Претражи Живе Речи Утехе

Братство Спомен-Храма св. Саве на Врачару са благословом Епископа ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског г. Порфирија, обавештава благочестиви народ да ће у понедељак 20. новембра 2023. године, молитвено бити обележена годишњица од упокојења блаженопочившег Патријарха Иринеја. У крипти Светосавског храма ће тога дана у 7 сати и 30 минута бити служена света Литургија и у наставку парастос блаженопочившем Патријарху Иринеју, првом српском Патријарху који почива у заветном храму српског народа. Извор: Храм Светог Саве

Дана 15. новембра 2023. године навршава се 14 година од упокојења Патријарха српског Павла. Свету Архијерејску Литургију ће у манастиру Раковица поводом годишњице од многих душа вољеног Патријарха српског, тога дана служити Преосвећени Епископ новобрдски г. Иларион, викар Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија са почетком у 8 часова сазнаје Радио "Слово љубве". Потом ће Владика са свештенством, на гробу блаженопочившег Патријарха, служити и помен. Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Слово љубве"

Прије три године, на данашњи дан, 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. По његовој жељи у гробницу је насута земља из родне Мораче, а ковчег посут земљом са Косова и Метохије – Газиместана и Призрена – и из Јасеновца. Од петка 30. октобра, када су његови земни остаци са пуно емоција испраћени од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, до недјеље 1. новембра, десетине хиљада вјерних се опраштало у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је тридесет година био на трону Светог Петра Цетињског. Вјерници су помијешаних осјећања – туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега – прилазили у молитвеној тишини одру блаженопочившег Митрополита у Цетињском манастиру и у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за свог вољеног владику. Свог Ђеда на пут у живот вјечни вјерни народ је испратио са великим поштовањем у тродневој литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж цијелог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије вријеме, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу. Својом бесједом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он достојан свога звања и призвања. “Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – ране наопаке, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер освета је моја, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору! Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога! Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!” Као и у својој првој бесједи са трона цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године, тако и у своме последњем јавном обраћању 9. октобра 2020. године из Клиничког центра, Митрополит је позвао на љубав, братољубље и богољубље и подсјетио на скрнављење ловћенске светиње, као и на проклетство које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио: “Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске, да би се зацарио Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења… То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!” Опраштајући се на сахрани од свог пријатеља Митрополита Амфилохија, академик Матија Бећковић је казао да је Митрополит Амфилохије гоњен безумно од првог па до последњег дана и да је тако исписано његово житије: “Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи, где је учинио све због чега се родио. Препорођена Црна Гора почиње од А. Зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и Небо се радују.” О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота, свеједочи: “Дошло је време да Митрополит почине од трудова својих и Господ је решио да каже своме слузи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост господара свога. Упокојио се, а да нисмо знали кад, иако смо га пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу. ВЕЧИТЕ ЛИТИЈЕ Од оне велике сахране митрополита Амфило­хија у Подгорици, кад је починуо у крипти Храма који је подигао Христовом васкрсењу, многи су људи сањали Литије. Најпре се сазнало за једног дечака са Златице покрај Подгорице. Остала је легенда да је име Златици дао Све­ ти Сава, кад је угледао поље пшенице: „Како се злати ова шеница, ова златица“ – памти прича да је светитељ рекао. Пробудио се тај дечак, и пред одлазак у школу ис­причао сан: Прилази велика литија, много народа, деце и свештеника, застава и икона – сви поју и право к њиховој кући, а отац изнео ракију, мајка погачу, да их дочека… Па један радник Агро­комбината, па студент, па још многи. Сви песници! У сваком сну, пред сваком литијом, владика Амфи­лохије, са златном митром, у златној одежди, са златним жезлом. Неко чује Горски вијенац, неко Боже правде, неко Онамо, намо. Сви знају све песме и сви певају. Кад одјекну звона, пробуди се, свако, осмехнут. Сад по земљи, сад по небу, тече велика и непрекидна Литија православне вере и Црне Горе. https://mitropolija.com/2023/10/30/tri-godine-od-upokojenja-mitropolita-amfilohija/

Парастос академику Владети Јеротићу служиће у Цркви Ружици у понедељак, 4. септембра, у 12 часова, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије са више свештеника и ђакона, најавио је овај храм на Инстаграму. Ову службу је најавио и Православни пастирско-саветодавни центар, подсећајући да је професор Јеротић био један од оснивача и сарадник Центра. ** Подсећамо, академик Владета Јеротић, један од наутицајнијих српских интелектуалаца нашег времена, упокојио се у Господу 4. септембра 2018. године. Подсећамо и на: Интервју Радија Слово љубве са академиком Владетом Јеротићем, на тему „Просвећеност и одрастање“. На реч врхунских српских лекара о академику Јеротићу. Разговор са једним од Професорових најискренијих и најближих пријатеља - Драганом Симеуновићем, о проф. Јеротићу. Професор Јеротић је био неуропсихијатар, писац, начелник психотерапеутског одељења болнице "Др Драгиша Мишовић" , професор Православног богословског факултета у Београду. Развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, социологије, социјалне психијатрије и филозофије, као и у областима теологије и филозофије хришћанства и других религија (попут јудаизма, будизма и таоизма). Његова интересовања изнедрила су преко 70 књига и неколико стотина научних чланака. Такође је одржао многобројна предавања на теме из поменутих области у готово свим већим градовима Југославије, а у последњим годинама у Београду и осталим градовима Србије. Упокојио се у својој 94. години, у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Део Далматинске улице, од Таковске до Џорџа Вашингтона, назван је 2021. године по Владети Јеротићу. ** Извор: Црква Ружица, Инстаграм

