Претражи Живе Речи Утехе

Прича о мудрим и лудим девојкама, прича о талантима, о Страшном Суду 1-5. Тада ће бити Царство небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих бијаху мудре и пет луде. Јер луде узевши свјетиљке своје не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. У причи о девојкама Господ говори о милостињи, да би оне који цене величину девичанства научио да не теже стицању само ове врлине, а при том занемаре остале. Зато разуми да ако не будеш био милостив, бићеш избачен са блудницима (из Царства небеског), иако живиш у девичанству, јер онај који нема саосећања и милосрђа с правом заслужује да буде избачен иако је девствен. Блудника побеђује сурова и природна страст, док немилостивог човека побеђује новац. Пошто се бори с противником слабијим од демона блуда, човек кога савлада страст среброљубља тим мање заслужује опроштај. Такав је човек заиста „луд“, јер победивши природну распаљеност тела бива савладан ништавном страшћу за новцем. Реч „задремаше“ означава смрт, док „одоцњење женика“ показује да Његов други долазак неће брзо доћи. 6-13. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостајало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи. У причи се каже да се вика зачула „у поноћи“, да би се показало да ће Господ доћи изненада, јер у пола ноћи сви спавамо дубоким сном. Он долази уз „вику“, јер ће Његов други долазак огласити труба. „Светиљке“ су наше душе, јер је ум свакога човека светило његове душе. Светиљка гори онда када је напуњена „уљем“ врлина и милостиње. Заиста су биле луде оне девојке и због тога што су пошле да траже уље онда када за то није било време. Мудре девојке кажу: „Да не би недостајало и нама и вама“, што значи да је врлина мога ближњега једва довољна за његов одговор на Страшном суду, а камоли за мене, пошто ће се сваки човек оправдати својим делима, а не делима свога ближњега. Ипак, луде девојке одлазе „продавцима“, то јест сиромасима. Шта то треба да значи? Оне су се раскајале зато што (на време) нису давале милостињу и сада први пут схватају да је „уље“ требало набавити од сиромаха. На ово се мисли када каже да су отишле „да купе уље од продаваца“, то јест, мислено су отишле сирома-сима, размишљајући какво је добро дело милостиња. Али, врата су за њих била затворена, зато што после одласка из овога живота нема времена за покајање и делање. Зато им Господ говори: „Не познајем вас“, јер човекољубиви и милостиви Бог не познаје немилостиве. Како би и могао да позна оне који Му нису слични и који су Му туђи? Знај добро, да је свака душа добила „светиљку“ и просветљење од Бога и да све душе устају у сретање Господу, јер желе да се сретну и сједине с Њим. Међутим, мудре душе од Бога им датом просветљењу и „светиљци“ наливају уље својим добрим делима, док луде остављају своје светиљке без уља да се угасе, јер немају добрих дела којима ће у њима запалити светлост. Ако, дакле, не будемо чинили добро угасићемо светлост Божју која је у нама. 14-19. Јер као што човјек полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; и једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи: и одмах отиде. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. А послије дугог времена дође господар ових слуга, и стаде сводити рачун с њима. Пошто је горе рекао: „Не знате дана када ће доћи Господ“, Го-спод додаје и ову причу како би показао да ће доћи изненада. Он је позвао своје слуге као човек који се спрема на далек пут, и поверио им своју имовину, нешто једном, нешто другом. „Човек који полази на пут“ јесте Христос који је нас ради постао човек. Он је „отпутовао“ зато што је узишао на небеса, али и због своје дуготрпељивости, јер не тражи одмах плодове наших дела, већ чека на њих. Његове „слуге“ су они којима је поверена служба речи Божје: архијереји, свештеници и ђакони, дакле, они који су примили духовне дарове, једни веће, други мање, али сваки према својој сили, то јест, по мери своје вере и чистоте (срца). Бог ће положити Свој дар за мене у онај сасуд који Му ја принесем. Ако, дакле, принесем мали сасуд, мало ћу и примити; ако, опет, принесем велики, добићу