Претражи Живе Речи Утехе

Дана, 3/16. фебруара 2002. године, у своме дому у Стапару, упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Предраг Бајић, умировљени архијерејски намесник дарђански. Рођен 1920. године у Мостару, припадао је нараштају сарајевских богослова које је рат затекао 3. априла 1941. године у Сарајеву, па су отпуштени својим кућама, а потом одведени у страдање, логоре и смрт. Послератним пребројавањима на матурским састанцима утврђено је да преживелих има само једанаест, јер је двадесет младих богослова из те генерације мучено, нестало и убијено у Јадовну и Јасеновцу. Тих преосталих једанаест ученика Богословије дипломирало је за време рата и окупације у Нишу или Новом Саду, ступило у свештени чин и преузело одговорност и дужност свештеника у своме народу. После матурске 1943. године, млади богослов Предраг бива рукоположен и постављен за пароха у Смиловцу (Нишавски округ), затим у Седлару (Поморавски округ), а 1957. године прелази у Епархију бачку и бива више година парох у Станишићу, где успешно учи, брани и храни своју Цркву и народ. Недуго затим постављен је за пароха и архијерејског намесника у Дарди, где ће својим богатим искуством и угледним животом учити и поучавати поверено му подручно свештенство. За свој труд добио је сва заслужена признања, до права ношења напрсног крста. После пензионисања 1988. године, долази у Стапар да живи код свог сина, где се и упокојио. Свету заупокојну Литургију и опело у храму Ваведења Пресвете Богородице у Стапару служио је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј уз саслужење седамнаест свештеника Епархије бачке. Вечан ти спомен, блаженства достојни, драги наш прото Предраже! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Постоје народи који то презиру, правци у умјетности који то презиру, али се ипак зна да права култура, ако хоћемо да идемо у вјечност као умјетници или да васкрснемо, мора да пође од Свете тајне“, говорио је велики српски архитекта проф. др Предраг Пеђа Ристић који је свом роду оставио велико и свијетло завјештање у више од 150 храмова. Доајен српске архитектуре проф. др Предраг Пеђа Ристић који је јуче уснуо је у Господу у 88. години, остаће упамћен као највећи неимар православних храмова нашег времена на просторима гдје живи наш народ. Поред многих цркава проф. др Ристић себе је уградио у бисере савремене црквене архитектуре код нас: Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Носилац је Ордена Светога Саве II реда и многобројних награда и признања. За изградњу светиња у Црној Гори одликован је Златним ликом Светог Митрополита Петра II Петровића Његоша (2013) и орденом Светог Јована Владимира (2016). Уручујући Ристићу високо одликовање Златник лик Ловћенског Тајновидца, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је, на свечаности уприличеној октобра 2013. у новоосвештаном подгоричком Саборном храму, рекао да се Саборним храмом Христовог Васкрсења, Подгорица уписала у Божје градове у Европи. „Један од најзаслужнијих за љепоту овога храма, за његово знамење, јесте др Пеђа Ристић, који је његов главни неимар. Он је, мирне душе могу да кажем, надахнут Духом Светим, а не само својим образовањем, пројектовао овај храм. Са тог разлога додјељује се Златни лик Петра II Петровића Његоша архитекти др Пеђи Ристићу, богонадахнутом неимару Храма Христовог Васкрсења, озареном виђењем тајне свесветија Ловћенског Тајновидца“, рекао је тада Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је храм у Подгорици круна Ристићевог животног дјела заједно са Храмом Светог Јована Владимира у Бару. „Ја овдје осјећам пуноћу, пуноћу свих својих предака и пуноћу свих својих потомака на свом тлу, на свом коријену“, казао је проф. др Предраг Пеђа Ристић те 2013. године. Уз одликовање, Архиепископ цетињски Амфилохије је Ристићу поклонио и реплику чувеног Подгоричког дискоса из четвртог вијека чији се оригинал