Епархија захумско-херцеговачка и приморска и њена новооснована Задужбина Владике Атанасија, поводом друге годишњице престављења блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића), организују тродневно Сећање на Владику Атанасија, архијереја, оца и учитеља нашег. Овогодишње Сећање на Владику Атанасија биће уприличено од 9. до 11. марта, богослужбеним, богословским, књижевним и уметничким садржајима, у требињској Саборној цркви Светог Преображења Господњег, Културном центру Требиње и у Музеју Херцеговине у Требињу: Отварање овог догађаја отпочеће у четвртак, 9. марта 2023. године, у 18.00 часова, отварањем изложбе архивске грађе, под називом Архива и библиотека Епископа Атанасија Јевтића 1938 – 2021. г. у галерији Културног центра Требиње. У наставку, у позоришној сали Културног центра, биће приређен први од три вечерња разговора сјећања на Владику Атанасија, са насловом Знак препоречни. Другог дана програма, у петак 10. марта, од 18.00 часова, такође у Културном центру Требиње, биће представљен зборником радова, тада јеромонаха Атанасија Јевтића Од Омеге до Алфе, те други по реду разговор Христос земља Живих. У суботу, 11. марта, у Саборном храму у Требињу Јутрење са парастосом биће служено од 8.00 часова, а Света архијерејска литургија од 9.00 часова. Увече, истог посљедњег дана програма, у Музеју Херцеговине, од 17.00 часова биће отворена изложба слика Слике из подземља: ликови Достојевског, а затим, од 18.00 часова одржано и представљање другог тома Монографије наше Епископије Историја Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Програм посљедњег дана али и цјелокупног догађаја биће закључен трећим разговорним сјећањем Загрљај Светова. У овом Сјећању на Владику Атанасија учествоваће архијереји и јереји наше и других помјесних Цркава, између осталих: Архиепископ катарски Макарије, Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, Епископ диселдорфски и њемачки Григорије, западноамерички Максим, Епископ новобрдски и викар Патријарха српског Иларион, Игуман светогорског Манастира Симонопетра отац Јелисеј, отац Атанасије Циаусис, отац Гојко Перовић, отац Милован Глоговац… Затим, Игуманија ставропигијалне лавре Пећке мати Харитина, Игуманија Манастира Девич мати Анастасија. Допринос цјелокупном овом сјећању, својим учешћем даће и декан Православног богословског факултетета у Фочи др Владислав Топаловић, декан Филозофског факутета Универзитета у Источном Сарајеву др Драга Мастиловић, др Милош Ивановић из Историјског института у Београду, др Милан Гулић… и бројно друго свештенство, монаштво, научни и културни дјелатници, познаваоци и поштоваоци личности и опуса блаженопочившег Епископа. Цјелокупан програм Сјећања на Владику Атанасија, са именима аутора појединачних садржаја и учесника налази се у наставку. Наслови и начелне теме разговора – наслови су појединих књига Владике Атанасија; представљања књига – његове су представе о есхатологији и историјским садржајима; садржано у изложбама – садржаји су из његове заоставштине, лајтмотиви и колорит његовог живота; а сам његов живот – Богослужења су у којима ћемо га се нарочито сјетити! Бранислав Рајковић, ђакон Представник за културу и медије Епископије захумско-херцеговачке и приморске Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Архимандрит Јустин (Тасић), игуман манастира Савина у Херцег Новом, упокојио се у Господу на празник Светих 14.000 младенаца витлејемских, 11. јануара 2005. године Отац Јустин рођен је 5. фебруара 1936. године у селу Мацуте код Вишеграда. Завршио је Богословију у Призрену 1971. Замонашен је и рукоположен у чин јерођакона у прољеће 1963. године. Рукоположен је у чин јеромонаха на Томину недјељу 1964. године. Био је дугогодишњи старјешина манастира Високи Дечани. У архимандрита је произведен у мају 1992. године. После краће управе над манастиром Ђурђеви Ступови од 2. септембра 1992. године, уз благослов Митрополита црногорско-приморског Амфилохија постаје настојатељ манастира Савина, у коме остаје до своје смрти. На сахрани оца Јустина, опраштајући се од њега, блаженог спомена Митрополит Амфилохије између осталог је рекао:“Љубио је Господа. Љубав његова је била заиста истинска љубав, а чули смо ријечи светог пјесника да истинска љубав никада не умире, као што не умире ни онај који је био испуњен том и таквом истинском љубављу“. Сјећајући се свог духовног оца, савинског игумана Јустина, његов наследник, садашњи игуман манастира Савина јеромонах Макарије каже: “Отац Јустин је био човјек чистог срца који никад није роптао нити дозвољавао да га савлада туга. Око себе је ширио радост и покривао све око себе својом љубављу, сакривајући нас у оној благодати којом је зрачио. Био је пун ведрине што је одлика људи који у себи носе Христа. Отац Јустин је био прави духовник. Носећи у себи тај духовнички дар, отац нам је, на сликовит начин, освјетљавао наше духовне проблеме које би, потом, заједно рјешавали. Живот поред оца Јустин је мој темељ, да свој крст, уз Божију помоћ, молитвама оца Јустина, изнесем до краја.” Да би неко био отац, душо, мора неко други да буде син”, ријечи су о. Јустина на које нас подсјећа јеромонах Макарије савински. Извор: Радио Светигора Митрополије црногорско -приморске

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 19. новембра 2022. године помен блаженопочившем патријарху Иринеју у крипти храма Светог Саве на Врачару. Над гробом блажене успомене патријарха Иринеја, Његовој Светости г. Порфирију су саслуживали архимандрит Данило и протођакон Драган Радић, у молитвеном присуству Епископа ремезијанског г. Стефана и свештеног братства храма Светог Саве, известила је Информативна служба СПЦ. Позната је изразита духовна блискост између патријарха Иринеја и тадашњег митрополита загребачко-љубљанског Порифирја. Генерацијска разлика није била препрека, него благотворна претпоставка за истинско разумевање које је плод њихових дугих, вишесатних разговора. Сарадништво, сатрудништво и једномислије резултат су тих разговора. Навешћемо неколико реченица које је о блажене памјати патријарху Иринеју изговорио Светејши Порфирије: -Када говоримо о патријарху Иринеју, у његовој личности најјасније постају речи Христове: По чему ће вас познати свет да сте моји ученици – по томе што љубите, што волите једни друге (уп. Јн 13, 35). Ко је имао један једини контакт са патријархом Иринејем могао је да види ту једноставност, спонтаност, непосредност, али у исто време и срце широко, широко да се не могу поставити границе. На исти начин је општио и са носиоцима високих функција, са краљевима, онима који управљају државама, као и са онима који су најједноставнији, обични људи. Са свима је разговарао са истом пажњом, са истим разумевањем и потребом да може да допринесе и једном и другом. То није ништа друго него љубав као израз вере и послушања у односу на реч Христову која каже: Познаће вас људи по томе да ли волите једни друге. Показао је покојни Патријарх да је могуће оно што је најпотребније свакоме човеку где год се налази, а живи у наше време, а потребно је и нама и међу нама: више разумевања, више отворености једних према другима, више спремности да праштамо једни другима. А то значи спремност да примимо једни друге у своја срца, а када тако поступамо онда ништа није компликовано, како није било компликовано ни нашем покојном Патријарху. Њему није било тешко и компликовано да каже истину, макар она била опора за уши оних којих се тицала. И ма колико била та истина опора и горка некоме, у исто време још већа и дубља љубав је постојала у срцу блаженопочившег патријарха Иринеја у односу на оне којима је та реч била упућена. Све је то било могуће само због тога што је сав његов живот био у Христу и сав је био окренут добробити Цркве. Да бисмо то могли да разумемо неопходно је да и сами будемо на путу Христовом, да узрастемо до мере вере којом је живео и којом је делао блаженопочивши Патријарх. Блаженопочивши патријарх Иринеј био је 45. по реду поглавар Српске Православне Цркве, наследивши на трону патријарха Павла. Патријарх Иринеј (Гавриловић) је рођен 28. августа 1930. године у Видови код Чачка. Пошто је завршио Призренску богословију, а затим и дипломирао на Богословском факултету у Београду, примио је монашки чин 1959. године. Од 1959. до 1968. године био је професор Призренске богословије. Школске 1962/63. борави у Атини на после дипломскими студијама. Као јеромонах обављао је дужност управника Монашке школе при манастиру Острогу, а од 1971. до 1974. године и дужност ректора и професора Призренске богословије. У мају 1974. године изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског Германа. За Епископа нишког изабран је 1975. године и на тој катедри је остао све до избора за Патријарха српског 22. јануара 2010. године. Патријарх Иринеј је уснуо у Господу 20. новембра 2020. године на Војномедицинској академији. Вјечнаја памјат блаженопочившем Патријарху српском Иринеју! Извор: Информативна служба СПЦ

