Претражи Живе Речи Утехе

Шесту годишњицу упокојења Владете Јеротића обележило је богослужење у његовој вољеној цркви на Калемегдану, где је епископ Петар служио молитву, а старешина храма у разговору за “Религију” евоцирао је успомене на великана и његову улогу у оживљавању вере у Србији у тешким временима. На шесту годишњицу од упокојења Владете Јеротића, епископ топлички Петар, викар Патријарха српског, служио је у Цркви Ружици на Калемегдану парастос овом истакнутом научнику, лекару и бившем професору Богословског факултета. Парастос је служен у овој светињи по завету самог Јеротића, који је за живота често долазио на богослужења у ову цркву, остављајући последњу вољу да се ту, на месту где је налазио духовни мир, сваке године молитвено сећамо њега и његове покојне супруге. У тихом осветљењу Цркве Ружице, свештенство је са сабраним верницима поново оживело дух Владете Јеротића. Протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, старешина Ружице, са сетом и љубављу за "Религију" говори о свом пријатељу, подсећајући на неизбрисив траг који је Јеротић оставио, како у науци, тако и у срцима оних који су га познавали. - Данас смо се сабрали овде у цркви Ружици да одржимо шести годишњи парастос нашем драгом пријатељу и колеги Владети Јеротићу. Називам га колегом јер смо ми свештеници ове цркве углавном професори на Богословском факултету, где је и Јеротић био професор неколико деценија. Дошли смо да се помолимо Богу, како по дужности нашег срца, тако и по његовом тестаменту, где је он оставио своју последњу вољу и жељу да сваке године на овај дан овде држимо помени за њега и његову покојну супругу - рекао је отац Владимир. Говорећи о Јеротићу, отац Владимир се присетио тренутака проведених са њим и другим великанима нашег доба. - Пада ми на памет, овде смо више пута били заједно Јеротић, покојни академик Миодраг Павловић, наш велики песник, и ја. Они су ми причали своје доживљаје из детињства и младости, и све оне године и деценије када су пролазили и долазили у ову древну светињу. Као човек вере и науке, Јеротић је, према речима оца Владимира, био спој ума и срца, молитве и научног промишљања. - Јеротић је био човек уман и човек науке, али је био истовремено и човек душе, молитве, срца и религиозног духовног живота. Једна од његових омиљених цркава, храмова где је долазио на свету литургију, била је управо Црква Ружица. Имали смо прилике да се овде с њим више пута заједно молимо. И ето, данас смо то учинили такође, не само за њега, него и са њим. Јер, као што знамо по нашем духовном искуству и нашој вери, они који су уснули у Христу нису нестали, него слушају наше молитве и учествују у њима - каже старешина Цркве Ружица. Отац Владимир је с тугом приметио да је број присутних на парастосу био мањи него што би се очекивало. - Оно што мене помало растужује је чињеница да данас овде није било много људи. То не треба да прећутимо. Ако се сетимо колико је људи било на сваком његовом предавању, колико је било препуних сала, поставља се питање где су ти људи данас. Ипак, подсећа да Јеротић није тражио славу од људи, већ је своју душу посветио Богу. - Јеротић, који је пробудио веру у толиким срцима, није добио своје велико заслужено "хвала'"на данашњи дан, од свих тих људи. Друго, живимо у страшном времену, када је заборав наших претходника, наших учитеља, тужно природан феномен у сваком роду, али никад није био овако брз. Убрзан овим мобилним телефонима, друштвеним мрежама и тим агресивним смењивањем садржаја и нових информација које потискују старе. Упркос томе, отац Владимир верује да би Јеротић, са својим смирењем и мудрошћу, разумео и прихватио овај тренутак. - Да је Јеротић данас ту међу нама, сигурно би стручно могао да нам каже нешто о том феномену. Он не би био тужан да види ово, јер његов живот је био скривен са Христом. Он није живео за људску славу, него желећи да види лице Божије. На крају, отац Владимир се сетио речи које му је Јеротић једном приликом упутио, а које су му остале у срцу као непроцењиво благо. - Од бројних мудрих реченица које је оставио иза себе, могу да издвојим једну коју нико други није чуо осим мене, зато што је рекао мени. Казао је: "Није све у књигама." Ове једноставне, али дубоке речи, откривају Јеротићеву веру у духовну мудрост која превазилази писану реч. Његово духовно наслеђе наставља да живи међу нама, и кроз молитве и сећања, као и кроз његово трајно присуство у срцима оних који су га познавали и поштовали. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/24537/vladeta-jerotic-parastos-secanje

Извор: СПЦ

Парастос академику Владети Јеротићу служиће у Цркви Ружици у понедељак, 4. септембра, у 12 часова, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије са више свештеника и ђакона, најавио је овај храм на Инстаграму. Ову службу је најавио и Православни пастирско-саветодавни центар, подсећајући да је професор Јеротић био један од оснивача и сарадник Центра. ** Подсећамо, академик Владета Јеротић, један од наутицајнијих српских интелектуалаца нашег времена, упокојио се у Господу 4. септембра 2018. године. Подсећамо и на: Интервју Радија Слово љубве са академиком Владетом Јеротићем, на тему „Просвећеност и одрастање“. На реч врхунских српских лекара о академику Јеротићу. Разговор са једним од Професорових најискренијих и најближих пријатеља - Драганом Симеуновићем, о проф. Јеротићу. Професор Јеротић је био неуропсихијатар, писац, начелник психотерапеутског одељења болнице "Др Драгиша Мишовић" , професор Православног богословског факултета у Београду. Развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, социологије, социјалне психијатрије и филозофије, као и у областима теологије и филозофије хришћанства и других религија (попут јудаизма, будизма и таоизма). Његова интересовања изнедрила су преко 70 књига и неколико стотина научних чланака. Такође је одржао многобројна предавања на теме из поменутих области у готово свим већим градовима Југославије, а у последњим годинама у Београду и осталим градовима Србије. Упокојио се у својој 94. години, у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Део Далматинске улице, од Таковске до Џорџа Вашингтона, назван је 2021. године по Владети Јеротићу. ** Извор: Црква Ружица, Инстаграм