чува у санктпетербуршком Ермитажу. Гостујући у емисији Духовни портрет ТВ Храм, архитекта Ристић је истакао да је Храм Христовог Васкрсења у Подгорици назидан тамо гдје су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, геодета Митар Чворовић и он осјећали да треба да буде црква. То је назвао „цивилизацијским ударом“. Испоставило се да је руски дипломата, око 1852. године, на том мјесту гдје је подигнут храм ископао ранохришћанску цркву у којој су сачувани сасуди међу којима и Подгорички дискос чију је реплику као награду добио у Подгорици. „Постоје народи који то презиру, правци у сликарству који то презиру, али се ипак зна да права култура, ако хоћемо да идемо у вјечност као умјетници или да васкрснемо, мора да пође од Свете тајне.“ Говорећи о Косово и Метохију професору Горану Раденковићу у емисији Духовни портрет, Предраг Ристић је казао да смо нашу завјетну земљу на неки начин привремено физички изгубили, али духовно никада: „Остаје наш духовни простор и у цијелом том простору Црква треба да се зида на највећем гробљу ради васкрсења.“ Говорио је брат наш Предраг да му је црква у Пребиловцима драга јер је ишао стопама Светога Саве који је знао да је цивилизацијски центар у Јерусалиму. „Црква Христовог гроба је прављена ради васкрсења и ја се надам да ће у Пребиловцима да се упали благодатни пламен који се пали само у православљу.“ Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима је урађен по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму, која је симбол васкрсења и симбол живота. Евоцирајући успомене током изградње Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, проф. др Предраг Пеђа Ристић је испричао пред телевизијским аудиторијумом да је имао прилику да разговара са богословима који су се вратили из Свете земље: „Пуни утисака говорили су да сада знају због чега су православни и гдје се пали благодатни огањ – јер прво мјесто до Христовог гроба гдје се пали благодатни пламен су православни. Тако је и са на нашим црквама које градимо на гробовима васкрсења“. Духовни портрет Пеђе Ристића; Аутор и водитељ: проф. Горан Раденковић; Производња: Телевизија Храм Вјечнаја памјат брату нашем Предрагу! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом упокојења Предрага Вукића из архиве Радија Светигора доносимо емисију „Хришћани говоре о Богу и животу“ у којој је гост монаха Арсенија (Јовановића) 15. фебруара 2014. године био блаженог спомена Предраг Вукић. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Извор: Радио Светигора

Ове године навршава се педесет година од тог значајног датума за нашу школу. Осим тога, налазимо се и између две значајне годишњице и јубилеја: 750-годишњице престављења Светог Арсенија, коју смо обележили прошле године, и јубилеја осамстогодишњице самосталности Српске цркве, који ћемо ускоро обележити и прославити. Све ово даје нам повода да се у најкраћим цртама подсетимо светачког лика и земаљских дела и заслуга нашег небеског покровитеља и заштитника. Сачувани историјски подаци о Светом Арсенију веома су оскудни. У житијама светих он се још назива и Сремац, јер потиче из области Срема. У Охридском прологу и Житијама светих преподобног Аве Јустина врло мало се говори о наследнику првог српског архиепископа Светог Саве. Кратак текст житија прати илустрација фреска Светог Арсенија из манастира Сопоћана, изображена око 1260. године. Зна се да је Арсеније још као младић чуо причу о Светом Сави и отишао у манастир Жичу да се сретне с њим. У служби свецу, на малој вечерњи прва стихира започиње речима: „Из млада возраста Бога в себје носја, оче Арсеније, демонскија полки огњем молитвеним возжегал јеси, блажене“ (Носећи у себи Бога од ране младости, оче Арсеније, демонске си пукове молитвеним огњем попалио, блажени). Служба Светом Арсенију је још у средњем веку, поред службе Светом Сави, досепела у Русију. То говори у прилог његовој слави и величини