Ових дана молитвено се сећамо преподобног оца нашег Тадеја Витовничког који је блажено уснуо у Господу пре 19 година, у ноћи између 13. и 14. априла. Као један од великих стараца нашег времена отац Тадеј је био пример савременог исихасте који својим поукама и данас духовно укрепљује оне који траже Господа. Његовим молитвама да нас Бог укрепи! Поводом годишњице кончине блаженог Старца подсећамо на неке од његових поука: СМИРЕНОСТ ЈЕ ВЕЋА НЕГО ПОБЕЂИВАЊЕ СИЛНИХ И НАОРУЖАНИХ АРМИЈА Неуздање у себе и нада у Бога су потребни за духовну борбу, али су недовољни. Ако останемо само на њима, не само да нећемо добити победу, него можемо пасти у још веће зло. Зато поред њих морамо користити и друга духовна вежбања. … КАДА ЈЕ УМ У ПРИРОДНОМ СТАЊУ ОН ЈЕ СЛОБОДАН И ЧИСТ Ми не судимо правилно зато што не гледамо дубину ствари него се од првог погледа, судећи по спољашности, испуњавамо љубављу или мржњом према њима. А љубав или мржња овладају умом и замрачују га те не може правилно да суди. Зато, кад посматраш нешто или мислиш о чему, обуздај што више можеш своје жеље и не дозволи да се према томе што оцењујеш одмах занесеш љубављу или га одмах омрзнеш, него га незаинтересовано посматрај самим умом. Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист и може да сазнаје истину, да прониче у дубину ствари у којима се под лажном привлачном спољашношћу често скрива зло, а под ружним спољним изгледом добро. … О ЧУВАЊУ УМА ОД НЕПОТРЕБНОГ ЗНАЊА Као што је потребно чувати ум од незнања, тако је потребно чувати га и од многог празног знања и радозналости. Јер ако се ум пуни многим знањем, не искључујући ту и сујетно, непотребно и штетно, постаће неспособан да сазнаје шта је добро за наше исправљање и усавршавање. Зато се према земаљским стварима које су дозвољене мораш односити као да си већ умро. Стављај свој ум у себе и држи га далеко од свих ствари овога света. … ПОТРЕБНО ЈЕ УПРАВЉАЊЕ ВОЉОМ Поред управљања умом потребно је управљање вољом. Не допуштај вољи вољи да иде за својим жељама, него нека увек буде једна са вољом Божијом. Имај при томе увек на уму да није довољно само желети оно што је Богу угодно, него му треба служити чистим срцем и без жеље да се угађа себи. Да би се у томе успело, мора се издржати страшнија борба са својом природом него иједна до сада. Јер је наша природа толико склона себи, да је у свим, чак и најбољим и најдуховнијим делима, спремна да задовољи себе и да се тиме неприметно и похотљиво храни. Зато се, када пред нама стоје духовна дела, догађа да зажелимо да их извршимо, али не зато што нас на то покреће воља Божија и не ради тога да би смо угодили Богу, него ради оних задовљстава која нам та дела са собом доносе.Та је замка утолико скривенија, уколико је духовније оно што желимо. Зато се не смемо задовољити само тиме да желимо оно што хоће Бог, него морамо желети то, када, како и зашто он хоће. Апостол нам заповеда да пазимо шта је воља Божија, не само добра, него и угодна и савршена: “Не понашајте се према овоме веку, него се промените обнављањем ума свога, да бисте могли знати која је добра и угодна и савршена воља Божија”. (Рим.12,2). Јер ако у делу буде макар каквог недостатка, или ако то дело не вршимо од свег срца, оно је несавршено. Знај да и када желимо и тражимо само Бога, могу и у томе бити неки недостаци и поткрасти се грешке које долазе од наше љубави према себи, нарочито ако више имамо у виду своје сопствено добро него Бога. … ГОСПОДАР ВАСИОНЕ УКАЗУЈЕ ЧАСТ Да би лакше принудио вољу да у свему жели да служи Богу, сећај се чешће да је Бог у много чему показао љубав према теби. Створио те је ни из чега по својо слици и прилици и ставио ти на расположење све ствари; избавио те од служења злом духу, послао свог Јединородног Сина да би те искупио најтежом и најпрезренијом смрћу; сваког тренутка чува те од непријатеља, помаже те својом Божанском љубављу и даје ти за храну, у светим Тајнама, тело и крав свога Сина. … ПО ДУХУ ХОДИТЕ И ЖЕЉА ТЕЛЕСНИХ НЕ ИЗВРШАВАЈТЕ У духовном рату ратују међу собом две воље које живе у нама; једна припада разумном делу душе и зато се зове разумном, вишом вољом, а друга припада нашој нижој, чулној природи и назива се чулном, нижом, телесном, страсном вољом. Виша воља тежи добру, а нижа злу. То долази само по себи, па нам се добра жеља не урачунава у врлину, нити зла у грех. Урачунавање зависи од нашег слободног опредељња: када се опредељујемо за зло, урачунава нам се у зло. А добра и лоша жеља иду заједно, кад се појави једна, одмах се после ње јавља и друга. Ми се можемо слободно определити и за добро и за зло. У томе се и састоји наша невидљива духовна борба. Циљ те борбе је да се никако не дозволи себи да идемо за жељама ниже, телесне и страсне воље, него да се увек иде за вишом, јер је она Воља Божија. Основни закон нашег постојања је да се њој покоравамо: “Бога се бој, и заповести његове држи, јер то је све човеку” (Књ.проп.12,13). И једна и друга жеља вуче вољу и жели да је потчини себи. Осудиш ли нижу и определиш ли се за вишу, победа је са тобом. Изабереш ли нижу и презреш ли вишу, бићеш побеђен. Свети апостол Павле пише да се у нама води борба: “Налазим дакле закон, кад хоћу добро да чиним, да ме на зло нагони. Јер имам радост у закону Божијем по унутрашњем човеку; али видим други закон у удовима својим, који се противи закону ума мога, и заробљава ме законом греховним који је у удовима мојим” (Рим.7, 21-23). Исти апостол свима прописује за правило: “По духу ходите, и жеља телесних не извршавајте (Гал.5,16). А то се без борбе са телом не може постићи.” … КАКО СЕ ТРЕБА БОРИТИ ПРОТИВ ЧУЛНЕ ВОЉЕ Сваки пут када се питаш да ли да идеш за својом чулном, страсном вољом или Вољом Божијом, поступи овако: Чим осетиш да се у теби буди чулна и страсна воља, одмах јој се успротиви, не поводи се за њом ни најмање, угуши је и одбаци од себе. Да би у томе успео, омрзни је одмах као непријатеља који хоће да ти погуби душу. Али не заборављај при томе да позовеш у помоћ Господа и молиш да ти да снаге за то, јер без њега не можеш ништа постићи. То троје помоћи ће ти да победиш страсну жељу. … САБЕРИ СВОЈЕ МИСЛИ И ПРИЂИ БОГУ КОЈИ СВЕ МОЖЕ Ако који пут осетиш тако снажан греховни напад, да ти се учини да му никако не можеш одолети и да ти за то недостаје снаге, ни тада не опуштај руке, него се тргни и стој чврсто. То је замка злог духа да помишљу о безнадежности пресече сваки отпор, па да му се човек, положивши оружје, преда у руке без борбе. Помисли онда на то лукавство непријатеља и не одступај. Јер све докле год се вољом не определиш за страсну жељу стојиш у броју победника, иако се твоје осећање и приклонило на страну зла. А нико и ништа не може принудити твоју вољу, нити ишчупати из твојих руку победу и оборити те, па ма какву силу и жестоку борбу предузимао. Бог је нашој слободној вољи дао такву снагу да кад би сва људска осећања, сав свет и сви демони устали против ње и ухватили се