од Њега и већи дар. Онај слуга који је примио пет таланата одмах је отишао и умножио их. Погледај његово усрђе, како не ленчари, већ се одмах даје на делање, удвостручујући оно што је примио. Када је човек обдарен говором, богатством, угледом код цара, или било којом другом способношћу или умећем, он удвостручава оно што му је дато, и не користи само себи већ жели да помогне и другима. Међутим, онај који се брине само о властитој користи, не мислећи на друге, закопава свој таланат, те зато бива и осуђен. Ако видиш човека паметног и способног, који троши своју памет у разним сујетним занимањима, преварама и светским пословима, с правом можеш рећи да је такав човек за-копао свој таланат „у земљу“, дакле, у овоземаљске послове. Али, након много времена враћа се Онај који је Својим слугама поверио „сребро“, то јест своје божанствене речи, које су „чисте (као) сребро у ватри очишћено“, или просто сваки дар који човека чини чувеним и славним. На крају их све сабира како би чуо шта су учинили с талантима они који су их примили. 20-30. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. А госпо-дар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поста-вити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао; па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао, и скупљам гдје нисам вијао: Требало је, зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши ја бих узео своје са добитком. Узмите, дакле од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који иМа даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Господар једнако похваљује оне слуге који су се трудили и увећали предати им дар, те сваки од њих слуша речи: „Добро, слуго добри и верни.“ Реч „добар“ овде означава „човекољубивог и незлобивог“ човека, онога, који своју доброту преноси на ближње. Они који су се показали верни у малом биће постављени над великим. Ако се у овоме животу удостојимо (неких) благодатних дарова, то ипак није ништа у поређењу с будућим добрима. „Радост Господња“ је бескрајно весеље Господа који се радује Својим делима, како каже Давид. Таквом радошћу својим делима радују се и светитељи, као што и грешници тугују због својих (злих) дела и кају се због њих. Светитељи као своје богатство имају Господа и радују се Њему. Видиш како су обојица слуга удостојени истих блага, и онај који је примио пет таланата, и онај који је примио два. Када, дакле, човек прими мало, али правилно користи добијени дар, без обзира колико мали он био, добиће исту част као онај који је много примио и много постигао. Зато се сваки човек сматра успешним по томе колико је постигао у ономе што му је дато. Такве су захвалне слуге, док зли и лењи слуга оправдава себе на њему својствен начин. Он свога господара назива „тврдим човеком“, као што данас тако многи називају своје учитеље. Тешко је тражити послушност од људи, које Бог није начинио послушним, нити у њима засејао семе покорности. Управо је то оно што мисли зли слуга када каже: „Жањеш где ниси сејао“; другим речима, тражиш покорност од онога у коме ниси засејао семе покорности. Називајући господара „тврдим“, слуга осуђује самога себе. Он је управо зато био дужан да се још више потруди, пошто је знао да му је господар тврд и строг, јер ако он тражи уздарје од других још више ће тражити и од њега. Зато је требало да умножи примљени талант и начини себи ученике, од којих би Господ могао да затражи оно што су дужни. Христос своје ученике назива „мењачима“, јер они строго одговарају за реч која им је поверена. Какав „добитак“ (камату) Он очекује од ученика? Да покажу своја дела, јер ученик који прими реч од учитеља, мора не само да је сачува и врати је у целости већ да уз њу преда и „добитак“, то јест, добра дела. Тако Господ одузима дар од злог и лењог слуге. Онај ко је примио дар да би њиме користио другима, а то не чини, и сам губи предати му дар. Видиш да онај који се више труди добија и већи дар (од Бога)? Ономе који се потруди даће се већа благодат и то у изобиљу. Али, од човека који се не труди узеће се и онај дар који мисли да има, јер онај који нема ревности и не тргује са оним што му је поверено заправо и нема дар већ само мисли да га има. Он га је изгубио својим немаром и лењошћу. 