Његовог угодника, настављача дјела Христовог, Светог Нектарија Егинског Чудотоворца, слава му и милост, Светитеља који је мало прије нас живио, о коме, вјерујем, ви сви добро знате, читали сте његово житје. Смирен, кротак, тихи, добри човјек, Христов пастир који је цио свој живот уложио да помаже људима. А како су му људи узвраћали? Баш као и Христу – клеветали га, лагали на њега, били завидни, потплитали му ногу, на сваком кораку његово име је проглашавано као нечасног човјека“. „Свет човјек, а клевећу га. Шта је људска злоба, шта је наша злоба? Какву је душу и какво срце имао Свети Нектарије, баш као Христос на Голготи, кад су Га распињали, говорио је: Опрости им Оче, не знају шта раде. Зато је Бог свога слугу, свога Нектарија прославио као великог Чудотворца и помоћника код савремених тешких болести, карцинома, наркоманије и других. Све је то донијело његово велико смирење. Нема ништа веће, кажу Свети Оци, а Свети Нектарије потврдио својим животом, него бити смирен - бити смирен пред Богом, пред собом и пред другима“, бесједио је о. Велимир. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, у чијој парохији се гради будућа светиња је заблагодарио Богу, што их је удостојио да се окупе у храму Светог Нектарија и одслуже прву Свету Литургију. „Данас празник прослављамо Светом Литургијом, оном службом која нас окупља, у којој постајемо једно са Господом и једни са другима. Управо, овај храм је свједочанство тог благослова Божјег. Објединио нас је Свети Нектарије око ове светиње да се потрудимо, да дамо од свог живота и од свог труда, онолико снаге колико имамо и да изградимо први храм, у Црној Гори, посвећен овом великом светитељу“, навео је о. Слободан. Посебан благослов, по ријечима свештеника Јокића, јесте то што је у темељима овог храма и Црквено-народог дома, уграђено камење са Егине од манастира Светог Нектарија, којег је Светитељ својим рукама градио и гдје данас почивају његове Свете мошти. „Тај благослов смо добили од игуманије манастира Светог Нектарија и зато је то посебан благослов за нас“, казао је о. Слободан, изразивши благодарност Господу што окупља људе, који се труде око овог храма као око своје куће и уграђују себе у ово благословено дјело. „Као што је Свети Нектарије од своје плате градио храм на Егини, тако ти дивни људи, нећу их данас посебно набрајати, зна их Бог и Свети Нектарије, од својих плата, од свог труда, од рада, знања и дара који им је Бог дао, граде овај храм. Гради се полако, с анђелима, а све у славу Божју“, рекао је свештеник Јокић. Како је Света Литургија служена уз јаку кишу, у, још, незавршеном храму, тако је у овој, на први поглед, необичној служби, прота Слободан, препознао онај шатор у храму, скинија у светињи над светима, заједно са вјерним народом сабраним око имена Божјег и Светитеља Нектарија. Указао је на сличност која постоји између два велика Светитеља и Чудотворца – Светог Василија Острошког и Светог Нектарија Егинског. „Сваки пут кад нам је долазио Свети Василије била је киша, па, ево, и кад нам је дошао Свети Нектарије, мало кише да нас подсјети на наш гријех, на смирење, а, прије свега, на љубав коју дугујемо једни другима. Са љубављу да наставимо да градимо овај храм, са љубављу да се у њему окупљамо, са љубављу да се сретамо овдје и гдје год се срели да препознамо једни друге као браћу и сестре, јер одавде, са ове службе све извире и у њу увире. Поучени примјером Светог Нектарија, који није заборављао ниједног човјека, јер је био отац свих, тако и ми да гледамо у човјека, као брата и сестру своју, било гдје и било шта радио, па и ако је пао да им помогнемо да устану и да се покају. Тако да живимо свој живот и угодимо Господу, а најљепши примјер нам је Свети Нектарије“. „Кад год поменемо овдје Светог Нектарија, морамо поменути и Светог Василија, чијом љубављу и благословом се гради овај храм. Та два духовна горостаса су заштитници овог мјеста и овог града и сваког нашег дома“, поручио је архијерејски намјесник никшићки о. Слободан Јокић. Освештан је и преломљен славски колач и жито, те славски приноси вјерника, који су, из љубави и поштовања према Светом Нектарију Егинском, принијели славске колаче. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  18. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, у организацији Светосавске заједнице при парохијама теслићким, а у оквиру данâ „Светог Краља Драгутинаˮ, у свечаној дворани Српског, просветног и културног друштва "Просвјета", одржано је приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Након приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, а који је настао поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, одржано је предавање које су одржали уважени гости: Презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског; јерођакон Роман (Виларет), сабрат свештене обитељи манастира Острог, као и катихета Бранислав Илић, аутор наведеног филма. Уважене госте предаваче, као и сабрани народ бираним речима поздравио је протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки. Презвитер Бранислав Кеџић је у оквиру свог излагања говорио о правилном поимању светитељства у Цркви Христовој, посвећујући посебну пажњу животном и светитељском примеру Светог Василија Острошког, који је према његовим речима професионално и умешно приказан у документарном филму, чији је циљ да савременог човека подстакне да се угледа на Светог Василија и следује његов светитељски пример. Свети Василије Острошки нас позива да сходно својим могућностима упражњавамо аскезу, јер на тај начин ми показујемо да је светост назначење човековог живота, поучио је отац Бранислав Кеџић. У свом излагању катихета Бранислав Илић је наставио умну нит уваженог професора београдске Богословије, док је на почетку свог излагања изразио радост сусрета са житељима Теслића, рекавши: Путујући овим вашим крајевима, у срцу сам осетио речи из псалама "Господе, Господе наш, како је дивно име Твоје по свој земљи". Задивљен лепотом ових предела и задивљен красотом храмова чија лепота није само физичка, већ пре свега духовна, уверио сам се да долазим у један благочестив и побожан народ. Говорећи о Светом Василију кроз своје филмско остварење, новосадски катихета је напоменуо да је светитељ острошки био загледан у Христа, а да је његова загледаност пројављивана кроз свецело предавање вољи Божјој. Своје поучно излагање које је обиловало предивним јеванђелским примерима из живота Светог Василија, катихета Бранислав је крунисао поуком која је одјекнула у срцима сабраних: Живимо у времену великих отуђења и у времену великог егоизма. Живимо у времену које собом носи они болну реалност када човек помисли да је сам себи довољан и да све може сам без других. Браћо и сестре, ми не можемо једни без других, јер смо призвани на заједницу, сабрање и љубав, а ту животну лекцију даје нам Свети Василије који нас сабира око Господа. На крају предавања које је уприличено након приказивања филма о Светом Василију, сабране је поучио јерођакон Роман, сабрат острошке светиње, који је својим излагањем донео благословени етос који свакодневно задобија живећи и подвизавајући се крај кивота светитеља и чудотворца острошког. Отац Роман је своје излагање обогатио оним детаљима из светитељевог живота који су важни за човека 21. века, а своје казивање употпунио предочавањем нових чуда која су се у наше време догодила у острошкој светињи, вољом Божјом, а љубављу и молитвама Светог Василија. Свети Василије Острошки у себи сажима све видове светитељства. И светог оца, јер је био јерарх, и преподобног, јер је био подвижник, и мученика, јер је страдао током целога живота, нагласио је јерођакон Роман. Било је ово прво приказивање након премијере која је одржана на Шестом Фестивалу хришћанске културе у Зајечару, у Епархији тимочкој. Телевизија Храм је принела Светом Василију Острошком ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Бројно свештенство и верни народ Теслића и околине, имали су прилику да виде је документарни филм "Свети Василије Острошки-сведок Васкрсења" обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). На крају овог свечаног световасилијевског сабрања којим се приводе крају дани Светог краља Драгутина у Теслићу, протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки је заблагодарио свима на учешћу, те подсетио да оваква сабрања која имају поучни (катихетски) садржај, имају за циљ да нас подстакну на усрднији хришћански живот.
  19. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, у оквиру данâ „Светог Краља Драгутинаˮ, а у организацији Светосавске заједнице при парохијама теслићким, у суботу 13. новембра, у великој сали дома "Просвјета" у Теслићу, са почетком у 18. часова, одржаће се приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. Након приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, на трибини ће говорити: Презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду; Јерођакон Роман (Виларет), сабрат манастира Острог, као и катихета Бранислав Илић, аутор филма. Дођите да прославимо светитеља острошког у духу 350-годишњице његовог упокојења, узносећи му песму хвале речима: "Радуј се, Василије Свети, похвало рода нашега!" * * * Телевизија Храм приноси светитељу ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). Извор: Документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ
  20. У дану свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе у Епархији тимочкој, премијерно је приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења". Након премијерног приказивања на трибини о филму су говорили Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид; др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност; Мира Лолић Мочевић, уредница Телевизије "Храм", као и аутор филма катихета Бранислав Илић. Епископ стобијски Давид: Теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице Катихета Бранислав Илић: Филм о Светом Василију је дело љубави и каменчић у мозаику наше љубави према острошком чудотворцу Др Јасмина Ћирић: Остварење катихете Бранислава Илића оставља универзалну хришћанску поуку братског измирења и саборности Мира Лолић Мочевић: Филм о Светом Василију је дело саборности и љубави Јелена Чалија (Политика): Документарац о Светом Василију Острошком - од Мркоњића до Цетиња Повезане вести: Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу Хор преподобне мати Ангелине из Никшића учествовао на шестом Фестивалу хришћанске културе у Епархији тимочкој Славопој Господу из чистог срца - концерт хора Преподобне мати Ангелине из Никшића одржан у Зајечару Овај филм је пун знакова благодати и живо сведочи да православна теологија и уметност, у овом случају филмска уметност, нису два одвојена ентитета. И теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице, могу да побољшају постојеће перцепције и да омогуће свежа искуства, навео је у свом излагању владика Давид. Филм о којем говоримо јесте теологија која је жива, пластична, кинематографска и јасно показује да кинематографија јесте и још више може да постане теолошка радионица. Христос се оваплоћује и на филском екрану, а православна теологија се може изразити и иконама кинематографије, која актуализује њен живототворни дух, нагласио је Епископ стобијски Давид. На крају свог надахнутог и надасве поучног излагања, Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид изнео је закључак у погледу свог осврта на филм аутора катихете Бранислава Илића: Филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", нам сведочи о аутентичном сусрету човека са Богом и са другима, и успешно изражава сотириолошку онтологију кинематографског посланства. Одабране поетске слике овог духовно-документарног остварења приказују нам светитеља, подвижника, врлинског архијереја, који озарава лучама и цветовима којима као звезда преосијава, истакла је др Јасмина. Документарно остварење катихете Бранислава Илића, оставља универзалну хришћанску поуку и поруку братског измирења и саборности. Порука која је нама остављена на промишљање је да светитељ збратимљује многе пред кивотом његових прослављених моштију, закључила је др Јасмина Ћирић у свом надахнутом излагању на трибини о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења". Ако је Свети Василије са нама и ако имамо чисто срце, љубав и спремност на служење Господу и Цркви Његовој, онда је лако да се припреми један овакав филм који сведочи о чудесној причи острошког светитеља и чудотворца, истакла је Мира Лолић Мочевић. Овим својим филмом трудио сам се да прикажем да је Свети Василије Острошки светитељ љубави и светитељ који свакога од нас побуђује на љубав, на ону праву и истинску христолику љубав. Светитељева љубав није умањена ни данас, она је вечно жива и вечно делатна, истакао је катихета Бранислав Илић. Надам се у Господа и љубав Његову да ће овај филм позвати свакога човека да светитељу острошком принесе оно што може, али да наш принос увек буде искрен и из чистога срца, нагласио је аутор филма. Како слово љубави не би било само на речима, катихета Бранислав Илић је учесницима трибине уручио пригодне дарове. Преосвећеним епископима Илариону и Давиду на молитвено сећање даровао је панагије са ликом Светог Василија Острошког, док је проти Слободану Јокићу из Никшића даровао напрсни крст. Позлаћене иконе Светог Василија Острошког катихета Бранислав уручио је проф. Ани Бојић из Никшића, др Јасмини Ћирић из Младеновца, Мири Лолић мочевић из Бања Луке, као и нашој познатој уметници Бранки Зечевић из Подгорице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. -Мирјана Миловановић и катихета Бранислав Илић: Свети Василије Острошки нас позива на љубав према свима- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке био је катихета Бранислав Илић, аутор новообјављеног документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења". У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 15. септембра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав Илић је говорио о документарном филму који је настао поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког. Разговор је водила Мирјана Миловановић, новинар Телевизије Храм. У уводном делу разговора катихета Бранислав се осврнуо на недавно одржано премијерно приказивање документарног филма чије ауторство потписује, посебно истакавши велику љубав, доброту и свецели труд учесника трибине на којој се говорило о филму посвећеном Светом Василију Острошком. Надам се да љубав коју смо пројавили на премијери филма никада неће бити поколебана, већ увек све јача и снажнија чиме ћемо потврдити да све меримо правом мером, а то је мера узрастања у Христу, истакао је гост емисије. Свако од нас свакога дана поставља себи питање смисла живота, а за нас је смисао живљења да се љубављу Божјом покажемо као достојни наследници угодника Божјих, па и Светога Василија који је целог свог живота био онај који је попут једне свеће светлио свима онима који су у тами, нагласио је катихета Бранислав Илић, и