са њом у коштац, не могу чинитаи над њом насиља; на човековој страни увек остаје слобода зажелети или не зажелети нешто. Зато воља и одговара за све и подлеже суду. Запамти добро да ма како изгледао себи слаб, не можеш оправдати себе ако се одлучиш за злу жељу. То ће ти казати и твоја савест. Зато буди спреман да се утолико ватреније успротивиш уколико је јачи напад, и никада не одступај од те одлуке. У сваком случају сећај се речи: “Стојте у вери, мушки се држите, утврђујте се”, (1. кор. 16,13) … ИМАЈ САМО ЈЕДНУ ЖЕЉУ – НЕ НАПУШТАТИ БОЈНО ПОЉЕ Ако желиш да победиш злог духа што је могуће лакше и брже, потребно је да се бориш против свих својих страсти храбро и непрекидно, нарочито против самољубља, угађања себи и жаљења себе, зато што оно служи за корен и извор сваког зла и што се оно не може укротити ничим до радосним примањем невоља, лишавања, неоснованих оптужби и угњетавања од стране људи. Ако се то испушта из вида и човек и даље жали себе, онда су напори безуспешни и победе несавршене и несигурне. … СВАКОГ ЈУТРА ПОЧИЊИ У ИМЕ БОЖИЈЕ БОРБУ СА НЕПРИЈАТЕЉИМА Чим се изјута пробудиш и прочиташ молитву: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилује ме”, први посао нека ти буде да се повучеш у своје срце. Кад то учиниш, сети се да ти са једне стране стоји непријатељ и зла жеља, са којима си у рату и који су спремни да те нападну. Зато одмах донеси одлуку или да победиш или да умреш, али да не одустанеш. Сети се исто тако да ти са друге стране стоји победоносни Војсковођа твој, Господ Христос, са Пресветом Својом Мајком и мноштво светих Анђела на челу са Арханђелом Михаилом, спремни да ти помогну и зато се радуј! … КОЈИМ РЕДОМ ДА СЕ БОРИМО ПРОТИВ ЗЛА Корисно је да знаш којим се редом мораш борити против зла, да би се борио успешно, а не како било. Јер многи нису то пазили, па не само да нису успевали него су још и нашкодили себи. … НЕМОЈ МРЗЕТИ НА БРАТА СВОГА У СРЦУ СВОМ Ако ниси научио да се бориш против изненадних напада зла, на пример: против гнева због нанете ти увреде, саветујем ти да поступиш овако: Постави себи правило да сваки дан, још док седиш код куће, размислиш шта ти се све може у току дана пријатно и непријатно догодити и која се све зла и раздражења тим поводом могу у теби покренути, па се унапред припреми како да их у корену угушиш и не дозволиш да се појаве. Ако тако будеш радио, никада те напад зла неће изненадити, него ћеш увек бити спреман да му се одупреш; неће те обузети гнев. Чини такву смотру посебно онда када мораш ићи некуда где ћеш се срести са особама које те могу привући или раздражити. Ако се спремиш, лако ћеш избећи и једно и друго. Талас зла ће се, чим се подигне, разбити о тебе као стену. О томе те, бар што се гнева тиче, уверава и свети пророк Давид кад каже: “Прену сам се и нисам се збунио”. Али тим припремањем није све учињено. Зло ипак може избити, и то неочекивано. У том случају поступај овако: Чим осетиш да се зло јавља пожури да га зауставиш силним напрезањем воље. Сиђи умом у срце и не допусти да зло уђе у њега. Пази да се оно не раздражи и не занесе. А ако зло успе изненада да продре у срце, потруди се у прво време да се то бар споља ни речју, ни погледом, ни покретом не покаже. … ПОЗНАЈ СВОЈУ ДУШЕВНУ НЕВОЉУ Човече, познај своју душевну невољу и снажно, непрестано се моли Богу да те од ње спасе. Не говори у себи: “Нисам у опасности, нисам у невољи, није ми потребно да се често и много молим да би се избавио од невоље коју не схватам и не знам”. Невоља и јесте у томе што и ако си у највећој невољи ти не знаш за невољу своју. Та невоља су греси твоји. Ако мораш да подносиш искушења, туге и болести, немој бити малодушан, не клони и не жали се, не говори дрске речи пред свевидећим Богом, него све то трпи храбро као да је то оно што ће ти помоћи да добијеш Царство Небеско. Наше је да трпимо, да се молимо, да се смиравамо и изнад свега, да волимо… Извор: о. Сава Јањић – Фејсбук *** Отац Тадеј (Томислав Штрбуловић), рођен је 19. 10. 1914. године у Петровцу на Млави. Првобитно по рођењу је био слеп и пошто су родитељи мислили да неће ни преживети позвали су свештеника да га крсти. После крштења Тома је прогледало и родитељи су били срећни што ће преживети. Мајка му је преминула још када је био мали због чега је одрастао уз маћехе. Више пута би га у кући тако истукли, да је узимао комад хлеба и бежао од куће. Као млад био је јако слаб те није могао да се бави земљорадњом па су га зато, након што је завршио основну школу у родној Витовници, родитељи дали на кројачки занат у занатско-трговачку школу у Петровцу (као јеромонах је завршио и иконографску школу). По завршеном занату он се запошљава у Београду где остаје 6 година. Ту се и разбољева и доктори му прогнозирају још 5 година живота. Због тога је жудећи за Богом отишао код руских монаха у манастир Миљково код Свилајнца где је упознао архимандрита Амвросија који је доста утицао на њега. Замонашен је 10. марта 1935. године у манастиру Горњак, а потом је 14. (1) јула исте године рукоположен у чин јерођакона, као сабрат манастира Горњака. Одмах после монашења 1935. године упућен је у иконографску школу у манастиру Раковица. У чин јеромонаха рукуположен је 3. фебруара 1938. године у манастиру Раковица, рукоположио га је Епископ харковски Митрофан. У чин игумана произведен је 1949. године у Саборној цркви у Београду. Производство је обавио викар Његове светости Патријарха Епископ Висарион, бивши епископ банатски. Октобра 1938. године, јеромонах Тадеј је премештен у Пећку патријаршију да би по избијању Другог светског рата, старац Тадеј избегао из Пећи и поново дошао у манастир Раковицу. Априла 1947. године старац Тадеј се враћа у браничевску епархију и постаје сабрат манастира Горњак. По жељи Патријарха Гаврила Тадеј се поново враћа у Пећку патријаршију 1949. године, и постаје њен намесник. Године 1955. из здравствених разлога, по други пута се враћа у браничевску епархију. У овој епархији је био привремени парох печанско-кленовачки и шапинске епархије, а затим од 1957. године старцу Тадеју подељен је канонски отпуст за манастир Хиландар. После непуна четири месеца, старац Тадеј је пре свега вољом Божијом после јављања Пресвете Богородице и речи да му ваља да утеши многе у Србији, а онда и вољом грчких власти, враћен из Хиландара, са Свете Горе у Србију. Ту је, привремено, био парох бистрички, затим старешина манастира Туман. Са ове дужности, по молби 1962. године премештен је за старешину манастира Витовница. На овој дужности је провео десет година, да би најзад, као парох влашкодолски, био пензионисан, а затим постављен за старешину манастира Покајница код Велике Плане, па за духовника манастира Туман, а одатле по други пут, за старешину манастира Витовница. У чин архимандрита произведен је 1989. године у манастиру Горњак пред моштима кнеза Лазара. Радујте се! Тек сада сам са вама! Извор: Фејсбук страница манастира Јовања – Ваљево