која је прешла границе средњовековне Србије. Према речима преподобног аве Јустина Ћелијског, само велики монах може да буде и велики јерарх. Овде мерило величине, како вели наш богослов и признати научник академик Димитрије Богдановић у свом дивном творенију „Ликови светитеља“, није обично историјско мерило. Јер, јерарси се не могу мерити према оним површинским заслугама које се признају световним величинама као разлог за поштовање и захвалност. Количинске вредности, у светлу Јеванђеља, уосталом, не мора да буду израз духовног квалитета. Често и нису то. Духовни квалитет, у правој хришћанској личности, испољавање је једног другог света, теоцентричног и небеског – у коме уместо правних прописа влада љубав, уместо грешне себичности – служење, самоодречност, послушност Богу, „праведност и радост и мир у Духу Светом“. Велики првојерарх мора, дакле, да поседује ове квалитете, да буде заиста припадник и представник света који чини духовну суштину Цркве и једино стварно оправдање њеног постојања“ (Д. Богдановић, Ликови светитеља, Београд 1972, 177). Свети Арсеније је све то и био и поседовао, јер је кроз сва послушања која је смерно и без роптања носио у Цркви Спасовој, светој архиепископији жичкој, стекао смирење и, рецимо то језиком преподобног Серафима Саровског, стјажао, тј. задобио у себи Духа Светога. Задобивши благодат Духа Светога, он се онда удостојио да постане „водитељ или учитељ милостиње, и ризница милосрђа коју је свима отворио, учитељ правоверја и божанствени украс архијереја“, како му пева у тропару и служби коју му је саставио Данило Пећки. Говорити о Светитељу Арсенију, дакле, значи говорити и о службама у Цркви, које се поверавају младим иноцима, искушеницима, монасима, јерејима и архијерејима. Од првог његовог послушања да буде келејник првом српском архиепископу, самом Светитељу Сави, о чему имамо сачуваних података, па преко врло одговорне, врло значајне и узвишене службе еклисијарха Спасове Цркве у Жичи, па све до узрастања до прејемника, наследника Савиног на жичком архиепископском престолу, Арсеније исказује смиреност и послушност свом духовном оцу Сави, жичкој братији, својој Цркви и своме роду. Кроз то послушање он добро разуме живот Цркве Христове. Јер, он „живи живот Цркве“, како би рекао наш владика Атанасије, Херцеговачки умировљени. Он живи јеванђелским животом, те му стога Данило и пева у стихири: „Речима твојим са јеванђелских источника, светитељу Арсеније, срца твојих људи си напојио.“ Предавши себе свецело подвигу, „блистајући подвизима и украшен богословљем“, предивни (архи)пастир Арсеније бејаше достојан Христовог стада, „светило Цркве боговидно и душа спаситељ“ (славник на литији). Као такав слуга и пастир добри, и он је могао рећи, заједно са Светим апостолом Павлом: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Или, пак, попут светог и праведног Јована Кронштатског, могао је исписати „Мој живот у Христу“. Колико је познато, он није оставио свој лични дневник или летопис. Али, он га је ипак оставио и запечатио својим слаткопјенијем, непрестано „језиком хвалећи, а уснама појање приносећи, проповедањем кличући: Христе, ти јеси светлост неисказана“, како му пева у кондаку његов химнограф Данило Пећки. За све те добродетељи и врлине Господ је удостојио свог угодника светитеља Арсенија да пуне три деценије „право управља речју Његове Истине“ – светом Црквом његовом. Богомудри Арсеније доноси и једну судбоносу одлуку за даљи живот и напредак Српске цркве - измешта седиште из несигурне Жиче у дубину српске земље, у Руговску клисуру, где на жичком властелинству подиже цркву у част Светих апостола, која ће, попут цркве у Жичи, остати у народу позата као Спасова црква. Овај подухват имаће далекосежне последице по целокупни живот и опстанак Српске цркве. Арсенијева задужбина Светих апостола постаће квасац будућег средишта црквеног и духовног живота – потоње Пећке