31-33. А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели с њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с лијеве. Господ каже: „Када дође у слави Својој“, пошто је Његов први долазак прошао уз бешћашће и увреде. Када буде други пут дошао доћи ће у слави, праћен анђелима. Најпре ће раздвојити светитеље од грешника, избављајући их тако од патњи, и поставиће их (Себи с десне стране) и говориће им. Светитеље назива „овцама“, због њихове кротости и зато што нам они попут оваца дају своје плодове и служе нам, као овце које нам дају „вуну“, то јест, божански и ду-ховни покров, и „млеко“ као духовну храну. ,Јарад“ су грешници, јер они ходе по урвинама (греха) и неуредни су и бесплодни као јарад. 34-40. Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; наследите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. Док прво не пресуди, Господ никога не награђује нити кажњава. Будући човекољубив, Он и нас учи да не кажњавамо друге док добро не испитамо њихову кривицу. Тако они који буду кажњени, после суда неће имати никаквог изговора. „Благословеним“ назива светитеље, јер их је Отац примио (у Царство небеско). Назива их наследницима Царства како би показао да их Бог чини заједничарима Своје славе, као Своје синове. Није им рекао „примите“ већ „наследите“, као што синови наслеђују имање свога оца. ,Дајмањом браћом“ зове своје ученике, или просто сиромахе, јер сваки сиромах је брат Христов пошто је и сам Христос живео у сиромаштву. Видиш ли Божју праведност, како похваљује светитеље, али и њихову благомисленост, јер смирено поричу да су Му служили. Ипак, оно што је учињено сиромасима Господ прима као учињено Себи. 41-46. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тада ће му одговорити они говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одго-ворити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни. Оне који су с леве стране шаље у огањ припремљен за ђавола. Пошто су демони немилосрдни и према нама се понашају сурово и непријатељски, разумљиво је да истом казном буду кажњени и они који су једномислени с њима и који бивају проклети због својих власти-тих дела. Видиш да Бог није припремио огањ за људе, нити је створио пакао за нас, већ за ђавола, али ми сами себе чинимо виновницима пакла. Задрхти, дакле, о човече, и разуми из овога да ови људи нису кажњени због блуда, отимачине или неког другог злог дела, већ зато што нису чинили добро. Заиста, ако добро размислиш, грабљивац је онај који има много, а не даје милостињу, чак иако јавно никоме не чини неправду. Све што он поседује преко својих потреба отео је од оних који су у оскудици и који ништа од њега нису примили. Да је с њима поделио своје имање, они не би ни оскудевали. Али, пошто је он своје благо закључао и присвојио за себе, они су се нашли у сиромаштву. Зато је немилостив човек лопов и чини неправду свима онима којима је могао помоћи, а није помогао. Стога ће он и њему слични отићи у вечну муку без краја, а праведници у вечни живот. Као што светитељи обитавају у бесконачној радости, тако ће неправедни наследити вечно мучење, иако Ориген празнослови да ће пакленим мукама доћи крај и да грешници неће бити вечно мучени, те да ће доћи време када ће и они ући у обиталишта праведних, очишћени пакленим мукама. Оригеново учење је овде јасно оповргнуто када Господ говори о „вечној муци“, која нема краја, и када праведнике упоређује са овцама, а неправедне с јарадима. Као што јаре никада не може постати овца, тако се ни грешник (после Суда) никада не може очистити и постати праведник. „Крајња тама“ (која се спомиње у претходној причи о талантима) сасвим је далеко од светлости Божје, што мучење чини још тежим. Постоји и други разлог који би могао да се спомене: грешник је још у овоме животу у тами, пошто је отпао од „Сунца Правде“, али како постоји нада за обраћења, то још није „крајња тама“. Међутим, када умре и када се испитају зла дела која је починио, тада га обузима „крајња тама“. Тада више нема наде за обраћење и грешник остаје потпуно лишен