Дана, 3/16. фебруара 2002. године, у своме дому у Стапару, упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Предраг Бајић, умировљени архијерејски намесник дарђански. Рођен 1920. године у Мостару, припадао је нараштају сарајевских богослова које је рат затекао 3. априла 1941. године у Сарајеву, па су отпуштени својим кућама, а потом одведени у страдање, логоре и смрт. Послератним пребројавањима на матурским састанцима утврђено је да преживелих има само једанаест, јер је двадесет младих богослова из те генерације мучено, нестало и убијено у Јадовну и Јасеновцу. Тих преосталих једанаест ученика Богословије дипломирало је за време рата и окупације у Нишу или Новом Саду, ступило у свештени чин и преузело одговорност и дужност свештеника у своме народу. После матурске 1943. године, млади богослов Предраг бива рукоположен и постављен за пароха у Смиловцу (Нишавски округ), затим у Седлару (Поморавски округ), а 1957. године прелази у Епархију бачку и бива више година парох у Станишићу, где успешно учи, брани и храни своју Цркву и народ. Недуго затим постављен је за пароха и архијерејског намесника у Дарди, где ће својим богатим искуством и угледним животом учити и поучавати поверено му подручно свештенство. За свој труд добио је сва заслужена признања, до права ношења напрсног крста. После пензионисања 1988. године, долази у Стапар да живи код свог сина, где се и упокојио. Свету заупокојну Литургију и опело у храму Ваведења Пресвете Богородице у Стапару служио је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј уз саслужење седамнаест свештеника Епархије бачке. Вечан ти спомен, блаженства достојни, драги наш прото Предраже! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије написао је на својој званичној Инстаграм страници своја сећања и молитвене речи поводом упокојења уметника, карикатуристе и редитеља српског порекла - Боривоја Довниковића. Доносимо казивање Патријарха Порфирија у целости: "Јуче је у Господу уснуо легендарни уметник, карикатуриста и редитељ српског порекла - Боривој Довниковић Бордо - аутор бројних анимираних филмова, стрипова и других ликовних пројеката награђиваних широм света, а пре свега - наш брат и пријатељ, човек од кога смо током нашег боравка у Загребу сазнали и научили много тога. И то не само о уметности, у којој је Бордо достигао врхунске домете, него у храбрости и умећима којима је овај прегалац од раних југословенских дана проницао у суштину наше животне стварности, успевајући да се за оно најбоље у човеку бори само оловком и четкицом - као најјачим оружјем. Све што је Бордо радио прожето је оним ведрим генијем његовог добродушног професора Балтазара, главног лика омиљене цртане серије из детињства многих од нас, коју је он са Гргићем, Вукотићем и другим великанима анимираног филма стварао током шездесетих и седамдесетих година у Загребу. Нека му је вечни мир и нека му душа почине у наручју Авраамовом чијом је топлином целога живота одисала." Патријарх српски Порфирије

Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил изразио је саучешће поводом смрти најстаријег јерарха Српске Православне Цркве, епископа шабачког Лаврентија. Његовој Светости, Најсветијем Порфирију, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком, Патријарху српском Ваша Светости, љубљени Сабрате и Саслужитељу при престолу Божијем, Са жаљењем сам сазнао за смрт најстаријег јерарха Српске Православне Цркве, Његовог Преосвештенства епископа шабачког Лаврентија. Овог човека, пуног вере (Дела ап. 6,5), Свемогући је удостојио да више од пола века ради у Његовом Винограду, да се неуморно стара о учвршћивању Светог Православља, оживљавању црквеног живота и духовном порасту стада које му је поверено. Нека Великодаровити Господ, Сила која царује изнад свега, да покаже као причесника Царства Свога (1. глас канона у суботу ујутру) новоупокојеног владику Лаврентија, да га упокоји у небеском рају и да му сазда вечан и блажен помен. Уз искрено саучешће, +КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ Извор: Мospat.ru

Поводом упокојења новопрестављеног епископа шабачког Лаврентија (1935-2022), са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор началствовао је на светој заупокојеној Литургији у шабачком Саборном храму светих апостола Петра и Павла. Епископу банатском на овом евхаристијском сабрању саслуживали су преосвећена господа архијереји: врањски Пахомије, зворничко-тузлански и администратор шабачки Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, аустријско-швајцарски Андреј, будимљанско-никшићки Методије, као и викарни епископи Патријарха српског: топлички Јеротеј, хвостански Јустин, уз молитвено присуство Епископа сремског Г. Василија. Уз саслужење великог броја презвитерâ и ђаконâ из свих епархија широм Српске Цркве, који су дошли да узнесу молитве за новоупокојеног епископа Лаврентија, чији живот је био непрестано служење и богослужење. Да је долазак великог владике Лаврентија на катедру шабачких епископа био изненадна хука и земљотрес, попут новозаветних знакова који су пропратили Господњу Пасху и Педесетницу. Као киша на пустињу или поток на сасушену земљу (Пс 107, 35), доказује молитвено присуство свеколиког клира и верног народа Божјег сабраног око Трпезе Господње на овом литургијском сабрању, као и око одра њиховог блаженопочившег духовног архипастира, оца и учитеља, који је свима био све, не би ли неког придобио за Христа. Поред многобројног верног народа Литургији присуствовали су Никола Селаковић, министар спољних послова Србије, Бранислав Недимовић, потпредседник Владе Србије и министар пољопривреде, шумарства и водопривреде, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, принц Филип Карађорђевић и принцеза Даница, Александар Пајић, градоначелник Града Шапца, преузвишени београдски надбискуп Станислав Хочевар и представници исламске вероисповести. Сабрана Црква Божја предвођена Епископом Никанором, на данашњем евхаристијском сабрању које благовести силу Васкрсења, може делатно да схвати да су и њихова срца горела, као оној двојици ученика Господњих на путу за Емаус, док им је он тумачио Писма. Данас када епископа Лаврентија погребу у његовој задужбини, и када постане невидљив за наше очи, до поновног сусрета у Царству небеском, познаваћемо га „у ломљењу Хлеба“ (Лк 24, 35), у тајни Литургије, у тајни Христове љубави, за коју и којом је живео. Радосна туга провејава овим евхаристијским сабрањем, туга због привременог растанка са архијерејем којем је Господ дао не само дуге године живота и битисања на земљи, већ надземаљске дарове у служењу и вођењу Цркве Божје где год је архијереј био. А радост, јер је радост васкрсења и вера у васкрсење била смисао целокупног живота и дела овог епископа који је на монашењу понео име великог и светог архиђакона Лаврентија. На крају свете Литургије пригодним словом у име свештенства, монаштва и верног народа обратио се архимандрит Нифонт . Такође, присутнима се обратио и министар Селаковић, у име председника Републике Србије, господина Александра Вучића. Извор: Телевизија Храм

На званичном инстаграм налогу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије написао је своја сећања на новопрестављеног Епископа шабачког Лаврентија, најстаријег српског архијереја. Данас око 17.00 часова у скромном, монашком обиталишту у Шапцу Спаситељ се обратио владики шабачком Лаврентију речима: Слуго добри и верни - уђи у радост господара свога! Ми се са тугом опраштамо од овог дивног архијереја и молимо Богу за покој његове душе, и у исто време се питамо шта нам то Бог указује када је овај час изабрао да себи позове најстаријег српског архијереја. У личности владике Лаврентија сабрале су се најлепше особине које су красиле ону плејаду српских архијереја који су у доба блаженог спомена патријарха српског Германа пуног тешких искушења, чували и очували Виноград Господњи засађен у српском народу. Уз поштовање сваке личности, нежну љубав према свом народу и спремност на помоћ свакоме у невољи, самопрегор, здраво родољубље, мудро избегавање непотребних сукоба и спремност на компромис на добро Цркве и народа, љубав према богослужењу, али и према књижевности и неговање народне културе, ово поколење архијереја, а посебно владику Лаврентија, красила је потпуна и безусловна оданост Цркви, њеном устројству, поретку и њеном јединству. Ето, то нам, мислим Бог и поручује данас када је после 64 године монашке и 55 година архијерејске службе, у своје Царство позвао епископа шабачког Лаврентија. Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Лаврентије! Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

Председник Републике Србије Александар Вучић упутио је саучешће Светом Архијерејском Синоду Српске православне цркве, свештенству и монаштву, верницима Српске православне цркве и епархије шабачке, поводом смрти епископа шабачког Лаврентија. ”Са тугом сам примио вест о смрти епископа шабачког господина Лаврентија, који је деценијама са великом посвећеношћу вршио бројне тешке и одговорне пастирске и мисионарске дужности, неуморно окупуљајући верни народ у земљи и ван матице. Епископ Лаврентије је уложио огроман труд у обнављање старих и изградњу нових цркава, док је истовремено увек имао на уму да потребама верника треба приступати и на савремен начин, због чега је основао православни радио и ТВ станицу и појачао издавачку делатност, настојећи да јаким нитима повеже веру, традицију и модерно доба и да још више приближи нашу свету Цркву младим генерацијама. Нека му Господ подари царство небеско, а његов српски род ће му остати захвалан за свако добро које је за нас учинио.” Извор: Рredsednik.rs

Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ

Дана 5/18. децембра 2021. године, навршава се девет година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, поводом упокојења преосвећеног епископа западноевропског Луке, на свом Инстаграм налогу написао је молитвене речи које преносимо у целости: Са болом у срцу, али са вером у Бога и надом на живот вечни у Спаситељу нашем Исусу Христу, опраштамо се од нашег брата и саслужитеља у Господу, епископа Западноевропског Луке (Ковачевића). Блаженопочившег Владику Луку сам познавао дуги низ деценија, још од студентских дана. Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову крајевима света у којима су живели православни Срби, прво у Аустралији и на Новом Зеланду (1992-1999), па потом широм Западне Европе, столојући скоро две и по деценије у граду светлости, Паризу (1997-2021). Нека те Владико драги пред Престолом Божијим сачекају Светитељи и Анђели Божији, заједно са Пресветом Богородицом, молећи се Господу Христу, Јагњету Божијем, за спасење свих нас. Вечан ти спомен блаженства достојни Владико! Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

Поводом пете годишњице од упокојења блажене успомене Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјалну емисију под насловом "Нема смрти, само живот" посвећену годишњици о којој смо писали у прилогу под насловом: Пета годишњица од упокојења Епископа јегарског Јеронима (Мочевића). Наведена емисија је вид молитвене воштанице Владици Јерониму који је у свом кратком овоземаљском животу заорао дубоку духовну бразду. У оквиру емисије предочен је животопис блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), а у катихетском (поучном) делу емисије редакција Телевизије Храм подсећа на беседе Владике Јеронима о Божићу и Томиној (новој) Недељи. Поред тога, ово специјално издање је употпуњено изводом из притупне беседе коју је блажене успомене Епископ јегарски Јероним произнео на дан своје архијерејске хиротније, 28. септембра 2014. године у новосадском Саборном храму. Емисија је крунисана изводом из беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Митрополита загребачко-љубљанског), на дан погреба блажене успомене Епископа јегарског Јеронима. Садржај специјалне емисије "Не постоји смрт, само живот" сведочи да плодови које је блаженопочивши Епископ Јероним оставио у Винограду Господњем нису избледели, већ и у наше време нама бивају духовна потпора, утеха и путоказ који нас руководи ка вечној радости у Царству небеском. С тога, једним устима и једним срцем Васкрситељу и Спаситељу нашем упућујемо молитвени вапај: Са светима упокој Христе, душу слуге Твога, Јеронима архијереја, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни! Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!