У уторак, 16. августа 2022. године, поводом 101. годишњице од упокојења Краља Петра I Карађорђевића Ослободитеља, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију и парастос Краљу Петру у његовој задужбини Цркви Светог великомученика Георгија на Опленцу.У својој Архипастирској беседи окупљеном народу владика Јован се обратио речима: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, сабрали смо се данас на ову божанствену Литургију у овом предивном храму посвећеном Светом великомученику Георгију, а о 101. годишњици од упокојења Краља Петра I чија је рука и започела ову предивну светињу која спада у највеће вредности уметничке и архитектонске прошлога века. Заиста, овој лепоти диви се цео свет. Када дођемо у овај прелепи храм и погледамо ове фреске, које нас посматрају са зидова, то нам даје снагу и појачава нашу духовну моћ да се што усрдније и више молимо Богу, Заиста прелеп је овај храм. Међутим, када је овај храм најлепши, браћо и сестре? Онда када је препун народа Божјега на Светој Литургији. Народ који испуњала Литургију даје лепоту сваком храму, па био он малих или великих димензија. Сваки је храм светиња. Храм посвећује оне који долазе у њега и причешћују се, али и људи освећују место на које долазе да се Богу моле и да од Бога траже помоћ и заштиту. Овај храм Краљ Петар је подигао не у своју славу, јер он по свом скромном животу није то ни чинио. Скромно је живео, али је он подигао овај храм у славу Божију да се у њему сабирају сви људи добре воље. Зато све што чинимо у животу своме треба да чинимо у славу Божију, а не у славу своју. Краљ је подигао овај храм како каже наша стара песма „да с’ у њему поје Литурђија, овог свијета као и онога“. Нема ни једнога људскога дела које може тако да држи у спомену и сећању и прошлост и садашњост до Свете Литургије. Она и прошлост и садашњост претвара у вечност. Литургија је уствари сећање. У једној дивној молитви када свештенослужитељ припрема Свете Дарове за причешће он узима просфору и каже: „У спомен Господа, Бога и Спаса нашег Исуса Христа”. У спомен свега онога што је Бог учинио и чини ради нас и ради нашега спасења. У спомен и живих и мртвих. То је оно што је веома важно, да Литургија сабира и живе и мртве и светитеље и мученике, све их сабира и све их спомиње на Светој Литургији и тако их чувамо од заборава. Понављам ову реч заборава, јер ми се чини да ми као народ и као појединци губимо памћење, а кад се изгуби памћење онда се све препушта забораву. Онда човек мисли да пре њега ништа није постојало и да после њега неће ништа постојати. Међутим, браћо и сестре, она наша дивна српска изрека каже: „Дрво се на дрво наслања, а човек на човека“. Ако се не будемо наслањали на оне наше предивне претке, онда ко смо, шта смо? Онда смо изникли за ноћ као печурка, онда немамо корена. Човек ако свој корен не залива, он ће да усахне, а из корена иде стабло, гране, лишће и тако се гранају и народи и људи, браћо и сестре. Дакле, када сам споменуо Краља Петра и његову улогу у изградњи ове светиње, онда видимо колика је била вера Краља Петра I. Видимо и колико се он трудио да ту веру пренесе на своје потомке и пренео је. Да ли чувамо то је до нас или се само позивамо на светитеље наше и наше претке када треба да се надмудримо над некима другима, браћо и сестре? Љубав Краља Петра према Богу и према ближњима је оно што га је красило, али то је оно што треба да краси и све нас. Џаба нам је вера без љубави и џаба нам је љубав без вере. Оно што човек треба стално да има у свом животном задатку јесте да верује, да воли и да прашта. Да праштамо и да трпимо јер како каже Јеванђеље, трпљење је спасење. Незлобиво трпљење, како нас уче Свети Оци и Црква то је трпљење хришћанско, а трпљење са немоћном злобом не разликује се много од освете. Што је дубље трпљење, то ће бити и већа љубав и што је већа љубав то ће бити и веће трпљење. Ми смо позвани на веру, на љубав, на наду и да трпимо. Трпети, волети и молити се јесте оно што је врло важно. Шта је то што је красило Краља Петра и шта је то што је њега чинило тако великим не само у времену у ком је живео? Он је велики и данас у очима свакога онога који иоле зна ко је био Краљ Петар I. То је првенствено била вера и љубав према Богу и према људима. Његова истина коју је сведочио Јеванђелским животом јесте то што је владао над народом тако што је народу служио. Он је знао као Краљ да се обуче у сељачко одело и да иде на њиву да види тог сељака. Народ је осећао Краљеву љубав, па је и народ узвраћао љубављу. Овде видимо да се све заснива на љубави. Из љубави је Бог створио човека. Из љубави је Бог постао човек и остао Бог. Из љубави је Бог сишао са неба на земљу да човека поново врати тамо где је његово место. Човеково је место у рају. Бог је дошао у овај свет који у злу лежи како каже Свето Јеванђеље да опет тај свет претвори у рај. То је наша дужност да свет претварамо у рај. Неко ће рећи да је неспособан да свет претвори у рај, али претвори себе у рај, па ће онда и други почети да се претварају у рај. Претвори своје срце у рај. Испуни га Богом и љубављу па ћеш онда и другима помоћи да то исто учине. Не можемо желети рај, а радити за пакао. Поновићу речи Јеванђеље: „Оно што сејемо то ћемо и да жањемо“. Дакле, служба Богу и народу чини људе великим и пред Богом и пред светом. Трошити снагу и време на оно што је привремено, земно и пролазно је непотребно јер ствара немир у души. Када је немир у нама, онда је немир и око нас. Када је Божији мир у нама, онда је човек у миру. Тако човек може живети окружен не знам каквим злом, он има мир у себи. Зато је Господ рекао: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам“. Отавио нам је Бог мир и зато треба да водимо рачуна да тај мир неразоримо. Да не позивамо на немире, него на мир, на љубав, на слогу, то је хришћанско, браћо и сестре. У овом свету у ком живимо увек се води борба између добра и зла. Човек хришћанин је увек у сталном рату између добра и зла. Коме се опредељујемо и коме ћемо се определити то зависи од нас и наше слободе. У тој борби свако се мора наћи или на једној или на другој страни, а човек се налази тамо где он жели. Некоме је лепо да буде у мраку и он се опредељује за таму, а онај који воли светлост и који је осветљен Христовом светлошћу он ће увек тежити ка светлости. Тако ће и одгонити таму у себи и тако ће разгонити и муку у себи. Добро је далеко моћније од зла. Људи често говоре, ја чиним добро, а мени се враћа зло. Човече, немој се тиме оптерећивати, ти чини добро. „Добро чините да вам се не досади“ како каже апостол Павле. Има Бог који је свевидећи и свезнајући. Он зна и наше мисли и речи и дела и не само што Он зна шта смо рекли и учинили него зна и оно шта ћемо урадити. Он је праведни Судија и Он ће поделити правду између добра и зла. Свака победа зла у свету је само временска. Немојмо се заваравати ако мислимо да кад учинимо неко зло да смо победили. Нисмо победили, јер не може човек повредити другога човека док прво не повреди себе изнутра. Не може човек да нанесе зло другоме, а да прво није учинио самоме себи. Од зла ствара се зло. Од добра ствара се добро. Истина и правда и љубав моћније су од неистине, неправде и мржње. Треба да се молимо Богу да нам да да правилно расуђујемо. Без правилног расуђивања нема правилне одлуке. Расуђујмо о другоме како би желели да расуђујемо о себи. Чинимо другоме оно што бисмо желели да други нама чини. Таквих вредности се држао и Краљ Петар коме данас о 101. годишњици палимо свећу воштаницу и молимо се Богу да му Бог опрости грехе. Када се молимо за опроштај греха других људи и нама ће Бог опростити наше грехе. Нека нам Господ помогне да будемо разумни људи у овом доста неразумном времену. Да нам Бог помогне да се сетимо наших предака и како су они поступали у невољама свога народа, а зар је била мала невоља у нашем народу. Велике невоље су нас сналазиле и сналазиће нас, али треба да се уздамо у Бога, не у неку своју силу, не у неку своју моћ, па ма ко то био, браћо и сестре. Ми треба да се молимо за добро свакога човека. Не треба никога да убеђујемо ни у шта. То је његово опредељење. Често је говорио блажене успомене Патријарх Павле: „Наше није да никога убеђујемо ни у шта, али наше је да живимо истином и да сведочимо истину“. Ако треба за истину и живот да дамо, а он онда на основу те моје и твоје истине треба сам да се увери. Нека је покој души нашем Краљу Петру и нека је покој души свим покојним члановима породице Карађорђевића. Да их се сећамо не само када дођемо у овај свети храм него увек. Да се сећамо наше прошлости да би управо кроз то сећање сачували себе од заборава. Ако човек не сачува себе од заборава он мисли да је све и всја. Нема на шта да се позива него мисли од мене је све, пре мене ништа није било и после мене ништа неће бити. Пре и мене и тебе и времена постоји Бог. Он је једини вечан. Бог вас благословио!“ На крају Свете Литургије владика Јован служио је са свештеницима парастос Краљу Петру уз присуство Њихових Краљевских Височанстава принца Филипа и принцезе Данице Карађорђевић. Након одслуженог парастоса уследило је полагање венаца уз највише војне почасти. Извор: Епархија шумадијска