Божјих блага. Док је још у овоме животу, човек донекле ужива добра Божја, мислим на вештаствено благо, и верује да је на неки начин слуга Божји и да обитава у овом створеном свету као у дому Божјем, храњен и помаган Богом. Али, онда ће потпуно бити одсечен од Бога, и неће имати никаквог удела у Његовим добрима. То је та тама која се назива „крајњом“, у поређењу са овдашњом тамом која није „крајња“, пошто грешник још није потпуно одсечен од Бога. Зато и ти бежи од немилостивости и чини милостињу, не само телесно већ надасве духовно. Нахрани Христа који је „гладан“ нашег спасења. Ако нахраниш и напојиш онога који је гладан и жедан духовног учења, нахранио си и напојио самог Христа, јер у сваком хришћанину живи Христос и његова вера се храни и јача учењем. Ако угледаш некога ко се као странац отуђио од небеске отаџбине, узми га са собом. Док ти будеш узлазио на небеса, поведи и њега са собом да се не би проповедајући другима сам показао неискушан. Ако неко збаци са себе одећу нетрулежности коју је добио на крштењу, и остане наг, одени га, а раслабљеном у вери помози, како каже Павле. Посећуј онога који је затворен у мрачној „тамници“ овога тела и саветом твојим обасјај га као светлошћу. Упражњавај, дакле, ових шест врста љубави, телесно и надасве душевно, јер будући да смо састављени од душе и тела, то обоје могу да учествују у овим делима љубави. извор

Исусова осуда лицемерја књижевника и фарисеја, жалост над Јерусалимом 1-3. Тада Исус рече народу и ученицима својим говорећи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре, а не творе. Када је Господ ућуткао фарисеје, и показао им да су неизлечиво болесни, почиње да говори о њима, њиховом животу и понашању. Он упозорава Своје слушаоце да не презиру своје учитеље иако живе порочним животом. Истовремено показује да се Он не супротставља Закону, већ, штавише, жели да се Закон поштује, иако су они који га проповедају недостојни. Поручује им да све што говоре учитељи прихвате као да говори Мојсеј или радије сам Бог. „Треба ли онда све чинити што они говоре, чак иако нас уче злу?“ Мислим да се прави учитељ никада неће усудити да другога наводи на зло. Али, ако претпоставимо да се деси да неки учитељ подстиче људе на рђав живот, такав, очигледно, није од „столице Мојсејеве“ нити говори од Закона. Господ говори о онима који седе на „столици Мојсејевој“, то јест, о онима који поучавају народ Закону. Потребно је зато да слушамо оне који нас поучавају Закону Божјем, чак иако они сами не творе оно што говоре. 4-5. Него везују бремена тешка и незгодна за ношење, и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје, и праве велике скуте на хаљинама својим. Фарисеји су везивали тешка бремена људима присиљавајући их да испуњавају ситничаве и тешке за вршење заповести Закона. Штавише, оптерећивали су их све већим бројем заповести, позивајући се на предања која су надилазила границе Мојсејевог Закона, док они сами нису били спремни ни прстом да макну да би испунили те заповести, нити су се усуђивали да узму на себе таква бремена. Када учитељ учи не само речима већ и делима, он тада сам носи бреме својих ученика и труди се заједно с њима. Али, када ми натовари бреме, а сам ништа не чини, тада ме још више оптерећује, показујући својим немаром да је немогуће испунити оно што говори. Зато Господ окривљује фарисеје да сами неће да носе бреме заповести и да их испуњују. Међутим, они не само што не чине никакво добро већ се лицемерно претварају да то чине. Чак и да су учинили неко добро дело ради тога да би их људи видели, остали би без награде. Зато су они заиста достојни сваке осуде, јер не чинећи ништа добро, хтели су да их људи прослављају као делатнике врлине. А шта они заправо раде? „Проширују своје амајлије и праве велике скуте на хаљинама својим“. Ово има следеће значење. У Закону пише: „И вежи их себи на руку за знак и нека ти буду као почеоник међу очима.