Пет година од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у среду, 24. новембра 2021. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине. Кратак животопис блаженопочившег епископа јегарског Јеронима (Мочевића) Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска). У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик. На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона. Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо. Епископ јегарски Јероним, викар Епископа бачког, уснуо jе у Господу 24. новембра 2016. године. Заупокојена Литургија и опело Епископу Јерониму служени су 29. новембра 2016. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. Епископство, свештенство и монаштво, не само Српске Православне Цркве већ и других помесних Православних Цркава, родбина, пријатељи, поштоваоци епископа јегарског Јеронима, као и верног народа из свих крајева Бачке испратили су владику на место где чека опште васкрсење. Светом заупокојеном Литургијом началствовао је Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење митрополитâ еритрејског Кирила и загребачко-љубљанског Порфирија, преосвећене господе епископа: будимског Лукијана, банатског Никанора, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, бихаћко-петровачког Атанасија, далматинског Фотија, брегалничког Марка, крушевачког Давида, аустријско-швајцарског Андреја, франкфуртског и све Немачке Сергија, тимочког Илариона, топличког Арсенија и умировљеног Јована. На Oпелу владици Jeрониму чинодејствовали су осим поменутих и епископи: жички Јустин и ваљевски Милутин. Сахрани су присуствовали Директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, Његова Екселенција Лучијано Суријани, апостолски нунције у Србији, Његова Преузвишеност надбискуп београдски Станислав Хочевар, фра Леополд Рохмес, у име Бискупа суботичког г. Ивана Панзеша – декан новосадски господин Роберт Ерхард, Реису-л-улема Исламске заједнице Србије Сеад Насуфовић, Муфтија војвођански Мухамед Зилкић, као и многи други представници верског, културног и јавног живота. После Опела и опхода око храма Светог архангела Михаила, тело Епископа Јеронима са љубављу и поштовањем погребено је на манастирском гробљу. Владика Јероним је до краја у својим рукама држао упаљену светиљку вере и многим душама осветљавао животни пут "Ако би о почившем Владици хтео да кажеш само једну једину реч, онда би то била реч господственост… Поседовао је господственост, учтивост и суптилност у опхођењу. Оне су га одликовале у сваком изразу и у свакој пројави његовог живота: ту није било нимало места за пренемагање, надменост, уображеност. То је квалитет који човек има или нема од рођења и који га свуда прати, независно од порекла, образовања, новца. А владика Јероним је био господин у сваком тренутку свог живота, па и у тренутку смрти… Миран, благ и достојанствен, отишао је из овога пропадљивога и трулежнога света, а нас је загњурио у каљугу туге. У оваквим граничним тренуцима живота и постојања, када се воља Свевишњег оваплоћује на чудне и парадоксалне начине, приличи само једно – молитвено ћутање. Људски судови су ту излишни, а категорична тврђења налик су на детињаста наклапања. Ипак, мисли о пролазнсти живота и библијске речи „таштина над таштинама, све је таштина” (Проп. 1, 2) раздиру ти срце. Али не! Владика Јероним није живео узалуд, није се трудио узалуд, није узалуд проходио земљу… До краја је у својим рукама држао упаљену светиљку вере и многим душама осветљавао животни пут. Штедро је многима и многима делио „вино и јелеј” човекољубља и не штедећи раздавао „од сувишка свога срца”. Био је варница и пламен топлине у мрклој ноћи овога века… Био је бљесак, као што пева Елитис: „Човек је само један бљесак; ако си га угледао, угледао си га” (Одисеј Елитис, Врт испуњен илузијама). Итекако смо благословени ми који смо стигли да видимо бљесак Владичине личности". (Извод из текста Др Константин Менидијатис "Као младица маслине – Додатак сећању на драгога брата, епископа Јеронима") Владика Јероним сада јасније него ми сагледава љубав Божју "Ми имамо наду да брат наш Јероним у овом моменту, јасније него ми сагледава ту љубав Божју. Зна да је овај свет и овај живот за малена и пролазан, а да је оно што је Господ нама уготовио од вечности, заправо и наш крајњи циљ. То је Царство Божје, које ми овде у цркви, зато што јесмо Црква, предокушамо, доживљавамо. Знамо да и они који су отишли од нас, нису отишли заувек, него су отишли да припреме нама пут, и да је крајњи домет свакога од нас, пре или касније, а то је заправо сада. То је толико брзо и толико овде, пред нама, да нам не преостаје ништа друго него да са молитвама за покој душе брату Јерониму, имамо непрестану наду у Бога, молимо се Њему, да се држимо Њега, да нам он буде и овде, сада наш живот, утеха и нада". (Извод из беседе Митрополита загребачко-љубљанског (данас Патријарха српског) г. Порфирија, на четрдесетодневном помену владици Јерониму). Сваки дан Јеронима архијереја био је семестар, свака ноћ предиспитно ишчекивање, свака литургија - семинарски "Осетио је призив свега оног заветног и предањског што се супротстављало безбожном и олако-крволочном ”духу времена”. И решио је да пође тим уским, све ређим и, самим тим, одговорнијим и величанственијим путем. Стазом Христовог војника и смелог ”сведока вере”. Од његовог доласка у Светоархангелски манастир у Ковиљу, сваки дан је био семестар, свака ноћ предиспитно ишчекивање, свака литургија - семинарски, а строги пост, покајна исповест и причест Телом и Крвљу Христовом - дипломски рад у овом неформалном, али суштинском и најбољем постојећем Универзитету Духовне Културе. Није монаштво никаква ”професија”, нити ”један од начина да се проведе живот”, а улазак у Цркву (са све калуђерском ”униформом”) није нешто упоредиво ма са чим на планети и у човековом овоземаљском постојању. То није довољно објашњено, нити схваћено у нашем, по природи ствари олаком (не)разумевању ствари. А Јероним је био монах, па затим и архијереј посебне врсте: један од оних што показује да никаква деградација људске врсте и пад наше цивилизације не може да уништи и победи ове живе и непоколебљиве Божије молитвенике. То је и најважнији закључак, она кључна информација и у једну мисао сажет код. Непроцењиво драгоцени допринос ”Јеронима архијереја” (како се непрестано помињао на његовом шестомесечном помену) и језгровити опис његове четрдесетседмогодишње христољубиве, православне мисије на земљи". (извод из текста Драгослава Бокана "Шест месеци од упокојења Јеронима архијереја"). Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме! * * * Поводом пете годишњице од упокојења блажене успомене Епископа јегарског Јеронима (Мочевића), редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјалну емисију под насловом "Нема смрти, само живот" посвећену овој годишњици. Наведена емисија, која ће на програму Телевизије Храм бити емитована у среду 24. новембра у 15.32ч, је вид молитвене воштанице Владици Јерониму који је у свом кратком овоземаљском животу заорао дубоку духовну бразду. Садржај ове специјалне емисије сведочи да плодови које је блаженопочивши Епископ Јероним оставио у Винограду Господњем нису избледели, већ и у наше време нама бивају духовна потпора, утеха и путоказ који нас руководи ка вечној радости у Царству небеском! Извор: Телевизија Храм