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског и администратора Епархије шабачке г. Фотија, четрдесетодневни пaрастос блаженопочившем Епископу шабачкom Лаврентију (Трифуновићу) биће служен 3. марта 2022. године у манастиру Светог Николаја Жичког на Соко Граду, одмах након заупокојене Литургије која почиње у 9 часова. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022) Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић) рођен је 27. јануара 1935. године у селу Богоштици, надомак Крупња. Завршио је богословију Светог Саве и Православни богословски факултет у Београду. Године 1958. постаје јерођкон, а 1961. године бива рукоположен у чин јеромонаха. Након тога, две године је био духовник цркве Ружице у Београду, у којој је са великом пажњом, бригом и љубављу примао све оне који су због својих потреба долазили тражећи живе речи утехе. У даљем току свога живота служио је као парох на Купресу и као професор богословије у манастиру Крки. Своју архипастирску делатност започиње давне 1967. године, када 15. јула бива хиротонисан за викарног eпископа патријарха Германа, са титулом Епископ моравички. Две године након тога, постаје Епископ богомчуване Епархије аустралијско-новозеландске и Епархије западно-европске. где оставља неизбрисив траг. Устоличен је у Лондону, марта 1969. Поред Лондона, боравио је још у Диселдорфу и Химелстиру. У поменутом Химелстиру је основао Епархијски центар и штампарију. Управо овде је у јако неповољна времена за нашу Цркву штампао дела Светог владике Николаја, те их враћао српском народу као мелем за измучене душе, које су тражиле свој пут ка Христу. Године 1989. бива изабран за Епископа шабачко-ваљевског, преузевши на себе бреме свог претходника Епископа Јована, које је достојно до своје кончине носио. Устоличен је у Саборној цркви Светих апостола Петра и Павла у Шапцу 23. јула 1989. године. На трону Епархије шабачко-ваљевске остаје све до 2006. године, када Епархија бива подељена на два дела, те од те године постаје Епископ шабачки. Ово је учинио, како је за живота говорио „како би умножио, јер двојица увек могу да учине више но један“. Дужност Епископа шабачког обављао је служећи Васкрслом Христу и мајци Цркви све до своје кончине. Према својој пастви се опходио са очинском љубављу и бригом, о чему сведоче и многи примери штампања духовне литературе, коју је на поклон делио верницима, зарад усавршавања у љубави Божијој. Учествовао је на многим црквеним састанцима, држећи предавања и излажући реферате, као изасланик Српске Православне Цркве у Светском савету Цркава. Посредовао је при решавању раскола у Америци, који је представљао огроман проблем са огромним последицама. Два пута је био члан Светог Архијерејског Синода, као и администратор Епархије ваљевске. Уз то, био је јако поштован диљем Европе, коју је за живота обишао, сејући семе православне вере и сведочивши веру у Христа на делу. Поред матерњег, говорио је немачки, енглески и руски језик. Такође, важио је за највећег поету међу епископима. Био је, како је патријарх Порфирије у посмртном слову над одром епископа Лаврентија рекао, „човек Христов, који није правио разлике међу људима“. Блаженопочивши Епископ шабачки Лаврентије мирно је уснуо у Господу 23. јануара 2022. године у Шапцу, окружен својим најближим сарадницима. Извор: Инфо-служба СПЦ

-Блаженог спомена епископ Лука живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки, без потребе да било коме то објављује. Носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности, рекао је епископ Јустин поводом четрдесет дана од упокојења епископа Луке. Поводом четрдесет дана од упокојења Епископа западноевропског Луке, 25. јануара 2022. године, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског. На крају свете Литургије Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин, викари Патријарха српског, служили су четрдесетодневни парастос блаженопочившем епископу Луки. -Сабрали смо се на светој Литургији која јесте догађај који брише све границе између прошлости, садашњости и будућности, брише поделе између нас овде и оних тамо које називамо упокојенима и све друге могуће и немогуће поделе овога света и века. Света Литургија јесте откровење долазећега Царства Божјег и отуда се она назива догађај истине, догађај незаборава и догађај вечнога сећања Божјега. Све то је знао и тако је живео блажене успомени достојни отац и епископ наш Лука, који је на скроман и једноставан начин ту тајну у сведочио свима и свакоме, истакао је владика Јустин. -Блаженопочиви епископ Лука имао је пре свега љубав према човеку, ни у једном тренутку не стављајући свој ауторитет епископа изнад своје човечности и своје љубави коју је показивао према свима и свакоме. Живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки без потребе да било коме то да објављује, носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности. Епископ Лука је служио свету Литургију, приводио је народ ка Христу и уводио народ у тајну вечнога живота кроз Литургију, јер је знао и сведочио да онај који једе Тело Христово и пије крв Његову неће видети смрти вавек. Епископ Лука је он био човек мира, помирења и праштања, поручио је владика Јустин. Извор: Телевизија Храм

Епископ мохачки Дамаскин: „Сабрали смо се не да говоримо о неком реваншизму или освети, или да такве помисли имамо у себи, него да молитвено обележимо спомен на све оне који су невино пострадали ових дана пре осамдесет година, када су температуре, за разлику од данас, биле много ниже и када су људи хапшени, мучени, понижавани и, на крају, убијани и бацани у Дунав или Тису.” У уторак, 4. јануара 2022. године, у храму Силаска Светога Духа на апостоле у Мошорину одржан је централни помен у знак сећања на невино страдале у злогласном јануарском Погрому („Рацијиˮ) у јужној Бачкој. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин служио је парастос невиним жртвама Погрома (,,Рације”) у Бачкој, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи по завршетку парастоса, Преосвећени владика Дамаскин је рекао: „Високопречасни оци, драга у Христу браћо Мошоринци, који сте се сабрали данас овде у вашем храму, гости, драга браћо и сестре! Сабрали смо се данас овде у Мошорину, као што се и сваке године сабирамо у једном од местâ где се десио овај тешки злочин, овај погром над цивилним становништвом у Бачкој, јер управо у ово време, пре осамдесет година, почео је овај страшан злочин у Чуругу, а наставио се по околним местима у јужној Бачкој. И нама, који живимо у данашњем времену, тешко је схватити тако нешто што се догодило вашим пријатељима и рођацима, вашим дедовима и прадедовима. Али велики Његош каже: Завист, злоба, адско наслиједије, то човјека ниже скота ставља. И заиста, у тој једној његовој изреци, односно стиху из Луче Микрокозме, ми можемо да видимо шта може завист и злоба, односно нељудскост да учини од човека – да га стави ниже од скота и да учини такав један злочин. Али, ми смо се овде сабрали не да говоримо о неком реваншизму или освети, или да такве помисли имамо у себи, него да молитвено обележимо спомен на све оне који су невино пострадали ових дана пре осамдесет година, када су температуре, за разлику од данас, биле много ниже и када су људи хапшени, мучени, понижавани и, на крају, убијани и бацани у Дунав или Тису. Можемо само да замислимо кроз шта је прошао тај невини народ, који није знао због чега страда, јер није имао неке кривице на себи, али су страдали да би уплашили злочинци друге и да би у том страху живео народ за време окупације. У овом храму је служио и проповедао вашим прецима и чувени прота Светозар Влашкалић, који је управо на Бадњи дан ухапшен, пострадао, мучен и одведен до оближњег вама Шајкаша, али на какав начин вучен и мучен и тамо пострадао. Пострадали су и многи други из овога села, али и из читаве јужне Бачке. Молимо се Богу, Који је Дародавац свих добара, да и њима дâ вечна добра у Царству Своме, да их прими као Своју децу коју ће да препозна. А нама, који смо се данас сабрали овде у овом предивном сеоском храму, да Господ дâ снаге да се молимо за покој њихових душа, да чинимо помене, као што их и чинимо и као што је и током ових осамдесет година само Црква чинила; да их не заборављамо у нашим молитвама; али, у исто време, да смогнемо снаге да живимо и ми њиховим животом, а то јесте у вери, и да – ако не дај Боже дођу таква времена – и ми будемо спремни да прихватимо крст страдања. Нека би Господ њима дао вечни покој и Царство небеско, а вама, који сте се овде данас сабрали у ове претпразничне дане пред велики празник Рождества Христовог, нека би Господ дао мир у души, спокој у вашим срцима и снаге да праштате и да опростите. Нека је покој свим невино пострадалим жртвама погрома у јужној Бачкој. Бог душу да им прости!ˮ После парастоса, Епископ мохачки г. Дамаскин је уручио дарове награђеним учесницима књижевног конкурса и ликовних колонија одржаних током претходне године. За најбољи ликовни рад у оквиру ликовне колоније под називом „Живи смо – Погром 1942. годинеˮ награђен је рад Наташе Домазетов из Новог Сада. За најбољи ликовни рад током ђачке ликовне колоније „Браћа Белоцићˮ награђена је Дејана Малетин из Мошорина. За најбољу песму на књижевном конурсу „Живи смо – Погром 1942. годинеˮ награђена је Дајана Петровић из Ваљева, за песму Писмо Миклошу Хортију. За најбољу причу на поменутом књижевном конкурсу награђен је Вељко Етински из Новог Сада, за причу Сведоци су преживели. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, Преосвећени владика Дамаскин је поделио благодарнице Црквене општине мошорнске учесницима ђачке ликовне колоније „Браћа Белоцићˮ. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Централни помен у знак сећања на невино страдале у злогласном јануарском Погрому (,,Рацији”) у јужној Бачкој, биће одржан у уторак, 4. јануара 2022. године, у Мошорину. У храму Силаска Светога Духа на апостоле у Мошорину, парастос невиним жртвама Погрома (,,Рације”) у Бачкој, са почетком у 12 часова, служиће Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Дамаскина и свештенства Епархије бачке. Молимо све заинтересоване медијe, чији представници би желели да присуствују парастосу у храму Силаска Светога Духа на апостоле у Мошорину, да Информативној служби Епархије бачке упуте молбу за акредитацију на адресу [email protected], најкасније до понедељка, 3. јануара 2022. године у 12 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У суботу, 14/27. новембра 2021. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу служен је парастос блаженопочившем епископу јегарском Јерониму. У параклису Светих Отаца Атонских парастос је служио јеромонах Харитон, уз саслужење јеромонаха Ермолаја и јерођакона Козме. Парастос је служен у присуству Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Дамаскина, манастирског братства и чланова породице блаженопочившег владике Јеронима. Пета годишњица од упокојења епископа Јеронима навршила се у среду, 11/24. новембра 2021. године, на празник Светога Стефана Дечанског, када је, током свете Литургије у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, као и у новосадском Саборном храму и осталим храмовима Епархије бачке, извршен молитвени помен блаженопочившем епископу јегарском. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Преосвећени Епископ умировљени канадски г. Георгије и изабрани Епископ хвостански г. Јустин служили су 27. августа 2021. године у цркви Светог Марка у Београду заупокојену свету Литургију и помен поводом 30. годишњице престављења Патријарха српског Германа. Герман Ђорић, Патријарх српски (1958-1990; †1991) Патријарх Герман рођен је 7. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила и мајке Цвете. Отац мује био учитељ а касније је рукоположен у чин ђакона и презвитера. На крштењу је добио име Хранислав. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију започео је у Београду а завршио у Сремским Карловцима 1921. године. Једно време је био на студијама права у Паризу, а затим се уписао на Богословски факултет у Београду који је завршио 1942. године. У чин ђакона рукоположио га је Епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. У исто време је предавао веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927. године, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила, 1938. године, постављен је за референта Светог Архијерејског Синода. На овој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког 12. јуна 1951. године. После смрти супруге, у манастиру Студеници га је замонашио Епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман. У чин архимандрита произвео га је Епископ бањалучки Василије. Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, Патријарх српски Викентије уз учешће Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је у исто време, по одлуци Светог Архијерејског Сабора, примио и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода. Ову дужност је вршио све до избора за Епископа жичког 1956. године. У исто време, уређивао је Гласник, службени лист Српске Православне Цркве. На заседању Светог Архијерејског Сабора 1952. године епископ Герман је изабран за Епископа будимског. До устоличења никада није дошло, јер за то никада није добијена сагласност мађарских грађанских власти. После смрти Епископа жичког Николаја, 1956. године, епископ Герман, који је био администратор Жичке епархије, изабран је за Епископа жичког. Као Епископ администрирао је Епархијом будимљанско-полимском од 1955. до 1956. године и Епархијом рашко-призренском од 1956 до 1957. године. На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија 13. септембра 1958. године. Архипастирство патријарха Германа пада у врло тешко време за српски народ и Српску Православну Цркву која је у то време била страшно прогоњена. Све што је постигнуто у том времену учињено је са великим напором и огромним сметњама. И поред тога, издавачка делатност је добила нови замах, а грађевинска делатност је зависила од разних фактора који према Цркви нису били расположени. Па, ипак, подигнуте су зграде Богословског факултета у Београду и Богословије у манастиру Крки. Једна од највећих заслуга патријарха Германа је та што је успео да се избори за наставак изградње храма Светог Саве у Београду. После вишедедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Забележено је да је патријарх Герман 88 пута подносио молбе и водио разговоре са разним инстанцама власти док се није изборио за наставак градње после 26 година његове службе. Изградња храма је поново почела када је 12. маја 1985. године одслужена архијерејска Литургија и постављена повеља. За време тридесетдвогодишње управе Српском Црквом патријарха Германа, основане су нове епархије: Источноамеричка и канадска, Средњезападноамеричка и Западноамеричка 1963. године, Западноевропска и Аустралијска 1969. године, Врањска 1975. године, Канадска 1983. године и Бихаћко-петровачка 1990. године. У том периоду дошло је до два раскола у Српској Цркви. Епархије Скопска, Злетовско-струмичка и Охридско-битољска, уз велику подршку државних власти, издвојиле су се из састава Српске Православне Цркве насилним путем у «самосталну» такозвану Македонску православну цркву, коју не признаје ни једна Православна Црква у свету. Приликом оснивања нових епархија у САД и Канади, 1963. године, Епископ америчко-канадски Дионисије није признао одлуке Светог Архијерејског Сабора, отишао је у раскол и затражио заштиту грађанских судова. Врховни суд САД донео је пресуду у корист Српске Православне Цркве. Патријарх Герман се веома трудио на отварању богословија и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа. Број богословија повећан је настојањем надлежних епископа и патријарха Германа отварањем богословија у манастиру Крки и сремским Карловцима и монашке школе прво у манастиру Преображењу, а потом у манастиру Острогу. Патријарх Герман је посебну љубав имао према манастирима које је и материјално помагао. Патријарх Герман се упокојио 27. августа 1991. године. Сахрањен је у цркви Светог Марка у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је данас на Газиместану парастос страдалим српским јунацима у Косовској бици 1389. године, уз саслужење изабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и Eпископа рашко-призренског Теодосија. Извор: Телевизија Храм