“ Фарисеји би, дакле, исписали на два комада коже десет заповести Закона и један би привезали за чело, док би други окачили за десну руку (то су називали амајлијама). „Велике скутове“ су правили тако што би на рубови ма својих хаљина пришивали ресице љубичасте или црвене боје. И за то су били нашли речи у Закону, који је прописивао ово правило да они не би заборављали заповести Божје. Али, Бог то није хтео. Када је рекао да на рукама својим носе амајлије, желео је да каже да треба испуњавати заповести (Божје), док су као крв црвене ресице показивале како треба да будемо обележени крвљу Христовом. Фарисеји су, међутим, правили велике амајлије и проширивали скуте како би људи који их виде мислили да ревносно држе Закон. 6-7. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама, и да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу! Авај, шта то Господ говори? Осуђује их само зато што воле зачеља? Када је, дакле, осуђен онај који само воли почасно место, колика тек казна очекује човека који чини и више од тога? „На првим местима по синагогама“; управо тамо где је требало да друге поуче смирењу, сами су показивали своју исквареност, јер су све чинили ради (светске) славе. Они не само што нису због тога осећали срам већ су још више волели да их људи зову: „рави, рави!“, што значи „учитељу!“. 8-12. А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос. А највећи између вас да вам буде слуга. Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се. Христос нам не забрањује да некога зовемо „учитељем“, већ да сами са страшћу желимо да нас други тако зову и да се на све начине трудимо у томе. Учитељско достојанство у суштини припада само Богу. Када каже „Оцем својим не зовите никога“, Он не забрањује поштовање које смо дужни указати својим родитељима, јер Господ жели да поштујемо своје родитеље и посебно своје духовне очеве, већ нас упућује да познамо истинског Оца, Бога, јер је наш Отац пре свега Бог. Наши телесни родитељи нису виновници нашег рођења, већ Божји служитељи и помоћници. Да би им показао каква је корист од смирења, говори им да онај који је велики међу њима треба да им буде слуга и последњи, јер онај који се уздиже, мислећи да је нешто, биће понижен и Бог ће га оставити. 13. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтјели. „Ви“, каже, „не само да сте неверници који живите порочним животом већ и друге учите да Ми не верују и кварите их својим животом и примером.“ Људи су склони да се саображавају својим вођама, посебно ако их виде наклоњене злу. Видиш, дакле, да су речи „тешко вама“ претња која следује свакоме учитељу и владару који својим животом онемогућава остале да напредују у добру. 14. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што једете куће удовичке, и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени. Лицемерима их назива зато што се пред другима показују побожни, иако не чине оно што приличи побожности, већ се притворно дуго моле и једу удовичке новце. Они су заиста били обмањивачи који су исмевали просте људе и поткрадали их. „Зато ћете већма бити осуђени“, јер сте појели сва удовичка имања, уместо да сте им помогли у њиховом сиромаштву. Постоји још један разлог због кога ће још већма бити осуђени. Они су се, наиме, молили под изговором да чине добро дело, док су у ствари чинили зло једући имања удовичка. Онај, дакле, који под изговором добра наводи другога на зло, заслужује највећу казну. 15. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. „Ви не само“, каже, „кварите Јевреје већ и оне који из идолопоклонства прилазе јеврејској вери, и које зову прозелити. Трудите се да обратите некога јеврејском начину живота и обрезању, а када почне да живи као Јеврејин, тада пропада искварен вашом злоћом.“ „Син пакла“ означава онога који заслужује пакао и који му је душом толико близу да бива опаљиван његовим пламеном. 