патријаршије. Зато га је Бог још за живота узвисио и прославио на један посебан начин. Подизањем Светих апостола у Пећи, куда преноси седиште архиепископије из Жиче, Светитељ Арсеније II се увршћује у ред највећих српских задужбинара, одмах до архиепископа Саве и својих врлих наследника на пећком трону, архиепископа Никодима (1317–1324) и Данила II (1324–1337), који у Пећи подижу цркву Светог Димитрија и Богородице Одигитрије. Стварањем тог духовног језгра Пећка архиепископија, доцније Патријаршија, постаје духовно средиште средњовековне Србије. У томе лежи друга велика заслуга светог Арсенија. Овде у Пећи стичу се благопријатни услови за развој монаштва, за процват црквене уметности, књижевности и духовности која ће у свом зениту у Србији досегнути висине византијског уметничког, књижевног и духовног канона. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару: „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Он поста „Саве првог пастира блажено учење ... Велико сунце све српске земље... Стуб и утврђење Цркве ... и вернима бедем нерушив.“ Стога не чуди што су савременици светог Арсенија угледали у њему величину и дар Божји, и готово за живота његовог уврстили га у ред светих Божјих угодника. Ово су вероватно свима добро познате историјске чињенице. Међутим, оно што је мање познато јесу извесне појединости из зидног сликарства које, чини се, нису биле предмет дубљих богословских анализа. Наиме, у олтарском живопису Светих Апостола, у представи Службе архијереја коју поједини историчари уметности погрешно називају Поклоњење Агнецу, долази до одређених неуобичајених и радикалних иновација. У апсиди протезиса-проскомидије Светих апостола у Пећи насликани су први српски архиепископи, Светитељ Сава као оснивач и Светитељ Арсеније као његов наследник на архиепископској катедри (Сл. 1 и 2). Остало је непримећено да је Арсеније насликан са леве, тј. са северне, или „старије“ стране, а Сава са десне, тј. јужне стране у односу на Старца дана, представљеног изнад протезиса [В. Ј. Ђурић – В. Кораћ – С. Ћирковић, Пећка патријаршија, Београд 1990, сл. 38, цртеж VI]. Војислав Ј. Ђурић за ову представу каже да је реалистична и симболична [В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 38]. Реализам је сликање Арсенија за живота, око 1260. године, с десне стране Христа – Старца дана, а симболизам учеће у проскомидији и његовог претходника Светог Саве, представљеног с леве, јужне стране у односу на Старца дана. Ово је једна од најранијих иконографских представа српских архијереја ове врсте. Наиме, према Уставу или Типику, старији је онај архијереј који служи, тј. началствује. У централној апсиди Светих апостола Светом Василију Великом који началствује на Литургији, поред Светог Григорија Богослова и Светог Кирила Јерусалимског, саслужује и Свети Сава, први архиепсикоп српски. У Сопоћанима, врхунцу византијске и српске монументалне уметности, у изванредно лепој и успелој и, по много чему несвакидашњој колони, оствареној половином XIII века, у сцени Служба архијереја први пут су насликани српски архијереји: Светитељ Арсеније заједно са својим претходником Савом I и наследником на катедри Савом II (Сл. 2). [Ј. Радовановић, Иконографска истраживања српског сликарства XIII и XIV века, Београд 1988, 38-55]. Сопоћанско сликарство Војислав Ђурић назива „победном песмом после уласка у Цариград“. Рауме се, уласка и повратка царског града у руке Византинаца после пада Латинског царства [В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 24-26]. У северном параклису Радосављеве припрате у Студеници, осликаној тридесетих година истог века, приказан је свети Арсеније како служи Божаску Литургију заједно са светим литургичарима. Слична представа, ванредно ретка за српски средњи век, остварена је и у манастиру Морачи у XIII, а поновљена и у познијем средњовековном добу у XVII веку (Сл. 3 и 4). [С. Петковић, Морача, поновљено