додао: Често смо и ми у тами греха, у тами незнања или тами смутње која нас са свих страна обасипа, али нам љубав Божја и светлост угодника Божјих не дозвољава да се изгубимо у том мраку. Говорећи о свом ауторском документарном филму новосадски катихета је истакао да настанак овог филма можемо сагледавати као једно чудо Светог Василија Острошког. Овај филм је саборно дело и као такав научио нас је да у животу ништа не можемо сами, већ је увек све лепше и Богу угодније када чинимо у заједници једни са другима, тиме ћемо показати и да смо верна чеда Светог Василија Острошког, светитеља који нас непрестано својим омофором закриљује, а непрестано молитвено бди над нама, рекао је Бранислав Илић. Гост Мирјане Миловановић је на крају упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Призвани смо да следимо пример Светог Василија, његову молитвеност, његову бистрину ума, његову чистоту срца, његову спремност да и зле и добре води ка љубави Божијој, да свакога човека узводи у меру раста висине Христове, и да свагда будемо настављачи тог животног етоса Светог Василија острошког, али и свих угодника Божјих из рода нашега. Своју срдачну и искрену поруку гледаоцима једине црквене телевизије у Српској Цркви, катихета Бранислав је употпунио речима благодарности које је упутио свим члановима хора Преподобне мати Ангелине из Никшића, између осталог рекавши: Хор Преподобне мати Ангелине и прота Слободан Јокић из Никшића, били су ми највећа подршка у овом богоугодном делу. Дирнут сам њиховом љубављу и спремношћу да свецело служе Цркви, све у њиховом делу је чудесно. Желим им да наставе да ходе тим путем којим су до сада пуних двадесет година ходили, да надахнуће добијају из крушедолске светиње са кивота Преподобне мати Ангелине, а ја их уверавам да ће они, као и до сада, бити у мојим молитвама, да ће љубав и пријатељство моје бити са њима као и до сада. А њих молим да мене и све нас никада не заборављају, него да се што чешће срећемо, да заједничаримо и изграђујемо мостове љубави, и да у правом смислу покажемо да за нас хришћане не постоје никаква ограничења нити границе, закључио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког гост емисије Храм на Радио Београду 2 био је вероучитељ и катихета Бранислав Илић, аутор великог броја текстова, емисија, предавања о Светом Василију Острошком, као и аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок васкрсења". Разговор је водила аутор и водитељ емисије Душанка Зековић. Звучни запис емисије Гостујући у емисији Храм, катихета Бранислав је најпре говорио о значају катихезе у хришћанском животу, посебно истакавши да је образовање у Господу насушна потреба сваког човека. Циљ катихезе у свеукупности, а посебно основни задатак верске наставе је да приводи људе Христу Богу, сведочећи и речима и делима своју проповед, истакао је гост емисије. У даљем току разговора пажња је била посвећена и улози црквених медија, а према речима катихете Бранислава Илића значај црквених медија је велики, не само у информативном смислу, већ превасхондо у поучном сегменту који подразумева ширење вечне и непролазне речи љубави Божије. Свети Василије је уткан у моје биће, моји духовни корени су везани за острошку светињу и острошког чудотворца од најранијег узраста мога детињства, истакао је Бранислав и додао да га љубав и молитвени покров Светог Василија Острошког прати целога живота, те да вођен том љубављу целога живота управља своје духовне кораке. Све емисије, текстови, предавања, па и документарни филм на тему Светог Василија, израз је моје искрене и делатне љубави према острошком чудотворцу који својом љубављу грли свакога човека, закљчио је катихета Бранислав на крају првог дела емисије Храм која је емитована у недељу 19. септембра 2021. лета Господњег. За слушаоце Радио Београда 2 катихета Бранислав је предочио главне детаље из житија Светог Василија Острошког, посебно истакавши његову ревност у архипастирском служењу, његову постојаност у вршењу добрих дела, његову усрдност у молитви, али пре свега, његову велику љубав коју је имао, а коју и данас као угодник Божји има према нама. Свети Василије нам је својим животом посведочио да је једина мера људског достојанства и хришћанског етоса, хришћанског живота у потпуности, јесте христолика љубав, подсетио је гост емисије и додао: Данас се много говори о љубави, али потребно је да много више њоме живимо и да деламо, на тај начин ћемо угодити Господу, а ако живимо по тој љубави бићемо достојни да се назовемо чедима Светог Василија. У завршном делу емисије било је речи о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", о чијем настанку, садржају и премијерном приказивању је говорио аутор филма. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу. На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања. Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним. Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан. Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...