У суботу 27. марта, служењем Свете Литургије и парастоса у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву, обележено је годину дана од упокојења блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, првог и досада јединог архијереја обновљене Епархије ваљевске од 2006. године. Свету Литургију је су служили свештенослужитељи из свих ваљевских намесништава предвођени оцем Георгијем, игуманом манастира Лелић, а сабрао се велики број верника који су волели и ценили Епископа. За непуних четрнаест година, колико је духовно водио верни народ једне од најпобожнијих Епархија, оставио је неизбрисиве трагове у материјалном и духовном смислу, што је у пригодној беседи подвукао отац Георгије, игуман манастира Лелић. Отац Георгије се у својој проповеди осврнуо на монашки пут Владике Милутина, од манастира Каона, преко Америке и Аустралије, до епископске службе у родном крају и међу народом који је волео и над којим се молио непрестано. „Васкршњом радошћу и надом у живот вечни, живео је Владика Милутин“, закључио је у проповеди након одслуженог парастоса отац Георгије. Поред великог броја свештенослужитеља и верника, у литургијском сабрању је молитвено учествовао др Милета Радојевић, саветник министра просвете и бивши директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије. Извор: Радио Источник

Централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној Рацији у јужној Бачкој одржан је у понедељак, 4. јануара 2021. године, у Србобрану. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је парастос у Светобогојављенском храму, уз саслужење свештенства наше Епархије. Беседећи по завршетку парастоса, владика Иринеј је казао да узносимо молитве за покој душа свих невино пострадалих оне хладне зиме 1942. године. Страдали су невини људи, многи други су мучени, хапшени. Циљ наш није да изазовемо било какав реваншизам, било какво осветничко расположење, чак ни према директним потомцима извршитеља Рације. Кад није циљ изазивање било каквог осветољубља онда је молитвени спомен неопходни темељ истинског прочишћења меморије, истинског прочишћења из срца, из савести. Жртва невиних жртава, њихово страдање, њихова смрт није узалудна, није бесмислена, јер они нису страдали желећи другима зло, него су на правди Бога хапшени, мучени и убијани. С друге стране, џелати нису убијали само своје жртве него најпре себе, своје душе, своје људско достојанство и поиграли су се са својом вечном судбином на најнеодговорнији начин. На одређени начин можда и њих треба више жалити него и саме жртве, јер су, у духовном смислу, најпре самоубице, а онда мучитељи и убице других људи. Поука и порука за будућност да се такви злочиначки подухвати не би понављали – ми одржавамо ово молитвено сећање и сабирамо се сваке године у другом месту да бисмо обележили Рацију на читавом простору где је она била спроведена. Нека Господ даде вечни живот и вечно блаженство жртвама Рације, њиховим потомцима утеху и благословено сећање на своје часне претке, а свима нама божићни мир, казао је Епископ бачки. После парастоса, на платоу испред Светобогојављенског храма у Србобрану, присутнима су се обратили г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, и г. Радивој Дебељачки, председник Општине Србобран. Венце су положили представници Скупштине Војводине, Покрајинске владе и Општине Србобран. Молитвеном обележавању 79-годишњице Рације у Бачкој присуствовали су и г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, чланови Одбора за обележавање Рације у Бачкој, као и верни народ. На Божић 1942. године, у јужној Бачкој, фашисти Миклоша Хортија извршили су погром над Србима, Јеврејима и Ромима. Рација је почела 4. јануара у Чуругу, а настављена је и у другим мeстима Бачке: Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Србобрану, Локу, Гардиновцима, Вилову и Жабљу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, 29. децембра 2020. године, у четрдесети дан од упокојења блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, у цркви Светога Саве у Сент Питерсбургу (Флорида, САД) служена је Света Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Првојерарху СПЦ, известио је старешина овог светог храма свештеник Драган Жарић на званичној интернет страници ове цркве. Молитвеним сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Радивојe Панић уз саслужење проте Владе Марића из Епархије шумадијске, проте Александра Ђурђевића и оца Драганa Жарића. У својој беседи прота Радивоје нагласио је велико залагање блаженопочившег патријарха Иринеја за завршетак Храма Св. Саве на Врачару и његову бригу за Српски народ који живи далеко од отаџбине. Звучни запис беседе проте Радивоја Панића можете чути на крају ове вести, а преузели смо га званичног Ју-тјуб канала о. Драгана Жарића. После службе месни парох отац Драган се захвалио свештенослужитељима и свима присутнима који су узели учешћа у моливеном сабрању и позвао све присутне на послужење у црквену салу. Поред верника на Литургији присуствовала је и супруга проте Владе Марића протиница Др Ружица Марић, која предаје на Богословском факултету "Св. Сава" у Либертивилу, а која је овом приликом свештеницима поклонила неколико књига под називом “Недокучива Борба”. Књига која говори о животу и пастирском раду Св. Мардарија, објављена је 2017. године захваљујући дугогодишњем раду проф. Марић на преводу на српски језик. Послужење и ручак за све присутне је спремила драга парохијанка Боса Милановић. Извор: Храм Светог Саве у Сент Питерсбургу