16-22. Тешко вама вођи слијепи који говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ко се куне златом храмовним, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће, злато или храм који злато освећује. И ако се ко куне жртвеником, ништа је то, а који се куне даром на њему, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће, дар, или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему, и који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се пријестолом Божијим и Оним који сједи на њему. Назива их слепцима јер нису хтели да друге уче ономе што је било потребно. Мање важним стварима указивали су поштовање, док су пренебрегавали оно што је заиста вредно поштовања. Храмовно злато, ликове херувима и златни сасуд ценили су више од самога Храма. Зато су и учили народ да ништа није заклети се Храмом, већ да се треба заклињати храмовним златом, које је управо и било поштовано зато што се налазило у Храму. Говорили су да су дарови положени на жртвенику часнији од самог жртвеника. Чак су учили да онај који се закуне златним сасудом, волом или овцом принесеним на жртву, а потом погази своју заклетву, треба да буде осуђен тако што ће платити цену у вредности дара. Фарисеји су више ценили дар од самога жртвеника због зараде коју су имали од жртвоприношења. Али, ако се неко заклео Храмом, а потом погазио заклетву, бивао би ослобођен од дуга, пошто није могао да сагради ништа слично Храму. Зато су среброљубиви фарисеји заклетву Храмом сматрали мање важном. Христос није допуштао да се дар сматра већим од жртвеника, јер се код нас (у Цркви) жртвеник освећује даровима, пошто се принеше ни хлеб божанском благодаћу претвара у само Тело Господше, те тако освећује жртвеник на коме је положен. 23-24. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и вјеру; а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слијепи, који оцјеђујете комарца, а камилу прождирете. Опет их прекорева као неразумне, јер су презирали веће заповести, а тражили строго поштовање мањих, не запостављајући чак ни десетак од кима који су давали. Када би их неко прекорио као ситничаве, одмах би говорили да тако заповеда Закон. Било би много боље и богоугодније да су од народа тражили правду, милост и веру. Шта је правда? Не чинити ништа неправедно и неразумно, већ све радити с расуђивањем и разумом. Одмах после правде следи милост. Онај, наиме, који све чини с расуђивањем добро зна коме треба да удели милостињу. Иза милости долази вера, јер онај који је милостив чврсто верује да ништа неће изгубити и да ће све добити. Или, у другом смислу, треба бити милостив, али такође и веровати Богу истинитоме. Многи су Јелини били милостиви, али пошто нису веровали у живога Бога, нису ни поседовали милост која се рађа из вере. Дакле сваки учитељ мора „узети десетак“ од свога народа, то јест, тражити правду, милост и веру од десет чула: пет телесних и пет душевних. Господ каже: „Ово је требало чинити“, не да би их пбдстакао да дају десетак од биља већ да не би помислили да се противи Мојсеју. Назива их „слепим вођама“, јер су се гордили својим учењем мислећи да све знају, а никоме нису били од користи, већ су, штавише, све кварили и гурали у понор неверја. Каже им да „оцеђују комарца“, јер су се чували малих грехова, а да „прождиру камилу“, то јест, превиђају велике грехове. 25-26. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и здјелу да буду и споља чисте. Држећи се отачких предања, они су прали чаше и зделе за јестива, иако су пили вино и јели храну коју су непоштено стицали и тако их још више оскврњивали. Зато им Господ каже: „Не стичите вино неправдом и тада ће унутрашњост чаше бити чиста.“ По другом тумачењу, Он не говори о чашама и зделама, већ пореди телесно и спољашње стање са унутрашњим и духовним. „Ти се“, каже, „трудиш да спољашњост чаше, то јест, твоје спољашње понашање, буде што достојанственије, док си изнутра пун нечистоте, похлепе и неправде. Треба, дакле, прво очистити унутрашњост, дакле, душу, јер се сјај очишћене душе огледа у достојанству спољашњег понашања.“ 27-28. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви, споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња. И ово поређење има исто значење као претходно. Фарисеји су хтели да се у својој спољашњости покажу достојанствени. Зато их пореди са окреченим гробовима, споља избељеним кречом, а изнутра пуним сваке нечистоте, мртвих и трулежних дела. 29-31. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника. И говорите: Да смо ми били у вријеме отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. Тиме сами свједочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. Не сажаљева их зато што зидају гробове пророцима, јер је то богоугодно, већ зато што то чине лицемерно, и осуђују своје очеве, иако су гори од њих и далеко их надмашују у злу. Они отворено лажу када говоре: „Да смо били у време својих отаца не бисмо убијали пророке“, јер су намеравали да убију самога Владику пророка. Зато им Христос и каже: 32-33. Испуните и ви мјеру отаца вашиж. Змије, породи аспидини, како ћете побјећи од осуде за пакао? Када им каже: „Испуните и ви меру отаца ваших“, Он им не наређује нити их принуђава да Га убију, већ намерава да им каже следеће: „Пошто сте ви змије и као пород таквих отаца тврдоглаво се држите њиховог безумља, будући неизлечиви, убрзо ћете и ви пожелети да надмашите своје очеве и да ме убијете. Ви ћете достићи крајњи степен злобе када испуните злочин који су ваши оци пропустили да почине. Како ћете као такви избећи казну?“ 34. Зато, ево, Ја ћу вам послати пророке и мудраце и књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а друге бити по синагогама својима и гонити од града до града. Прекорева их зато што су лажно рекли: „Да смо били у време својих отаца не бисмо убијали пророке.“ „Јер гле“, каже, „Ја вам шаљем пророк и мудраце и књижевнике, али и њих ћете побити.“ Ово говори за апостоле, јер их је Свети Дух, украсивши учењем, учинио истинским књижевницима, то јест, народним учитељима, као и пророцима и мужевима испуњеним сваке премудрости. Каже „шаљем“ да би показао силу Свога божанства. 35-36. Да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, којега убисте између храма и жртвеника. Заиста вам кажем да ће ово све доћи на род овај. Говори им да ће сва неправедно проливена крв доћи на Јевреје који су тада живели и да ће они бити строжије кажњени од својих отаца зато што се нису уразумели ни после таквих примера. И Ламех је такође био строжије кажњен од Каина, иако није убио свога брата, зато што се није научио на Каиновом примеру. „На вас ће“, каже, „доћи сва крв од Авеља до Захарије.“ С правом спомиње Авеља јер је он убијен из зависти, исто као и Христос. Али, који се Захарија овде спомиње? Једни кажу да је реч о једноме од дванаесторице пророка, други, опет, да је то отац Претечин. У предању је остало да је у Храму постојало место на коме су стајале девице. Када је, дакле, Захарија (Претечин отац) био првосвештеник, ставио је Богородицу, после рођења Христовог, на место одређено за девице. То је разгневило Јевреје који су га убили зато што је с девицама уврстио жену која је родила. Није никакво чудо да је отац Претечин имао оца по имену Варахија, као што је имао и један од дванаесторице пророка кога су звали син Варахијин. Будући да су делили исто име, сасвим је могуће да су им и очеви били имењаци. 37-39. Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте! Бто ће вам се оставити кућа ваша пуста. Јер вам кажем: Нећете ме одсада видјети док не речете: Благословен који долази у име Господње. Два пута понавља име Јерусалима из милоште и сажаљења према њему. Као што се заљубљени свесрдно труди да себе оправда пред својом драгом која га је изневерила, намеравајући да је казни, тако и Христос оптужује Јерусалим (престоницу Јевреја) за убиство. Много је пута Он желео да јој укаже милост, али она то није хтела, већ је веровала ђаволу који је расипао њену децу и удаљавао их од истине која сједињује с Богом, те није прихватала Господа који је њену децу сакупљао. Ништа толико не удаљује од Бога као грех, нити нас тако сједињује с Њим као чиста савест. Да би показао Своју родитељску љубав, он наводи пример кокоши. „Али пошто ви не желите Моју љубав, остављам Храм празан.“ Из овога учимо да Бог ради нас обитава у храмовима, и када ми напустимо Бога онда и наши храмови остају пусти. „Нећете Ме одсада видети до другог доласка. Али, тада ћете, хтели не хтели пасти ничице преда Мном и рећи – „Благословен који долази…“ Разуми да „одсада“ значи „од распећа“, а не од времена када је изговорио ове речи, јер су Га они после тога много пута видели, док Га после распећа нису видели, нити ће Га видети до Његовог Другог доласка. svetosavlje.org