У суботу 20. новембра 2021. лета Господњег, на дан свештеног спомена светих 33. мученика у Мелитини и Преподобног Лазара Галисијског, навршило се годину дана од упокојења Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја (Гавриловића). У спомен на свјатјејшег патријарха и оца нашег Иринеја доносимо овај прилог: У спомен на почившег Патријарха српског Иринеја (1930-2020) Саборна Света Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја Приступна беседа Његове Светости блаженопочившег Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Последња беседа Патријарха српског Иринеја Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“ Хор "Бранко" своме оцу и Патријарху Иринеју РТС: Фељтон - Живот у Христу, емисија посвећена блаженопочившем патријарху српском Иринеју (1930-2020) Епископ пакрачко-славонски Јован: С патријархом Иринејем по Светој земљи Нови број "Православља" у спомен на блаженопочившег Патријарха српског Иринеја (Бр. 1289. 1. децембар 2020) Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни свјатјејши владико и оче наш! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Годишњица упокојења Митрополита Амфилохија: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Годишњи помен Митрополиту Амфилохију: Цјеливајући његов гроб, цјеливамо самога Христа, којим је он живио и за кога је живио Патријарх Порфирије: Живот Митрополита Амфилохија био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви Епископ Сергије: Митрополит Амфилохије, одлазак без растанка Епископ марчански Сава (Бундало): Заблагодаримо Богу што нам је дао архијереја у личности митрополита Амфилохија Може бити да је Мојсије Уочи годишњице упокојења Митрополита и Оца нашег Амфилохија: „На Твоју ријеч бацих мрежу, Господе“ Катихета Бранислав Илић: Митрополит Амфилохије - учитељ љубави и крсто-васкрсне вере Почели “Дани Митрополита Амфилохија” У оквиру “Дана Митрополита Амфилохија” одржана филозофска трибина о његовом животу и дјелу Књижевна трибина о личности и дјелу Митрополита Амфилохија: Живјели смо у доба Митрополита Амфилохија и то је била награда од Господа Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. Од петка 30. октобра, када су његови земни остаци са пуно емоција испраћени од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, до недјеље 1. новембра, десетине хиљада вјерних се опраштало у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињског. У помијешаним осјећањима туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега, вјерни су у молитвеној тишини прилазили одру блаженопочившег Митрополита у Цетињском манастиру и Храму Христовог васкрсења, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за вољеног Владику. Свог Ђеда на пут у живот вјечни вјерни народ је испратио са великим поштовањем у тродневој литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж цијелог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије вријеме, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу. По сопственој жељи, Митрополит је сахрањен у гробу који је припремљен за његовог живота у крипти Саборног храма у Подгорици. Иако је величанствена подгоричка светиња саграђена првенствено његовом љубављу и жртвом па је њему као истинском ктитору припадало мјесто у централом дијелу храма, онако како се сахрањују велики и значајни људи, његова жеља је била другачија. Сахрањен је у најзабаченијем дијелу храма, који захваљујући њему постаје најпосећенији, и ново мјесто ходочашћа. Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старешина храма, вајар и аутор готово све орнаментике на Саборном храму, планирао је да уради један саркофаг, међутим Митрополит је желио да то буде скроман монашки гроб. И тако је отац Драган одрадио нацрт за гробну плочу, вајар Милија Стојановић све остало, а сам Митрополит од своје пензије је платио све трошкове. На гробној плочи су, осим имена и титула, у горњем дијелу, три розете – диоклијска, превлачка, одакле је и успостављена Зетска епископија, и морачка, као симбол мјеста духовног рођења Митрополита Амфилохија и манастира Мораче. У доњем дијелу су једноглави орао – симбол епископског достојанства – који раширеним крилима, кријепи и чува, повјерени му народ. У најдоњем дијелу гробне плоче је слика Небеског града Јерусалима, кога је Митрополит проповиједао, за кога је живио и за који је спремао и себе и упућивао све који су слушали његову ријеч – није битно у којем граду живимо него да се сви спремамо, да постанемо прави истински становници Небеског града Јерусалима. Иако је гроб био озидан, Митрополит је рекао да у њему мора да буде земља – „земља сам и у земљу ћу да идем”. Тако је по његовој жељи земља из родне Мораче насута у гробницу, а ковчег посут земљом са Косова и Метохије – Газиместана и Призрена – и из Јасеновца. Својом бесједом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он ДОСТОЈАН свога звања и призвања. “Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – “ране наопаке”, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер освета је моја, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору! Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога! Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!” Као и у својој првој бесједи са трона цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године, тако и у своме последњем јавном обраћању 9. октобра 2020. године из Клиничког центра ЦГ, Митрополит је позвао на љубав, братољубље и богољубље и подсјетио на скрнављење ловћенске светиње, као и на проклетство које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио: “Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске, да би се зацарио Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења… То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!” Опраштајући се на сахрани од свог пријатеља Митрополита Амфилохија, академик Матија Бећковић је казао да је Митрополит Амфилохије гоњен безумно од првог па до последњег дана и да је тако исписано његово житије: “Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи. Где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио. Нова препорођена Црна Гора почиње од А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују.” О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота свеједочи: “Дошло је време да Митрополит почине од трудова својих и Господ је решио да каже своме слузи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост господара свога. Упокојио се, а да нисмо знали кад, иако смо га пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу.” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Документарни филм „Свети Василије Острошки – сведок васкрсења“, аутора катихете Бранислава Илића, настао је као израз благодарности светитељу, а поводом 350. годишњице од његове земаљске кончине. Приказан је на шестом Фестивалу хришћанске културе у Зајечару са благословом и у присуству Епископа тимочког Илариона, као и бројних ауторових сарадника. Аутор посебну захвалност дугује Патријарху Порфирију, Митрополиту Јоаникију, свештенику Слободану Бобану Јокићу и многим другима без којих филм не би био потпун. Разговор је водила Марина Марић, новинар Радија Источник. Извор: Радио Источник

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом званичном Инстаграм налогу опроштајно слово посвећено недавно упокојеном саветнику министра за верска питања др Милету Радојевићу. У објави на званичној Инстаграм страници Патријарха Порфирија се додаје: Мој пријатељ Милета Радојевић, убеђени социјалиста и дубоки верник. Најближи сарадник почившег патријарха Иринеја и добротвор многих храмова и парохија. Молићемо се за њега док будемо завршавали послове које смо заједно започели. Бог да му душу прости и настани је у насељима праведних. Извор: Инстаграм Патријарх српски Порфирије

На дан када се навршава 30 година од упокојења блажене успомене Патријарха Германа, 27. августа 2021. године, Патријарх српски г. Порфирије је објавио на свом званичном инстаграм профилу: „У средишту мојих молитви и мисли данас је блаженог спомена патријарх српски Герман. „Змију глади - испод ње се вади“, пословица је коју је веома често понављао и примењивао у времену које је названо и обезбоженим. И успео је отац наш Герман да извади и изведе Српску Цркву у ново време, које даје много више могућности од његовог. А он нам је, провлачећи црквени брод између Сциле и Харибде, оставио нове епархије, Богословски факулет у новој згради, средње богословске школе препуне ученика, покренуо листове и часописе, и после осамдесет и осам покушаја наставио градњу Спомен-храма Светог Саве. Поглед на златни крст који нам блиста са врха грандиозне куполе новог саборног храма Српске Цркве и народа, увек ме подсети на драги лик патријарха Германа“. Извор: Инстаграм налог patrijarh_porfirije