Саборна Света Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју служени су 29. децембра 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Повезана вест: Навршило се четрдесет дана од упокојења Његове светости Патријарха српског Иринеја (1930-2020) Началствовао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански и мјестобљуститељ патријарашког трона г. Хризостом уз саслужење Преосвећене господе Епископа врањског Пахомија, шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке Јована, будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, крушевачког Давида, нишког Арсенија, буеносајреског и јужноамеричког Кирила, мохачког Исихија и диоклијског Методија у молитвеном присуству Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, браничевског Игњатија и ремезијанског Стефана. Саслуживали су свешетенослужитељи из Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, као и протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Руске Православне Цркве. Прислуживали су дугогодишњи Патријархови најближи сарадници: лични секретар Патријархов ипођакон Дејан Накић и ипођакон Владимир Јелић, управник Патријаршијског двора. Поред родбине и најближих сарадника патријарха Иринеја, Литургији и парастосу присуствовали су председник Републике Србије г. Александар Вучић, министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар унутрашњиих послова г. Александар Вулин, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Србије др Владимир Рогановић, богољубиво монаштво и свештенство и свих епархија Српске Православне Цркве; ректори, професори и ученици црквено-просветних завода; службеници Патријаршије српске; запослени у Штампарији Српске Православне Цркве, Патријаршијској библиотеци, Архиву Српске Православне Цркве, Информативно-издавачкој установи Српске Православне Цркве, Верском добротворном старатељству, Патријаршијском заводу за израду свећа, Телевизији Храм и Радију Слово љубве и другим црквеним установама и заводима, представници највиших културних, научних и јавних институција, надбискуп београдски Станислав Хочевар, представници традиционалних цркава и верских заједица, чланови дипломатског кора, принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, чланови тима који ради на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Беседу је произнео Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, мјестобљуститељ патријарашког трона. У наставку доносимо ауторизовану верзију беседе митрополита Хризостома: Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, Високопречасни и часни оци, Преподобно монаштво, драга браћо и сестре, Ево нас на 40-дневном помену блажене успомене упокојеног патријарха нашег Иринеја. Брзо, као све што бива и пролази, прођоше и ових четрдесет дана од његовог упокојења у Христу Господу. Наша Светосавска Црква, а посебно Архиепископија београдско-карловачка, служењем заупокојених Литургија молила се за блаженоупокојеног патријарха Иринеја. Осим молења ово је и изараз нашег поштовање његовог патријарашког лика и дјела. Данас смо се у овај четрдесети дан посебно молили и молимо се Богу и Спаситељу свих и свега, Богу милости и доброте, да данас када душа блаженоупокјеног нашег патријарха Иринеја излази на Суд Божји да му Бог буде Милостив, јер нема човјека који живи, а да не гријеши, како каже црквена молитва. Молитва Цркве за њеног поглавара је велика и моћна молитва. У молитви Цркве, у самој њеној суштини је Господ наш Исус Христос као Глава Цркве. Црква никада није одвојена од Њега и никад није без Њега, нити остављена као сиротица. Знамо, јер тако вјерујемо Ријечи Господњој да свако који умрије са вјером у Христа Господа пролази кроз смрт и прелази у живот вјечни и бива једно са Христом Господом. На том искуству наше вјере и живота Свети апостол Павле тјеши хришћане Солуна и Коринта, а и све нас до данас, да имајућу ову вјеру не тугујемо као они који вјере немају, већ да се духовно радујемо и славимо Милостивог и Човјекољубивог Бога Оца и Његовог једнородног Сина и Духа Светога, Тројицу Једносуштну и нераздјељиву, знајући и вјерујући да је данас наш блаженоупокојени патријарх Иринеј у Царству Божјем. Данас се наш блажене успомене патријарх Иринеј прибројава сабору својих претходника патријараха српских и архиепископа пећких и светих Срба светитеља. Данас га дочекују и поздрављају патријарси Павле, Герман, Викентије, Гаврило, Варнава, Димитрије и сви до Светитеља Саве и препознају га као мудрог и вјерног управитеља повјерене му Цркве њихове Светосавске. Десетогодишње патријарашко служење Свајтејшег патријарха Иринеја било је веома бурно и тешко по Цркву, како овдје у отаџбини тако и широм свијета. Све га је то тешко болело и патио је због тога. Не ријетко питао је чланове Сабора и Синода: шта нам је чинити? Шта да радимо? Неуморно је журио, као ријетко ко прије њега, да стигне свуда гдје је било тешко и потребно његово присуство. Бивали смо затечени његовим одлукама да без одмарања путује на далеке дестинације, е да би се сусрео са нашим народом, да би му проповједао Ријеч Божју и поучио га шта је свето, честито и миломе Богу приступачно. Настојао је предупредити и спријечити негатине исходе свих тих проблема, али, на његову и нашу жалост, неке случајеве није могао да предупреди и спријечи. Управљао је мудро бродом наше Светосавске Цркве, настојећи да Цркву сачува у Јединству, Светости и Саборности. Нажалост, неки су испали из тог брода и морске буре су их прогутале и однијеле не кривицом блаженопочишег патријарха нашег и оца Иринеја и наше Цркве, већ непоправљивошћу несрећника. Али, сав суд остављамо Богу и историји. Данас му се осим молитвеног сјећања и захваљујемо за све што је учинио на славу Божју, на радост, понос и срећу нашег српског рода. Посебно смо му захвални за велик труд који је уложио око завршетка радова на овом величанственом храму Светитеља Саве, храму на ком су ревновали, али и горке сузе лили, његови претходници. Сјетимо се само колико је година овај храм био под забраном не само наставка градње, већ и помињања. Блажене успомене патријарси из безбожног комунистичког периода, Гаврило, Викентије и Герман, даноноћно су деценијама и годинама кољенопреклоњено молили и тражили дозволу за градњу, али умјесто позитивних одговора све више су понижавани, Црква исмијавана, а српски народ обесправљиван. Духовна опорука блажене успомене патријарха нашег Иринеја јесте да чувамо јединство нашег српског народа кроз Цркву, језик, писмо и културу; да као зеницу ока свога чувамо нашу Светосавску Цркву у миру, слози и јединству; да наше мученичко Косово и Метохију очувамо у јединству са Србијом; да нашу браћу и сестре у Црној Гори помогнемо у њиховој борби да се одупру свим онима који се боре против Јединства Цркве и нашег народа; да Републику Српску никад не заборавимо и не оставимо на милост и немилост оних којима она смета као освојени бастион слободе и јединства. Много је бринуо за нашу браћу и сестре у Аустралији, Сверној Америци и Европи. Молио се и наставља да се моли за њих, прије свега за њихово јединство и слогу. Користимо прилику да нашу браћу и сестре у дијаспори, а посебно у Њујорку, позововемо у име блаженоупокојеног Патријарха на мир, слогу, братски и српски договор, и да их позовемо да вода рачуна - да тражећи и изгонечи своје правде не изгубе оно што је много претежније, а то је њихово јединство у Христу Исусу. Браћо и сестре, будимо поносни на нашег блаженоупокојеног патријарха Иринеја и никада га не заборавимо у нашим молитвама. Чврсто вјерујемо да он нас неће заборавити и да ће се заједно са Светитељем Савом и свима светима молити за нас и за нашу Цркву. Нека је вјечни помен и Царство небеско блажене успомене патријарху нашем Иринеју. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