издање, Морача 2002, сл. 27 и 31; Б. Тодић, Српски архиепископи на фрескама XVII века у Морачи. Манастир Морача, САНУ, посебна издања, књ. 90, Београд 2006, 111]. И једним и другим и трећим примером, сликањем сpпских архиепископа Саве I, Арсенија и Саве II, напоредо са светим литургичарима Василијем Великим и Јованом Златоустим, настоји се на значају српске средњовековне духовне и културне свести и самосвести, историјске аутохтоности и црквене аутокефалности. Студеница, Пећ и Морача - три су печата на српској историјској осмовековној савинско-арсенијевској мапи трајања. Рекли смо већ да се заслуге Христовог јерарха не могу измерити количинским световним мерама и вредностима, него невидљивим јеванђелским мерилима духовног квалитета. Мерено оним првим мерилом, Арсеније ништа мање није заслужан за напредак Христове Цркве у немањићкој Србији од свог претходника и оснивача Српске аутокефалне цркве Светитеља Саве. Наиме, он је дуже и живео од њега и двоструко дуже времена провео на архиепископском трону од њега. Зато је имао и времена, знања и искуства да се потруди, колико је то било могуће, да испуни завештање Светога Саве упућено његовим наследницима - „да доврше његово започето дело“. Али, мерено оним другим, важнијим мерилом јеван-ђелским, један и други су подједнако угодили Богу и подједнако задужили свој српски народ и Српску цркву. Они су прославили Бога, а Бог који је диван у светима својим, прославио је себе у овим дивним светитељима својим и у роду нашем српском. Упутно је и корисно сетити се ових светих и великих мужева, најпре Светитеља Саве, оснивача и првог српског архиепископа, а затим посебно и његовог наследника Светитеља Арсенија. Особито је то важно данас, у предвечерје јубилеја 800. годишњице проглашења самосталности Српске цркве; затим, 750. годишњице престављења Светитеља Арсенија, коју смо скромно обележили у нашој Цркви прошле године. Тим поводом одржан је пригодан научни скуп у нашем богословском училишту. Посебан повод да се сетимо великог Христовог јерарха Арсенија јесте и 50-годишњи јубилеј од обнове наше Карловачке богословије, која је у свом новом издању и историјском трајању добила и ново име и небесног покровитеља, наследника Светог Саве – Светог Арсенија, другог архиепископа српског. Подсећајући се богоугодног живота нашег патрона и заштитника Светитеља Арсенија, најпре ми професори, наставници и наши ученици, а потом и сви доброжелатељи, ктитори и приложници овог светог училишта, треба да угледајући се на њега, следимо његов и Савин пут, да непрестано исправљамо себе и свој живот, према речима Светог Апостола Павла, управљамо „горе, ка белегу горњег звања“. Свети Сава је из благословене лозе свога оца Стефана Немање – преподбног Симеона засадио плодан виноград у Цркви Христовој. Његов наследник Светитељ Арсеније наставља три деценије да тај виноград обделава и, као проширен и учвршћен, предаје га својим наследницима. Њихово изабрано стадо, народ српски, осам векова пије без престанка благословено вино из те Немањине чаше и Савиног и Арсенијевог рукосада и, пијући те животворне сокове, непрестано пребива у јединству и са господаром винограда, Самим Господом Исусом Христом и са његовим угодницима преподобним Симеоном, Светитељем Савом I и Светитељем Арсенијем II, архиепископом српским. На то заједничарење подсећа нас овај наш мали 50. јубилеј и, онај прошлогодишњи 750-дишњи, као и онај долазећи 800-годишњи; подсећа нас нс небоземно јединство са нашим патроном Светитељем Арсенијем, другим архиепископом српским. ------------ Беседа Мр Предрага Миодрага, професора Карловачке богословије, одржана на свечаној академији 10. нов./28. окт. 2017. године поводом школске славе Светитеља Арсенија, другог архиепископа српског. Извор: Српска Православна Црква

Извор: http://mitropolija-zagrebacka.org/profesor-dr-predrag-dragutinovic-teologija-u-21-veku-pitanja-i-izazovi/?script=cir