У суботу, 28. новембра 2020. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије је служио парастос блаженопочившем епископу јегарском Јерониму. Владици Исихију су саслуживали архимандрит Серафим, сабрат манастира Нова Грачаница, јеромонаси Харитон и Ермолај, као и јерођакон Козма. Парастос је служен у присуству манастирског братства и чланова породице блаженопочившег владике Јеронима. Четврта годишњица од упокојења епископа Јеронима навршила се у уторак, 24. новембра 2020. године, на празник Светога Стефана Дечанског, када је, током свете Литургије, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, као и у новосадском Саборном храму и осталим храмовима Епархије бачке, извршен молитвени помен блаженопочившем епископу јегарском. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У спомен на Његово Преосвештенство блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), који се у Господу преставио на празник Светог Алексија човека Божјег, 30. марта 2020. Лета Господњег, поводом шестомесечног помена уместо воштанице доносимо прилог у част овог знаменитог архијереја Српске Православне Цркве, чији је васколики живот непрестано служење и богослужење, а који нас је напустио саобразно свом овоземаљском животу - тихо и ненаметљиво. Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине! Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Опроштајно слово свештенства и монаштва Епархије ваљевске од блаженопочившег епископа Милутина Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ! Изгубили смо великог сведока Истине Господње! Блаженопочивши Епископ Милутин - Најлепши дар нашој небеској отаџбини! Владика Милутин је ишао небеским путем! У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању! Последњи у Христу цјелив Епископу ваљевском Милутину Вечан ти покој, драги брате и саслужитељу, епископе Милутине! Епископ Силуан - Погребно слово своме духовном родитељу Молитвени опроштај од Владике Милутина - Одлазак сведока живе вере у Васкрслог Христа Беседе и поуке блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића): Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Монаси и деца чувају Косово и Метохију! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Праштајмо и окренимо се једни другима! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“! Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Сила Цркве се огледа у броју монаха! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Нема вечног живота без Литургије! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Лекари, Ви сте сарадници Божји! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да својим животом сведочимо веру! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Тајна опстанка – у рађању деце! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Позвани смо да праштамо! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Сусретнимо се и обратимо Господу! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Боримо се да грех не победи! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Преобразимо себе кроз светотајински живот и молитву! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Света Литургија – тајна над тајнама! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Молите се свом ангелу чувару и разговарајте са њим! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: Радујмо се због Бога, а тугујмо за човеком! Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници" Интервју блаженопочившег Епископа Милутина "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у четвртак 1. октобра од 8:30 часова Свету Архијерејску Литургију, а потом и шестомесечни парастос блаженопочившем Епископу ваљевском г. Милутину у Храму Васкрсења Христовог, обавештава верни народ Епархија ваљевска.

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан викар Патријарха српског служио је овог јутра четрдесетодневни парастос протопрезвитеру-ставрофору Момчилу Кривокапићу, у Крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару. Саслуживали су многобројни свештенослужитељи Архиепископије београдско-карловачке. Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Владика Стефан је у беседи истакао да Бог шаље помагаче своје у нашем спасењу, те да је отац Момо био најдивнији помагач Христов носећи многе немоћи Цркве на својим плећима: "Ми смо му веровали - његовој харизми, вери, гласу, животу који је живео...И сада горе на небесима служи са анђелима, са свима светима", казао је између осталог Владика Стефан. Данас, на четрдесет дана од упокојења проте Момчила, у његовом родном месту Шкаљари, у цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу, парастос је служио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна! Поводом четрдесет дана од упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома. "Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића. Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, у Недељу Свих Светих, 31. маја 2020. године, на дан када се обележава годишњица Чегарског боја, служио је Свету aрхијерејску Литургију у капели Светих Врача Козме и Дамјана у комплексу Војне болнице у Нишу. Владики Арсенију су саслуживали протојереј-ставрофор Јован Илић, парох у храму Светог Пантелејмона у Нишу, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Предраг Радосављевић, старешина храма Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу, јереј Ђорђе Димић, војни свештеник и ђакон Ђорђе Филиповић. По благослову Преосвећеног Епископа Арсенија, беседио је отац Ђорђе Димић, чију беседу можете чути у прилогу на крају текста. Затим је Владика нишки у спомен-костурници Ћеле Кула служио парастос јунацима Чегарског боја, који су дали своје животе за слободу пре 211 година. Светој архијерејској Литургији и парастосу присуствовали с представници Војске Републике Србије и Града Ниша на челу са градоначелником господином Дарком Булатовићем. Бој на Чегру у близини Ниша, један од најтрагичнијих оружаних сукоба у историји Србије, одиграо се 31. маја 1809. године. Процењује се да је том приликом погинуло око 6.000 турских ратника, а укупни губици на страни Срба процењују се на око 4.000. О Ћеле Кули Ћеле – кула је споменик из Првог српског устанка, који је у знак одмазде тадашња Отоманска власт изградила од лобања погинулих српских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у бици на Чегру. Стеван Синђелић је учествовао у свим борбама у Поморављу од почетка устанка 1804. и истакао се у бојевима на Иванковцу 1805, кад је за показану храброст добио чин војводе, и на Делиграду 1806. под командом Петра Добрњца. У мају 1809. године војвода Синђелић се са 3.000 Ресаваца придружио устаницима који су намеравали да ослободе Ниш. На Чегру је био у најистуренијем од шест српских шанчева и на њега је напад усмерио командант нишке тврђаве Хуршид паша, али су устаници одбили више турских јуриша. Пошто је увидео да браниоци, упркос невиђеном херојству, не могу да одоле турској сили, Синђелић је у јеку борбе запалио складиште муниције, испаливши у њега хитац из кубуре. Експлозија је дигла шанац у ваздух, усмртивши преостале браниоце и велики број Турака који су упали у утврђење. Процењује се да су укупни губици турске војске били око 6.000, док је на српској страни страдало близу 4.000 устаника. После чегарске битке Турци су желели да се на најсвирепији начин освете српском народу. Они су на периферији Ниша, на путу који води ка Цариграду, одлучили да подигну кулу од глава изгинулих српских војника. Турски заповедник Ниша од 1809 – 1812, Хуршид паша, наредио је Србима ћурчијама да одеру главе и коже испуне памуком. За то им је плаћао по 25 гроша. Коже испуњене памуком послате су султану у Цариград, у знак победе. Од лобања je подигнута Ћеле – кула, што на турском језику значи кула од људских лобања. Ћеле – кула је четвороугаоног облика, висине око 4 метра. Главе су биле окренуте напоље, а биле су утврђене кречом и песком. Било је 952 лобање, у 14 редова са сваке стране. У почетку су мештани, по сведочењу летописаца из тог времена, кришом вадили лобање из куле и са почастима их сахрањивали, а на смањење броја лобања у Ћеле – кули утицало је, поред осталог, и само време, тако да је данас сачувано од заборава 58 лобања, од којих је једна, која се сматра лобањом Стевана Синђелића, издвојена из куле и посебно изложена. Заштита и уређење Ћеле – куле, предузете првих година после ослобођења града, настављени су и касније. Изнад куле од лобања, најпре је 1892. године подигнута капела по пројекту архитекте Димитрија Лека.Приликом прославе 60-то годишњице ослобођења Ниша од Турака (1937. године) око куле је подигнута гвоздена ограда. Годину дана после тога испред Ћеле – куле постављен је споменик са бистом Стевана Синђелића и рељефом на коме је приказана битка на Чегру. Споменик је дело вајара Славка Милетића. Поводом прославе 180. годишњице Чегарске битке 31. маја 1989. годнине уређен је простор око Ћеле – куле и обновљена је сама капела.Ћеле – кула је сврстана у споменикe културе од изузетног значаја за Републику Србију. Извор: Радио Глас

Његово Преосвештенство Епископ г. Силуан, заједно са свештеницима сиднејског намесништва, служио је 8. маја 2020. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија,четрдесетодневни парастос блаженопочившем епископу Милутину. У дирљивој беседи, Епископ је упутио речи подршке свештенству, монаштву и верном народу Епархије ваљевске и указао, поред многих дарова владике Милутина, на његову врлину да свима служи и да увек друге ставља испред себе. На крају свог обраћања, Епископ је присутне поздравио речима које одагнају сваку тугу, речима које су извор радостици и које показују сву суштину, дубину и смисао вере православне: Христос васкрсе - ваистину васкрсе! Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом 21. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 24. марта, у Цетињском манастиру парастос пострадалима у НАТО бомбaрадовању. Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. године нешто прије 20 часова на основу наређења тадашњег генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање. Иако тачан број пострадалих још увијек није утврђен, процјењује се да је за 78 дана колико је трајало бомбардовање убијено близу 3.000 људи, међу којима је 79 дјеце. Током агре­си­је Али­јан­се у Цр­ној Го­ри је стра­да­ло 10 осо­ба. Прва жртва НАТО агресије био је деветнаестогодишњи војник Саша Стајић из Београда. Погинуо је на данашњи дан приликом бомбардовања касарне у Даниловграду, гдје је служио редовни војни рок. 7. апри­ла бом­бар­до­ва­на је фар­ма у Под­го­ри­ци, ка­да су стра­да­ла три рад­ни­ка за­по­сле­на на њој. Му­ри­но је бом­бар­до­ва­но 30. априла и тада је стра­да­ло шест цивила, међу којима и троје дјеце: три­на­е­сто­го­ди­шњи Ми­ро­слав Кне­же­вић (1985), три­на­е­сто­го­ди­шња Оли­ве­ра Мак­си­мо­вић (1986) и де­се­то­го­ди­шња Ју­ли­ја Бру­дар (1989). У на­па­ду су стра­да­ли и Ву­кић Ву­ле­тић (1953), Мил­ка Ко­ча­но­вић (1930) и Ма­ној­ло Ко­ма­ти­на (1927). У нападу су повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић, Тина Миловић, Мирко Шошкић, Данило Јокић, Васко Чејовић, Слободан Миросављевић и Славко Мирковић. НАТО агресија на СРЈ почела је под изговором “спријечавања хуманитарне катастрофе” Албанаца на Косову и Метохији, мимо сагласности Савјета безбједности УН, супротно документу о европској безбједности из Хелсинкија који су његове чланице потписале, чак и уставима појединих држава чланица. Агресијом на суверену земљу НАТО је погазио Повељу УН, али и сопствени оснивачки акт којим је пола вијека раније дефинисан као одбрамбени савез. Током агресије коришћена су убојна средства забрањена међународним конвенцијама, укључујући касетне бомбе и гранате пуњене осиромашеним уранијумом. Само на Србију НАТО је бацио шест тона уранијума, колико би било довољно за конструкцију 170 реплика нуклеарне бомбе каква је бачена на Хирошиму. НАТО је бомбардовао претежно цивилне циљеве: стамбена насеља, мостове, болнице, школе и обданишта, хотеле, амбасаде, рафинерије и фабрике, избјегличке колоне, путничка возова и аутобусе, телевизијске станице и релеје, електроенергетске објекте… починивши ратне злочине и изазвавши хуманитарну катастрофу огромних размјера. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На 16. годишњицу Мартовског погрома над Србима на Косову и Метохији, парастос жртвама служио је Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије у Манастиру Грачаница. Како је известио Ким радио, Владика је казао: "Ми се данас молитвама сећамо свих страдалих после 16 година од када су наши непријатељи, злочинци који су оно што нису успели да ураде 1998. и 1999. године и касније, покушали 2004., а то је да протерају, да униште и спале све оно што је српско на овим просторима. Хвала Богу у томе нису успели као и многи пре тога, нису успели до краја у својим намерама, али је нанета бол, нанета је рана нашем бићу". Након парастоса уследло је полагање белих ружа испред инсталације “Мисинг” у дворишту Дома културе Грчаница и отварање изложбе радова са Ликовне колоније „Јесен у Призрену 2019“ која је уметнички и стваралачки одговор на мартовски погром 2004. године. Уметници из Србије и Црне Горе су седам дана стварали у комплексу манастира Светих Архангела код Призрена суочени са последицама разарања и обнове. “Све што смо имали тог дана погођено је у срце и то срце куца и дан данас”, казао је новинар и директор Дома културе “Грачаница” Живојин Ракочевић, известио је Ким радио. Извор: Радио Слово љубве

У среду 5. фебруара 2020. године у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, служен је парастос поводом 25-годишњице од упокојења блаженопочившег Епископа нишког г. др Јована Илића. У присуству породице и потомака блаженопочившег владике Јована парастос су служили протојереји-ставрофори Благоје Станковић, Мирољуб Стојановић, Јован Илић, Ненад Микић, протојереји Владица Савић и Миодраг Павловић и протођакон Далибор Мидић. Блаженопочивши владика др Јован Илић столовао је Православном Епархијом нишком 42 године. Његов гроб налази се у крипти Саборног храма у Нишу. Животопос блаженопочившег Епископа нишког Јована (Илића) У броју знаменитих нишких Епископа који су остали упамћени по свом раду и времену проведеном на катедри Епископа нишких убраја се и Епископ Др.Јован Илић. Рођен је 27. децембра 1883. Године на дан Светог Стефана (по старом календару), у подножју Старе планине, у селу Дојкинцима, од честитих и побожних родитеља мајке Марије и оца Апостола. Иако слабог и нежног телесног здравља он је био Богом дарован духом снажним и јаким. У храму Светог Николе у Дојкинцима, на Богојављање 6. Јануара 1884. године он добија на крштењу име Јордан. Основну школу учио је у свом родном месту, где су му учитељи били Љуба Балтић, Недељко и Наталија Петровић, али посебан ауторитет за њега у детињству био је његов отац Апостол, који је иако земљорадник био писмен , што је за оно време била реткост . Жељан даљег образовања Јордан уписује гимназију у Пироту а потом и Богословију у Београду. Иако најмањег раста и слабе конституције, сам је себе издржавао као и многи богослови у то време. Београдску Богословију завршио је 1902. године као један од најбољих ученика у својој класи. Иако је био смерни богослов и идеалиста Јордан, није имао подударност духа са тадашњим нишким епископом Никанором Ружичићем, који је био врло учен али и експлозивног духа и жестоке нарави. Тако да је у почетку службовао као учитељ и то у најзабаченијим селима пиротског округа. Када је напунио 25 година, оженио се Љубицом, девојком из познате и угледне трговачке породице. У међувремену, долази до промене на катедри нишких епископа и уместо дотадашњег епископа Никанора, на трон епископа нишких долази Доментијан Павловић. Он рукополаже дотадашњег учитеља Јордана у ђаконски а затим и у свештенички чин, и поставља га за пароха Рсовачког, где је он иначе претходно радио као учитељ. На овој парохији остаје све до 1913. године. Епископ Доментијан је обилазећи болеснике и рањенике у нишкој војној болници оболео од тифусa и упокојио се 1913. године, тако да за епископа нишке епархије долази Епископ Доситеј Васић, са чијим благословом Јордан одлази на даље школовање на Старокатолички теолошки факултет Универзитета у Берну-Швајцарска. Његово школовање прати ратни пламен који је захватио Европу и свет, почиње први светски рат што је доводи и до нових околности у животу и раду свештеника Јордана који се налазио ван своје отаџбине . У жељи да се врати у Србију, долази до Солуна 1915.године, али пошто су сви путеви прекинути, он по налогу српске владе одлази у Нешател, где се среће са Јованом Цвијићем, који му поверава старање и учење избегле српске деце из ратом захваћене државе, што он и чини све до 1919. године. Истовремено прикупља добровољне прилоге за српску војску, пише о страдању српског народа и правом стању војно-политичких и етничких прилика у Србији. Заједно са својим братом од стрица Јорданом П.Илићем објављују текстове у Швајцарским медијима о улози православне Српске Цркве у борби за ослобођење и независност. По ослобођењу 1918.године, свештеник Јордан се враћа у Србију , на Рсовачку парохију на којој остаје све до 1920. године. Исте године остаје удовац и са малолетним сином Војиславом као државни стипендиста враћа се у Швајцарску у Берн ради пријаве доктората на тему: „Богумили у свом историјском развоју“ ( “ Die Bogumilien in ihrerge schichtlichen Entwicklung”), који је успешно одбранио 1921.године. Вративши се у Србију нови доктор теолошко-философског факултета остаје на Рсовачкој парохијисве до краја 1921.године, када добивши канонски отпуст прелази у Београд где је постављен за референта Светог архијерејског синода Српске Православне Цркве у Београду. Наредне године постављен је за секретара Светог архијерејског синода и на овој служби остаје до избора за Епископа захумско-херцеговачког 5. децембра 1925. године. Његов рад у Патријаршији није остао непримећен и незапажен, и поред његовог противљења, Свети Архијерејски Сабор предлаже га за Епископски чин. На заузимање тадашњег Патријарха Димитрија а такође и Епископа Јосифа битољског, Николаја охридског као и Јефрема жичког , он се мимо своје воље , повинује вољи Божијој и бива изабран за епископа светосавске епархије захумско-херцеговачке, са седиштем у Мостару. Замонашен је у манастиру Раковица, монашки постриг обавио је Епископ шабачко-ваљевски Михаило а на монашењу добија име Јован. Рукоположен је за Епископа захумско-херцеговачког у Београду од стране Патријарха Димитрија марта 1926. године. \ Дошавши на катедру Епископа ове Светосавске епархије Он преузима енергичне кораке, служећи и обилазећи и најзабаченија места, беседећи, разговарајући са верним народом, сузбијајући самовољу појединаца који су били навикнути на народни избор свештеника као и Епископа, издаје „Споменицу епархије захумско-хецеговачке“ и ради на издавању периодичне штампе. Због свог елегантног стаса у епископском руху и достојног држања, уживао је велико поштовање како интелектуалаца тако и обичног народа. На овој епархији остаје до 1931.године. У периоду од децембра 1927.године до 1929.године он је администрирао епархијом зворничко-тузланском. Од 1931. године одлуком Светог Архијерејског Сабора прелази на катедру Епископа браничевског. Устоличен је у Пожаревцу за Епископа браничевског 1932.године. Убрзо је и овде као и на претходној катедри покренуо велики рад на пољу мисије и живота и рада Цркве Христове. Уз помоћ свештенства, међу којима је било и његових школских другова, епископ Јован покреће часопис „Браничевски весник“, организује курсеве црквеног појања, са радом почиње и Верско добротворно старатељство, основано је неколико црквених хорова. Такође је осветио и неколико новоподигнутих Цркви као и парохијских домова. На овој епархији остаје до 1933.године. Нишка епархија остаје упражњена 1933.године, јер дотадашњи Епископ нишке епархије Доситеј Васић прелази у Загреб, за митрополита Загребачког. На епископску катедру епархије нишке избором Светог Архијерејског Сабора од 13.јуна 1933.године, изабран је Епископ браничевски др.Јован Илић . Епископ др. Јован Илић долази на трон нишке епархије 24.септембра 1933. године он и даље остаје да буде администратор браничевске епархије све до 7.октобра 1934.године. Доласком у нишку епархију Епископ др. Јован почиње марљиво да ради на њеном уређењу. Стотине црквених општина у епархији једнообразно је уредио, упутивши их на праћење законских и уставних одредби. Искуством из предходних епархија на којима је пуно урадио, он сада обилази намесништво за намесништвом, служећи, беседећи и разговарајући са свештенством и народом . Он уочава потребе и проблеме у својој епархији и обраћа им се пишући пастирске посланице. Свом свештенству умео је да каже: “Речју учи а примерним животом доказуј“. Верном народу упућивао је очинске поуке и савете да чувају своју веру, да пазе на последице које собом носи сујеверје и нехришћански живот.Својим присуством на братским сабрањима свештенство покреће на активан рад дајући им савете и упућујући их као искусан пастир. Знајући какав је проблем школовање ван места становања, покреће питање збрињавања свештеничке деце која су се школовала у граду, сирочади као и деце са посебним потребама. Његова активност се огледала и у посетама болесницима по болницама, старих и изнемоглих лица у геронтолошким центрима, а није заборављао ни осуђенике којима је давао утеху и очинске савете са молбом да по изласку из затвора буду на корист себи, својој породици и својим ближњима. Када се наша Црква нашла у сукобу са државом око конкордатске кризе 1937.године Епископ Др.Јован се са свештенством и верним народом успротивио овоме и отворено показао незадовољство против таквог уговора са Ватиканом. Против оних који су били пристали на конкордат он доноси решење којим се народни посланици и министри који су из нишке епархије, лишавају свих свештенорадњи и посете свештеника њиховим домовима. До доласка Епископа Др.Јована Ниш је био без епископског двора. До тада су Епископи становали у приватним кућама ,тако је и он становао и плаћао кирију. Схвативши да је потребна зграда за потребе епархије нишке он одмах преузима рад на изградњи и подизању исте. До 1940. године зграда је озидана али нажалост други светски рат прекинуо је започете радове .По завршетку другог светског рата успео је да исели раднике -зидаре који су се ту бесправно уселили и настави са радовима на завршетку зграде, да би се већ 1947. године у њу уселио Црквени суд и Епархијски управни одбор. Иако је новца понестало он не посустаје већ успева да обезбеди новац и завршава започето зидање епархијског двора у коме данас столује и ради Епископ нишки. Свакако не треба заборавити и његов допринос на уређењу и живописању Саборне цркве у Нишу. Исто тако и велики број Цркви и парохијских домова су са његовим благословом подигнуте и освећене. Рукоположио је и велики број нових посленика на њиви Господњој.Старао се на уређењу и очувању манастирских имања и самих манастира,водио бригу о монаштву и монашком подмлатку. У току другог светског рата он испољава сву своју способност и храброст достојнуједног пастира Цркве Христове. Као члан Светог синода и као познавалац немачког језика и културе, он одлази команданту немачких снага за град Београд и успева да издејствује да се из Патријаршијске зграде иселе војници који су је били окупирали и узурпирали.Како у Београду ,тако он и из свог стана у Нишу успева да исели немачке војнике. Оно што свакако заузима значајно место у његовом ангажовању у време рата јесте рад на спасавању невино ухапшених и одвођених на стрељање, за које је он лично гарантовао својом чашћу. Он је поред Немаца водио разговоре и са бугарским окупаторима и од њих тражио да не убијају невине и поштеде недужне. У исто време, њему је од стране Светог синода дошла одлука да се у Нишу отвори привремена богословија“Свети Сава“.У ратним приликама то није било нимало лако јер је требало организовати наставу , требало је обезбедити смештај и храну за наставнике и ђаке. Када је све то обезбеђено богословија у Нишу одпочиње са радом 23. Јула 1943. године у основној школи „Коле Рашић“.Било је295 богослова, већином из старијих разреда , из свих богословија.Неки од њих су имали смештај а 217 су били лично збринути од стране Епископа Др. Јована .Ректор богословије био је Епископ Др. НектаријеКруљ.Богословски испит зрелости одржан је од 7. до 18. септембра 1943. године а изасланик на испиту био је Епископ Др. Јован. Рад ове богословије ускоро је прекинут од стране Бугара који су заузели просторије школе. По завршетку рата, одмах наставља са својом службом првојерарха , служећи по свим местима епархије нишке и залечујући ране које је рат донео Цркви и повереном му верном народу. Доласком нове власти и идеологије у којој није било места Богу и онима који Му служе , на мети се нашао и Епископ Др.Јован. Напади на њега билу су како преко медија, тако и на бројним скуповима, нарочито на скуповима омладине, на којима је прозиван као народни непријатељ,издајник и лопов . На сваки могући начин настојала се омаловажити Црква Христова и њен значај за државу и народ који је она вековима напајала и хранила водом Живом. Иако нападан од нове државне власти, он је свој крст носио достојно као Епископ и ниједном није устукнуо и поклекао пред нападима и клеветама које су биле уперене против њега као човека и Епископа нишког. О његовом богословском раду потребно јепосветити посебно поглавље . Доста је писао и објављивао ,како своје научне радове тако и своје беседе и посланице. Такође је преводио исарађивао у многим часописима. Са његовим благословом излазе часописи“Преглед епархије нишке“,“Духовна стража“ покреће се и лист за децу „Српче“а од 1967. године излази и лист“Глас православне епархије нишке“. Упокојио се је својој 92. години живота,после 49. година епископског служења Христу Богу и стаду Господњем.Сахрањен је у Саборној Цркви у Нишу. Протонамесник Миодраг Павловић Извор: Епархија нишка

На појутарје празника Светога Саве, 28. јануара 2020. године, у новосадској Саборној цркви служен је парастос ктиторима, добротворима, управитељима, професорима и ученицима Гимназије Јован Јовановић Змај. У присуству више од стотину ученика, парастос су служили протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ Светогеоргијевског храма, и протопрезвитер Жељко Латиновић, координатор Катихетског одбора Епархије бачке. Звучни запис беседе оца Жељка Хор Гимназије је својим појањем допринео свечанијем тону овог догађаја. После парастоса служен је мали помен на гробу Саве Вуковића, великог добротвора Гимназије Јован Јовановић Змај. Извор: Инфо-служба Епархије бачке